Single & Single - John Le Carre

- Slobodni Talin je sve sjebao. Do Božića... okej, uradili smo neke stvari, Mesingam, ja, Hoban... malo smo se umorili od tuđih grešaka, pomislili smo da je vreme za reorganizaciju, bolje obezbeđenje, modernije poslovanje. - Otarasiti se staraca - primetio je Oliver. - Preuzeti radnju. - Naravno - velikodušno reče Mirski. - Izjebati ih uzduž i popreko. To je posao, šta tu ima čudno? Pokušali smo da izvedemo prevrat. Puč bez krvi. Zašto da ne? Mirnim sredstvima. Ja sam miroljubiv čovek. Dugo sam putovao da bih došao doovde. Ušljiva mala bitanga iz Lavova, uči da postane dobar komunista, naučio da jebe na četiri jezika do svoje četrnaeste, student generacije na pravnom fakultetu, postaje krupna partijska zverka, rukovodi operacijama, uticajan, ukapira kuda vetar duva, postane pobožan, krsti se, priređuje skupe prijeme, učlanjuje se u ‘Solidarnost’ ali to nije stoprocentan lek, novi momci pokušavaju da me smeste iza rešetaka i tako dolazim u Tursku. Ovde sam srećan. Osnovao sam novu kancelariju, oženio se boginjom. Možda se malo umaram od Svetog Trojstva. Možda se jednog dana preobratim u islam. Ja sam fleksibilan, ja sam miroljubiv - nedvosmisleno je ponavljao. - Biti miroljubiv danas je jedini način da se preživi, sve dok neki ludi Rus ne odluči da je vreme da započne treći jebeni svetski rat. - Kuda su ga odveli? - Kuda su ga odveli. Kako ja da znam? Gde je Jevgenij? Tamo gde su odneli leš. Gde je Aliks? Tamo gde je Jevgenij otišao. Gde je Tigar? Tamo gde ga je odveo Aliks. - Čiji leš? - Mihailov jebeni leš! Šta mislite? Jevgenijevog brata Mihaila. Imate kamenje u glavi, ili šta već? Mihail, koji je ubijen na Slobodnom Talinu, za ime Boga! Zašto mislite da bi inače Jevgenij hteo da započne rat? Sve što je hteo je bilo telo. Platio je bogatstvo da ga dobije. ‘Donesite mi bratovljevo telo. U čeličnom sanduku, sa gomilom jebenog leda. Onda ću ubiti svet.’ Oliver je istovremeno primetio nekoliko stvari. Da su njegove oči videle negativ umesto pozitiva, pa je nekoliko sekundi mesec sijao crno na belom nebu. Da je on bio pod vodom, onemogućen da čuje i govori. Da je Agi pokušavala da ga dohvati ali on se davio. Kada je povratio kontrolu nad svojim čulima, Mirski je ponovo pričao o Mesingamu. - Aliks je rekao Rendiju za tovar, Rendi je to došapnuo svojim bivšim poslodavcima. Njegovi

bivši poslodavci su došapnuli Moskvi. Moskva je pozvala čitavu jebenu rusku mornaricu, napravili su novi Perl Harbur, ubili četvoricu momaka, dočepali se broda, tri tone najbolje droge je otišlo za Odesu da bi momci sa tamnošnje carine zgrnuli bogatstvo. Jevgenije poludi i naredi da se Vinseru skine glava. To je za početak. Sada prelaze na stvar. Oliver je ukočeno govorio ispred sebe, kroz drveće u pravcu grada. - Šta je Mihail radio na Slobodnom Tatinu kada je ovaj bio ukrcan? - Vozio se sa tovarom. Čuvao ga. Činio bratu uslugu. Rekao sam vam. Gubili smo previše robe. Previše grešaka, previše zamrznutih računa, previše novca koji nestaje niz slivnik. Svi su bili besni. Svako je krivio svakog. Mihail je hteo da bude heroj svom bratu pa je otišao na brod sa svojim kalašnjikovim. Ruska mornarica je uhvatila brod, Mihail ispaljuje rafal na nekolicinu, stvara lošu atmosferu. Uzvraćaju mu paljbu, tako da sada svi moraju da plate. Logično. - Tigar je došao da vas vidi - reče Oliver istim, mehaničkim tonom. - Đavola jeste. - Pre par dana je stigao u Istambul. - Možda jeste, možda nije. Nazvao me. U kancelariju. To je sve što znam. Nije zvučalo kao normalan telefon. Nije zvučao kao normalan čovek. Kao da je držao glavicu luka u ustima. Možda je to bio pištolj. Slušajte, žao mi je, okej? On je vaš jebeni otac. - Šta je hteo? - Uvredio me. Rekao kako sam pokušao da ga opljačkam prošlog Božića. ‘Da vas opljačkam... nisam siguran’ rekao sam mu. ‘U to vremе sam ja imao loš osećaj da ste vi pljačkali nas. U svakom slučaju, vi ste pobedili, pa šta onda dižete frku?’ Onda mi je rekao da povučem onaj ludi zahtev za dvesta miliona funti. Razgovarajte sa Jevgenijem o tome, rekao sam mu. Razgovarajte sa Hobanom. Taj zahtev nije moja ideja. Derite se na klijenta, ne na mene, rekao sam mu. Onda mi on kaže, ‘Ako se pojavi moj sin Oliver, nemojte da pričate sa njim, on je jebeni ludak. Recite mu da ne ide dalje, recite mu da me ne prati. Recite mu da se tornja iz Istambula i sakrije u mišju rupu. Recite mu da je zabava završena.’ - To ne liči na mog oca. - To je njegova poruka. Mojim rečima. To je i moja poruka. Ja sam advokat. Ja dajem bit stvari. Gubite se odmah odavde. Hoćete da idete

negde? Aerodrom? Železnička stanica? Imate novca? Odvešću vas na taksi stanicu. - Upalio je kola. - Ko vam je rekao da je Mesingam izdajnik? - Hoban. Aliks zna te stvari. Još uvek ima svoje ljude u Rusiji, ljude u sistemu. Bez paljenja svetla, Mirski je otpustio ručnu kočnicu i usmerio kola lagano ka drumu, puštajuči da mu mesec obasjava put. - Zašto vam je Hoban rekao da je Mesingam onaj koji je izdao Slobodnog Talina? - Zato što mi je rekao, eto zašto. Pošto smo prijatelji. Pošto smo obavljali poslove zajedno, držali se u zlu, radili u komunizmu što smo bolje mogli i zarađivali ponešto i sa strane. - Gde je Zoja? - Napustila je njena luda pamet. Ne petljajte se sa njom, čujete me? Ruskinje su lude. Aliks je morao da se vrati u Istambul i da je smesti na kliniku ili tako nešto. Aliks je zapostavio svoje bračne dužnosti. Stigao je do podnožja brda. Čitavim putem je gledao u retrovizor. I Oliver je gledao. Video je „folksvagen” kako im se približava otpozadi i dok je Mirski zaustavljao kola, ugledao je Agi, kako stegnute vilice i ruku koje su čvrsto stezale volan prolazi pored njih. - Vi ste fin dečko. Nadam se da vas nikad više neću videti. Izvukao je pištolj iz opasača. - Treba li vam neki od ovih? - Ne, hvala - reče Oliver. Mirski je parkirao nedaleko od zaobilaznice. Oliver je iskoračio napolje i sačekao na krivini. Mirski je uz škripu guma okrenuo kola i krenuo kući, bez ijednog pogleda upućenog Oliveru. Posle odgovarajuće pauze, stigla je i Agi. - Mihail je bio Jevgenijev Semi - reče Oliver, slepo zureći ispred sebe. Parkirali su kola u blizini vode. Oliver je govorio, dok je Agi slušala. - Ko je Semi? - već pozvavši Broka preko mobilnog telefona. - Dečko kog sam poznavao. Pomagao mi je u mađioničarskom poslu. *** Elsi Vatmor je kroz san začula zvono na vratima, a posle zvona je začula svog pokojnog muža Džeka kako joj govori da Olivera opet traže u banci.

Posle toga, to više nije bio Džek, već Semi u svojoj pidžami koji joj govori kako su dva policajca u civilu ispred vrata, neko je sigurno ubijen, i jedan od njih je ćelav. Semijeve misli su se u poslednje vreme okrenule ka krvi. Smrt i nesreća, nije mogao da ih se zasiti. - Ako su u civilu, kako si onda siguran da su policajci? - pitala ga je, navlačeći svoju kućnu haljinu. - Koliko li je sati? - Imaju policijska kola - odgovorio je Semi, prateći je niz stepenice. - Beli ‘rover’ iz unutrašnjosti. Na njima je napisano POLICIJA. - Ne trebaš mi ovde, Semi, i zato se skloni. Biće bolje da se popneš gore. - Neću - reče Semi, što je bila još jedna stvar koja je brinula: njegovo buntovništvo, koje je počelo -nekoliko dana posle Oliverovog odlaska. Stiglo je sa njegovim mokrenjem u krevet i željom da svi budu ubijeni u nesrećama. Pogledala je kroz špijunku. Bliži je nosio šešir. Drugi je bio gologlav i ćelav, ličio je na rvača a Elsi još nikada nije videla ćelavog pajkana. Ćela mu je blistala na svetlosti lampe na tremu i ona je imala utisak da je glanca nekim posebnim uljem. Iza njih, parkiran tik do Oliverovog kombija, stajao je njihov „rover”. Otvorila je vrata, ali ih je zadržala na. lancu. - Jedan i petnaest je ujutru - rekla je kroz prorez. - Veoma nam je žao, gospođo Vatmor. Vi ste gospođa Vatmor, zar ne? Čovek sa šeširom je pričao, ćelavi je samo gledao. Londonski akcenat, obrazovan, iako verovatno ne onoliko koliko je pokušavao da ostavi utisak. - Pa šta ako jesam? - Ja sam narednik Dženings, ovo je detektiv Ejms. Mahnuo je plastificiranom legitimacijom ispred nje, ali to je isto tako mogla da bude i njegova povlastica za prevoz. - Dobili smo informacije koje se tiču određene osobe sa kojom smo hteli da porazgovaramo pre nego što počini novi zločin. Mislimo da biste nam vi mogli pomoći u našoj istrazi. - To je u vezi sa Oliverom, mama! - zagraktao je Semi grobnim šapatom sa njene leve strane i Elsi se gotovo okrenula ka njemu u iskušenju da mu kaže da začepi ta glupa usta. Skinula je lanac sa vrata i policajci su ušli u hodnik, jedan odmah iza drugog. To je ona njegova bivša žena, ona je poslala policiju zbog alimentacije, pomislila je. On je bio na nekoj od svojih terevenki i izubijao je nekog. Pred očima joj se pojavila slika Olivera, sklupčanog na jednu stranu, kakvog ga je onda našla na podu spavaće sobe, kako bulji u zatvorski zid. Semi se šćućurio uz nju.

Policajac je skinuo šešir. Vodnjikave oči kao kod pijanca. Nekako se stideo sebe. Ali ćelavae Se ničeg nije stideo. Primetio je knjigu gostiju, prišao joj i počeo da lista stranice kao da su bile njegove. Siledžijska ramena. Zadnjica suviše mala u odnosu na ostatak tela. - Ime mu je Vest - reče ćelavi policajac, liznuvši prst i okrenuvši sledeću stranu. - Poznajete li nekog Vesta? - Verujem da sam sretala to ime. Dovoljno je često. - Pokaži joj - reče ćelavko, nastavivši da lista stranice, dok je narednik sa šeširom izvukao navoštenu papirnu kovertu iz svog džepa i odatle izvadio Oliverovu sliku; koji je tu izgledao kao Elvis Prisli sa svojom zalizanom kosom i očnim kapcima nateklim od onog, šta god da je to bilo, od čega je pobegao. Semi je stajao na prstima, pokušavajući i on da pogleda, govoreći - Hoću ja, hoću ja. - Ime mu je Mark - reče narednik. - Mark Vest. Oko sto osamdeset, tamne kose. Elsi Vatmor je imala samo instinkt i sećanje na Oliverove krute telefonske pozive koji su joj stizali kao SOS poruke sa broda koji tone: Kako ste, Elsi, kako je Semi? Ja sam dobro, Elsi, nemojte brinuti za mene, vratiću se uskoro da vas vidim. Semi je svoju molbu promenio u - Pokaži mi, pokaži mi - i puckao je prstima ispred njenog nosa. - To nije on - rekla je ćelavom policajcu, zvanično, kao da je tu izjavu često uvežbavala. - Nije ko? - reče ćelavi policajac, ispravljajući se i nadvijajući se na nju istovremeno. - Ko nije ko? Oči su mu bile bledo plave i prazne i upravo ta praznina je plašila: saznanje da je bilo koja količina ljubaznosti sipana u njih, protraćena. On bi mogao da posmatra sopstvenu majku kako umire, i opet bi isto izgledao, razmišljala je. - Ne znam tog muškarca na fotografiji, tako da to nije on, zar ne? - rekla je, Vraćajući fotografiju. - Treba da se stidite, budite poštene ljude u sred noći. Semi više nije mogao da izdrži ignorisanje. Izronivši iz njenih skuta, odmarširao je do narednika i hrabro mu protresao rukav. - Semi, idi u krevet, molim te. Ozbiljno mislim. Sutra ideš u školu. - Pokaži i njemu - naredio je detektiv, mada mu se usne nisu pokrenule.

