S ONE STRANE SPUSTANJA NOCI - Arthur C. Clarke i Gregory Benford

pustolovinu dok je Ludi Um bio zatvoren. Rasprava se vodila
bez uplitanja strasti, pošto oni nisu bili ugroženi. Magnetske
inteligencije mogle su da slede Ludi Um i na one strane
takvog geometrijskog zaborava, pošto nisu bile vezane za
sudbinu puke materije. Međutim, u Galaksiji je vrvelo od
nižih oblika života. A tokom poslednjih milijardu godina, dok
je čovečanstvo spavalo u Diasparu, život se objedinio. U
blizini većine zvezda rojili su se bezbrojni entiteti, vezani za
planete ili orbitirajući oko njih. Dalje, napolju, između
sunaca, magnetska ustrojstva gledala su s visine na ovo,
duhom koji je bio spor i zamišljen. Okolnost da nisu bila u
stanju da prevaziđu brzinu svetlosti osim u sićušnim
tačkama značila je da su te najprostranije od svih
inteligencija sporo razgovarale preko ponora galaktičkih
krakova. Pa ipak, sasvim polako, kroz te veze izdigao se
pravi Galaktički Um. Izvesnost konačnog bega Ludog Uma
uputila ga je ka složenijim nivoima percepcije. I tako,
magnetska stvorenja nisu mogla da dopuste da materijalna
bića budu istrebljena. Već su se ranije usprotivila opitu
Ludog Uma, a sada su krenula da skrše taj novouzdignuti
Um pre nego što izvede opasno sažimanje mase. Klej je sve
to videla u jednom letimičnom trenutku bitke, dok je plivala
kroz mlečno satensku maglu - a onda, nemerljivo kasnije,
kroz ploče je razabrala boje krvi i mesinga. Bila je poput
slepog broda koji nasumce pluta i čija je jedina uzdanica
žiroskop njenih čula. A onda je osetila bol. Pokuljao je kroz
nju. Ako je nekada i razmišljala o sebi i ostalim praljudskim
bićima kao o elementima nekog električnog kola, sada je
shvatala šta je ovo moglo da znači. Agonija je bila
bezvremena. Vilice su joj stajale neprirodno razjapljene, a
jezik je bio izbačen napolje, ružičast i zapaljen. Oči je
iskolačila, mada ih je i dalje držala zatvorene jedna
džinovska šaka koja joj je pritiskala nos. Bila je užasnuta, a
onda je i to prevazišla i preplavila ju je žudnja, potreba da
nestane kako bi jednostavno izbegla užas. Njena agonija bila
je bezoblična. Nije je tešilo proticanje vremena. Njen

prethodni život, sećanja, zadovoljstva - sve je nestalo u
ništavilu pred džinovskom, neumoljivom planinom njenog
bola. Žudela je da poviče: Alvine! No, mišići su odbijali da joj
se pokrenu u grlu, na licu. Bezvremeno raspinjanje
pretvorilo ju je u kip.

A onda, bez ikakvog prelaza, osetila je da stoji, voda se
slivala svuda po njoj, kosa joj je bila podignuta na vrh glave,
ramena i grudi bili su beli od sapuna. Njeno naježeno meso
svetlucalo se i topilo, a bradavice su joj bile poput debelih
slavina. Iz njih su se cedili mehurići i kapale krupne kapi.
Vazduh je žudno hvatao te suze dok su padale. Oči su joj
bile zatvorene, ali mogla je da vidi kako joj puls treperi u
grlu, a satenska vlaga nesigurno klizi preko sada obešenih
grudi. Znala je da je i to deo Uma. Ili njegov poslednji,
ovlašni poljubac. Jer on je bio uistinu lud, tako da se u njemu
komešala zbrka u kojoj bi ljudska bića razabrala istovremeno
ljubav, mržnju i pogubnu rešenost. Međutim, to su bile
kategorije osobene samo za jednu vrstu. One ništa bolje
nisu opisivale drugu klasu bića nego što violine i bubnjevi
dočaravaju oluju. Deo te njegove ludosti nasledio je od ljudi.
Mentalitet Čoveka bio je uskladišten u magnetske spirale.
Um je stvorilo nekoliko rasa i svaka od njih ostavila je u
njemu svoj potpis. Htenje Uma da umakne sputavanjima
samog prostor-vremena predstavljalo je nasleđe
čovečanstva. A kroz bol su poput koplja prodirale pruge
drevne krivice. Videla je da je Alvin to znao. To je bio deo
tereta koji je nosio.

