S ONE STRANE SPUSTANJA NOCI - Arthur C. Clarke i Gregory Benford

visoravni. Teon prvi stiže, a nekoliko sekundi kasnije pridruži
mu se i Alvin i zanemelo stade pored njega. Ispostavilo se
da stoje, ne na ivici visoravni, kako su očekivali, već na ivici
jedne džinovske zdele duboke pola milje i prečnika tri milje.
Tle pred njima strmo se spuštalo naniže, da bi na dnu doline
lagano postajalo ravno, a onda se ponovo uzdizalo, sve
strmije i strmije, do naspramne ivice. Iako je u tom trenutku
Sunce obasjavalo celo udubljenje, ono je bilo crno poput
ebanovine. Mladići nisu bili u stanju čak ni da pretpostave
od kakvog je materijala bio krater, ali bio je crn poput kakve
stene sa nekog sveta koji nikada nije upoznao sunce. I to
nije bilo sve, jer se pod njihovim nogama nalazila metalna
traka koja ga je opasivala, sva u jednom komadu, široka
nekih sto stopa, koja je tokom nemerljivog vremena izgubila
prvobitni sjaj, ali se na njoj i dalje nije video ni najmanji trag
korozije. Dok su im se oči navikavale na taj nezemaljski
prizor, Alvin i Teon shvatiše da zdela ipak nije potpuno crna
kao što su oni u prvi mah pomislili. Tu i tamo, sićušne
eksplozije svetlosti, koje su bile u toj meri nepostojane da su
ih mogli videti samo posredno, treperile su po zidovima
crnim poput ebonovine. Javljale su se nasumično, nestajući
odmah po rađanju, poput odsjaja zvezda na uzburkanom
moru. "Predivno je!" jedva izusti Alvin, ostavši bez daha. "Ali
šta je to?" "Liči na nekakav reflektor." "Ne mogu da zamislim
da to crnilo bilo šta reflektuje." "Nemoj zaboraviti da je crno
samo za naše oči. Ne znamo kakva su zračenja koristili."
"Sigurno postoji još nešto pored ovoga. Gde je tvrđava?"
Teon pokaza prema udolini kratera, gde se nalazilo nešto za
šta je Alvin mislio da je gomila nabacanog kamenja. Kada se
ponovo zagledao u nju, uspeo je da razabere gotovo zatrtu
pravilnost u grupisanju velikih blokova. Da, tamo su se
nalazile ruševine nekada moćnih zgrada, koje je dobro
nagrizao zub vremena. Prvih nekoliko stotina jardi zidovi
kratera bili su suviše glatki, tako da mladići nisu mogli
uspravno da stoje, ali posle izvesnog vremena stigli su do
blažih padina niz koje su mogli bez teškoća da se spuštaju.

U blizini dna kratera glatka ebonovina njegove površine
završavala se jednim tankim slojem zemlje koju tu mora da
su tokom vekova naneli vetrovi Lisa. Četvrt milje odatle,
jedan povrh drugoga, bili su nagomilani titanski blokovi
kamenja, poput odbačenih igračaka kakvog džinovskog
deteta. Nazirao se čak deo masivnog zida: zatim dva
izrezbarena obeliska koja su nekada obeležavala velelepni
ulaz. Posvuda su rasli mahovina i biljke-puzavice, kao i
sićušno, zakršljalo drveće. Čak je i vetar ovde ćutao. I tako
su Alvin i Teon stigli do ruševina Šalmirana. Ako je predanje
govorilo istinu, na ove zidove nasrtale su sile koje su bile u
stanju da pretvore svet u prah; sejale su plamen i grmele i
na kraju pretrpele potpuni poraz. Nekada je ovo spokojno
nebo bleštalo vatrama istrgnutim iz srdaca sunaca, a
planine Lisa mora da su drhtale kao da su žive, zapahnute
besom svojih gospodara. Niko nikada nije pokorio Šalmiran.
Ali sada je konačno pala i ta neosvojiva tvrđava... zarobili su
je i uništili strpljivi pipci bršljana i pokolenja crva koji su
nasumično rovali. Zaplašeni njenom veličanstvenošću, dva
mladića su ćutke hodala ka toj kolosalnoj ruševini. Zašli su u
senku porušenog zida i ušli u kanjon u kome su planine
kamenja stajale raspolućene. Pred njima se prostirao veliki
amfiteatar, ispresecan dugačkim gomilama šuta koje mora
da su označavale grobove pokopanih mašina. Nekada je ceo
ovaj neverovatni prostor bio natkriven; međutim, krov se
već odavno srušio. Pa ipak, negde u ovoj pustoši mora da je
još postojao život i Alvin shvati da je možda i sama ova
ruševina veštačka. Veći deo tvrđave sigurno se nalazio
duboko pod zemljom, van dohvata Vremena. "Moramo se
vratiti do podneva", primeti Teon, "što znači da ne možemo
dugo ostati. Biće brže ako se razdvojimo. Ja ću preuzeti
istočni deo, a ti možeš istražiti ovu stranu. Vikni ako nađeš
nešto zanimljivo... ali nemoj suviše da se udaljavaš." I tako
su se razdvojili; Alvin poče da se penje preko šuta,
zaobilazeći veće gomile kamenja. U blizini središta arene
iznenada je nabasao na malu kružnu čistinu, čiji je prečnik

iznosio nekih trideset ili četrdeset stopa. Bila je prekrivena
korovom, koji je od užasne toplote postao pocrneo i
ugljenisan, tako da se pretvorio u pepeo kada je stupio na
njega. U središtu čistine nalazio se tronožni stalak koji je
pridržavao metalnu zdelu, sličnu modelu samog Šalmirana.
Mogla je da se pokreće visinski i po azimutu, a spirala od
neke providne tvari nicala je iz njenog središta. Ispod tog
reflektora bila je zavarena crna kutija iz koje je vodio tanki
kabl, nastavljajući da krivuda po tlu. Alvinu je bilo jasno da
je upravo ova mašina bila izvor svetlosti i on poče da sledi
kabl. Nije bilo baš lako pratiti tanku žicu koja je s vremena
na vreme nestajala u pukotinama, da bi se zatim pojavila na
sasvim neočekivanim mestima. Konačno ju je sasvim
izgubio, pa je pozvao Teona da mu pomogne. Upravo je
puzao ispod jedne stene koja se nadnosila nad njim kada mu
neka senka iznenada zakloni svelost. Misleći da mu je to
prijatelj, Alvin se izvuče iz useka i okrenu da mu nešto kaže.
Međutim, reči mu zamreše na usnama. Ispred njega, u
vazduhu je lebdelo jedno veliko, tamno oko okruženo
satelitskim sistemom manjih očiju. To je bar bio Alvinov prvi
utisak: a onda shvati da pred sobom ima neku složenu
mašinu... koja je gledala u njega. Alvin prekinu mučnu tišinu.
Celog života izdavao je naređenja mašinama, pa iako nikada
nije video ništa slično ovom stvorenju, zaključio je da je
najverovatnije inteligentno. "Odbij", stade on da
eksperimentiše. Ništa se ne dogodi. "Idi. Hodi. Digni se.
Spusti se. Pođi napred." Nijedna od uobičajenih kontrolnih
misli nije izazvala nikakvo dejstvo. Mašina je ostala prezrivo
neaktivna. Alvin zakorači napred, a oči se pomalo žurno
povukoše. Na nesreću, njihov ugao gledanja izgleda da je
bio ograničen, jer se mašina iznenada zaustavila, naišavši
na Teona, koji je poslednji minut sa zanimanjem posmatrao
šta se događa. Poput kakvog ljudskog bića, ceo aparat je
odskočio dvadeset stopa u vazduh, otkrivši niz pipaka i
zglobnih udova skupljenih oko nabitog, valjkastog tela.
"Hajde, siđi... nećemo ti ništa!" doviknu mu Teon, trljajući

modricu na grudima. Tada nešto progovori: nije to bio
ravnodušni, kristalno jasni glas mašine, već drhtavi govor
nekog veoma starog i veoma umornog čoveka. "Ko ste vi?
Šta radite u Šalmiranu?" "Zovem se Teon, a ovo je moj
prijatelj, Alvin od Loroneja. Istražujemo Južni Lis." Nastupila
je kraća pauza. Kada se mašina ponovo oglasila, u njenom
su se glasu nedvosmisleno nazirali mrzovolja i razdražljivost.
"Zašto me ne ostavite na miru? Znate i sami koliko puta
sam tražio da me ostavite na miru!" Teon, koji je obično bio
dobre volje, sada se vidno nakostrešio. "Mi smo iz Erlija i ne
znamo ništa o Šalmiranu." "Osim toga", dodade Alvin
prekorno, "videli smo vašu svetlost i pomislili smo da je to
možda poziv u pomoć." Čudno je bilo čuti hladnu, bezličnu
mašinu kako ispušta krajnje ljudski uzdah. "Do sada mora da
sam već hiljadu puta signalizirao, a uspeo sam da privučem
samo znatiželjnike iz Lisa. Ali vidim da mi ne želite nikakvo
zlo. Sledite me." Mašina je lebdeći lagano krenula iznad
izlomljenog kamenja, zaustavivši se ispred mračnog otvora
u jednom porušenom zidu amfiteatra. Nešto se pokrenulo u
senci otvora i na Sunčevu svetlost iziđe jedno ljudsko
stvorenje. Bio je to prvi fizički star čovek koga je Alvin ikada
video. Bio je potpuno ćelav, ali mu je zato gusta, potpuno
seda dlaka prekrivala donji deo lica. Preko ramena mu je
nemarno bio prebačen ogrtač od upletenog stakla, a sa
svake strane lebdela je po još jedna od ovih čudnih,
mnogookih mašina.

8. PRIČA O ŠALMIRANU

Nastupila je kratka tišina, dok su se sučeljene strane
odmeravale. A onda starac progovori... a tri mašine stadoše
da ponavljaju njegove reči, ali ih ubrzo nešto isključi. "Znači,
vi ste sa severa i vaš narod je već zaboravio Šalmiran." "Oh,
ne!" brzo odvrati Teon. "Nismo zaboravili. Ali nismo bili
sigurni da li neko još ovde živi, a još manje smo znali da

želite da vas ostave na miru." Starac ništa ne odgovori.
Krećući se tako sporo da je to bilo bolno gledati, on othrama
kroz vrata i nestade, a tri mašine tiho odlebdeše za njim.
Alvin i Teon se iznenađeno zgledaše: nije im se išlo za njim,
ali način na koji ih je otpustio... ako je to bilo posredi...
delovao nesumnjivo grubo. Upravo su počeli da se prepiru
oko toga, kada se jedna od mašina iznenada ponovo
pojavila. "Šta čekate? Dođite ovamo!" naredi ona. A onda
ponovo nestade. Alvin slegnu ramenima. "Izgleda da smo
pozvani. Mislim da je naš domaćin pomalo ekscentričan, ali
imam utisak da je prijateljski raspoložen." Od otvora u zidu
vodilo je naniže široko stepenište dugačko mnogo stopa.
Završavalo se u maloj, kružnoj prostoriji iz koje se zrakasto
pružalo nekoliko hodnika. Međutim, nemoguće je bilo
pogrešiti, pošto su svi hodnici sem jednog bili zakrčeni
šutom. Alvin i Teon prešli su svega nekoliko jardi kada su se
obreli u jednoj velikoj i neverovatno neurednoj sobi
pretrpanoj mnoštvom različitih predmeta. Jedan kraj
prostorije zauzimali su aparati za domaćinstvo...
sintesajzeri, uništivači, oprema za čišćenje i slično... koji su
normalno bili skriveni od pogleda u zidovima i podu. Oko
njih su stajali nagomilani sanduci sa snimcima misli i
transkriberima, koji su obrazovali piramide što su dopirale
gotovo do tavanice. U prostoriji je bilo neprijatno toplo pod
dejstvom desetak stalnih vatri razmeštenih po podu.
Privučen zračenjem, Krif je odleteo do najbliže metalne
kugle, raširio raskošna krila pred njom i istog časa zaspao.
Prošlo je izvesno vreme dok dečaci nisu primetili starca i
njegove tri mašine koji su ih čekali na malom, praznom
prostoru što je Alvina podsetio na čistinu u džungli. Ovde se
nalazilo i nešto nameštaja... jedan sto i tri udobna kauča.
Jedan od njih bio je star i otrcan, ali su zato ostala dva bila
tako upadljivo nova da je Alvin podozrevao da su stvorena u
poslednjih nekoliko minuta. Još dok je promatrao kaučeve,
iznad stola je zatreperio poznati upozoravajući sjaj polja
sintesajzera, a njihov domaćin ćutke mahnu prema njemu.

Formalno su mu zahvalili i počeli da se služe hranom i pićem
koji su se iznenada pojavili. Alvin shvati da mu je pomalo
dosadila jednolična hrana koju je isporučivao Teonov ručni
sintesajzer, tako da mu je promena dobro došla. Izvesno
vreme su ćutke jeli, tu i tamo kradomice pogledajući starca.
On je, izgleda, bio utonuo u vlastite misli i kao da je potpuno
zaboravio na njih... ali čim su završili, on podiže pogled i
poče da ih ispituje. Kada mu je Alvin objasnio da on nije iz
Lisa već iz Diaspara, starac nije bio naročito iznenađen. Teon
se mnogo trudio da odgovori na pitanja: za nekoga ko nije
voleo posetioce, njihov domaćin je pokazivao neverovatno
zanimanje za vesti iz spoljašnjeg sveta. Alvin odmah zaključi
da je njegov malopređašnji stav sigurno bio poza. Uskoro je
opet zaćutao. Mladići su čekali dok im je strpljenje to
dozvoljavalo: još im ništa nije kazao o sebi, kao ni o tome
šta radi u Šalmiranu. Svetlosni signal koji ih je doveo ovamo
i dalje je bio obavijen velom tajne, pa ipak nisu hteli
otvoreno da zatraže objašnjenje od njega. I tako su nastavili
da sede u nelagodnoj tišini, dok im je pogled lutao po toj
neverovatnoj sobi, svakog trenutka nailazeći na nešto novo i
neočekivano. Na kraju Alvin ipak prekinu starčevo
sanjarenje. "Moramo uskoro poći", primeti on. To je pre bio
nagoveštaj nego tvrdnja. Izborano lice se okrenu prema
njemu, mada mu je pogled i dalje bio odsutan. A onda se
oglasi umorni, neverovatno drevni glas. Bio je tako tih i
dubok da su ga u početku jedva čuli: posle izvesnog
vremena starac mora da je primetio njihovu muku, jer su
sve tri mašine odjednom počele da prenose njegove reči.
Veći deo onoga što im je ispričao nikada neće moći da
shvate. Ponekad je koristio reči koje nisu znali: onda je opet
govorio kao da ponavlja rečenice ili cele govore koje drugi
mora da su veoma davno napisali. Glavna nit priče ipak je
bila jasna i ona odvuče Alvinove misli nazad u doba o kome
je sanjao još od detinjstva. Priča je počinjala, kao i mnoge
druge, usred haosa Prelaznih Vekova, pošto su Osvajači
otišli, a svet ostao da se oporavlja od zadobijenih rana. U to

