S ONE STRANE SPUSTANJA NOCI - Arthur C. Clarke i Gregory Benford

misli, stresavši se. Polagano su išli kroz nisku gravitaciju ove
unutrašnje komore, jedući bobice što su visile sa palmovog
drveća kadrog da odgriza životinje. Oštro lišće moglo je i
čoveku da odseče ruku, ali Tragač joj je pokazao kako da
omete niske reflekse biljke i na brzinu otkine bobice. Pešačili
su dva dana duž široke obale; Tragač je lovio žute ribe kojih
je bilo u izobilju u jezeru. Klej je kroz oblake mogla da vidi
kako jezero vijuga iznad njihovih glava, kilometrima u
daljini, opisujući široku krivinu rotirajućeg cilindra. "Zašto
smo stalno u pokretu?" upita Klej kada Tragač nastavi
odlučno da ide dalje, iako je počela da se spušta tama.
Oštrice Sunčevog sjaja povlačile su se i uticale u ogromnu
cilindričnu komoru poput plime svetlosti. "Krijemo se među
životom." "Misliš da me Supre još traže?" "Otišli su." "To ti
kaže tvoja tajanstvena mudrost?" Tragač joj pokaza svoje
iskričave zube, nedavno očišćene odrescima žute ribe.
"Supre su nastavile potragu napolju." "Odlično. Hajde da se
vratimo onda na Levijatanovu kožu. Dopao mi se pogled." U
stvari, želela je da pođe u potragu za Kapetanom. Primetila
je ljudska bića u blizini providnih čireva, ali svaki put oni kao
da su isparavali u vlažnoj džungli pre nego što je uspela da
krene za njima. Tragač ništa nije rekao kada je izrazla želju
da pronađe ljudska bića i nije hteo da joj pomogne da im
uđe u trag, mada je ona podozrevala da je bio u stanju da
oseti i najsitnije životinje koje su se ljuljale u slojevima
zelenila ili tapkale kroz njega. Tri dana su se probijali duž tih
jezera, zastajući jedino da bi plivali i plovili. Ova oblast
Levijatana se okretala, stvarajući neobične zavojite talase
na jezeru koje je zapljuskivalo obalu. Protekla su još dva
dana, po Klejinom unutrašnjom časovniku, pre no što su
stigli na kožu. I ponovo Klej nije osetila kada su napustili
oblast kružne gravitacije. Magle su im otežavale kretanje,
uvlačeći se u Levijatanove pukotine, donoseći vlagu duž
staza velikih sečiva odbijene Sunčeve svetlosti koja je
zaranjala duž širokih otvora. Tragač ju je naučio jednu od
svojih omiljenih igara. Smestili bi se u neki od providnih

mehurova u Levijatanovim spoljašnjih oblastima i stali da
čekaju. U potpunom vakuumu spoljašnji neobični oblici klizili
su i radili. Stvari u ljušturi, kao što je petrovo uvo,
zakačinjale su se za Levijatanovu kožu. Ponekad bi greškom
izazvale refleksno dvostruko nabiranje glatke kože prema
unutra. Kada bi koje od njih skliznulo tamo, Tragač bi
smrskao ljusku svojim tvrdim stopalima i progutao
stanovnika školjke, zadovoljno mljackajući. Po Levijatanu su
puzila dugačka, crna stvorenja, pasući fotosintetički
prostirač koji je posvuda rastao. Klej je videla kako te tamne
alge šaraju kožu punu čireva, povremeno izbacujući spore,
dok je nebeska stoka brstila smeđe, lepljive pašnjake.
Tragač je pokušao da namami neku od životinja do
providnog sloja, okrečući se i praveći grimase ne bi li im
privukao pažnju. Vakuumska krava zagleda se u ovaj prizor
svojim tamnim očima u obliku proreza. Goveđa radoznalost
natera je da priđe bliže. Tragač je zgrabi, razvukavši čvrsti,
voštani zid šakama i stopalima. Uspeo je da se obesi za
preživara kroz tanku opnu. Stenjao je i režao, uveren da je
dovoljno snažan da, delujući protiv atmosferskog pritiska
koji je omotač gurao prema napolje, uvuče kravu unutra. Na
trenutak je Klej pomislila da će Tragač uspeti u tome, da će
dovoljno privući preživara i izazvati nestabilnost u naboru,
što bi mu omogučilo da ga odista i uvuče unutra. Tragač je
cičao od silne radosti. Međutim, vakuumska krava počela je
da riga paru, da se uvija i na kraju se otrgla,. Tragač
zaškrguta zubima. "Prokletstvo." "Aha, izgledala je ukusno."
"One su veliki delikates", potvrdi Tragač. "Ali su i prilično
žilave." Kada je prestala da se smeje Tragečevom izrazu lica,
Klej skrenu pogled u stranu - i trgnu se kada tamo ugleda
neko ljudsko obličje. Ali samo obličje, jer ono što je ugledala
nije ličilo ni na šta što je ikada videla. Izraz na licu se sve
vreme menjao i rasplinjavao: čas je bilo namršteno, čas se
osmehivalo, da bi već u narednom trenutku besno sevalo
očima. Stvor je delovao zaostalo. A onda je uvidela da mu
nameće sopstvenu potrebu da pronađe izraz, nametne red.

U stvari, niske oluje mreškale su telo po kome su se borile.
Boje i oblici nisu bili ništa drugo do prolazne približnosti.
Obličje napravi jedan snebivljivi korak prema Klej. Ona se
ugrize za usnu. Telo mu se trzalo i uvijalo poput loše slike
projektovane na klimavom ekranu. Međutim, ovo nije bila
opsena. Svojim nezgrapnim stopalom zgnječio je jednu
stabljiku kada je ponovo zakoračio. Mreškava koža ličila je
na kakav smeđi preliv boje koji se muti i podrhtava kako se
telo kreće. Primetila je da može da vidi kroz to telo. Biljke iza
njega podsećale su na treperave slike. Začula je tiho
zveckanje kada je podiglo ruku jednim glatkim, neprirodnim
pokretom, nimalo nalik na zatezanje mišića u zglobovima
ramena i lakta. "Auuuruuug", izgovori ono, ispustivši zvuk
koji je podsećao na čangrljanje kamenja u krčagu.
"Podražava te, kao i ranije", reče Tragač. "Šta je to?"
"Kapetan." "Ali... to je..." "Ne ceo Kapetan, razume se." "Šta
on... šta ono... želi?" "Ne znam. Često se pojavi u obliku
kakvog novog putnika, u znak učtivosti. Da bi naučio nešto
što inače ne bi mogao da sazna." Oblik reče: "Vaaaas
traaaaažiiiti mnoooogi." Klej napući usne. "Da, mnogi žele
da me pronađu." "Viiii mooooraaatiiii oti-ći." "Ja, ja ne mogu
da odem. A i zašto bih?" "Opaaaaaasnost. Za meeeeeneee."
"Tebe? Šta si ti?" Oblik raširi ruke i pokaza na sve okolno
rastinje. Ruke su mu se završavale ptrljcima iz kojih bi u
trenu izbio prst ili dva, zatreperio, a onda se povukao u
neprekidni protok tela. "Sve? Ti si sve?" upita Klej.
"Sveeeet." Tragač reče: "To je Levijatan. Ova složena
inteligencija usmerava svoje mnogobrojne delove i manje
umove." Klej ostade bez daha. "Svaki delić dorinosi njegovoj
inteligenciji?" "Alvin je mislio da je phylum myriasoma
izumrla", primeti Tragač. "Bilo bi mu drago da sazna kako je
ponovo pogrešio." Klej se osmehnu uprkos golicavom
strahu. "Supre ne vole takve vesti." Kapetanova noga se, na
njene oči, razložila u gomilu delića. Svaki je bio veličine
palca i plivao je kroz vazduh pomoću zatupastih krila.
Kapetan je predstavljao sklop koji se bez prestanka

pokretao: svaki letač dodirivao je onog do sebe,
zadržavajući sposobnost da se u svakom trenutku odvoji od
celine, da odleti od nje. Pojedinačni članovi ličili su na
bizarnu mešavinu ptice i insekta. Svaki je imao po četvoro
očiju: jedan par na suprotnim stranama valjkastog tela, a po
jedno na vrhu i dnu. Potom je Klej začula Kapetana u svom
umu. Zveketavi šapat krila odjekivao joj je u glavi poput
blagog ćarlijanja misli. Predstavljaš opasnost po mene.
"Tebe? Brod?" Ja sam svet. Postade joj jasno da je ova stvar
uverena u tu tvrdnju. Ona je na neki način upravljala
ogromnom složenošću Levijatana i na izvesnom nivou mora
da je i bila Levijatan, njegov um, a ne samo njegov mozak.
Pa ipak, u svakom trenutku udaljavao se pokoji leteći palac,
odlazeći na neki zadatak, a dolazili su drugi da se ujedine u
uspravni, namreškani oblak. Ispod njegove jasne poruke
osetila je zujanje živinih misli, beskonačnu razmenu koju
Levijatan mora da je obavljao kako bi obezbedio da jedno
ovako prostrano ustrojstvo dejstvuje. Bilo je to kao kada bi
ona bila u stanju da čuje pojedinačne pregovore između
svojih vlastitih krvnih ćelija i zidova vena, kiselina u
stomaku, žuči iz jetre. Klej je razmišljala precizno, polako:
Kako to da si svestan sam sebe? Sve vreme se menjaš.
Oblik dozvoli da mu otpadne leva ruka i da se raspršti u
grumenove koji zatim odoše na nove zadatke. Meni nije
potrebno da osećam da sam ceo, kao vama. Kako onda da
znam ko govori? odvratila mu je Klej. Kapetan uzvrati: U
ovom trenutku govorim ja. Malo kasnije govoriću u tom
vremenu.. Klej pogleda Tragača, ali on ih je posmatrao uz
malo pažnje. Ona pomisli: Da li ćeš i onda to biti isto ti?
Kako bi ti to mogla saznati? Ili kako bih mogao ja? Oduvek
nailazim na to da je vaša inteligencija krajnje opsednuta
potrebom da sazna šta ste. Klej se osmehnu: Čini mi se da
je to razumno pitanje. Nije razumno. Razum ne može da ti
saopšti duboke stvari. Klej je posmatrala kako se oblik
postepeno rastače u pravougaoni oblak sastavljen od
palčeva. Načinio je učtiv gest, a onda se rastočio u lelujavu

kuglu, možda da bi međusobno približio svoje pojedinačne
elemente dok spušta površinski deo. Plašiš li me se? upita
ona vragolasto. Moji delovi poznaju strah. Glad i želju
takođe. Oni pripadaju ljudskom rodu kao i ti. Međutim, ja
sam drugačija vrsta bića i mogu da izbegnem napad
razletevši se na sve strane. Ja sam ne znam šta je to strah,
ali zato znam za oprez; ne mogu umreti, ali mogu zadobiti
povredu. Klej se seti pčela o kojim je brinula u šumi -
prijatan, težak posao koji kao da je veoma davno obavljala.
Znala je da pčele imaju nešto manje od deset hiljada
neurona, pa ipak obavljaju složene zadatke. Koliko li je
inteligentnija samo jedna ruka ovog Kapetana-oblaka kada
se te stvarčice-palčevi ujedine kako bi udružile svoje
umove? Pretpostavljam da te nije povredio niko sličan meni?
Roj se uskomeša. Nije. Mene ne možeš raniti tako što ćeš mi
uništiti određene delove, kao što je to sa tobom. Na primer,
skinem li ti glavu, iz tebe će iscureti život, oduzeću ti sve što
znaš. Međutim, svaki moj deo sadrži nešto od moje
inteligencije i oseća isto što i jedan deo sveta. Klej iznenada
oseti svu čudnovatost ove stvari koja je lebdela pred njom,
naduvavala se i delala krajnje tromo i strpljivo, dok je
razmišljala o Levijatanovoj zamršenosti. Još jedan phylum?
Ne, nešto više od toga - još jedno kraljevstvo života, korak
iznad bića koja su zauvek razdvojena u neizbežnoj samoći.
Na neki način mu je zavidela. Svaki palac-letač poznavao je
pritisak suparništva, gladi i žudnje, ali celina se izdizala
iznad tih sirovih nemira, sežući u područja o kojima ona nije
mogla ni da sanja. Ponovo je pogledala Tragača i videla na
njegovom licu izraz poštovanja, a ne više
nezainteresovanosti. Tragač nije želeo da ona krene u
potragu za Kapetanom jer je on bio, čak i za Tragača, sveto
biće. Razgovaram sada s tobom jer svet ne može više da te
trpi, reče kapetan. Kako to da si ranije pobegao od mene?
upita Klej. Morao sam da porazgovaram sa svojom braćom.
Drugim Levijatanima? Još dok je oblikovala tu misao, stigao
je Kapetanov odgovor: Drugim svetovima. Da li je postojalo

nešto iznad Levijatana? Klej je zaustila da ga to pita, ali
Kapetan reče: Ja sada razumem mnoge nedavne događaje i
tvoju povezanost sa njima. Postoji jedan entitet po imenu
Ludi Um koji traga za tobom. Znam. Onda treba i ovo da
znaš... U jednom munjevitom času kroz nju se razgranala
bujica čuvstava, ideja i zaključaka. U trenu je iskusila kakav
je, u stvari, bio um pred njom. Slojevi njegove logike bili su
providni, tako da je svaka činjenica sijala skroz i osvetljavala
lanac zamisli na drugom nekom nivou. A ta se svetlost
zauzvrat prelamala kroz rešetku uma, prosipajući svoj
nepostojani sjaj na pretpostavke koje leže ispod. Bila je to
misao lišena sputanosti protivurečnih ljudskih mozgova. Ovo
osobeno svojstvo pojavilo se milijardu godina posle ere
praljudskih bića i sada je svedočilo o ograničenjima slepih
metoda evolucije. Ubrzani pritisak selekcije delovao je na
ono što je već postojalo, radije dodajući nove sposobnost
umovima nego da odstranjuje one delove koji nisu savršeno
radili. Ljudski mozak bio je oduvek ovako dograđivan i
iskazivao je svoje poreklo kroz nezgrapan rad. Kapetan je
ponikao iz jednog drugačijeg mehanizma. Međutim, ovo
saznanje predstavljalo je tek vlakno koje je lelujalo na oluji
što ju je preplavila. Pognula se pod težinom onoga što joj je
Kapetan podario, a silina udarca ju je ošamutila. Kao kroz
maglu videla je Tragača kako priskače da je prihvati u
naručje. A onda se vazduh zamaglio od pruga crnih poput
abonosa i ona oseti kako se smanjuje pod velikom tamnom
težinom.

