S ONE STRANE SPUSTANJA NOCI - Arthur C. Clarke i Gregory Benford

Klark Artur/Benford Gregori S ONE STRANE SPUŠTANJA NOĆI
Prevod: Živković Mirjana/Živković Zoran Clarke
Arthur/Benford Gregory BEYOND THE FALL OF NIGHT, 1990.
POLARIS 1991.

PREDGOVOR

Prošlo je već više od pola stoleća od kako se pojavio kratki
roman Spram spuštanja noći, ali još se jasno sećam
njegovog nastanka. Naizgled niotkuda, uvodni prizor dela
najednom se pojavio preda mnom. Bio je tako živ da sam ga
namah zapisao, premda tog trenutka nisam ni slutio da ću
tu početnu zamisao ikada dalje razviti. Zbilo se to 1936,
godina gore ili dole, a do kraja 1940. napisao sam nekoliko
radnih verzija, kada sam, zajedno sa svojim kolegama iz
Odseka za kontrolu pri ministarstvu finansija Njegovog
Veličanstva, bio evakuisan u varošicu Kolvin Bej u severnom
Velsu. Tu sam priveo kraju verziju od petnaest hiljada reči,
ali tokom narednih pet godina bio sam zaokupljen drugim
stvarima (videti knjigu Staza klizanja). Ponovo sam se latio
posla na ovom delu avgusta 1945: da li pre no što je
Hirošima promenila svet ili posle toga - ne sećam se tačno.
Prva celokupna verzija privedena je kraju januara 1946. i ja
sam je smesta poslao Džonu Kembelu za Astounding
Stories. Bilo mu je potrebno tri meseca da je odbije, a ja
sam potom, jula 1946, preradio svršetak i ponovo ponudio
delo Kembelu. Nakon naredna tri meseca on je odbio i drugu
verziju. Posle toga poslao sam rukopis mom agentu Skotu
Mereditu koji ga je prodao časopisu Startling Stories u kome
se delo pojavilo u novembarskoj svesci za 1948. Septembra
1949. izdavačka kuća "Gnome Press" prihvatila je roman za
knjiško objavljivanje i on se uskoro pojavio u lepom izdanju
sa omotnicom čiji je autor bio jedan obećavajući, novi
umetnik po imenu Keli Friz. (Ovo mora da je bio jedan od
Kelijevijih najranijih profesionalnih radova; nadam se da je

izvukao neki honorar za njega!) Budući da mi je posredi bio
prvenac, kratki roman Spram spuštanja noći uvek je uživao
moju posebnu naklonost, iako nikada nisam bio njime
dokraja zadovoljan. Prilika da ga potpuno preradim ukazala
mi se tokom dugog putovanja morem od Engleske do
Australije, kada sam udružio snage sa Majkom Vilsonom i
otisnuo se u podvodni pohod kod Velikog Koralnog Spruda
(videti knjigu Koralna obala). Znatno duži i temeljito
prerađen roman Grad i zvezde završen je na Kraljičinoj
Zemlji između izleta na Sprud i na biserna polja Toresovog
Moreuza. Roman je izvorno objavila izdavačka kuća
"Harcourt, Brace & World" 1956. i delo se od tada
neprekidno doštampava. U to vreme sam smatrao da će
nova verzija u potpunosti zameniti stariji roman, ali Spram
spuštanja noći nikako nije hteo da se ugasi; štaviše, na moju
blagu ozlojeđenost, neki čitaoci davali su prednost
prvobitnoj verziji u odnosu na onu potonju i ona se u
međuvremenu u više navrata ponovo pojavila u džepnom
izdanju ("Pyramid Books", 1960; "Jove", 1978), kao i u
dvonaslovnoj knjizi Komarski lav/Spram spuštanja noći
("Harcourt, Brace & World"; "Victor Gillancz", 1970). Voleo
bih da jednoga dana sprovedem anketu kojom bih ustanovio
koja je verzija popularnija; ja sam lično odavno odustao od
toga da sam odredim koja je od njih bolja. Potraga za
naslovom trajala je skoro podjednako dugo kao i samo
pisanje. Konačno sam ga našao u jednoj poemi A.E.
Hausmena koja je nadahnula i kratku priču "Prolaznost":

Da li ću pisati moći spram spuštanja noći?

Ime glavnog junaka, Alvina, takođe mi je zadalo puno
glavobolje, ali ne mogu se više setiti kada sam se - i zašto -
opredelio za njega. U svakom slučaju, tada nisam znao da
ono ima, bar za američke čitaoce, izvestan komični prizvuk,
budući da asocira na jedan poznati strip. Mnogo godina
kasnije, međutim, ovo ime steklo je dve izuzetno važne

asocijacije za mene. Batiskaf Alvin odveo je Balarda i
drugove do olupine Titanika, kada je otkrivena 1986.
Tragedija ovog broda, iako se zbila pet godina pre mog
rođenja (eto, sad znate kad sam rođen) progonila me je
celog života. Ona je bila osnova prve priče koju sam uopšte
napisao, na svu sreću sada davno izgubljenog eposa pod
naslovom - držite se! - "Ledeni bregovi svemira". Takođe
sam je uključio u roman Matica Zemlja (1975), a predstavlja
i predmet knjige na kojoj radim već više godina. Možda još
neobičnije, ime Alvin može se izvesti iz imena Alin K. Vajn
(Allyn C. Vine). Posredi je jedan od potpisnika znamenitog
pisma objavljenog u časopisu Science (151 682-683; 1966),
u kome je izložena zamisao o gradnji Svemirskog Lifta - što
je okosnica mog romana Rajski vodoskoci (1979). Ime Alvin
bilo je, dakle, dalekosežnije nego što sam mogao i da
naslutim krajem tridesetih godina, zbog čega mi je svakako
milo. Kada mi je saopšten predlog da Gregori Benford napiše
nastavak prve verzije dela, ta pomisao mi se odmah dopala,
budući da sam već dugo poštovalac Gregovog pisanja -
naročito njegovog izuzetnog romana Velika nebeska reka.
Slučaj je hteo da se tu nedavno i lično upoznam sa njim u
glavnom štabu NASA-e; kao profesor astrofizike na
Kalifornijskom univerzitetu, on je jedan od tehničkih
savetnika NASA-e. Pročitao sam njegov nastavak sa velikim
uživanjem, zato što je to bilo za mene - baš kao što će biti i
za vas - otkrivalačko putovanje. Nisam imao nikakvu
predstavu o tome kako će dalje razvijati teme i likove koje
sam ja odavno napustio. Posebno je bilo zanimljivo videti da
se neke zamisli iz priče stare već pola stoleća nalaze na
samom frontu moderne nauke: naročito držim do "Crnog
Sunca", koje predstavlja očigledan opis sada izuzetno
popularnih crnih rupa. Neću više ništa reći o Gregovoj verziji
- niti o mojoj. Ostavljam vas da uživate u obe. No, pre toga,
još jedna neobična podudarnost: gotovo istovremeno sa
predlogom da se napiše nastavak kratkog romana Spram
spuštanja noći, od izvrsnog australijskog SF pisca Demijena

Broderika ("Usnuli zmajevi") dobio sam pismo u kome je
zatražio dopuštenje da napiše nastavak romana Grad i
zvezde! Imajući u vidu Gregov projekat, nevoljno sam morao
da odbijem ovaj potonji predlog - ali možda kroz desetak
godina...

Artur Č. Klark Kolombo, Šri Lanka 29. maj 1989.

Prvi deo

PROLOG

Nijednom za života ovog pokolenja nije se glas grada ni na
koji način promenio, a upravo sada se to događalo. Danju i
noću, vek za vekom, nikada nije zatajio. Za nebrojene ljude
bio je to prvi i poslednji zvuk koji su uopšte čuli. Bio je deo
grada: kada bi utihnuo, grad bi umro i pustinjski pesak
prekrio bi široke ulice Diaspara. Čak i ovde, na pola milje
iznad tla, iznenadni tajac izmamio je Konvara na balkon.
Daleko ispod, pokretni putevi i dalje su promicali između
velikih zgrada, ali sada su bili zakrčeni zanemelim
gomilama. Nešto je izvuklo mlitave građane iz njihovih
domova: hiljade njih promicali su lagano između litica od
obojenog metala. A onda Konvar primeti da je to mnoštvo
zagledano put neba. Na trenutak mu se u dušu uvuče
strah... strah da su posle svih tih vekova na Zemlju ponovo
stigli Osvajači. Zatim se i on zagleda u nebo, zanet čudom
koje se nadao da nikada više neće videti. Ostao je dugo
nepomičan pre nego što je otišao po svog malog sina. U
početku je mali Alvin bio zaplašen. Uspravni, šiljati tornjevi
grada, tačkice koje se kreću dve hiljade stopa ispod njega...
to je bio njegov svet, međutim, ta stvar na nebu
prevazilazila je celokupno njegovo iskustvo. Izgledala je
veća od ma koje zgrade u gradu, a njena belina bila je u toj
meri zaslepljujuća da su ga od nje zabolele oči. Iako se činilo
da je čvrste građe, nemirni vetrovi menjali su joj obrise na

njegove oči. Alvin je znao da je nekada davno nebo nad
Zemljom bilo ispunjeno neobičnim oblicima. Iz svemira su
stizali veliki brodovi, donoseći nepoznata blaga, da se usidre
u luci Diaspara. Ali to je bilo pre pola milijarde godina: Luka
je još pre početka istorije nestala ispod nanetog peska. Kada
se obratio svom sinu, Konvarov glas bio je tužan. "Pogledaj
ga dobro, Alvine", reče on. "Mogao bi biti poslednji koji će
svet ikada videti. U celom svom životu video sam samo još
jedan, a nekada su ispunjavali nebo nad Zemljom."
Posmatrali su u tišini, a zajedno s njima i sve one hiljade na
ulicama i po kulama Diaspara, dok i taj poslednji oblak nije
lagano izbledeo, dok ga nije usisao topli, sprženi vazduh
nepreglednih pustinja.

1. DIASPARSKI ZATVOR

Čas je bio završen. Uspavljujući šapat hipnona iznenada se
pretvori u pištanje koje isto tako naglo prestade posle tri
puta ponovljene komande. Mašina se tada zamagli i
nestade; međutim, Alvin je i daje ostao da zuri u nešto čega
više nije bilo, dok mu se um vraćao kroz vekove kako bi se
ponovo sreo da stvarnošću. Prvi je progovorio Jeserak: glas
mu je bio zabrinut i pomalo nesiguran. "To su najstariji
postojeći zapisi na svetu, Alvine... jedini koji prikazuju
Zemlju kakva je bila pre dolaska Osvajača. Videlo ih je svega
nekoliko ljudi." Dečak se lagano okrenu prema svom tutoru.
Bilo je nečeg u njegovom pogledu što je brinulo starca, tako
da je Jeserak ponovo zažalio što mu je ovo dozvolio. Počeo
je žurno da govori, kao da želi da olakša sopstvenu savest.
"I sam znaš da nikada ne razgovaramo o drevnim
vremenima, a ove zapise sam ti pokazao samo zato što si
žarko želeo da ih vidiš. Ne dozvoli da te uznemire: sve dok
smo srećni, zar je važno koliki deo sveta naseljavamo? Ljudi
koje si upravo gledao raspolagali su većim prostorom, ali
zato nisu bili ovako zadovoljni kao mi." Alvin se pitao da li je

to bilo tačno. Ponovo je pomislio na pustinju koja je
zapljuskivala ostrvo Diaspar i njegov um se opet vrati svetu
kakav je Zemlja nekada bila. Nanovo su mu pred očima bile
beskrajne lige plave vode, prostranstvo veće od samog
kopna, čiji su se talasi odbijali o zlatne obale. U ušima mu je
još odzvanjalo hučanje ogromnih talasa koji su utihnuli pre
mnogo hiljada miliona godina. Setio se i šuma, prerija i
čudnih zveri koje su nekada delile svet sa Čovekom. Ničeg
više nije bilo. Od okena su ostale samo sive pustinje soli,
vetrovite plohe Zemljine površine. So i pesak, od jednog
pola do drugog, i samo svetlosti Diaspara koje plamte u
divljini što ih jednog dana mora pokopati. A to je bilo
najmanje što je Čovek izgubio, jer su iznad pustoši i dalje
sijale zaboravljene zvezde. "Jeserače", konačno progovori
Alvin, "jednom sam otišao do Loranske kule. U njoj više niko
ne živi, tako da sam s nje mogao da vidim daleko u pustinju.
Bilo je mračno i nisam uspeo da razaberem tle, ali zato je
nebo bilo puno raznobojne svetlosti. Dugo sam je
posmatrao, ali ona se nije micala. A onda sam otišao. To su
bile zvezde, je li tako?" Jeserak se uznemirio. Moraće
podrobno da ispita kako je Alvin uopšte dospeo u Lorensku
kulu. Dečak je počeo da se zanima za opasne stvari. "To su
bile zvezde", kratko je odgovorio. "Šta je s njima?" "Nekada
smo ih posećivali, je li tako?" Nastala je duga pauza. A onda
je usledio odgovor: "Da." "Zašto smo prestali? Ko su bili
Osvajači?" Jeserak ustade. Odgovorio je rečima koje su
poput odjeka ponavljali svi učitelji koje će svet ikada imati.
"Dosta je za danas, Alvine. Kasnije, kada budeš malo stariji,
ispričaću ti nešto više o tome... ali ne sada. Ionako već
suviše toga znaš." Alvin nikad više nije postavio to pitanje:
kasnije nije bilo potrebno, pošto je odgovor bio jasan. A i u
Diasparu je bilo toliko stvari kojima je mogao zavarati um da
mesecima nije razmišljao o čudnoj žudnji koju je, kako se
činilo, samo on osećao. Diaspar je bio svet za sebe. Ovde je
Čovek prikupio sva svoja blaga, sve što je spaseno iz
ruševina prošlosti. Svi gradovi koji su nekada postojali