vreme se u Lisu pojavio čovek koji je kasnije postao poznat
kao Gospodar. Pratile su ga tri čudne mašine... iste ove koje
su sada njih posmatrale... bile su mu sluge, ali su
nesumnjivo posedovale vlastitu inteligenciju. Njegovo
poreklo bilo je tajna koju on nikada nije otkrio, tako da su
ljudi na kraju zaključili da je stigao iz Vaseljene, nekako
uspevši da probije blokadu Osvajača. Daleko među
zvezdama možda i dalje postoje ostrva sa ljudskim bićima
koja plima rata još nije zahvatila. Gospodar i njegove mašine
posedovali su moći što ih je svet izgubio, pa je on oko sebe
okupio skupinu ljudi koje je naučio mnogim mudrim
stvarima. Mora da je bio izuzetna ličnost i Alvin je
neodređeno shvatao magnetizam kojim je privukao tolike
ljude. Na hiljade ih je dolazilo u Lis iz gradova koji su umirali,
tražeći odmor i mir za svoj um posle mnogih godina
pometnje. Ovde, u šumama i planinama, služajući glas
Gospodara, konačno su pronašli spokoj. U sam smiraj svog
dugog života, Gospodar je zamolio prijatelje da ga iznesu
napolje kako bi mogao da vidi zvezde. Čekao je, gubeći
polako snagu, do kulminacije Sedam Sunaca. Dok je umirao,
izgleda da je popustila njegova odlučnost s kojom je tako
dugo krio svoju tajnu, pa je ispričao mnoge stvari o kojima
će u budućim vekovima biti napisane bezbrojne knjige.
Stalno je pominjao "Velike" koji su sada napustili svet, ali
koji će se sasvim sigurno jednog dana vratiti, pa je zadužio
svoje sledbenike da ostanu tu kako bi ih pozdravili kada se
pojave. To su bile poslednje razumljive reči koje je izgovorio.
Posle više nije bio svestan ničega oko sebe, ali pred sam
kraj izrekao je jednu rečenicu koja je bar delimično
obelodanila njegovu tajnu i koja je u potonjim vekovima
opsedala umove svih onih koji bi je čuli: "Divno je
posmatrati raznobojne senke na planetama sa večnom
svetlošću." I onda je umro. Tako je nastala religija Velikih. Po
Gospodarevoj smrti, mnogi sledbenici su se razišli, ali bilo je
i onih koji su ostali verni njegovim učenjima, razrađujući ih
polako tokom vekova. U početku su verovali da će se Veliki,

ko god oni bili, uskoro vratiti na Zemlju, ali ta nada je
izbledela s protokom vremena. Bratstvo se ipak održalo,
nastavivši da okuplja nove članove iz okolnih zemalja, tako
da su mu snaga i moć porasli do te mere da je upravljalo
celim Južnim Lisom. Alvinu je bilo veoma teško da prati
starčevu priču. Čudno je koristio reči, tako da mladić nije
mogao da odeli istinu od predanja... ako je ova priča uopšte
sadržala i trunku istine. Stekao je samo mutnu predstavu o
pokolenjima fanatika što su čekali neki veliki događaj koji
nisu razumeli, a koji je trebalo da se zbije u neodređenoj
budućnosti. Veliki se nikada nisu vratili. Snaga pokreta
polako je slabila i ljudi Lisa proterali su ga najpre u planine,
da bi na kraju utočište našao u Šalmiranu. Čak ni tada
stražari nisu gubili nadu, već su se zakleli da će, bez obzira
na to koliko dugo morali da čekaju, biti spremni kada Veliki
dođu. Veoma davno ljudi su otkrili način kako da prkose
Vremenu i to znanje je opstalo i pošto su mnoga druga bila
izgubljena. Ostavivši svega nekolicinu da čuvaju Šalmiran,
ostali su utonuli u san bez snova - odloženo oživljavanje.
Njihov broj se polako smanjivao pošto su spavače budili
kako bi zamenili one koji su umrli, ali stražari su i dalje
verovali svom Gospodaru. Sudeći po rečima koje je
Gospodar izgovorio na samrti, bilo je gotovo sigurno da su
Veliki živeli na planetama Sedam Sunaca, tako da su stražari
u potonjim godinama pokušavali da pošalju signal u svemir.
Već davno je slanje signala postalo samo beznačajan obred i
priča se sada bližila svom kraju. Uskoro će samo tri mašine
ostati u Šalmiranu, bdijući nad kostima ljudi koji su tako
davno došli ovamo zbog nečega što su samo oni mogli da
razumeju. Slabašni glas je zamro, a Alvinove misli se vratiše
svetu koji je on poznavao. Više nego ikada ranije osećao je
kako ga pritiskaju razmere njegovog neznanja. Nakratko mu
je bio osvetljen jedan sićušni deo prošlosti, ali sada se tama
ponovo sklopila nad njim. Istorija sveta predstavljala je
takvu masu nepovezanih niti, da niko nije mogao reći koje
su bile važne, a koje beznačajne. Ova fantastična priča o

Gospodaru i Velikima možda je bila samo jedno u nizu
predanja koja su nekako preživela još od civilizacija što su
postojale u Osvitu. Pa ipak, ove tri mašine nisu nalikovale
nijednoj koju je Alvin ikada video. Iako je bio u iskušenju da
odbaci celu tu priču kao izmišljotinu nastalu
samozavaravanjem i zasnovanu na ludilu, ipak nije mogao
to da učini. "Ove mašine", reče on iznenada, "sigurno ste ih
ispitali? Ako su stigle na Zemlju zajedno sa Gospodarem,
one sigurno još čuvaju njegove tajne." Starac iskrivi lice u
grimasu osmeha. "One znaju", reče on, "ali nikada neće
progovoriti. Gospodar se za to pobrinuo pre no što je
drugima poverio kontrolu nad njima. Pokušavali smo i
pokušavali, ali sve je bilo uzalud." Alvin je shvatio. Setio se
Asocijatora u Diasparu i zapreka koje je Alejn postavio na
svoje znanje. Čak i te zapreke, sada je u to bio uveren, moći
će posle izvesnog vremena da se uklone, a Glavni Asocijator
sigurno je mnogo složeniji od ovih malih robota-robova.
Pitao se da li bi Rorden, koji je bio tako vešt u otkrivanju
tajni prošlosti, mogao da izvuče iz mašina skriveno znanje.
Ali Rorden je bio daleko i nikada neće hteti da napusti
Diaspar. Odjednom mu je pred očima blesnuo ceo plan. Toga
se mogao setiti samo neko veoma mlad, pa ipak je i
Alvinova samouverenost stavljena na veliku probu. Kada je
jednom doneo odluku, on je odlučno i lukavo krenuo ka
svom cilju. Pokazao je prema trima mašinama. "Jesu li
istovetne?" upitao je. "Hoću da kažem, može li svaka od njih
sve da uradi, ili su možda na neki način specijalizovane?"
Starac ga zbunjeno pogleda. "Nikada nisam o tome
razmišljao", odvrati on. "Kada mi nešto treba, zatražim od
one koja mi je pri ruci. Mislim da među njima nema razlike."
"Sada verovatno nemaju puno posla", naivno nastavi Alvin.
Teon ga pogleda nekako zapanjeno, ali je Alvin pažljivo
izbegao prijateljev pogled. Starac prostodušno odgovori.
"Ne", reče on tužno. "Šalmiran je sada sasvim drugačiji."
Alvin zastade kao da saoseća s njim: a onda, vrlo brzo, poče
da govori. Starac u početku kao da nije shvatao njegov

predlog: kasnije, kada mu je postao jasan, Alvin mu nije dao
vremena da ga prekine. Pričao je o velikim skladištima
znanja u Diasparu i o veštini sa kojom Čuvar Zapisa ume da
ih koristi. Iako su Gospodareve mašine odolele svim ostalim
ispitivanjima, možda bi Rorden uspeo iz njih da izvuče tajnu.
Predstavljalo bi pravu tragediju ako bi se takva prilika
propustila, jer se ona nikada više neće ukazati. Zarumenevši
se od žučnog objašnjavanja, Alvin završi svoju molbu ovim
rečima: "Pozajmite mi jednu od ovih mašina... vama nisu sve
potrebne. Naredite joj da sluša moja naređenja i poneću je u
Diaspar. Obećavam da ću je vratiti bez obzira na to da li
eksperiment uspe ili ne." Čak je i Teon bio šokiran, dok je
preko starčevog lica prešao izraz užasa. "Ne mogu to da
učinim!" zadahta on. "Zašto da ne? Pomislite samo šta
bismo mogli otkriti!" Ovaj drugi otresito odmahnu glavom.
"To bi se protivilo Gospodarevim željama." Alvin je bio
razočaran... razočaran i ljut. Ali bio je mlad, a njegov
portivnik star i umoran. Ponovo je počeo da ga ubeđuje,
stalno iznova napadajući i koristeći svaku i najmanju
stečenu prednost. Sada je Teon prvi put video jednog Alvina
za koga uopšte nije pretpostavljao da postoji... video je u
njemu ličnost koja je iznenađivala i samog Alvina. Ljudi iz
Doba Osvita nikada nisu dozvoljavali da im neka prepreka
zadugo smeta na putu, a snaga volje i odlučnost koje su
stekli nasleđem još nisu nestale sa Zemlje. Još kao dete
Alvin se suprotstavio silama koje su pokušale da ga oblikuju
po ustrojstvu Diaspara. Sada je bio stariji, a i protivnik mu
nije bio najveći grad na svetu, već jedan starac koji je još
samo žudeo za mirom, što će ga van svake sumnje uskoro
pronaći.

9. GOSPODAR ROBOTA

Veče je već bilo dobro poodmaklo kada su kola za vožnju po
tlu tiho sklznula kroz poslednji zaklon od drveća i zaustavila

se na velikom proplanku Erlija. Prepirka koja je vođena
tokom većeg dela putovanja sada je zamrla i uspostavljeno
je primirje. Ni u jednom trenutku nisu bili na pragu tuče,
možda zato što su snage bile neravnopravne. Teonu je
mogao da pomogne samo Krif, a Alvinu je na raspolaganju
stajala argusovska mašina sa mnogobrojnim pipcima, koju je
čuvao s toliko ljubavi. Teon nije vodio računa o rečima koje
je upotrebljavao. Nazvao je svoga prijatelja siledžijom i
kazao Alvinu da bi trebalo da se stidi. Međutim, Alvin se
samo nasmejao i nastavio da se igra svojom novom
igračkom. Nije znao kako je izvršen transfer, ali sada je
samo on mogao da upravlja robotom, da se služi njegovim
glasom i gleda njegovim očima. Mašina nije slušala nikog
drugog na celom svetu. Seranis ih je čekala u sobi
iznenađenja, koja kao da nije imala tavanicu, iako je Alvin
znao da se iznad nje nalazi pod. Izgledala je zabrinuta i
činilo se da je nesigurnija nego ikada ranije od kada ju je on
znao, tako da se odmah setio izbora koji je bio pred njim.
Gotovo da je zaboravio na to. Verovao je da će Veće, na neki
način, uspeti da reši iskrsli problem. Sada mu je postalo
jasno da mu se njegova odluka možda neće dopasti. Kada je
Seranis progovorila, glas joj je odavao zabrinutost, a na
osnovu povremenih zastajkivanja Alvin je zaključio da
ponavlja reči koje je unapred uvežbala. "Alvine", poče ona,
"mnogo toga ti ranije nisam kazala, ali sada ću morati, kako
bi razumeo naše postupke. Poznat ti je jedan razlog izolacije
naše dve rase. Strah od Osvajača, ta mračna senka koja
postoji u dubinama svakog ljudskog uma, okrenula je tvoj
narod protiv sveta i učinila da se izgubi u vlastitim snovima.
Ovde u Lisu taj strah nikada nije bio tako veliki, iako smo mi
na svojim plećima osetili posledice napada. Mi smo za naše
korake imali valjanije razloge i ono što smo učinili, učinili
smo otvorenih očiju. Veoma davno, Alvine, ljudi su tragali za
besmrtnošću i stekli je. Zaboravili su da svet koji je prognao
smrt mora takođe prognati rađanje. Moć da se život produži
u nedogled pruža zadovoljstvo pojedincu, ali uslovljava

stagnaciju rase. Rekao si mi da si ti jedino dete koje se u
Diasparu rodilo za sedam hiljada godina... a video si koliko
mi dece imamo ovde u Erliju. Još pre mnogo vekova
žrtvovali smo svoju besmrtnost, ali Diaspar još sledi taj lažni
san. Zato su se naši putevi razišli... i zato se nikada više ne
smeju ukrstiti." Iako je nešto tako očekivao da čuje, ipak ga
je pogodilo. Ali Alvin je ipak odbio da prihvati da su mu svi
planovi propali... iako tek napola smišljeni... i samo je
jednim delom svoga uma slušao Seranis. Razumeo je i
pamtio sve što je rekla, ali svesni deo njegova uma vraćao
se putem za Diaspar, pokušavajući da zamisli sve prepreke
na koje bi mogao da naiđe. Bilo je očigledno da je Seranis
nesrećna. Glas joj je bio preklinjući i Alvin je znao da se ona
ne obraća samo njemu, već i svome sinu. Teon je zabrinuto
posmatrao majku, ali u toj zabrinutosti nazirao se i jasan
trag optužbe. "Nipošto ne želimo da te zadržimo ovde u Lisu
protiv tvoje volje, ali moraš shvatiti do čega bi dovelo
mešanje naše dve rase. Između naše i vaše kulture postoji
jaz koji je veći od svih koji su odvajali Zemlju od njenih
drevnih kolonija. Razmisli samo o ovome, Alvine. Ti i Teon
ste sada otprilike istih godina... ali kada on i ja budemo već
vekovima mrtvi, ti ćeš još biti mladić." U sobi je bilo veoma
tiho, toliko tiho da je Alvin mogao čuti čudne, žalobne krike
nepoznatih životinja koji su dopirali iz polja iza sela. A onda
je upitao, gotovo šapatom: "Šta želiš da uradim?" "Iznela
sam tvoj slučaj pred Veće, kao što sam i obećala; međutim,
zakon se mora poštovati. Možeš ostati ovde i postati jedan
od nas, ili se možeš vratiti u Diaspar. Ako se za to odlučiš,
moraćemo prethodno da ti preoblikujemo ustrojstvo uma
tako da se nećeš sećati Lisa i nikada više nećeš pokušati da
stigneš do nas." "A Rorden? On će i dalje znati istinu, čak
ako ja sve i zaboravim." "Mnogo smo puta razgovarali sa
Rordenom dok nisi bio ovde. Shvatio je da je naša odluka
mudra." U jednom mračnom trenutku, Alvinu se učinilo da
se ceo svet urotio protiv njega. Iako je u Seranisinim rečima
bilo dosta istine, on nije želeo to da uvidi: mislio je samo na

to kako su mu propali svi još nejasni planovi, na to da je
došao kraj njegovoj potrazi za znanjem, koja je sada postala
najvažnija stvar u njegovom životu. Seranis mora da mu je
pročitala misli. "Ostaviću te samog", reče ona. "Ali nemoj
zaboraviti... kakav god da bude tvoj izbor, uzmaka nema."
Teon krenu za njom prema vratima, ali ga Alvin pozva da
ostane. On upitno pogleda majku, koja je trenutak oklevala,
ali onda ipak potvrdno klimnu. Vrata se tiho zatvoriše za
njom i Alvin je znao da se neće otvoriti dok to ona ne odobri.
Alvin sačeka da mu se uzburkane misli primire. "Teone",
poče on, "pomoći ćeš mi, zar ne?" Ovaj drugi klimnu, ali
ništa ne reče. "Onda mi reci ovo... kako bi tvoji mogli da me
spreče kada bih pokušao da pobegnem?" "Vrlo lako. Ako bi
pokušao da pobegneš, moja majka bi preuzela kontrolu nad
tvojim umom. Kasnije, kada bi postao jedan od nas, više ne
bi želeo da odeš." "Shvatam. Znaš li da li i sada motri na
moj um?" Teon je bio zabrinut, ali je već samim tim što je
negodovao odgovorio Alvinu na pitanje. "To ne bi trebalo da
ti kažem!" "Ali hoćeš, zar ne?" Mladići su se ćutke dugo
promatrali. A onda se Teon osmehnu. "Mene ne možeš da
namagarčiš, znaš. Šta god da planiraš... a ja ne mogu da ti
čitam um... čim pokušaš to da sprovedeš u delo, majka će
preuzeti stvar u svoje ruke. Neće te puštati iz vida dok sve
ne bude sređeno." "To znam", odvrati Alvin, "ali da li u ovom
trenutku vidi moj um?"