Običan detektiv, a daje naređenja naredniku. Narednik je pružio Semiju fotografiju i Semi je napravio predstavu od proučavanja slike, prvo jednim, pa onda sa oba oka. - Ovde nema Marka Vesta - izjavio je i utrapio fotografiju natrag u policajčevu ruku, kao da je neeksplodirana granata, pre nego što se popeo stepenicama u krevet, ne osvrnuvši se. - Šta kažete za Hotorna? - pitao je ćelavi policajac, vrativši se knjizi gostiju. - O. Hotorn. Ko je to? - To je Oliver. - Što će reći...? - Oliver Hotorn. On je moj stanar. Zabavljač. Za decu. Čika Oli. - Da li je on sada ovde? - Ne. - Gde je? - Otišao je u London. - Zašto? - Da zabavlja. Ima angažman, stara mušterija. Posebna. - Šta kažete za Singl? - Vi stalno govorite ‘šta kažete’. Ne razumem šta pitate. Singl kreveti? Sve sobe su sa dva kreveta. Pronašla je svoj bes. Čist, snažan, onaj koji je uvek dobro služio. - Nemate prava. Nemate nalog. Izlazite napolje. Otvorila je vrata i držala ih da policajci izađu, razmišljajući o tome kako joj se jezik uvrće baš onako kako je njen otac oduvek upozoravao da će se desiti ako bude lagala. Ćelavi policajac joj je prišao veoma blizu i osetila je kako joj je lice zapahnuo smrad viskija i đumbira. - Da li je iko iz ove kuće, muškarac, nedavno otišao u Švajcarsku, bilo poslom ili na odmor? - Nije, koliko ja znam. - Onda, zašto bi neko vašem sinu Semjuelu poslao razglednicu na kojoj švajcarski seljak maše zastavom na vrhu planine, na kojoj piše da će se uskoro vratiti kući, i zašto bi troškovi slanja razglednice bili stavljeni na račun sobe g. Marka Vesta? - Ne znam. Ja nisam ni videla tu razglednicu, zar ne? Prazne oči su se približile, alkoholna isparenja jača i toplija. - Ako nas

lažete, madam, što sam uveren da radite, vi i taj vaš brbljivi sin ćete požaliti što ste se rodili - rekao je detektiv. Potom joj se osmehnuo za laku noć, pre nego što je sa svojim kolegom krenuo do kola. Semi je čekao u njenom krevetu. - Uradio sam kako valja, zar ne, mamice? - Oni su se više uplašili nas nego mi njih, Semi - razuverila ga je, i onda počela da drhti.

POGLAVLJE 18. Nekada davno, u žaru mladosti, Net Brok je pretukao jednog čoveka dok ovaj nije zaplakao. Suze, tako neočekivane, zbunile su Broka i posramile ga. Ulazeći u Plutonovu kućicu, manje od sat vremena posle razgovora sa Agi, setio se tog incidenta, kao i uvek kad god bi se iskušenje vraćalo, i zakleo da će se naučiti na greškama. Karter je otvorio čelična vrata i sa Brokovog lica pročitao da se nešto događa. Mejs, zatečen u hodniku, prilepio se sa poštovanjem uza zid da bi pustio Broka da prođe. Dole na ulici, Tambi je čekao u svom vernom taksiju, taksimetar je otkucavao, a njegov operacioni radio bio spreman za pozive. Bilo je deset sati uveče i Mesingam je sedeo u fotelji i jeo kinesku hranu plastičnom viljuškom, gledajući grupu kikotavih televizijskih voditelja kako čestitaju jedni drugima na svojoj duhovitosti. Brok je, još na vratima, isključio televizor iz zida i naredio Mesingamu da ustane, što je ovaj i učinio. Slabost na Mesingamovom licu bila je kao mrlja koja je u poslednjih nekoliko dana potamnela sa svakim ispitivanjem. Brok je zaključao vrata i stavio ključ u džep. Zašto je to uradio nikada kasnije nije mogao da objasni. - Evo situacije, gospodine Mesingame - rekao je, slatko i mirno, kako je i odlučio da se ponaša. - Mihail Ivanovič Orlov ubijen je na Slobodnom Talinu. Vi ste to znali, ali niste našli za shodno da nam kažete. - Pauza koju je napravio nije bila namenjena Mesingamu kao poziv da govori, već da ga pusti da primi tu informaciju. - Zašto, pitam se? Nije primio odgovor već samo sleganje ramenima: - Takođe imam informaciju da Jevgenij Orlov krivi vas i Tigra Singla zajedno za bratovljevu smrt. Da li vi imate takvu informaciju? - Hoban je to uradio. - Molim?

- Hoban mi je to prikačio. - Ma nije valjda? A kako je ta informacija došla do vas, ako smem da pitam? Usledila je dugačka tišina, prekinuta mrmljanjem. - Moja stvar. - Da li je to bilo, kojim slučajem, nešto što vam je rečeno u vašoj ličnoj verziji video trake ubistva Alreda Vinsera? Neka samo za vas napisana poruka ili post skriptum koji vam je ukazao na to da ste u opasnosti? - Rekli si mi da sam sledeći na listi. Mihail je bio mrtav, ja sam ga izdao. Ja i oni koje volim, ali naročito Vilijam, platiče to svojom krvlju - reče Mesingam slomljenim glasom. - To je bila nameštaljka. Hoban me je prevario. - Dupla prevara, zar ne? Vi ste več prevarili Tigra. Odgovora nije bilo, ali ni poricanja. - Odigrali ste sa oduševljenjem ulogu u prvobitnom planu, negde oko prošlog Božića, da uzmete svom poslodavcu Singlu njegovu aktivu i stvorite novi entitet koji bi kontrolisali Hoban, Mirski i vi. Da li to klimate glavom, gospodine Mesingam? Da li biste rekli da, molim vas? - Da. - Hvala. Za koji trenutak zamoliću gospodina Mejsa i gospodina Kartera da uđu i zvanično ću vas optužiti za neke kriminalne prekršaje. Oni će uključiti i ometanje toka pravde zadržavanjem informacija i uništavanjem dokaza, i zaveru sa osobama za koje se zna ili ne zna da uvoze dotične supstance. Ako budete sarađivali sada sa mnom, svedočiću na vašem suđenju i tražiti smanjenje drakonske kazne koja vas čeka. Ako ne budete sarađivali sada sa mnom, tako ću predstaviti vašu ulogu u ovoj stvari da ćete dobiti maksimalnu kaznu po svim tačkama optužbe, i staviću Vilijama pored vas kao učesnika pre zločina, u toku zločina i posle njega. Takođe ću pod zakletvom poreći sve ovo što sam vam sada rekao. Pa, šta će da bude, gospodine Mesingam? Da, sarađivaću ili ne, neću? - Da. - Šta da? - Da, sarađivaću. - Gde je Tigar Singl? - Ne znam. - Da li vidite Vilijama na suđenju pored sebe?

- Ne, nemojte. Govorim vam istinu. - Ko je ocinkario Slobodnog Talina ruskim vlastima? Pazite kako odgovarate, molim vas, jer kasnije nećete imate prilike da ispravite svoju priču. Šapat. - To kopile me je uvuklo. - Ko je u ovom slučaju kopile? - Rekao sam vam, do đavola. Hoban. - Želim da mi malo to pojasnite, molim vas. Večeras ne vidim baš najjasnije kako treba. Šta biste, sa svoje tačke gledišta, vi i Hoban dobili od zaplenjivanja Slobodnog Talina i nekoliko tona najfinije prerađenog heroina od strane ruskih vlasti, da ne pominjem ubistvo Mihaila? - Nisam znao da je Mihail na tom prokletom brodu! Hoban mi to nikada nije rekao. Da sam znao da će Mihail da se ukrca, nikada ne bih ni sanjao da uđem u igru sa njim! - Na koji način? - On je želeo poslednju kap. Poslednji spektakularni poraz duge linije. Hoban je to hteo. - Ali, i vi ste. - U redu, obojica smo to hteli! On je predložio, ja sam video neku logiku u tome. I pristao sam. Bio sam budala. Da li ste zadovoljni? Kada bi Slobodni Talin bio uhvaćen, to bi bio dokaz i Hoban bi mogao da preda Jevgenija. - U kom smislu preda? Govorite glasnije, molim vas. Imam problema da vas čujem. - Preda, u smislu ubedi. Zar ne znate engleski? Hoban čvrsto drži Jevgenija. Oženjen je Zojom. On je otac jedinog Jevgenijevog unuka. On može da se igra sa njim. Kada bi Slobodni Talin odleteo u vazduh, ne bi više bilo otpora, niti promene Jevgenijevog mišljenja u poslednjem trenutku. Čak ni Tigar ne bi mogao da ga obrne svojom slatkorečivošću. - Onda, kao šlag na torti, Hoban je stavio Mihaila na brod i nije vam rekao. Ponovo ste bojažljivi, nažalost. - Ne znam da li ga je tamo stavio. Mihail je odlučio da ode na brod. Hoban je unapred znao da je tovar ocinkaren, ali nije ga zaustavio. - Znači, Mihail je ubijen, i umesto papirnog puča, imate čitav spektar gruzijske zle krvi na svojim rukama.

- To je bio trik. Ja sam izdajica, znači sada sam glavna meta. Kada Hoban bude ispričao Jevgeniju, Tigar me proglašava za izdajicu, i zato ide sa mnom. - Ponovo sam izgubljen. Zašto ste vi izdajnik? Kako ste dospeli u taj položaj? Zašto Hoban nije otkucao Slobodni Talin zbog sebe? Zašto Hoban sam ne obavlja svoj prljavi posao? - Dojava je morala da dođe iz Engleske. Da je došla od Hobana, njegovi stari pajtosi u tom poslu bi se izlajali i Jevgenij bi saznao. - To je logika koju vam je preneo Hoban? - Da! I imalo je smisla. Kada bi dojava došla iz Engleske, onda bi bio logičan zaključak da je došla od Tigra. Kada bih ja to uradio, to bi bilo po Tigrovom naređenju. Tigar je varao Jevgenija. To je bio deo zavere da se ukaže na Tigra. - Ali, ukažaio je i na vas. - Pa, na kraju, kako je ispalo, da. Izvedeno na Hobanov način, da. Izvedeno na moj, ne. Povratio je glas i sa njim ogorčenje pravičnog po svom ubeđenju. - Pa ste išli sa njim do kraja? Nema odgovora. Brok mu je prišao pola koraka, i to je bilo dovoljno. - Da. Išao sam do kraja. Ali, nisam znao da je Mihail na brodu. Nisam znao da će se Hoban okrenuti protiv nas. Kako sam i mogao? Brok je izgledao izgubljen u mislima. Klimao je glavom, držeći svoju bradu, neodređeno se slagao: kako ste i mogli? - Znači prihvatili ste da ocinkarite - razmišljao je. - Kako da ocinkarite? Nije bilo odgovora. - Da pogodim. Gospodin Mesingam je otišao kod svojih starih prijatelja u ono što zovemo Forin ofis. Još uvek nije bilo odgovora. - Da li je to bio neko koga znam? Rekao sam: da li je to bio neko koga znam? Mesingam je odmahivao glavom. - Zašto ne? - Kako sam, do đavola, mogao da otkrijem šta Slobodni Talin nosi iz Odese? Čuo sam u pabu? Presreo poziv na telefonu? Firma bi se na mene obrušila kao tona cigli. - Da, bi. - Brok se složio, nakon trenutka razmišljanja. - Bili bi više zainteresovani za vas nego za Slobodni Talin. To ne bi valjalo, zar ne? Želeli ste pasivnog saveznika koji ne bi postavljao pitanja, a ne službenika obaveštajne koji zna da razmišlja. Pa, kome smo otišli, gospodine

Mesingame? Brok mu je sada bio toliko blizu, a ponašanje tako zamišljeno, da nije bilo ni potrebno, ni umesno da ijedan od njih dvojice govori glasnije od šapata. Njegov iznenadni uzvik bio je stoga još šokantniji. - Gospodine Mejs! Gospodine Karter! Ovamo, molim vas! Hitno! Mora da su se šetkali pred vratima, jer pošto su otkrili da su zaključana, a pretpostavljali su da je Brok u opasnosti, srušili su ih i stali sa obe strane Mesingama, maltene pre no što je Brok završio izdavanje naređenja. - Gospodine Mesingam - nastavio je Brok. - Želim da mi, molim vas, kažete, pred ovom gospodom: koju ste britansku specijalnu agenciju obavestili, u najvećoj tajnosti, o nezakonitom tovaru koji je trebalo da nađu na SS Slobodnom Talinu koji je krenuo iz Odese? - Porloka - prošaputao je Mesingam, između dva daha. - Tigar mi je rekao... ako mi bilo šta bude bilo potrebno od policije, da idem Роrloku... Porlok je imao mrežu... koja može sve da sredi... ako bih silovao nekog... ako bi Vilijama uhvatili da šmrče... ako bi neko nekog ucenjivao ili trebalo da ga ukloni... šta god da je, Porlok će sarađivati, Porlok je bio njegov čovek. Tada je na opšte zaprepašćenje počeo da plače, suzama optužujući Broka. Ali Brok nije imao vremena da se kaje. Tambi ga je čekao na vratima sa porukom, a Ejden Bel je bio u pripravnosti na Northolt aerodromu sa grupom veoma jakih ljudi. *** Prešli su dugačak most preko vode i tražili su, prema Ollverovim zbunjujućim instrukcijama, još jednu gupu brda... levo ovde, ne desno... stani malo, levo ovde!... ali Agi se nije bunila, davala je sve od sebe da pusti njegovu intuiciju da proradi dok se on naginjao u svom sedištu kao veliki pas tragač, mirisao, mrštio se i pokušavao da se seti. Ponoć je prošla i više nije bilo poštovane stare gospode. Prolazili su pored sela i restorana na vrhovima brda i noćnih razvratnika u brzim kolima koji su se obrušavali na njih kao bombarderi i nestajali u dolini. Bilo je crnih rupa na praznim poljima i oblaka iznenadne magle koja ih je obavijala i puštala. - Plavi crep - rekao joj je. - Neka vrsta muslimanskog crepa sa

išpricanom kaligrafijom na njemu i belim slovima tri i pet. Zapisao je nekoliko verovatnih adresa, te su on i Agi, rame uz rame na zaustavnoj traci, pomno proučavali mapu, zatim i plan grada, tražeći rečnik geografskih imena... da li je to možda ovo, Olivere? a ono, Olivere? i jedva da je koristila njihovu novu intimnost osim kada je njegovim prstom povremeno šetala po karti i, odjednom, poljubila njegovu slepoočnicu koja je bila drhtava i vlažna od hladnog znoja. Iz telefonske govornice je pokušala i nije uspela da nađe operatera koji govori engleski koji bi im dao adresu i telefonski broj Orlova, Jevgenija Ivanoviča ili Hobana, Aliksa, nepoznato ime oca, ali mora da je bio neki praznik ili rođendan ili još jedna rana noć za istambulske telefonske operatere, jer jedino što je dobila bila su obećanja na lošem engleskom i učtiv zahtev da nazove sutra ponovo. - Pokušaj sa pogledom sa francuskih prozora - požurivala ga je zaustavivši se na turističkom vidikovcu i isključivši motor. - Nešto što si video, neki znak. Bilo je na evropskoj strani. Gledao si na Aziju. Šta si video? Bio je tako daleko od nje, duboko u sebi. Bio je Oliver, na dan kada ga je prvi put ugledala kako ulazi u kuću u Kamdenu u sivom kaputu, povređenog, žestokog i nepoverljivog pogleda prema svakome. - Sneg - rekao je. - Bilo je snega. Palate na suprotnoj obali. Čamci, vilinska svetlost. Bila je jedna kapija - rekao je da su slike počele da se formiraju pred njim. - Portirova kućica kod kapije - ispravio se. - U dnu vrta. Tu su bile terase, a u dnu bašte bio je kameni zid sa kapijom i tom kućicom iznad nje. I uzana ulica sa druge strane. Kaldrma. Tamo smo se šetali. - Ko? - Jevgenij, ja i Mihail. Zastao je zbog Mihaila. - Šetali smo se po bašti. Mihail je bio ponosan na nju. Uživao je što ima širine. ‘Kao u Vitlejemu’, stalno je govorio. U kućici kod kapije bilo je svetla. Neko je tamo živeo. Hobanovi ljudi, straža ili šta god da su. Mihail nije mario za njih. Namrštio se i pljunuo kada ih je ugledao na prozoru. - Koji oblik? - Nisam ih video. - Ne ljudi, Olivere. Kućica kod kapije. - Sa kruništem.