No, um je takođe potekao od supstrata magnetskih bića.
Osećala ih je sada, bila su nezgrapna i zastrašujuća. Ispunila
su ceo Sunčev sistem. Njihove inteligencije nisu bile ni veće
ni manje od inteligencija ljudskih bića, jer ona nisu rođena iz
evolucionih sila koje su nagonile čovečanstvo da rešava
probleme. Preživela su tako što su menjala svoje percepcije.
Klej nije mogla da dokuči kako se to dogodilo. Ali u jednom

kratkom trenutku uspela je da sagleda čovečanstvo iz
njihove tačke gledanja. Veliki orao lebdeo je u crnom
svemiru, blizu jedne sumporne planete, lenjo mašući
dugačkim krilima. Oči oštre poput dijamanta iskričavo su mu
svetlucale. Kljun je bio obešen i malo rastvoren, kao da će
zapevati neku hučeću pesmu. Izvesno vreme posmatrala je
povijanje ogromnog perja dok su mu se mišići ispod krila
napinjali. Tek tada je primetila da ptica ostavlja za sobom
planetu, hitajući ka nekom suncu u daljini, jednoj crvenoj
zvezdi raščupanoj ogromnim hromatskim bakljama.

A preko raširenih, velikih krila ugnezdila su se mala,
grozničava stvorenja. Na kraju jednog krila uzdizale su se
piramide. Planine sa belim vrhovima oivičavale su široke
ravnice, koje su opet, sa svoje strane, vodile do srebrnastih,
tornjevitih gradova. Preko raširenih krila bili su rasprostrti
eoni veličine i duge noći očajanja. Silna uzavrelost, kule
bezgraničnih htenja, prašnjave ruševine što su ih iznedrili
habanje i neuspeh. Na udaljenijem kraju krila nalazila se
neka zemlja obavijena maglom, čije pojedinosti nije uspela
da razazna. Čovečanstvo. Svi kojima je ikada plamteo sjaj u
tragalačkom pogleda - nalazili su se tamo. Skupljeni na
dugačkoj tapiseriji vremena, iza orla. Vrzmali su se tu, borili
i videli samo svoj ograničeni trenutak. Nisu uopšte bili
svesni da lete među nedokučivim kuglama, u miomirisnom
vazduhu nepregledne noći. Dok je ptica, mašući krilima,
promicala pored nje, nakratko se okrenula. Pogledala ju je
svojim sjajnim, crnim očima i malo rastvorila kljun. Zatim je
skrenula pogled sa nje i odletela dalje. Napeta. Odlučna.
Nastupio je trenutak nalik na neku ogromnu reč koja samo
što nije izgovorena. A onda je sve bilo gotovo. Ona sede.
Vinova loza koja ju je pridržavala podsećala je na toplo,
hrapavo dahtanje. Počela je strašno da povraća. Kašlje.
Dahće. Krv joj se zgrušala na zglavcima. Nokti su joj se
izlomili. Vrhovi su ostali zabodeni u dlanove. Ošamućena,
Klej ih je olizala kako bi ih očistila. "Uzmi pacova", ponudi joj