31. NEBESKE AJKULE

"Ti to možeš da iskažeš?" upita Tragač, ispoljavajući
zabrinutost brzim pomeranjem brade i nabiranjem ćilibarnih
šara po krznu. "Ja, ja mislim da mogu", Klej je prespavala
mnogo časova. Kada je došla k sebi, Tragač joj je priredio
gozbu od bobica, voća i debelog, mesnatog lišća. Upravo je

pokušavala da objasni šta je osetila u kratkom sudaru
umova. Kao i Seranis, Kapetan je takođe slao obaveštenja
brže i na mnogo dubljem nivou nego što je Klej bila u stanju
da prihvati. "Ali zar i ti nisi isto osetio?" upita ona. "Ne
posedujem tvoj talenat." "Šta je Kapetan učinio pošto sam
se onesvestila?" "Razleteo se poput nekog jata ptica na koje
je lovac ispalio hitac." "Auh. Možda nije znao kako sve to da
mi saopšti, a da me ne preoptereti." "Možda. Već sam i
ranije viđao Kapetana. Ovaj put bilo je drugačije. Ah..."
Tragač ščepa neko stvorenje u obliku pacova koje je prolazilo
i odgrize mu debeli rep. Pacov je cvileo i siktao i Tragač ga
nežno spusti. Pacov se dao u beg, a Tragač se posvetio
žvakanju repa. "Pravi delikates", objasni on. "Gaje ukusne
repove, ali zato ostalo nije nizašta." "Preživeće?" "Već za
nekoliko dana izrašće mu drugi, raskošni rep." Tragač coknu
usnama, pruživši poslednji zalogaj Klej. "Ne, hvala, ne jedem
pacovske guzice. Govorio si nešto o Kapetanu?" "Bilo je
čudno." "Kako?" "Nikada ga ranije nisam video zabrinutog."
Klej je grizla usne dok su joj se sećanja komešala. Osetila je
nijanse u Kapetanovom strahu. Oštre, treperave slike već su
polako bledele. Podozrevala je da njena vrsta inteligencije
jednostavno nije bila u stanju da smesti u određene
kategorije ogroman priliv obaveštenja koji je primila, pa ga
je stoga odbacivala. "Sa Suprama je u stanju da iziđe
nakraj", reče ona. "Međutim, plaši se Ludog Uma." Tragač
klimnu. "Znači, Um je u potpunosti stigao." "U potpunosti?"
"Svi delovi su se udružili u celinu." "Uhvatila sam nešto o
tome kod Kapetana." Ona se zabrinuto namršti i zagleda u
daljinu. "Listovi od fine bakarne žice obavijaju se oko plavih
plamenova..." "Gde?" "Negde daleko. Gde je hladno,
mračno. Imala sam osećaj da se Ludi Um širi preko celih
zvezda. Sunaca... poput logorskih vatri." "Širi se." Tragač
pljesnu kandžama; gest koji je ličio na potajnu pretnju
delovao je nekako profesorski. Ispričala je Tragaču šta je na
trenutak videla. Veći deo predstavljao je ponovo pronađenu
istoriju. Ludi Um bio je zatočen u iskrivljenom

prostorvremenu blizu jedne ogromne crne rupe. Samo je
tamošnja sputavajuća zakrivljenost mogla dugo da ga
zadrži. To je pre mnogo eona izvelo čovečanstvo u saradnji
sa elementima i bićima koje nije mogla da opiše. Oko crne
rupe je orbitirao disk sazdan od materije koja je upadala u
nju, spljošten u tanku ploču koja se neprekidno okretala.
Unutrašnji rub diska pretvoren je u užarenu silovitost pod
sabijajućim dejstvom velikih plimskih gradijenata Crne Rupe.
Ludi Um držali su utamničenog kovitlaci i čvorovi izobličenog
prostor-vremena. Materija je stalno ulazila u disk na njegovoj
spoljašnjoj ivici, kako su oblaci prašine, pa čak i zvezde,
bivali privlačeni unutra, podležući ubrzo dejstvu trenja i
žestokog, razdirućeg pritiska nepopustljivog zagrljaja crne
rupe. Ludi Um bio je primoran da stalno pliva uzvodno protiv
ovog strujanja materije u disku. Ako bi popustio, bujica bi ga
ponela do same unutrašnje ivice diska. Odatle bi bio usisan
dalje, spiralno uronivši u rupu. Tako su izgledali zatvor i
mučenje namenjeno Ludom Umu. Nije bio u stanju ništa da
stavi na stranu u svojoj borbi da preživi. I to je bilo sve što je
spasilo ostatak Galaksije od njegove čudne srdžbe. "Ali
uspeo je da pobegne", primeti Tragač. "On se... rasuo." Ta
čudna reč pala joj je iznenada na pamet, prizvale su je sve
bleđe slike koje joj je uputio Kapetan. "Ludi Um sastoji se od
magnetskih polja i ona su se rasula preko provodnog diska.
Za to mu je bilo potrebno mnogo vremena, ali najzad je
uspeo." "Gde se nalazila ta Crna Rupa?" upita Tragač. "Bila
je to najveća koju je čovečanstvo uspelo da pronađe - Rupa
u središtu Galaksije." Oboje pogledaše napolje kroz providnu
opnu pod pritiskom. Treperavi sjaj milion sunaca obavijao je
središte Galaksije tako da je ono izgledalo veličanstveno
poput kakvog kosmičkog roja pčela. Pa ipak, znali su da u
samom središtu svog tog sjaja počiva potpuna tama. Deset
milijardi godina širenje Galaksije hranilo je tu crnu rupu.
Zvezde koje bi joj prišle suviše blizu bile su ogoljene i
usisane unutra. Svako umiruće sunce doprinosilo je gustini
tame, tom dinamičnom središtu oko koga je stotinu milijardi

zvezda kružilo u galaktičkom plesu. Klej prošaputa: "Znači
da je dovlačenje Sunčevog sistema ovamo, u blizinu središta
Galaksije, predstavljalo deo sheme da se uhvati u stupicu
Ludi Um?" Tragač se složi: "Mora da je tako." "Zar ne bi bilo
bezbednije da su pobegli najdalje što su mogli?" "Bilo bi. Ali
osećali su se odgovornim." "I tako je čovečanstvo dovelo
Sunce i planete ovamo kao neku vrstu straže?" "To je jedna
mogućnost. Naša zvezda je možda dopremljena ovamo da bi
izazvala Ludi Um kada se pojavi." "Kako se to moglo
izvesti?" "Nimalo lako." "Rekao si da je to jedna mogućnost.
Koja je druga?" "Da smo ovde smešteni u svojstvu stražara,
zaduženog da obavesti druge." "Koga?" "Ne znam." "Teško je
nekoga upozoriti kada ne znaš ko bi to mogao biti." "Postoji
još jedna mogućnost." "Koja?" "Da smo ovde da bismo bili
žrtvovani." Klej ništa ne reče. Tragač nastavi: "Možda bi se
Ludi Um zadovoljio time da pronađe i uništi one koji su ga
zatočili." Ležeran glas kojim je Tragač to rekao zamrznu Klej.
"Šta je, dakle, posredi?" "Možda Supre to znaju." "E, pa,
onda neka se oni bore protiv Uma. Meni je dosta svega."
"Nema načina da se izvučeš iz ovoga." "Izgleda da ne bi bilo
mudro poći što dalje od Sunca. Tamo Um sam sebe
akumulira." Tragač je posmatrao zvezde, bleštave rupe
izbušene u prožimajućoj noći. "Tebe je veoma lako pronaći
na Zemlji zbog talenta koji poseduješ. Ovde se stapaš sa
mnogim drugim glasovima uma." Klej zausti da se usprotivi
ali zastade, osetivši kako joj kroz svest odzvanja neka laka,
pronicljiva misao. Ona trepnu. Bio je to poziv na lov, osećaj
koji ni eoni nisu izbrisali, a koji kao da je odaslala neka brza
ptica, obrušavajući se kroz somotski vazduh, očiju
prikovanih za plen što je dole bežao. Ona ponovo baci
pogled na tinjajući sjaj u središtu Galaksije. Naspram njega
ocrtavali su se crni obrisi, uglasti i glatki, koji su se
uvećavali. Nisu bili metalni, kao što su to brodovi Supri, već
zeleni, smeđi i sivi. "Pozovi Kapetana!" reče ona. "Već
jesam", odvrati Tragač. Dok je Klej posmatrala približavanje
glatkih stvorenja, razabrala je da su veća od uobičajenog

života rođenog u svemiru koji je poznavala, kao i da više
nema vremena da ih izbegne, čak i kada bi Levijatan mogao
istog časa da okrene svoju veliku masu. Nebeske ajkule,
pomisli Klej; dve reči iskočile su na površinu svesti iz njenog
zapretanog rečnika. Izraz je odgovarao, mada mu nije znala
poreklo. Bile su elegantno oblikovane za brzinu, sa
mlaznicima za ispuštanje gasova. Solarna jedra davala su
dodatni potisak, ali nebeska ajkula predvodnik umotala se u
svoja jedra dok se približavala, uvukavši srebrnaste ploče u
proreze sa strane. Ispupčene parabole spreda i pozadi
svedočile su da su razvile radarska čula; i ovi organi uvukli
su se nekoliko trenutaka pre susreta kako se ne bi oštetili.
Prva se zabila u Levijatana, ni ne pokušavši da zakoči.
Razbila se o kožu iza plika u kome su bili Tragač i Klej. Videli
su da je izdubila veliku rupu u naboranoj površini. Nebeske
ajkule bile su velike, mišićave, moćne. Klej je posmatrala
nekoliko prvih koje su se zarile u išaranu kožu Levijatana,
zapitavši se zašto rizikuju da budu veoma oštećene samo
radi hrane. A onda joj puknu u ušima. "Uništavaju oklop!"
"Da", odvrati mirno Tragač, "to im je strategija." "Ali pobiće
sve na Levijatanu." "Probijaju samo nekoliko slojeva. Vazduh
koji hrli napolje donosi im tako nešto manjih životinja." Klej
je posmatrala jednu nebesku ajkulu koja se povukla od
krzave rane što ju je napravila. Vetar je u trenu razvejao
zvezdano zaleđe, što je bio jedini pokazatelj isticanja
vazduha. A onda su iz rane počeli da kuljaju komadići i
trunje, u obliku gejzira bespomoćnog, uvijajućeg plena.
Nebeska ajkula hvatala je sve svojim brzim, širokim ustima,
kao da ih je udisala. Klej je morala da podseti samu sebe da
su hladne, bezglasne, baletske kretnje ovih klizećih oblika, u
stvari, divljački napadi, nemilosrdni i delotvorni. U vakuumu
je čak i smrt dobijala kvalitet tihe gracioznosti. Pa ipak, kroz
sve se prosejavala lepota pretnje, svojstvo koje su u
podjednakoj meri delili i grizli soko i čegrtuša. U ušima joj
ponovo puknu. "Ako izgubimo sav vazduh..." "Ne bi trebalo",
odvrati Tragač, mada je očigledno bio zabrinut, jer su mu po

kaputu milele čađave spirale. "Opne se zatvaraju kako bi
ograničile gubitak." "Dobro", reče nesigurno Klej. Ali dok je
još izgovarala tu reč, podiže se vetar i poče da usisava suvo
lišće u ciklon koji se stvarao oko njih. "To nije trebalo da se
dogodi", primeti ukočeno Tragač. "Pogledaj." Napolju su se
dve nebeske ajkule, uvijajući se, uvlačile u starije useke.
Vazduh je prestao da ističe iz njih, tako da su nemani mogle
lako da uđu. Ostale su se povukle iz rascepa koje su
napravile posle svega nekoliko žestokih ugriza. Krstarile su
duž širokog poteza kože, tragajući za novim slabim tačkama.
U repovima su im se nalazile izduvne i prstenaste komore.
Ugledala je sjajni plamen dok su se vodonik-peroksid i
katalaza mešali u njima, tako da su ih snažno izabacivanje
dima i strujanje gurali napred duž namreškane smeđe kože.
Iz razjapljenih useka u koje su ušle nebeske ajkule dopreše
novi naleti vazduha. Neki od njih doneše životinje koje su se
prevrtale u sve ređim kovitlacima, a ajkule ih željno
progutaše. "One koje su ušle unutra - mora da razdiru opne
koje si pominjao", primeti Klej. "Isisavaju zaštićene oblasti."
Tragač se napregnuo kako bi odoleo vetrovima koji su se
postojano pojačavali. "Modifikovana taktika. Čak ako i
nestanu one unutra, njihovi sadruzi imaju koristi od ovog
dodatnog manevra. To je dobro za vrstu uopšte, uprkos
žrtvovanju nekolicine." "Da, ali šta ćemo mi?" "Dođi." Tragač
se odbaci, a Klej krenu za njim. Odbijajući se o debla i
trupce, Tragač se sklupča u loptu kako bi pružio što manju
površinu orkanu koji je zavijao. Klej postupi na isti način,
suzivši uz to očne kapke kako bi se odbranila od kiše lišća,
kora i grančica koja ju je zasipala. Tragač ju je vodio
krivudavom stazom odmah ispod kože Levijatana. Uprkos
pomahnitalom vetru, čula je zavijanje i povike životinja.
Jedno mačkoliko stvorenje ispustilo je cevasti koren za koji
se držalo i vrteći se izgubilo. Trouglasti prostirač sa
nožicama sudario se sa Tragačem i odbio od Klej pre no što
je, pomamno se okrećući, nestao u sumanutoj magli. Stigli
su do sistema nalik na srce, sa venama i arterijama koje su

se prostirale u svim pravcima. Vetar je ječao i skupljao se
ovde, nagoveštavajući da ono najgore još nije nastupilo.
Nagađala je da su otvorene rane iza njih nastavile da se
cepaju i da kroz njih napolje kulja sve veći i veći deo
Levijatana. Tog časa Klej je prvi put palo na pamet da bi čak
i ovo ogromno biće moglo možda umreti, da bi njegovi
sokovi i vazduh mogli iskrvariti u svemir. Pohitala je za
Tragačem. Pored njih prođe jedan sivi oblak i nastavi u
pravcu uzdišućih strujanja. Klej je prepoznala u njemu
letelice veličine palca koje su sačinjavale Kapetana, a koje
su sada proticale da brane njegov brod. Možda je bilo više
od jednog Kapetana, ili je možda postojala posada
sastavljena od antoloških bića. Ili je, pak, besmisleno bilo
uopšte praviti razliku između pojedinačnih entiteta. Ispred
njih nalazila se oblast sa koprenastom, prozračnom
površinom, prošarana fosforescentnim prugama. Tragač
zgrabi jednu ploču od neke voštane tvari, koja je ličila na
veliku opnu po kojoj se skupljao polen. Čak je i u haosu koji
su stvarali uskovitlani komadi Klej uspela da razabere da je
ovo deo neke ogromne biljke. Nalazili su se u vrhu velikog
tučka. Tragač je otkinuo komad lepljivog zida. Iznad tog
mesta stajala je široka, providna kupola koja je sprovodila
Sunčevu svetlost do kožnatog pupoljka biljke. U
unutrašnjosti lisnatog pupoljka nalazile su se površine
prekrivene ogledalima koja su odražavala jarku Sunčevu
svetlost u blistave oštrice, šaljući osvetljenje duboko u
unutrašnje pukotine Levijatana. Sve je ovo obuhvatila
jednim pogledom. A onda ju je Tragač povukao do zida
lisnatog pupoljka, gde je upala u lepljivi tvar. Tragač je lajući
izdavao naređenja, a Klej ih je izvršavala; od tvrde ploče
napravila je piramidu. Tragač je spojio ivice lepkom sa
zidova. Poslednju stranu je spustio, tako da su se našli u
piramidi. Krenuli su prema providnoj tavanici na kovitlacu
vetrova koji su se polako pojačavali. Tragač je čučao na vrhu
piramide. Dodirnuo je tavanicu i učinio nešto brzo sa zidom -
i oni prođoše, obrevši se u golom svemiru.