poklonili su nešto Diasparu: još pre dolaska Osvajača
njegovo ime bilo je poznato na svetovima koje je Čovek
izgubio. Za izgradnju Diaspara upotrebljene su sve veštine,
sva umešnost Zlatnog Doba. Kada su se slavni dani
okončali, genijalni ljudi preoblikovali su grad i podarili mu
mašine koje su ga učinile besmrtnim. Šta god da bude
zaboravljeno, Diaspar će živeti i bezbedno nositi Čovekove
potomke niz reku Vremena. Oni su možda bili u istoj meri
zadovoljni kao i bilo koja druga rasa koju je svet poznavao i
na neki svoj način bili su srećni. Provodili su svoje duge
živote među lepotom koja nikada nije bila prevaziđena, jer je
trud miliona vekova bio posvećen slavi Diaspara. Ovo je bio
Alvinov svet, svet koji je već dugo godina tonuo u gracioznu
dekadenciju. Alvin toga još nije bio svestan, pošto je
sadašnjost bila prepuna čuda, tako da je sasvim lako bilo
zaboraviti prošlost. Trebalo je toliko toga učiniti, toliko toga
naučiti pre no što minu dugi vekovi njegove mladosti. Od
svih umetnosti prva ga je privukla muzika i izvesno vreme je
eksperimentisao na mnogim instrumentima. Ali ova
najstarija od svih umetnosti bila je sada toliko složena da bi
mu za savlađivanje svih njenih tajni bilo potrebno možda i
hiljadu godina, tako da ju je na kraju napustio. Umeo je da
sluša, ali nije bio sposoban da stvara muziku. Dugo mu je
pretvarač misli pružao veliko zadovoljstvo. Na ekranu je
oblikovao beskrajna ustrojstva oblika i boja, obično kopije...
namerno ili ne... drevnih majstora. Sve češće i češće hvatao
je sebe kako stvara zamišljene predele iz nestalog Osvita
Sveta i misli su mu se neretko čežnjivo vraćale na zapise
koje mu je Jeserak pokazao. Tako je tinjajući plamen
njegovog nezadovoljstva lagano progorevao sebi put ka
pragu svesti, mada ga za sada još nije brinuo neodređeni
nemir koji je često osećao. Međutim, tokom meseci i godina
taj nemir je sve više rastao. Nekada se Alvin zadovoljavao
time da uživa u prijatnostima i svemu ostalom što mu je
Diaspar pružao, ali sada je znao da to nije dovoljno. Obzorja
su mu se širila, a saznanje da ceo život mora ostati sputan

gradskim zidinama postajalo je sve nepodnošljivije. Bio je,
međutim, svestan da nema izbora, pošto je nepregledna
pustinja prekrivala ceo svet. Pustinju je video svega nekoliko
puta u životu, ali nije poznavao nikog drugog ko ju je uopšte
ikada video. Strah njegovih sunarodnika pred spoljašnjim
svetom bio je nešto što on nikako nije mogao da razume: za
njega on nije krio nikakav užas, već samo tajanstvo. Kada bi
se umorio od Diaspara, to tajanstvo ga je prizivalo, kao što
je upravo sada činilo. Pokretni putevi svetlucali su od života i
boja dok su građani obavljali svoje poslove. Osmehivali su
se Alvinu dok se probijao ka najbržoj središnjoj traci.
Pokatkad bi ga pozdravili, oslovivši ga po imenu; ponekad
mu je godilo da misli kako ga poznaje ceo Diaspar, ali u
ovom trenutku nije osećao nikakvo zadovoljstvo zbog toga.
Za svega nekoliko minuta ekspres kanal ga je odneo iz
pretrpanog središta grada, tako da je primetio svega
nekolicinu ljudi kada se s lakoćom zaustavio pored dugačke
platforme od svetlo obojenog mermera. Pokretni putevi bili
su u toj meri deo njegovog života, da Alvin nikada nije ni
pomišljao na neki drugi oblik prevoza. Kakav inženjer iz
davnina polako bi poludeo pokušavajući da shvati kako
čvrsta traka puta može biti pričvršćena na oba kraja, a da
njena sredina putuje brzinom od stotinu milja na sat. Jednog
dana će to možda zbunjivati i samog Alvina, ali za sada je
prihvatao sve što ga je okruživalo isto onako nekritički kao i
svi ostali građani Diaspara. Ova oblast grada bila je gotovo
napuštena. Iako se broj stanovnika Diaspara već
milenijumima nije menjao, bio je običaj da se porodice često
sele. Jednoga dana plima života ponovo će krenuti ovim
pravcem; međutim, za sada su ove velike kule bile
usamljene već stotinu hiljada godina. Mermerna platforma
završavala se kod zida izbušenog jarko osvetljenim
tunelima. Alvin bez razmišljanja izabra jedan i zakorači
unutra. Istog časa zahvatilo ga je peristaltičko polje i
gurnulo napred, a on se udobno oslonio leđima o njega i
osmatrao okolinu. Teško je bilo poverovati da se nalazi u

tunelu duboko pod zemljom. Umetnost koja je kao platno
iskoristila ceo Diaspar i ovde je imala pune ruke posla, tako
da je svod iznad Alvina izgledao kao da je otvoren za
nebeske vetrove. Svuda unaokolo nalazili su se šiljati
tornjevi grada, koji su se presijavali na Suncu. To nije bio
grad koji je poznavao, već Diaspar iz jednog mnogo ranijeg
razdoblja. Iako mu je većina velikih zgrada izgledala
poznata, postojale su tanane razlike koje su doprinosile
zanimljivosti prizora. Alvin požele da se malo zadrži ovde, ali
još nije uspeo da otkrije kako da se po vlastitoj volji
zaustavlja tokom napredovanja kroz tunel. Veoma brzo, čak
prebrzo, nežno je spušten u jednu veliku eliptičnu odaju, svu
u prozorima. Kroz njih je mogao da nazre iskričave prizore
vrtova koji su bleštali od sjajnog cveća. U Diasparu je i sada
bilo vrtova, ali ovi su postojali samo u umu umetnika koji ih
je zamislio. Danas na svetu sasvim sigurno nije bilo cveća
poput ovog. Alvin zakorači kroz jedan od prozora... i naruši
opsenu. Obreo se u kružnom prolazu koji je blago zavijao
naviše. Pod ispod njegovih nogu počeo je lagano da puzi
napred, kao da je nestrpljiv da ga ponese ka njegovom
odredištu. Napravio je nekoliko koraka pre no što je brzina
postala tako velika da bi dodatno ulaganje napora
predstavljalo čisto traćenje. Hodnik je i dalje zavijao naviše,
a posle nekoliko stotina stopa skretao je pod pravim uglom.
To je znao samo zahvaljujući logici: čula su mislila da se
žurno kreće nekim potpuno pravim hodnikom. Činjenica da,
u stvari, putuje uz okomiti otvor dubok nekoliko hiljada
stopa nije uopšte izazivala nesigurnost kod Alvina, jer je bilo
sasvim nezamislivo da dođe do kvara polarizirajućeg polja.
Uskoro je hodnik počeo da zavija ponovo "nadole" do
narednog skretanja pod pravim uglom. Vožnja poda
neprimetno se usporavala, sve dok se nije sasvim okončala
na kraju jednog dugačkog hodnika sa ogledalima. Alvin je
znao da se nalazi gotovo na samom vrhu Lorenske kule.
Malo se zadržao u hodniku sa ogledalima, jer se uvek
ponovo divio njegovoj jedinstvenosti. Koliko je Alvinu bilo

poznato, nigde u celom Diasparu nije postojalo ništa slično.
Zahvaljujući nekom umetnikovom hiru, samo je nekoliko
ogledala odražavalo stvarni prizor... ali čak su i ta, Alvin je u
to bio ubeđen, sve vreme menjala položaj. Ostala su izvan
svake sumnje odražavala nešto; međutim, pomalo ga je
zbunjivalo to što je sebe viđao kako hoda kroz predeo koji se
stalno menjao i koji je bio krajnje neverovatan. Alvin se pitao
šta bi učinio kada bi ugledao nekoga kako mu se približava u
svetu ogledala, ali do sada se tako nešto još nikada nije
dogodilo. Pet minuta kasnije obreo se u jednoj maloj, goloj
prostoriji kroz koju je bez prestanka duvao topao vetar.
Pripadala je ventilacionom sistemu kule, tako da je pokretan
vazduh strujao kroz čitav niz širokih otvora izbušenih u zidu
zdanja. Kroz njih je čovek mogao videti deliće sveta s druge
strane Diaspara. Možda ne bi bilo pravedno reći da je
Diaspar namerno tako sagrađen da njegovi stanovnici ne
mogu videti ništa od spoljašnjeg sveta. Pa ipak, bilo je čudno
da se nigde drugde iz grada, koliko je Alvin znao, nije mogla
videti pustinja. Najisturenije kule Diaspara obrazovale su zid
oko grada, okrenuvši leđa prema neprijateljski
raspoloženom spoljašnjem svetu, i Alvin se ponovo priseti
čudne odbojnosti svoga naroda prema razgovoru, pa čak i
razmišljanju o bilo čemu izvan njihove male vaseljene.
Hiljadama stopa ispod njega Sunce je napuštalo pustinju.
Gotovo vodoravni zraci obrazovali su ustrojstvo svetlosti
naspram zapadnog zida ove male prostorije, tako da se iza
Alvina ocrtavala i njegova ogromna senka. Zaklonio je oči od
sjaja i zagledao se dole u tle po kome nijedan čovek nije
hodio već nebrojene vekove. Malo je šta imalo da se vidi:
samo dugačke senke peščanih dina i, tamo daleko na
zapadu, niski venac isprekidanih brda iza koga je zalazilo
Sunce. Čudno se osetio pri pomisli da je od svih miliona
živih bića jedino on video ovaj prizor. Nije bilo sumraka: sa
nestankom Sunca, noć se obrušila na pustinju poput vetra,
razbacujući se zvezdama. Visoko na jugu plamtela je neka
čudna formacija koja je već i ranije zbunjivala Alvina...

savršeni krug koji je sačinjavalo šest raznobojnih zvezda, sa
jednim belim džinom u središtu. Malo je bilo zvezda koje su
tako jako zračile, jer su velika sunca koja su nekada divlje
plamtela u slavi mladosti sada sve slabije tinjala. Alvin je
dugo ostao da kleči kod otvora, posmatrajući zvezde kako
tonu ka zapadu. Ovde, u svetlucavoj tami, visoko iznad
grada, um kao da mu je radio nadnormalno jasno. Još su
postojale i te kakve praznine u njegovom znanju, ali problem
Diaspara polako je počinjao da se pomalja.

Ljudska rasa se izmenila... a on nije. Nekada su radoznalost i
želja za znanje, koje su ga izdvajale od ostalih sunarodnika,
bile osobene za ceo svet. Daleko u vremenu, pre mnogo
miliona godina, mora da se dogodilo nešto što je potpuno
izmenilo svet. To neobjašnjeno pozivanje na Osvajače... da li
se odgovor u tome krio? Bilo je vreme da se vrati. Kada je
Alvin ustao da krene, na um mu pade jedna sasvim nova
misao. Vazdušni ventil bio je gotovo vodoravan i dugačak
možda nekih desetak stopa. Uvek je zamišljao da se
završavao u samom zidu kule, ali to je bila čista
pretpostavka. Odjednom je shvatio da postoji i nekoliko
drugih mogućnosti. Zaista, bilo je više nego verovatno da
ispod otvora postoji neka vrsta ispusta, ako ni zbog čega
drugog, a ono zbog bezbednosti. Sada više nije imao
vremena ni za kakva istraživanja, ali sutra će doći ponovo...
Bilo mu je žao što mora da laže Jeseraka, ali kako starac nije
odobravao njegove ekscentričnosti, onda je od njega bilo
baš uviđavno što prikriva istinu. Alvin nije umeo da kaže šta
se tačno nadao da će pronaći. Savršeno je dobro znao da će,
ako uopšte uspe da napusti Diaspar, ubrzo morati i da se
vrati. Međutim, njegovo opravdanje ležalo je u uzbuđenju
što obuzme svakog školarca koji namiriše neku pustolovinu.
Nije mu bilo teško da se probije kroz tunel, mada bi se pre
samo godinu dana prilično namučio. Pomisao na pad sa
visine od nekih pet hiljada stopa uopšte ga nije zabrinjavala,
jer je Čovek potpuno izgubio strah od visina. U stvari, ceo

pad iznosio je svega jedan jard koliko ga je delilo od široke
terase koja se pružala desno i levo preko zida kule. Alvin se
izvuče na otvoreno dok mu je krv bubnjala u venama. Pred
njim se prostirala cela pustinja koja više nije bila oivičena
uskim pravougaonikom kamena. Iznad njega zid kule se
uzdizao put neba još nekoliko stotina stopa. Okolne zgrade
pružale su se ka severu i jugu, podsećajući na kakvu aveniju
titana. Sa zanimanjem uoči da Lorenska kula nije bila jedina
čiji su vazdušni ventili stajali okrenuti ka pustinji. Trenutak je
stajao, upijajući kolosalan predeo: a onda je počeo da
ispituje ispust na kome se obreo. Bio je možda nekih
dvadeset stopa širok, a završavao se iznenada. Alvin, koji je
bez straha zurio preko ivice provalije, proceni da se tle
pustinje nalazi na najmanje milju ispod njega. U tom pravcu
nije imao čemu da se nada. Daleko zanimljivija bila je
okolnost da su sa jednog kraja terase vodile stepenice,
očigledno do drugog ispusta koji se nalazio nekoliko stotina
stopa ispod. Stepenice su bile usečene u samo pročelje
zgrade i Alvin se pitao ne vode li one skroz dole do površine.
Bila je to uzbuđujuća mogućnost: u svom oduševljenju
prevideo je fizički napor koji bi morao da izdrži ako bi želeo
da se pešice spusti pet hiljada stopa. Međutim, ovo
stepenište bilo je tek malo duže od stotinak stopa. Iznenada
se završavalo velikim kamenim blokom koji kao da je bio
zavaren preko njega. Pored njega se nije moglo proći: put je
bio namerno i temeljito zakrčen. Alvin malodušno priđe
prepreci. Potpuno je smetnuo s uma da uopšte ne bi bio u
stanju da se uspne natrag stepeništem dugačkim jednu
milju, čak i da je nekako uspeo da siđe do dole, pa ga je
obuzela plima besa što je prešao ovoliki put samo da bi
doživeo neuspeh. Posegnuo je za kamenom i tog časa prvi
put ugledao poruku uklesanu u njemu. Slova su bila
arhaična, ali dosta ih je lako odgonetnuo. Tri puta je pročitao
jednostavni zapis: a onda je seo na velike kamene ploče i
zagledao se u nedosežno tle pod sobom.