Teon je oklevao. "Ne, ne vidi", konačno reče. "Mislim da te
namerno pušta na miru, kako njene misli ne bi uticale na
tebe." Samo to mu je bilo potrebno da zna. Prvi put Alvin se
odvažio da se usredsredi na jedini plan koji mu je nudio bar
neku nadu. Bio je suviše tvrdoglav da bi prihvatio ijednu od
mogućnosti koje mu je Serenis ponudila, pa čak i da nije
imao zbog čega da rizikuje, gorko bi se opirao bilo kakvom
pokušaju da se osujeti njegova volja. Seranis će se uskoro
vratiti. Ništa nije mogao preduzeti dok se ponovo ne nađu
napolju, pa čak i tada će Seranis biti u stanju da kontroliše

njegove postupke ako pokuša da pobegne. A, pored toga,
bio je siguran da bi mu mnogi seljani mogli preprečiti put
pre no što se nađe na sigurnom. Veoma pažljivo,
proveravajući svaku pojedinost, razmotrio je jedini put koji
ga je mogao vratiti u Diaspar pod njegovim uslovima. Teon
ga je upozorio kada se Seranis približila i on brzo skrenu
misli u bezopasne vode. Od početka joj je bilo teško da
razume njegov um, a sada se Seranis činilo da se nalazi
negde daleko u svemiru i da odozgo posmatra svet obavijen
neprobojnim oblacima. Ponekad bi se pojavila naprslina u
pokrivaču i na trenutak bi mogla da uhvati nešto od onoga
što je ležalo ispod. Pitala se šta je to Alvin pokušavao da
skrije od nje. Načas je uronila u sinovljev um, ali Teon ništa
nije znao o planovima ovog drugog. Ponovo je razmotrila
mere opreza koje je preduzela: kao što su muškarci jačali
mišiće pred neki veliki napor, ona je prošla kroz sva
ustrojstva prisile koja će možda morati da upotrebi. Ali izraz
njenog lica ništa od toga nije otkrivao kada se sa vrata
osmehnula Alvinu. "Pa", poče ona, "jesi li se odlučio?"
Alvinov odgovor zvučao je dosta iskreno. "Jesam", reče on.
"Vratiću se u Diaspar." "Žao mi je i znam da ćeš nedostajati
Teonu. Ali možda je tako i najbolje: ovo nije tvoj svet, a
moraš misliti i na svoj narod." Krajnje samouvereno se
odmakla u stranu kako bi propustila Alvina kroz vrata.
"Čekaju te ljudi koji su u stanju da ti izbrišu sećanje na Lis:
očekivali smo ovakvu tvoju odluku." Alvinu je bilo milo kada
je video da ga Seranis vodi u pravcu u kome je želeo da ide.
Nije se osvrnula da vidi da li je sledi. Svaki njen pokret
govorio mu je: "Samo ti pokušaj da pobegneš ako želiš... moj
um je moćniji od tvoga." Znao je da je to sasvim tačno. Tek
kada su odmakli malo od kuće, zastao je i okrenuo se prema
svom prijatelju. "Zdravo, Teone", reče on, ispruživši šaku.
"Hvala ti na svemu što si učinio. Jednog dana ću se vratiti."
Seranis je zastala i pomno se zagledala u njega. Osmehnuo
joj se, odmeravajući dvadeset stopa razdaljine među njima.
"Znam da ovo radiš protiv svoje volje", poče on, "i ne krivim

te zbog toga. Ne sviđa mi se ni ono što ja činim." (To nije
bilo tačno, pomisli on. Već je počeo da uživa u ovoj igri.)
Brzo se osvrnuo oko sebe: niko se nije približavao, niti se
Seranis pokrenula. I dalje ga je posmatrala, verovatno
pokušavajući da prodre u njegov um. Govorio je brzo kako bi
sprečio da se makar i obrisi plana pomole među njegovim
mislima. "Mislim da nisi u pravu", izjavi on, potpuno
nesvestan svoje intelektualne arogantnosti koja izmami
osmeh na Seranisinom licu. "Loše bi bilo po Lis i Diaspar da
zauvek ostanu razdvojeni: jednoga dana će možda očajnički
biti potrebni jedno drugome. Zato se vraćam kući sa svime
što sam naučio... i mislim da me ne možeš u tome sprečiti."
Nije više čekao, i to je bilo dobro. Seranis se nije ni
pokrenula, ali je istog časa osetio kako gubi kontrolu nad
svojim telom. Sila koja je potisnula u stranu njegovu vlastitu
volju bila je mnogo jača nego što je očekivao, što je značilo
da mnogi skriveni umovi pomažu Seranis. Bespomoćno je
krenuo nazad prema središtu sela, pomislivši u jednom
užasnom trenutku da mu je plan propao. Onda je primetio
sjaj čelika i kristala - i metalne ruke se glatko sklopiše oko
njega. Njegovo telo im se odupiralo, kao što je znao da
mora, ali borba mu je bila je uzaludna. Tle mu se izmaklo
ispod nogu i on na trenutak ugleda Teona, sleđenog od
iznenađenja, sa budalastim osmehom na licu. Robot ga je
nosio na desetak stopa iznad zemlje, mnogo brže no što je
čovek mogao da trči. Seranis je već u narednom trenutku
shvatila njegovo lukavstvo i njena kontrola nad Alvinom je
popustila, tako da je prestao da se opire. Međutim, još nije
bila poražena, usledilo je ono čega se Alvin najviše
pribojavao i za šta se najviše pripremao. U njegovom umu
sada su se borila dva različita entiteta, jedan je preklinjao
robota, molio ga da ga spusti. Pravi Alvin je čekao, bez
daha, tek malo se opirući silama protiv kojih je znao da
nema izgleda da se bori. Kockao se: nije bilo načina da
unapred bude siguran hoće li mašina razumeti složena
naređenja koja joj je izdao. Kazao je robotu da ni po koju

cenu ne sme poslušati nijedan njegov novi nalog dok ne
bude na sigurnom u Diasparu. Tako je glasilo naređenje. Ako
bude izvršeno, to znači da je Alvin svoju sudbinu stavio
izvan bilo kakvog ljudskog upliva. Mašina se ni u jednom
trenutku nije pokolebala, već je nastavila da hita putem koji
joj je brižljivo odredio. Jedan njegov deo još je ljutito
preklinjao robota da ga oslobodi, ali već je znao da je
bezbedan. Uskoro je i Seranis to shvatila, jer su sile u
njegovom umu prestale međusobno da se bore. Ponovo je
našao svoj mir, kao i onaj nekadašnji lutalica iz drevnog
doba, koji je, privezan za jarbol broda, čuo kako zamire
pesma sirena preko mora tmastog poput vina.

10. DUPLIRANJE

"I tako će on, znaš", završi Alvin, "izvršiti svako moje
naređenje, bez obzira na njegovu složenost. Ali čim mu
postavim neko pitanje o njegovom poreklu, jednostavno se
sledi, evo ovako." Mašina je nepokretno počivala iznad
Glavnog Asocijatora, dok su njena kristalna sočiva
svetlucala na srebrnastoj svetlosti poput gomile dragulja. Od
svih robota koje je Rorden ikada sreo, ovaj je bio daleko
najzagonetniji: bio je gotovo ubeđen da ne potiče iz ljudske
civilizacije. Uopšte nije iznenađivala činjenica što je
Gospodareva ličnost preživela vekove kada je uz sebe imao
ovakve večne sluge. Alvinov povratak doneo je toliko
problema da se Rorden gotovo plašio i da razmišlja o njima.
Ni njemu samom nije bilo lako da prihvati postojanje Lisa i
sve što je ta činjenica donosila sa sobom. Pitao se kako će
Diaspar reagovati na to novo saznanje. Možda će velika
inercija grada ublažiti šok. Mogle bi proći godine pre no što
svi njegovi stanovnici u potpunosti pojme činjenicu da nisu
sami na Zemlji.

Ali ako bude po Alvinu, stvari će se odvijati mnogo brže. Bilo
je trenutaka kada je Rorden požalio što Seranisin plan nije
uspeo... sve bi bilo mnogo jednostavnije. Problem je
izgledao ogroman i drugi put u životu Rorden nije bio načisto
koji je put ispravan. Zapitao se koliko će ga još puta Alvin
dovesti u takvu nedoumicu, pa se pomalo kiselo osmehnuo
na tu pomisao. No, to uopšte nije bilo važno: Alvin će
postupiti onako kako njemu bude odgovaralo. Do sada je tek
desetak osoba pored onih iz Alvinove porodice saznalo
istinu. Njegovi roditelji, s kojima gotovo ništa više nije imao
zajedničko i koje često nedeljama nije viđao, izgleda da su i
dalje mislili kako je stigao samo do nekog isturenog dela
grada. Jedina osoba koja je burno reagovala bio je Jeserak:
kada je pregrmeo prvobitni šok, upustio se u žestoku svađu
sa Rordenom i njih dvojica od tada više nisu govorila. Alvin,
koji je već izvesno vreme znao da do toga mora doći,
nagađao je pojedinosti, ali na njegovo razočaranje nijedan
od protagonista nije želeo o tome s njim da razgovara .
Kasnije će imati dovoljno vremena da upozna Diaspar sa
istinom: trenutno ga je zaokupljao samo robot, tako da ni o
čemu drugom nije brinuo. Osećao je, a sada je i Rorden delio
njegovo uverenje, da je priča koju je čuo u Šalmiranu samo
deo neke mnogo veće storije. Rorden je u početku bio
skeptičan; i dalje je verovao da "Veliki" spadaju u jedan od
bezbrojnih svetskih religijskih mitova. Samo je robot znao
istinu, a on je već odoleo milionvekovnom ispitivanju i činio
je to i dalje. "Nevolja je u tome", reče Rorden, "što na svetu
više nema inženjera." Alvin je bio zbunjen: iako je druženjem
sa Čuvarem Zapisa uveliko obogatio svoj rečnik, bilo je još
na hiljade arhaičnih reči koje nije razumeo. "Inženjer je",
stade da objašnjava Rorden, "bio čovek koji je projektovao i
pravio mašine. Mi ni ne možemo zamisliti doba bez robota...
ali jednom je svaka mašina na svetu morala biti izmišljena, a
pre no što su napravljeni Glavni Roboti bili su im potrebni
ljudi da vode računa o njima. Kada su jednom mašine mogle
same o sebi da brinu, ljudi-inženjeri više nisu bili neophodni.

Mislim da se sve upravo tako nekako odigralo, mada je to
ipak samo nagađanje. Sve mašine koje danas imamo
postojale su i u osvit naše istorije, a mnoge su nestale
znatno pre njenog početka." "Kao što su letelice i svemirski
brodovi", umeša se Alvin. "Da", složi se Rorden, "kao i veliki
komunikatori koji su mogli da dopru do zvezda. Sve te stvari
nestale su kada više nisu bile potrebne." Alvin zavrte
glavom. "I dalje verujem", primeti on, "da za nestanak
svemirskih brodova postoji neko složenije objašnjenje. Ali
vratimo se ovoj mašini... misliš li da bi nam Glavni Roboti
mogli pomoći? Ja, razume se, nikada nijednog nisam video i
ne znam mnogo o njima." "Da nam pomognu? Kako?"
"Nisam baš siguran", neodređeno odgovori Alvin. "Možda bi
mogli da je nateraju da izvršava sva moja naređenja. Oni
popravljaju robote, zar ne? Pretpostavljam da bi i ovde bila u
pitanju neka vrsta popravke..." Glas mu zamre kao da on ni
samog sebe nije uspeo da ubedi u takvu jednu mogućnost.
Rorden se osmehnu: ideja je za njega bila suviše domišljata
da bi u nju polagao mnogo nade. Međutim, ovo istorijsko
istraživanje bilo je prvo od svih Alvinovih preduzetništva za
koje se i on sam prilično zagrejao, a osim toga u ovom
trenutku nije imao nikakav bolji plan. Uputio se ka
Asocijatoru, iznad koga je robot i dalje lebdeo kao da glumi
nezainteresovanost. Kada je počeo, gotovo automatski, da
ukucava pitanja na velikoj tastaturi, odjednom mu na um
pade jedna tako neprimerena misao da je prsnuo u smeh.
Alvin iznenađeno pogleda svog prijatelja kada se Rorden
okrenu prema njemu. "Alvine", izusti on, nastavivši da se
kikoće, "bojim se da ćemo morati još mnogo da učimo o
mašinama." Zatim spusti šaku na robotovo glatko metalno
telo. "One, znaš, ne poseduju mnoga ljudska osećanja.
Uopšte nismo morali da šapućemo dok smo kovali zaveru."
Alvin je znao da ovaj svet nije bio sazdan za Čoveka. Pod
sjajem trihromatskih svetiljki... tako zaslepljujućih da su ga
bolele oči... činilo se da se dugački, široki hodnici protežu u
nedogled. Svi roboti Diaspara moraju proći ovim velikim

prolazima na kraju svojih strpljivih života, ali nijednom u
milion godina njima nije odjeknuo bat ljudskih koraka. Nije
bilo teško pronaći karte podzemnog grada, grada mašina
bez kojih Diaspar nije mogao da postoji. Nekoliko stotina
jardi napred hodnik će se proširiti u jednu kružnu odaju čiji
je prečnik veći od milje, a tavanicu pridržavaju veliki stubovi
koji takođe mora da izdržavaju i nezamislivu težinu
Energetskog Centra. Ovde su, ako su karte govorile istinu,
boravili Glavni Robori, najveće od svih mašina, koji su bdeli
nad Diasparom. Odaja je bila tu i bila je još prostranija nego
što je Alvin zamišljao... ali gde su mašine? Zastao je u čudu
pred kolosalnom, ali besmislenom panoramom ispod sebe.
Hodnik se završavao visoko u zidu odaje... koja je sigurno
predstavljala najveću zatvorenu zapreminu što ju je čovek
ikada sagradio... a sa obe strane vodile su dugačke rampe,
naniže, ka udaljenom podu. Ceo taj veličanstveno osvetljen
prostor zapremalo je na stotine velikih, belih struktura,
toliko neočekivanih da je za trenutak Alvin pomislio da vidi
neki podzemni grad. Taj utisak bio je zapanjujuće živ i
nikada ga se nije oslobodio. Nigde ni traga od onoga što je
očekivao da će videti... poznatog sjaja metala koji je Čovek
od početka vremena naučio da povezuje sa svojim slugama.
Ovde je bio kraj evolucije koja je bila gotovo isto tako duga
kao i Čovekova. Njen početak gubio se u maglama Doba
Osvita, kada je čovečanstvo prvi put naučilo da koristi
energiju i počelo da šalje svoje bučne motore oko sveta.
Para, voda, vetar... sve je to izvesno vreme bilo u upotrebi, a
onda napuštano. Vekovima je energija materije upravljala
svetom, dok i sama nije bila prevaziđena, a sa svakom
promenom stare mašine su zaboravljane, a njihovo mesto
zauzimale su nove. Vrlo polako, tokom mnogo miliona
godina, ljudi su se sve više približavali svom idealu:
savršenoj mašini. I taj ideal koji je nekada bio san, a zatim
daleka mogućnost, najzad je postao stvarnost: Nijedna
mašina ne sme sadržati nijedan pokretni deo. Ovde se
nalazio krajnji izraz tog ideala. Na njegovo ostvarenje Čovek