"Ovo neće dugo izdržati", reče Tragač. "Dok ne ostanemo
bez vazduha", dodade Klej. "Ako izdrži i dotle." Prednost
živih konstrukcija bila je u tome što su one srastale na
šavovima, u čemu im je pomagao i lepak, postajući čvršći od
bilo kog veštački proizvedenog hermetičkog zaptivka.
Priroda je volela sve što je bilo glatko i bez šavova. Uskoro je
njihova piramida bila čvrsta i udobna. Udaljili su se od
Levijatana. Klej se nadala da neće privući pažnju nebeskih
ajkula; i zaista, grabljivice su nastavile da pohlepno njuškaju
po svežim ranama u sredini broda. Oko Levijatana nalazila
se gomila đubreta. U ogroman oblak pristigao je najšarolikiji
život rođen u svemiru. Jedan deo predstavljale su male
grabljivice koje su harale po svemu što su nebeske ajkule
ostavile. Druga stvorenja raširila su paučinaste ploče kako bi
uhvatila vazduh koji je isticao iz Levijatanovih rana. Mali
stvorovi gnezdili su se po velikim gasnim vrećama,
nabubrelim od retkog bogatstva. Prilepci su pohlepno puzali
preko rožnate kože prema pukotinama. Kada bi stigli do
odredišta, hvatili bi struje fluida koji su u nepravilnim
razmacima šikljale u vakuuum. Ovo je za neke bila preobilna
žetva; Klej je primetila radost kod uzbuđenih, tankooklopnih
buba koje su jurile tamo-amo i koje su pustošile oborene
delove nekad slavne paprati. Rane su stvarale vodoskoke
što su izbacivali raznolike oblake biljnog i životinjskog sveta
u okupljenu gomilu gladnih potrošača, čiji je apetit bio
podstican štedrošću šikljajućeg vazduha. "Nadam se da im
se ne sviđa naš ukus", reče Klej. Usta su joj bila suva i već je
odavno zaboravila na strah. Sada je naprosto gledala.
Gargantuanske snage umele su da je nagnaju da se zamisli.
Ova osobina uspešnije je pomagala praljudskim bićima da
prežive nego otvorena agresija ili upadljiva galantnost i nije
je ni ovoga puta izneverila. Vidni strah privukao bi na sebe
pažnju. Promicali su kroz mnoštvo različitih oblika rođenih u
svemiru; možda je njihova lađa bila suviše čudna, tako da je
obeshrabrivala spremne napadače; čak se i gladni lešinari
mudro opredeljuju za hranu koja im je poznata. "Misliš da će

ubiti Levijatana?" upita Klej. "Planine se ne plaše mrava",
odvrati Tragač. "Ali proždiru ga!" "Ne mogu dugo da izdrže
unutra u planini. Za one rođene u svemiru vazduh u velikim
količinama predstavlja jak otrov." "Kiseonik?" "On
rasplamsava vatre koje nama donose život. Previše
kiseonika i..." Tragač pokaza prstom. Premanovi dima počeli
su da se pomaljaju iz nazubljenih rana. Strujanja vazduha
postajala su sve tanja, a i donosila su crne pruge. "Nebeske
ajkule mogu da haraju po unutrašnjosti dok im vazduh ne
zapali utrobu." Tragač je posmatrao ovaj prizor gotovo sa
naučničkim zanimanjem. "Umiru da bi druge mogle da
pojedu Levijatana?" "Kako izgleda. Mada podozrevam da se
iza njihovog ponašanja krije još jedna svrha.." "Sve ovo
razbojništvo. Užasno je." "Da. Mnogi stvorenja su stradala.
Ali ne i ona zbog kojih je ovaj napad preduzet." "A ko je to?"
"Mi."

32. ŽIVI MOST

Sačekali su da prođe napad. Čupavi pramenovi dima
stanjivali su se dok je Levijatan lečio unutrašnje prelome,
podižući brane koje će sprečiti bujicu vazduha da i dalje
izlazi. Preostale nebeske ajkule zloslutno su klizile povrh
Levijatanove kože, ali je nisu parale niti dubile. Nisu
obraćale pažnju na mestimične prstenove biljnog života oko
središta Levijatana. Očigledno je to debelokožno, lepljivo
rastinje lučilo otrove ili je bilo u stanju da se odbrani na neki
drugi način, tako da mu je bilo dopušteno da širi svoje
kožnato lišće na Suncu, ne hajući za napad na Levijatanovo
telo. Nebeske ajkule su se prvo hranile otpacima. A onda su
osetile Kleja i Tragača i sve zajedno krenule prema njima.
Usta im se razjapiše, otkrivši šiljate, plave zube. Klej oseti
preteća, nema prisustva u svom umu, kao da joj je neko
iznenada pritisnuo ledeno staklo na lice. Tragač reče: "Mrzi
ih." "Ti ih mrziš?" "Ne, ti ih mrzi. To će nas zaštititi." "Ja..."

"Smesta." Ona pusti da iz nje iscuri deo zapretanih osećanja,
zamislivši ih kao jedno oštro koplje hitnuto u najbližu ajkulu.
Ovog puta je svoju emisiju osetila kao blistavu iskru otrovne
narandžaste boje. Nebeska ajkula se zakoprcala, okrenula,
pobegla. "Odlično. Ponovi to kad god se neka približi."
"Zašto ih i Levijatan ne sprečava na ovaj način?" "Kada su u
čoporu, one prigušuju Levijatanovo ustrojstavo misli i brane
se protiv njega. Ali on im to skupo naplaćuje, jer nisu mnogo
inteligentne. Dok haraju po bespomoćnom životu koji je
izbačen napolje, odbrana je isključena." Nebeske ajkule su
već bile dosta daleko od Levijatana, sustižući oduvana
stvorenja i delove biljki. Njihova uglasta tela su se nadula, a
nesvarena gozba u stomacima još se mućkala. I spreda i
pozadi, iz njihovih bradavičastih bokova razmotali su se
dodaci. Rascvetale su se parabolične antene koje su počele
strpljivo da skeniraju sa metronomskom preciznošću. Klej je
podozrevala da postoje vrste koje su lovile ove gipke lovce,
mada joj je bilo teško da zamisli kako je iko mogao ugroziti
ove zle, pokretne žderonje. "Znači, ti misliš da smo im mi bili
cilj?" "One retko napadaju Levijatana; gubici su suviše veliki.
Obično ovoj taktici pribegavaju iz očajanja, kada drugde ne
mogu da dođu do hrane." "Pa, možda im ovo loša godina."
"Nisu izgledale izgladnele i mršave. Ne, naređeno im je da
to urade." "Misliš da im je to Ludi Um naredio?" "Mora biti."
Klej se sledila. "Znači da on zna gde se nalazim."
"Pretpostavljam da samo ispipava, sprovodi svaku ideju koja
mu padne na pamet." "Pobio je mnogo stvorenja na taj
način." "Nije ga briga za to." Njihov uglast mehur bio je
orošen vlagom. Klej obrisa površinu kako bi bolje videla,
zaboravivši na nebeske ajkule i počevši da se pita kako će
uopšte ovde, napolju, da izdrže duže vremena, bez obzira na
Ludi Um. Tragača to, izgleda, nije brinulo. Raširio je zadnje
noge, zauzevši položaj koji je nagoveštavao da namerava da
se olakša, ali Klej reče: "Tragaču! Ne sada." "Ali moram."
"Slušaj, podavićemo se ovde ako..." Tragač bučno prdnu i
ispusti tanki mlaz pravo na najbliži zid. "Udahni duboko",

reče on. Klej udahnu deo smrada - a onda joj puknu u ušima.
Tragačev izmet napravio je malu rupu u njihovom zaštitnom
omotaču. Vakuum je isisao smeđu sluz. Klej se uhvatila za
najbliži zid pošto je vetar koji se podizao počeo da joj čupa
kosu. Prožeo ju je iznenadni strah i ona stade pohlepno da
uvlači vazduh, osetivši da već postaje ređi. Na suprotnom
zidu mala rupa je zviždala u znak zloslutnog protesta. Zid
polete ka njoj. Ona ga udari, odskočivši kada oseti
iznenandu hladnoću. Odjednom joj se lice nađe zagnjureno
u Tragačevo krzno i ona se uhvati za njega.

Mislila je da zatraži objašnjenje, ali za to bi samo uludo
trošili vazduh. Tragač suknu, spretno i lako je ponevši. Imala
je osećaj da joj je neko zario bodeže u bubne opne. Tragač je
zario kandže u zidove, prvukavši ih tako da su obrazovali
ugao. Naprezala se da vidi šta se događa. Vazduh koji je
isticao obrazovao je tanku, vrišteću raketu, koja ih je gurala
nazad prema Levijatanu. Zašli su u njegovu senku. Ugledala
je svežu ranu na obližnjem delu kože. Bleda, ružičasta opna
iskliznula je iz njenih ivica. Usek je ličio na oko koje se
veličanstveno zatvara, povređeno i okolo crveno. Kretali su
se gotovo pravo prema toj pukotini koja se polako zatvarala.
Tragač skoči u stranu. Time je istog časa promenio pravac
vazduha koji je u mlazu isticao. Zatim se priljubio uz
suprotni zid i mlaz je ponovo promenio pravac. Ova ispravka
kursa odvela ih je pravo kroz zenicu otvora koji se zatvarao.
Udarili su u veliku, meku paprat i stali da odskaču po
pometenoj mreži grana. Ružičasta opna se iznad njih
zatvorila, naboravši se duž šava. Klej više nije mogla da
zadržava dah. Ispustila ga je, zakašljala se, a potom ponovo
udahnula redak, ali topao vazduh. Pohlepno je, trepčući,
stala da ga udiše. Oko njih započe komešanje i klizanje.
Levijatan je već počeo da se obezbeđuje i oživljava. "Kako...
kako si to postigao?" "Jednostavan problem dinamike",
zevnu Tragač. Dva dana su proživeli u ovoj zoni izdeljenoj na
segmente i odaje. Vojske malih radnika nalik na insekte

milele su posvuda, krpeći i potkresujući. Ružičasta opna
postala je deblja taman za onoliko koliko je bilo potrebno da
spreči isticanje vazduha, ali ne i prodiranje Sunčevih zraka
koji su ubrzavali obnavljanje. Klej je pronašla hranu i
odmorila se, posmatrajući gomile užurbanih radnika. Kroz
providnu opnu mogla je da vidi život rođen u svemiru i
konačno je uspela da shvati njegovu svrhu. Mali, puzavi
oblici negovali su iskidanu kožu svojim lepljivim
izlučevinama. Ostali su, izgleda, prevozili materijale iz
udaljenih delova Levijatana do mnogih razderotina i rana.
Neobična pravougaona stvorenja naglo su pristizala sa
dalekih mesta, vukući vreće sa tečnošću i krupnim
semenjem. Polako je shvatala smisao Levijatana, njegove
tajne koje su se preplitale. Leš jedne nebeske ajkule, koju je
proždrala vlastita unutrašnja vatra, postao je hrana za
mnoštvo biljaka što su počele da se obnavljaju. Vojske koje
su raznosile delove nebeske ajkule nisu pokazivale nikakvu
zlobu niti osvetnički bes dok su komadale telo, ponekad
zastavši da pojedu koju mrvicu. Samo su predano obavljale
svoj posao i to je bilo sve. Iako se štošta moglo popraviti,
veliko svet-stvorenje bilo je očigledno teško ranjeno. Na
mestima gde su ajkule rastrgle zatvorene oblasti pod
pritiskom, zjapili su dugački ponori, iz kojih se prosipalo
bogatstvo. Cele oblasti su posivele jer ih je zahvatila smrt.
Smrad tela oterao je Klej i Tragača iz nekada mirnih gajeva
lepljivog drveća sličnog bananama. Međutim, Klej je postala
svesna stvarnih razmera ogromne štete kada je osetila
laganu, ali postojanu gravitaciju koja ju je gurala prema
stražnjim slojevima. "Krećemo se", reće ona. "Moramo."
Tragač je pažljivo brao trnjike sa jednog lepog žbuna crvenih
bobica. Uveravao ju je da je trnje veoma ukusno, dok su
bobice otrovne; taj žbun je bio pravi majstor u pretvaranju.
"Kuda?" "Ka Jovu. Događaji su ubrzali stvar." "Da li Levijatan
umire?" "Ne, ali trpi strašan bol. Traži pomoć." "Od Jova?"
"Ne, mada troši sokove da bi nas tamo odveo. Njegovi
mnogobrojni prijatelji mogu da mu pomognu tokom puta."

"Nas? Zar smo mi toliko važni?" Tragač ništa nije odgovorio,
pa se Klej udaljila. Pošto se tri puta izgubila, pronašla je
providni mehur kroz koji je mogla da vidi prostor iza njih.
Dugački biserni pramenovi sukljali su iz Levijatana. Izbijali
su iz šiljatog, bradavičastog rastinja za koje je Klej bila
sasvim sigurna da ga ranije tu nije bilo. Raslo je
zapanjujućom brzinom i na neki način bilo je povezano sa
hemijskim sistemom koji je napajala Levijatanova
unutrašnja hemijska laboratorija. Nos joj se nabrao kada je
osetila miris peroksida, a od grmljavine postojanih
detonacija zadrhtale su obližnje debele grane. Još dok je
ogromna gromada ubrzavala, Klej je uspela da vidi skupine
života nastalog u svemiru koje su se odvajale i udaljavale.
Neke vrste su, izgleda, napuštale brod, osetivši možda da je
pred njima nešto opasno. Raširile su široka, srebrnasta jedra
koja su odbijala lik Sunca što se smanjivalo. Druge su, pak,
imale jedra koja su bila potpuno crna, pa je Klej
pretpostavila da bi one mogle biti prirodni plen nebeskih
ajkula. Odrazi bi privukli neželjenu pažnju, tako da su ova
stvorenja čudnog oblika razvila jedra u obliku padobrana
koja su upijala Sunčevu svetlost, a zatim bi rasipale
sakupljenu toplotu posredstvom tankih, pirokih peraja za
hlađenje. Ovakva prilagođavanja vodila su do svih mogućih
rasporeda na površini. Stvorenja slična apstraktnim slikama
bila su sasvim delotvorna ovde gde gravitacija nije imala
udela u oblikovanju evolucionih pritisaka. Njihovi potpornji,
ploče, cevi i palube koristile su svaku geometrijsku prednost.
Stožeri koji su bili krhki koliko i stabljike cvetova služili su za
okretanje prostranih ploča i jedara. Providnim venama
proticali su sokovi zelene boje i boje slonovače. Dok su oni
napuštali ranjenog diva, drugi su pristizali. Velike trupe
obrušavale su se da dočekaju Levijatana; Klej su podsećale
na vretenaste gomile zelenih čačkalica. Te skupine
neverovatnog izgleda bi usporile, zakačile se za Levijatana i
istovarile svoj teret. Klej sinu da Levijatan igra ulogu koja
nije imala parnjaka u ljudskom svetu. Kružio je među

svetovima, pa ipak nije bio običan brod. Čitave flote života
rođenog u svemiru razmenjivale su hranu i seme, a van
svake sumnje i mnogo više od toga, pukim presecanjem
orbite Lervijatana, postižući biološke pogodbe i potom se
vraćajući u crne dubine gde su se razmnožavale. Levijatan
je bio ambasador, provodadžija, robna kuća i upravnik
pogrebnog zavoda, a imao je i mnoge druge nedokučive
uloge. Pa ipak, ta ogromna životinja bila je sada veoma
oštećena, pa je grozničavi nemir ispunjavao vazduh oko Klej.
Lenjo se okrenula od Suncem obasjanog prizora stražnjih
oblasti baš na vreme da ugleda mali, rumeni disk koji joj se
pojavio u vidnom polju. Žile na vratu joj iskočiše i ona se
brzo okrenu, znajući šta će da ugleda. Ti si mi ovo navukla
na grbaču, odaslao je poruku Kapetan. Nadnosio se nad
njom. Njegove komponente-palčevi lebdeli su puni potisnute
energije, dajući izduženom ljudskom obliku izgled povijenog
kipa koji je obasjavala pegava svetlost, nalik na senke
listova koje su uzburkali hiroviti povetarci. "Nisam čak ni
znala da postoje nebeske ajkule. Moraš shvatiti, ja..." Mnogo
toga ja razumem. Nedostaje mi trpeljivosti. Klej je žudela da
pobegne. Ali kako da izbegne ovaj ljutiti, brzi roj? Bolje da ga
zagovara. "Uopšte nije bila moja ideja da dođem ovamo."
Izduženo ljudsko obličje se nadulo. Leva ruka mu se sjedinila
sa telom. Osetila je pretnju iza tih naglih izliva, pojačanih
kopljima besa koja su izbijala iz Kapetanovog mračnog
talenat-glasa. Nije ni moja. Otarasiću se ja vas. "Otići ću čim
budem mogla." Ludi Um je posvuda ispružio pipke; zmijoliko
se uvlače u mene. "Misliš li da me može pronaći?" Oblik koji
se sve vreme menjao upi noge u telo, kao da mu
komponente moraju biti skupljene da bi mogao o ovome
razmisliti. Da, uskoro. Ispituje me. "Koliko mi je vremena
preostalo?" Do sada bi te već sigurno pronašao da mu se
nije usprotivila jedna druga, slična veština. Ne mogu
predvideti ishod jednog tako velikog sudara. Klej je pokušala
da natera sebe da o ovoj stvari razmišlja kao o nekoj
zajednici delova, ne jednostavno kao o organizmu. Međutim,