Tragač. On podiže zelenog glodara nabodenog na račvasti
štap. Alvine! Odmahnula je glavom i ponovo joj je pripala
muka. "Gotovo je", reče Tragač. "Ja... Ko je pobedio?" "Mi."
"Šta... šta..." "Gubici?" Tragač zastade kao da osluškuje neku
prijatnu pesmu u daljini. "Milijarde života. Milijarde ljubavi,
jer može se i na taj način računati." Ona sklopi oči i oseti
čudni, suvi odjek Tragačevog glasa. To je bio Tragačev
talenat. Pomoću njega bila je svedok sivog, prokletog
propadanja koje se širilo kroz Sunčev sistem. Tela su se
sudarala i spaljivala. Levijatani su ključajući izbacivali utrobu
u vakuum. Meseci se rastapali u šljaku. "Ludi Um?" "Pojeli
smo ga", reče Tragač. "Mi?" "Život. Galaktički Um." I dalje je
hvatala izlizana vlakna Tragačeve vizije koja je bivala sve
slabija. "Ti sve vidiš, je li tako?" "Samo unutar Sunčevog
sistema. Sputava me brzina svetlosti." "Sav život? Na svim
svetovima?" "I između njih." "Kako ti to uspeva?" Tragač
ispravi krupne uši. Ćilibarni i žuti talasi jurili su jedni druge
po njegovom krznu. "Ovako." "Šta je to?" "Ovo." Kroz
svetlucanje je ugledala krhku, usamljenu Zemlju, sada
najrazoreniji od svih svetova. Ali razabrala je da su ljudska
bića bila ta koja su je dovela u ovo stanje; Ludi Um je nije
ugrozio. Zemlja-stražar odigrala je svoju ulogu i sada je
mogla da se vrati u tamu. Ili u slavu. "Šta će se dogoditi s
njom?" Tiho upita Klej. Telo ju je bolelo, ali nije obraćala
pažnju na to. "Sa Zemljom? Pretpostavljam da će Supre
nastaviti na njoj da sanjaju." Tragač zagrize pacova sa
očiglednim uživanjem. "Samo da sanjaju?" Tragač stade da
maše šapom koju je upravo opekao na štap za pečenje.
Zacvileo je od bola. Klej je primetila, po ispraznom pogledu
Tragačevih očiju, da je mnogo propatio od kada ga je
poslednji put videla, ali životinja nijednom rečju to nije
pomenula. "Ljudski sni znaju da budu moćni; upravo smo bili
svedoci toga", reče on. Klej je zatim dugo posmatrala,
zahvaljujući Tragačevom čudnovatom, bezgraničnom
talentu, kako Zemlja postaje sve beznačajnija. Pretvorila se
u puku trunku unutar jedne velike kugle - iste one sjajne

lopte koju je videla za vreme bitke. "Šta je to?" "Oaza."
"Čitav Sunčev sistem?" "Oaza-biom, jedna od milijardu
raštrkanih po svemiru. Između njih žive samo magnetski
umovi. I, razume se, mali putnici koji hitaju svojim putem."
"To je taj tvoj 'viši cilj', zar ne? Kada te je Alvin zapitao da li
ćeš pomoći u odbrani sudbine čovečanstva?" Tragač glasno
frknu. "Bio je kriv za jeres antropomorfizma." "Kako to može
biti jeres?" "Narcisoidna privrženost svemu što je ljudsko?
'Čovek je mera svih stvari?'. Lako." "Pa, morao je da govori u
ime svoje vrste." "Misliš, u ime svoga roda, ako bi i sebe tu
uključila." Klej se namršti. "Ne znam koliko sam im bliska.
Niti za šta bi sada mogli da me iskoriste." "Možda je
najvažnije od svega to da delite istovetnost svoga reda."
"Reda?" "Reda primata. Koristan međukorak. Vi posedujete
opšte svojstvo da vidite događaje izbliza. Vaše uši čuju
zvuke srazmerne logaritmu jačine. Ne možete da čujete
zujanje pčela, a inače dozvoljavate da vam neko udari
dlanom o dlan pored uveta. Vi vidite i pri mesečini i tačno u
podne; vaš vid je isti." "Sve je to vraški korisno", stade da se
brani Klej. Nije shvatala šta Tragač želi da kaže. "Tačno, ali vi
na isti način razmišljate i o vremenu. Vaša logaritamska
percepcija naglašava sadašnjost, umanjuje prošlost ili
budućnost. Ono što se dogodilo za doručkom zahteva istu
pažnju kao i nastanak Vaseljene." Klej slegnu ramenima. "Do
đavola, moramo da preživimo." "Da, i pakao je upravo ono
što biste dobili da ste nastavili svoju jeres." Ona upitno
pogleda Tragača. To su bile teške reći, ali Tragač se lenjo
zakotrljao i obesio o dve lijane, iskoristviši ih za
poskakivanje u vazduhu, pravljenje koluta, okreta i skokova.
Između dahtanja i hukanja on reče: "Svojim grandioznim
planovima osujetili biste objedinjenje naše oaze-bioma." Klej
se iznervirala. Ko je bila ova životinja da se ruga istoriji
čovečanstva dugoj milijardu godina? "Slušaj, možda mi se
Alvin i ostali baš mnogo ne dopadaju, ali..." "Tvoja nevolja je
u tome što se, suprotno logaritmičkom osećanju za vreme,
evolucija odigrava eksponencijalno. A argument eksponenta

jeste složenost životnih oblika." "Šta to sad znači?" upita
Klej, odlučivši da projezdi kroz ovaj vazdušasti razgovor na
jedru praktičnosti. "Jednoćelijskim organizmima bilo je
potrebno milijardu godina da nauče kako da se spoje u dva
ili više. Od dinosaurusa do praljudskih bića prošlo je samo
sto miliona godina. A do inteligentnih mašina - kao što je
svima poznato, to je bio tek kratkoročni opit - trebalo je
samo hiljadu." Tragač skoči i uhvati se za glavnu granu,
palacajući jezikom.