je utrošio možda hiljadu miliona godina, a onda je u trenutku
svog trijumfa zauvek okrenuo leđa mašinama. Robot koga
su tražili nije bio velik poput mnogih njegovih sadruga, pa
ipak su se Alvin i Rorden osećali poput patuljaka dok su
stajali u njegovom podnožju. Pet slojeva sa vodoravnim
linijama podsećalo je na neku zver koja čuči, a kada je
skrenuo pogled na svog robota, Alvin pomisli kako je čudno
što i za jednog i za drugog treba upotrebiti istu reč. Na
gotovo tri stope iznad tla protezala se celom dužinom
strukture jedna široka providna ploča. Alvin prisloni čelo o
gladak, neobično topao materijal i zagleda se u unutrašnjost
mašine. U početku ništa nije video: ali kada je zaklonio oči,
uspeo je da razabere hiljade slabih tačaka svetlosti koje su
lebdele u praznini. Bile su poređane jedne iza drugih u
trodimenzionoj rešetki, koja je njemu delovala isto onako
čudno i besmisleno kao što mora da su drevnom Čoveku
delovale zvezde. Pridružio mu se i Rorden, pa su se zajedno
zabuljili u to usnulo čudovište. Posmatrali su ga dugo, ali
raznobojne svetiljke nisu se nimalo pomakle sa svojih
mesta, niti se njihov sjaj promenio. A onda se Alvin odvojio
od mašine i okrenuo ka svom prijatelju. "Šta je to?" upita on
u nedoumici. "Kada bismo mogli da zavirimo u vlastite
umove", odvrati Rorden, "oni bi nam isto tako malo značili.
Roboti nam se čine nepokretni jer nismo u stanju da vidimo
njihove misli." Tada je Alvin prvi put osmotrio dugačku
aveniju titana sa izvesnom dozom razumevanja. Celog
života prihvatao je bez pogovora čudo koje su predstavljali
sintesajzeri, mašine koje su iz veka u vek proizvodile
beskrajnu reku svega što je gradu bilo potrebno. Hiljadu
puta posmatrao je taj čin stvaranja, nikada ne pomislivši da
negde mora postojati prototip onoga što je video kako dolazi
na svet. Kao što je ljudski um u stanju izvesno vreme da se
bavi jednom mišlju, tako su ovi veliki mozgovi bili u stanju
da uhvate i zauvek zadrže najzamršenije ideje. Sheme svih
stvorenih stvari bile su zamrznute u ovim večnim umovima i
bio je potreban samo dodir ljudske volje da se one ostvare.

Svet je prešao golemi put od kada je, iz sata u sat, pećinski
čovek strpljivo glačao vrhove za strele i noževe od tvrdog
kamena. "Naš se problem sada", poče Rorden, "sastoji u
tome kako da stupimo u vezu sa tim stvorenjem. Ono ne
poseduje nikakvo neposredno saznanje o Čoveku, jer ne
postoji način da utičemo na njegovu svest. Ako je moje
obaveštenje tačno, tu negde mora da postoji prevodilac. To
je bio tip robota koji je bio u stanju da pretvara ljudska
uputstva u naredbe koje su Glavni Roboti mogli da
razumeju. Oni su predstavljali čistu inteligenciju sa vrlo malo
sećanja... isto kao što je ovo ovde ogromno sećanje sa
srazmerno malom inteligencijom." Alvin malo porazmisli o
tome. A onda pokaza na svog robota. "Zašto ne bismo njega
upotrebili?" predloži on. "Roboti poseduju krajnje prozaične
umove. Neće odbiti da prenese naša uputstva, jer sumnjam
da je Gospodaru uopšte pala na pamet neka situacija slična
ovoj." Rorden se nasmeja. "Pretpostavljam da nije, ali kako
postoji mašina koja je naročito napravljena za taj posao,
mislim da će biti najbolje nju da upotrebimo." Prevodilac je
bio veoma mali, u obliku potkovice postavljene oko video
ekrana, koji se uključio kada su mu se približili. Od svih
mašina u ovom velikom udubljenju, jedino je on reagovao na
Čovekovo prisustvo i njegov pozdrav učini im se pomalo
prezriv. Na ekranu se pojaviše reči:

IZNESITE SVOJ PROBLEM MOLIM VAS, RAZMIŠLJAJTE JASNO

Ne obazirući se na uvredu, Alvin poče svoju priču. Iako je
nebrojeno puta komunicirao sa robotima bilo putem govora
bilo putem misli, sada je imao osećaj da se obraća nečem
što je bilo više od mašine. Iako u ovom stvorenju nije bilo
života, ono je posedovalo inteligenciju koja je možda bila
veća od njegove. Bila je to čudna misao koja ga, međutim,
nije potpuno obeshrabrila... jer kakva korist od puke
inteligencije? Njegove reči zamreše i njih ponovo opkoli
tišina ovog premoćnog mesta. Nekoliko trenutaka ekran je

bio ispunjen kovitlacima magle, a onda se izmaglica
raščistila i mašina je odvratila:

POPRAVKA NEMOGUĆA NEPOZNATI TIP ROBOTA

Alvin se razočarano okrenu ka svom prijatelju, ali još dok je
to činio, natpis se izmenio i pojavila se nova poruka:

DUPLIRANJE ZAVRŠENO MOLIM VAS PROVERITE I POTPIŠITE

U isto vreme iznad jedne vodoravne ploče počela je da
treperi crvena svetiljka koju Alvin nije ranije primetio, a bio
je ubeđen da bi je video da se tu i malopre nalazila. Onako
zbunjen, nagao se prema njoj, ali Rordenov uzvik natera ga
da se iznenađeno okrene. Ovaj drugi pokazivao je prema
velikom Glavnom Robotu, kod koga je Alvin pre nekoliko
minuta ostavio svoju mašinu. Ona se nije pomerila, ali se
umnožila. Pored nje je u vazduhu lebdeo duplikat tako veran
da Alvin nije znao koja je mašina original, a koja kopija.
"Gledao sam dok se to događalo", uzbuđeno reče Rorden.
"Odjednom kao da se izdužio, kao da je u tom trenutku
nastalo milion replika sa obe strane. A onda su sve osim ove
dve nestale. Ona desna je original."

11. VEĆE

Alvin je bio zapanjen, ali je polako počeo da shvata šta se po
svoj prilici dogodilo. Ništa nije moglo naterati njegovog
robota da prekrši naređenja koja su mu tako davno bila
data, ali zato je bilo moguće stvoriti duplikat koji bi imao isto
znanje, ali bez neuklonive blokade memorije. Rešenje je bilo
predivno, ali nije bilo uputno za um da se suviše dugo bavi
silama koje su to omogućile. Kada ih je Alvin pozvao, oba
robota kao jedan krenuše prema njemu. On poče da izdaje
naređenja, kao što je to često činio umesto Rordena, i
postavi pitanje koje je već toliko puta postavljao u različitim

oblicima. "Možeš li mi reći kako je tvoj prvi gospodar stigao
do Šalmirana?"

Rorden je žalio što njegov um nije bio u stanju da razabere
nečujne odgovore, od kojih nikada nije uspeo da uhvati čak
ni delić. Ali ovog puta to i nije bilo potrebno, jer mu je
zadovoljan osmeh koji se razlio Alvinovim licem bio
dovoljan. Dečak ga pobednički pogleda. "Broj Jedan je ostao
isti", reče on, "ali je zato broj Dva voljan da odgovori."
"Mislim da bi trebalo da sačekamo da se vratimo kući, pa
tek onda da počnemo da postavljamo pitanja", primeti
Rorden, praktičan kao i uvek. "Biće nam potrebni Asocijatori
i Rekorderi kada jednom počnemo." Iako je bio nestrpljiv,
Alvin je morao priznati da je to bio mudar savet. Kada se
okrenuo da pođe, Rorden se nasmeši njegovoj žurbi i tiho
primeti: "Da nisi nešto zaboravio?" Crvena svetiljkica na
Prevodiocu i dalje je treperila, a na ekranu je stajala poruka.

MOLIM PROVERITE I POTPIŠITE

Alvin ode do mašine i stade da pregleda ploču iznad koje je
treptala svetiljkica. U njoj je bio prozorčić od neke gotovo
nevidljive tvari, kroz koji je okomito prolazila svojevrsna
gramofonska igla. Vrh igle počivao je na listu belog
materijala na kome je već bilo nekoliko potpisa i datuma.
Poslednji od njih poticao je od pre skoro pedeset hiljada
godina i Alvin prepoznade ime pređašnjeg predsednika
Veća. Iznad ovog potpisa videla su se samo još dva, ali
nijedan od njih nije ni njemu ni Rordenu ništa govorio. To i
nije bilo iznenađujuće, jer su tu stavljeni pre dvadeset tri,
odnosno pedeset sedam miliona godina. Alvin nije shvatao
svrhu ovog obreda, ali je znao da nikada neće uspeti da
razume umove koji su sagradili ovo mesto. Uz izvesno
osećanje nestvarnog, on dohvati "gramofonsku iglu" i poče
da ispisuje svoje ime. Imao je utisak da se ona sasvim
slobodno kreće u vodoravnoj ravni, jer prozorčić, što se toga

tiče, nije pružao veći otpor od kakvog mehura sapunice. Ali
zato ne bi mogao da je izvuče, čak i kada bi uložio svu svoju
snagu: znao je to, jer je probao. Pažljivo je ispisao datum i
pustio iglu. Lagano se vratila preko lista u svoj prvobitni
položaj... posle čega je nestala i ploča sa svojom trepčućom
svetiljkom. Dok se udaljavao, Alvin se pitao zašto su njegovi
preci dolazili ovamo i šta su tražili od mašine. Van svake
sumnje, posle mnogo hiljada ili miliona godina neki drugi
ljudi zagledaće se u ovu istu ploču i zapitati se: "Ko je bio
Alvin od Loroneja?" Hoće li? Možda će umesto toga
uzviknuti: "Vidi! Evo Alvinovog potpisa!" Ova misao nije bila
neobična za njegovo sadašnje raspoloženje, ali znao je da
ne bi bilo mudro da je saopšti svom prijatelju. Na ulasku u
hodnik osvrnuli su se da još jednom pogledaju ogromnu
prostoriju; opsena je bila još jača nego malopre. Pod
njihovim nogama pružao se mrtvi grad sa čudnim, belim
zgradama, grad blistav od jarke svetlosti koja nije bila
namenjena ljudskom oku. Možda je bio mrtav, jer nikada nije
ni živeo, ali Alvin je dobro znao da će ove mašine biti tu i
kada Diaspara više ne bude; one će i dalje mozgati o
stvarima koje su im veoma davno usadili značajniji ljudi od
njega. Malo su razgovarali vraćajući se ulicama Diaspara
okupanim Sunčevom svetlošću koja im je posle bleštavila u
gradu mašina izgledala bleda i beskrvna. Svaki je na svoj
način razmišljao o znanju koje će uskoro steći, tako da
nijedan od njih dvojice nije primećivao lepotu velikih kula
koje su promicale pored njih, niti začuđene poglede
sugrađana. Čudno je, razmišljao je Alvin, kako je sve što mu
se dogodilo vodilo ka ovom trenutku. Dobro je znao da je
čovek sam kovač svoje sudbine, pa ipak, od kada je sreo
Rordena, stvari kao da su se zbivale automatski prema
nekom unapred određenom cilju. Alejnova poruka... Lis...
Šalmiran... u svakom trenutku mogao je skrenuti s puta, ne
primetivši ono što je bilo važno, ali nešto ga je vodilo
napred. Prijatno je bilo zamišljati da je miljenik Sudbine, ali
njegov racionalni um to nije mogao da prihvati. Svaki čovek

mogao je pronaći stazu koju je on sledio i mora da su
nebrojeno puta u prošlosti i drugi stigli bar dotle. On je
jednostavno bio prvi koji je imao sreće. Prvi koji je imao
sreće. Reči su podrugljivo odzvanjale u njegovim ušima dok
su ulazili u Rordenovu odaju. Tamo ih je ćutke čekao, sa
šakama strpljivo prekrštenim u krilu, neki čovek u neobičnoj
odori kakvu Alvin nikada ranije nije video. Alvin je upitno
pogledao Rordena i zapanjio se, videvši kako mu je prijatelj
prebledeo. A onda mu postade jasno ko je taj posetilac.
Kada su ušli, on je ustao i formalno se naklonio. Bez ijedne
reči predao je Rordenu mali cilindar, a ovaj ga je ukočeno
prihvatio i slomio pečat. Pisane poruke bile su prava retkost,
tako da je ova primopredaja, izvršena u tišini, bila još
upečatljivija. Kada je završio čitanje, Rorden vrati cilindar uz
laki naklon, što Alvinu izmami osmeh, uprkos strahu koji ga
je obuzeo. Pokazalo se da se Rorden brzo oporavio, jer kada
je progovorio, glas mu je bio savršeno normalan. "Izgleda da
Veće želi da razgovara sa nama, Alvine. Bojim se da smo ga
ostavili da čeka." Toliko je i samom Alvinu bilo jasno. Kriza je
nastupila ranije... mnogo ranije... nego što je očekivao. Nije
se on plašio Veća, govorio je sebi, već ga je izluđivao ovaj
prekid. Pogled mu i protiv njegove volje skrenu ka robotima.
"Moraćeš ih ostaviti", odlučno reče Rorden. Pogledi im se
sudariše. Zatim Alvin osmotri Glasnika. "Dobro", izusti tiho.
Svi su bili veoma tihi dok su išli prema sali Veća. Alvin je
prebirao po argumentima koje još nije valjano ni smislio,
verujući da mu neće biti potrebni još mnogo godina. Pre bi
se moglo reći da je bio iznerviran nego uznemiren, a i ljutio
se na sebe što se nije pripremio.