POSTOJI LAKŠI NAČIN. POZDRAVI MI ČUVARA ZAPISA. ALEJN
OD LINDARA

2. POČETAK POTRAGE

Rorden, Čuvar Zapisa, prikrio je iznenađenje kada je čuo ko
je njegov posetilac. Istog časa prepoznao je Alvina i još dok
je mladić ulazio, ukucao je njegovo ime u mašinu za
informacije. Tri sekunde kasnije držao je Alvinovu ličnu
kartu. Prema Jeserakovim rečima, dužnosti Čuvara Zapisa
bile su pomalo nejasne, pa je Alvin očekivao da će ga zateći
u središtu kakvog ogromnog registratorskog sistema. Takođe
je očekivao... bez ikakvog razloga... da će to biti neko star
gotovo kao i Jeserak. A našao je sredovečnog muškarca u
jednoj jedinoj prostoriji u kojoj se nalazilo možda desetak
velikih mašina. Nekoliko listova hartije bilo je rasuto po
stolu, a Rorden ga je pozdravio nekako odsutno, jer je
kradomice proučavao Alvinovu kartu. "Alejn od Lindara?"
ponovi on. "Ne, nikada nisam čuo za njega. Ali možemo brzo
saznati ko je to bio." Alvin ga je sa zanimanjem promatrao
kako pritiska određenu dugmad na jednoj od mašina.
Gotovo istog časa zasijalo je polje sintesajzera i
materijalizovao se list hartije. "Kako se čini, taj Alejn je bio
moj prethodnik... pre mnogo vremena. Mislio sam da znam
sve Čuvare u poslednjih sto miliona godina, ali on mora da
je živeo ranije. To je bilo tako davno, da mu je samo ime
zapisano, bez ikakvih daljnjih pojedinosti. Gde si našao taj
natpis?" "U Lorenskoj kuli", odvrati Alvin posle kraćeg
oklevanja. Pritisnuta su nova dugmad, ali ovog puta nije se
pojavilo nikakvo polje niti se materijalizovao list hartije. "Šta
to radiš?" upita Alvin. "Gde su ti svi ti zapisi?" Čuvar se
nasmeja. "To uvek zbunjuje ljude. Bilo bi nemoguće čuvati
pisane zapise svih informacija koje su nam potrebne: one su
zabeležene elektronskim putem i automatski se brišu posle
izvesnog vremena, osim ako ne postoji neki naročiti razlog

da se sačuvaju. Ako je Alejn ostavio bilo kakvu poruku za
buduća pokolenja, uskoro ćemo je otkriti." "Kako?" "Niko na
svetu to ne bi umeo da ti objasni. Jedino znam da je ova
mašina Asocijator. Ako joj daš određenu količinu činjenica,
ona će krenuti u potragu kroz celokupno ljudsko znanje dok
ih ne dovede u uzajamnu vezu." "Zar za to nije potrebno
mnogo vremena?" "Veoma često jeste. Ponekad sam morao
da čekam dvadeset godina na odgovor. Zašto ne sedneš?"
dodade on, a bore oko očiju doprineše težini njegovog
svečanog glasa. Alvin još nikada nije sreo nikog sličnog
Čuvaru Zapisa, ali je ipak zaključio da mu se ovaj dopada.
Dosadilo mu je da ga stalno podsećaju kako je još mladić, pa
mu je prijalo da se neko odnosi prema njemu kao prema
odrasloj osobi. Polje sintesajzera ponovo zatreperi, a Rorden
se sagnu da pročita šta piše na listu koji se pojavio. Poruka
mora da je bila dosta dugačka, jer mu je bilo potrebno
nekoliko minuta da je pročita do kraja. Konačno se spustio
na jedan od kaučeva u prostoriji, zagledavši se u svog
posetioca pogledom koji je, što je Alvin tek sada primetio,
bio uznemirujuće prodoran. "Šta piše?" upita on na kraju kao
bez daha, ne mogavši više da potiskuje radoznalost. Rorden
mu ne odgovori. Umesto toga i sam zatraži obaveštenje.
"Zašto želiš da napustiš Diaspar?" upita on tiho. Da su mu to
pitanje postavili Jeserak ili njegov otac, Alvin bi se zapetljao
u gomilu mučnih poluistina ili golih laži. Međutim, od ovog
čoveka, koga je upoznao tek pre nekoliko minuta, kao da ga
nisu odvajale prepreke koje bi se uvek isprečile između
njega i onih koje je poznavao celog života. "Nisam siguran",
odvrati on polako ali spremno. "Oduvek sam to želeo. Znam
da izvan Diaspara nema ničega... ali ipak želim tamo da
odem." Stidljivo je pogledao Rordena, kao da očekuje
ohrabrenje; međutim, Čuvarev pogled odlutao je nekuda
daleko. Kada se ponovo usredsredio na Alvina, lice mu je
poprimilo izraz koji ovaj nije mogao u potpunosti da razume,
ali uočio je izvesnu tugu koja ga je malo uznemirila. Niko ne
bi kazao da se Rorden upravo suočio sa najvećom krizom u

svom životu. Hiljadama godina obavljao je svoje dužnosti
kao tumač mašina, a te dužnosti nisu zahtevale mnogo
inicijative niti preduzetništva. Pomalo izdvojen od gradske
vreve, po strani od sunarodnika, Rorden je živeo srećno i
zadovoljno. A sada je naišao ovaj mladić, uznemirio duhove
vremena koje je bilo mrtvo već milionima vekova, zapretivši
da uzdrma blagosloveni mir njegova uma. Ovu pretnju
mogao je otkloniti s nekoliko obeshrabrujućih reči, ali
gledajući te zabrinute, nesrećne oči, Rorden shvati da
nikada ne bi mogao izabrati taj lakši put. Čak i da nije bilo
Alejnove poruke, savest mu to ne bi dozvolila. "Alvine", poče
on, "znam da te mnoge stvari zbunjuju. Pretpostavljam da te
najviše od svega zanima zbog čega sada živimo ovde u
Diasparu, a nekada nam nije bio dovoljan ceo svet." Alvin
klimnu, pitajući se kako je mogao tako dobro da mu čita
misli. "Pa, bojim se da ti na to pitanje ne mogu pružiti
iscrpan odgovor. Ne gledaj me tako razočarano: još nisam
završio. Sve je počelo u vreme kada se Čovek borio protiv
Osvajača... kogod ili štagod oni bili. Pre toga širio se među
zvezdama, ali bio je primoran da se vrati na Zemlju zbog
ratova o kojima mi ništa ne znamo. Možda mu je taj poraz
izmenio karakter, tako da se, od tada pa nadalje,
zadovoljavao životom na Zemlji. Ili su možda Osvajači
obećali da će ga ostaviti na miru ako ostane na vlastitoj
planeti: ne znamo. Jedino je sigurno da je počeo da razvija
jednu sasvim centralizovanu kulturu, čiji je krajnji izraz
Diaspar. U početku je bilo mnogo velikih gradova, ali ih je na
kraju Diaspar sve apsorbovao, kao da je postojala neka sila
koja je privlačila ljude, istovetna onoj koja ih je nekada vukla
ka zvezdama. Malo je ljudi ikada uočilo njeno prisustvo, ali
svi se mi plašimo spoljašnjeg sveta i žudimo za onim što je
poznato i lako shvatljivo. Taj je strah možda iracionalan, ili
možda potiče iz istorije, ali on predstavlja jednu od najjačih
sila u našim životima." "Ali zašto ga onda i ja ne osećam?"
"Hoćeš da kažeš da te pomisao da napustiš Diaspar, u kome
imaš sve što ti je potrebno i u kome si okružen prijateljima,

ne ispunjava nečim što je slično užasu?" "Ne." Čuvar se
osmehnu, napravivši grimasu. "Bojim se da ja to za sebe ne
bih mogao da kažem. Ali bar sam u stanju da shvatim tvoj
stav, iako ne mogu da se složim s tobom. Ranije bih se
možda dvoumio da ti pomognem, ali pošto sam video
Alejnovu poruku, to više ne činim." "Još mi niste kazali šta u
njoj piše!" Rorden se nasmeja. "Ni ne nameravam dok ne
budeš mnogo stariji. Ali reći ću ti o čemu je reč. Alejn je
predvideo da će se u budućim vekovima rađati ljudi poput
tebe: shvatio je da bi oni mogli pokušati da napuste Diaspar,
pa je rešio da im pomogne. Pretpostavljam da bi, bilo kojim
putem da si pokušao da napustiš grad, naišao na natpis koji
bi te upućivao na Čuvara Zapisa. Znajući da će Čuvar u tom
slučaju ispitati svoje mašine, Alejn je ostavio poruku,
bezbedno zapretanu među hiljadama i milionima postojećih
zapisa. Mogla se pronaći samo ako je Asocijator tragao
upravo za njom. Ta poruka upućuje svakog Čuvara da
pomogne ispitivaču, čak iako se ne slaže sa njegovim
zahtevom. Alejn je verovao da ljudska rasa postaje
dekadentna i želeo je da pomogne svakome ko bi mogao da
je obnovi. Pratiš li ti mene?" Alvin smrknuto klimnu i Rorden
nastavi. "Nadam se da nije bio u pravu. Ne verujem da je
čovečanstvo dekadentno... samo se izmenilo. Ti ćeš se,
svakako, složiti sa Alejnom... ali nemoj to učiniti jednostavno
zbog toga što smatraš da je dobro razlikovati se od ostalih!
Mi smo srećni: ako smo nešto i izgubili, toga nismo svesni.
Alejn je u svojoj poruci dosta toga zapisao, ali najvažnije je
ovo - postoje tri puta iz Diaspara. Ne kaže kuda oni vode,
niti nagoveštava kako se mogu pronaći, mada postoji
nekoliko sasvim nejasnih nagoveštaja o kojima moram da
razmislim. Međutim, ako je i tačno ono što on kaže, ti si
suviše mlad da napustiš grad. Sutra moram razgovarati sa
tvojima. Ne, neću te izdati! Ostavi me sada... moram o
mnogo čemu da porazmislim." Rorden se osećao pomalo
nelagodno zbog mladićeve zahvalnosti. Kada je Alvin otišao,
izvesno vreme je ostao da sedi i razmišlja o tome da li je,

ipak, ispravno postupio. Dečak je van svake sunje
predstavljao atavizam... povratak u slavno doba. Na svakih
nekoliko pokolenja i dalje se pojavljuju umovi koji su jednaki
onima iz drevnih dana. Rođeni van vremena, oni nisu mogli
naročito da utiču na svet Diaspara koji je mirno snevao.
Dugo, lagano slabljenje ljudske volje toliko je uznapredovalo
da ga nikakav pojedinac-genije, ma koliko blistav bio, nije
više mogao zauzdati. Posle nekoliko vekova nemira, različiti
bi se pomirili sa sudbinom i prestajali da joj se opiru. Kada
Alvin bude shvatio svoj položaj, hoće li i on postati svestan
da mu je jedina nada za sreću da se saobrazi ostalom svetu?
Rorden se pitao, ne bi li ipak bilo bolje za dečaka da ga
obeshrabri. Međutim, sada je bilo prekasno za to: Alejn se
pobrinuo za suprotno. Taj drevni Čuvar Zapisa mora da je
bio izuzetan čovek, možda i sam atavizam. Koliko su puta
tokom vekova ostali Čuvari pročitali tu njegovu poruku i
postupili saobrazno njoj, na dobro ili zlo? Ako je bilo već
takvih slučajeva, svakako moraju postojati i zapisi o njima.
Rorden je trenutak napeto razmišljao: zatim je, u početku
polako, a uskoro sa sve većom samouverenošću, počeo da
postavlja mašinama jedno pitanje za drugim, dok svi
Asocijatori u prostoriji nisu radili punom parom. Kroz
analizatorska kola sada je proticalo, na način koji je bio
izvan čovekove moći poimanja, na milijarde i milijarde
činjenica. Trebalo je samo čekati...

Godinama kasnije Alvin se često divio svojoj sreći. Da je
Čuvar Zapisa bio neprijateljski raspoložen, nikada ne bi
mogao da otpočne svoju potragu. Međutim, Rorden je,
uprkos razlici u godinama koja ih je delila, i sam posedovao
izvesnu dozu radoznalosti. U Rordenovom slučaju to je bila
samo želja da otkrije izgubljeno znanje: nikada ga on ne bi
iskoristio, jer je poput ostalih u Diasparu osećao užasan
strah od spoljašnjeg sveta, čemu se Alvin toliko čudio. Iako
su postali bliski prijatelji, među njima je zauvek ostala
izvesna prepreka. Alvinov život sada je bio podeljen na dva

sasvim različita dela. Nastavio je da uči sa Jeserakom,
usvajajući ogromno i zapleteno znanje o ljudima, mestima i
običajima, bez čega niko nije mogao da učestvuje u
gradskom životu. Jeserak je bio savestan ali ležeran tutor, a
kako je pred sobom imao toliko vekova, nije se žurio da
okonča svoj zadatak. U stvari, bilo mu je veoma milo što se
Alvin sprijateljio sa Rordenom. Ostali stanovnici Diaspara
gledali su sa izvesnim strahopoštovanjem na Čuvara Zapisa,
jer je on jedini imao pristup svom znanju iz prošlosti. Alvin je
polako saznavao koliko je to znanje bilo ogromno, pa ipak
nesavršeno. Uprkos samouništavajućim kolima koja su sama
brisala sva obaveštenja čim bi ova zastarela, glavni registri
sadržali su u najgorem slučaju stotinu biliona činjenica. Da li
je postojalo bilo kakvo ograničenje kada je u pitanju bio
kapacitet tih mašina, Rorden nije znao: to znanje bilo je
izgubljeno zajedno sa tajnom o načinu njihovog rada.
Asocijatori su predstavljali izvor beskrajnih čuda za Alvina,
koji je provodio sate ukucavajući pitanja. Zabavljali su ga
podaci kao onaj da ljudi čija imena počinju slovom "S"
pokazuju sklonost prema životu u istočnom delu grada...
mada su mašine požurile da dodaju kako ta činjenica nije ni
od kakve statističke važnosti. Alvin je brzo sakupio gomilu
sličnih beskorisnih podataka koje je koristio da zadivi
prijatelje. Istovremeno, pod Rordenovim nadozorom, učio je
sve što se znalo o Dobu Osvita, jer je Rorden uporno tvrdio
da će mnogo godina morati da se priprema pre no što krene
u potragu. Alvin je shvatao da je Rorden u pravu, mada se
ponekad bunio. Ali već posle jednog jedinog pokušaja,
izgubio je nadu da će pre vremena saznati sve što mu je
potrebno. Jednog dana bio je sam, jer je Rorden otišao u
jednu od retkih poseta u administrativni centar grada.
Izazov je bio suviše snažan, pa je naredio Asocijatorima da
potraže Alejnovu poruku. Kada se Rorden vratio, zatekao je
prestravljenog mladića koji je pokušavao da otkrije zbog
čega su sve mašine zatajile. Na Alvinovo ogromno
olakšanje, Rorden se samo nasmejao i pritisnuo nekoliko

nizova kombinacija koje su razmrsile zbrku. A onda se vratio
do krivca i pokušao oštro da mu se obrati. "Neka ti to bude
nauk, Alvine! Očekivao sam da će doći do nečeg sličnog, pa
sam blokirao sva kola koja ne želim da istražuješ. Ta blokada
ostaje dok ne budem smatrao da je mogu bezbedno
ukloniti." Alvin se glupavo osmehnuo i ništa nije rekao. Od
tada više nije preduzimao izlete u zabranjena kraljevstva.