"Ne izgledate mi baš toliko razvijeniji od nas", primeti Klej.
"Otkud znaš? Da je moja vrsta evoluirala u oblake, ne bih
mogao ovako da se zabavljam, je li tako?" Tragač proguta
ostatak pacova. "Niti bi mogao da se zabavljaš vukući me s
jednog kraja Sunčevog sistema na drugi?" "Tu je i dužnost."
"Prema čemu?" "Prema Sunčevom sistemu. Biomu." "Ja..."
poče ona, ali onda joj um probode prodorni krik. Bila je to
Seranis. Njen talenat-krik prolomio se poput talasa
beznadežnog bola, uzavreli nesklad sastavljen od delića
zvuka. Klej je posrćući krenula, ponesena ljutitom silom
punom tuge. Umalo se nije sudarila sa nekim čovekom u
zelenilu. Belo se zagledao u nju. Nešto na njegovom
bezizražajnom licu podseti je iznenada na oca. "Ko si ti?"
upita ona. "Ja nemam... imena." "Šta..." A onda ga je u
potpunosti osetila. Praljudsko biće u kome je vrcala sićušna
mrlja talenat-govora. Ti si jedna od onih veza koje sam
osetila, odasla ona. Da. Mi ovde... skupili smo se. Bojimo se.
Osećanja su mu bila neobično jednolična i bez plama. Ti si
poput deteta. Ja sam poput nas. U njegovom talenat-glasu
nije bilo mržnje, a lice mu je bilo glatko i neobeleženo, mada
je to bilo lice odraslog muškarca. Pogledala je iza njega i
videla desetak sličnih njemu, muškaraca i žena iste visine i
telesne građe. Vi ste ja! Na neki način, odasla on blago. Od
praljudskih bića dopre plima blagog odobravanja. Njih nisu
dirali ni vreme ni nevolja. Borba, kako je bilo? upita ona.

Jedna žena odasla: Kakva zabava! Nikada nismo ništa slično
radili.

"I nećete ponovo", reče glasno Klej. Više je volela da se služi
konkretnim govorom nego da ima osećaj kao da pušta
kamenje u duboki bunar. "Ali šta to..." A onda je ugledala
telo. Nosila su ga praljudska bića između sebe pri slaboj
gravitaciji. "Alvin!" Seranis je pratila telo, kamenog lica,
ukočenog tela, ne šaljući uopšte nikakav trag talenta. Klej
upita čoveka: "Šta se dogodilo?" "On... dao je... suviše." Glas
muškarca-deteta zvučao je sirovo i nenaviknuto, kao da je
retko ranije govorio. Klej se zagleda u Alvinove otvorene oči.
Plavo ustrojstvo popucalih vena davao im je izgled malih,
zarobljenih mora. Seranis je stupila poslednja, sledeći blaga,
dobrostiva praljudska bića. Niti je rekla, niti odaslala bilo šta.
Klej se ponovo zagledala u Alvinove izmučene, ispucale oči i
pokušala da zamisli s čim se on to na kraju suočio.
Odjednom joj je bilo jasno da ju je upravo on nekako
oslobodio iz stiska Ludog Uma. A to je platio time što je
njegov vlastiti um bio spaljen, mozak mu se rastopio.
Izgledao je dostojanstven u smrti i ona oseti da joj već
nedostaje. Bio je čudan, ali veličanstven, na svoj način.
Tragač nije bio u pravu; Supre su još u suštini bile ljudska
bića, mada nikada neće umeti tačno da odredi šta je to
značilo. U jednom trenutku, koji je potrajao koliko i otkucaj
srca, osetila je nešto iza kinestetičkih efekata koje je
domašila, iza objašnjenja koja je na trenutak naslutila.
Kalemaste zamršenosti htenja, suluda zamisao da se probije
tunel iz njihovog vlastitog prostor-vremena... Da, bilo je to
deo toga. Međutim, setila se taložja algi iz prvih okeana na
Zemlji, pre mnogo milijardi godina. Nastavile su da žive
zahvaljujući unutrašnjim organima životinja, bakterijama
koje su se krile na mračnim mestima gde su se hemijski
procesi još odvijali bez kiseonika. Setila se da ih je i njeno
vlastito pleme koristilo u kvascu za vrenje piva. Da je takva
jedna bakterija umela da misli, šta li bi napravila od pivske