U predvorju su ih ostavili da čekaju svega nekoliko minuta,
ali dovoljno dugo da se Alvin upita zašto; čudna stvar se
dešavala, mislio je da se ne plaši, a kolena samo što mu
nisu zaklecala. A onda su se velika vrata otvorila i oni
krenuše prema dvadesetorici ljudi koji su sedeli za slavnim
stolom. Ovo je bio, Alvin je to znao, prvi Sastanak Veća za

njegova života i on se osetio pomalo polaskan kada je
primetio da nema praznih mesta. Nije uopšte znao da je
Jeserak bio član Veća. Pod njegovim zapanjenim pogledom
starac se nelagodno promeškoljio na stolici i kradomice ga
pogledao kao da želi da kaže: 'Ovo nema nikakve veze sa
mnom.' Većinu ostalih lica Alvin je očekivao da ovde vidi, a
samo dvojicu uopšte nije poznavao. Predsednik im se
prijateljski obratio i dok je Alvin odmeravao poznata lica
pred sobom, nije uspeo da otkrije ma i najmanji razlog za
Rordenovu zabrinutost. Polako mu se vraćala
samouverenost: zaključio je da je Rorden bio kukavica. Time
je svom prijatelju naneo veliku nepravdu, jer iako hrabrost
nije bila jedna od Rordenovih najupadljivijih osobina,
njegova zabrinutost bila je vezana gotovo u podjednakoj
meri za njegovu drevnu službu kao i za njega samog. Nikada
u istoriji nijedan Čuvar Zapisa nije bio skinut sa svoga
položaja: Rorden se strašno plašio da on ne bude prvi. Već
posle nekoliko minuta od ulaska u salu Veća, Alvinovi
planovi pretrpeli su značajne izmene. Govor koji je tako
pažljivo ponavljao bio je zaboravljen: kitnjaste fraze koje je
uvežbavao nevoljno je odbacio. U pomoć mu je pritekao
njegov najneverniji saveznik... osećaj komičnosti koji ga je
oduvek sprečavao da se sasvim ozbiljno ponaša čak i u
najsvečanijim prilikama. Veće se sastajalo možda jednom u
hiljadu godina: možda je ono i upravljalo sudbinom
Diaspara... ali njegovi članovi bili su samo umorni starci.
Alvin je poznavao Jeseraka i verovao je da su i svi ostali
slični njemu. Osetio je zbunjujuće sažaljenje prema njima i
odjednom se setio reči koje je u Lisu izrekla Seranis: "Pre
mnogo vekova žrtvovali smo besmrtnost, ali Diaspar i dalje
sledi taj lažni san." Ovi ljudi su to uistinu i činili i on nije
verovao da im je to donelo sreću. I tako, kada je Alvin, na
predsednikov zahtev, počeo da opisuje svoje putovanje u
Lis, ostavljao je utisak mladića koji se slučajno spotakao o
otkriće kome nije pridavao neku naročitu važnost. Nije bilo
ni nagoveštaja o nekakvom planu ili dubljem cilju: iz

Diaspara ga je odvela samo urođena znatiželja. To se moglo
dogoditi bilo kome, ali ipak je uspeo da ostavi utisak da
očekuje kakvu-takvu nagradu za svoju oštroumnost.
Šalmiran i robote uopšte nije pomenuo. Bila je to prilično
dobra predstava, mada je Alvin jedini u njoj do kraja uživao.
Izgleda da je gotovo celo Veće bilo prijatno zadivljeno, iako
se po izrazu Jeserakovog lica videlo da ne može da se odluči
da li da odahne ili da ostane nepoverljiv. Rordena Alvin nije
smeo ni da pogleda. Kada je završio, nastupila je kraća
tišina tokom koje je Veće razmatralo njegovo izlaganje. A
onda je reč ponovo uzeo predsednik: "Veoma nam je drago",
poče on, očigledno krajnje pažljivo birajući reči, "što su te
najuzvišenije pobude nagnale da učiniš ono što si učinio.
Međutim, doveo si nas u pomalo tešku situaciju. Jesi li
siguran da je tvoje otkriće bilo sasvim slučajno i da niko nije,
da kažemo, uticao na tebe?" Njegov pogled zamišljeno
odluta ka Rordenu. Alvin se poslednji put prepusti
vragolastim podsticajima svoga uma. "Ne bih rekao", odvrati
on, pošto je prethodno tobože dobro o tome razmislio.
Zanimanje članova Veća istog časa je poraslo, a Rorden se
nelagodno promeškolji pored njega. Alvin uputi publici
ljubak osmeh i brzo dodade prostodušnim glasom: "No,
ubeđen sam da mnogo dugujem svom tutoru." Posle ovog
neočekivanog i krajnje zavodljivog komplimenta, svi se
zagledaše u Jeseraka, koji pocrvene, zausti nešto da kaže,
ali se u poslednjem trenutku predomiili. Nastupila je čudna
tišina, dok je Predsednik ne prekinu. "Hvala", reče on žurno.
"Ostaćeš ovde dok ne razmotrimo tvoju izjavu." Rorden je
čujno odahnuo... i to je bio poslednji zvuk koji je Alvin za
izvesno vreme čuo. Prekrio ga je plašt tišine; video je kako
se članovi Veća žučno prepiru, ali ni reč od toga nije stizala
do njega. U početku je bilo zabavno, ali predstava mu je
uskoro postala dosadna, tako da mu je bilo drago kada se
tišina ponovo podigla. "Zaključili smo", reče predsednik, "da
se zbio nesrećan splet okolnosti za koji niko nije
odgovoran... mada smatramo da je Čuvar Zapisa trebalo

ranije da nas obavesti o tome šta se događa. Međutim,
možda je i dobro što je došlo do ovog opasnog otkrića, jer
sada možemo preduzeti odgovarajuće korake da do nečeg
sličnog više nikada ne dođe. Sami ćemo se pobrinuti za
prevozni sistem koji si pronašao, a ti"... prvi put se okrenuo
prema Rordenu... "ti ćeš se postarati da se iz Zapisa
odstrane svi podaci o Lisu." Usledio je pljesak i izraz
zadovoljstva razlio se po licima savetnika. Brzo je razrešena
jedna veoma teška situacija i uspeli su da izbegnu veliku
neprijatnost da ukore Rordena, tako da su sada mogli da
pođu svojim putem, uvereni da su oni, vodeći građani
Diaspara, obavili svoju dužnost. Uz malo dobre sreće proći
će vekovi pre no što iskrsne neki novi problem. Čak je i
Rorden, iako je bio razočaran što zbog Alvina, a što zbog
sebe samog, osetio olakšanje što je sve ovako ispalo. Sve se
moglo završiti mnogo, mnogo gore... Glas koji nikada ranije
nije čuo prekinu njegovo sanjarenje i sledi savetnike na
njihovim mestima, posle čega njihovi samozadovoljni
osmesi polako počeše da im iščezavaju sa lica. "A zašto
nameravate da zatvorite put za Lis?" Prošlo je nekoliko
trenutaka pre nego što je Rordenov um, ne želeći da se
suoči sa krahom, priznao sam sebi da je to bio Alvinov glas.
Alvin je osetio samo trenutno zadovoljstvo zbog postignutog
uspeha. Tokom predsednikovog izlaganja bes u njemu
neumoljivo je rastao, jer je polako shvatao da će se njegovi
planovi, i pored sve njegove umešnosti, izjaloviti. Osećanja
koja je iskusio u Lisu, kada ga je Seranis upoznala sa
ultimatumom, sad sa se vratiše, ali ovog puta dvostruko
jača. Prvu bitku je dobio i ukus pobede još je bio sladak.
Ovog puta nije imao robota koji će mu pomoći i nije znao
kakav će biti ishod. Ali više se uopšte nije plašio ovih
budalastih staraca koji su mislili da vladaju Diasparom.
Video je on prave vladare grada i razgovarao sa njima u
zagrobnoj tišini njihovog bleštavog, pokopanog sveta. I tako
je Alvin u svom besu i aroganciji odbacio masku, pa su
savetnici sada uzalud tražili onog nespretnog mladića koji

im se malopre obratio. "Zašto nameravate da zatvorite put
za Lis?" U sali Veća nastupila je tišina; samo su se
Jeserakove usne iskrivile u tajanstveni osmeh. Ovog Alvina
nije poznavao, ali bio mu je manje stran od onoga koji im se
malopre obratio. Predsednik je u prvi mah zaključio da će
biti bolje da se ne obazire na izazov. Možda nije mogao da
poveruje da je ovo bilo nešto više od nevinog pitanja, bez
obzira na žestinu kojom je postavljeno. "To je stvar visoke
politike o kojoj ovde ne možemo da raspravljamo", izjavi on
pompezno. "U svakom slučaju, Diaspar ne može da rizikuje
mešanje sa drugim kulturama." Uputio je Alvinu
dobroćudan, ali pomalo zabrinut osmeh. "Kako je to čudno",
nastavi hladno Alvin. "U Lisu su mi isto to rekli za Diaspar."
Bilo mu je drago kada je primetio da ih je to uznemirilo, ali
nije svojoj publici pružio priliku da uzvrati. "Lis je", nastavi
on, "mnogo veći od Diaspara i njegova kultura nipošto nije
podređena. On je oduvek znao za nas, ali je odlučio da ne
skreće na sebe pažnju... kao što rekoste, kako bi izbegli
mešanje. Zar vam se ne čini da i jedni i drugi grešimo?" S
puno nade je osmotrio niz lica, ali ni na jednom nije primetio
razumevanje. Istog časa njegov bes prema tim olovnookim
starcima dostiže vrhunac. Krv mu je jurnula u obraze i mada
mu je glas sada bio mirniji, u njemu se nazirao prizvuk
ledenog prezira koju više ni najmiroljubiviji savetnici nisu
mogli da ne primete. "Naši preci", poče Alvin, "sagradili su
carstvo koje je sezalo do zvezda. Ljudi su slobodno putovali
između tih svetova... a njihovi naslednici se sada plaše da
zavire iza zidova svoga grada. Da vam kažem zašto?"
Napravio je pauzu: niko se nije ni pomerio u velikoj, praznoj
prostoriji. "Zato što se bojimo... bojimo se nečega što se
dogodilo u početku istorije. U Lisu sam čuo istinu, mada sam
već odavno nagađao o čemu je reč. Moramo li se zauvek
poput kukavica kriti u Diasparu, pretvarajući se da ništa
osim njega ne postoji... zato što su nas pre pola milijarde
godina Osvajači proterali nazad na Zemlju?" Dirnuo je u
njihov potajni strah, strah koji on nikada nije osećao i čiju

moć stoga nikada nije mogao da shvati. Neka urade kako im
drago: rekao je istinu. Iskalio je bes i ponovo je bio onaj
stari, tek pomalo uznemiren zbog onoga što je učinio.
Okrenuo se ka predsedniku i poslednji put pokazao koliko je
nezavistan. "Mogu li dobiti vašu dozvolu da se udaljim?"
Nijedna reč nije izgovorena; otpušten je jedva primetnim
klimajem glave. Velika vrata se otvoriše pred njim i tek kada
su se ponovo zatvorila i pošto je prošlo dosta vremena,
salom Veća prolomi se grmljavina. Predsednik je sačekao
dok se nije stišala. Onda se obratio Jeseraku. "Čini mi se",
poče on, "da bi prvo tebe trebalo da čujemo." Jeserak
razmisli o ovoj primedbi tražeći u njoj moguće zamke. A
onda odgovori: "Mislim da Diaspar upravo gubi mozak koji je
najviše obećavao." "Kako to misliš?" "Zar to nije očigledno?
Do sada je mladi Alvin već sigurno na pola puta do Grobnice
Jarlana Zeja. Ne, ne bi trebalo da se umešamo. Biće mi vrlo
žao ako ga izgubim, mada nikada nije mnogo mario za
mene." Uzdahnuo je. "Što se toga tiče, on nikada ni za koga
nije mnogo mario osim za Alvina od Loroneja."

12. BROD

Tek jedan sat kasnije Rorden je uspeo da se oslobodi Veća.
Ovo odugovlačenje gotovo ga je izludelo, a kada je stigao do
svojih odaja, znao je da je prekasno. Zastao je na ulazu,
pitajući se da li je Alvin ostavio kakvu poruku; prvi put je tog
časa postao svestan činjenice da će mu predstojeće godine
biti veoma prazne. Poruku je našao, ali njen sadržaj je bio
krajnje neočekivan. I posle nekoliko čitanja, Rorden je i dalje
bio potpuno zbunjen: "Odmah dođi u Lorensku kulu." Pre
toga je samo jednom bio u Lorenskoj kuli kada ga je Alvin
tamo odeo da posmatraju zalazak Sunca. To je bilo pre
mnogo godina: iskustvo je bilo nezaboravno, ali ga je senka
noći koja se prikrada preko pustinje toliko uplašila da je
pobegao, praćen Alvinovim preklinjanjem da ostane. Zakleo

se da nikada više neće tamo otići... A evo ga opet ovde, u
toj ogoljenoj odaji, prošaranoj vodoravnim otvorima za
ventilaciju. Od Alvina nije bilo ni traga, ali čim ga je pozvao,
mladić se istog časa odazvao. "Na ogradi sam... prođi kroz
središnji otvor." Rorden je oklevao: toliko stvari bi mnogo
radije učinio. Ali već trenutak kasnije stajao je pored Alvina,
leđima okrenut gradu, dok se pustinja u nedogled prostirala
ispred njega. Izvesno vreme su se ćutke, u tišini, gledali. A
onda Alvin reče, prilično skrušeno: "Nadam se da te nisam
uvalio u nevolju." Rorden je bio dirnut, tako da mu je sve
ono što je želeo da mu kaže istog časa zamrlo na usnama.
Umesto svega toga samo je odgovorio: "Veće je bilo suviše
zabavljeno prepirkom da bi se mene setilo." Zakikotao se.
"Jeserak je otpočeo krajnje nadahnutu odbranu kada sam
otišao. Bojim se da sam ga potcenio." "Žao mi je Jeseraka."
"Ružno si se poigrao starcem, ali mislim da je i on u tome
prilično uživao. Konačno, bilo je izvesne istine u tvojoj
primedbi. On je bio prvi koji ti je pokazao drevni svet i
savest mu je prilično nečista." Alvin se prvi put osmehnu.
"Baš čudno", reče on, "ali dok se nisam razbesneo, nisam
tačno znao šta želim da učinim. Sviđalo se to njima ili ne,
srušiću zid između Diaspara i Lisa. Ali to može da sačeka. To
više i nije tako važno." Rorden se uznemiri. "Kako to misliš?"
nestrpljivo upita. Tek je tada primetio da je sa njima na
ispustu samo jedan od robota. "Gde je druga mašina?" Alvin
polako podiže ruku i pokaza preko pustinje, prema
izlomljenoj liniji brda i dugačkom nizu peščanih dina,
izukrštanih poput smrznutih talasa. Rorden u daljini primeti
nepogrešiv odsjaj Sunca na metalu. "Čekali smo tebe", reče
tiho Alvin. "Čim sam napustio Veće, otišao sam pravo do
robota. Šta god da se dogodilo, nisam želeo da ih se bilo ko
dočepa pre nego što saznam sve čemu su mogli da me
nauče. Za to mi nije bilo potrebno mnogo vremena, jer nisu
naročito inteligentni i znaju manje nego što sam se nadao.
Ali zato sam otkrio tajnu Gospodara." Na trenutak je zastao,
a onda je ponovo pokazao prema gotovo nevidljivom robotu.