3. GROBNICA JARLANA ZEJA

Naredne tri godine Rorden je tek uz put pominjao svrhu
njihovog rada. Vreme je dosta brzo prošlo, jer je toliko toga
trebalo naučiti, a saznanje da mu cilj nije nedostižan
naoružalo ga je strpljenjem. A onda, jednog dana, dok su se
mučili da usklade dve nepodudarne karte drevnog sveta,
oglasi se glavni Asocijator, zahtevajući da obrate pažnju na
njega. Rorden pohita ka mašini i vrati se sa dugačkim
ispisanim listom hartije. Na brzinu je pregledao tekst, a onda
se osmehnuo Alvinu. "Uskoro ćemo saznati da li je prvi put
još otvoren", izjavi on tiho. Alvin skoči sa stolice, a karte
poleteše na sve strane. "Gde je?" žudno povika. Rorden se
nasmeja i gurnu ga nazad u stolicu. "Nisam te sve vreme
držao u iščekivanju zato što sam to želeo", reče on. "Tačno
je da si ranije bio suviše mlad da napustiš Diaspar, čak i da
si znao kako se to može učiniti. Ali to nije bio jedini razlog
zbog koga si morao da čekaš. Onog dana kada si došao do
mene, dao sam mašini zadatak da pretraži zapise kako bi
otkrila da li je iko posle Alejna pokušao da napusti grad.
Mislio sam da ti možda nisi prvi i bio sam u pravu. Bilo je
mnogo drugih: poslednji je to pokušao pre otprilike petnaest
miliona godina. Svi su se oni krajnje brižljivo postarali da
nam ostave nagoveštaje, u čemu nazirem Alejnov uticaj. U
svojoj poruci on naglašava da samo onima koji se sami
upuste u traganje treba biti dozvoljeno da pronađu put, pa
sam tako morao da ispitam mnoge ćorsokake. Znao sam da

je tajna pažljivo skrivena... pa ipak, ne toliko pažljivo da se
ne bi mogla otkriti. Pre otprilike godinu dana usredsredio
sam se na zamisao o prevozu. Bilo je očigledno da je
Diaspar morao biti na mnogo načina povezan sa ostalim
delom sveta, pa sam smatrao da su, iako je Luku još pre
mnogo vekova prekrila pustinja, morala postojati i druga
sredstva putovanja. Odmah na početku otkrio sam da
Asocijatori neće da odgovaraju na neposredno postavljena
pitanja: mora da ih je Alejn blokirao kao što sam ja
svojevremeno učinio za tvoje dobro. Na nesreću, nisam bio u
stanju da uklonim Alejnovu blokadu, tako da sam morao da
se poslužim posrednim metodama. Ako je nekada i postojao
spoljašnji prevozni sistem, danas sasvim sigurno nema ni
traga od njega. Što će reći, ako je uopšte postojao, namerno
je skriven. Naložio sam Asocijatorima da ispitaju sve najveće
inženjerske operacije koje su izvedene u gradu od početka
vođenja zapisa. Ovo je izveštaj o izgradnji Središnjeg
parka... na čijem kraju je Alejn lično nešto zapisao. Čim je
naišla na njegovo ime, mašina je, razume se, znala da je
završila potragu i pozvala me." Rorden se zagleda u list
hartije kao da ponovo čita neki pasus. Zatim nastavi: "Uvek
smo uzimali zdravo za gotovo da svi pokretni putevi treba
da se stiču u Parku: to se činilo prirodno. Ali u ovom
izveštaju se tvrdi da je Park sagrađen po osnivanju grada...
mnogo miliona godina kasnije, u stvari. Što će reći, da su
pokretni putevi nekada vodili ka nečem drugom." "Možda ka
nekom aerodromu?" "Ne: nikada nije bilo dozvoljeno letenje
iznad bilo kog grada, osim u veoma drevnim vremenima,
pre no što su sagrađeni pokretni putevi. Čak ni Diaspar nije
toliko star! Saslušaj Alejnovu belešku: 'Kada je pustinja
zatrpala dijasparsku luku, rezervni sistem, koji je sagrađen
upravo zbog mogućnosti da se tako nešto dogodi, bio je u
stanju da prihvati preostali prevoz. Na kraju ga je zatvorio
Jarlan Zej, graditelj Parka, i on se gotovo više nije koristio od
Migracije.'"

Alvin je bio krajnje zbunjen. "To mi ne govori baš mnogo",
požali se on. Rorden se osmehnu. "Dopustio si Asocijatorima
da gotovo sve vreme razmišljaju umesto tebe", ukori ga on
blago. "Poput svih Alejnovih izjava i ova je namerno nejasna
kako pogrešni ljudi ne bi nešto iz nje saznali. Međutim,
mislim da nam dosta toga govori. Zar ti ime 'Jarlan Zej' ništa
ne kaže?" "Čini mi se da razumem", lagano odvrati Alvin.
"Misliš na Spomenik?" "Da: nalazi se u samom središtu
Parka. Ako produžiš pokretne puteve, svi će se oni tamo
sresti. Možda su se nekada davno tu i sticali." Alvin je već
bio na nogama. "Hajde da pogledamo", uzviknu on. Rorden
odmahnu glavom. "Video si Grobnicu Jarlana Zeja nebrojeno
puta i nisi primetio na njoj ništa neobično. Pre no što
jurnemo do nje, zar ne misliš da bi bilo pametno da
mašinama postavimo još neka pitanja?" Alvin je morao s tim
da se složi i dok su čekali, on poče da čita izveštaj koji im je
Asocijator već dao. "Rordene", upita on na kraju, "na šta je
Alejn mislio kada je govorio o Migraciji?" "To je termin koji se
često koristio u najranijim zapisima", odvrati Rorden.
"Odnosi se na vreme kada su ostali gradovi propadali i kada
je celokupna ljudska rasa krenula u pravcu Diaspara." "Onda
ovaj 'rezervni sistem', šta god on bio, vodi ka tim drugim
gradovima?" "Gotovo sigurno." Alvin je izvesno vreme
razmišljao. "Znači, ti smatraš da bi nas taj sistem, ako ga
uopšte pronađemo, odveo samo do gomile razrušenih
gradova?" "Sumnjam čak i u to", odvrati Rorden. "Kada su
napušteni, mašine su isključene i pustinja ih je do sada već
sigurno pokrila." Alvin nije želeo da se obeshrabri. "Ali Alejn
mora da je to znao!" pobuni se on. Rorden slegnu
ramenima. "Samo nagađamo", odvrati on, "a Asocijator
trenutno nema nikakvo obaveštenje. To bi moglo potrajati
nekoliko časova, ali pošto je u pitanju strogo određeni
predmet, trebalo bi da pre isteka današnjeg dana dobijemo
sve zabeležene podatke. Ipak ćemo prihvatiti tvoj savet."

Gradski zastori bili su spušteni i Sunce je pomamno sijalo,
mada bi njegovi zraci čoveku iz Doba Osvita sigurno
izgledali neobično slabi. Alvin je ovo putešestvije
preduzimao već stotinu puta, pa ipak je sada imao osećaj
kao da je pred njim neka sasvim nova pustolovina. Kada su
stigli do kraja pokretnog puta, on se sagnuo i stao da
ispituje površinu koja ih je nosila kroz grad. Prvi put u životu
počeo je da shvata nešto od tog čuda. Ovde je mirovao, a
samo stotinak jardi odatle jurio je pravo ka njemu brže no
što je čovek u stanju da trči. Rorden ga je posmatrao, ali je
pogrešno protumačio mladićevu radoznalost. "Kada je Park
sagrađen", poče on, "pretpostavljam da su morali da uklone
poslednju deonicu puta. Sumnjam da ćeš ovako bilo šta
otkriti." "Nisam o tome razmišljao", odvrati Alvin. "Pitao sam
se na kom načelu rade pokretni putevi." Rorden je bio
zapanjen, jer mu to pitanje nikada nije palo na pamet. Od
vremena kada su ljudi počeli da žive u gradovima, prihvatili
su bez razmišljanja mnogobrojne službe koje su se nalazile
ispod njihovih stopala. A kada su gradovi postali potpuno
automatski, prestali su čak da primećuju da one postoje.
"Ne brini o tome", reče on. "Mogu ti pokazati hiljade većih
zagonetki. Reci mi, na primer, kako moji uređaji za beleženje
dolaze do informacija." I tako je Rorden, bez razmišljanja,
odbacio problem rada pokretnih puteva... jedan od najvećih
trijumfa ljudskog inženjerstva. Njemu ništa nisu značili dugi
vekovi istraživanja utrošeni na stvaranje anizotropske
materije. Da su mu kazali kako ta supstanca može da ima
svojstva čvrste tvari u jednoj dimenziji i tečnosti u druge
dve, on se čak ne bi ni iznenadio. Park je imao gotovo tri
milje u prečniku i kako je svaka staza predstavljala neku
vrstu krive, udaljenosti su bile znatno uvećane. Kada je bio
mlađi, Alvin je provodio mnogo vremena među drvećem i
biljkama u ovom najvećem gradskom otvorenom prostoru.
Tokom vremena celog ga je istražio, ali kasnijih godina park
je za njega izgubio veći deo svog prvobitnog šarma. Sada je
shvatao zašto: video je drevne zapise i saznao da je Park

predstavljao samo bledu senku lepote koja je iščezla sa
sveta. Dok su koračali avenijama prastarog drveća i preko
patuljaste višegodišnje trave kojoj nikada nije bilo potrebno
šišanje, sreli su mnogo ljudi. Posle izvesnog vremen umorili
su se od pozdravljanja, jer svi su znali Alvina i gotovo svi su
znali Čuvara Zapisa. Napustili su staze i stali da lutaju tihim
sporednim puteljcima koji su bili gotovo zaklonjeni drvećem.
U pojedinim trenucima našli bi se opkoljeni stablima tako da
uopšte nisu videli velike gradske kule, pa je Alvin mogao da
zamišlja kako se obreo u drevnom svetu o kome je tako
često sanjario. Grobnica Jarlana Zeja bila je jedino zdanje u
Parku. Jedna avenija večnog drveća vodila je do niskog brda
na kome se ona nalazila, dok su joj crveno-ružičasti stubovi
svetlucali na Suncu. Krov je stajao otvoren put neba, a
jedina odaja bila je popločana velikim pločama od očigledno
prirodnog kamena. Mnogo geoloških era ljudska stopala
prelazila su preko tog poda ne ostavljajući na njegovom
neverovatno čvrstom materijalu nikakav trag. Alvin i Rorden
polako uđoše u tu odaju i zaustaviše se kod kipa Jarlana
Zeja. Neimar velikog Parka sedeo je blago oborenog
pogleda, kao da proučava planove raširene na krilu. Na licu
mu je igrao neobičan, neuhvatljiv izraz koji je već toliko
pokolenja zbunjivao svet. Jedni su tvrdili da je posredi čisti
hir umetnika, a drugi da se Jarlan Zej osmehuje jer razmišlja
o nekoj tajnoj dosetki. Alvinu sada postade jasno da su bili u
pravu. Rorden je nepomično stajao ispred kipa, kao da ga
sada vidi prvi put u životu. Ubrzo potom odmakao se
nekoliko jardi i počeo da ispituje velike kamene ploče. "Šta
to radiš?" upita ga Alvin. "Primenjujem malo logike i puno
intuicije", odvrati Rorden. Odbio je bilo šta drugo da kaže, pa
je Alvin nastavio pomno da razgleda kip. Još je to činio, kada
mu je pažnju privukao neki slabi zuk iza njega. Rorden, čije
se lice osmehivalo, lagano je tonuo u pod. Počeo je da se
smeje kada je ugledao mladićev izraz lica. "Mislim da ću
znati da se vratim", reče on dok je nestajao. "Ako se smesta
ne pojavim, moraćeš me izvući pomoću polarizatora

gravitacije. Mada mislim da to neće biti potrebno." Poslednje
reči bile su prigušene, pa Alvin pohita ka pravougaonom
otvoru i vide da se njegov prijatelj nalazi već mnogo stopa
ispod površine. Otvor se na njegove oči produbljivao dok se
Rorden nije smanjio u tačku u kojoj više niko ne bi
prepoznao ljudsko biće. A onda, na Alvinovo olakšanje,
udaljeni pravougaonik svetlosti poče da se širi, a jama da se
skraćuje sve dok Rorden ponovo nije stajao pored njega.
Jedan trenutak vladala je duboka tišina. A onda se Rorden
osmehnu i poče da govori. "Logika je u stanju da stvori čuda
ako ima čime da se pozabavi", reče on. "Ova zgrada je toliko
jednostavna da ne može ništa u sebi da skriva, tako da se
jedini mogući tajni prolaz morao nalaziti u podu. Bilo je
razumljivo da će on na neki način biti obeležen, pa sam
tragao dok nisam otkrio ploču koja se razlikuje od ostalih."
Alvin se sagnu i stade da ispituje pod. "Ali ona se ni po čemu
ne razlikuje od ostalih", pobuni se on. Rorden spusti šake na
mladićova ramena i okrenu ga tako da je sada gledao u kip.
Jedan trenutak Alvin napeto zurio u njega. A onda lagano
klimnu. "Shvatam", prošaputa on. "Znači to je tajna Jarlana
Zeja!" Pogled kipa bio je uprt u pod kod njegovih nogu. U to
nije bilo sumnje. Alvin pređe na susednu ploču i uveri se da
Jarlan Zej nije više gledao u njega. "Nijedan među hiljadu
nikada to ne bi primetio osim ako ne bi tragao za nečim
sličnim", reče Rorden, "pa čak i tada to mu ništa ne bi
značilo. I sam sam se u početku osećao pomalo budalasto
dok sam stajao na toj kamenoj ploči prekopavajući po
različitim kombinacijama kontrolnih misli. Srećom, kola mora
da su prilično tolerantna, pa je ispalo da je kodna misao
'Alejn od Lindara'. Probao sam prvo 'Jarlan Zej', ali ništa se
nije desilo, kao što sam mogao i pretpostaviti da neće. Ljudi
bi suviše često sasvim slučajno pokretali mehanizam da je
upotrebljena ta misao za njegovo aktiviranje." "Zvuči krajnje
jednostavno", priznade Alvin, "ali mislim da se ja toga ne bih
setio ni za hiljadu godina. Da li i Asocijatori rade na taj
način?" Rorden se nasmeja. "Možda", reče on. "Ponekad