- Šta ti to, pobogu, znači? - upitala je veselo u nadi da će ga isterati iz ljušture. - Kule, kao u srednjem veku. Sa puškarnicama. Kameni zubi. Neodređeno, nacrtao je oblik na vlažnoj šoferšajbni. - Sa kruništem - ponovio je. - I kaldrma - rekla je. - Šta je sa njom? - Da li je to možda bilo u selu? Kaldrma mi zvuči kao selo. Da li je, možda, bilo uličnog svetla na drugoj strani od kućice kod kapije, kada si gledao dole u baštu pod snegom? - Semafor - složio se, misli su mu još uvek bile daleko - levo od kućice. A vila je bila u uglu između dva puta. Kaldrmisana ulica na dnu, pravi put sa jedne strane, semafor gde se uličica sekla sa putem. Zašto je rekao da priča kao da ima luk u ustima? - razmišljao je dok je pretraživao mapu. Zašto je mislio da ću da krenem za njim? Valjda je znao da ću da idem kod Nađe. Drži se ovog posla sada, savetovala ga je. Preturao je po pamćenju u međuvremenu: - Bila su dva puta. Obalski put i brdski put. Mihail je voleo brdski put zato što je mogao da se razmeće svojom vožnjom. Tu je bila i prodavnica porcelana i supermarket. I reklama za svetlo pivo. - Koje pivo? - Efes. Tursko. I džamija. Sa starim minaretom i antenom na njemu. Čuli smo i mujezina. - I videli antenu - rekla je, upalivši kola. - Noću. Zaglavili smo se iznad zida sa naseljenom kućicom kod kapije, kaldrmisane ulice, sela. Bosfora ispod njega i Azije preko puta, i broj je trideset pet. Daj, Olivere. Potrebne su mi tvoje oči. Nemoj sada da mi zakažeš, nije vreme. - Prodavnica porcelana - rekao je. - Šta je sa njom? - Zvala se Džambo Džambo Džambo. Imao sam u glavi sliku slona u prodavnici porcelana. U sledećoj telefonskoj govornici pronašli su iscepan imenik i adresu prodavnice porcelana, ali kada su pogledali na kartu, ulica nije ni postojala, ili ako jeste, promenila je ime. Špartali su brdima, krivudali između rupa na putu, dok se Oliveru nije zanela glava napred i tada je zgrabio za rame, naredivši joj da stane. Stigli su do raskrsnice. Kaldrmisana ulica bila je pred

njima. Sa njene leve strane pružao se zid od cigala. Na pola puta, istaknuti crni zubi stare kule zagrizli su zvezdano nebo. Sa njihove desne strane dizala se džamija. Čak je bilo i antene na minaretu, osim što se Agi zapitala da to možda nije gromobran. Pred njima niz ulicu semafor je pokazivao crveno. Koristeći samo bočna svetla, Agi je došla do njega pod senkom kućice kod kapije sa kruništem. Na prozoru pod lukom nije bilo svetla. Kod semafora skrenula je levo uz brdo, prolazeći pored znaka za Ankaru. - Ponovo ovde levo - naredio je Oliver. - Sada stani. Imamo stotinak metara, zatim je tu visoka kapija i dvorište. Gde se nalazi drveće. Kuća je ispod drveća. Oprezno je parkirala na peskovitu ivicu, izbegavajući limene konzerve i boce. Isključila je svetla. Bili su dvoje ljubavnika koji su tražili privatnost. Bosfor se još jednom pružao ispod njih. Kreket žaba ugušio je brektanje brodova. - Ulazim sam - rekao je Oliver. - I ja - reče Agi. Na krilu joj je stajao ranac i preturala je po njemu. Izvadila je mobilni telefon i stavila ga ispod vozačevog sedišta. - Daj mi svoj turski novac. Pružio joj je svežanj, a ona mu je vratila polovinu, a ostatak stavila ispod sedišta zajedno sa pasošima Singl. Izvadila je ključ iz brave motora i skinula ga sa priveska rent a kar kompanije. Izašla je iz kola. On je isto učinio. Otvorila je haubu, izvadila komplet alata, i iz njega izvadila ključ za točkove i pajser, koji je stavila za pojas. Zatvorila je haubu i krenula da pretražuje tlo malom baterijom. - Imam kombinovani perorez ako ga želiš - rekao je. - Umukni, Olivere. - Sagla i i podigla zarđalu konzervu bez poklopca. Zaključala je kola i podigla ključ i zarđalu konzervu. - Vidiš ovo? Ako se razdvojimo ili upadnemo u nevolju, onaj ko prvi dođe do kola uzima ga. Nema čekanja. Stavila je ključ u konzervu, a konzevu uz unutrašnju stranu prednjeg levog točka. - Randevu, ispod minareta. Ako se ne nađemo tu, onda hol glavne železničke stanice na svaka dva sata počevši od šest ujutru. Prošao si trening, Olivere. - U redu sam. Dobro sam. - Pod uslovom da se razdvojimo. Ko god prvi dođe do kola, čim bude

mogao, javlja Netu na otvorenu liniju. Pritisneš jedan i pošalješ. Prvo uključi telefon, okej? Da li me pratiš, Olvere? Imam osećaj da govorim samoj sebi. Dođi ovamo. Rukama mu je načuljila uši. - Ovo je terensko uputstvo. Molim te da ga imaš na umu tokom cele operacije. Većina ljudi, kada urade pogrešnu stvar, misle da su heroji, kada su u stvari poslednje drkadžije. Dok ti... ti uradiš sve prave stvari, a misliš da si totalni drkadžija. To ti je glavna greška. Čuješ li me, Olivere? Ideš prvi, na svom si terenu. Napred! On je vodio, ona ga je pratila. Staza je bila od šupljikavog blata zbog kišnih kapi. Iza njega, džepna baterija osvetljavala mu je put. Osetio je miris lisice ili jazavca i rose. Ruka joj je bila na njegovom ramenu. Zastao je i okrenuo se ka njoj, ne mogavši da je jasno vidi u mraku, ali osećajući brigu u njenim očima. I u mojim je, pomislio je. Začuo je sovu, zatim mačku, a zatim muziku za igru. Jedna imućna vila pojavila se visoko na brdu sa njegove desne strane, sa svim svetlima upaljenim i kolima parkiranim na prilazu. Senke razvratnika plesale su na prozoru. - Ko je to? - prošaputala je. - Iskvareni milioneri. Želeo ju je užasno mnogo. Poželeo je da mogu da uzmu Orijent Ekspres sa stare železničke stanice u Istambulu i vode ljubav do Pariza. Zatim se setio da Orijent Ekspres više ne dolazi u Istambul. Belokrila sova izletela je iz grmlja eleagnusa, preplašivši ga na smrt. Približavao se kapiji, a Agi je bila blizu iza njega. Dvokrilna kapija bila je postavljena petnaestak metara od staze u podnožju strme betonske rampe. Stražarnica je stajala na jednoj strani kapije. Sigurnosna svetla bacila su snop na njih, iza njih su bili debeli lanci, a iznad oštra žica. Na oba stuba kapije nalazile su se brojke 35, sijale su velike i bele naspram sumornog murskog okruženja. Prešavši preko rampe sa Agi iza sebe, Oliver je došao do drugog, skromnijeg ulaza za poslugu i isporuke. Dvokrilna kapija obložena čelikom, visoka šest stopa, na čijim su im vrhovima zatvarale put oštrice za nabijanje na kolac hrišćanskih mučenika. Iza njih nalazila se zadnja strana vile, gomila cevi za drenažu, dimnjaci i ukrasi sa grotesknim likovima. Svetla nije bilo ni na jednom prozoru. Agi je pregledala katanac pod svetlom svoje baterije, a zatim uvukla pajser u prorez između kapija, proverila ga, a zatim pažljivo ostavila. Električna žica izlazila je iz male rupe pored katanca. Olizala je prst, stavila ga na žicu i odmahnula

glavom. Zatakla je pajser za Oliverov pojas, stala leđima uza zid i spojila ruke, sa dlanovima nagore, preko stomaka u lopovskom položaju. - Ovako - šapnula je. Uradio je kako je naredila. Stala mu je na ruke, ali nije se zadržala dugo. Osetio je kratak pritisak dok se pela, video je kako preleće preko mučeničkih oštrica pravo ka zvezdama. Čuo je šum kada se spustila i tada ga je obuzela panika. Kako ću ja za njom? Kako će da se vrati? Kapija za poslugu je zaškripala i otvorila se. Prošao je kroz kapiju. Iznenada, znao je put. Popločana staza vodila ih je između vile i zida. Igrao je šah ovde sa Jevgenijevim unukama. Leteća potpora pravila je luk prema nebu, velike cevi su ležale kao stari topovi duž staze. Deca su ih koristila za pentranje. Oliver je vodio, držeći se jednom rukom za zid zbog ravnoteže. Setio se klizavog hodnika Tigrovog stana u potkrovlju i skakutanja na jednoj nozi. Došli su ispred vile. Pri svetlosti mesečine, terase bašte koje su se spuštale bile su ravne. Na dnu, gde su se završavale, zid i kućica kod kapije izgledali su isečeni bedemi dečje tvrđave. Agi je stavila ruke oko njega i nežno uzela pajser. - Čekaj ovde - signalizirala mu je. Nije imao izbora. Već je išla uz zid vile, virila kroz francuske prozore, jedan po jedan, kretala se kao mačka, virila i išla dalje, a zatim ponovo zastala рге no što je provirila. Klimnula je glavom, tako da je on krenuo za njom, svestan svoje nespretnosti. Mesečina se činila kao svetlost dana u crno-beloj varijanti. Prvi prozor nije mu bio poznat. Soba je bila prazna, uvelo cveće rasuto po podu: stare ruže, karanfili, orhideje, komadići folije. Par letava, zakovanih u krst, stajalo je u jednom uglu. Primetio je još jednu letvu malo niže i setio se pravoslavnog krsta. Uski slikarski štafelaj stajao je na sredini, ali nije video četke ni čančiće. Dala mu je znak da dođe. Došao je do drugog prozora, video dečji krevet i stočić pored njega, lampu za čitanje, gomilu knjiga i malu kućnu haljinu koja je visila o kuki. Došao je do trećeg prozora i skoro se glasno nasmejao. Delovi Jevgenijevog dragocenog nameštaja od brezovine stajali su sklonjeni uza zidove. A u sredini na parketu, ponosno je stajao „BMV” motocikl, kao prekriveni šetlandski poni, pod čaršavom. Želeći da privuče ovim veselim prizorom Aginu pažnju okrenuo se i video da je stala leđima uza zid, raširenih ruku dok je neprestano pokazivala glavom prema prozoru njoj najbližem,

poslednjem. Dovukao se do nje, sa droge strane istog prozora i provirio unutra. Zoja je sedela u Tinatinoj stolici za ljuljanje. Nosila je dugu crnu haljinu kao večernju toaletu, i crne ruske čizmice. Kosa joj je bila pokupljena u neurednu punđu, a lice joj je samo po sebi bilo ikona, ispijeno, sa velikim očima. Piljila je kroz dugački francuski prozor, ali tako sumornog i udaljenog pogleda da je Oliver posumnjao da je ona išta i videla, osim demone iz svoje glave. Na stolu pored nje stajala je sveća koja je kapala, a kalašnjikov preko njenih kolena. Desni kažiprst bio je na okidaču. *** Agi prvo nije mogla da razume šta je Oliver pokušavao da joj kaže, a morao je da joj mimikom pokaže nekoliko puta, prvo sa rukama dole, pa gore, pre no što je izvukla pajser iz pojasa, sagla se u čučanj i dala mu znak da učini isto. Ispružila je ruke i napravila kolevku od njih i Oliver je kopirao. Bacila je pajser oko pet stopa preko prozora i on je uhvatio jednom rukom, ne onako kako je ona to htela. U seriji mimika pokušao je da joj kaže i druge stvari. Potapšao se po grudima i pokazao u Zojinom pravcu, klimnuo glavom i podigao palac u vazduh prema Agi da bi je razuverio: mi smo stari drugari. Napravio je spor pokret dlanovima na dole: polako, polako. Ponovo je pokazao na sebe: ovoga puta to je moj šou, ne tvoj, ja ulazim, a ne ti. Potapšao se postrance po glavi, snebivljivo, da bi rekao da je Zoja možda mentalno poremećena, a zatim se sumnjičavo namrštio, mašući glavom s leva na desno, dovodeći u pitanje svoje vulgarne dijagnoze. S poštovanjem, stavio je ruke oko sebe kao da se grli: bio sam njen ljubavnik, ona je moja odgovornost. Koliko je Agi to sve razumela nije znao, ali po njenoj pokornosti pretpostavio je da je dosta toga shvatila, zato što je, pažljivo ga posmatravši, poljubila vrhove prstiju i poslala poljubac u njegovom pravcu. Oliver se uspravio i shvatio da je bio sam bio bi uplašen, i verovatno izgubljen, ali zahvaljujući Agi jasno je video stvari i nije sumnjao u to šta da radi. Znao je da su francuski prozori od neprobojnog stakla jer mu je Mihail demonstrirao njihovu čvrstinu, veselo pokazujući ojačane šarke koje su bile potrebne da bi ih nosile i brave da ih drže. Stoga mu improvizan pajser svakako ne bi bio prvi izbor, ali verovatno je bio poslednji. Ono što je bilo neosporno je da mu je, pruživši mu pajser, Agi dala posao, što je on želeo

