težinu sa jedne na drugu nogu: vekovima star gest ljudskih
bića za koji je Klej pretpostavljala da ima isto značenje kod
svih vrsta: u izvesnoj meri zaštitnička uzdržanost u pogledu
procene. "Jesi li potomak primeraka koje smo mi napravili?"
"Iz vaše Biblioteke Života?" Tragač se nakašlja kao da želi da
prikrije koliko ga sve ovo zabavlja, a zatim pokaza svoje žute
zube, široko se i nedokučivo iscerivši. "Genetski - da. Ali
kada ste jednom oslobodili moju vrstu, mi smo preuzeli
svoje drevne zadatke." Seranis se namršti. "Mislila sam da
ste vi prvobitno bili sadruzi jedne vrste ljudskih bića koja je
nestala." "Tako je mislila ta vrsta." "Tako kažu dijasparske
biblioteke", odvrati Seranis pomalo iznervirano. "Tačno. I
pored toga, bila je to mudra vrsta." "Praljudska bića?" upita
Klej. Dopalo bi joj se da saga o njenim precima uključuje i
prijatelje poput Tragača. Njegove velike oči su je nekoliko
trenutaka pomno posmatrale: "Ne, bili su od soja koji je
drugačije poznavao zvezde od vas." "Bolje?" "Drugačije." "I
oni su potpuno izgubljeni?" upita Klej tiho, polako postajući
svesna velom prekrivene zbrke istorije. "Nema ih više."
Seranis sumnjičavo upita: "Izumrli - ili istrebljeni?" "Iz vaše
perspektive", odvrati Tragač, "nema razlike." "Ako je suditi
po tebi, biće pre da je istrebljenje," primeti veselo Klej,
nadajući se da će prekinuti napetost koja je nekako uspela
da se uvuče u razgovor. "Upravo tako", poče ravnodušnim
glasom Seranis. "Postojanost ove biosfere zavisi od toga da
li ćemo uspeti da održimo u životu mnoge vrste. Što je
njihov broj veći, to će život na Zemlji biti suroviji ako je
zadese nove nedaće." "A to će se dogoditi", izjavi Tragač,
vrativši se bez imalo napora u položaj za hodanje, što je
značilo da ništa više neće reći. Prokleta životinja! Seranis
nije uspela da prikrije ovu misao od Klej, ili možda nije htela.
Napustili su Biblioteku Čovečanstva u proključaloj tišini;
Seranis je namerno blokirala svoj talenat, tako da Klej nije
mogla da uhvati ni najmanji zajedljivi delić njenih misli.
23. BANKET NA KRAJU VREMENA
Te večeri Alvin je predsedavao velikoj gozbi za tri stotine
zvanica na kojoj je Klej bila počasni gost. Roboti su radili
celog tog dana da bi podigli veliku dvoranu za banket sa
mnogo tornjeva, koja kao da je ječeći izrasla iz samog tla.
Zidovi su bili boje peska, ali su se prelivali opalnim sjajem.
Unutra je prostrana tavanica od preklapajućih lukova
gledala na stolove koji su takođe izrastali iz granitnog poda.
Po zidovima su se uvijale spirale, sijajući blagim, plavim
sjajem pri dnu, koji je postepeno prelazio u crveni što su se
više pele, okružujući prostoriju, stvarajući utisak tajnovitosti
koji je podsećao na zalazak Sunca iznad azurnog mora.
Trikovi perspektive odveli su Klej do lažnih hodnika, a
ponekad bi joj se učinilo da na hiljade drugih gostiju jede u
daljini. Povremeno bi u podu zinule rupe kroz koje bi izronili
roboti koji su nosili hranu, što ju je u toj meri uznemirilo da
se više nije pomerila s mesta. Iako je napolju bila hladna
pustinjska noć, u ovoj prostoriji strujao je topli prolećni
povetarac, donoseći miris borovih šuma koji je tako dobro
poznavala. Njena odora kao da nije bila od materijala,
milovala ju je poput vode, a ipak pokrivala od članaka do
grla. Jeli su žitarice i povrće praiskonskog porekla, koji su
datirali čak iz praskozorja čovečanstva. Ove biljke već su se
proširile mladom biosferom, a obrok je priređen zahvaljujući
bogatoj žetvi, koja je ovamo doneta sa polja širom planete.
Klej je silno uživala u jakim sosovima i opojnim aromama, ali
je istovremeno učestvovala u razgovoru sa svojim
domaćinima. Često je njihov govor prolazio pored nje, pun
arabeski telepatskog značenja, koje su klizile između
udarnih verbalnih naglašavanja. Supre iz Lisa ublažavale su
svoje brzovatrene signale kako bi ih Klej razumela. Oni iz
Diaspara upotrebljavali su jedino onaj podskup njihovog
jezika koji je ona mogla da prati. Nastojali su da njihove
slojevite unakrsne reference budu jednostavne radi nje, ali
kada bi ih poneo žar kitnjastog razgovora, gubili bi se u
kraljevstvima mistične složenosti. Osetila je da se ispod
njihove čvrste rešenosti da povrate ono šta mogu krije
žaljenje i bes. Pa ipak, Alvin je pravio šale, čak je naveo
drevno geslo nekog učenog društva iz praskozorja nauke.