dođem do odgovora pre njih, ali oni uvek dođu do
odgovora." Zastao je na trenutak. "Moraćemo okno ostaviti
otvoreno: malo je verovatno da će neko upasti u njega." Dok
su glatko tonuli u zemlju, pravougaonik neba sve se više
smanjivao dok nije postao sasvim mali i veoma udaljen.
Okno je osvetljavala fosforescencija koja je bila sastavni deo
zidova i činilo se da je ono duboko najmanje hiljadu stopa.
Zidovi su bili savršeno glatki i nigde se nije video ni delić
mašinerije koja ih je spuštala. Vrata na dnu okna automatski
su se otvorila kada su zakoračili prema njima. U nekoliko
koraka prešli su jedan kratki hodnik... a onda su se našli,
zapanjeni njegovom ogromnošću, u velikom, kružnom
udubljenju čiji su se zidovi spajali u gracioznom luku tri
stotine stopa iznad njihovih glava. Stub pored koga su stajali
činio se suviše vitak da bi mogao da pridržava stotine stopa
stene iznad sebe. A onda Alvin primeti da on uopšte nije
sačinjavao sastavni deo ove odaje, već je, kako se činilo, bio
podignut mnogo kasnije. Rorden je došao do istog zaključka.
"Ovaj stub", primeti on, "bio je sagrađen samo zato da kroz
njega prolazi okno kojim smo se mi spustili. Bili smo u pravu
što se tiče pokretnih puteva... svi vode ovamo." Alvin je
primetio, ne shvatajući šta je to, velike tunele koji su
počinjali od oboda odaje. Mogao je da vidi da oni blago
zavijaju naviše, pa je na kraju razaznao i poznatu sivu
površinu pokretnih puteva. Ovde, daleko ispod srca grada,
sticao se veličanstveni prevozni sistem kojim se odvijao sav
saobraćaj što je kretao iz Diaspara. Ali ovo su bili samo
odsečeni patrljci velikih puteva: čudni materijal koji ih je
oživljavao sada je bio smrznut i nepokretan. Alvin krenu
prema najbližem tunelu. Prevalio je tek nekoliko koraka kada
je shvatio da se nešto dešava. Postajao je providan. Još
nekoliko jardi i on kao da je stajao usred vazduha bez ikakve
vidljive potpore. Zastao je i zagledao se u prazninu ispod
sebe. "Rordene!" pozva ga on. "Dođi da vidiš ovo!" Ovaj mu
se pridruži i oni se zajedno zagledaše u čudo pod svojim
nogama. Jedva vidljiva, na neodređenoj dubini, prostirala se

neka ogromna karta... velika mreža linija koje su se sticale
ka tački ispod središnjeg okna. U početku im je ličila na
zbrkani lavirint, ali posle izvesnog vremena Alvin je već bio
u stanju da razabere glavne pravce. Kao i obično, on jedva
da je otpočeo analizu, a Rorden je svoju već završio.
"Nekada je sigurno ceo pod bio providan", primeti Čuvar
Zapisa. "Kada je odaja zaptivena i sagrađeno okno, inženjeri
mora da su nešto učinili kako bi središte postalo neprozirno.
Je li ti jasno, Alvine, šta je ovo?" "Mislim da jeste", odvrati
mladić. "To je karta prevoznog sistema, a ti mali krugovi
mora da su ostali gradovi na Zemlji. Nazirem imena pored
njih, ali suviše su slaba da bih ih mogao pročitati." "Mora da
je nekada postojao neki oblik trajnog osvetljenja", odsutno
primeti Rorden. Zagledao se u zidove odaje. "To sam i
mislio", uzviknu on. "Primećuješ li kako sve te zrakaste linije
vode ka malim tunelima?" Alvin je primetio da se pored
velikih lukova pokretnih puteva nalaze brojni manji tuneli
koji vode iz prostorije... tuneli koji su se spuštali naniže
umesto da vode naviše. Rorden nastavi, ne sačekavši da
dobije odgovor. "Bio je to veličanstven sistem. Ljudi bi se
spustili pokretnim putevima, izabrali mesto koje žele da
posete, a zatim sledili određenu liniju na karti." "A šta se
onda događalo?" upita Alvin. Kao i obično, Rorden je odbio
da nagađa. "Nemam dovoljno podataka", odvrati on. "Voleo
bih da možemo pročitati imena tih gradova!" požali se,
naglo promenivši temu. Alvin se udaljio i sada je obilazio oko
središnjeg stuba. Uskoro do Rordena dopre njegov glas,
pomalo prigušen i preopterećen odjecima koji su se odbijali
od zidova odaje. "Šta je bilo?" odazva se Rorden, ne želeći
da se pokrene, jer je gotovo odgonetnuo jednu od slabo
osvetljenih skupina slova. Međutim, Alvinov glas bio je
uporan i on ode do njega. Daleko ispod nalazila se druga
polovina karte; njena nejasna mreža zračila je prema
vrhovima kazaljki na kompasu. Međutim, ona nije bila na
svim mestima preslabo osvetljena da bi se nešto moglo
jasno razaznati: jedna od linija - jedna jedina - jarko je sijala.

Činilo se da uopšte nije povezana sa ostalim sistemom i
pokazivala je poput sjajne strele prema jednom od tunela
koji su se spuštali naniže. Blizu kraja ta se linija zabadala u
krug zlataste svetlosti, a pored kruga se nalazila jedna
jedina reč "LIS". To je bilo sve. Alvin i Rorden proveli su
dosta vremena zureći u taj nemi simbol. Za Rordena je on
predstavljao samo još jedno pitanje koje je trebalo postaviti
njegovim mašinama, ali za Alvina on je obećavao neslućeno
mnogo. Pokušao je da zamisli ovu ogromnu prostoriju kako
je izgledala u drevnim danima, kada više nije bilo vazdušnog
saobraćaja i dok su zemaljski gradovi još međusobno
trgovali. Razmišljao je o nebrojenim milionima godina koje
su prolazile dok se saobraćaj sve više smanjivao, a svetiljke
na velikoj karti se jedna za dugom gasile, da bi na kraju
ostala još samo ova jedna linija. Pitao se koliko je dugo
zračila tu, među svojim potamnelim pratiljama, čekajući da
usmeri korake koji nikada nisu odjeknuli, dok na kraju Jarlan
Zej nije zaptio pokretne puteve i zatvorio Diaspar za ostali
svet. To se dogodilo pre mnogo stotina miliona godina. Lis
mora da je još onda izgubio vezu sa Diasparom. Izgledalo je
nemoguće da je preživeo: možda ova karta sada više ništa
nije značila. Rorden konačno prekinu njegovo sanjarenje.
"Mislim da sada ne bi trebalo da idemo dalje." Alvin
prepoznade podtonove u glasu svog prijatelja i ne stupi u
prepirku s njim. Žudeo je da krene dalje, ali je shvatio da to
ne bi bilo mudro bez prethodnih priprema. Nevoljno se
ponovo okrenuo ka središnjem stubu. Dok se približavao
otvoru za okno, pod ispod njegovih nogu postepeno je
postajao sve neprovidniji, a svetleća zagonetka daleko ispod
lagano je bledela.

4. PUT ISPOD

Sada kada je konačno pred sobom imao otvoren put, Alvin je
osetio neku čudnu odbojnost prema napuštanju poznatog

sveta Diaspara. Počinjao je da uviđa da ni on sam nije imun
na strahove koje je tako često uočavao kod drugih. Jednom
ili dvaput Rorden je pokušao da ga odvrati, ali ne baš
ubedljivo. Čoveku iz Doba Osvita činilo bi se čudno da ni
Alvin ni Rorden nisu uviđali da njihov poduhvat u sebi krije
mnoge opasnosti. Već milionima godina na svetu nije
postojalo ništa što bi moglo zapretiti čoveku, tako da čak ni
Alvin nije mogao zamisliti tipove ljudskih bića koja su se u
mnogome razlikovala od onih što je sretao u Diasparu. Za
njega je sasvim nezamislivo bilo da ga neko može zadržati
protiv njegove volje. Najgore što mu se moglo desiti bilo je
da ništa ne otkrije. Tri dana kasnije ponovo su se našli u
napuštenoj odaji sa pokretnim putevima. Strela svetlosti pod
njihovim nogama i dalje je pokazivala prema Lisu... a sada
su bili spremni da je slede. Kada su zakoračili u tunel, osetili
su kako ih povlači poznata sila peristaltičkog polja i već
narednog trenutka, bez imalo muke, ponela ih je u dubinu.
Putovanje jedva da je trajalo pola minuta: kada se okončalo,
našli su se na jednom kraju neke dugačke, uske prostorije u
obliku polucilindra. Na njenom suprotnom kraju dva slabo
osvetljena tunela pružala su se u beskonačnost. Ljudi iz
gotovo svih civilizacija koje su postojale još od Osvita
prihvatili bi mesto na kome su se njih dvojica obreli kao
nešto poznato: pa ipak, Alvinu i Rordenu javi se utisak da su
zavirili u neki drugi svet. Namena dugačke, aerodinamične
mašine, koja je ležala poput usmerenog projektila okrenutog
ka tunelu na suprotnom kraju, bila je očigledna, ali svejedno
je za njih predstavljala novinu. Gornji deo bio je providan,
tako da je Alvin, kada je pogledao kroz zidove, ugledao
nizove luksuznih sedišta. Nigde nije bilo traga ulazu i cela
mašina je lebdela otprilike jednu stopu iznad metalne šipke
koja se protezala u daljinu, nestajući u jednom od tunela. Na
udaljenosti od nekoliko jardi druga šipka je vodila ka drugom
tunelu, ali nad njom nije lebdela nikakva mašina. Alvin je
znao, bio je uveren kao da mu je to neko kazao, da negde
ispod nepoznatog, dalekog Lisa, druga mašina čeka u nekoj

sličnoj prostoriji. "Pa", poče Rorden prilično neuverljivo, "jesi
li spreman?" Alvin klimnu. "Voleo bih da i ti pođeš", reče on -
i istog časa zažali zbog svojih reči, jer opazi nemir na licu
ovog drugog. Rorden mu je bio najbliži prijatelj koga je ikada
imao, ali nikada nije uspeo da se probije kroz prepreke koje
su okruživale celu njegovu rasu. "Vratiću se za šest časova",
obeća Alvin, teško izgovarajući reči, jer mu je nešto
tajanstveno stezalo grlo. "Nemoj me čekati. Ako se vratim
ranije, pozvaću te... ovde negde mora da postoji nekakav
komunikator." Sve je izgledalo sasvim uobičajeno i
normalno, uveravao je Alvin sam sebe. Pa ipak, poskočio je
kada su zidovi mašine izbledeli i kada se pred njegovim
očima ukazala prelepo uređena unutrašnjost. Rorden poče
da govori prilično brzo i isprekidano. "Nećeš imati nikakvih
poteškoća u upravljanju mašinom", reče on. "Jesi li primetio
kako je poslušno izvršila ovu moju misao? Trebalo bi brzo da
uđeš unutra, jer se može desiti da je otvaranje vremenski
ograničeno." Alvin uđe unutra i spusti stvari na najbliže
sedište. Okrenu se zatim prema Rordenu, koji je stajao u
jedva primetnom okviru vrata. Na trenutak je zavladala
napeta tišina, jer su obojica čekala da onaj drugi nešto kaže.
Odluku je umesto njih donelo nešto drugo. Nastalo je blago
treperenje tamo gde su bili providni zidovi mašine i oni se
ponovo zatvoriše. Još dok mu je Rorden mahao, dugački
cilindar počeo je da se kreće napred. Pre no što je ušao u
tunel, već se kretao brže nego što je čovek mogao da trči.
Rorden je polako pošao nazad ka prostoriji sa pokretnim
putevima i sa velikim središnjim stubom. Sunčevi zraci
dopirali su kroz otvoreno okno dok se dizao ka površini.
Kada se ponovo pojavio u Grobnici Jarlana Zeja, bio je
pometen, mada ne i iznenađen. Okružila ga je skupina
znatiželjnih posmatrača. "Nema razloga za uzbunu", reče on
ozbiljno. "Neko mora to da učini svakih nekoliko hiljada
godina, mada teško da je sve to potrebno. Temelji grada su
savršeno postojani... nisu se pokrenuli ni za mikron od
vremena kada je Park sagrađen." Žurno je pošao odatle, a

kad se našao izvan grobnice, na trenutak se osvrnuo da bi
se uverio kako su se posmatrači već razišli. Dosta dobro je
poznavao svoje sugrađane, tako da je mogao biti siguran da
više uopšte neće razmišljati o onome što su videli.

Alvin se osloni o tapacirano sedište i stade pogledom da luta
po unutrašnjosti mašine. Tada prvi put primeti komandnu
tablu koja je sačinjavala deo prednjeg zida. Sadržala je
jednostavnu poruku:

LIS 35 MINUTA

Dok ju je posmatrao, broj se promenio u "34". To je bilo
korisno obaveštenje, mada nije imao pojma kojom se
brzinom kreće ova mašina, tako da nije mogao izračunati
razdaljinu. Zidovi tunela bili su sve vreme nerazgovetno sivi,
a jedini osećaj kretanja imao je zahvaljujući jedva primetnim
vibracijama koje ne bi ni zapazio da ih nije očekivao. Diaspar
mora da je bio već mnogo milja za njim, a iznad njega
sigurno se nalazi pustinja sa svojim pokretnim peščanim
dinama. Možda upravo u ovom trenutku juri ispod
isprekidane linije brda koju je kao dečak promatrao iz
Lorenske kule. Misli mu se vratiše na Lis, što se u poslednjih
nekoliko dana stalno događalo. Pitao se da li još postoji i
ponovo stao da uverava sam sebe kako ga inače mašina ne
bi ponela tamo. Kakav će to biti grad? Iako je naprezao
maštu do krajnjih granica, uspevao je samo da zamisli jednu
manju verziju Diaspara. Odjednom je osetio promenu u
vibriranju mašine. Usporavala je... u to je bio sasvim
siguran. Mora da je prošlo mnogo više vremena nego što je
mislio: pomalo iznenađen, Alvin pogeda u indikator.