pokretni oblak izgleda da je namerno poprimao čovekoliki
oblik kako bi u njoj izazvao uznemirujuće, atavističke
strahove. Pitala se da li mu je to i bila namera. "Kakva to
druga 'veština'? Neki drugi magnetski um?" Sličnih moći;
hita na samoj gipkoći polja. Zove se Vanamond. "Da li on
predstavlja opasnost po tebe?" Iako to nije htela, Klej se
malo povukla pred nestalnom maglom stvorenja. Odlučila je
da stoji uspravno i neustrašivo pri slaboj pseudogravitaciji,
nastaloj usled toga što je Levijatan počeo da ubrzava, kako
ne bi pokazala da joj se utroba grči od straha. Ali koliko je
Kapetan to mogao da nasluti iz njenih neskrivenih misli? Ne
znam. Prezirem sve slične ljudske izume. To ju je zapanjilo.
"Vanamond... mi smo ga stvorili?" Tipično ljudski način
razmišljanja: njime ste hteli da ispravite prethodnu grešku -
Ludi Um. "Slušaj, ti, ni Levijatani nisu nepogrešivi", reče Klej
dok joj se vrtelo. Naše greške ne ostaju zarobljene u čipci
magnetskih polja tokom mnogo okretaja Galaksije. One
umiru. Kapetan-oblak zazuja i stade da se nervozno rastače.
Glava mu se podigla u vazduh, a usta razjapila poput rupe
od metka koji je prošao kroz glavu, tako da je Klej mogla da
vidi rastinje s druge strane. Torzom su gore-dole kuljali talasi
besa. "Znači, mi pravimo stvari koje traju", izreče Klej
neusiljeno. Nije nameravala da dozvoli da je ovim
razgovorom zaplaši. "Ne možeš nas kriviti, je li tako?" Zašto
da ne? "Ni mi sami dugo ne trajemo. To se bar odnosi na
praljudska bića. Ono što stvorimo mora da živi umesto nas."
Ni ne treba da trajete. Vreme je nekada poštovalo tvoj rod.
Sada vas vuče za sobom. I pored straha, ovo je zabolelo
Klej. "Oh, zaista? Čini mi se da si se prilično uplašio od te
stvari koju smo stvorili." Kapetan je potpuno izgubio svoj
ljudski oblik, rasprsnuvši se u vazduh poput šrapnela.
Sastavni delovi su ljutito zujali oko Klej. Stajala je potpuno
mirno, setivši se događaja na Zemlji kada je zapušila
nozdrve kako bi se odbranila od oblaka. Međutim, to joj ovde
ne bi bilo ni od kakve koristi. Zurila je pravo napred,
nateravši um da miruje. Možda je njen um bio mali i

ograničen, ali ona nije nameravala da pruži poludelom
oblaku nikakvu priliku za likovanje. Kapetanovi letači su se
češali o nju poput teških, vlažnih udara dlanom o dlan -
uporno, pljeskavo, neugodno. Tanušni glasići kreštali su joj u
umu i ništa joj ne bi pomoglo i da je dlanovima zapušila uši.
"Bićete ljubazni da nastavite sa svojim poslom", probi se do
njenog uma Tragačev glas. Klej poskoči, zapanjena
kvalitetom tog glatkog, gotovo tečnog zvuka. Tragač je visio
na jednoj kandži sa nekog vlakna, zureći u središte magle-
besa. "Smesta", dodade on. Sastavni delovi se polako
primiriše, kružeći u obliku ciklona oko Tragača i Klej, ali na
pristojnoj udaljenosti. Prolazim kroz agoniju zbog vas! "Kao
što i treba", odvrati Tragač, "jer moraš." Odlazite! "Sve u
svoje vreme", reče Tragač. Posle toga sastavni delovi
pokuljaše, kao da su ih zvali bezbrojni zadaci. Klej oseti iskru
sažaljenja prema tim čudnim stvarima i njihovoj još čudnijoj
ukupnosti. Pretpostavljala je da je i ona na neki način bila
antologijsko bićem kao i da su i njene ćelije nemo patile
zbog nje. Ali Kapetan je predstavljao drugačiji poredak
stvari, otvoreniji i prema radosti i prema agoniji na način koji
ona nije umela da iskaže, već ga je samo osećala duboko
pomoću talenta. "Hvala", izgovori ona šapatom, jer joj je
grlo još bilo stegnuto. Tragač se lagano spusti blizu
providnog mehura. "Čak je i veliko biće u stanju da naudi
drugima u trenutku samogubljenja." "Kada poludi, to ti je
samogubljenje? Smešan izraz." "Za Levijatana bol ima
drugačiji kvalitet koji ti ne možeš iskusiti. Nemoj nikada ni
pomisliti da si u stanju da osetiš njegovu žrtvu." Klej nije
znala šta na to da odgovori. Videla je strašnu štetu koja je
bila pričinjena, smežurane oblasti, stvorenja koja su
skončala jer im je krv proključala, pa i gore od toga. "U
međuvremenu", reče Tragač na način koji je koristio da bez
najave promeni temu, "uživaj u prizoru." Rumeni disk je
sada već bio mnogo veći. Bila je to planeta srebrnih mora i
neravnih, smeđih kontinenata optočenih oblacima. Dok su
joj se brzo približavali, Klej je videla da povrh polutara lebdi

jedan krug nalik na kakav pojas. Činlo se da ga iznad
atmosfere pridržavaju visoke kule. Tanke stabljike ličile su na
Vatreni točak koga se oslobodila, ali bile su pričvršćene.
Njihova središta su orbitirala, sa osnovama zabodenim tle,
dok su glave dodirivale veliki prsten koji je opasivao
planetu. Svaka kula mogla je uspravno da stoji sama za
sebe i možda je nekada to i bilo tako. Sada ih je prsten
spajao, učvršćujući celo ustrojstvo. Levijatan je nameravao
da prođe pored velikog kruga, rekao joj je Tragač. Čak i sa
ove udaljenosti Klej je mogla da vidi odeljke koji su klizili
gore-dole kroz kule, spajajući one rođene u svemiru sa
onima rođenim na površini. Duž samog prstena kretali su se
su veći oblici, donoseći svoje zalihe do kula najbližih
njihovom odredištu. Na taj način su Levijatan i njegovi brojni
putnici sjedinjavali svoja bogatstva sa zelenom površinom
koja se dole prostirala. Pojedine kule uranjale su u srebrna
mora, dok su druge stajale na vrhovima ogromnih planina.
"Kakvo je ovo mesto?" upita Klej. "Mars", odvrati Tragač. "A
šta je sa Venerom?" Tragač pokaza prema jednoj plavo-beloj
tački. "Blizu je. Sada nam nije potrebna, pa sam naložio
Kapetanu da nas, krivudajući, dovede blizu Marsa. Steći
ćemo momenat sile, ukravši ga iz zaliha planete, te tako
brzo nastaviti dalje." "Ili se mi krećemo veoma brzo, ili ove
planete nisu mnogo udaljene jedna od druge." "I jedno i
drugo. Svi drevni svetovi sada su sakupljeni u uskoj oblasti
oko Sunca i svaki se smestio na udaljenosti od središnje
vatre koja mu najviše odgovara." "Izgleda bolje od Zemlje."
"Tačno, jer se ljudi nisu petljali s njim preko milijardu godina.
Nekada je i on bio pustinja." Klej je glatko odbila da u to
poveruje, jer je Mars predstavljao ćilim bogatih vijuga. Da
nije Supra i njihovih robota zaljubljenih u pustinju, zamišljala
je ona, i Zemlja je mogla biti ovakva. "Da li bismo mogli
tamo da živimo?" "Moramo dalje. Ovde je suviše opasno za
nas." Tragač pokaza prstom. Duž prstena su se uvijale
narandžaste i plave niti. Jurcale su gore-dole po kulama, kao
da traže načina da uđu. Klej je sada mogla da razazna

materijal od koga su bile sazdane kule i na svoje
iznenađenje utvrdila je da su to isti onakvi slojevi drveta od
kojih je bio i Vatreni točak; i zaista, ceo sistem prstena ličio
je na živi viseći most u ravnoteži, koji je Mars postavio u
velikoj provaliji vakuuma. Klej prošaputa: "Munje."
"Pretražuje", reče Tragač. Razabrala je magnetske oluje koje
su se, valjajući se, približavale negde iza Marsa, nalećući na
prsten poput talasa kakvog ogromnog okeana. "Može li
oštetiti prsten?" "Može uništiti celo to veliko ustrojstvo ako
pomisli da si tamo." "Ludi Um je posvuda." "Širi se, stalno se
širi. Kada smo napustili Zemlju, samo je na trenutak prodro
u pravcu Sunca, i to po visoku cenu. Sada lovi između
svetova. Lunja i ispipava, pa je čak naučio i da gospodari
čoporima kao što je bio onaj sastavljen od nebeskih ajkula."
"Stvari se brzo pogoršavaju." "To je ono što smo želeli",
blago primeti Tragač. "Molim? Zašto?" "Da se sakrio među
zvezdama, nikada ne bismo mogli biti sigurni da je mrtav."
Klej odmahnu glavom. "Misliš da ga možeš ubiti?" "Ja ne."
"Ko može?" "Svi, ili niko."

33. ŽIVI KONTINENTI

Napravili su luk prema zvezdama. Prvobitni Sunčev sistem
bio je neprijateljsko kraljevstvo, u kome su se sve planete
osim Zemlje rangirale od mrtvih do pogubnih po život. A
onda je došlo do znamenitog, eonski dugog prepodešavanja.
Na kraju je Zemlja postala najbliže Sunčevo dete; potom je
dolazila Venera, a onda Mars. Sve tri planete sada su bile
zrele bašte. Pravo središte velikog sistema - jovijanskog
kompleksa - nalazilo se iza Marsa. Njegov gargantuanski
stožer nekada je bio planeta Jupiter. Naduta, uzavrela
superplaneta, koja je postala sunce, sijala je vlastitom
bledom infracrvenom svetlošću. Ugojila se, proždravši mase
drevnih Urana i Neptuna. Sudar ovih svetova bio je jedan od
najspektakularnijih događaja u ljudskoj istoriji, mada je to

bila tako davna prošlost da se čak i u Diasparu sačuvao tek
po koji zapis. Pošto se Jupiterova duboka atmosfera smirila,
njegov postojani sjaj zagrejao je ledena prostranstva
njegovih meseca. Zatim je Saturn, koji je mnogo puta
kružeći prošao oko Jupitera, izbegavši sudar za dlaku, bio
lišen velikog dela svoje mase. Ovaj rastresiti plen razdeljen
je ravnomerno među drevnim mesecima. Smanjeni Saturn
sa hladnim, plavim okeanima sada je takođe kružio oko
Jupitera. Pošto je okončan sav taj golemi gravitacioni
inženjering, Saturn je ponovo dobio prstenove koji su bili
istovetni onim prvobitnima. Zatim je tu prispela spečena
stena Merkura, koja je stigla iz Sunčeve blizine izvodeći
nebrojene kinematičke menuete. Lake tečnosti sa Saturna
obasipale su hiljadama godina stvrdnute ravnice Merkura,
tako da je sada nekada goli svet, koji takođe kruži oko
Jupitera, blistao optočen neobičnim ružičastim i
narandžastim vazduhom. Sve je ovo postignuto izvođenjem
veštih gravitacionih susreta, za šta su bili potrebni
milenijumi. Pošto su bili pažljivo podešeni, svi svetovi su
sada pružali utočište nekoj vrsti života, mada krajnje
različitih oblika. Jovijanski sistem počivao je na rubu
Sunčeve zone života, dok je Jupiter dodavao upravo onoliko
rumenog sjaja koliko je bilo potrebno da se iskoristi sva
spasena masa drevnih gasnih džinova. Iza Jovijanskog
sistema preplitale su se putanje samo otpadaka i leda, a još
dalje bile su komete podvrgnute kultivaciji. Klej je
promatrala sa izvesnom slutnjom približavanje velikog plesa
Jovijanskog sistema. Svuda oko nje Levijatan se obnavljao,
ali prolećni žar s kojim je to činio nije mogao da joj popravi
raspoloženje. Tragač nije bio od velike pomoći; često je
dremao i kao da ga uopšte nije brinuo predstojeći sukob. U
želji da odvrati pažnju od toga, zurila je kroz providne
čireve, pokušavajući da shvati spoljašnju zamršenost koja se
rasplitala pred njenim očima. Morala je da prevaziđe način
razmišljanja svojstven celokupnom životu rođenom na
planeti. Svemir nije bio samo prazan prostor, već koloplet

energije, materije i prostora. Za razliku od njega, planete su
predstavljale nepodobna mesta, čija se važnost uglavnom
sastojala u tome što je život začet na njihovim uskomešanim
površinama. Konačno, nesputane atmosfere uzburkavaju
prašinu, sprečavaju prolazak Sunčeve svetlosti, izazivaju rđu
na metalima, zadaju udarce svojim vetrovima, preteranom
toplotom i hladnoćom. Gravitacija je primoravala čak i
najjednostavnije žitelje površine da koriste najveći deo svog
tela samo da stoje uspravno. Čak su i svetovi bez vazduha
polovinu vremena uskraćivali svojim površinama Sunčevu
svetlost. O tim stvarima nije moglo da se pogađa: na
planetama su se dan i noć smenjivali u strogim razmacima,
s tačno određenom gravitacijom i atmosferom. S druge, pak,
strane, Sunčeva svetlost neprekidno je plavila spokoj
svemira u kome se meteorološke prilike nikada nisu
menjale. Tanke ploče mogle su da skupljaju energiju visokog
kvaliteta, koju nije zamagljivao uskovitlani vazduh. Šolje su
mogle da pijuckaju laki snop čestica koje je odaslalo Sunce.
Asteroidi su nudili masu bez zahtevnog zagrljaja gravitacije.
Isto kao što nastanak u plimskim jezercima nije značio da je
plitka voda najbolje mesto za potonji život, tako su i planete
neizbežno postale ustajale bare. Biološka raznovrsnost
zahteva prostor za varijacije, a svemir ga ima napretek, tako
da ga je spremno ponudio prvim organizmima rođenim u
njemu. Isticali su se čvrstom, ali gipkom kožom, bili su laki i
zategnuti, siromašni unutrašnjim gasovima i tečnostima.
Evolucija je koristila njihovu svežu bestežinsku geometriju
kako bi projektovala pronicljive alternative za jednostavna
creva i kičme rođenih na Zemlji.