"Gledaj!" Svetlucava tačka izdigla se iznad pustinje i
zaustavila na nekih hiljadu stopa iznad tla. U početku, ne
znajući šta da očekuje, Rorden nije primetio nikakvu drugu
promenu. A onda, ne verujući svojim očima, ugleda oblak
prašine kako se lagano diže iz pustinje. Ništa nije užasnije
od kretanja tamo gde nikada ne bi trebalo da ga bude, ali
Rorden više nije bio u stanju da se iznenadi niti uplaši kada
su velike peščane dine počele da se razmiču. Nešto se ispod
peska migoljilo, nalik na džina koji se budi iz sna, i uskoro do
Rordenovih ušiju dopre tutnjava zemlje koja pada i cvilenje
stene koju cepa neka sila kojoj se ništa ne može odupreti. A
onda, iznenada, veliki gejzir peska šiknu stotinama stopa u
vazduh i tle nestade sa vidika. Prašina je polako počela da
se sleže u škrbastu ranu koja je zjapila preko lica pustinje.
Međutim, Rorden i Alvin i dalje su uporno zurili u nebo, na
kome se do malopre nalazio samo robot koji je čekao.
Rorden teško da je mogao zamisliti ono o čemu je Alvin
razmišljao. Bar mu je postalo jasno na šta je mladić mislio
kada je kazao da sada više ništa nije bilo naročito važno.
Veliki grad iza njih i još veća pustinja pred njima, plahost
Veća i ponos Lisa... sada je sve to izgledalo krajnje tričavo.
Pokrivač od zemlje i kamenja mogao je zamagliti, ali ne i
sakriti ponosne obrise broda koji se i dalje uzdizao iz
rascepljene pustinje. Dok ga je Rorden posmatrao, on se
lagano stao da okreće prema njima, sve dok nije načinio
puni krug. A onda, veoma lagano, krug je počeo da se širi.
Alvin stade da govori, veoma brzo, kao da su imali sasvim
malo vremena. "I dalje ne znam ko je bio taj Gospodar, niti
zašto je došao na Zemlju. Stekao sam utisak, slušajući
robota, da se spustio potajno i sakrio brod tako da ga je lako
mogao pronaći ako mu ikada ponovo zatreba. Na celom
svetu nije bilo boljeg mesta za to od dijasparske luke, koja je
sada zatrpana peskom i koja mora da je čak i u njegovo
doba bila potpuno napuštena. Možda je izvesno vreme živeo
u Diasparu pre no što je otišao za Šalmiran: u tim danima
put je sigurno još bio otvoren. Međutim, brod mu više nikada

nije zatrebao i sve ove vekove čekao je tamo napolju, ispod
peska." Brod je sada bio već dosta blizu, a kontrolni robot ga
je navodio ka ispustu. Rorden je mogao da vidi da je
dugačak otprilike stotinu stopa i zašiljen na oba kraja.
Pokazalo se da nije imao prozore niti bilo kakve druge
otvore, mada čovek nije mogao biti siguran, jer je bio
prekriven debelim slojem zemlje. Odjednom ih zasu prašina
jer se deo trupa otvorio prema napolje i Rorden na trenutak
ugleda malu, praznu prostoriju sa drugim vratima na
suprotnom kraju. Brod je sada lebdeo na samo jednu stopu
od ispusta, kome je prišao krajnje oprezno poput kakve
osetljive, žive stvari. Rorden se trgnuo kao da se boji, što je
bilo vrlo blizu istine. Za njega je taj brod simbolisao sav užas
i tajanstvo Vaseljene i probudio je, jače nego što je to bilo
koji drugi predmet bio u stanju, strahove cele ljudske rase
koji su tako dugo paralizovali njenu volju. Alvinu je jedan
pogled na prijatelja bio dovoljan da shvati kakve mu se misli
roje u glavi. Tada je prvi put shvatio da u ljudskom umu
postoje sile kojima čovek nije u stanju da gospodari, te da
Veće pre zaslužuje žaljenje nego prezir.

Brod se u potpunoj tišini udaljio od kule. Čudno je to, pomisli
Rorden, da se već drugi put u životu oprostio od Alvina. Mali,
zatvoreni svet Diaspara znao je samo za jedno zbogom, a
ono je bilo za večnost. Brod je sada bio samo tamna mrlja
na nebu, a onda ga je Rorden odjednom potpuno izgubio.
Nije ga video kako nestaje, ali uskoro je sa nebesa zagrmelo,
začuo se najstrašniji od svih zvukova koje je Čovek ikada
stvorio... dugotrajna tutnjava vazduha koji se survavao,
milju za miljom, u tunel iznenada izbušen kroz nebo. Čak i
pošto je poslednji odjek zamro u pustinji, Rorden se nije
pomerio s mesta. Razmišljao je o mladiću koji je otišao...
pitajući se, kao i mnogo puta do tada, da li će ikada shvatiti
taj jedinstveni i zbunjujući um. Alvin nikada neće odrasti: za
njega je cela Vaseljena bila igračka, slagalica koju je trebalo
rešiti samo da bi se on zabavio. U toj svojoj igri sada je

pronašao poslednju, smrtonosnu igračku koja je mogla da
uništi ono što je ostalo od ljudske civilizacije... ali bez obzira
na ishod, za njega će to i dalje biti samo igra. Sunce je sada
već bilo nisko na obzorju i iz pustinje je dopirao hladni vetar.
Međutim, Rorden je i dalje čekao, prkoseći svojim
strahovima, tako da je uskoro, prvi put u životu, ugledao
zvezde.

Čak ni u Diasparu Alvin nije video takvu raskoš kakva se
pred njim ukazala kada su unutrašnja vrata skliznula u
stranu. U prvi mah nije shvatao čemu sve to: a onda je
počeo da se pita, osećajući se pri tom prilično nelagodno,
koliko li je ovaj sićušni svet proveo vremena putujući između
zvezda. Nije bilo nikakvih kontrolnih uređaja, već samo
jedan veliki, ovalni ekran koji je potpuno prekrivao suprotni
zid i ukazivao na to da ovo nije bila neka obična soba. Ispred
njega su u polukrugu bila raspoređena tri niska kauča:
ostatak kabine ispunjavala su dva stola i veći broj
primamljivih stolica, kao i mnogo neobičnih uređaja koje
Alvin u prvi mah nije umeo da prepozna. Kada se udobno
smestio ispred ekrana, osvrnuo se da potraži robote. Na
svoje iznenađenje, zaključio je da su nestali: a onda ih je
pronašao, uredno su bili sklonjeni u udubljenja visoko ispod
zakrivljene tavanice. Njihov postupak bio je tako prirodan da
je Alvin smesta shvatio njihovu namenu. Setio se Glavnih
Robota: ovo su bili Prevodioci, bez kojih nijedan neobučen
ljudski um nije mogao da upravlja mašinom tako složenom
kao svemirski brod. Doveli su Gospodara na Zemlju, a onda
su, kao njegove sluge, krenuli za njim u Lis. Sada su bili
spremni, kao da u međuvremenu nije prošlo mnogo eona,
da se ponovo pozabave svojim starim dužnostima. Alvin im
izdade probno naređenje i veliki ekran istog časa ožive. Pred
njim se nalazila Lorenska kula, neobično skraćena i
očigledno iskrenuta na bok. U daljnjim pokušajima uspeo je
da dobije nebo iznad grada i veliko prostranstvo pustinje.
Jasnoća je bila savršena, gotovo neprirodna, potpuna, mada

je imao utisak da nije došlo ni do kakvog uvećavanja. Alvin
se pitao da li se i sam brod pomerao kako se slika menjala,
ali nije znao kako bi to proverio. Malo je eksperimentisao
dok nije bio u stanju da dobije svaki prizor koji bi poželeo:
bio je spreman da krene. "Odnesi me u Lis"... bila je to
jednostavna komanda, ali kako ju je brod mogao ispuniti,
kada ni on sam nije znao u kom pravcu bi trebalo da krene?
Alvin se toga nije ranije setio, a kada je sebi postavio to
pitanje, mašina je već jezdila preko pustinje neverovatnom
brzinom. On slegnu ramenima, sa zahvalnošću prihvatajući
ono što nije mogao da razume. Teško je bilo proceniti
razmere prizora koji je promicao ekranom, ali mora da je
prelazio mnogo milja u minutu. Nedaleko od grada boja tla
se promenila u zagasito sivu, tako da je Alvin znao da
prelazi preko dna jednog od izgubljenih okeana. Diaspar
mora da se nekada nalazio veoma blizu mora, mada ni u
najstarijim zapisima nije bilo nikakvog nagoveštaja o tome.
Iako je grad najverovatnije bio veoma star, okeani su
sigurno nestali mnogo pre nego što je sagrađen. Stotinama
milja dalje tle je počelo oštro da se izdiže i vratila se
pustinja. Alvin je jednom zaustavio brod iznad nekog
neobičnog ustrojstva ispresecanih linija, koje su se jedva
nazirale kroz prekrivač od peska. Na trenutak je bio zbunjen:
a onda je shvatio da iz visine posmatra ruševine nekog
zaboravljenog grada. Nije se dugo zadržao: srce mu se
cepalo pri pomisli da su milijarde ljudi za sobom ostavile
samo ove brazde u pesku. Konačno se pomolila i blaga
zakrivljenost obzorja, pretvorivši se u planine koje su se
našle pod njim gotovo istog časa kada ih je i ugledao.
Mašina je počela da usporava i spušta se ka zemlji u velikom
luku, dugačkom stotinama milja. A onda je pod sobom
ugledao Lis, njegove šume i beskrajne reke koje su
predstavljale prizor neuporedive lepote, tako da je odlučio
da na trenutak ne pođe nikuda dalje. Zemlja je prema istoku
bila u senci i velika jezera plutala su po njoj nalik na tamnije
mrlje noći. Ali što se više približavao zalazak Sunca, vode su

sve jače poigravale i iskrile se od svetlosti, obasipajući ga
takvim bogatstvom boja kakvo nije mogao ni da zamisli. Nije
mu bilo teško da pronađe Erli... što je bila sreća, jer roboti
dalje nisu mogli da ga vode. Alvin je očekivao nešto slično i
bilo mu je drago što je otkrio da su i njihove moći bar u
nečemu ograničene. Posle kraćeg eksperimentisanja,
spustio je brod na padinu brda sa koga je prvi put ugledao
Lis. Lako je upravljao mašinom: trebalo je samo da
nagovesti svoje želje, a roboti bi se pobrinuli za pojedinosti.
Pretpostavljao je da se najverovatnije ne bi izvršili opasna ili
nemoguća naređenja, ali nije nameravao to i da ispita. Alvin
je bio prilično siguran da ga niko nije mogao videti kako se
približava. Smatrao je to dosta važnim, jer nije želeo ponovo
da se upusti u mentalnu bitku sa Seranis. Planovi su mu i
dalje bili pomalo neodređeni, ali nije nameravao da rizikuje
dok ponovo ne uspostavi prijateljske odnose. Priličan šok je
doživeo kad je otkrio da ga originalni robot više ne sluša.
Kada mu je naredio da iziđe iz svog malog odeljka, on je
odbio da se pomeri i ostao je nepokretan, ravnodušno ga
posmatrajući svojim mnogobrojnim očima. Na Alvinovo
olakšanje, duplikat ga je smesta poslušao, ali nikakvo
umiljavanje nije moglo naterati prototipa da izvede makar i
najjednostavniju radnju. Alvin se malo zabrinuo, a onda se
dosetio šta je uzrok pobuni. Iako su bili veoma vešti, ovi
roboti nisu bili naročito inteligentni, tako da su događaji koji
su se zbili proteklog sata bili suviše za nesrećnu mašinu.
Prisustvovao je prenebregavanju svih Gospodarevih
naređenja... naređenja koja je ispunjavao tako zdušno
mnogo miliona godina. Sada je bilo kasno za žaljenje, ali
Alvinu je bilo krivo što je napravio samo jedan duplikat,
budući da je pozajmljeni robot poludeo. Alvin nikoga nije
sreo na putu za Erli. Čudno je bilo sedeti u svemirskom
brodu dok mu se vidno polje sasvim lako kretalo duž
poznate staze, a šapat šume odzvanjao u ušima. Pa ipak, i
dalje nije mogao potpuno da se poistoveti sa robotom i
dosta je truda ulagao da ga kontroliše. Već je gotovo pao

mrak kada je stigao do Erlija, čije su se kućice kupale u
bazenima svetlosti. Alvin se držao senki i već je gotovo
dospeo do Seranisine kuće, kada su ga konačno otkrili.
Odjednom je začuo ljutito, kreštavo zujanje i vid mu je
zamaglilo pomamno mlataranje krilima. Nevoljno je
ustuknuo pred napadačem: a onda je shvatio šta se
dogodilo. Krif nije voleo ništa što je letelo bez krila i samo ga
je Teonovo prisustvo sprečavalo da napadne robota tokom
prethodne Alvinove posete. Ne želeći da povredi prelepo, ali
glupo stvorenje, Alvin zaustavi robota i potrudi se da izdrži
udare koji počeše da pljušte po njemu. Iako je udobno sedeo
na udaljenosti od jedne milje, nije mogao da se pri svakom
udaru ne trgne i bi mu drago kada je Teon došao da ispita
šta se to događa.

13. KRIZA

Kada mu se gospodar približio, Krif se udaljio, i dalje
zlokobno zujeći. U tišini koja je usledila Teon je izvesno
vreme posmatrao robota. A onda se osmehnuo. "Drago mi je
što si se vratio. Ili si možda još u Diasparu?" Ovo nije bilo
prvi put da je Alvin osetio žaoku zavisti kada je shvatio
koliko Teonov mozak brže radi od njegovog. "Ne", odvrati on,
pitajući se istovremeno koliko mu robot verno prenosi glas.
"Nalazim se u Erliju, nedaleko odatle. Ali za sada ostajem
ovde." Teon se od srca nasmejao. "Mislim da ti je to
pametno", reče on. "Majka ti je oprostila, ali Centralno Veće
nije. Upravo se sada održava sastanak iza zatvorenih vrata:
morao sam da im se sklonim s puta." "O čemu raspravljaju?"
"Ne bi trebalo da znam, ali postavili su mi gomilu pitanja o
tebi. Morao sam da im ispričam šta se dogodilo u
Šalmiranu." "Nije važno", odvrati Alvin. "Od tada se mnogo
toga dogodilo. Voleo bih da porazgovaram s tim tvojim
Centralnim Većem." "Oh, celo Veće, razume se, nije tu.
Međutim, trojica članova vrše istragu još od tvog odlaska."