LIS 23 MINUTA

Bio je veoma zbunjen i pomalo zabrinut, pa je prislonio lice
uz zid mašine. Usled velike brzine, zidovi tunela i dalje su

predstavljali samo nerazgovetno sivilo, ali sada je, s
vremena na vreme, mogao na trenutak da uoči neke oznake
koje su isto onako brzo iščezavale kao što su se pojavljivale.
Sa svakim novim pojavljivanjem imao je utisak da malo
duže ostaju u njegovom vidnom polju. A onda, bez ikakvog
upozorenja, kao da je neko uklonio zidove tunela sa obe
strane. Mašina je prolazila, i dalje velikom brzinom, kroz
ogromni prazan prostor, daleko veći čak i od prostorije sa
pokretnim putevima. Zureći u čudu kroz providne zidove,
Alvin je tu i tamo ispod sebe opažao složenu mrežu šipki
koje su se i po nekoliko puta ukrštale da bi na kraju nestale
u lavirintu tunela na jednoj ili drugoj strani. Iznad njega
dugački niz veštačkih sunaca obasjavao je prostoriju, a
naspram tog sjaja uspevao je da razabere obrise velikih
prenosnih mašina. Svetlost je bila tako jarka, da su ga od nje
bolele oči. Znao je da ovo mesto nije bilo namenjeno
Čoveku. Već trenutak kasnije, kada je njegovo vozilo
prohujalo pored nekoliko nizova cilindara koji su nepokretno
ležali iznad svojih prenosnih šina, postala mu je jasna
njegova namena. Bili su veći od mašine u kojoj se on vozio,
pa je pretpostavio da su to sigurno nekada bili teretni
transporteri. Oko njih su stajale na gomili nepoznate
mašine, tihe i nepokretne. Gotovo isto onako brzo kao što se
i pojavila, nepregledna i usamljena odaja ostala je za njim.
Njen nestanak ostavio je za sobom osećaj strahopoštovanja
u Alvinovom umu: prvi put je stvarno shvatio značenje one
velike, potamnele karte ispod Diaspara. U svetu je bilo više
čudesa nego što je on ikada sanjao da ih ima. Alvin ponovo
pogleda prema indikatoru. Broj na njemu nije se promenio:
manje od minute bilo mu je potrebno da projuri kroz veliki
hangar. Mašina je ponovo povećavala brzinu, iako i dalje
ništa nije ukazivalo na to da se kreće. Ali sa obe strane
zidovi tunela promicali su brzinom koju uopšte nije mogao
da proceni. Činilo mu se da je protekao čitav vek pre no što
je ponovo došlo do neodređene promene u vibriranju. Sada
je na indikatoru stajalo:

LIS 1 MINUT

i taj minut bio je Alvinu najduži u životu. Mašina je sve više
usporavala: sada to više nije bio puko smanjivanje brzine.
Spremala se da se konačno zaustavi. Glatko i tiho, dugački
cilindar kliznuo je iz tunela u prostoriju koja je mogla biti
potpuni parnjak onoj ispod Diaspara. Alvin je jedan trenutak
bio suviše uzbuđen, te ništa nije razabirao. Misli su mu bile
zbrkane, tako da čak nije mogao da kontroliše ni vrata, koja
su se nekoliko puta otvorila i zatvorila pre no što se sabrao.
Dok je iskakao iz mašine, još je jednom pogledao indikator.
Natpis se izmenio i poruka koju je pročitao delovala je na
njega krajnje ohrabrujuće:

DIASPAR 35 MINUTA

5. ZEMLJA LIS

Sve je bilo tako jednostavno. Niko ne bi rekao da je on
upravo okončao putovanje koje će biti jedno od
najsudbonosnijih u istoriji Čoveka. Kada se dao u potragu za
izlazom koji bi ga odveo iz prostorije u kojoj se obreo, Alvin
je naišao na prvi znak da se nalazi u civilizaciji koja je
veoma različita od one iz koje je došao. Do površine je vodio
nizak, široki tunel koji je počinjao na jednom kraju hale... a u
tunelu su bile uklesane stepenice. Diaspar gotovo da nije
znao za tako nešto. Mašine nisu volele stepenice, a gradski
arhitekti podigli su rampe ili nagibne hodnike gde god bi
naišli na promenu nivoa. Zar je moguće da u Lisu nije bilo
mašina? Pomisao je bila u toj meri fantastična da ju je Alvin
istog časa odbacio. Stepenište je bilo veoma kratko i
završavalo se kod vrata koja su se otvorila čim im se
približio. Kada su se nečujno zatvorila za njim, Alvin se
našao u jednoj velikoj pravougaonoj prostoriji iz koje, kako
se činilo, nije bilo drugog izlaza. Na trenutak je stajao

pomalo zbunjen, a onda je počeo da ispituje naspramni zid.
Dok je to činio, vrata kroz koja je ušao ponovo se otvoriše.
Pomalo iznerviran, Alvin iziđe iz sobe... i nađe se naspram
jednog nadsvođenog hodnika koji se polako dizao do lučnog
otvora što je uokvirivao polukrug neba. Shvatio je da se
sigurno podigao mnogo stotina stopa, iako uopšte nije
osetio da se kreće. A onda je pohitao uz kosi hodnik ka
Suncem obasjanom otvoru. Obreo se na obronku nekog
niskog brda i na trenutak mu se učinilo da je ponovo u
središnjem parku Diaspara. Ali ako je ovo odista bio park,
onda je bio toliko ogroman da ga njegov um nije mogao
obuhvatiti. Od grada koji je očekivao da će ugledati nigde
nije bilo ni traga. Dokle god mu je pogled sezao nije bilo
ničeg drugog do šuma i ravnica pokrivenih travom. Alvin
onda podiže pogled ka obzorju i tamo, iznad drveća, ugleda
niz kamenih gromada koje su se nizale u velikom luku što je
opasivao svet i prema kojima su i najmoćniji divovi Diaspara
bili patuljci. Nalazio se tako daleko da je udaljenost
zamagljivala pojedinosti, ali Alvina je zbunjivalo nešto u vezi
s tim obrisima. Oči su mu se već bar delimično bile privikle
na razmere kolosalnog predela i postalo mu je jasno da te
udaljene zidove nije sagradio Čovek. Vreme nije sve
pokorilo: na Zemlji je još bilo planina kojima se ona mogla
ponositi. Dugo je ostao da stoji na izlazu iz tunela, polako se
navikavajući na čudan svet u kome se obreo. Mogao je da
pođe u potragu, ali nigde nije zapazio nikakav trag da tu
žive ljudi. Doduše, videlo se da je put koji je vodio niz padinu
brda uredno održavan: šta je drugo mogao nego da krene
njime i otkrije kuda će ga odvesti. U podnožju brda put je
nestajao među visokim drvećem koje gotovo da je
zaklanjalo Sunce. Kada se našao u njihovoj senci, pozdravila
ga je čudna mešavina mirisa i zvukova. Šuštanje vetra među
lišćem poznavao je od ranije, ali pored njega tu je bilo i
hiljadu neodređenih zvukova koji nisu ništa govorili
njegovom umu. Zapahnuli su ga nepoznati mirisi, mirisi koji
su iščileli čak i iz sećanja njegove rase. Toplina, bogatstvo

mirisa i boja i skriveno prisustvo miliona živih stvorenja
nasrnuše na njega gotovo fizički. Bez ikakvog prethodnog
upozorenja izbio je na jezero. Odjednom se prekinuo niz
drveća s njegove desne strane i on se našao pred velikim
vodenim prostranstvom sa majušnim ostrvima. Još nikada u
životu nije Alvin video toliku količinu dragocene tečnosti: on
ode do ivice jezera i pusti da mu topla voda curi između
prstiju. Velika srebrna riba koja je prokrčila sebi put kroz
podvodnu trsku bila je prvo neljudsko stvorenje koje je ikada
video. Dok je plutala naizgled ni u čemu, praveći perajima
lagane pokrete koji su zamućivali vodu, Alvin se pitao kako
to da mu je njen oblik tako poznat. A onda se setio zapisa
koje mu je Jeserak pokazao još dok je bio dete i seti se gde
je već ranije video te graciozne obrise. Logika mu je govorila
da je sličnost mogla biti samo slučajna... međutim, logika je
grešila. Kroz sve vekove umetnike je nadahnjivala užurbana
lepota velikih brodova koji su saobraćali između svetova.
Nekada su postojali majstori koji su radili, ne u metalu što se
drobio, niti u kamenu što je propadao, već u najotpornijem
od svih materijala... mesu, krvi i kostima. Mada su oni i cela
njihova rasa potpuno zaboravljeni, jedan od njihovih snova
nadživeo je ruševine gradova i raspadanje kontinenata.
Alvin konačno prekinu čaroliju jezera i nastavi krivudavim
putem. Šuma se ponovo sklopi nad njim, ali samo nakratko.
Uskoro se put završio na jednoj velikoj čistini, koja je možda
bila pola milje široka i dvostruko toliko dugačka. Sada je
shvatao zašto ranije nije naišao ni na kakav trag koji bi
ukazivao na Čoveka. Čistina je bila ispunjena niskim,
dvospratnim zgradama, obojenim u blage tonove koji su
predstavljali odmor za oko čak i pri najjačem Suncu. Zgrade
su bile jednostavnih, jasnih linija, mada je postojalo i
nekoliko koje su bile izgrađene u složenom arhitektonskom
stilu, sa užlebljenim stubovima i graciozno obrubljenim
kamenom. Pri podizanju ovih zdanja, čija je starost izgledala
ogromna, bilo je primenjeno jedno neizmerno drevno
neimarsko sredstvo: šiljati luk. Dok je lagano išao prema

selu, i dalje se trudio da upije sve što ga je okruživalo. Ništa
od toga nije mu bilo poznato: čak se i vazduh izmenio. A
visoki, zlatokosi ljudi koji su išli tamo-amo među zgradama u
mnogome su se razlikovali od mlitavih građana Diaspara.
Alvin je već bio gotovo stigao do sela kada je ugledao
skupinu muškaraca koja je van svake sumnje išla njemu u
susret. Osetio je iznenadno, žestoko uzbuđenje i krv je
počela da mu brže kola venama. Na trenutak mu kroz um
promače sećanje na sve sudbonosne Čovekove susrete sa
drugim rasama. A onda se zaustavi, na nekoliko stopa od
ovih drugih.

Primetio je da su iznenađeni što ga vide, ali ne onoliko koliko
je očekivao da će biti. Ubrzo je shvatio zašto. Vođa skupine
ispruži šaku u znak prijateljstva, što je bio drevni običaj.
"Smatrali smo da će biti bolje da te ovde sačekamo", reče
on. "Naš dom se veoma mnogo razlikuje od Diaspara, pa
tako šetnja od terminala pruža posetiocima priliku da se
malo... priviknu." Alvin prihvati ispruženu šaku; međutim,
bio je toliko zapanjen da nije odmah odgovorio. "Znali ste da
dolazim?" dahčući upita. "Uvek znamo kada prenosnici
počnu da se kreću. Ali nismo očekivali nekog toliko mladog.
Kako si otkrio put?" "Mislim da će biti bolje da obuzdamo
svoju znatiželju, Gerane. Seranis nas čeka." Ispred imena
"Seranis" izgovorena je još jedna reč, nepoznata Alvinu. Ona
je na izvestan način u sebi sadržala naklonost začinjenu
poštovanjem. Geran se složi sa onim koji je to rekao i svi
zajedno krenuše prema selu. Dok su koračali, Alvin je
promatrao lica oko sebe. Bila su prijatna i inteligentna: na
njima nije bilo znakova dosade, mentalnih sukoba i
izbledelog sjaja koji bi bili osobeni za lica kakve slične
skupine u njegovom gradu. Iz njegove perspektive, koja je
sada postajala sve šira, izgledalo je da oni poseduju sve ono
što je njegov narod izgubio. Kada su se osmehivali, što su
često činili, otkrivali su nizove zuba belih poput slonovače...
te bisere koje je Čovek gubio i dobijao i ponovo gubio u

dugoj istoriji evolucije. Ljudi iz sela posmatrali su Alvina sa
neskrivenom radoznalošću dok je sledio svoje vodiče.
Zadivio se kada je video puno dece koja su zurila u njega s
velikim iznenađenjem. Nijedna druga činjenica nije mogla
življe da ga podseti na to koliko je daleko od sveta koji je
poznavao. Diaspar je platio i preplatio cenu besmrtnosti.
Skupina se zaustavila ispred najveće zgrade koju je Alvin do
tada video. Nalazila se u središtu sela, a sa koplja za
zastavu postavljenog na maloj kružnoj kuli vijorila se na
povetarcu zelena, duguljasta zastavica. Samo je Gerand
ušao u zgradu, dok su svi drugi ostali napolju. Unutra je bilo
tiho i sveže: Sunčeva svetlost koju su propuštali providni
zidovi sve je osvetljavala mekim, spokojnim sjajem. Pod je
bio gladak i elastičan, sastavljen od lepih mozaika. Neki
veoma umešan i uverljiv umetnik iscrtao je po zidovima niz
šumskih prizora. Sa ovim crtežima mešali su se drugi murali
koji ništa nisu saopštavali Alvinovom umu, ali su svejedno
bili privlačni i prijatni za gledanje. Ugrađeno u zid nalazilo se
nešto što uopšte nije očekivao da će tu videti... vizifonski
prijemnik, prelepog oblika, čiji je uključeni ekran bio
ispunjen lavirintom pokretnih boja. Zajedno su krenuli uz
kratko kružno stepenište koje ih je odvelo na ravan krov
zgrade. Sa ove tačke videlo se celo selo i Alvin uoči da se
sastoji od stotinak zgrada. Drveće se u daljini povlačilo pred
širokim livadama: na pojedinim poljima uspeo je da razabere
životinje, ali njegovo poznavanje biologije bilo je prilično
oskudno, tako da nije mogao ni naslutiti kojoj vrsti pripadaju.
U senci kule, za jednim stolom sedelo je dvoje ljudi, koji su
ga napeto posmatrali. Kada su ustali da ga pozdrave, Alvin
vide da je jedno od njih dostojanstvena, veoma lepa žena,
čija je zlatna kosa bila prošarana sedim vlasima. To mora da
je bila Seranis. Zagledavši joj se u oči, mogao je da oseti istu
onu mudrost i veliko iskustvo koje je osećao kada je bio sa
Rordenom i, mnogo ređe, sa Jeserakom. Drugi je bio mladić,
jedva nešto stariji od njega, bar što se tiče izgleda; Alvin nije
morao dvaput da ih pogleda pa da shvati kako mu je Seranis

sigurno majka. Imao je iste pravilne crte lica, mada mu se u
očima naziralo samo prijateljstvo, a ne i ona gotovo
zastrašujuća mudrost. I kosa mu je bila drugačija... crna, a
ne zlatna... pa ipak, niko nije mogao da se prevari u pogledu
srodstva među njima. Osetivši izvesnu zebnju, Alvin se
okrenu ka svom vodiču, tražeći podršku... ali Geran je već
bio nestao. A onda se Seranis osmehnu i njegove nervoze
nestade. "Dobro došao u Lis", pozdravi ga ona. "Ja sam
Seranis, a ovo je moj sin Teon, koji će jednog dana zauzeti
moje mesto. Ti si najmlađi koji je ikada došao k nama iz
Diaspara: ispričaj mi kako si pronašao put." U početku
zamuckujući, a zatim sa sve većom samouverenošću, Alvin
izloži svoju priču. Teon je željno upijao njegove reči, jer
Diaspar mora da je za njega bio isto onako čudan kao što je
Lis bio za Alvina. Međutim, video je da je Seranis poznato
sve o čemu je govorio, pa je čak jednom ili dvaput postavila
pitanja koja su jasno govorila da u nekim stvarima njeno
znanje čak premašuje njegovo. Kada je završio, zavlada je
tišina koja je potrajala izvesno vreme. Onda ga je Seranis
pogledala i tiho upitala: "Zašto si došao u Lis?" "Želeo sam
da ispitam svet", odvrati on. "Svi su mi govorili da s druge
strane grada postoji samo pustinja, ali ja sam želeo da se u
to sam uverim." Seranis ga je pogledala s puno naklonosti,
pa čak i sete, kada je ponovo progovorila: "Da li je to bio
jedini razlog?" Alvin je oklevao. Njegove naredne reči nije
izgovorio istraživač, več mladić koji je tek iskoračio iz
detinjstva. "Ne", odvrati on polako, "to nije bio jedini razlog,
mada toga do sada nisam bio svestan. Bio sam usamljen."
"Usamljen? U Diasparu?" "Da", potvrdi Alvin. "Ja sam jedino
dete koje se tamo rodilo za sedam hiljada godina." Te
predivne oči i dalje su počivale na njemu i kada se zagledao
u njihovu dubinu, Alvin odjednom postade uveren da je
Seranis bila u stanju da mu čita misli. Još dok se u njegovoj
glavi oblikovala ta pomisao, primetio je na njenom licu izraz
razdraganog iznenađenja... koji mu je potvrdio da je bio u
pravu. Nekada su i ljudi i mašine posedovali ovu moć i

nepromenjive mašine još su mogle da čitaju naređenja
svojih gospodara. Ali u Diasparu sam Čovek izgubio je dar
koji je podario svojim slugama. Seranis je veoma brzo
prodrla u njegove misli. "Ako tragaš za životom", reče ona,
"tvoja potraga je okončana. Osim Diaspara, s druge strane
naših planina nalazi se samo pustinja." Bilo je čudno da
Alvin, koji je tako često ranije dovodio u pitanje prihvaćena
verovanja, uopšte nije posumnjao u Seranisine reči. Samo se
rastužio što se pokazalo da je gotovo sve čemu su ga do
sada učili bilo u velikoj meri istinito. "Ispričaj mi nešto o
Lisu", zamoli on. "Zašto ste tako dugo bili odsečeni od
Diaspara kada ste znali sve o nama?" Seranis se nasmeja na
ovo pitanje. "Nije lako odgovoriti na to u nekoliko reči, ali
potrudiću se da to učinim. Pošto si ceo život proveo u
Diasparu, ti na Čoveka gledaš kao na žitelja grada. To je
pogrešno, Alvine. Od vremena kada su nam mašine podarile
slobodu, oduvek je postojalo takmaštvo između dva različita
tipa civilizacije. U Doba Osvita postojalo je na hiljade
gradova, ali veliki deo čovečanstva živeo je u zajednicama
kao što je ovo naše selo.