Klej je očekivala da će viđati sve manje svemirskih oblika
koji slobodno lutaju unaokolo kako se Levijatan bude
udaljavao od Sunca. Ali, umesto toga, obilje života bivalo je
sve veće i raznovrsnije. Mada je jačina Sunčeve svetlosti
bila obrnuto srazmerna kvadratu udaljenosti od zvezde,
raspoloživa zapremina povećavala se na kub. Slepa veština

evolucije ispunila je ovu sve prostraniju nišu nebrojenim
oblicima. Tanki poput vretena, sa raširenim jedrima, barokno
elegantni, krstarili su oko Levijatana. Njena istraživanja
odvela su je u čudne delove Levijatana, duž plitkih jezera,
pa čak i preko senovitih, zdelastih pustinja. Pronašla je jednu
zdepastu, ledenu kuglu veličine podnožja kakvog brda,
prekrivenu životinjama za žetvu. Levijatan je zarobio ovo
jezgro komete i sada je s krajnje nehajno otplačivao svoje
tečno bogatstvo. Osvetili su joj se njeni izleti. Ljudska bića
nisu uživala povlasticu da borave među ovdašnjim vrstama
ni u vremenu kada je Diaspar bio još samo san. Dvaput je za
dlaku izbegla da postane plen grabljivica koje su bile veoma
nalik na pokretno trnovito grmlje. Našla je Tragača na istom
mestu na kome ga je ostavila pre nekoliko dana i životinja se
pobrinula za posekotine, ujede i ogrebotine koje je stekla.
"Zašto mi pomažeš, Tragaču za Ustrojstvima?" upita ga ona
dok joj je lizao posekotinu. Nije žurio da joj odgovori,
usredsredivši svu pažnju na to da nosem pređe duž
otvorene posekotine koju je zaradila prolazeći pored grmlja
sa oštrim listovima. Kada je podigao pogled, posekotina je
već bila tako dobro srasla da se video sam trag tanak kao
vlas kose. "Da bih te ojačao." "Pa, deluje. U ovom
bestežinskom stanju stekla sam mišiće koje nisam ni znala
da imam." "Nisam mislio na tvoje telo. Na talenat." Trepnula
je na bledožutoj svetlosti koja je koso dopirala kroz odaje.
"Pitala sam se zašto stalno čujem stvari. Onaj poslednji
bodljikavi grm..." "Uhvatila si njegovo lovačko zadovoljstvo."
"Baš je dobro. Bilo je brzo." "Osećaš li sada neko ljudsko
biće?" "Ne, nema..." Ona se namršti. "Čekaj, nešto... Ali,
nalik je..." "Suprama." "Kako si znao?" "Još malo pa će
kucnuti čas." "Za šta?" "Za borbu." "Nisi ti samo pružao
priliku mom talentu da se razvije, je li tako? Ti me ujedno
vodiš nekuda." "Ka Jupiteru." "Svakako, ali hoću da kažem...
oh, shvatam. Tamo će se stvar dogoditi." "Ljudska bića
nikako da shvate da Zemlja sada nije važna. Središte života
u sistemu je Jupiter." "Znači, Ludi Um mora tamo da

pobedi." "Možda neće pobediti." "E, pa, znam na šta će
poraz ličiti." Klej se seti spaljenih i razmrcvarenih tela svih
onih koje je nekada volela. "Pružamo otpor zato što ne
znamo kakav će biti poraz." "Zaista? Slušaj, izgazio nas je
kao da smo bube." "Za njega ti to i jesi." "A za tebe?" "Zar
insekti nisu veoma korisni? Što se mene tiče, oni su mnogo
doličniji predstavnici struje života nego što bi to bila neka
nova vrsta kičmenjaka." "Kič... kako?" "Onih koji imaju
kičmeni stub." Iznervirana, Klej reče: "Pa, zar nisi i ti jedan
od tih tipova sa kičmom?" "To je tačno. Nisam kazao da sam
važniji od tebe." "Upoređuješ nas, praljudska bića - mene,
pošto sam ja jedina ostala - sa bubama!" "Bez insekata
uskoro ne bi bilo ni ljudskih bića." Ozlojeđena, Klej glasno
frknu i oduva kosu uvis. "Supre su se i te kako dobro snašle
bez njih živeći u Diasparu." "Supre nisu od tvoje vrste."
"Nisu ljudska bića?" "Ne potpuno." Tragač je završio vidanje
njenih rana i na kraju ju je liznuo s puno ljubavi. Klej pažljivo
spusti bluzu preko posekotina. "Moram priznati da sam i ja
to nekako osećala." "Oni ne mogu da ti budu pravi sadruzi."
"Jedino su još oni preostali." "Možda ne, pošto mi obavimo
posao." Klej uzdahnu. "Mislim samo na to kako da izbegnem
taj Ludi Um." "Neće više toliko voditi računa o tebi pošto
poslužiš svrsi." "Poslužim svrsi? Misliš, pošto se budem
borila?" "I jedno i drugo." Osetila je laki drhtaj koji joj je
prostrujao umom. U prvi mah ga je pobrkala sa ćurlikanjem
ptica, ali onda se prisetila osećaja koji ju je prožimao za
vreme zaslepljujućih razgovora koji su se odvijali brzom
razmenom misli, da bi na kraju prerasli u ciklon. "Supre.
Dolaze." Sada je osećala njihovo prisustvo u obliku blagog
naboja u pozadini uma, malog kao miš i brzog poput pčele.
"Šta ćemo sad?" "Ništa." "Približavaju se." "I vreme je."
Tragač pokaza prema zamršenom kovitlacu svetlosti koji se
video kroz visoku, lučnu kupolu iznad prepletenog zelenila. S
druge strane prvobitnih Jupiterovih velikih meseca sada su
kružili bogati Merkur i smanjeni Saturn. Svako telo bilo je
drugačije boje. Ali zračeće grudve koje su se primicale

oblivale su prelivima sjajnog grimiza i spaljenog zlata -
pojedinačni oblici života veći od celih kontinenata. Tragač je
neke od njih opisao mnogo podrobnije nego što je Klej bila u
stanju da prati. Izgleda da su svi bili složene varijacije
vekovima stare veštine kombinovanja Sunčeve svetlosti i
hemijskih elemenata u predivne sklopove. Tragač joj je dao
do znanja da su te inteligencije bile potpuno različite od onih
rođenih na Zemlji, a njoj je preostalo da iziđe nakraj sa
mišlju da je ono što je na prvi pogled ličilo na ogromne bašte
moglo u sebi kriti umove nadmoćnije od njenog. Klej je legla
na leđa i stala da osluškuje sve glasniji razgovor Supra. Nije
mogla da razazna reči, ali jasno je zapažala izvesnu
zabrinutost i uznemirenost. Osetivši se tromo, nakratko je
zadremala, ali je ipak nastavila da osluškuje i razmišlja.
Razmazi svetlosti što su plovili preko velikog, orbitirajućeg
diska Jupitera podsetili su je na morske taložine koje su se
obrazovale duž obala drevne Zemlje. Doznala je za njih
slušajući plemenska predanja koja su se uglavnom pričala o
mršavim izgledima za preživljavanje. Iako stešnjeni između
slojeva peska i blata, čak su i ti najraniji oblici života našli
načina da zarate. Zašto bi stvari sada bile drugačije? Neke
taložine mikroba još pre tri milijarde godina koristile su
Sunčevu svelost da razlože vodu, oslobađajući tako
smrtonosni vodonik. Trovali su svoje protivnike, ispustivši taj
gas. Bitka je besnela preko širokih plaža oivičenih smeđim
morem. Pobedničke taložine uživale su u kratkotrajnoj
pobedi pod ružičastim nebom. Međutim, ovaj sveži izvor
gasa omogućio je nastanak i bujanje novih, mnogo složenijih
vidova života, koji su na kraju gotovo doveli do istrebljenja
taložina algi. Isto se dogodilo i sa svemirom. Život nastao na
planetama otisnuo see u prostrano, novo kraljevstvo,
koristeći za to u prvi mah jednostavne mašine, a kasnije
naročito sazdane oblike života. Pokazalo se da su mašine
bile slične prvim algama, koje su oslobodile kiseonik kako bi
njime otrovale svoje susede. Kada je vešta Darvinova ruka
jednom počela da stvara u svemiru, ništa nije moglo da je

spreči da ne pretvara ljudske uzor u sve tananije
instrumente. Milijardu godina život se rađao, borio i učio u
oporom vakuumu, obasjan Sunčevom svetlošću. Vremenom
su mašine koje su boravile u svemiru bile saterane u uske
enklave, poput ranih taložina algi. Ovde, napolju, graničeći
se sa kraljevstvom leda, mašine su se konačno venčale sa
biljkama kako bi stvorile antologijska stvorenja. Ta očajnička
nagodba ih je spasla. Klej je videla njih nekoliko kako ulaze u
Levijatana - bića koja su njoj ličila na nameštaj prekriven
mahovinom ili na oživljene čelične zgrade. Jednom davno
život rođen u svemiru počeo je da se nadmeće za gradivni
materijal sa planetnim zonama života. Pretežan deo lakih
elemenata u Sunčevom sistemu nalazi se u spoljašnjim
planetama i jezgrima kometa daleko iza Plutona. U ovom
nadmetanju planete su beznadežno poražene. Iz
perspektive svemira, pomisli Klej, život na planetama čak je
i ličio na drevne taložine algi - ravan, zarobljen u tankom
vazdušnom sloju, nesvestan ogromnog svemira koji se pruža
napolju. A sada su te taložine preživele samo u mračnim
enklavama na Zemlji, šćućurivši se pred razornim dejstvom
kiseonika. Imajući na raspolaganju milijardu godina, život
rođen na planetama bolje je to vreme iskoristio od taložina.
Planetna biosfera polako je iskovala veze sa životom
rođenim u svemiru posredstvom ogromnih životinja kao što
su Vatreni točak, Jona, Levijatan. Ali da li je ovo bila samo
trenutna pauza, privremena pogodba koja će važiti dok
planete ne postanu potpuno beznačajne? Ili su one - ta
misao je pogodi kao udar maljem - možda to već i postale?

34. HOMO TECHNOLOGICUS

Supre su se spustile na Levijatana posle dugih pregovora.
Kapetan se pojavio pred Tragačem i Klej, ludo zujeći,
uznemiren zbog nečega što Klej nije mogla da razume. Tri
puta je morala da uverava Kapetana da je zaista ona taj

primitivni oblik ljudskog života koji su Supre tražile. Tek je
tada Kapetan dozvolio Suprama da se spuste; prošlo je
izvesno vreme pre no što se pojavio Alvin, sam, probijajući
se kroz bogato zelenilo. Bio je umoran i raščupan, a njegovo
inače besprekorno jednodelno odelo bilo je puno mrlja i
prljavo. Klej odmah primeti da mu nedostaje leva ruka ispod
lakta. "Šta... Kako..." "Imali smo nevolje sa jednim sitnim
emisarom", odvrati Alvin, tankim i napetim glasom. Ona
pohita ka njemu. Opipala mu je patrljak. Meso na laktu bilo
je duboko izbrazdano i poprskano bledožutim i narandžastim
mrljama. "Stvarčica koja reži", reče on, pažljivo se spustivši
na isprepletenu vinovu lozu. "Napala me kada smo ušli u
ovo ogromno stvorenje." "Životinja?" "Tvorevina Ludog
Uma." "Šta..." "Ubio sam je." "Šta mogu ja da učinim? Zar
nisi krvario? Šta..." "Pusti sad to", prekide je on; odmahnuo
joj je rukom, izgovorivši reči sa više čvrstine. "Ali povređen
si. Ja..." "Moja ruka će se sama za sebe pobrinuti." Iskrivio je
lice od bola, ali uz veliki napor uspeo je da se pribere.
Zakoračila je da mu pomogne, ali on se okrenuo, odmakavši
odsečenu ruku dalje od nje. Ona se zabrinuto namršti. "Uzmi
bar nešto protiv bolova." "Mogao bih osloboditi...", telo mu
protrese probadanje, "...vlastite endorfine ako želim. Ali to bi
usporilo ponovni rast ruke." Na vrhu patrljka već se
oblikovala masa bledih ćelija. Klej je posmatrala kako
Alvinovo meso polako počinje da mu izlazi iz lakta. Ruka kao
da se sama izgrađivala, sloj po sloj, izdužujući se. Prvo su se
pojavili izdanci dugačke, gole bele kosti. Zatim su se oko
kostiju nagomilali ligamenti i tetive; kosti su hranili rojevi
ćelija sličnih pokretnim, užurbanim lišajevima. Za njima je
sledio talas gušćih hrskavica, koje su cementirale dodatke
nitima što su se ispredale na Klejine oči. Zatim su počeli da
debljaju slojevi kože, nastavljajući regeneraciju, prvo jedan
stub ružičaste boje, a onda stubovi tamnijih tonova.
Alvinova ruka bila je već nekoliko centimetara duža. Znoj
mu je natopio odeću, ali on je samo stiskao zube, ništa ne
govoreći, dok su mu se mišiči napinjali na vratu. Klej sede

pored njega, zahvatajući vodu kada bi je zatražio. Prošlo je
dosta vremena. Pojeo je malo crvenih oraha kad mu ih je
ponudila, ali je odbio svaku drugu hranu. Izgleda da je crpao
materiju i energiju potrebne za izrastanje nove ruke iz
vlastitih tkiva. Snažne noge kao da su mu se malo stanjile, a
meso kao da se razlagalo i odlazilo u ranjenu ruku. Celo telo
dobilo mu je zagasito crvenu boju, nabubrelo od krvi. Mišići
su mu iskočili, a koža mu je postala prošarana šarenim
venama. Povremeno bi zastenjao, ali je uglavnom uspevao
da savlada bol, duboko dišući. Šaka mu se oblikovala u
brzom prilivu tamnosivih ćelija. Isticale su mu pravo iz vena,
krećući se ka radnoj površini i stvarajući tkiva, što su gradila
finu mrežu mišića koja je čovekovu šaku uzdizala u pravo
čudo umetnosti evolucije. Gledala je sve to ko da prisustvuje
praktičnom času anatomije. Kosti su izrasle do samih
vrhova, a posle njih usledile su naslage ćelija koje su ih
obavile. Plavi talasi ćelija pronašli ispunili su svoju svrhu,
oblikujući se u mišiće. Međuprostore je ispunilo vlaknasto,
žuto salo. Sveža koža počela je da obavija palac i prste
upravo kada je Alvin zažmirkao, ali je odmah potpuno
povratio pribranost. Bele pločice su očvrsle, oblikujući nokte
sa lepo zaobljenim vrhovima. "Ja... nikada nisam videla
ovako nešto", izusti Klej. "Obično nam treba više vremena."
"Mora da si iscrpljen. Vidim da ti je telo ukralo tkivo sa
raznih delova kako bi izgradilo ruku." "Pozajmilo." "I moj
narod poseduje sličnu sposobnost, ali ni izbliza tako..."
"Moramo razgovarati." U blizini se pojavio Tragač. Gde li je
bio sve ovo vreme, upita se Klej. Alvin se, izgleda, tresao od
obamrlosti koja ga je obuzela. Ispružio je ruku probe radi i u
tom trenutku iskočiše mu zglobovi u šaci i na prstima.
Podsetio je Klej na pubertetliju koji ispituje svoju
novostečenu snagu. Zatim je odrešito pogledao Tragača i
rekao: "Dakle."