Alvin se osmehnu. Verovao je da je tako: kuda god pošao, za
sobom kao da je sejao užas. Udobnost i sigurnost
svemirskog broda ulivali su mu samopouzdanje kakvo je
retko pre toga osetio i bio je svestan da potpuno gospodari
situacijom dok je za Teonom ulazio u kuću. Vrata prostorije
za sastanke bila su zaključana i prošlo je dosta vremena pre
no što je Teon uspeo da im privuče pažnju. Potom su se
zidovi nevoljno razmakli i Alvin glatko uvede svog robota u
odaju. Prostorija je bila ona ista u kojoj je vodio svoj
poslednji razgovor sa Seranis. Iznad glava prisutnih treperile
su zvezde kao da nije bilo tavanice niti gornjeg sprata, pa se
Alvin ponovo zapitao kako su postizali tu opsenu. Trojica
savetnika slediše se na svojim mestima kada je krenuo kroz
vazduh prema njima, ali na Seranisinom licu primetio je tek
trenutno iznenađenje. "Dobro veče", pozdravi ih on učtivo,
kao da je njegov posredan ulazak predstavljao najprirodniju
stvar na svetu. "Odlučio sam da se vratim." Iznenađenje
koje su te reči izazvale premašilo je sva njegova očekivanja.
Jedan od savetnika, mlad čovek sa kosom koja je već počela
da sedi, prvi se oporavio. "Kako si dospeo ovamo?" zadahta
on. Alvin pomisli kako bi bilo mudro izbeći odgovor na to
pitanje: način na koji je postavljeno izazvalo je sumnju u
njemu, pa se zapitao nije li podzemni prevozni sistem bio
zatvoren. "Pa, isto kao i prošli put", slaga on. Dvojica
savetnika prodorno se zagledaše u trećeg, koji, zbunjeno se
predajući, raširi ruke. Ponovo reč uze mlađi čovek koji ga je
prvi oslovio. "Nisi li imao izvesnih... teškoća?" "Nikakvih",
reče Alvin, odlučivši da ih još više zbuni. I uspeo je. "Vratio
sam se", nastavi on, "zato što sam to sam želeo, ali zbog
nesuglasica do kojih je među nama došlo prethodni put
ostajem za sada skriven. Ako se lično pojavim, možete li mi
obećati da nećete pokušati ponovo da mi ograničite
kretanje?" Niko ništa nije odgovorio, pa se Alvin pitao kakve
li upravo misli međusobno razmenjuju. A onda mu se
Seranis obratila u ime svih. "Pretpostavljam da to ne bi
imalo više nikakvog smisla. Diaspar je već sigurno saznao za

nas." Alvin malo pocrvene kada do njega dopre njen glas.
"Da, Diaspar zna", odvrati on. "Ali Diaspar ne želi da ima
ikakve veze s vama. Ne želi da se pomeša sa jednom manje
vrednom kulturom." Reakcija savetnika pričinila mu je veliko
zadovoljstvo; čak je i Seranis neznatno porumenela na ove
njegove reči. Alvin je shvatao da bi problem bio napola
rešen ako bi mu pošlo za rukom da Lis i Diaspar dovoljno
iznervira. Napredovao je, mada nesvesno, u izgubljenoj
umetnosti vođenja politike. "Međutim, ne želim da ostanem
napolju celu noć", nastavi on. "Mogu li smatrati da imam
vaše obećanje?" Seranis uzdahnu, a oko usana joj zaigra
jedva primetan osmeh. "Da", reče ona. "Nećemo ponovo
pokušati da ovladamo tobom. Mada ni prošli put nismo bili
baš naročito uspešni." Alvin je sačekao da se robot vrati.
Vrlo pažljivo, izdao je mašini uputstva i naložio joj da ih
ponovi. Zatim je napustio brod i vazdušna komora se
nečujno zatvorila za njim. Osim tihog šaputanja vetra nije se
čuo nikakav drugi zvuk. Neka tamna senka na tren je
zaklonila zvezde: i brod je nestao. Tek kada se udaljio, Alvin
je shvatio da je nešto prevideo. Zaboravio je da se čula
robota u mnogome razlikuju od njegovih; noć je bila znatno
mračnija nego što je očekivao da će biti. Nekoliko puta je
potpuno izgubio stazu kojom je trebalo da stigne do sela, a
još nekoliko puta je jedva uspeo da izbegne drveće. Bila je
to najtamnija od svih šuma; u jednom trenutku nešto
prilično veliko krenulo je ka njemu kroz šikaru. Čulo se tiho
pucketanje grančica i dva smaragdna oka nepomično se
zagledaše u njega negde sa visine njegovog pasa. Tiho je
uzviknuo, posle čega mu je preko šake prešao nečiji
neverovatno dugačak jezik. Trenutak kasnije krupno telo
nežno se očešalo o njega i udaljilo, ne ispustivši nikakav
zvuk. Nije imao pojma šta bi to moglo biti. Uskoro se kroz
drveće pred njima ukazaše svetla sela, ali njemu više nisu
bila potrebna, jer mu je staza pod nogama postala reka
prigušene, plave vatre. Mahovina po kojoj je koračao je
svetlucala, tako da je za sobom ostavljao tamne tragove koji

su polako nestajali. Bio je to prelep i zanosan prizor, pa je
Alvin zastao da ubere nekoliko stručaka te čudne mahovine
koja mu je potom nekoliko minuta sijala u skupljenim
šakama, da bi onda konačno zgasnula. Teon ga je sačekao
ispred kuće, a onda ga drugi put predstavio trojici savetnika.
Pomalo ljutito je primetio da s mukom skrivaju iznenađenje:
budući da nije držao do nekorektne prednosti koje mu je
donosila njegova mladost, nije ni voleo kada bi ga na nju
podsećali. Malo su govorili dok se on krepio. Pitao se kakve li
su mentalne zabeleške upoređivali. Trudio se da mu um
bude što rasterećeniji sve dok nije završio: a onda je počeo
da priča kao što nikada do tada nije pričao. Govorio je o
Diasparu. Opisao je grad onako kako ga je poslednji put
video, usnulog na prsima pustinje, sa kulama koje su se
presijavale kao zarobljene duge na nebu. Iz riznice sećanja
izvukao je pesme koje su pesnici iz davnina spevali o
Diasparu i govorio je o bezbrojnim ljudima koji su ceo svoj
život posvetili njegovom ulepšavanju. Rekao im je da niko
više ne bi bio u stanju da ikada iscrpi ni stoti deo gradskog
blaga, pa ma koliko živeo. Izvesno vreme posvetio je
opisivanju čuda koje su ljudi iz Diaspara uspeli da stvore:
pokušao je da im predoči bar delić te lepote koju su umetnici
poput Šervana i Perildora stvorili da bi im se ljudi večno
divili. Govorio je i o Loroneju, čije ime je nosio, i s izvesnom
čežnjom se zapitao da li su odista zvuci njegove muzike bili
poslednji koje je Zemlja ikada uputila ka zvezdama. Saslušali
su ga do kraja, nijednom ga ne prekinuvši niti mu postavivši
ma kakvo pitanje. Bilo je već veoma kasno kada je završio i
Alvin je osećao silan umor. Napetost i uzbuđenje koje mu je
doneo ovaj dugačak dan konačno su se odrazili na njemu i
on je sasvim iznenada zaspao.

Alvin je još bio umoran kada su nešto malo posle svitanja
napustili selo. Iako je bilo veoma rano, nisu bili prvi na putu.
Kod jezera sustigoše trojicu savetnika, te sa njima izmenjaše
pomalo krute pozdrave. Alvin je savršeno dobro znao kuda

se uputio odbor za istragu, pa je pomislio da bi možda cenili
ako im uštedi trud. Zaustavio se kada su stigli do podnožja
brda i okrenuo se prema svojim saputnicima. "Bojim se da
vam sinoć nisam kazao celu istinu", poče on pažljivo. "Nisam
stigao u Lis starim putem, tako da nije neophodno da ga
zatvarate." Na licima svetnika očitavali su se kako olakšanje,
tako i sve veća nedoumica. "Pa kako si onda stigao ovamo?"
upita ga vođa odbora, a Alvinu postade jasno da je ovaj
konačno podozreva da nagađa istinu. Pitao se nije li uhvatio
naređenje koje je njegov um upravo poslao preko planina.
Međutim, ništa nije kazao, već je samo ćutke upro prst u
nebo na severu. Suviše brzo da bi je ljudsko oko moglo
slediti, igla srebrne svetlosti u luku prelete planine,
ostavljajući za sobom užareni trag dugačak čitavu milju.
Zaustavila se dvadest hiljada stopa iznad Lisa. Nije usledilo
nikakvo usporavanje niti kočenje. Zaustavila se u trenu, tako
da je oko koje ju je sledilo nastavilo da prati nešto što nije
videlo preko još četvrt neba pre nego što mu je mozak
naredio da se zaustavi. Sa neba se prolomi moćna
grmljavina, zvuk vazduha kojeg je poput biča ošinuo i
smrskao žestoki prolazak broda. Malo kasnije brod se,
veličanstveno se presijvajući na Suncu, spustio na padinu
brda stotinu jardi od njih. Teško bi bilo reći ko se najviše
iznenadio, ali Alvin se prvi oporavio. Dok su išli... bolje reći,
gotovo trčali... prema svemirskom brodu, pitao se da li je on
uvek putovao ovako naglo. Ta ga je misao uznemirila, mada
za vreme svog prvog putovanja nije osetio nikakvo kretanje.
Još ga je više zbunjivalo to što je koliko juče ovo blistavo
stvorenje bilo skriveno ispod debelog sloja stenja čvrstog
poput železa. Alvin je shvatio šta se dogodilo tek kada je
stigao do broda i nepažljivo opekao prste položivši ih na
trup. Oko krme je još bilo tragova zemlje, pretvorene u lavu.
Ostalo je otpalo, otkrivši čvrsti metal kome ništa nisu mogli
ni vreme niti bilo koja prirodna sila. Alvin se sa Teonom
zaustavio na otvorenim vratima i osvrnuo prema ćutljivim
savetnicima. Pitao se o čemu razmišljaju, budući da na

osnovu njihovih izraza lica nije mogao ništa da dokuči.
"Moram izmiriti dug u Šalmiranu", reče on. "Molim vas kažite
Seranis da ćemo se vratiti do podneva." Savetnici su
posmatrali kako se brod sada sasvim polako udaljava prema
jugu... jer trebalo je da prevali mali put. A onda mladi
muškarac koji je predvodio grupu filosofski slegnu
ramenima. "Do sada ste nam se uvek suprotstavljali kada
smo želeli da izvršimo neke promene", primeti on, "i
uspevali ste. Međutim, mislim da budućnost nije ni na vašoj
ni na našoj strani. I Lis i Diaspar su stigli do kraja jednog
doba i mi to moramo iskoristiti najbolje što umemo." Izvesno
vreme vladala je tišina. A onda jedan od njegovih sadruga
krajnje zamišljenim glasom reče: "Ne znam ništa o
arheologiji, ali ta mašina je suviše velika da bi bila neka
obična letelica. Šta mislite, nije li to..." "Svemirski brod? Ako
jeste, nalazimo se pred krizom." I treći se duboko zamislio.
"Istovremeni nestanak i letelica i svemirskih brodova
predstavlja jednu od najvećih tajni Međuvlašća. Ta mašina
mogla je biti i jedno i drugo: bilo bi bolje da za sada
pretpostavimo najgore. Ako je to zaista svemirski brod,
moramo mladića po svaku cenu sprečiti da napusti Zemlju.
Postoji opasnost da ponovo privuče Osvajače. A to bi onda
bio kraj." Mučna tišina spusti se na družinu i potraja sve dok
vođa ponovo ne progovori. "Ta je mašina došla iz Diaspara",
poče on polako. "Tamo neko sigurno zna istinu. Mislim da bi
nam bilo najbolje da stupimo u vezu sa našim rođacima...
ako se udostoje da sa nama razgovaraju." Mnogo pre no što
je Alvin imao bilo kakva prava da to očekuje, seme koje je
posejao počelo je da niče.

Kada su stigli do Šalmirana, planine su još bile u senci. Sa
visine na kojoj su se nalazili, velika zdela sa tvrđavom
izgledala je sićušna: izgledalo je nemoguće da je sudbina
Zemlje nekada zavisila od tog malenog diska boje abanosa.
Kada je Alvin spustio brod među ruševine, obuze ga očaj koji
mu sledi dušu. Nigde nije bilo ni traga starcu ni njegovim

mašinama, tako da su se pomučili dok nisu pronašli ulaz u
tunel. Na vrhu stepeništa Alvin viknu kako bi ga upozorio na
njihov dolazak: niko mu nije odgovorio, pa oni krenuše ćutke
dalje, kako ga ne bi probudili ako spava. Odista je spavao,
sa šakama mirno prekrštenim na grudima. Oči su mu bile
otvorene, zagledane u masivni krov koji nije video, kao da
su bile u stanju da kroz njega sagledaju zvezde. Na usnama
mu je titrao jedva primetan osmeh: Smrt mu nije došla kao
neprijatelj.

14. IZVAN SISTEMA

Pored njega su bila dva robota, nepokretno lebdeći u
vazduhu. Kada je Alvin pokušao da priđe telu, ispružili su
pipke da ga u tome spreče, tako da je zastao. Ništa nije
mogao da učini: dok je stajao u toj tihoj sobi, osetio je kako
mu neka hladnoća steže srce. Prvi put je video mermerno
lice Smrti i bilo mu jasno da je zauvek izgubio deo
detinjstva. Znači, ovo je bio kraj čudnog bratstva, možda
poslednjeg koje će svet ikada upoznati. Iako su možda celog
života sami sebe obmanjivali, njihovi životi nisu bili uludo
straćeni. Kao nekim čudom otrgli su od prošlosti znanje koje
bi inače zauvek bilo izgubljeno. Sada je njihov red mogao
poći putem miliona drugih vera koje su nekada mislile da su
večne. Ostavili su ga da spava u svojoj grobnici u
planinama, gde ga nijedan čovek neće uznemiriti do kraja
Vremena. Njegovo telo čuvale su mašine koje su ga za
života opsluživale i koje ga, Alvin je to znao, nikada neće
napustiti. Neraskidivo vezane za njegov um, čekaće ovde na
naređenja koja nikada neće dobiti, dok se same planine ne
sruše. Mala četvoronožna životinja, koja je isto tako odano
služila čoveku bila je istrebljena pre odveć dugo vremena,
tako da mladići nisu čak ni čuli za nju. Ćutke su se vratili do
broda koji ih je čekao i uskoro je tvrđava za njih ponovo
postala samo tamno jezero u brdima. Međutim, Alvin nije

zaustavljao mašinu: nastavili su da se penju sve više dok se
pod njihovim nogama nije video ceo Lis, veliko zeleno ostrvo
u narandžastom moru. Alvin nikada pre toga nije bio tako
visoko: kada su se konačno zaustavili, pod sobom su videli
celu Zemljinu poluloptu. Sa ove visine Lis im je izgledao
sasvim mali, tek tamna senka na sivonarandžastoj površini
pustinje... a daleko iza linije zakrivljenosti lopte nešto je
svetlucalo poput kakvog raznobojnog dragulja. To je bio
Teonov prvi susret sa Diasparom. Dugo su ostali tako visoko,
posmatrajući Zemlju kako se pod njima okreće. Od svih
Čovekovih drevnih moći ovo je sigurno bila jedna od onih
koje nikako nije smeo da izgubi. Alvin je žalio što ne može
vladarima Lisa i Diaspara da pokaže svet onako kako ga je
sada video. "Teone", oslovi ga on konačno, "šta misliš, da li
činim ono što treba?" Pitanje je iznenadilo Teona, koji ništa
još nije znao o iznenadnim sumnjama što su povremeno
obuzimale njegovog prijatelja. Niti mu je bilo lako da mu
nepristrasno odgovori: kao i Rorden, ali s manje razloga,
Teon je osećao kako njegov karakter polako tone. Nije bio u
stanju da izbegne vrtlog koji je Alvin ostavljao za sobom na
svom putu kroz život i koji ga je polako usisavao. "Mislim da
si u pravu", polako odvrati Teon. "Naša dva naroda dovoljno
su dugo bila razdvojena." To je, pomisli on, bila istina, mada
je bio svestan da njegova vlastita osećanja utiču na
odgovor. Međutim, Alvin je i dalje bio zabrinut. "Ima jedan
problem o kome do sada nisam razmišljao", nastavi on
ozbiljno, "a to je razlika u dužini naših života." Ništa više nije
kazao, ali obojica su znala o čemu onaj drugi razmišlja. "To
me veoma onespokojava", priznade Teon. "Ali došao sam do
zaključka da će se taj problem sam od sebe rešiti kada se
naši narodi ponovo upoznaju. Ne možemo i jedni i drugi biti
u pravu... možda mi živimo suviše kratko, a vi sigurno živite
predugo. Vremenom će se doći do nekog kompromisa."
Alvin baš nije bio siguran u to. Mada je u tome video jedinu
nadu, znao je da će prelazni vekovi biti strašno teški. Ponovo
se setio Seranisinih gorkih reči: "Oboje ćemo biti davno