Ne posedujemo zapise o osnivanju Lisa, ali znamo da su naši
daleki preci silno prezirali gradski život i da nisu želeli da
imaju nikakve veze s njim. Uprkos brzom i rasprostranjenom
prevozu, držali su se uglavnom po strani od ostalog sveta,
tako da su razvili jednu nezavisnu kulturu koja je bila jedna
od najznačajnijih što ih je ova rasa ikada imala. Tokom
vekova, dok smo napredovali svojim različitim putevima,
ponor između Lisa i gradova postajao je sve širi.
Premošćavali su ga samo za vreme velikih kriza: znamo da
su u vreme kada je Mesec počeo da pada naučnici iz Lisa
planirali i izveli njegovo uništenje. Takođe smo učestvovali u
odbrani Zemlje od Osvajača, koje smo zaustavili u bici kod
Šalmirana. Veliko iskušenje iscrplo je čovečanstvo: gradovi
su umirali jedan za drugim i prekrivala ih je pustinja. Kako je
broj naseljenih mesta postajo sve manji, čovečanstvo je

počelo da migrira ka Diasparu, od koga je trebalo napraviti
poslednji i najveći od svih gradova. Većina tih promena nas
je mimoišla, ali i mi smo morali da vodimo vlastite bitke...
bitku protiv pustinje. Prirodna prepreka koju su sačinjavale
planine nije bila dovoljna, tako da je prošlo mnogo hiljada
godina pre no što smo osigurali svoju zemlju. Duboko ispod
Lisa nalaze se mašine koje će nas snabdevati vodom dok
svet bude postojao, jer stari okeani se još nalaze tamo,
miljama duboko u Zemljinoj kori. To je ukratko naša istorija.
Uverićeš se da čak ni u Dobu Osvita nismo održavali neke
veze sa gradovima, mada su ljudi iz njih često dolazili u
našu zemlju. Nikada ih nismo sprečavali u tome, jer su
mnogi naši slavni ljudi došli Spolja, ali kada su gradovi
počeli da umiru, nismo želeli da budemo umešani u njihov
pad. Po okončanju vazdušnog saobraćaja, postojao je samo
jedan način da se dođe do Lisa... prenosnim sistemom iz
Diaspara. Pre četiri stotine miliona godina i on je zatvoren,
pošto su se obe strane složile da tako bude. Međutim, mi
nismo zaboravili Diaspar, a ne znam zašto ste vi zaboravili
Lis." Seranis se osmehnu, napravivši grimasu. "Diaspar nas
je iznenadio. Očekivali smo da će završiti kao i svi drugi
gradovi, ali umesto toga on je uspeo da stvori postojanu
kulturu koja je u stanju da živi koliko i Zemlja. To nije kultura
kojoj se divimo, ali ipak nam je drago da su oni koji su želeli
da pobegnu to i uspeli. Bilo je mnogo više onih koji su
krenuli na ovakav put nego što ti verovatno misliš i gotovo
svi su bili izvanredni ljudi." Alvin se pitao kako je Serenis
mogla s toliko uverenosti da govori o tim stvarima i nije se
slagao sa njenim stavom prema Diasparu. On teško da je
"pobegao"... pa ipak, ta reč nije bila sasvim pogrešna.
Negde je stalo da odzvanja veliko zvono čiji je zvuk zamirao
u mirnom vazduhu. Udarilo je šest puta, a kada je i
poslednja nota izbledela u tišini, Alvin je postao svestan
činjenice da je Sunce nisko na obzorju i da je istočnim
nebom već počela da se širi noć. "Moram se vratiti u
Diaspar", reče on. "Rorden me čeka."

6. POSLEDNJA NIJAGARA

Seranis ga je trenutak zamišljeno promatrala. Zatim je
ustala i krenula prema stepeništu. "Molim te da malo
sačekaš", reče ona. "Moram nešto da obavim, a ubeđena
sam da Teon želi da ti postavi mnoga pitanja." Zatim je
otišla i u narednih nekoliko minuta baraž Teonovih pitanja
sprečio ga je da na bilo šta drugo misli. Teon je čuo za
Diaspar i video je zapise o gradovima dok su bili na vrhuncu
svoje slave, ali nije mogao da zamisli kako su njihovi žitelji
provodili svoje živote. Alvina su mnoga njegova pitanja
zabavljala... dok nije shvatio da je njegovo vlastito
nepoznavanje Lisa još veće. Seranis se nije vratila mnogo
minuta, pa ipak njen izraz lica ništa mu nije govorio kada je
ušla. "Razgovarali smo o tebi", reče ona... ne objasnivši ko
su to bili "oni": "Ako se vratiš u Diaspar, ceo grad će saznati
za nas. Kakvo god obećanje dao, tajna neće moći da bude
sačuvana." Alvina poče da obuzima blaga panika. Seranis
mora da mu je čitala misli, jer su njene naredne reči bile
ohrabrujuće. "Ne želimo da te zadržimo ovde protiv tvoje
volje, ali ako se vratiš u Diaspar, moraćemo da ti iz uma
izbrišemo sva sećanja na Lis." Trenutak je oklevala. "Nikada
ranije nije iskrsao sličan problem: svi tvoji prethodnici došli
su ovamo da ostanu." Alvin je utonuo u misli. "Kakve ima
veze", poče on, "ako Diaspar ponovo sazna za vas? To bi
sigurno koristilo i jednima i drugima?" Seranis je bila
nezadovoljna. "Mi ne mislimo tako", reče ona. "Kada bi
otvorili kapije, našu zemlju bi preplavili ljudi željni senzacija i
znatiželjnici-besposličari. Do sada su samo najbolji među
vama stizali do nas." Alvin oseti kako ga sve više obuzima
strah, mada je shvatao da je Serenis sasvim nesvesno
zauzimala takav stav. "To nije tačno", mirne duše se
usprotivio. "Malo je onih koji bi napustili Diaspar. Ako mi
dopustite da se vratim, to po Lis neće imati nikakve
posledice." "Nije na meni da o tome odlučujem", odvrati

Serenis, "ali izneću to pred Veće kada se sastane kroz tri
dana. Do tada možeš ostati ovde kao moj gost, a Teon će ti
pokazati našu zemlju." "Voleo bih", odvrati Alvin, "ali Rorden
će me čekati. On zna gde sam i ako se smesta ne vratim,
svašta bi se moglo dogoditi." Serenis se blago osmehnu.
"Mnogo smo o tome razmišljali", priznade ona. "Trenutno,
nekoliko ljudi radi na tom problemu... videćemo da li će
uspeti da ga reše." Alvina je razgnevilo to što je prevideo
nešto tako očigledno. Znao je da su inženjeri iz prošlosti
gradili za večnost... dokaz za to bilo je njegovo putovanje u
Lis. Pa ipak, doživeo je šok kada je sa vizifonskog ekrana
nestala raznobojna magla i on ugledao poznatu unutrašnjost
Rordenove sobe. Čuvar Zapisa podiže pogled sa svog stola.
Oči mu se ozariše kada ugleda Alvina. "Nisam ni sanjao da
ćeš se vratiti ranije", primeti on... mada se u njegovim
peckavim rečima osećalo olakšanje. "Da dođem po tebe?"
Dok je Alvin oklevao, Seranis stupi napred, tako da ju je
Rorden tek tada primetio. Oči mu se razrogačiše i on se
nagnu napred kao da će tako bolje videti. Taj pokret bio je
beskoristan i automatski. Čovek ga se nije oslobodio iako je
koristio vizifon već hiljadu miliona godina. Seranis spusti
šake na Alvinova ramena i poče da govori. Kada je završila,
Rorden je još izvesno vreme čutao. "Učiniću sve što je u
mojoj moći", izjavi on konačno. "Ako sam dobro shvatio,
možemo da biramo između dve mogućnosti: ili ćete vratiti
Alvina nazad, prethodno ga na neki način hipnotisavši... ili
ćete ga vratiti bez ikakvih ograničenja. Mislim da vam mogu
obećati da će Diaspar, čak ako i sazna za vaše postojanje,
nastaviti da vas prenebregava." "Nećemo prevideti tu
mogućnost", odvrati Seranis pomalo razdražljivo. Rorden je
to istog trenutak uočio. "A šta je sa mnom?" upita je on uz
osmeh. "Sada i ja znam isto onoliko koliko i Alvin." "Alvin je
mladić", žurno odvrati Seranis, "ali ti obavljaš dužnost koja
je drevna kao i Diaspar. Nije ovo prvi put da Lis razgovara sa
Čuvarom Zapisa, a on do sada nikada nije izdao našu tajnu."
Rorden ovo nije prokomentarisao; samo je upitao: "Koliko

želite da zadržite Alvina?" "Najviše pet dana. Veće će se
sastati kroz tri dana." "Dobro: narednih pet dana Alvin će
biti strašno zauzet oko nekih istorijskih istraživanja kojih
ćemo se zajedno latiti. To neće biti prvi put... ali moraćemo
da budemo odsutni ako nas Jeserak pozove." Alvin se
nasmeja. "Jadni Jeserak! Sve mi se čini da sam pola života
proveo krijući nešto od njega." "Bio si mnogo manje uspešan
nego što misliš", odvrati Rorden, pomalo uzrujano. "Ipak, ne
očekujem nikakve neprilike. Ali neka to ne bude duže od pet
dana!" Kada je slika izbledela, Rorden je još izvesno vreme
ostao da zuri u potamneli ekran. Oduvek je podozrevao da
je svetska komunikacijska mreža još u operativnom stanju,
ali su ključevi za njeno puštanje u pogon bili izgubljeni i
Čovek nikada više neće moći da uđe u trag milijardama
kola. Čudno je bilo razmišljati o tome da čak i u ovom
trenutku mogu biti uzalud pozivani viziofoni u izgubljenim
gradovima. Možda će doći vreme kada će se isto desiti i sa
njegovim prijemnikom, kada više neće biti Čuvara Zapisa da
odgovori nepoznatom pozivaocu... Počeo je da ga obuzima
strah. Polako mu je do svesti dopirala neizmernost onoga
što se dogodilo. Do sada Rorden nije mnogo razmišljao o
posledicama svojih postupaka. Dovoljne pobude za ono što
je učinio bili su mu njegovo vlastito zanimanje za istoriju i
ljubav prema Alvinu. Mada je ismevao i hrabrio Alvina, ni u
jednom trenutku nije verovao da se nešto slično može
dogoditi. Iako su ih delili vekovi, mladićeva volja oduvek je
bila snažnija od njegove. Sada se ništa više nije moglo
preduzeti: Rorden je osećao da su ga događaji poneli ka
klimaksu koji je bio potpuno van njegove kontrole.

"Da li nam je sve ovo stvarno neophodno", upita Alvin, "ako
idemo samo na dva ili tri dana? Konačno, poneli smo
sintesajzer." "Verovatno i nije", odvrati Teon, ubacivši
poslednje kontejnere sa hranom u mala kola koja su se
kretala po tlu. "Možda je to za tebe čudan običaj, ali mi
nikada ne sintetišemo našu najbolju hranu... volimo da je

gledamo kako raste. Takođe možemo sresti druge putnike i
učtivo je s njima razmeniti hranu. Gotovo svaka oblast ima
neki svoj proizvod po kome je poznata, a Erli je nadaleko
čuven po svojim breskvama. Zato sam ih toliko poneo... a ne
zato što mislim da bi ih čak i ti mogao sve pojesti." Alvin
zamahnu polupojedenom breskvom na Teona, koji se hitro
sagnu u stranu. Usledilo je treperenje duginih boja i jedva
primetno mahanje nevidljivim krilima kada se Krif spustio na
voćku i počeo da siše njene sokove. Alvin još nije uspeo da
se sasvim navikne na Krifa. Teško mu je bilo da prihvati da je
taj veliki insekt, iako je dolazio kada bi ga pozvali i...
ponekad... izvršavao jednostavna naređenja, bio gotovo
potpuno bez razuma. Za Alvina je život oduvek bio sinonim
za inteligenciju... ponekad čak za inteligenciju koja je uveliko
premašivala Čovekovu. Kada se Krif odmarao, njegovih šest
prozračnih krila bilo mu je smotano duž tela, koje je kroz njih
sijalo poput žezla optočenog dragim kamenjem. On je
ujedno predstavljao i najviši i najlepši oblik insektolikog
života za koji je svet ikada znao... i bio je možda poslednje
od svih stvorenja koje je Čovek izabrao da mu prave
društvo. Lis je bio pun takvih iznenađenja, u šta se Alvin
stalno iznova uveravao. Neočekivan je bio i njegov
neupadljiv, ali delotvoran prevozni sistem. Kola koja su išla
po tlu očigledno su radila na istom načelu kao i mašina
kojom je došao iz Diaspara, jer su lebdela u vazduhu
nekoliko inča iznad ledine. Iako nije bilo ni traga nekoj šini-
vođici, Teon mu je kazao da kola mogu samo da se kreću po
unapred određenim stazama. Na taj način bila su povezana
sva naseljena središta, mada se do najudeljenijih delova
zemlje moglo stići samo pešice. Alvinu se sve to činilo
krajnje neobično, dok je Teon, izgleda, smatrao da je baš
tako zgodno. Teon je očigledno već dugo planirao da pođe u
ovaj pohod. Njegova glavna strast bila je istorija prirode -
Krif je bio samo najspektakularniji od svih njegovih
ljubimaca - i nadao se da će pronaći nove tipove insekata u
nenaseljenim južnim delovima Lisa. Kada je čuo za ovaj