"Šta dakle?" umešala se Klej. Naslutila je da će ovo biti
neugodan razgovor. Alvin odmahnu glavom i reče Tragaču:

"Obećao si da ćeš nam pomoći da je čuvamo." Tragač
zevnu. "Jesam." "Ali nisi dobio dozvolu da je odvedeš od nas.
A još manje da pobegneš u svemir." Klej je očekivala da će
Alvin biti besan, ali ne i da će ovako otvoreno izražavati
nezadovoljstvo. Nije bila iznenađena saznanjem da se
Tragač pogodio sa njima još tamo, na Zemlji. Tragač je
uživao da iznalazi prolaze kroz međuprostore u jeziku.
Tragač reče: "Nije mi bila potrebna dozvola." "Trebalo je da
pretpostavim..." "Konačno, ko bi mogao i da mi je da?" upita
lenjo Tragač. "Ona je od našeg roda. To nam daje pravo..."
"Vi ste rod homo technologicus. Ona je praljudsko biće,
nekoliko vrsta udaljena od vas." Alvin napući usne. "Ipak,
postoji veća srodnost između nas i nje nego između vas
dvoje." "Da li si baš siguran da je tako?" Tragač se isceri
poput sove. "U meni je sadržano genetsko nasleđe mnogo
ranijih oblika." "Ubeđen sam da bih lako pronašao, kada bih
pročitao tvoju DNK spiralu, mnogo više razlika..." "Slušajte,
vas dvojica", umeša se Klej. "Ja sam želela da pobegnem što
dalje od te Biblioteke. I zato sam otišla. Tu se našao i Tragač
da mi pravi društvo." Alvin ju je dugo promatrao, a onda
mirno reče: "Glavno je da je s tobom sve u redu i da si stigla
tamo gde si nam potrebna." "I vi ste nameravali ovamo da
me dovedete?" upita Klej. "Da, brodom." Klej planu, iako se
trudila da ostane mirna kao što je to bio Supra. "Šta? Mogla
sam doleteti ovamo brodom?" "Pa, da." Alvina kao da je
iznenadilo njeno pitanje. Ona se naglo okrenu prema
Tragaču. "A ti si me naterao da prođem kroz sve ovo?"
Tragač nekako čudno iskrivi usta. "Smatrao sam da je to
ispravan put." "Bio je prokleto opasan. A ti se čak nisi ni
posavetovao sa mnom!"

"Nisi dovoljno znala da bi mogla da proceniš", odvrati
nesigurno Tragač. "O tome ću ja da odlučim!" Tragač se
povuče. "Možda sam pogrešio." "Možda? Ti..." "Ne
prenagljuj", blago je opomenu Alvin. "Ova životinja je
pametna i u ovom slučaju se pokazala vidovitom. Imala si

sreće što te nisam otpremio napolje na planirani način.
Mislili smo da je bezbedan. No, nekoliko letelica koje su
nosile neophodne praljudske putnike bilo je uništeno po
napuštanju Zemlje, a i ti si mogla biti među njima. "Šta?" Iz
Klej konačno pokulja nagomilani bes. "Moj narod?" Bila je
toliko uzbuđena da je ispustila vinovu lozu i umalo nije pala.
"Ne baš. Stvorili smo ih iz tvoje DNK spirale." "Hoćeš da
kažeš da su oni... oni su ja?" "Neki da. Ostale smo malo
izmenili kako bismo dobili odgovarajuću mešavinu
sposobnosti." Klej je strahovala da će Supre učiniti nešto
slično. Hoće li tako smućkana praljudska bića biti zombiji,
lišeni kulturnog zaleđa, lakrdija njene vrste? Upravo su je te
nedoumice i naterale da pobegne. "Ja... želim da ih vidim."
"Videćeš ih kada se sve ovo završi." "Ne! Imam prava da
budem sa svojima." "Zar ti ne prija naše društvo?" Alvin
mahnu rukom i Klej primeti da je skupina Supra tiho pristigla
i zauzela pogodna mesta oko njih, dok je ona bila
usredsređena samo na razgovor. Seranis je stajala u blizini,
izvivši jednu obrvu i posmatrajući lisnate kaskade sa
očiglednim gnušanjem. Odeća joj je bila iscepana i čađava -
da li je prošla kroz isto što i Alvin? Posekotine su već
zarastale. Osmuđena mesta su nestajala - uklanjala su ih
sjajna vlakna. Klej uzdahnu. "Ništa vam ja više ne dugujem,
Supre. Vi niste ljudska bića." Mi smo više nego ljudska bića,
rečeno tvojim rečnikom, posla Seranis poruku. "Ako vam
pravda išta znači, dozvolićete mi da vidim svoje." Pravda će
stići blagovremeno, glasila je Seranisina poruka, u izvesnoj
meri obojena radosnom nehajnošću. Klej pogleda Tragača,
alo on kao da se sav zaneo u trebljenje crvića iz krzna.
"Koliko će vremena za to biti potrebno?" upita ona. "Naša
borba je već počela", odvrati Alvin. "Biće najbolje da za sada
ostaneš sa nama." Klej trepnu. "Borbe se već vode?" "U
izvesnom smislu počele su mnogo pre no što si se ti rodila",
odvrati Alvin s ledenom učtivošću. Klej tada primeti pukotine
u njegovom oklopu: iskošenost ozbiljnih usana, izlomljen sjaj
u očima. "Gde?" "Konačni obračun počeo je na spoljašnjem

obodu Sunčevog sistema. Sada se poprište premešta
ovamo, gde nas u izvesnoj meri može zakloniti snaga
Jupiterovih magnetskih polja i gde su nam rezerve najveće."
Klej iznenada oseti bockavu prepirku na govor-talentu koja
se zapodela među Suprama iz Lisa. Vremenom se njena
sposobnost uvećala, jer je sada bila u stanju da prati tanane
niti razmenjivanih ideja, strujanja i implikacija koji su navirali
i nestajali u prozračnim trenucima. "Šta mogu ja da učinim u
svemu tome? Ja..." Kao da su godine priprema bile
usredsređene na samo jedan trenutak u vremenu, odgovor
je uskrsao u njenom umu. Klej je osećala da je Seranis bila
kanal čijim posredstvom je on stigao, ali činilo joj se da je iza
tog snažnog nametanja mišljenja razabrala udružene
glasove. Zabijali su u nju klin misli. Mnogo toga su joj
saopštavali, a ona je imala utisak da pokušava da pije vodu
iz šmrka. "Ja... ja ne razumem..." "Proći će izvesno vreme
dok se sve to ne složi u tvom umu, tako su mi bar rekli",
primeti Alvin. "Toliko toga... Šta je to Crno Sunce?" "Drevni
izraz. Bolji je 'Crna Rupa'." Alvin je pažljivo birao reči,
očigledno se obraćajući njoj. "Naše legende kažu da je Ludi
Um bio zarobljen na ivici Galaksije, ali, u stvari, Crna rupa se
nalazi u njenom središtu." "Prilično velika greška."
"Očigledno je posredi greška u beleženju." Njegova sklonost
ka preciznosti podsetila ju je na okolnost da mu je prva
ljubav bila dijasparska biblioteka. "Mada je istorija baratala
tačnim podacima o uništavanju koje je Um počinio. On zna
kako da pojede vela plazme koja počivaju u galaktičkim
kracima, ostavljajući velike pukotine tamo gde bi trebalo da
sijaju sunca. Legenda kaže da će se Um i Vanamond sresti
među leševima zvezda, ali mi smo otkrili da do sudara mora
dođi ovde, blizu Zemlje, gde je sve počelo i gde se sve mora
konačno završiti." Klej odmahnu glavom, pokušavši da
razbistri misli. "Kako vam ja mogu u svemu tome biti od
ikakve vrednosti?" "Nekada bih i ja to isto upitao." Alvin se
smestio na granu, a čak i pri ovako niskoj gravitaciji crte
njegovog lica bile su mlitave. "Ali važna si nam. Vi,

praljudska bića, imali ste udela, baš kao i razvijeniji ljudski
oblici, odnosno tuđinske rase, u pravljanju oba magnetska
entiteta." "Mi? Nemoguće." "Priznajem da izgleda krajnje
neverovatno. Pa ipak, to jasno piše u tajnim dijasparskim
zapisima, ako se pažljivo čitaju." "Kako bismo mogli da
stvorimo nešto slično pametnoj munji?" "Možda će ti to
postati jasno u predstojećem sukobu." "Pa čak i da smo
pomogli u stvaranju Vanamonda, kakve to sada ima veze? Ja
o tome ništa ne znam." Alvin pogleda Tragača, ali to veliko
stvorenje izgledalo je nezainteresovano. Klej je imala osećaj
da se sve ovo manje-više zbivalo kao što je Tragač očekivao,
a on nije spadao u one koji će se gnjaviti s nečim što je
neumitno. Alvin raširi ruke. "Duboko u Vanamondu počiva
niz temeljnih pretpostavki, pogledu na svet. Ove
pretpostavke zavise od kinestetičkih čula praljudskih bića,
od vašeg perceptivnog prostora." "Šta je to?" "Ono što je
bitno jeste da mi nismo u stanju da dupliramo te stvari." "Ma
hjade", ogorčeno primeti Klej. "Svesna sam toga da sam
gluplja od svih ovde prisutnih, ali to ne znači da možeš..."
Ne zavaravamo te. Seranis je mrko zurila u Klej. Ustrojstvo
nekog bića određuje prirodu njegove percepcije. To se ne
može veštačkim putem duplirati. Pokušali smo, ali nismo
uspeli. Alvin reče: "Bilo nam je veoma teško da
komuniciramo sa Vanamondom. Vekovima smo bezuspešno
nastojali." "Zašto?" upita Klej. "Mislila sam da nema toga što
vi ne možete." Ne možemo nadići svoj pogled na svet, kao
što ni ti ne možeš svoj, poruči Seranis. "Tako je to sa
priprostim vrstama", uzgred primeti Tragač. Alvin se besno
namršti. "A kako stvari stoje s tobom?" "Petljano je tu nešto
nedavno, posle vašeg vremena", odvrati Tragač. "Ovo je
naše vreme!" oštro reče Alvin. Tragač se nagnu nazad, ali
ništa ne odgovori. "Ali kako ste razgovarali sa
Vanamondom?" upita Klej. "Teško. Da bismo stigli do njega,
morali smo da krčimo put kroz gustiš uma praljudskih bića."
"Gustiš?" ponovi Klej. "Možda bi termin močvara bolje
odgovarao. To je usađeno u Vanamondovo biće." "Deo nas je

usađen u njega?" Klej oseti ushićenje. Bio je to bar izvestan
trag koji je njena vrsta ostavila u velikoj, ruševnoj arhitekturi
vremena. "U bici koja uzima maha presudna će biti brzina.
Jedino ti i tvoja vrsta u stanju ste da povežete naše
sposobnosti sa Vanamondom." Klej sumnjičavo začkilji.
"Praljudska bića koje ste vi proizveli?"

"Da, biće iskorišćena. Seranis i ostali iz Lisa su ih podučili
talentu, što nije bilo nimalo lako s obzirom na kratko vreme."
"Proizvodite nas, iskorišćavate nas, kao..." "Razume se",
Alvin se uopšte nije smeo. "To je u prirodi hijerarhije među
vrstama." "Nemate nikakva prava!" "Ali nismo učinili ništa
rđavo." Tragač ispusti nepristojan zvuk i iskrivi usta u
nečitljiv oblik. Klej shvati da se on izražavao na ljudski način
jedino kada mu je to odgovaralo. "Ovde nisu u pitanju
moralna načela", nastavi Alvin, iznervirano odmerivši
Tragača. "Ovakve stvari prevazilaze koncept prava. Te ideje
drže se strategija koje društva koriste da bi održala red i
položaj. Kao koncepti, one nemaju nikakvu vrednost u
razmenama preko provalije što nas razdvaja." Alvin se
osmehnu, kao da je znao da je to jedna od onih stvari koje
praljudska bića čine da bi ublažila kakvu krutu izjavu. Klej
reče: "To je neverovatno. Međusobno nas veže obaveza da
se prema svima odnosimo u skladu sa važećim prirodnim
pravima." Prirodnim u odnosu na šta? odasla pitanje
Seranis. Klej odvrati: U odnosu na sve i svakoga ko može da
misli. Šta da misli? Ovo nisu vremena poput onih u kojima je
tvoja vrsta evoluirala. Sada postoji mnogo bića, velikih i
malih, koja poseduju samosvest. Klej prikri vlastitu
unutrašnju pometenost mišlju: Onda ona moraju da se
ponašaju u skladu sa vlastitim dostojanstvom. Dostojanstvo
ne znači da mogu istupiti iz nasleđenog poretka koji je delo
evolucije. Seranis uputi Klej zabrinuti pogled, ali ispod njene
struje brzih misli naslućivalo se ljutito nestrpljenje. "Moraću
o svemu tome da razmislim", reče Klej. Alvin primeti:
"Nemamo vremena za vrstu razmišljanja koja je tebi

svojstvena. Samo što nije kucnuo čas." Klej se okrenu ka
Tragaču. "Šta da činim?" Tragač mljacnu usnama kao da je
gladan." "Nisam pristalica ni njihovih ideja, ni tvojih. I jedne i
druge su suviše jednostavne." "Tragaču, potrebna mi je
tvoja podrška." "Možda mogu da ti pomognem u onome što
činiš", reče on. "Tačno je, to što kažu Supre, da su za ovo
neophodne tvoje urođene sposobnosti." "Ne, nisam mislila
da mi pomogneš u njihovoj borbi. Hoću da im... ovaj, reci im
da greše, da se odnose prema mom narodu kao prema...
prema životinjama." "Ja sam životinja. Prema meni se ne
odnose kao prema tebi." "Ti nisi životinja!" "Nisam ni
izdaleka ljudsko biće." "Ali jesi, jesi..." "Ja sam poput tebe,
kada treba takav da budem. Ali to je samo stoga da bi se
postigao cilj." "Kakav cilj?" zapita Klej, sve zbunjenija. "Da
stigneš ovamo, upravo sada. Da se sjediniš sa praljudskim
bićima, kao što sam obećao." On pogleda Alvina i Seranis.
"Znao sam da Supre najverovatnije to ne bi uspele." Preko
Alvinovog lica pređe izraz koji Klej nije mogla da pročita, ali
najpribližnije se mogao opisati kao mešavina iznerviranosti i
iznenađenog poštovanja. Alvin se umorno obrati Tragaču:
"Bilo bi sasvim jednostavno dovesti vas ovamo da Ludi Um
nije otkrio način da uđe u naše brodove. A ti nisi mogao
znati da će on to tako brzo otkriti, a još manje da će biti u
stanju da pronađe ta praljudska bića među svim brodovima
koje imamo." "Nisam mogao?" isceri se Tragač. Klej oseti da
su Tragač i Supre izmenjali brzi snop složenih misli.
"Tragaču! Ti poseduješ talenat." "Ne isti kao što je tvoj. Ali to
nije važno." Tragač se okrenu ka Klej. "Mislim da ovo treba
odmah raščistiti i ja ću to učiniti." Alvin strogo primeti: "Ne
mogu dozvoliti da se o jednoj tako važnoj stvari..." "Poslušaj
ih", reče Tragač Klej. "Ali ja..." "Ako već želiš da razmišljaš o
tome šta je pravo a šta ne, onda razmisli o ovome." Tragač
prinese orah ustima, ali ga nespretno ispusti. "Ostali iz tvoje
vrste... mada ni ja ne smatram da je to tvoj 'narod', jer oni
još uopšte nisu ljudi... sigurno će umreti ako ne pristaneš."
Alvin se namršti. "To ne možeš sa sigurnošću da tvrdiš."