mrtvi, a ti ćeš još biti mladić." Pa dobro: prihvatiće uslove.
Čak i u Diasparu se nad svim prijateljstvima nadnosila ista
senka: da li se nešto dogodilo pre stotinu ili milion godina na
kraju uopšte nije bilo važno. Dobrobit rase zahtevala je da
dođe do mešanja ove dve kulture: kada je u pitanju bio
takav jedan cilj, onda sreća pojedinaca uopšte nije bila
važna. Na trenutak je Alvin video čovečanstvo kao nešto
više od žive pozadine vlastitog života i bez oklevanja je
prihvatio nesreću do koje će jednog dana neminovno doći
zbog izbora koji je napravio. Nikada više o tome nisu
razgovarali. Svet ispod njih nastavljao je sa svojim
beskrajnim okretanjem. Osetivši u kakvom je Alvin
raspoloženju, Teon nije započinjao razgovor, ali je zato Alvin
uskoro ponovo prekinuo tišinu. "Kada sam prvi put napustio
Diaspar", poče on, "nisam znao šta očekujem da ću pronaći.
Na tom prvom putovanju mogao sam da se zadovoljim
Lisom... ali sada mi sve na Zemlji izgleda tako malo i
nevažno. Sa svakim novim otkrićem nicala su nova pitanja,
tako da se više neću smiriti dok ne saznam ko je bio
Gospodar i zašto je došao na Zemlju. Ako to ikada otkrijem,
pretpostavljam da ću početi sebi da postavljam pitanja
vezana za Velike i Osvajače... i tako će to ići u nedogled."
Teon još nikada nije video Alvina u takvom raspoloženju i
nije želeo da prekine njegovo izlaganje. Tokom poslednjih
nekoliko minuta puno toga je saznao o svom prijatelju.
"Robot mi je kazao", nastavi Alvin, "da ova mašina može
stići do Sedam Sunaca za manje od pola dana. Šta misliš, da
li bi trebalo da pođem tamo?" "A da li ti misliš da bih te ja
mogao sprečiti u tome?" tiho odvrati Teon pitanjem. Alvin se
osmehnu. "To nije nikakav odgovor", primeti on, "čak i da je
istina. Ne znamo čega sve ima tamo napolju, u svemiru.
Osvajači su možda otišli iz Vaseljene, ali možda postoje
druge inteligencije koje su neprijateljski raspoložene prema
Čoveku." "Zašto bi morale postojati?" upita Teon. "To je
jedno od pitanja oko koga se naši filosofi već vekovima
spore. Malo je verovatno da će rasa koja poseduje pravu

inteligenciju biti neprijateljski raspoložena." "A Osvajači..."
Teon pokaza prema beskrajnoj pustinji ispod njih. "Nekada
samo imali Carstvo. A šta sada imamo što bi oni mogli
poželeti?" Alvina malo iznenadi ovo neobično gledište. "Da li
ceo tvoj narod deli to mišljenje?" "Ne, samo nekolicina.
Prosečna osoba ne brine brigu oko toga i najverovatnije bi ti
odgovorila da su Osvajači, da su stvarno želeli da unište
Zemlju, to učinili još pre mnogo vekova. Malo ljudi ih se još
plaši, a majka je među njima." "Stvari u Diasparu stoje
sasvim drugačije", reče Alvin. "Moji sunarodnici su velike
kukavice. Ali šteta za tvoju majku... misliš li da ti ne bi
dozvolila da pođeš sa mnom?" "Siguran sam da ne bi",
naglasi Teon. Jedva da je i primetio da je Alvin njegov
pristanak smatrao za gotovu stvar. Alvin je malo razmišljao.
"Do sada je već sigurno saznala za ovaj brod i jasno joj je šta
smeram. Ne smemo se vratiti u Erli." "Ne: doveli bismo sami
sebe u opasnost. Imam bolji plan."

Malo selo u koje su se spustili nalazilo se svega desetak
milja od Erlija, ali Alvin se iznenadio kada je video koliko se
razlikuje po arhitekturi i uređenju. Kuće su imale po nekoliko
spratova i bile su podignute duž zakrivljene obale jezera,
okrenute prema vodi. Duž obale je bilo usidreno puno
raznobojnih barki: ostavile su dubok utisak na Alvina koji
nikada nije čuo za nešto slično, pa se pitao čemu služe.
Ostao je da čeka u brodu dok je Teon otišao da se vidi sa
prijateljima. Zabavno je bilo promatrati zaprepaščenje i
zapanjenost na licima onih koji su se okupili oko broda,
nesvesni da ih on iznutra promatra. Teon je bio odsutan
svega nekoliko minuta i sada se jedva probijao kroz
znatiželjnu gomilu. Odahnuo je kada su se vrata vazdušne
komore zatvorila za njim. "Majka će dobiti poruku za dva do
tri minuta. Nisam rekao kuda ćemo, ali ona će to brzo
pogoditi. Donosim ti vesti koje će te zanimati." "Kakve?"
"Centralno Veće će otpočeti razgovore sa Diasparom." "Šta!"
"Dobro si čuo, mada još nije izdato zvanično saopštenje.

Tako nešto ne može dugo ostati tajna." Alvinu je to bilo milo:
nikada nije ni pomislio da je bilo šta moglo ikada ostati tajna
u Lisu. "O čemu raspravljaju?" "Verovatno o tome kako da
nas spreče da odemo. Zato sam se odmah vratio ovamo."
Alvin se pomalo skrušeno osmehnu. "Znači, ti smatraš da
strah može uspeti tamo gde logika i ubeđivanje zakažu?"
"Vrlo verovatno, mada si sinoć ostavio stvarno odličan
utisak na savetnike. Još su dugo razgovarali pošto si ti otišao
na spavanje." Bez obzira na razlog koji je doveo do ovoga,
Alvin je bio veoma zadovoljan. Diaspar i Lis su sporo
reagovali, pa ipak su događaji sada brzo napredovali ka
klimaksu. A da li će taj klimaks imati neprijatne posledice po
njega, Alvin nije mnogo mario. Nalazili su se veoma visoko
kada je robotu izdao poslednja uputstva. Brod se gotovo
zaustavio, na možda nekih hiljadu milja iznad Zemlje, tako
da im je ona gotovo ispunjavala nebo. Nije baš izgledala
primamljivo: Alvin se pitao koliko je brodova u prošlosti isto
ovako lebdelo jedno kraće vreme, a onda nastavilo svojim
putem. Nastupila je poduža pauza, tokom koje je robot
možda proveravao kontrole i kola koje nisu bile korišćene
mnogo geoloških era. Zatim je usledio neki veoma tihi zvuk,
prvi koji je mašina ispustila. Bilo je to jedva čujno zujanje,
koje se brzo pojačavalo, oktavu za oktavom, dok se nije
izgubilo na ivici čujnosti. Nisu osetili nikakvu promenu niti
kretanje, ali iznenada je primetio da ekranom promiču
zvezde. Zemlja se ponovo pojavila i, okrećući se, prošla
pored njih... zatim se opet stvorila pred njima, u malo
izmenjenom položaju. Brod je "lovio", ljuljao se u prostoru
poput igle kompasa koja traga za severom. Nekoliko minuta
nebo se okretalo i vrtelo oko njih, dok se brod konačno nije
primirio, poput kakvog ogromnog projektila usmerenog ka
zvezdama. U središtu ekrana nalazio se veliki prsten Sedam
Sunaca, blistajući se prelepim duginim bojama. Delimično se
videla i Zemlja u obliku tamnog polumeseca oivičenog
zlatnim i grimiznim tonovima zalazećeg Sunca. Alvin je znao
da se nešto dešava, nešto što je prevazilazilo celokupno

njegovo iskustvo. Čekao je, čvrsto stežući naslon sedišta,
dok su sekunde prolazile, a Sedam Sunaca svetlucalo na
ekranu. Nije se začuo nikakav zvuk, već je osetio samo
iznenadni trzaj koji je, kako se činilo, zamaglio vidno polje...
uklonivši sa njega Zemlju kao da ju je zbrisala neka
džinovska šaka. Bili su sami u svemiru, sami sa zvezdama i
neobično smanjenim Suncem. Zemlja je nestala kao da
nikada i nije postojala. Ponovo su osetili trzaj, koji je ovog
puta bio praćen tihim mrmorenjem, kao da su generatori
prvi put ispoljili izvestan deo svoje moći. Pa ipak, još je
nekoliko trenutaka izgledalo kao da se ništa nije dogodilo: a
onda je Alvin postao svestan činjenice da ni Sunca više nije
bilo i da pored broda lagano promiču zvezde. Na trenutak se
osvrnuo i ugledao... ništa. Nebesa iza njega potpuno su
nestala, poništila ih je polulopta noći. A onda su zvezde
počele da uranjaju u nju, da nestaju poput iskri palih u vodu.
Brod je putovao mnogo brže od svetlosti i Alvin je znao da
se više ne nalazi u poznatom svemiru Zemlje i Sunca. Kada
je treći put došlo do iznenadnog, vrtoglavog trzaja, srce
samo što mu nije stalo. Više nije bilo sumnje: vidno polje mu
se čudno zamaglilo i na trenutak je njegova okolina
izgledala čudno izobličena. Smisao tog izobličenja shvatio je
u magnovenju na način koji nije umeo da objasni. Bilo je
stvarno i nije predstavljalo varku njegovih očiju. Nekako je
uspevao da uhvati, dok je prolazio kroz tanku opnu
sadašnjosti, po koju promenu koja se događala u svemiru
oko njega. U istom trenutku mrmor generatora pretvorio se
u tutnjavu koja je potresla brod... taj zvuk ostavio je na
njega snažan utisak, jer to je bio prvi krik pobune koji je
Alvin čuo od mašine. A onda je sve bilo gotovo; iznenadna
tišina kao da mu je odzvanjala u ušima. Veliki generatori
obavili su svoj posao: do kraja putovanja više neće biti
potrebni. Zvezde pred njima plamtele su plavobelilčastom
svetlošću koja je prelazila u ultraljubičastu. Nekom magijom
Nauke ili Prirode Sedam Sunaca se i dalje videlo, mada su se
njihov položaj i boje malo izmenili. Brod je hitao ka njima

kroz tunel tame, van granica prostora i vremena, brzinom
koju um nije bio sposoban da shvati. Teško je bilo poverovati
da su napustili Sunčev sistem brzinom koja će ih, ukoliko
nije brižljivo uravnotežena, uskoro provesti kroz srce
Galaksije i izbaciti u još veću prazninu s njegove druge
strane. Ni Alvin ni Teon nisu bili u stanju da sagledaju pravu
veličinu svog putovanja: čuvene sage o istraživanjima
potpuno su izmenile Čovekov pogled na Vaseljenu, pa čak i
sada, milionima vekova kasnije, drevne tradicije nisu
potpuno iščezle. Nekada davno postojao je brod, šaputalo je
predanje, koji je oplovio Kosmos između izlaska i zalaska
Sunca. Milijarde milja nisu za takve brzine predstavljale
nikakvu prepreku. Za Alvina je ovo putovanje bilo tek nešto
važnije i možda manje opasno od njegovog prvog putovanja
u Lis. Teon je bio taj koji je glasno izrekao ono što su obojica
mislila dok se sjaj Sedam Sunaca polako pojačavao pred
njima. "Alvine", primeti on, "nemoguće da je ta formacija
prirodna." Ovaj drugi klimnu. "Godinama to već mislim, ali
mi i dalje izgleda fantastično." "Sistem možda uopšte nije
sagradio Čovek", složi se Teon, "ali svakako ga je stvorila
neka inteligencija. Priroda nikako nije mogla da oblikuje
savršeni krug od zvezda, po jednu za svaku osnovnu boju, i
još da sve budu podjednakog sjaja. U vidljivoj Vaseljeni ne
postoji ništa slično Središnjem Suncu." "Zbog čega bi onda
neko napravio nešto takvo?" "Oh, mogu da ti navedem
mnoge razloge. Možda je to signal, kako bi svaki nepoznati
brod koji uđe u Vaseljenu znao gde treba da potraži život.
Možda označava središte galaktičke uprave. Ili je to možda...
osećam da je to pravo objašnjenje... najveće od svih
umetničkih dela. No, glupo je sada nagađati. Ubrzo ćemo
saznati istinu."

15. VANAMOND

Čekali su, izgubljeni u mislima, dok su se Sedam Sunaca iz
sata u sat sve više razmicala, ispunivši konačno neobični
tunel noći kroz koji je brod plovio. Zatim su spoljašnja sunca,
njih šest, jedno za drugim nestala na rubu tame, a ostalo je
samo Središnje Sunce. Iako ono nikako više nije moglo u
potpunosti da se nalazi u njihovom svemiru, i dalje je
blistalo bisernim sjajem koji ga je izdvajao od svih ostalih
zvezda. Iz minuta u minut njegovo bleštavilo postajalo je
sve jače, dok na kraju sunce nije iz tačke preraslo u sićušni
disk. Disk koji je sada počeo da se širi pred njima... Usledilo
je najkraće moguće upozorenje: na trenutak je kroz
prostoriju zatreperio duboki ton nalik na zvonjavu. Alvin je
stegao naslon stolice, mada je to bio sasvim uzaludan gest.
Veliki generatori ponovo naglo oživeše i gotovo
zaslepljujućom brzinom opet se ukazaše zvezde. Brod se
vratio u normalni svemir, u Vaseljenu sunaca i planeta,
prirodni svet u kome se ništa nije moglo kretati brže od
svetlosti. Već su se nalazili u sistemu Sedam Sunaca: veliki
prsten raznobojnih kugli preovlađivao je nebom. A kakvo je
to samo nebo bilo! Nestalo je svih zvezda koje su znali, svih
poznatih sazvežđa. Mlečni Put više nije bio nerazgovetna
magličasta traka u jednom uglu nebesa: nalazili su se u
središtu stvaranja i njegov veliki krug delio je Vaseljenu na
dva dela. Brod se i dalje velikom brzinom kretao ka
Središnjom Suncu, a preostalih šest zvezda tog sistema
predstavljalo je raznobojne svetionike raspoređene ukrug po
nebu. Nedaleko od najbližeg među njima videle su se
sićušne iskre orbitirajućih planeta - svetovi koji mora da su
bili ogromni kada su se videli sa ovolike udaljenosti. Bio je to
prizor veličanstveniji od svega što je Priroda ikada stvorila i
Alvin je znao da je Teon bio u pravu. Ova savršena simetrija
predstavljala je namerni izazov upućen zvezdama nasumce
razbacanim unaokolo. Uzrok sedefaste svetlosti Središnjeg
Sunca sada je bio jasno uočljiv. Ta velika zvezda, sigurno
jedna od najsjajnijih u celoj Vaseljeni, bila je zaodenuta u