više od svega. Ideja da se Agi pošalje u bitku sa njim, da primi salvu metaka iz kalašnjikova za svoj trud i da postane još jedan leš na njegovom putu uništivača, bilo je više no što je mogao da podnese. Neprobojno staklo bila je jedna stvar. A meci velike brzine iz mašinke na udaljenosti od šest stopa, sasvim druga. Tako je uzeo pajser, i u Aginom stilu, zatakao ga za pojas, čvrstim pokretima prišao je sredini prozora, a zatim se malo pomerio da bi Zoja mogla u potpunosti da mu vidi lice u jednom okviru, a ne podeljeno na pola. Zalupao je na neprobojno staklo, prvo lagano, a zatim jako. Kada je podigla glavu i fokusirala svoj pogled na njega, kako se njemu činilo, nabacio je nekakav pobednički osmeh i pozvao - Zoja. Ja sam, Oliver. Pusti me unutra - dovoljno glasno, nadao se, da se čuje kroz staklo. Polako je otvorila oči, a zatim u naletu aktivnosti počela da petlja oko oružja na svom krilu рге no što ga je uperila u Olivera. Lupao je dlanovima o prozor i priljubio lice što je bliže mogao prozoru, trudeći se da ne bude smešan. - Zoja! Pusti me unutra! Ja sam, Oliver, tvoj ljubavnik! - vikao je, mora se priznati, bez svesti o Aginom prisustvu u tom trenutku, ali to bi u svakom slučaju rekao. I Agi bi to sigurno htela da čuje jer, krajičkom oka, video je kako nedvosmisleno klima glavom u znak podrške. Ali Zojina rеаксjа je bila kao reakcija životinje kada čuje zvuk koji joj je pomalo poznat: prepoznajem ga, skoro, ali da li je to prijatelj ili neprijatelj? Ustala je, nesigurno (pomislio je kako je izgladnela), ali još uvek je držala oružje. I pošto je neko vreme piljila u Olivera, kruto je pogledala po sobi, očigledno sumnjajući na zamku od pozadi dok joj pažnju privlači akcija ispred nje. - Možeš li da mi otvoriš vrata, molim te, Zoja? Moram da uđem. Da li ima ključa u bravi? Ne mogu da vidim. Inače, mogli bismo da odemo na ulazna vrata da nas odatle pustiš unutra. To sam samo ja, Zoja. Ja i jedna devojka. Svideće ti se. I niko više, obećavam. Možeš li da pokušaš da okreneš ključ? To je jedna od onih malih mesinganih bravica, koliko se sedam. Potrebno je okrenuti tri, četiri puta. Ali, Zoja je još uvek držala oružje i cev je upravila na Oliverove prepone, i u tom pokretu bilo je toliko letargije, takvog očaja na licu, takve potpune ravnodušnosti za život ili smrt, da se činilo da bi mogla stvarno i da opali. Usledila je duga pauza, on je čvrsto ostao da stoji, a Agi ga je posmatrala sa strane. Zoja je pokušavala da se pomiri sa idejom da je on ponovo ovde,

posle svih ovih godina, šta god joj je život uradio u međuvremenu. Konačno, oružja još uvek uperenog u njega, napravila je korak napred, a zatim još jedan, dok nisu stajali, muškarac i žena, razdvojeni prozorom, i mogla je da mu pogleda u oči i shvati šta vidi u njima. Držeći oružje na svom mestu desnom rukom, ispružila je levu i pokušala da okrene ključ, ali njen zglob je bio suviše tanak da bi imao snage. Konačno je spustila oružje i, zagladivši kosu da bi ga primila, obema rukama je otvorila vrata i pustila ga unutra. Agi je ušla odmah za njim, prošla pored njega, uzela kalašnjikov i stavila ga pod ruku.. ^ - Hoćeš li mi, molim te, reći koga još ima u kući? - upitala je mirno Zoju, kao da su se poznavale čitavog života. Zoja je odmahnula glavom. - Nikoga? Nije bilo odgovora. - Gde je Hoban? - upitao je Oliver. Zatvorila je oči u znak odricanja. Oliver ju je uhvatio za podlaktice i privukao je sebi. Raširio je ruke i prebacio preko njenih ramena, a zatim je povukao u zagrljaj, pripijajući njeno hladno telo uz svoje, tapšući je po leđima i ljuljajući je dok je Agi, proverivši da li je kalašnjikov pun, podigla oroz i, držeći ga preko tela, iskrala se u hol na prvoj etapi svoje inspekcije kuće. Dugo posle njenog odlaska, Oliver je držao Zoju u svojim rukama, čekajući da se otopi, smekša i zagreje o njega, i da joj pesnice puste njegove revere sakoa, da podigne glavu i nađe njegov obraz. Osetio je kako joj srce kuca blizu njegovog i drhtaj u njenim mršavim leđima, a zatim podizanje rebara kada je počela da jeca u dugim uzdasima, kao da prazni grudi od talasa bola. Šokirala ga je njena mršavost, ali je shvatio da to nije ništa novo kada je reč o njoj. Lice joj je bilo ispijeno i kada joj je podigao bradu i pritisnuo njenu slepoočnicu na svoj obraz osetio je da joj koža migolji kao preko kosti neke starice. - Kako je Pavle? - upitao je, u nadi da ako uspe da je nagovori da priča o svom sinu, otovriće vrata i drugim stvarima. - Pavle je Pavle. - Gde je? - Pavle ima prijatelje - objasnila je, kao da je taj fenomen odvajao Pavla od druge dece. - Oni će ga zaštititi. Daće mu da jede. Daće mu da spava.

Neće biti pogreba za Pavla. Hoćeš li da vidiš telo? - Čije telo? - Možda je otišlo. - Čije telo, Zoja? Telo mog oca? Da li su ga ubili? - Pokazaću ti. Prednje sobe vile bile su povezane vratima. Obuhvativši obema rukama njegove, vodila ga je pored nameštaja Katarine Velike i prekrivenog motora, kroz praznu Pavlovu sobu do sobe sa cvećem nabacanim na podu i potpornim stolom na sredini, kao i letvama zakucanim u pravoslavni krst. - Ovo je naša tradicija - rekla je, smeštajući se pored stola. - Šta? - Prvo ga stavimo u otvoren kovčeg. Seljaci ga pripremaju. Ovde nemamo seljake pa ga sami pripremamo. Teško je obući telo sa toliko rupa od metaka. I lice je bilo nagrđeno. Međutim, i to smo završili. - Čije lice? - Sa telom stavljamo i njegove omiljene predmete. Njegov kišobran. Njegov sat. Njegov prsluk. Njegove pištolje. Ali, namestimo i krevet za njega gore. Takođe napravimo i mesta za njega za stolom. Jedemo za njega pored sveće. Onda susedi dođu da se oproste od njega, mi ih pozdravimo i pijemo za njega. Ali, mi ovde nemamo suseda. Mi smo izgnanici. Naš je običaj da ostavimo otvoren prozor tako da duša može da odleti kao ptica. Možda je njegova duša to i uradila, ali vreme je bilo previše vruće. Kada telo napušta kuću, satovi se okreću tri puta u suprotnom pravcu, sto se okrene naopako, svo cveće se ukloni i sanduk se udari tri puta o vrata pre no što krene na put. - Mihailovo telo - sugerisao je Oliver, a ona je potvrdila serijom dugih, zloslutnih klimanja glavom. - Onda, možda bi to i trebalo da uradimo - rekao je, prekrivši svoje olakšanje odlučnom veselošću. - Molim? - Da okrenemo sto naopako. - Nemoguće. Posle njihovog odlaska, ja nisam bila dovoljno jaka. - Zajedno smo dovoljno jaki. Evo. Da ja to uradim. Zašto da ga samo ne spustim? - Sećam se da si jako ljubazan - rekla je i zadivljeno se osmehnula kada

je on uhvatio sto, podigao ga i položio da gleda licem prema parketu. - Možda možemo da sklonimo i cveće. Gde je metla? Treba nam metla i đubravnik, to je najbolje. Gde držiš četke? - Kuhinja ga je podsetila na Najtingejls: visoka sa gredama i mirisom hladnog kamena. - Pokaži mi - rekao je. Kao i Nađa, morala je da otvori nekoliko ormarića pre no što je našla ono šta traži. Kao i Nađa, mrmljala je nešto o odsutnoj posluzi. Vratili su se u sobu i ona je nemamo skupljala cveće dok joj je on pridržavao đubravnik. Zatim joj je uzeo metlu iz ruke i naslonio je na zid, potom je zagrlio zato što je ponovo počela da plače, a ovog puta Oliveru se učinilo da ju je njihovo prijateljstvo oživelo i da su to bile suze prečišćavanja. I sav se predao tešenju, sva njegova osećanja, sažaljenje i volja bili su usmereni na nju. Bila je potrebna velika disciplina da ne misli ni na šta drugo osim da je izvuče iz njenog katatoničnog stanja i povrati u život: jer da bi učinio drugačije, morao bi da je odgurne i ostavi je njenim suzama i grčevima, i brzo se vrati do drugog kuhinjskog ormarića sa leve strane, gde se nalazila smeđa torba koja se slagala sa njegovim kaputom, ručni prtljag, kako ga je Nađa nazivala, sa jasnom naznakom g. Tomi Smart Tigrovim rukopisom, a koja se nalazila među ubuđalim čizmama, gumenim kaljačama i starim brojevima ruskih novina. - Mog oca je izdalo vreme - reče Zoja, oslobodivši se njegovog zagrljaja. - I Hoban. - Kako se to dogodilo? - Hoban nikoga ne voli i zato nikoga nije ni izdao. Kada on izdaje, on je lojalan samo sebi. - Koga je još izdao, osim tebe? - Izdao je boga. Kada se vrati, ubiću ga. To će biti neophodno. - Kako je izdao boga? - To je nebitno. Niko ne mora da zna. Pavle veoma voli fudbal. - I Mihail je voleo fudbal - reče Oliver, sedajući se dodavanja na travnjaku i Mihaila sa pištoljem u čizmi kako skače za loptom. - Kako je Hoban izdao boga? - Nebitno je. - Ali, ti ćeš ga ubiti zbog toga. - Izdao ga je na fudbalskoj utakmici. Bila sam prisutna. Ja ne volim

fudbal. - Ali si ipak otišla. - Pavle i Mihail išli su na fudbalsku utakmicu, tako je bilo dogovoreno. Hoban im je nabavio karte: Kupio je previše karata. - Ovde u Istambulu? - Bila je noć. Bio je pun mesec na stadionu Inonu. Pogled joj je odlutao kroz prozor. Ponovo je zadrhtala pa ju je privio uz sebe. - Hoban je nabavio četiri karte, pa je nastao problem. Mihail ne voli Hobana. Ne želi da Hoban bude prisutan. Ali ako i ja pođem, Mihail neće odoleti zato što me voli. I to je Hoban znao. Nikada nisam bila na utakmici. Plašila sam se. Inonu stadion prima trideset pet hiljada ljudi. Ne možeš ih sve znati. U fudbalu postoji poluvreme. U toku tog poluvremena, timovi su se povukli da diskutuju. I mi smo razgovarali. Jeli smo hleb i kobasice. A za Mihaila bilo je votke. Jevgenij nije dozvoljavao Mihailu da pije puno votke, ali Hoban je poneo bocu. Stajala sam sa strane. Pored mene bio je Pavle, a pored njega Mihail. Posle Mihaila, Hoban. Svetla su bila prejaka. Nisu mi se dopadala. - I pričali ste - reče blago Oliver, navodeći je. - Sa Pavlom smo pričali o fudbalu. On mi je objašnjavao veštinu. Bio je srećan. Bilo je retko da mu i otac i majka prisustvuju ovakvom događaju. Razgovaralo se i o Slobodnom Talinu. Hoban je predložio da se Mihail provoza Slobodnim Talinom. Dovodio ga je u iskušenje kao đavo. To će biti divno putovanje. Od Odese kroz Bosfor, predivno je. Mihail je bio srećan. To će biti tajna, ne smeju da kažu Jevgeniju. Poklon, da ga iznenade. - I Mihail je pristao da ide? - Hoban je bio vrlo lukav sa njim. Đavoli su uvek lukavi. Stavio je tu ideju Mihailu u glavu, potpomogao je, ali u razgovoru se pobrinuo da izgleda da je ideja potekla od Mihaila. Čestitao je Mihailu na dobroj ideji. Okrenuo se meni. Mihail je imao tu sjajnu ideju. Ploviće sa Slobodnim Talinom. Hoban je zao. To je normalno. Te noći, bio je zlobniji nego inače. - Jesi li rekla ovo Jevgeniju ili Tinatin? - Hoban je Pavlov otac. Vratili su se u salon i bilo je očigledno da je Agi negde na svom treningu savladala i bolničarske veštine, jer je napravila čorbu od kockica bujona, umešala dva jaja u nju i sada je sedela pored Zoje i hranila je, mereći joj puls, trljajući joj zglobove i tapkajući joj lice kolonjskom vodom iz kupatila.