"Nullius in verba", izgovori on suvo, "ili u prevodu:, 'Ne veruj
nikome na reč.' Zar ne bi rekla da su u svetlosti toga
biblioteke besmislene?" Klej slegnu ramenima. "Ja nisam
učenik." "Tačno! Vreme je da prestanemo da izučavamo
našu istoriju. Trebalo bi da je ponovo stvorimo." Alvin
poprilično potegnu iz pehara. "Htela bih samo da proživim
svoj život, hvala", reče tiho Klej. "Ah", izusti on, "ali pravi trik
se sastoji u tome da naučimo da cenimo ono što smo bili i
što smo postigli - ne dozvoljavajući da nas to uguši." Alvin
se zanosno osmehnu, što Klej nije primetila kod ostalih
Supra. Srećno je mahnuo nečemu što se ispostavilo da je
jato džinovskih krljuštavih ptica koje su proletele kroz
dvoranu, prelepo kružeći, a zatim odlepršale pravo kroz
tavanicu, ne ostavivši nikakav trag. Seranisinu pažnju
odvukao je jedan živ talent-govor, ali ona je iskazala svoju
veštinu kada se istovremeno obratila Klej: "Hoće da kaže da
bi ovde na kraju dugačkog hodnika vremena trebalo da
zanemarimo odjeke." Klej se namršti, žaleći što Tragač nije
došao na ovaj zbunjujući banket, ali povučena životinja je
odabrala da ode na počinak. Bila je zabrinuta. Koliko god da
je pošteno pokušavala da odgovori na to pitanje, nije joj bilo
jasno zbog čega je Tragač ostao s njom kada bi ga Supre
verovatno pustile da ode. Njegovi kratki odgovori dražili su
Seranis, a to bi moglo biti opasno. Iako Supre nikada nisu
naudile praljudskim bićima, nije bila siurna da su poštovali
slično načelo kada su u pitanju bili njihovi odnosi sa
udaljenijim vrstama. U svakom slučaju, bolje je biti oprezan
nego verovati teoriji, što dobro zna miš kada su u pitanju
slonovi. Kako ne bi ispala potpuni glupak, pokušala je da se
ponovo uključi u razgovor. Alvin je bio u središtu pažnje, ali
brzo je pogled vratio na nju kada je upitala: "Kako možete
da odbacite istoriju?" Pažljivo se zagledao u nju, kao da
pokušava da pročita nešto nedokučivo. "Namernim
zanemarivanjem." Nagnuo se napred, prodorno i oštro je
gledajući očima u kojima se nazirala veselost. Dan proveden
u plesu kao da ga je oslobodio nekog tereta o kome ona
ništa nije znala. "Istorija se sastoji iz pojedinosti! Carevi su
nalik na dinosauruse. Njihova imena i budalaštine su
nevažni. Od izvesne važnosti mogu biti samo datumi
njihovog pojavljivanja na sceni i nestajanja sa nje." Neko mu
doviknu sa kraja stola: "Čuvar Zapisa će te izgrditi!" Alvin
odvrati: "Ne, neće. Njemu je poznato da jedino zahvaljujući
osećanju ravnoteže uspevamo da podnosimo veliku težinu
vremena. Inače bi nas slomila." "Igramo po vremenu!"
doviknu drugi neki glas. "Ono je ispod nas." Alvin se
zakikota. "I to je tačno na neki način. Prozivka carstava je
tek prašina pod našim nogama - pa ipak se držimo starih
navika. One traju." "Potrebna nam je neka ljudska
neprekidnost trajanja", razumno primeti Klej. "Moje
pleme..." "Da, jedinstveni izum. Kada smo vas sve obnovili,
bilo je očigledno da vam ne smemo dozvoliti da oživite stare
carske navike." Klej se namršti. "Carske...?" "Razume se",
reče Seranis. "Ti to ne znaš." Udahnula je oblak začina koji je
prolazio pored nje i dok su ga njena pluća gutala, ona
odasla: Uzeli smo vaš genotip iz Doba carstva, kada je
čovečanstvo poharalo Sunčev sistem i umalo nije samo sebe
zatrlo. U Seranisinom talenat-glasu istovremeno se osećala
žaoka prekora i melem oprosta. To je samo nerviralo Klej,
koja se trudila da prikrije svoja osećanja. "Moje pleme nije...
ratovalo." Morala je da zastane kako bi u svom duboko
usađenom rečniku pronašla odgovarajuću reč, jer je nikada
ranije nije upotrebila. Za razumevanje te definicije i njene
važnosti bilo joj je potrebno dosta vremena. Istog časa je
predvidela da će ubuduće morati mnogo da je koristi. "Tako
smo mi želeli da bude." Alvin se osmehnuo kao da vodi
razgovor o vremenu. "Mislili smo da ćete se u najboljem
slučaju širiti teritorije radi, a ne da biste dostigli neke
političke ciljeve i poreze, kao u carskom modelu." "Nismo
znali da smo bili u toj meri... isplanirani." Klej zaškrguta
zubima, nadajući se da je njen talenat neće odati.