Tragač mu nije odmah odgovorio. Umesto toga izvukao je
leš nekog malog glodara, prorezao mu krzno i stao mirno da
ga gricka. Sve Supre gledale su ga ispod oka. Klej se setila
kako je sva njihova hrana bila ukusna i retka, kao da jedeš
oblake. Tragač je neko vreme gustirajući lizao leš, a potom
reče: "Sećate se doba jednostanih zakona?" Alvin se
namršti. "Molim? Oh, misliš na doba kada je nauka otkrila
sve zakone koji upravljaju odnosima između čestica i polja?
To doba sada nije bitno." Tragač zatvori jedno oko i dopusti
da mu se jedna strana lica opusti, kao da je mogao samo
napola da zaspi. Klej se pitala nije li ovo bila neka prikrivena
šala. Tragač reče: "Praljudska bića došla su do svih tih
zakona. Ali ako znaš kako gravitacija deluje na telo, to ne
znači, čak ni u načelu, da možeš predvideti koliko će se
takvih tela pokrenuti. Predviđanje bilo kakvog stvarnog
sistema izvan je konačnog, preciznog dohvata nauke." Alvin
klimnu, ali Klej je bilo jasno da on ne zna kuda ovaj razgovor
vodi. Nije znala ni ona. Međutim, vreme je isticalo, pomisli
Klej razdražljivo, dok su se ova dvojica prepirala oko velikih
načela. "Tačno", reče Alvin, "ali to je drevna filozofija.
Kvantna neodređenost, haos - to zauvek zaklanja od naših
očiju tačno saznavanje budućnosti." I dalje držeći jedno oko
zatvoreno, Tragač reče: "A šta ako to nije tačno?" "Onda
bismo mi, Supre, to već odavno otkrile", ostade uporan
Alvin. "Takvo jedno saznanje moralo bi se pominjati u
tradiciji Diaspara." Tragač trepnu sa oba oka i lice mu
ponovo potpuno ožive. U istom trenutku Klej oseti bujicu
talenat-govora u obliku neprepoznatljivih bas nota. Neke
Supre stadoše nelagodno da se komešaju. Ona shvati da je
Tragač popustio - poslao je neku vrstu poruke, dok je
istovremeno nastavljao ovaj dični razgovor. Tragač reče:
"Mnogo toga je otkriveno od kada su slojevi znanja
uskladišteni u Diaspar." U Alvinovom glasu oseti se izvesna
sumnja. "Ljudska bića koja su došla posle naše vrste, oni
koja su otišla - jesu li ona otkrila tu sposobnost?" Tragač
odvrati: "Ne, to nije dostupno vašem redu bića." "Životinjo,

postoje li viši redovi koji znaju za nauku?" Alvin odmeri svoje
sadruge Supre, koje kao da je zabavljao ovaj razgovor.
Tragač reče: "Nijedan koji možeš videti da stoji neposredno
ispred tebe." "Znači, posredi su magnetski umovi? Čak ni oni
gotovo da ne koriste nauku", reče Alvin. "Oni je ne
shvataju." "Postoje drugi metodi razumevanja koji proizlaze
iz zbira vrsta." Alvin se iznenađeno trgnu. "Ali mi
raspravljamo o osnovnim ograničenjima saznanja!" "To tvoje
'saznanje' takođe je kategorija", reče Tragač, "veoma nalik
na 'prava'. To se ne prenosi s jedne vrste na drugu." "Ne
razumem kako je to moguće", primeti pometeno Alvin.
"Tačno. I ne možeš da razumeš", odvrati Tragač.

35. TAMNICA VREMENA

Dok se nastavljao neobični razgovor između Tragača i Supri,
Klej je pokušala da razmišlja. Na kraju je shvatila da nema
izbora. Morala je odigrati svoju ulogu u onome što je sledilo,
ma šta to bilo, bez obzira na to koliko malo gargantuovski
događaji imali veze sa njenom vlastitom sudbinom. Njen
sopstveni narod već je polako počeo da joj bledi iz sećanja,
istisnula ga je bujica događaja koji su se odigrali silnom
brzinom od trenutka kada ih je Ludi Um, spalivši ih, oterao u
zaborav. Sada je tek osetila sveukupnost značenja tog
opakog čina. Pobiti ne samo ljude, nego i čitav jedan narod,
vrstu. Da li to ona postaje sve sličnija Suprama, kada je u
njoj mogla da se začne jedna takva zamisao i da probudila
ono što bi Alvin bez sumnje nazvao "životinjskim duhom"?
Pa ipak, još nije bila spremna da prihvati činjenicu da su
Supre i njihove kosmičke igre važni za one o kojima je još
mislila kao o "pravom" narodu, njenom narodu. Osećala je
da taj stav, sam po sebi, možda predstavlja simptom njene
vrste - ali ako je to bilo tačno, onda neka tako i bude,
pomisli ona nepopustljivo. Supre su, izgleda, bile zadovoljne
odlukom koju je donela. Tragač nije uopšte reagovao. Posle

svih muka kroz koje je prošla, iznenadila se kada se ništa
nije istog časa desilo. Nastavili su ka disku života i
svetovima koji su sačinjavali Jovijanski kompleks. Vozovi
svemirske biote dolazili su na Levijatan i odlazili sa njega,
obavljajući zamršene razmene. U časovima kada Alvin i
Seranis nisu imali drugih obaveza, saznala je od njih još
mnogo toga. Setila se trenutka kad je Seranis uklonila sve
blokade, preplavivši Klejin um nesređenim utiscima i
mislima. Klej je posle toga mnogo sati prespavala; često se
budila, sva u znoju, prepustivši svom umu da samostalno
obavi najveći deo dešifrovanja. Naučila je da se ne opire.
Svaki put kada bi se probudila, čekala su je iznenađenja, a u
njoj su se rađale sveže ideje. Izvesno vreme provela je
posmatrajući iskričavu veličanstvenost Jupitera, ali sada je
znala da on ne predstavlja spoljašnju granicu živog
Sunčevog sistema. Zavele su je vlastite oči. Život rođen na
Zemlji gledao je kroz uski prorez spektra. Vreme je tako
uobličilo život na planeti da koristi priliv svemirskog zračenja
koji je najuspešnije prodirao kroz atmosferu: bile su to obilne
emisije zelene svetlosti. Nijedan život rođen na Zemlji
nikada nije koristio lenje, metarske talasne dužine radija. I
tako, nisu mogli da budu očevici valjanja velikih oblaka
plazme koji su ispunjavali ogromne spiralne krake. Gledan
velikim radio-okom, bezdan između sunaca pokazivao je
čvorove i nabore, kovitlace i pukotine. Vetar koji duva sa
sunaca uzburkava te spoljašnje magle. Jedino je oko veće od
samog Levijatana moglo da uhvati užareno bogatstvo koje
se krije u tim prostranstvima. Bića koja su tamo plivala
odašiljala su snažne, eksplozivne pozive, živeći kroz umešna
tkanja električnih struja. Klej je do tog saznanja došla posle
dugog sna, postala ga je svesna gotovo uz put, kao da je u
pitanju neko staro sećanje. Ona nikada neće videti te
čvorove jonizovane materije zarobljene magnetskim
hvataljkama kako se dime i šište mekim energijama koje su
stajale van dosega viđenja bilo čega što je rođeno u mesu.
Ipak se sećala, kroz Seranis, neizmernog buktanja vena

plazme, elektromagnetskih arterija i organa. Svetlosti je bilo
potrebno nedelju dana da oplovi ta bića. Telima takve
ogromnosti nije se moglo upravljati iz jednog središta, tako
da su inteligencije koje su se razvile da ih nadziru podsećale
pre na parlamente nego na diktature. Na trenutak je
uhvatila kako takva bića gledaju na njenu vrstu: sićušni
sklopovi koji se napajaju energijom pomoću nespretnog
građenja i razgrađivanja molekula. Koliko je samo čistiji bio
bistri protok elektromotivnih sila! Ali onda su joj se opažaji
vratili na njen vlastiti nivo, pozajmljena sećanja su izbledela
i ona je shvatila. "Tragaču!" pozva ga ona. " Ludi Um - nisu
ga sklepala ljudska bića, zar ne?" "Ne potpuno, ne." Tragač
je već dugo ćutao, a izduženo lice delovalo mu je
tajanstveno smireno. "Uhvatila sam slike od Seranis, slike
magnetskih stvari koje, kako se čini, žive prirodno." Tragač
razvuče usta u vučji osmeh. "One su naši saveznici." Iza
njenih leđa javi se Alvin. "Koji su nam očajnički potrebni."
Klej upita: "Zašto mi to niste kazali?" "Jer nisam znao, bar ne
u potpunosti. To znanje..." Alvinov inače snažan glas
zadrhta. Izgledao je umorniji i zamišljeniji nego ranije. "Ne,
nije posredi bilo znanje. S rezervom sam primio
Vanamondovo svedočenje o tim magnetskim bićima. Naš
Čuvar Zapisa je kazao da nešto takvo ne postoji. Konačno,
nije bilo nijedne reči o njima ni u jednom zapisu." On se
neodređeno osmehnu. "Sada smo mudriji. Znao sam jedno
divno predanje koja kaže da nadmenost Diaspara nije ništa
manja od njegovih istina." Klej polako primeti: "Ljudi su
nekako uspeli da zarobe jedno od tih magnetskih bića?"
Alvin se spusti na jednu krivu, tvrdu granu, opustivši
ramena. "Ljudska bića su stizala dalje nego što smo to mi u
stanju da pojmimo."

"Ludi Um je pobegao?" On klimnu. "Ali je nekako uspeo,
zahvaljujući druženju sa ljudskim bićima, da izvede čini za
koje nijedno drugo magnetsko biće nije znalo. Poharalo je
ogromne oblasti, pogubilo magnetska ustrojstva." "A onda

ga je neko ponovo zarobio. Ta Galaktička civilizacija o kojoj
stalno slušam?" Razgovor je bio uznemirujući. Zapalila je
malu vatru kako bi zgotovila večeru. "Galaktička civilzacija
je nekada bila veličanstvena", primeti Alvin. "Stvorila je čiste
umove kao što je Vanamond, gradeći magnetska bića." Alvin
kao da se raznežio. "Tragaču, šta ti misliš o galaktičkoj
civilizaciji?" "Mislim da je to bila dobra ideja", odvrati Tragač
veoma blago. "Ali ona postoji!" "Stvarno? Ti stalno imaš u
vidu samo delove - ovu ili onu vrstu ili filum, od krvi i mesa
ili magnetski. Uzmi u obzir celinu." "Celinu čega? Carstvo je
napustilo naš poznati svemir, ostavivši..." "Ostavivši prostor
za razvoj novih oblika. Veoma učtivo, rekao bih. To sigurno
nije bila tragedija." Alvin se namršti. "Za ljudska bića jeste.
Mi..." Klej je prestala da ih sluša, potraživši zaklon u
poznatim obredima spremanja hrane. Pretpostavila je da
nešto u ljudskom umu voli smirujući red ponavljanja. Alvin je
nastavio da govori, objašnjavajući vidove nauka koje ona
čak nije mogla da prepozna, ali nije ga zbog toga prekidala.
Čovek je bio zabrinut, držeći se vlastite predstave o tome
šta je značilo ono što su ljudi preduzeli. Bolje neka se
isprazni govoreći, jer to je bio najdrevniji način na koji su se
ljudi dolazili do utehe. Zgotovila je tri velike zmije, pocrnele
od začina kojima ih je prekrila, i ponudila mu jednu. Nimalo
nije oklevao. "Neobičan običaj", primeti on, pošto je zagrizao
u mišičavi, žuti komad. Miris je ispunio vazduh. "Da jednim
tako jednostavnim postupkom meso gubi sirovost." "Nikada
ranije nisi kuvao?" "To obavljaju naše mašine." "Kako mašine
mogu znati šta ima dobar ukus?" Alvin objasni: "Imaju nešto
bolje: dobar ukus." "Ha!" Alvin kao da je bio uvređen.
"Diaspar ima programe koji potiču od najboljih kuvara." "Ja
bih radije sama prodžarala ugalj i okretala meso." "Nemaš
poverenja u mašine?" "Samo koliko moram." "Ali podvrste
praljudskih bića bile su te koje su nas usmerile putem
tehnologije." Ona ispljunu komadić hrskavice. "I to ima svoje
granice. Misliš li da ti je donelo mnogo dobra?" Alvin je bledo
pogleda. "Održalo nas je u životu." "Održalo vas je u boci,

kao da ste muzejski eksponati. Samo što niko nije dolazio da
vas gleda." Alvin se namršti. "Ali ja sam se probio napolje."
Klej je volela način na koji je iskričavi plamen unosio mirise i
toplotu u vazduh, hvatajući ih sve u jedan miomirisni veo.
Nešto duboko ljudsko reagovalo je na ovaj prijatan miris
dima zapaljenog drveta. Dodirnulo je Alvina, izbrisalo mu
bore s lica. Tragač je uvlačio dimni buket, ližući vazduh. "Da
li si se ikada zapitao kako to da niko nikada nije došao da
poseti taj muzej?" Alvin je izgledao pometen. "Pa, nisam."
"Možda su bili suviše zaposleni", odvrati ona. "Ovde
napolju?" Bilo joj je jasno da koliko god inteligentne bile ovi
Supre, takođe su posedovale vrednosti i predstave koje su
doslovno bile ugrađene u njih. "Svakako. Pogledaj ovo..."
Ona pokaza na providnu zdelu iznad njih, u kojoj se Jupiter
okretao poput kakvog kolosalnog vatrometa. "... i reci mi da
li je isušena, stara Zemlja bila bolja ideja." Alvin dugo ništa
nije kazao. A onda odvrati: "Shvatam. Mislio sam da se
ljudska sudbina vrtela oko stožera oličenog u Diasparu." "I
jeste", primeti Tragač. Alvin se trgnu kao da ga je neko ubo
šilom; Klej je podozrevala da je on potpuno zaboravio na
Tragačevo prisustvo. "Ali to je samo jedan deo priče." Alvin
se prodorno zagleda u Tragača. "Odavno već podozrevam da
ti predstavljaš nešto... nepoznato. Podrobno sam se u
arhivama Diaspara raspitao o tvojoj vrsti. Vi ste se razvili u
vreme kada su ljudska bića bila prilično nepreduzimljiva."
Tragač blago reče: "Sama su sebi nanela veliku štetu.
Obuzelo ih je žaljenje. Ali nije dugo potrajalo." Alvin klimnu.
"Pa ipak, nigde u našim zapisima ne pominje se da je tvoja
vrsta dostigla tako visok stepen inteligencije kakav ti
pokazuješ." "I dalje misliš na osobine uskladištene u
pojedincima, u vrstama", primeti Tragač. "Pa, svakako. One
gotovo u potpunosti određuju vrste." Tragač reče: "A ako
izvesnu osobinu deli istovremeno više vrsta?" Alvin
odmahnu glavom. "Telepatijom, kao u Lisu?" "Ili na neki još
savršeniji način?" "Onda to zasigurno može izmeniti
karakter inteligencije." Alvinovo lice poprimilo je

bibliotekarski precizan, zamišljeni izgled; obrazi su mu upali
kao da ih je uvukao. "Pitam se da li se takvi talenti mogu
prirodno razviti." "Mogu", odvrati Tragač. "Ja sam član
jednog većeg sistema. Kao i ti, ali ti ne komuniciraš baš
najbolje - što je tipična osobina ranih inteligencija." Alvin
iznervirano izvi usta. "Ljudi obično misle da govorim prilično
jasno." "Ljudi, da." Alvin se ukočeno osmehnu. "Mi smo vas
ponovo u celosti stvorili, posluživši se Bibliotekom Života.
Ponekad mislim da nam se potkrala negde greška." "Oh,
ne!" Tragač srećno zalaja. "Bila je to vaša najbolja ideja." "U
zapisima stoji da ste mogli opstati samo na Zemlji."
"Pogrešno", reče Tragač. "To objašnjava kako se tako lako
krećete kroz svemir." "Ne u potpunosti." Tragačeve oči su
veselo poigravale. "Imaš i druge veze?" "Sa svime. Zar ih ti
nemaš?" Alvinu je bilo neugodno i on samo slegnu
ramenima. "Mislim da nemam." "Onda nemoj toliko da
misliš." Klej se nasmeja, ali sve jači zov iz zaleđa njenog
uma zahtevao je da na njega obrati pažnju. "Nešto..." Tragač
klimnu. "Da." Sada je osećala sve Supre iz Lisa; Seranisin
glas bio je samo jedan među mnogima. Oblikovali su čvrste
veze, neki su bili u brodovima, neki na Levijatanu, a ostali
raštrkani između Jona, Levijatana i gromada živih matrica
jovijanskog sistema. "Kojom brzinom se približava?" žurno
upita Alvin. Malopređašnje raspoloženje je nestalo, a sumnje
su mu se istog časa raspršile. Sada je bio hladan i
delotvoran. "Ne mogu da ti kažem." Klej se namršti. "Ima
prelamanja... Da li je moguće da se Ludi Um čak može
kretati brže od svetlosti?" "To je samo jedno od njegovih
dostignuća", odvrati Alvin, čije se čelo zabrinuto nabralo.
"Mi, ljudska bića, odavno smo to postigli, ali samo za male
zapremine, brodove. Ludi Um bio je ograničen, kakva već
jesu magnetska bića. Ta važna činjenica uslovljava da se
povezivanje preko Galaksije prirodnih magnetskih umova
odigrava sporo. Ništa tako veliko ne može da se kreće brže
od svetlosti. Ili smo bar mi tako mislili." "Na taj način Um je
konačno i uspeo da iziđe iz Crnog Sunca, je li tako?" upita