Bilo je neizbežno da se u takvim prilikama Oliver seti Heder kada je imao jednu od onih galopirajućih temperatura i groznicu, ali dok je Heder uvek imala neku snagu u negovanju, Agi je, činilo se, osećala odgovornost za čitav univerzum, što je prijalo Oliveru, ako nije bilo čak i uznemiravajuće, jer je do sada uvek pretpostavljao da je u ovome sam. Uzeo je Tigrovu torbu i ona mu ništa nije pokazala osim da, gde god je Tigar sada bio, nije imao da promeni odeću. Agi je ispraznila kalašnjikov i naslonila ga u ugao, a zatim je donela nove sveće jer, kao i Oliver, imala je instinkt da očuva atmosferu, a nije želela da uplaši Zoju snagom električnog svetla. - Ko si ti? - upitala je Zoja. - Ja? Ja sam samo Oliverova nova riba - odgovorila je veselo se smejući. - Šta to znači, molim? - Ja sam zaljubljen u nju - objasnio je Oliver i posmatrao je dok je Agi pokrivala ćebetom i namestila jastuke koje je donela sa sprata, i natapkala još kolonjske vode po njenom čelu. - Gde je moj otac? Usledila je duga tišina u kojoj je Zoja naizgled pokušavala da se priseti. Iznenada, na Oliverovo zaprepaštenje, nasmejala se. - Bilo je besmisleno - odgovorila je, veselo odmahujući glavom. - Zašto? - Doneli su nam Mihaila. Iz Odese. Prvo su ga odneli u Odesu. Onda im je Jevgenij dao novac da ga pošalju ovde u Istambul. Sanduk je bio od čelika. Bio je kao bomba. Kupili smo led. Jevgenij je napravio krst. Poludeo je. Položio ga je u sanduk, na sto sa ledom. - Da li je moj otac već bio ovde? - Nije bio ovde. - Ali je došao. Ponovo se nasmejala. - Bilo je pravo pozorište. Bilo je smešno. Zazvonilo je zvono na vratima. Nije bilo posluge. Hoban je otvorio vrata, pomislio je da nam donose još leda. Ali, nije bio led, već gospodin Tigar Singl u kaputu. Hoban je bio veoma zadovoljan. Doveo ga je do sobe i rekao Jevgeniju, ‘Vidiš. Neki komšija je ipak došao. Gospodin Tigar Singl želi da oda počast čoveku kojeg je ubio’ Jevgenijeva glava bila je preteška. Nije mogao da je podigne. Hoban je morao da dovede tvog oca njemu рrе no što bi poverovao. - Kako? Kako dovede? Stavila je ruku iza leđa, savivši je što je više moguće. Zatim je podigla

bradu i napravila bolnu grimasu. - Tako - rekla je. - Zatim? - Zatim je Hoban rekao, ‘Da ga odvedeni u baštu i ubijem?’ - Gde je bio Pavle? - upitao je Oliver, kada ga je nepoznat talas brige obuzeo za dete. - Hvala bogu, bio je kod Mirskog. Kada je Mihailovo telo stiglo, poslala sam ga kod Mirskog. - Znači odveli su ga u baštu. - Ne. Jevgenij je rekao ne, ne ubijaj ga. Ako smo u prisustvu mrtvaca, onda smo i u prisustvu boga. Zato su ga samo vezali. - Ko? - Hoban ima ljude. Ruse iz Rusije, Ruse iz Turske. Loše ljude. Ne znam kako se zovu. Ponekad bi ih Jevgenij oterao, ali onda zaboravi ili mu bude žao. - I pošto su ga vezali? Šta su onda uradili sa njim? - Naterali su ga da gleda Mihaila na stolu. Pokazali su mu rane od metaka. Nije hteo da gleda. Naterali su ga. Onda su mu dali stražara i stavili ga u sobu. - Postoji jedan krevet u potkrovlju - reče Agi. - Natopljen je. - Krvlju? Odmahnula je glavom i nabrala nos. - Koliko su ga zadržali u sobi? - Oliver je upitao Zoju. - Možda jednu noć, možda duže. Možda šest, ne znam. Hoban je kao Magbet. Ubio je san. - Gde je on sada? - mislio je na svog oca. - Hoban je sve vreme govorio: ubiću ga, pusti me da ga ubijem, on je izdajnik. Ali, Jevgenij nema volju. On je uništen. ‘Bolje da ga povedemo sa nama. Razgovaraću sa njim.’ Doveli su ga dole. Neko ga je tukao, verovatno Hoban. Stavila sam zavoje na njega. Tako je mali. Jevgenij je govorio u njegovu čast. Odvešćemo te na putovanje, iznajmili smo avion, moramo da sahranimo Mihaila, njegovo telo nije higijensko, ne smeš da se odupireš, naš si zarobljenik, moraš da ideš sa nama kao čovek, ili će te Hoban ubiti ili baciti iz aviona. Nisam to lično čula. To mi je Hoban ispričao. Možda je laž. - Kuda je išao avion? - U Senaki u Gruziji. To je tajna. Sahraniće ga u Vitlejemu. Temur iz

Tbilisija je sve uredio. Biće to dvostruka sahrana. Kada je Hoban ubio Mihaila, istovremeno je ubio i Jevgenija. To je prirodno. - Mislio sam da u Gruziji Jevgenij nije dobrodošao. - To nije tako jednostavno. Ako bude tih, ako se ne takmiči sa mafijom, tolerisaće ga. Ako pošalje dosta novca, tolerisaće ga. Nedavno nije bio u situaciji da pošalje dosta novca. Zato sve to nije tako jednostavno. Duboko je uzdahnula i sklopila oči, da bi ih ponovo lagano otvorila. - Uskoro će Jevgenij biti mrtav, a Hoban će postati kralj svega. Samo kada nekoga vara, on je živ. Do poslednjeg nevinog čoveka, on se neće smiriti. Prekrasno se osmehnula. - Zato vodi računa, Olivere. Ti si taj poslednji nevin čovek. Odgovarajući na opuštanje atmosfere, Oliver je ustao, osmehnuo se, istegnuo, protegao glavu i ruke, ispravio leđa i uopšte radio sve ono što bi uradio svaki put kada bi predugo sedeo u jednom položaju, ili kada bi razmišljao o mnogo stvari odjedanput pa bi motor u njegovom telu zahtevao hlađenje. Postavio je nekoliko pitanja... nehatno, kao, koje je Temuru bilo drugo ime i koji, tačno, dan je bio kad su odleteli, ako se seća? I dok je šetao okolo, hvatajući mentalne beleške njenih odgovora, nije mogao da odoli kratkom hodočasništvu do „BMV”-a u susednoj sobi, gde je podigao čaršav i osmehnuo se njegovim blistavim konturama, i u isto vreme ustanovio, kroz vrata koja su spajala dve prostorije, da je Agi sa nesmanjenom predanošću koristila njegovo odsustvo da još da supe svojoj pacijentkinji. Izašavši iz njenog vidokruga, spretno je došao do francuskih prozora, zgrabio mesinganu kvaku i, što je nežnije mogao, okrenuo dok se vrata nisu otključala. Zatim ih je gurnuo nekoliko centimetara, dokazavši na svoje zadovoljstvo da su se, kao i prozori u salonu, otvarali na spoljnu stranu, prema bašti. I tu ga je uhvatio gotovo nepodnošljiv osećaj krivice, koji ga je umalo vratio u salon, da prizna šta je uradio, ili da pozove Agi da pođe sa njim. Ali, nije mogao da uradi ni jedno ni drugo, jer, da jeste, ne bi je više štitio, što je, sudeći po opasnostima koje su ležale pred njim, bila jedina dosledna stvar koju je mogao da uradi. Stoga potajno, kao đak koji beži iz škole, bacio je još jedan pogled kroz vrata i, uverivši se da Zoja i Agi i dalje razgovaraju, otvorio francuske prozore, skinuo čaršav sa motocikla, spustio motocikl sa postolja, popeo se na njega, upalio motor, dao gas i uz buku koja kao da mu je dolazila iz same utrobe, odjurio u zvezdanu noć, i preko

Osvajačevog mosta krenuo na put za Vitlejem.

POGLAVLJE 19. Oliver je voleo motocikle, još otkada ih je Tigar proglasio vozilom niže klase. U svom snu, on je na njima odlazio, davao im krila i ostale magijske moći; u selu do Najtingejlsa, vozio je iza sinova seljaka i iskusio eliksir brzine; u mladićkom dobu sanjao je o devojkama golih nogu koje su se vozile na sedištu iza njega. Ali, iako je vožnja do Ankare odgovorila na mnoge od njegovih najegzotičnijih očekivanja, blistav mesec, mračan nebeski svod, prazan zavojit put, bila je puna opasnosti pred njim i opasnosti koje je ostavio iza sebe. Zaustavio se kod „folksvagena” tek onoliko dugo koliko mu je trebalo da uzme novac iz kofera, nažvrlja poruku i zakači je za brisač: izvini, ne bih hteo da te uvlačim u ovo, Oliver. Te reči sada su mu se učinile tako neprikladnim, da je poželeo da uzme telefon da joj se javi, ili da se vrati natrag i sam joj podrobnije objasni. Njihova odeća, njen mobilni, pasoši Singlovih, ostatak novca... sve je to ostavio nedirnuto. Krenuo je putem za Ankaru zato što je video znak na putu i zato što je pomislio da bi prva stvar koju bi Brok uradio, kada čuje vest, bila da osmatra istambulski aerodrom. Ali, to uopšte nije značilo da je Ankara bezbedna, niti da je mogao da uhvati let od Ankare do Tbilisija. Osim toga, g. Vest nije imao gruzijsku vizu, a Oliver je imao utisak da mu je potrebna. Ali, sve ove brige zajedno nisu se mogle porediti sa slikom Tigra koju je nosio u glavi, sa rukom zavrnutom na leđima, kako ga drži Aliks Hoban; Tigra koji je pretučen, Tigra koji krvari, Tigra kojeg su primorali da gleda Mihailovo unakaženo telo, Tigra koji se pomokrio od straha dok je čekao da ga odvedu u Vitlejem i ubiju. On je tako mali, rekla je Zoja. U početku se držao autoputa, nije imao izbora. Vozio je brzo, ali u stalnom strahu od rupa na putu. Sa obe strane, pružala su se tamna brda

prošarana svetlošću gradića u brdima, koja su podsećala na osvetljene naftne platforme. Stigao je do tunela. Velikom brzinom je prošao kroz njega i na izlazu ugledao horizontalni plavi snop sa belim svetlima i brojeve kako mu se primiču u visini glave. To je bila naplatna rampa. Nekako je uspeo da zakoči na vreme, baci novčanicu od pedeset miliona lira zapanjenom čoveku na prozoru i nastavi dalje. Dva puta, možda i češće, bio je zaustavljan na policijskim punktovima od strane ljudi u plastičnim žutim jaknama sa srebrnim opasačima preko grudi. Naoružani električnim bakljama, proučavali su njegovo lice i pasoš, tragajući za znacima Kurda ili sličnih nevolja. Jednom je naleteo na veliku rupu i motocikl ga je umalo zbacio. Jednom je u poslednjem trenu zakočio na samoj ivici ogromne jaruge. Pošto mu je nestalo goriva, zamolio je da ga povezu, da bi otkrio da je benzinska pumpa samo petsto metara dalje, iza ugla. Ali, ove agonije su prošle kao u snu. I kada se probudio, stajao je pred šalterom za informacije na aerodromu u Ankari i slušao kako je jedini način da odleti u Tbilisi bio da se vrati u Istambul i uhvati avion koji je kretao u osam uveče, znači za četrnaest sati. Ali, Istambul je bio mesto gde je ostavio Agi, i do osam sati uveče, Hoban bi mogao da reši Tigra bede. Tada se Oliver setio da je bogat i da je nešto od tog bogatstva poneo sa sobom, a taj novac, Tigar je voleo da kaže, bilo je najbolje oruđe za opštu upotrebu u svetu. Zato se uputio u aerodromske administrativne katakombe i sa pet novčanica od po sto dolara koje su ležale na stolu između njih, sporo je govorio engleski debelom gospodinu iz koga su izbijale graške znoja, koji je napokon pozvao slugu koji se vratio sa jednim mršavim muškarcem u prljavom zelenom radnom kombinezonu sa krilima na džepu, koji se zvao Faruk. Faruk je bio pilot i vlasnik transportnog aviona koji se trenutno nalazio u hangaru na popravci, ali bi mogao da bude spreman za jedan sat, što se oteglo na tri. Faruk bi prihvatio čarter let za tričavih deset hiljada dolara pod uslovom da Oliveru ne bude muka u avionu ili da nikome ne kaže da je Faruk bio taj koji ga je odveo u Tbilisi. Oliver mu je predložio da idu do Senakija, ali Faruku se to nije učinilo primamljivom idejom, čak ni za dodatnih pet hiljada dolara. - Senaki je zabranjen. Previše Rusa. Abkhazija je velika nevolja. Kada je dogovor pao, debeli gospodin sa graškama znoja postao je nesrećan. Neki duboko usađeni birokratski instinkt govorio mu je da su se

stvari odvijale previše glatko i previše brzo. - Morate da napišete molbu - rekao je Oliveru, nudeći mu gomilu starih formulara na turskom. Oliver je odbio. Debeli gospodin je pokušao drugim razlozima da ga zadrži, ali na kraju je odustao. Leteli su, upadali u vazdušne džepove i parali vrhove planina, a drugi deo puta Oliver je na sreću zaspao, a možda je i Faruk, jer je sleteo sa takvim treskom u Tbilisi, zaustavivši se na tako kratkom odstojanju, kao da se pilot u poslednjem trenutku probudio iz čvrstog sna. Na aerodromu u Tbilisiju bila je obavezna viza i sa zakonom nije bilo igre. Ni feldmaršal imigracionog, ni njegov kolega admiral bezbednosti, kao ni bilo koji njihovi mnogobrojni ađutanti i pomorci nisu mogli ni da zamisle da dozvole Oliveru da uđe u zemlju za manje od pet stotina dolara u kesu, krupne novčanice nisu primali. Dotle je već pala noć. Oliver je uzeo taksi do Temurove adrese. To je bio ulaz sa deset dugmeta na interfonu, ali bez imena pored njih. Pritisnuo je jedno, a zatim drugo, a zatim sva u istom trenutku ali, mada je bilo svetla na nekim prozorima, niко nije sišao, a kada je viknuo „Temure” neka svetla su se poglasila. Nazvao ga je iz jednog kafića, ali uzalud. Hodao je. Arktički severi vetar odbijao se od Kavkaza i šibao kroz grad. Drvene kuće škripale su i tandrkale kao stari brodovi. U sporednim ulicama, muškarci i žene u kaputima i balaklavama šćućurili su se, da bi se zagrejali, oko automobilskih guma koje su gorele. Vratio se do Temurove kuće i ponovo pritisnuo dugmad na interfonu. Ništa. Ponovo se šetao, držeći se sredine uskih ulica zato što je u mrklom mraku iznenada osetio neshvatljiv strah. Spustio se niz brdo i na svoje olakšanje prepoznao osvetljena zlatna mozaička vrata koja su označavala stara mineralna kupatila. Jedna stara žena uzela mu je novac i odvela ga do prazne sobe sa belim pločicama. Jedan mršav muškarac u boksericama potopio ga je u sumpornu kupku, istegao ga onako nagog na sto i istrljao lufom dok nije bio crven od glave do pete. Goreći po čitavom telu otišao je u diskoteku i, pošto ponovo nije dobio odgovor na telefonski poziv, uputio se ka jednom pansionu bez imena. Mada je to bilo samo dva bloka dalje, ulice su bile tako mračne da se skoro izgubio. Prošao je red avetinjskih trolejbusa i setio se da se u Tbilisiju trolejbusi zaustave odmah čim nestane struje, što se dešavalo tokom najvećeg dela dana. Zakucao je na vrata i čekao; začuo je otključavanje brava. Pojavio se jedan starac u kućnoj haljini i sa mrežicom na kosi i govorio sa njim na gruzijskom, ali Ninini časovi su