pene? One su u ulozi katalizatora sigurno učestvovale u
procesima koji su prevazilazili njih same, donoseći korist
koju nisu mogle ni da zamisle. Da su na neki način to mogle
da saznaju, verovatno bi bile beskrajno uzbuđene. Ali za one
koji su uživali u pijenju piva bakterije su bile nepojamno
nenevažne, predstavljajući puki talog evolucije. I ma kakvim
mutnim percepcijama da su alge ovladale, teško da bi ikada
uspele da dokuče pravu prirodu govora, smeha i rasprave
što su nicali u glavama onih koji su iskusli prijatno dejstvo
tog piva. Da li je slično ovome bilo i njeno razumevanje
prirode minule bitke? Možda je ono bilo valjano, ali i
beznadežno umanjeno nepojamnim bezdanom što je
razdvajao njenu vrstu od svrha daleko razvijenijih entiteta.
Da li je na to Tragač mislio kada je govorio o logaritamskom
vremenu i eksponencijalnom rastu? Ona čak nije mogla ni
da zamisli jedan takav ponor? Razmišljala je o tome samo
jedan vrtoglavi trenutak. A onda je on nestao i ona se vratila
u udobnu, linearnu progresiju događaja koja joj je bila
poznata. Okrenula se od tela. Praljudska bića nesigurno su
se okupila oko nje. "Tragaču, ja... ti ljudi. Moj narod." "Tako
je", nehajno odvrati Tragač. "Mogu li ih dobiti? Mislim, mogu
li ih vratiti nazad?" Ona pokaza prema providnoj kupoli gde
se okretala Zemlja, umorna, ali još sposobna da ih prihvati.
"Svakako. Supre im ne mogu pomoći." "Pokušaću u početku
da odgojim svega nekoliko njih", oprezno reče Klej.
Ogromnost saznanja da može postati majka jedne rase
snažno ju je pogodila. "Da vidim kako će ići." "Niko ne
ispituje dubinu reke sa oba stopala", primeti Tragač. Seranis
je nastavila dalje, svečano i tiho, ne osvrnuvši se. Klej se
pitala hoće li ikada više videti nekog Supru. Sva praljudska
bića posmatrala su Klej. "Misliš li da će se naći mesto za
njih?" "Ako ga stvoriš." "A ti?" "Ovo je moje mesto." On
pokaza masnom kandžom nemu ogromnost iznad njih.
"Ovaj... kako ga ono zoveš?... solarni sistem?" Tragačeve uši
se saviše i promeniše boje iz cimetna u plamenožutu. "On je
iznedrio čovečanstvo i starost mu dostiže trećinu starosti