Klej. Uhvatila je uzbuđene povike u svom umu. "Iskoristio je
kvantni vakuum", reče Alvin. Obrazi su mu ponovo upali i
videlo se da mu je laknulo. Klej je podozrevala da je to zbog
toga što je povratio samopouzdanje zahvaljujući svom
znanju. Alvin se nagnu napred, blagog pogleda uperenog u
vatru koja se gasila. "U proseku, prazan prostor uopšte ne
poseduje energiju. Međutim, omeđivši zapreminu loptom
provodljive plazme, Ludi Um je sprečio stvaranje talasa čije
bi talasne dužine bile veće od te zapremine. Ti nedostajući
talasi stvarali su u vakuumu mrežu negativne energije i
dozvoljavali oblikovanje crvotočine u prostor-vremenu. Svim
sličnim procesima upravljaju verovatnoće koje zahtevaju
velika izračunavanja. Pa ipak, Ludi Um je kroz jednu takvu
rupu iskliznuo." "U naš Sunčev sitem", zaključi Klej. "Nikada
ranije jedan magnetski um nije učinio ništa slično", nastavi
Alvin. "Pobegao je iz zatvora vremena - čak ni Carstvo nije
pretpostavilo da je takav jedan podvig moguće izvesti."
Tragač prošaputa: "Slučajnost, Alvine?" Klej je tada prvi put
čula da Tragač nekog oslovljava po imenu. U glasu životinje
osećao se izvestan prizvuk sažaljenja, ili se bar njoj tako
učinilo. Alvin trgnu glavu naviše, podozrivo pogledavši
Tragača. "To je i nama palo na pamet. Zašto se Ludi Um baš
sada pojavio?" "Upravo u trenutku kada se ponovo
oslobađate Zemlje?" upita Klej. "Tačno", potvrdi Alvin. "Zato
smo proučili sve fizičke nalaze. Ispitali smo stazu razaranja
kojom je Ludi Um prošao pošto je napustio središte
Galaksije." Zastao je. "I došli smo do jedne pretpostavke."
Tragač reče: "Zbog tebe." Alvin skrenu pogled sa vatre koja
se gasila, kao da traži pribežište u mraku koji ih je okruživao.
"Možda. Pronašao sam Vanamonda. Vanamond je odaslao
pravu bujicu kada je pronađen! To je silovito ustalasalo
magnetosonične pređe kroz pršljenove celog jednog
galaktičkog kraka. Poremećaj je stigao i do Ludog Uma u
njegovom kavezu. Kada je video da mu se ponovo ujedinjuju
drevni neprijatelji, u njemu je počeo da raste bes; probudilo
se zlo koje ga je napreglo do krajnjih granica. I tako se

probio napolje." Dugo su ćutke sedeli. Mastiljave pukotine
Levijatana nisu bile ublažene dalekim obećanjem zvezda.
Klej konačno reče: "Niste znali. Sva tradicija Diaspara nije
vas na to upozorila." On se neveselo osmehnu. "Ali ja sam to
učinio, tako da je svejedno." Klej reče: "Moćno Carstvo baš
se moglo potruditi da stvori zatvor koji će izdržati." Alvin
odmahnu glavom. "Nema boljeg u ovom prostor-vremenu."
"Do đavola, bar nisu morali da taj problem ostave nama da
ga rešavamo." Tragač podiže njušku, kao da osluškuje nešto
veoma udaljeno. A onda reče: "Moralo i trebalo uopšte više
nije važno. Problem je stigao."

36. JERES ANTROPOMORFIZMA

Kraj uopšte nije bio onakav kakav je očekivala, ili kakvog se
plašila. Ležela je na udobnoj prostirci od vinovog lišća u
Levijatanu, zatvorenih očiju. Nije osećala ništa oko sebe, kao
ni vlastito telo. Crvena bitka besnela je predelima njenog
uma. Veza sa Suprama ublažavala je oštre, svetlucave ivice.
Pa ipak, kotao osećaja bio je samo delić sve širih
perspektiva koje su se otvarale pred njom u časovima, a
onda i danima sukoba. Predvidela je velike baklje
fosforescentne energije, sve žešće oluje magnetske
silovitosti. I odista su se javile, ali to su bili samo sporedni
bleskovi koji su poigravali oko glavnog sukoba poput toplih
odseva na udaljenom obzorju. Bitka je oživela Klejina
kinestetička čula - preopterečena, napeta i naprsla, koja su
je kidala u komadiće bestelesnog opažanja. Bilo je to sve što
je mogla da pojmi. Ipak je svaka krhotina bila krajnje titrava,
okružujuća. Jednom je osetila kako trči. Bila je to prijatna,
opojna užurbanost mišića koji klize, promena perspektiva
koje se gube brzinom metka - a onda se obrela u hladnom,
mastiljavom zaboravu, dok su joj Sunce zaklanjale planine u
pokretu. Njihove vlažne senke ključale su od oštrih mirisa.
Nozdrve joj je zapahnjivao opori, britki vazduh. Tle - nalik na

ravnicu od olovnosivih kugličnih ležajeva - promicalo joj je
ispod nevidljivih stopala, izdižući se poput olujnog, zrnastog
mora. Kroz sinuse joj pokuljaše slatkasti mirisi, nalet vlažnog
zelenila - i ona upade u drugi zdenac utisaka koji su pristizali
u naletima i čije su se dubine povećavale. A zatim po koži
oseti nadiranje uljastih sila. Cela ta plima nastavljala se u
nedogled - bujica koju nije mogla ni da zaustavi ni da shvati.
Ali s vremena na vreme ipak bi osetila blede ogromnosti
kako deluju na velikoj udaljenosti, nalik na ledene bregove
što se pojavljuju iz okeana kojim hara orkan. Nejasno je
uhvatila deliće nekog uma sličnog detinjem, neverovatno
velikog, i u njemu prepoznala Vanamonda. Videla je kako hrli
po Sunčevom sistemu, napadajući Ludi Um. Dugovala mu je
život, jer da nije bilo njega, Um bi je sigurno pronašao dok je
putovala. Ispod nazubljenih talasa koji su je zapljuskivali
osećala je beskonačno malene struje, tanušne, piskutave
glasove. Prepoznala je u njima nedavno stvorena praljudska
bića, neoblikovane ličnosti poprskane tačkicama
kinestetičke napetosti. Svi su oni bili poput elementarnih
jedinica u jednom ogromnom kolu i služili su kao
komponente koje su prenosile poruke i sile što su za njih bile
isto što i za elektron bakarnu žicu. I Tragač je bio tamo. Ne
Tragač koga je poznavala, već nešto čudno i mnogonogo,
ogromno, što je trčalo s bezvremenom gracioznošću preko
sive ravnice bez šavova. Ili su to možda bili mnogobrojni
Tragači? Čitava vrsta, rod koji je došao mnogo posle
praljudskih bića, pa ipak je sada bio isto tako drevan kao i
ona, rasa koja se borila, koja je gubila i ponovo se borila,
izdržavala i nastavljala tiho, provirujući napred uz prazan
smeh sličan lavežu, i dalje moćna, stalno postavljajući
pitanja koja život mora postavljati, i dalje opasna i dalje
nadiruća. I još nešto. Tragač. Na neki način delao je na
nivoima koje ona nije mogla da obuhvati pogledom. Tragač
se borio u nečemu što je Klej ličilo na kristalnu kuglu -
sjajnu, živu. Međutim, u središtu te lopte sijala je čestica,
neka zvezda. Zatim je osetila bića satkana od plazme. Mreže

polja i jonizovanog gasa klizile su poput riba kroz crnilo.
Stekle su se najzad u jovijanskom. Velike, sporouvijajuće,
plave munje probijale su se kroz splavove života koji su
tamo orbitirali. I sami uzgredni talasi koji su pratili ovu borbu
što je promicala sistemom ostavljali su za sobom spaljene
široke pokrove života nastalog u svemiru. Koplja su probijala
bića velika poput čitavih svetova. Ljuti bol koji je Klej iskusila
zbog toga naterao ju je da se uvija i vrišti. Kada je jednom
otvorila oči, videla je svoje nokte zarivene u vlastite
dlanove, dok joj je grimizna krv brazdala ruke. Ali nije mogla
da prestane. Držala je oči zatvorene i protiv svoje volje.
Počela je da se naduvava. Osećala je kako se uvećava,
savijajući svemir oko sebe kao da je ona sama jedno
džinovsko sunce koje povija zrake svetlosti. Shvatila je da to
znači da je nekako bila uneta u Vanamonda. Ali istog časa u
njen um provirilo je jedno drugo prisustvo. Osetila je kako se
ušuškala u neku pukotini, udobno - a onda se istrgla,
presuvši se u toplu, mastiljavu tamu. Ludi Um je se dočapao.
Stezao ju je, kao da je sočna vočka koja će ispljunuti seme.
...pomorandža, tvrde kore od starosti, pocrnela i izdubljena,
prekrivena belim crvićima koji su sisali unutrašnje
bogatstvo... Iznenada je to razabrala. Potekla joj je voda na
usta. Morala je prvo da ukloni mršave crviće kako bi mogla
da zagrize. Bljunula je vatru i oprala pomorandžu
gorućezlatnim plamenom. Crvići su se uz vrisku otvorili. ...i
pomorandža je bila planeta... Spržena, čista i oslobođena
same atmosfere koja je održavala u životu mekane crve. ...a
crvi, pevajući, iščezoše u zaborav... Imala su po četiri
stopala, bila ljuskava, brza uma. Ali ne dovoljno brzog. Jedva
da su shvatila šta je jurnulo na njih iz ždrela u središtu
Galaksije. Klej je bila prvo pomorandža, pa vatra, pa crvi, a
onda, dahćući isrekidano, ponovo je postala vatra. Prijalo joj
je da bude vatra. Lepo se osećala dok je skakala, pekla,
pucketala, pa ponovo skakala. Mnogo više joj je to prijalo
nego da puzi, žvaće i sisa, sere i umre. Da, bilo je bolje
plutati, teći, treperiti plavo-belim plamičcima. Počivati u

zavesama između zvezda i biti veća od bilo kog sunca koje
je ikada plamtelo. Režati na zvezde posute dragim
kamenjem. Bolje je bilo znati, svetlucati i dimiti se. Trljati se
o malene grudve čvornovatih magnetskih polja, grunuti u
njihov spori valcer. Probosti, povrediti, nastaviti nanošenje
povreda sve dok se magnetska jezgra ne prizeme ispod
tebe, slomljena, pretvorena u prah. Bolje je ponovo postati
pokretni proždirač, inteligencija veća od Sunčevog sistema.
Zadovoljstvo je ključalo u vlastitom smradu, sve sirovije i
mišićavije kako su trenuci prolazili. ...na trenutak se odvojila
od njega i našla u nečemu što je ličilo na hladni, otvoreni
svemir, bez letećeg nasilja... Ah! - pomisli ona s lepršavim
olakšanjem. Ali to je bila samo druga strana Ludog Uma.
Uljasta, glatka, slična zmiji, skliznula je preko nje. Uvukla joj
se u uši. Krenula uz vaginu. Duboko, duboko prodiraući u
potrazi za njenim jajnicima. A onda niz grlo, probijala se sa
upornošću tečnosti. Digao se zadah koji ju je izjedao. Njegov
oštri kljun poče da seče i ona u tom trenutku shvati jedan
novi vid bitke koja se vodila tamo napolju. Odjednom je
postala svesna činjenice da sada može da oseti apstrakcije.
Pregradu između misli i senzacije, koja je toliko važna za
ljudska bića, luda bura Uma raznela je u dronjke. Zarobljena,
shvatila je. Ludi Um je smatrao da je ova Vaseljena jedan od
mnogih širećih mehurova smeštenih u neku Metavaseljenu.
Naš svemir bio je samo jedna od mogućnosti u kosmosu u
kome ih je postojalo nebrojeno mnogo. Verovao je da se
velika pustolovina razvijenih oblika života sastoji u tome da
prevaziđu puki mehur na koji mi gledamo kao na našu
Vaseljenu. Možda su tamo postojale civilizacije nezamislive
suštine, odmah iza zakrivljenosti kosmosa. Ludi Um je želeo
da napravi tunel koji će probiti rupu u našoj Vaseljeni-
mehuru, te tako stići do ostalih. Mršavo crnilo puzalo je
poput prstiju. Ispuniše je prijatne pomisli. Razabrala je da je
Galaktičko Carstvo predstavljalo tek trulu gomilu insekata.
Kada je zastala da ih bolje osmotri, videla je da tu ima
svakojakih oblika, da se komešaju, vode beznačajna

brbljanja. Pre mnogo vremena neki od ovih crva su se
iskrali, setila se ona, kroz velove iza Galaksije. Obreli su se
napolju, leteći kroz niti galaksija, preko prirodnih obrisa
svetlosti. Premostili su velike duplje i praznine u kojima je
treptalo tek nekoliko sjajnih iskri. Te larve Carstva su
nestale, ostavivši za sobom talog koji se povukao u
okamenjene gradove: Diaspar. Lis. I drugde u spiralnim
kracima druge rase su se učaurile u samoopsednutom
stazisu. Međutim, da li je sveta, večna vatra trebalo da sledi
Carstvo i sa one strane zakrivljenosti Vaseljene? Da li je Um
trebalo da ih goni? Istog časa je postala svesna činjenice da
su takvi ciljevi ništavni. Samo je um kakve larve mogao da
ih smisli. Ne - mnogo je veličanstvenije bilo osloboditi se
potpuno okova ove Vaseljene. A ne samo putovati njome. Ne
jednostavno lepršati unaokolo po iskošenoj zakrivljenosti.
Klej se otimala, ali nikako nije uspevala da se probije kroz
prezasićeno, toplo mastilo koje joj je prodiralo u grlo, creva.
Nejasno je osećala da su te bombaste senzacije u stvari
ideje. Nije mogla da ih pojmi kao hladne apstrakcije. One su
se u njoj dimile, sudarale, sekle i venule, trale i bockale je. U
ovoj fazi ideje su se kretale poput čudovišnih glumaca,
sposobnih na sve. Sada je shvatila - čim je uspela da uobliči
pitanje - šta je htelo Ludilo koje je nju obuhvatilo. Želelo je
da stvori duboke zdence u prostor-vremenu. Bila je potrebna
saradnja mnogih magnetskih umova da bi se sabila materija
kako bi se to postiglo - jer, na kraju, samo je inteligencija
potpuno oslobođena materije mogla stvar uistinu da
kontroliše. Rizik koji je u sebi nosila jedna ovakva
pustolovina ogledao se u izvesnosti uništenja cele Galaksije.
U tu svrhu morala je biti stvorena sveža materija koju je
zatim trebalo sabiti. To je moglo dovoljno zakriviti prostor-
vreme da se obuhvati Galaksija u samosažimajuću kuglu,
koja bi postala odsečena od Vaseljene još dok bude krvarila,
padajući u razjapljenu gravitacionu jamu. Galaksija nije
mogla da pristane na toliku opasnost. Magnetski umovi su
razmatrali da li je mudro upustiti se u ovakvu jednu