bili daleko od njega. Starac je prešao na ruski što je bilo još gore, zato je Oliver skupio obe ruke i stavio glavu na njih, simulirajući spavanje. Starac' ga je odveo u sobu u potkrovlju sa vojničkim krevetom u njoj, lampom sa abažurom od pergamenta i nimfama koje su skakutale, komadom vojnog sapuna i lavaboom, i sa nečim što je bio ili vrlo veliki peškirom za lice ili vrlo mali peškir za telo. Sirene su zavijale čitave noći, prestajale, pa opet zavijale. Vatra? Puč? Ubistvo? Ili je devojčica poginula u saobraćajnoj nesreći, a njeno ime je Karmen? Ipak je nekako zaspao, još uvek u košulji, pantalonama i čarapama, a ostatak njegove odeće bio je natrpan na krevetu da bi ga zagrejao, a istrljana koža ga je bolela i svrbela. Vetar je duvao kroz drvenu nadstrešnicu, a njemu je nedostajala Agi i strašno se plašio za Tigra. U snovima ga je video kako ga vode uplakanog od jednog dela Vitlejema do drugog dok su se Hoban i Jevegnij raspravljali o tome koje je mesto najbolje da mu prosviraju glavu. Probudio se i otkrio da se smrzava. Ponovo se probudio i osetio miris sumpora koji je isparavao sa njegovog tela. Treći put se probudio i okrenuo Temurov broj. Ovaj je odmah odgovorio, prava efikasnost. Taksi i helikopter? Nema problema, Olivere. Tri hiljade dolara kesa, dođi oko deset. - Da li te oni tamo očekuju? - upitao je Temur. - Ne. - Možda bi bilo bolje da im kažem. Tako se neće unervoziti. *** Od svih stvari koje bi Brok mogao da naredi Agi da uradi u tom trenutku, apsolutno najgora, shvatila je, bila je da sedi mirno i čeka dalje instrukcije. Da joj je rekao da skoči u Bosfor, da joj je uputio ijednu solidnu reč prekora, da joj je naredio da se odmah pojavi, obrijane glave, osramoćena na zadnjim vratima ambasade da bi je istog trena transportovali u Britaniju, osetila bi bar neko olakšanje u tom poniženju. Ali, sve što je dobila bio je pametan, jednoličan škotski akcenat: -Gde si, Čarmijan? Da li možeš da razgovaraš? Pa, kada se to dogodilo, sećaš li se? Ostani gde jesi, Čarmijan, i ne radi ništa dok se ne čuješ sa majkom ili sa mnom... - I zato je ova poslednja dva sata čamila u kafiću sa limenim krovom, praznim klupama, pilićima golih vratova i tuberkuloznim žutim psom po imenu Apolon koji je položio svoju njušku na

njeno koleno i gledao je dok mu nije kupila još jedan hamburger. I sve to je moja glupa greška, ponavljala je sebi. To je bila nesreća koja je samo čekala da se dogodi, polako, sa mojim blagoslovom, pa se i dogodila. Primetila je motocikl, prepoznala je znake u njemu, videla je kako je bio zabrinut dok je razgovarao sa Zojom, i znala je o čemu razmišlja. I kada ga je ugledala kako odlazi, nalik na velikog srebrnog zeca, preko travnjaka obasjanog mesečinom, izlazi na drum i nestaje iz njenog vidokruga, njena prva pomisao bila je, ti nestrpljivo kopile, da si sačekao trenutak, ja bih krenula sa tobom. Ali to je bila kriza, a Agi je dorasla tome kao i uvek. Uradila je sve što je treblo, pažljivo i savesno, kao da će da krene na svoj najduži put u životu, a tako se i osećala. Otrčala je do kola i pročitala Oliverovu poruku, koja ju je s pravom razbesnela dok se nije setila njegovog iskrenog glasa koji je govorio Zoji, „Ја sam zaljubljen u nju”. Pozvala je Brokov direktni broj, dobila Tambija i prenela mu minimum informacija svojim nezainteresovanim tonom: - Primo je ukrao motocikl i veruje se da je krenuo za Gruziju. Dalje informacije za dva sata. Gotovo. Otrčala je nazad do Zoje, kojoj kao da je laknulo zbog Oliverovog odlaska, jer se smešila kao da čestita samoj sebi, što bi u drugim okolnostima izuzetno iznerviralo Agi. Ali, Agi je imala posla, i obećanja koja je morala da održi, ako nikom drugom, onda sebi. Odvela je Zoju na sprat, stajala nad njom dok se ova umivala, i zajedno su pronašle spavaćicu i odeću za sledeće jutro. Pošto je bila zauzeta oko Zoje na ovaj način, Agi je bila obavezna i da sluša na mahove mudrovanja o Oliveru i njoj, što je saopštavala tonom poremećene osobe. Obećavši da će prihvatiti njene savete, Agi je razmišljala šta još može uraditi za nju. Zamrljana poruka sa kućnim brojem Mirskog nalazila se na zidu pored telefona. Tu je našla odgovor. Okrenula je broj i dobila telefonsku sekretaricu. Opisala je sebe kao Zojinu prijateljicu sa Novog Zelanda koja je slučajno svratila, i mada nije htela da se meša, da li bi bilo moguće da Mirski odmah pomogne Zoji?... da je odvedu kod lekara i izvedu iz kuće na nekoliko dana? Uzela je zatvarač sa kalašnjikova i stavila ga u svoj ranac, vratila se na sprat da se uveri da je Zoja u krevetu, i na svoje zadovoljstvo našla je kako spava. Otrčala je nazad do „folksvagena”. Vozeći se do istambulskog aerodroma mučila je nova noćna mora. Da li

je Oliver jednostavno krenuo u turske planinske pustinje? Svašta je mogla da očekuje od njega. Na terminalu za odlaske, pošto je vratila „folksvagen” rent a karu, sračunato je dobila napad pokajanja i očaja. Svim srcem se uživela u to, što i nije bilo teško. Bila je Čarmijan Vest i bila je u paklu, rekla je mladom službeniku osećajnih očiju koji je sedeo za pultom Turkiš Erlajna. Pokazala mu je svoj pasoš i najmolećiviji osmeh. Ona i Mark bili su venčani tačno šest dana, a sinoć su imali tu strašnu svađu ni oko čega, prvu, i kada se probudila ovog jutra, našla je poruku u kojoj kaže da zauvek odlazi i njenog života... Pažljivo kucajući na svom kompjuteru, službenik joj je rekao ono čega se i bojala: nijedna lista putnika od jutros nije pokazivala da je neki Vest otišao iz Istambula. Niti je imao rezervacije za kasnije istog dana. - U redu - reče Agi, ali nimalo nije bilo u redu. - Možda je uzeo autobus do Ankare i odatle odleteo? Ali, tu je službenik, prilično oštro, rekao da žali, da lista putnika u Ankari nije pokrivena opsegom njegovog romantizma. Agi se stoga povukla, izašla iz aerodromske zgrade u kafić koji joj je bio poslednja šansa, gde je, uz Apolonovo učešće, obavila obećani poziv Broku preko svog mobilnog. Posle toga nije mogla ništa da radi no da čeka i nastavi da čeka Jok se ne čuje sa majkom ili sa njim, što je ona sada i radila. Pa, šta bi moja prava majka rekla, ona koja nikada nije srećna osim ako se zanemaruju njeni sopstveni interesi? Radi sa njim šta god želiš, Meri Agnes, sve dok mu ne stvaraš neprilike... A moj otac, uzorni škotski učitelj? Ti si jaka devojka, Meri Agnes. Moraš malo da središ svoje ponašanje za onog pravog... Zazvonio joj je telefon. Nije bila ni njena majka, ni otac, već centralna razmena poruka, ženski glas na petnaest obrtaja u minuti: - Poruka za Arhanđela. To sam ja. - Imaš rezervisano mesto na letu za Tojtaun. To je Tbilisi. - Sačekaćemo te na dolasku. U suprotnom, tvoj lokalni ujak. Aleluja! Kakvo olakšanje! Skočivši na noge, Agi je bacila svežanj novca na sto, poslednji put zagrlila Apolona i sa pesmom u srcu uputila se na terminal za odlaske. Usput se setila zatvarača sa kalašnjikova i časopisa o municiji i imala je dovoljno

pameti da ih baci u kantu za otpatke pre no što je prošla rendgensku kontrolu. Još jedan teroristički akt je osujećen, pomislila je, zamišljajući gužvu koja bi usledila. *** Вrок je ušao u kamuflažni vojni transportni avion na Northolt aerodromu osećajući da je uradio sve nevažne stvari u životu dobro, a sve one važne stvari loše. Uhapsio je Mesingama, ali Mesingam nikada nije bio primarna meta. Identifikovao je Porloka kao najtruliju jabuku, ali nedostajao mu je dokaz za sud koji bi ga poslao iza rešetaka. Za to mu je bio potreban Singl, a smatrao je da su šanse da ga dobije skoro ravne nuli. Kada je Brok sklopio dogovor sa ruskom vezom tog jutra, bilo je dogovoreno da može da dobije Singla ako Rusi dobiju Hobana i Jevgenija. Ipak, šanse da Tigar ostane živ do vremena kada Brok stigne do njega, po njegovom ličnom mišljenju, bile su beskrajno male, a dušu mu je mučilo saznanje da, u svojoj odlučnosti da dokrajči oca, poslao je sina u sigurnu smrt. Nikada nije trebalo da ga stavim na dugačku uzdu, rekao je sebi. Trebalo je sam da budem tamo, na licu mesta, svo vreme. Kao i obično, nije krivio nikoga do sebe. Kao i Agi osećao je da su mu se pokazali očigledni znaci i nije došao do očiglednih zaključaka. Ja sam gurao, a Tigar je vukao, i on je jače vukao, no što sam ja gurao. Tešila ga je samo blizina bitke, izgledi da je, nakon svih šetkanja, skrivanja i kalkulacija, određen datum i mesto, sekundanti su bili takođe određeni, kao i izbor oružja. A što se tiče rizika koji je sam preuzeo, on i Lili su razgovarali o tome na svoj neiskren način i složili se da nije ni imao izbora: - Ima jedan mladić - rekao je Lili preko telefona pre sat vremena. - Gurnuo sam ga u mnoge nevolje, vidiš, i nisam siguran da sam pravilno postupio. - O, da? Pa šta mu se dogodilo, Nete? - Pa, malo se našetao i nalutao, i upao u loše društvo zbog mene. - Onda moraš da ideš da ga izvučeš, zar ne, Nete? To ne valja, ne sa tim mladićem. - Da, pa i mislio sam da ćeš tako rezonovati, Lili, zahvalan sam ti - odgovorio je. - Jer ovo nije laka pobeda, ako shvataš šta hoću da kažem.

- Naravno da nije. Ništa što vredi nije lako raditi. Uvek si radio pravu stvar, Nete, otkada te znam. Ne možeš sada da staneš, ne ako želiš da ostaneš ono što jesi. Zato samo idi i uradi to. Ali, imala je neke važnije stvari da priča sa njim, zbog čega ju je veoma voleo. Ona lakomislena poštarkina kćerka pobegla je sa Palmerom, građevinarem, koji je ostavio sirotu ženu da izlazi na kraj sa svom tom decom. Lili će razgovarati sa mladim Palmerom sledeći put kad ga vidi. Ima nameru da ide do njegovog gradilišta i kaže mu šta misli o njemu. A što se tiče te poštarice, da baci kćerku u ruke najbogatijem čoveku u selu, a onda sedi iza svog šaltera sa neprobojnim staklom i misli da je ništa ne može dotaći... - Pa, čuvaj se, Lili - Brok je upozorio. - Mladi ljudi nemaju poštovanja kao što je to nekada bilo. Ekipa za kidnapovanje sastojala se od osmoro ljudi. Ejden Bel je rekao da bi više njih stvaralo gužvu, s obzirom na probleme veze na drugoj strani. Sedeli su po troje i četvoro u trupu aviona, obučeni u laka borbena odela, sa ratnim bojama, crnim patikama i crnim balaklavama. - Ukrcaćemo poslednjeg čoveka kada budemo menjali avion u Tbilisiju - rekao im je Bel, izostavivši da je poslednji čovek zapravo žena. Вrок i Del sedeli su odvojeno, kao visoka komanda. Brok je nosio crne farmerke i pilotsku jaknu sa oznakom CARINA kao metalnom trakom preko srca. Odbio je da uzme pištolj. Bolje da bude mrtav nego da se suočava sa unutrašnjom kontrolom o tome zašto je ubio jednog od svojih ljudi. Bel je nosio namaze sjajne farbe na svojoj bluzi koji su ga označavali kao vođu, ali mogli ste da ih vidite samo ako ste nosili prave zaštitne naočari. Avion je podrhtavao i brundao, ali izgleda da nisu napredovali dok se nisu našli iznad oblaka, na ničijoj zemlji. - Mi ćemo obaviti prljav posao - Bel je rekao Broku. - Ti se pobrini za društvenu stranu.

POGLAVLJE 20. Prva stvar koju je Oliver primetio, dok je zauzimao svoje mesto između dvojice natmurenih mladića u farmerkama koji su čekali kod heliodroma, bili su traktori. Žuti traktori za poljoprivredne radove. Ako mi ikada bude nedostajao neki žuti traktor, uvek mogu da pozajmim iz Vitlejema i oni nikada neće primetiti, veselo je pomislio. Terao je misli iz glave. Zakleo sе da će to uraditi. Kada je prilazio helikopterom divio se veličanstvenosti planina. Kada je sletao, svidela su mu se četiri seoceta, dolina u obliku krsta, zlatni vrh snežnih kapa. Dok se šetao, divio se traktorima. Gledaj sve što ti se sviđa, govorio je sebi, sve dok gledaš napolje, a ne unutra. Napušteni traktori. Traktori koji bi trebalo da sagrade nove puteve koji su iznenada prestali da budu putevi i ponovo se pretvorili u polja. Traktori da izravnaju zemlju za kuće, da postave irigacione i drenažne cevi, isparcelišu polja, odvezu drvnu građu. Ali sada nije bilo novih kuća, cevi su bile naslagane, ali ne i postavljene, a drva su ležala tamo gde su i pala. Traktori su ostali kao puževi sa svojim sjajnim tragom. Traktori su čežnjivo gledali sjajne vrhove. Ali, ostali su dokoni. Nijedan od njih nije se kretao, nigde, ni za pedalj. Ostavljeni odjednom na^ poluzasađenim vinogradima, poluzavršenom cevovodu. Slupani p nevidljive branike, a vozača nigde. Prešli su železničku prugu. Korov je izbijao izmđu točkova napuštenih kamiona za odvoženje smeća. Koze su lagano prolazile između ljudi koji su spavali. To nije tako jednostavno, rekla je Zoja. Ako pošalje mnogo novca, tolerisaće ga. U poslednje vreme nije mogao da pošalje mnogo novca. Zato nije tako jednostavno. Sa pragova kamenih koliba, stanovnici su ga zlokobno gledali. Ni njegova pratnja nije bila druželjubivija. Dečko sa leve strane imao je ožiljke i ponašao se starije od svog uzrasta. Dečko sa desne strane je šepao i mrmljao u ritmu svojih koraka. Obojica su nosili automatske puške.