same Vaseljene. Nepresušni je izvor života." "A ti... ti si
njegov agent, je li tako?" Tragač klimnu i nasmeja se. Ili je
bar Klej pomislila da je to učinio. Nikada nije bila baš
potpuno sigurna kada je nešto slično bilo u pitanju i možda
je tako bilo najbolje. "Pretpostavljam da je prijatno biti deo
nečeg tako velikog." Tragač reče: "I jeste. Alvin je znao za
sistem. Ali on ga je opisao kao beskonačne lance
regulatorskih poruka između svetova, zamršene povratne
sprege, i tako je promašio ono glavno." "A to je?" "Alvin je
video samo metabolizam. Propustio je svrhu." Tragač
odnekud izvuče još jednog pacova i poče da ga jede." "Je li
'on' - taj tvoj solarni sistem - stvarno bio taj koji je uništio
Ludi Um?" "Razume se." "A šta je sa Suprama?" "Učinili su
ono što su morali. Mi smo pomogli da se oblikuju njihove
upotrebne vrednosti." "Šta je, dakle, posredi? 'Sistem' je to
učinio ili smo 'mi' to učinili?" "Zajedno." Klej uzdahnu. "Pa,
dobro, da li smo mi, ljudska bića, uopšte važni?" "Svakako
da jeste. Mada ne u onoj meri kao što zamišljate." "Pomogao
si mi zbog onog tvog bioma, je li tako?" Tragač kao da je
osetio razočaranje u njenom glasu. "Tako je. Ali sam te
zavoleo. Ti si element koji nisam shvatio." Kako bi prikrila
osećanja (smrknuto je pomislila da je to baš tipična ljudska
osobina), Klej neobavezno reče: "Samo sam odigrala svoju
ulogu u solarnom sistemu." Tragač odvrati, namrštivši se: "I
jesi." "Hej, imala sam i druge motive." "Oni su bili usputni."
Tragač suknu za jednom pticom u letu, promaši je i pade
među zamršene lijane. Klej se nasmeja. Je li to ono
superbiće koje je videla kako juri među planetama za vreme
bitke? Isto biće koje se sada borilo sa lijanama, iznervirano
frkćući? Ili je tu, u stvari, bila u pitanju protivurečnost? "Taj
biom... kako to da si mu toliko odan?" "To je najviši oblik koji
se može razviti iz ove Vaseljene... za sada." Tragač se
uzaludno uvijao među debelim lijanama. Ipak je nastavio
ravnodušnim, odmerenim glasom. "Biom se podrazumevao
u temeljnim zakonima još od samog početka, a prvi put se
pojavio tu, na drevnoj Zemlji, u obliku zamršenih mreža."

"Znači, Alvin je ipak delimično bio u pravu." Tragač se
bacakao unaokolo, tako da se samo još više uplitao. "Samo
delimično." "Jednom si kazao da si u vezi sa svime." Tragač
osujećeno odmahnu glavom. "Sa svime i sa ničim." "Šta je
to 'ničim'?" Tragač zari zube u lijanu i oslobodi se. "Kada
biće kadro da misli reši da izvesno vreme ne misli."
"Podsvest?" "Transsvest. Deoba u izdvojena bića
predstavljala je budućnost evolucije u eri ljudi i ranije. Ja
sam delić samosvesti koja se izdigla iz te rane paučine i
sada žurno raste." "Zvuči krajnje uzvišeno, Tragaču za
Ustrojstvima." "I ti si deo toga", blago primeti Tragač.
"Trenutno baš ne osećam svu tu kosmičnost", odvrati Klej,
počevši da primećuje šta je sve boli. Dlanovi su joj brideli.
Pitala se imaju li Supre kakva medicinska čuda pri ruci.
"Biom je sasvim običan. Nije u pitanju nikakva velika
apstrakcija." Tragač se konačno oslobodio. "A ti si domar
solarnog sistema?" Klej se skrušeno osmehnu. "Na neki
način. Putovao sam jednom do jednog drugog bioma i..."
Klej je bila zapanjena. "Do druge zvezde?" "Da. Pošao sam
na put da razgovaram sa tim udaljenim biomom. Bio je
sasvim drugačiji." "Šta jedan biom ima da kaže drugom
biomu?" "U početku malo. Imao sam poteškoća." "Mislila
sam da nema toga što Tragač za Ustrojstvima ne bi mogao
da reši." Tragač se nasmeja, a taj smeh ličio je na lajanje.
"Samo ono što nam moje planete dozvoljavaju." "One su te
poslale?" "Da. Na kraju će se biomi razasuti po spiralnim
kracima spojiti. Predstoji još mnogo posla, kako bi se
shvatila ta čudna bića." "Biomi su bića?" "Svakako. Evolucija
sada nastavlja dalje izvan razmera pojedinaca, vrsta ili
redova. Biomi su drugačije klase bića." Izrekavši ovo, Tragač
više nije ličio na umiljatu životinjku. Osetila je u njemu tihe,
sablasne moći. "Tragaču, govoriš kao da si ti solarni sistem."
"Tako ti je to kod nas." Klej se zakikota i počeška Tragača
ispod široke, zamršene brade. "Dobro, dosta priče. Šta god
da je dobilo ovu bitku, i po koju god cenu, mi smo živi."

"Mnogo je važnije da biom živi." "Da, hvala ti Bože." "Nema
na čemu", odvrati Tragač.