projekat, Alvin se odmah za njega zagrejao. Radovao se
tome što će videti još nove predele ove predivne zemlje, a
iako se Teonovo polje zanimanja razlikovalo od njegovog,
osećao je da mu je novi prijatelj bliži nego što mu je to
Rorden ikada bio. Teon je nameravao da pođe na jug dokle
god je mašina mogla da ide... a to je bilo malo dalje od sata
vožnje od Erlija... dok će ostatak puta morati da prevale
pešice. Ne shvativši šta se pod tim mislio, Alvin nije imao
primedbi. Za Alvina je putovanje kroz Lis bilo nekako
nestvarno i slično snu. Tiho poput kakvog duha, mašina je
klizila preko ustalasalih ravnica i krivudala probijajući se
kroz šume, nikada ne skrećući sa svoje nevidljive staze.
Kretala se možda desetak puta brže nego što je čovek
normalno hodao. Niko u Lisu nije nikada imao potrebu da se
brže kreće. Prošli su kroz mnoga sela, od kojih su neka bila
veća od Erlija, ali je većina bila sazdana na veoma sličan
način. Alvin je sa zanimanjem zapažao tanane, ali značajne
razlike u odevanju, pa čak i fizičkom izgledu, dok su išli od
jedne zajednice do druge. Civilizacija Lisa sastojala se od
stotina različih kultura, koje su sve nekom osobenom
nadarenošću doprinosile celini. Jednom ili dvaput Teon se
zaustavio da popriča sa prijateljima, ali ti su prekidi bili
kratki, tako da je još bilo jutro kada se mala mašina
zaustavila u brežuljkastom podnožju gusto pošumljene
planine. Nije to bila neka velika planina, mada Alvin nikada
ništa veće nije video. "Odavde ćemo pešice", izjavi veselo
Teon, izbacujući opremu iz kola. "Dalje ne možemo da se
vozimo." Dok se borio sa trakama koje su ga pretvorile u
tovarnu životinju, Alvin se sumnjičavo zagledao u veliku
masu kamenja pred njima. "Dug je put unaokolo, je li tako?"
stade on da se raspituje. "Nećemo okolo", odvrati Teon.
"Hoću da stignem do vrha pre no što padne mrak." Alvin
ništa ne reče. Dobro se bio uplašio svega ovoga.

"Odavde", izjavi Teon, podigavši glas kako bi nadjačao buku
vodopada, "možeš videt ceo Lis." Alvin mu je verovao. Na

sever su se prostirale milje i milje šuma, koje su tu i tamo
prekidale čistine i polja, kao i krivudave niti stotina reka.
Skriveno negde u toj nepreglednoj panorami nalazilo se i
selo Erli. Alvinu se učini da vidi veliko jezero, ali zaključi da
su ga oči ipak prevarile. Još dalje prema severu, i drveće i
čistine gubili su se u šarenom ćilimu zelenila, ispresecanog
tu i tamo nizom brda. A iza toga, na samoj ivici do koje je
pogled sezao, ležale su planine koje su odvajale Lis od
pustinje poput obale dalekih oblaka. Prema istoku i zapadu
prizor je bio nešto drugačiji, a u pravcu juga planine kao da
su bile udaljene svega nekoliko milja. Alvin je mogao sasvim
dobro da ih vidi i postade mu jasno da su mnogo više od
malog vrha na kome je stajao. Ali još veličanstveniji od njih
bio je vodopad. Iz samog pročelja planine iskakala je snažna
traka vode dopirući daleko u ravnicu i praveći luk kroz
prostor prema kamenju udaljenom hiljadu stopa niže. Tamo
se mlaz gubio u svetlucavoj izmaglici vodenih kapi, dok se iz
dubina dizala neprekidna tutnjava koja se odbijala u šupljem
odjeku o zidove planine. A u vazduhu iznad osnove
vodopada treperila je jedina preostala duga na Zemlji. Dva
mladića ostala su dugo da leže na ivici stene, zureći u
poslednju Nijagaru i nepoznatu zemlju iza nje. Ovaj predeo
se veoma razlikovao od onog iz koga su došli, jer je na neki
neodređeni način delovao napušteno i prazno. Čovek ovde
nije živeo već mnogo, mnogo godina. Teon odgovori na
neizgovoreno pitanje svoga prijatelja. "Nekada je ceo Lis bio
naseljen", reče on, "Ali to je bilo pre mnogo vremena. Sada
ovde žive samo životinje." I zaista, nigde ni traga ljudskom
životu... nijedna čistina niti ukroćene reke nisu svedočile o
Čovekovom prisustvu. Samo se na jednom mestu nalazilo
nešto što je svedočilo o tome da je čovek ipak ovde nekada
živeo; na mnogo milja odatle ka nebu je stremila usamljena
bela ruševina iznad šumskog pokrova, slična kakvom
polomljenom očnjaku. Džungla se inače na svim drugim
mestima vratila po svoje.

Ž

7. ŽITELJ KRATERA

Alvin se probudio usred noći, mrkle noći kakva vlada u
planinskim predelima, užasavajuće zbog svoje gustine.
Nešto ga je uznemirilo, neki šaputavi zvuk koji mu se
uvukao u um, nadjačavši jednoličnu tutnjavu vodopada.
Uspravio se u tami, naprežući se da razabere nešto u
skrivenoj zemlji, dok je, zadržavajući dah, osluškivao
tutnjeću grmljavinu vodopada i slabo, ali postojano šuškanje
života u drveću što ga je okruživalo. Ništa se nije videlo.
Svetlost zvezda bila je suviše slaba da bi otkrila milje
predela koji je ležao na stotine stopa ispod njih: samo je
nazubljena linija tamnije noći koja je zaklanjala zvezde
svedočila o postojanju planina na južnom obzorju. Alvin je
kroz tamu čuo svog prijatelja koji je ležao pored njega kako
se okreće i uspravlja. "Šta je bilo?" dopre do njega šaputavi
glas. "Mislio sam da čujem neku buku." "Kakvu buku?" "Ne
znam. Možda sam samo sanjao." Zavladala je tišina dok su
dva para očiju pokušavala da prodru kroz tajanstvo noći. A
onda, iznenada, Teon ščepa svog prijatelja za ruku.
"Pogledaj!" prošaputa on. Daleko na jugu sijala je jedna
usamljena tačka svetosti, suviše nisko na nebu da bi bila
zvezda. Bila je bleštavo bela, oivičena ljubičastim, i dok su je
mladići posmatrali, njen spektar jačine postajao je sve viši,
tako da na kraju oko više nije moglo da gleda u nju. A onda
se rasprsla... izgledalo je kao da je munja udarila ispod
oboda sveta. Na trenutak, planine i prostranu zemlju koju su
one štitile obrubila je vatra naspram tame noći. Mnogo
kasnije do njih je dopro odjek snažne eksplozije, a u šumi
ispod njih iznenadni vetar zahujao je među drvećem. Ubrzo
je zamro, a onda su jedna za drugom poplašene zvezde
dopuzale nazad na nebo. Prvi put u životu Alvin je doživeo
strah od nepoznatog, koji je bio prokletstvo drevnog Čoveka.
To osećanje bilo je tako čudno da u prvi mah nije znao kako
bi ga nazvao. U trenutku prepoznavanja strah je nestao i on

je ponovo bio onaj stari. "Šta je to?" prošaputa on. Nastupila
je tako duga pauza da je ponovio pitanje. "Pokušavam da se
setim", odvrati Teon i ponovo zaćuta. Malo kasnije je ipak
progovorio. "To mora da je Šalmiran", izjavi on jednostavno.
"Šalmiran! Zar on još postoji?" "Gotovo sam zaboravio",
odvrati Teon, "ali sada se prisećam. Majka mi je jednom
kazala da se tvrđava nalazi negde u ovim brdima. Razume
se, od nje su ostale samo ruševine, ali neko bi trebalo još u
njoj da živi." Šalmiran! Za ovu decu dve različite rase, koje
su se toliko razlikovale po kulturi i istoriji, to je van svake
sumnje bilo čarobno ime. U celoj dugačkoj priči o Zemlji nije
bilo većeg epa od odbrane Šalmirana od Osvajača koji je
pokorio celu Vaseljenu. Uskoro se ponovo začu Teonov glas
iz tame. "Ljudi sa juga bi nam mogli reći nešto više o tome.
Pitaćemo ih na povratku." Alvin gotovo da ga i nije čuo: bio
je duboko utonuo u vlastite misli, prisećajući se priča koje
mu je Rorden davno pričao. Bitka kod Šalmirana bila je
događaj o kome govore prvi zapisi iz istorije: ona je
označavala kraj doba Čovekovih osvajanja i početak
njegovog dugog opadanja. U Šalmiranu su, pre nego bilo
gde drugde na Zemlji, ležali odgovori na probleme koji su ga
tolike godine mučili. Međutim, južne planine bile su veoma
daleko. Teon mora da je posedovao izvesne majčine moći,
jer je tiho rekao:

"Ako krenemo u zoru, mogli bismo stići do tvrđave do
mraka. Nikada nisam tamo bio, ali mislim da bih umeo da
pronađem put." Alvin stade da razmišlja o ovome. Bio je
umoran, stopala su mu bila izranavljena, a butni mišići su ga
boleli jer nisu bili naviknuti na toliki napor. Po glavi mu se
motala primamljiva misao da sve odloži za naredni put. Ali
možda neće biti narednog puta, a postojala je mogućnost da
je blistva eksplozija bila poziv u pomoć. Pod bledom
svetlošću nepouzdanih zvezda Alvin se rvao sa vlastitim
mislima i uskoro doneo odluku. Ništa se nije izmenilo:
planine su nastavile da bdiju nad usnulom zemljom. Ali do

prekretnice u istoriji je došlo i ljudska rasa je krenula ka
čudnoj novoj budućnosti. Sunce se upravo izdiglo iznad
istočnog zida Lisa kada su stigli do oboda šume. Ovde je
Priroda bila jedini gospodar. Čak je i Teon izgledao izgubljen
među džinovskim drvećem koje je zaklanjalo Sunčevu
svetlost i bacalo guste senke po tlu džungle. Srećom, reka
koja je nastajala od vodopada tekla je na jug odveć pravo da
bi to bilo prirodno, tako da su, držeći se njene obale, mogli
da izbegnu gušće rastinje. Najveći deo vremena Teon je
provodio kontrolišući Krifa, koji bi nestao u džungli ili je
pomahnitalo nisko preletao preko vode. Čak je i Alvin, za
koga je sve to još bilo sasvim novo, mogao da oseti kako ga
džungla očarava svojom osobenošću koju nisu posedovale
manje, kultivisanije šume u severnom Lisu. Drveće se
prilično razlikovalo: uglavnom je prolazilo kroz različite
stepene degeneracije, a neka stabla vratila su se kroz
vekove gotovo u prvobitni, prirodni oblik. Mnoga nisu čak
uopšte poticala sa Zemlje... a možda čak ni iz Sunčevog
sistema. Nad manjim drvećem stražarile su džinovske
sekvoje, visoke po tri do četiri stotine stopa. Nekada su
važile za najstarija živa bića na Zemlji: i dalje su bile nešto
starije od Čoveka. Reka je postajala sve šira: stalno je
stvarala mala jezera, na kojima su, usidrena, počivala
sićušna ostrva. Ovde je bilo i insekata, stvorenja predivnih
boja koja su besciljno letela unaokolo iznad površine vode.
Jednom, ne obazirući se na Teonove povike, Krif se ustremio
ka dalekim rođacima. Istog časa je nestao u oblaku
svetlucavih krila, a do njih je doprlo ljutito zujanje. Trenutak
kasnije oblak se rasprsnuo i Krif se vratio preko vode, tako
brzo da ga oko gotovo nije moglo slediti. Posle toga se nije
odvajao od Teona i nije se više gubio. Što se veče više
približavalo, sve su češće mogli da vide planine pred sobom.
Reka koja im je bila tako odani vodič sada je tekla sporo kao
da se i ona približavala kraju svoga puta. Međutim, bilo im je
jasno da do večeri neće uspeti da stignu do planina: mnogo
pre zalaska Sunca u šumi je postalo tako mračno da nisu

mogli dalje. Veliko drveće bilo je obavijeno gomilama senki,
a kroz lišće je hujao vetrić. Alvin i Teon su se smestili da
provedu noć ispod jedne ogromne crvene sekvoje čije su
grančice na vrhu još bile obasjane Suncem. Kada je konačno
skriveno Sunce zašlo, svetlost se i dalje zadržala na
nemirnoj vodi. Dva mladića ležala su u tami koja je postajala
sve gušća, posmatrajući reku i razmišljajući o svemu što su
videli. Dok je tonuo u san, Alvin se pitao ko je poslednji lutao
ovuda i koliko je vremena od tada prošlo. Sunce je stajalo
već visoko kada su izbili iz šume i konačno se našli pred
planinskim zidom Lisa. Tle pred njima strmo se uzdizalo ka
nebu u talasima gole stene. Ovde se završavao tok reke koji
je bio isto onako spektakularan kao i njen početak, jer se tle
na njenom putu rastvaralo i ona je uz potmulu grmljavinu
uranjala u njega, nestajući sa vidika. Teon je na trenutak
stajao zagledan u vrtlog i izlomljeno zemljište iza njega. A
onda pokaza prema pukotini u brdima. "Šalmiran leži u
onom pravcu", reče on samouvereno. Alvin ga iznenađeno
pogleda. "Kazao si mi da nikada ranije nisi bio ovde!" "I
nisam." "Kako onda znaš kuda treba da idemo?" Teon je bio
zbunjen. "Ne znam... nikada ranije nisam o tome razmišljao.
Mora da je posredi neka vrsta instinkta, jer kuda god
pođemo u Lisu, znamo gde se nalazimo." Alvinu je bilo
veoma teško da poveruje u tako nešto, pa je sledio Teona
krajnje skeptično. Ubrzo su prošli kroz pukotinu u brdima i
sada se pred njima nalazila jedna čudna visoravan sa blago
izdignutim ivicama. Posle trenutka oklevanja, Teon poče da
se penje. Alvin ga je sledio, pun sumnji, sastavljajući pri tom
kratak govor. Ako se pokaže da je putovanje bilo uzaludno,
Teon će tačno znati šta on misli o njegovom nepogrešivom
instinktu. Kad su se približili vrhu, izgled tla se odjednom
izmenio. Niže padine bile su pokrivene poroznim,
vulkanskim kamenjem, tu i tamo nagomilanim u velike
gomile šljake. Sada se površina iznenada pretvorila u tvrde,
staklene, glatke ploče, kao da je nekad istopljeno kamenje
teklo u obliku reka niz planinu. Bili su već nadomak oboda