Obojica su izgledala kao da pripadaju nekom tajnom redu. Vodili su ga do kuće, ali nepoznatim putem. Rovovi, temelji puni vode i ulegao put blokirali su staru stazu. Krave i magarci pasli su usred kolonije utihnulih mesalica za beton. Ali kuća, kada su stigli do nje, bila je kao što je se i sećao: ukrašeno stepenište, hrastova veranda, široko otvorena vrata i isti mrak unutra. Dečko koji je šepao pokazao mu je da se popne uz stepenice. Oliver se popeo na balkon, osluškujući bat sopstvenih koraka kako odjekuju u večernjem vazduhu. Zakucao je na otvorena vrata, ali niko nije odgovorio. Ušao je u mrak i zastao. Ni zvuka, ni mirisa Tinatininog kuvanja. Samo ustajao sladak vazduh, dokaz nedavne prisutnosti smrti. Nazirao je Tinatininu stolicu za ljuljanje, rogove za piće, metalnu peć, zatim kamin od cigala i sliku tužne starice u oštećenom gipsanom ramu. Okrenuo se. Mlada mačka skočila je sa stolice za ljuljanje i nakostrešila se na njega, podsećajući ga na Džakoa, Nađinog sijamskog mačora. Pozvao je: - Tinatin? - Čekao je: - Jevgenij? Vrata su se polako otvorila u dnu sobe i snop večernje sunčeve svetlosti prosuo se po podu. U sredini snopa nazirao je iskrivljenu senku goblina. Sledio je Jevgenij, krhkiji no što je Oliver pretpostavljao, na sebi je imao papuče i džemper od vune. Oslanjao se na štap. Bela strnjika rasla mu je tamo gde je bila smeđa kosa, i proširila se na obraze i vilicu u paperjastoj srebrnoj prašini. Prepredene staračke oči koje su pre četiri godine treptale između gustih obrva, postale su mračni prorezi. A iza Jevgenija, kao polusluga, poluđavo, nazirala se blaga, očuvana figura Aliksa Hobana u belom letnjem sakou i teget pantalonama, sa mobilnim telefonom koji mu je sa zgloba visio kao torbica. A možda je, kao što je Zoja rekla, on zaista i bio đavo, jer, kao i đavo, nije bacao senku, sve dok se sa zakašnjenjem ipak nije namestila pored Jevgenijevog goblina. Jevgenije je prvi progovorio, a glas mu je bio čvrst i oštar kao i uvek. - Šta radiš ovde, Pismonošo? Ne dolazi ovamo. Grešiš. Idi kući. - Okrenuo se da ljutito ponovi naređenje Hobanu, ali nije imao vremena zato što je Oliver počeo da govori. - Došao sam da nađem svog oca, Jevgenij. Svog drugog oca. Da li je on ovde? - Ovde je. - Živ?

- Živ. Niko ga nije ubio. Još ne. - Onda, mogu li da te pozdravim? - hrabro je krenuo napred, podignutih ruku za zagrljaj. I Jevgenij se spremao da uzvrati, jer je prošaputao „Dobro došao” i podigao ruke, ali onda uhvati Hobanov pogled i ponovo ih spusti. Glava mu je klonula, pomakao se unazad da napravi Oliveru mesta da prođe, što je Oliver i učinio, oštro, odbijajući da prizna nipodaštavanje i, u olakšanju što je saznao da je Tigar živ, srećno i nostalgično razgledao je po sobi, рге nego što će mu se pogled, kasnije nego što je nekako prirodno, zaustaviti na Tinatin, tridest godina starijoj, koja je sedela u visokoj stolici od rogozine, sklopljenih ruku u krst. ,Drugi krst bio joj je na vratu, a ikona Hrista kao deteta na zidu iznad nje, kako sisa pokrivne dojke svoje majke. Oliver je kleknuo pored nje i uzeo je za ruku. Njeno lice, primetio je kada je krenuo da je poljubi, odmaklo se. Nove linije išle su vertikalno i dijagonalno preko čela i niz obraze. - Gde si bio, Olivere? - Krio sam se. - Od koga? - Od sebe. - Mi ne možemo - rekla je. Začuo je škljocanje i pogledao oko sebe. Otišavši do zadnjih vrata, Hoban ih je otvorio kažiprstom i, dajući Oliveru znak glavom, pozvao ga da ga prati. - Idi njemu - naredio je Jevgenij. Prateći Hobana u stopu, Oliver je prešao dvorište i došao do niske kamene štale koju su čuvala dva naoružana mladića istog neprijatnog kova kao i oni koji su ga doveli do kuće. Vrata su bila zamandaljena gredama koje su upadale u gvozdene kuke. - Šteta što si propustio sahranu - reče Hoban. - Kako si našao ovo mesto? Zoja te je poslala? - Niko me nije poslao. - Ta žena ne može da drži jezik za zubima ni pet minuta. Da li si pozvao ikoga da ti se pridruži? - Ne. - Ako jesi, ubićemo ti oca, a zatim i tebe. Ja ću lično učestvovati u toj operaciji.

- Siguran sam da hoćeš. - Da li si je jebao? - Ne. - Ne ovog puta, a? Zalupao je na vrata. - Ima li koga kod kuće? Gospodine Tigre, doveli smo vam posetioca. Ali, Oliver se već progurao pored Hobana i straže i sam je sklanjao grede iz ležišta. Lupao je na vrata, a zatim ih šutirao dok se nisu otvorila. Pozvao je - Oče - i ušao unutra. Osetio je sladunjav miris slame i konja. Začuo je žaloban poziv, kao kada se invalid budi, i to je bilo praćeno šuštanjem slame. Tu su bile tri jasle. U svakoj je bilo slame. Sa klina pored treće visio je Tigrov smeđi reglan kaput, a u slami ležao je njegov otac, polunag na jednoj strani, kako je i Oliver uvek ležao kada je tužan. Bio je u crnim soknama, belim gaćama i prljavoj plavoj košulji sa onim što je nekada bila bela kragna. Kolena je privio uz grudi i obgrlio ih rukama. Lice mu je bilo crno od modrica, a natečene oči ružičaste od straha od sveta u kojem se tako nedavno ponovo rodio. Bio je vezan jednim lancem koji mu je spajao stopala, a zatim i ruke, i prolazio kroz gvozdeni obruč zakačen za drveni stub. Pokušao je da ustane kada mu je Oliver prišao, nije uspevao, pa je ponovo seo i ponovo pokušavao. Tako, Oliver, umesto da održi distancu iz straha da ga ne nadvisi, stavio mu je ruke pod pazuh i podigao ga, setivši se kako je bio, kao što je Zoja rekla, zaista malo lagano stvorenje, i kako je bio mršav ispod svoje košulje. Pogledao je očevo izubijano lice i setio se muža gospođe Votmor, Džeka, koji se udavio, mada ga je poznavao samo sa fotografija i iz priče: bio je u vodi deset dana, priznala mu je jednom, a ja sam morala da idem u Plimut da ga identifikujem. Razmišljao je o davanju veštačkog disanja usta na usta osobama koje niste želeli ni da poljubite. Razmišljao je o mrtvom Džefriju i pitao se kako čovek koji poseduje Najdngejls, apartman u potkrovlju i „rols-rojs”, izlazi na kraj sa činjenicom da je vezan za ruke i noge u štali bez pogleda i bez sekretarice. - Video sam se sa Nađom - rekao je, osećajući da mora da mu donese nekakve vesti. - Pozdravlja te. Nije imao pojma zašto je izabrao baš tu vest, osim što ga je Tigar zagrlio sa takvim žarom bez presedana. Usledio je i izveštačeni poljubac pod izvesnim uglom između njihovih pažljivo okrenutih obraza. Uskoro ga je

Tigar ponovo odgurnuo i rekao, sa užurbanom praktičnošću da ga i Hoban čuje: - I dobili su te, gde god da si bio, je li, Hongkong ili tako nešto? - Da. Jesu. Hongkong. Razumeo. - Znaš, nisam bio potpuno siguran gde ćeš biti. Mnogo se krećeš. Nikada ne znam da li učiš ili sklapaš poslove. Pretpostavljam da je to povlastica mladosti: da budeš nestalan. Šta? - Trebalo je češće da ostanemo u kontaktu - rekao je Oliver. A Hobanu: - Skini ovaj lanac. Moj otac ide sa nama u kuću. Videvši da se Hoban prezrivo smeškao, Oliver ga je uhvatio za lakat i, pod očima straže, odveo ga da ih ne čuju. - Mrtav si, Alikse - rekao mu je, snagom u kojoj je bilo malo toga osim blefiranja i nagađanja. - Konrad sve obelodanjuje švajcarskoj policiji, Mirski sklapa posao sa Turcima, Mesingam se povukao u svoje sklonište, a tvoje lice je na svakoj listi traženih za ubistvo Alfreda Vinsera. Mislim da nije dobro vreme da ponovo imaš krv na rukama. Možda smo ti moj otac i ja jedine karte kojima još možeš da igraš. - Ko si ti u ovoj komediji, Pismonošo? - Ja sam prljavi cinkaroš. Odao sam te britanskim vlastima pre četiri godine. Izdao sam i mog oca, Jevgenija i čitavu bandu. Moje gazde su malo spore u oštrenju noža. Ali uskoro će te uhvatiti, obećavam ti. Nastala je pauza dok je Hoban otišao i dogovarao se sa Jevgenijevim ukućanima. Vratio se i izdao naređenje straži, koja je otključala lanac i nadgledala dok je Oliver prvo oprao oca vodom iz kofe, pokušavajući da se seti kada je Tigar njemu kao detetu to poslednji put uradio, a onda je shvatio da se to nikada nije desilo. Izvukao je Tigrovo odelo iz naramka slame gde je bilo bačeno i sredio ga koliko je mogao pre no što mu je pomogao da ga obuče, nogu po nogu, ruku po ruku, a onda mu je zavezao cipele. U kući kao da su se ukućani probudili, ili su možda ponovo zaspali; očuvanje životne rutine kao posledice smrti. Pod Hobanovim skeptičnim okom, Oliver je postavio svog oca u stolicu pored vatre preko puta Jevgenijeve stolice i natočio obojici po čašu kuvea Vitlejem iz butelje na stolu. I mada je Jevgenij odbijao da uvidi Tigrovu prisutnost, netremice zureći u plamenove, neka prećutna saglasnost naterala ih je da zajedno uzmu prvi gutljaj, ignorišući jedan drugog tako snažno da nije bilo govora da priznaju da sede jedan pored drugog. Posmatrajući ih, Oliver se trudio iz

petnih žila da stvori atmosferu druželjubivosti, ma kako ona bila veštačka. Tumačeći ulogu koja mu je najprirodnije ležala, vratio se usvojeni sin, pomogao je Tinatin da ljušti povrće, pomeri šerpe na plamen i sa njega, nađe sveće, šibice, postavi tanjire i escajg na sto i, generalno gledano ponašao se, ako ne lakomisleno, onda sa velikom užurbanošću koja je bila kao čarolija. - Jevgenij, mogu li da završim to umesto tebe? - mogao je i dobio mrmljivo - Hvala, Pismonošo - za svoj trud. - Neće još dugo, oče. Šta kažeš na malo kobasice da se okrepiš? Tigar se, mada posramljen zbog prljavih noktiju, probudio iz sanjarenja i uzeo komad, proglasio ga najukusnijim, dok je navlačio drske osmehe kao da čestita samom sebi. U olakšanju svoje delimične slobode, počeo je da se doteruje i svojim pomodrelim očima prati Olivera po sobi. - Ovo mesto je sasvim jasno Jevgenijev Najtingejls - viknuo je preko klepeta sudova. Prednji zub mu je nedostajao, zbog čega je šuškao. - Da, stvarno - složio se Oliver, stavljajući noževe. - Trebalo je da mi kažeš. Nisam shvatio. Trebalo je da me unapred upozoriš. - Mislio sam da sam tako i uradio. - Volim da budem informisan. Par turističkih sela ne bi donelo štetu. Četiri, kada bolje razmislim. Po jedno u svakoj dolini. - Moglo bi da ide vrlo dobro. Četiri je dobra ideja. - Hotel u sredini, disko i noćni klub, olimpijski bazen. - Stvoreno za to. - Probao si vino, pretpostavljam? - ozbiljno, uprkos zubu koji je nedostajao. - Koliko god hoćeš. - Dobro. Šta misliš o njemu? - Sviđa mi se. Volim ga. - I treba. Prija nepcu. Vidim priliku za nas ovde, Olivere. Čudi me da je ti nisi primetio. Znaš da su me oduvek interesovali hrana i piće. To je prirodan dodatak našim interesima u dokolici. Video si sve one traktore napolju, zauzete odmaranjem? - Naravno - sekao je pljosnat hleb prastarom giljotinom. - Šta si pomislio kada si ih video? - Mislim da sam bio pomalo tužan.

- Trebalo je da misliš na svog oca. Ovo je vrsta situacije u kojoj sam odličan. Bankrot, mrtvo preduzeće. Sve čeka kreativni talenat. Kupi fabriku za pesmu, primeni moderne metode, racionalizuj infrastrukturu, podeli radnu snagu, obrni čitavu stvar za tri godine. Neka se Rendi sa tim pozabavi, on govori jezik. - Briljantno - reče Oliver. - Bankama će se strašno svideti. - Sigurno. - Dobra hrana, dobro vino, dobra usluga. Prava životna zadovoljstva. U tome je poenta za sledeći milenijum. Zar nije tako, Jevgenij? Odgovora nije bilo dok je Tigar uzeo još jedan zahvalan gutljaj svog kuve Vitlejema. - Reći ću staroj Ket da doda i ovo svojoj listi - još jednom je rekao Oliveru. - Prvoklasni kabernet. Ima malo više tanina. - otpio je gutljaj. - Pomoglo bi još nekoliko godina u boci. Ali ovde, sa velikanima, ni govora. Progurao je. Uživao. - Probanje na slepo, u tome je trik. Ket će to savršeno da uradi. Biće nekoliko crvenih lica kada dođe do ovog. Već sada mogu da vidim nekoliko imena koji se hvale da su poznavaoci. Uvek je dobro videti kako se sve okrene. Još jedan dugi gutljaj. Promuljao je vino po zubima. Progutao. Coknuo je ustima. - Biće nam potreban dizajner. Ket će nam naći nekog. Da se naprave prvoklasne nalepnice, stilizuje boca. One sa dugim vratovima uvek lepo izgledaju. Šato argonot, kako ti to zvuči? Špancima se neće svideti, to mogu odmah da ti kažem. Zakikotao se. - Oh, bože, neće. - Španci mogu da urade drugu stvar - reče Oliver preko ramena dok je postavljao sto; na šta je Tigar naglo zapljeskao, sumanuto veseo. - Rekao si to kao pravi Englez! Baš pre neki dan sam pričao Gupti. Nema arogantnijeg tipa na zemlji od Španca kada je iznad sebe. Možeš da imaš Nemca, Francuza, Italijana. Zar nije tako, Jevgenij? - Odgovora nije bilo. - Prouzrokovali su nam mnogo patnje, ti Španci, vekovima, mogu vam reći. Ponovo je popio, hrabro nameštajući svoju malu vilicu za borbu dok je njegov nestalni pogled još jednom potražio Jevgenijev, ali bez uspeha. Ohrabren, dlanom je udario koleno u inspiraciji. - Zaboga, Jevgenij, umalo da zaboravim! Tinati, draga moja, ovo će te beskrajno obradovati! Toliko je bilo loših vesti da čovek zaboravi one dobre. Oliver je postao otac prelepe mlade

dame po imenu Karmen. Podigni čašu sa nama, Jevgenij. Aliks, ostavi to mračno lice večeras. Tinatin, draga moja, nazdravimo Karmen Singl, da živi dugo, zdravo, srećno i berićetno. Olivere, čestitam ti. Očinstvo ti pristaje. Sada si veći, bolji čovek. A ti si se smanjio, pomislio je Oliver, na tren besan što uzima u usta njegovu kćerku i paradira njome. Otkrio si čitavu skalu svoje velike, beskrajne ništavnosti. Na ivici smrti, nemaš šta da pokažeš osim svoje zapanjujuće trivijalnosti. Ali, ništa od toga nije se moglo videti u Oliverovom ponašanju. Složio se, ohrabrivao, podizao čašu Tinatin, mada ne i Hobanu ili Jevgeniju, bezbrižno se šetkao između kuhinje, stola i dvojice starih ljudi koji su sedeli kraj vatre. Posvetio se samo stvaranju atmosfere dobrog opreznog drugarstva. Samo Hoban, koji je sedeo na klupi između dva sumorna druga, nije pokazivao znak da želi da se priključi duhu zabave. Ali, njegovo ogorčeno, natmureno prisustvo nije moglo da obeshrabri Olivera. Ništa nije moglo. Mađioničar je oživeo. Iluzionista, večiti pomiritelj i deflektor smešnog, plesač na jajima i kreator nemoguće karme odgovarao je na poziv reflektora. Oliver sa autobuskih stanica pokisnuo do kože, Oliver iz dečjih bolnica i hostela Armije Spasa otpakivao je svoje crne kutije i izvodio predstavu za život, svoj i Tigrov, dok je Tinatin kuvala a Jevgenij napola slušao i brojao svoje nesreće u vatri. Hoban i njegovi prijatelji đavoli sanjali su o svom zločinu i razmišljali o umanjenim opcijama. A Oliver je poznavao ovu publiku. Uživljavao se u njenu poremećenost, njene zatupljene osećaje i konfuznu vernost. Znao je koliko bi često, u njegovom životu, u najgorim trenucima, dao sve za jednog šugavog mađioničara sa igračkom rakuna. Čak i Jevgenij, malo po malo, nije mogao da se odupre njegovoj magiji: - Zašto nam nisi pisao, Pismonošo? - prekorno je upitao sedeći pored vatre kada mu je Oliver još jednom napunio čašu. I još jednom: - Zašto si zapustio svoj divni gruzijski jezik? Na oba pitanja Oliver je umiljato odgovorio da je on samo ljudsko biće, bio je neveran, ali bludnik je izvukao pouku iz svojih grešaka. Iz ovog naizgled bezazlenog razgovora, raslo je nekakvo ludilo, koje je bilo nešto više nego samo podeljena iluzija normalnosti. Hrana je bila spremna, Oliver je sve pozvao za sto, a Jevgenija postavio na čelo, ovaj nije protestovao. Neko vreme, starac je sedeo tamo pognute glave, posmatrajući hranu. I tada,

kao da mu se povratio vid, uspravio se, skupio ruke u pesnice, udario se po širokim grudima i tražio još vina. I Hobana je, ne Olivera, Tinatin poslala po vino. - Šta da radim sa tobom, Pismonošo? - pitao je Jevgenij, dok su mu se u uglovima njegovih skoro nestalih očiju pojavile suze. - Tvoj otac je ubio mog brata. Reci mi! Ali, Oliver mu se usprotivio opasnom iskrenošću: - Jevgenij, zaista mi je žao što je Mihail poginuo. Ali, moj otac ga nije ubio. Moj otac nije izdajnik i ja nisam sin izdajnika. Ne razumem zašto ga tretirate kao životinju. Uputio je potajni pogled prema Hobanu koji je neosetljiv sedeo između uznemirenih zaštitnika. Oliver je primetio da više nema nigde mobilnog telefona, što ga je navelo na srećnu pomisao da je Hobanu ponestalo prijatelja. - Jevgenij, mislim da treba da uživamo u tvojoj gostoljubivosti i čim se razdani odemo sa tvojim blagoslovom - rekao je. I Jevgenij je izgledao spreman da prihvati taj predlog, sve dok Tigar, nesposoban da odoli monopolisanju razgovora, nije pokvario taj trenutak: - Pusti me da ja sredim, ako mi ne zameraš, Olivere. Naši domaćini, u mnogome ohrabreni našim prijateljem Aliksom Hobanom, prilično su izmenili svoj stav... ne, ne prekidaj me, molim te... a stav im je bio da pošto sam se predao njima u ruke, oni imaju dvostruku prednost. Jedan... ne dok govorim, Olivere, hvala lepo... jedan, da me ubede da im sve prepišem, što je ono što traže već mesecima. Dva, da se na meni osvete za ubistvo Mihaila jer potpuno pogrešno misle da sam, uz prećutnu saglasnost Rendija Mesingama, od svih ostalih, autor toga. Niko, ni članovi moje kuće ni porodice, ni na koji način nisu krivi za taj čin. Međutim, kao što i sami vidite, moje poricanje je do sada nailazilo na gluvi zid. Ovo je, zauzvrat, navelo Hobana da se pregrupiše, iako je njegov grozan glas bio lišen svoje uobičajene arogancije. - Tvoj otac nas je podjebavao sve vreme - rekao je. - Napravio je sporedni dogovor sa Mesingamom. Dogovorio se i sa vašom britanskim tajnom policijom. Ubistvo Mihaila bilo je deo dogovora. Jevgenij Ivanovič želi osvetu i svoj novac. Tigar je ponovo nesmotreno pao koristeći Olivera kao svog apelacionog sudiju. - To je najobičnija glupost, Olivere. Znaš isto tako dobro kao i ja da sam dugo smatrao Rendija Mesingama lošom jabukom, i ako u ovome uopšte i grešim, što poričem, to je zato što sam predugo bio suviše slab prema

Rendiju. Osa zavere nije između Mesingama i mene, već između Mesingama i Hobana. Jevgenij, preklinjem te da ovde upotrebiš svoj autoritet... Ali, Oliver, odrastao čovek, već ga je presekao: - Reci nam, Aliks - predložio je, naglašavajući samo onoliko kao kada bi tražio objašnjenje za neko semantičko pitanje. - Kada si poslednji put gledao fudbalsku utakmicu? Oliver nije osećao neprijateljstvo prema Hobanu kada ga je ovo pitao. Nije video sebe kao nekog viteza na belom konju ili velikog detektiva koji je otkrio zločinca. Bio je zabavljač, a za zabavljača jedini neprijatelj bio je onaj koji ne aplaudira. Njegov najvažniji cilj bio je da magijom izvede svog oca odavde i izvini mu se ako mu bude došlo, mada nije bio siguran da bi mu bilo do toga. Bilo mu je potrebno da izleči modrice na očevom licu, napravi mu novi zub, obuče ga u opeglano odelo, obrije ga i preda Broku, a posle Broka da ga smesti za njegov ogroman radni sto u Kurzon Stritu; da ga postavi na noge ali da kaže, „Evo, sada si sam, mi smo raksrstili.” Pored tih briga, Hoban je bio samo uzgredna gadost, posledica, a ne poreklo ludorije njegovog oca. Zato je ispričao bez glume, manje-više mirno, kako mu je Zoja ispričala sve, do kobasica i votke u poluvremenu, i Pavlovog ponosa što su mu oba roditelja tu, kao i Mihailovog nepoverenja prema Aliksu koje je Zojino prisustvo fatalno prevazišlo. Govorio je razložno, nije podizao glas ili pokazivao prstom, ali sačuvavši svim glasovnim veštinama koje je poznavao, staklastu finoću iluzije. Dok je govorio mogao je da posmatra kako se istina polako spušta na njih: na Hobana, pobledelog, nepokretnog i proračunatog, i na Hobanove uznemirene drugare; na Jevgenija, koji je ojačao uz Oliverovu pomoć; na Tinatin, koja je ustala i otišavši u tamu, prošla rukom preko muževijevih ramena da ga ponovo uveri; i na Tigra koji ga je čuo kao iz neke čaure lažne superiornosti dok su mu prsti odsutno pretraživali obrise svog izubijanog lica, uveravajući sebe da ima obnovljen identitet. A kada je Oliver završio svoju priču o fudbalskoj utakmici i dao vremena da njen značaj odjekne u Jevgenijevoj glavi, bio je toliko dirnut svojom iskrenošću da je umalo odbacio svu strategiju i priznao svoje izdajstvo čitavom skupu, a ne samo Hobanu. Ali, na sreću, neki iscrpljujući događaji bili su na putu da ga skrenu sa tog brzopletog kursa. Prvo se začulo neočekivano zujanje helikoptera iznad njihovih glava upečatljiv zvuk dve elise. Utihnuo je, i na trenutak se ništa više nije čulo. I mada nigde više u svetu nije tiho, a helikopteri i druge moćne letelice stalni

su noćni posetioci misterioznog Kavkaza, Oliver je osetio da ga je uzdrmala nada na njihov zvuk, a odlazak ga je razočarao. Hoban je protestovao, naravno, buncao bila bi bolja reč, ali protestovao je na gruzijskom, a Jevgenij mu je protivrečio. I Tinatin se vratila iz ma kog ugla sobe gde se povukla i nosila je pištolj istog dizajna, kako se činilo Oliveru, kao i onaj koji mu je Mirski ponudio u Istambulu. Ali, ovaj događaj je prekinut žurnim kretanjem Hobanova dva kompanjona ka izlazu iz sobe... jedan na glavna vrata do verande, a drugi na prozor između kamina i kuhinje. Obojica su se zaneli i pali na pod рге no što su stigli do svojih ciljeva. Odmah posle ovih događaja, razlog je postao očigledan: naime, mračne figure ušle su u sobu u isto vreme kada su ta dva čoveka pokušala da je napuste. Rezultat je bio da su tamne figure, sa svojim tamnim instrumentima, bile pobednici dana. Ali, još uvek niko nije progovorio niti opalio čujni hitac, sve dok se soba nije osvetlela i eksplodirala u jednom konačnom i nepobitnom prasku, ne od munje ili granate za ošamućivanje, već od Tinatinog pištolja, koji je uperila na Hobana sa velikom veštinom, koristeći obe ruke u stisku profesionalnog igrača golfa. A efekat ovog komada kućne magije bila je da je Hoban sada nosio veliki crveni rubin na sredini čela, a oči su mu ostale širom otvorene od iznenađenja. 1 dok se to dešavalo Brok je odveo Tigra u ugao i savetovao ga, najjedostavnijim i najenergičnijim frazama, o tome da će mu život imati nesrećni tok ako ne pristane na bezuslovnu saradnju. I Tigar ga je čuo, kao što je i rekao. Slušao ga je pažljivo, s poštovanjem, ako ne i ulizički, na zatvorenički način, skupljenih stopala i ruku sa strane, spuštenih ramena i podignutim obrvama da bi lakše primio sve u sebe. Šta ja to vidim? pitao se Oliver. Šta to razumem sada što nisam razumeo ranije? Odgovor mu je bio jasan koliko i pitanje. Da ga je pronašao, a on nije ni postojao. Stigao je u poslednju, najskriveniju sobu svoje pretrage, zaplenio je najtajniju kutiju, a ona je bila prazna. Tigrova tajna bila je u tome da nije ni imao tajne. Još neki ljudi su ulazili kroz prozore, i bilo je jasno da nisu bili Brokovi jer su bili Rusi, vikali su na ruskom, a predvodio ih je jedan bradati Rus, a taj vođa je, na Oliverovo zgražavanje, udario Jevgenija preko glave nekom palicom, te je ovaj obilno prokrvario. Ali, starac kao da nije to ni primetio ili nije mario. Stajao je, sa rukama iza sebe, a Tinatin je vrištala na njih da joj ostave muža na miru, mada ni Tinatin nije mogla mnogo da pomogne, jer su je

razoružali i bacili je licem na pod. Sve je gledala postrance, iz perspektive čizama, gde joj se, na njegovo zaprepašćenje, sada pridružio i Oliver. Koraknuvši napred da prigovori Jevgenijevom bradatom siledžiji, osetio je kako ga je neko sapleo. Poleteo je na dole i sledeća stvar koje je bio svestan jeste da je ležao na leđima, a neka čelična peta snažno mu se zarivala u stomak. Nestalo je svetla i pomislio je da je mrtav. Ali, nije bio, jer, kada su se svetla ponovo pojavila, čovek koji ga je šutirao ležao je na zemlji, držeći se za prepone i stenjući. A tamo ga je poslala, kako je Oliver brzo zaključio, Agi, koja je mahala mašinkom i nosila pantersko odelo i ratne boje Apača. Zaista, mogao je da je ne prepozna, da nije bilo njenog bogatog glazgovskog akcenta i učiteljskog naglašavanja: - Olivere, na noge, molim te, ustani, Olivere, sada! A kada to nije imalo efekta na njega bacila je svoje oružje i napola ga vukla, a napola bodrila da stane na svoje noge, dok je on ljuljajući se stajao i brinuo se za Karmen i da li će je sva оvа buka probuditi. sken: Cyrano obrada: BABAC