Ogoljenost njenih misli polako je počela da joj ide na živce.
"Nismo dirali vaš osnovni sklop, veruj mi", ljubazno joj reče
Seranis. Ponudila je Klej jednu oporu voćku, ali se nije
uzbudila kada ju je ova odbila. "Odanost grupi predstavlja
najvažniji način na koji tvoja vrsta traga za identitetom. To
stvara društvenu toplinu. Ta vrsta ustrojstava traje od
detinjstva do transplanetnih saveza." "A kako vi radite
zajedno?" Alvin reče: "Ne napadamo jedni druge, jer su te
karakterne osobine gotovo uništene kod nas. Ali najvažnije
je to što težimo jednom višem cilju, neka je blagosloven."
"Kakvom?" upita Klej. "Možda bi bolje bilo upotrebiti reč
neprijatelj nego cilj. Do sada sam govorio da je istorija naš
istinski dušmanin, jer nam se vukla za petama dok smo
pokušavali da pobegnemo od nje. Ali sada smo upoznali
aktivnog neprijatelja koji vodi poreklo iz same istorije i
moram reći da me ispunjava nestrpljenje." Alvin je očigledno
bio najmlađi od svih prisutnih Supra, mada Klej nije mogla
pouzdano da utvrdi starost nijednog od ovih blagih,
savršenih lica. "Neprijatelji? Neke druge Supre?" "Ne, ne.
Sećaš se ljudi koji su, navodno, pucali na tebe, koji su pobili
tvoje saplemenike, koji su uništili Biblioteku Života?" "Da."
Klej stisnu usne u pokušaju da prikrije mržnju. Primitivna
osećanja ovde ne bi imala dobru prođu. "To su bile opsene."
"Videla sam ih!" "Pojavili su se i ovde. Pomno sam pregledao
naše zapise i..." on pucnu prstima "...pronašao ih. Upravo
onakve kakvima si ih ti videla. Bili smo suviše zaposleni da
bismo išta primetili i zato ti dugujemo zahvalnost." "Bili su
stvarni!" "Pažljiva analiza njihovih spektralnih slika pokazuje
da su to umešno načinjene refrakcije zagrejanog vazduha."
Klej ga je belo gledala. Imala je osećaj da joj je neko ukrao
stvarnog neprijatelja, kao da je u mraku promašila stepenik.
"Onda... šta..." Alvin se zavali na stolici i šakama obuhvati
vrat otpozadi, visoko odigavši laktove. Podigao je pogled
prema vedrom nebu i kao da je veoma uživao u pogledu na
mnogobrojne zvezde. Mnoge komete razmotale su svoje
prozračne repove; bilo ih je toliko da su ličile na jato strela
uperenih u nevedljivo Sunce, koje se sklonilo iza
zakrivljenosti Zemlje. Alvin polako nastavi: "Šta zagreva
vazduh? Munje. Ali trebalo je to obaviti krajnje stručno, zar
ne?" Seranis je bila iznenađena. Klej je prozrela da Alvin još
nikome nije pričao o ovome, pošto je u dugačkoj dvorani, za
svim dugački stolovima, zavladala tišina. Seranis reče:
"Munje nisu ništa drugo do - električna struja. Ali da bi se
stvorile realistične slike..." Klej upita: "I samo zato da bi nas
prevarili?" Alvin detinjasto kliknu i pljesnu rukama,
zapanjivši svoju utihlu publiku. "Tačno! Kakva sposobnost!"
Seranis tiho zapita: "Već?" Alvin klimnu. "Ludi Um. Vratio
se." Nalet mećave talenat-govora pogodi Klej. Sve Supre
bile su na nogama i sve je zujalo od njihovih nagađanja. A
unutar njene glave udarni talasi samo su još više pojačavali
bujicu. Ponovo je osetila lavirint njihovih umova, kinestetički
potisak ideja koje su promicale, nejasna i nerazumljiva
obličja. Kovitlaci. Neko crno sunce tutnjalo je pored zvezda
boje rubina. Purpurni gejziri na beskonačnoj ravnici. Ravnica
se skupljala dok nije postala disk, sa crnim suncem u svom
središtu. Zvezde su se cepale u fosforescentne tapiserije. U
pojedinim trenucima crno sunce je plivalo na obodu
načičkane, paučinaste Galaksije. Zatim je zloslutno zazujalo
u samoj žiži spiralnih krakova. Ona se odvojila se od sve
tmastijih gromovnih glava, pobegavši od ove oluje. Sklonila
se. Čekala. Dahčući od mentalnog napora, pitala se kakvi su
bili ljudi iz Lisa kada su bili sami. I da li su ikada mogli da
budu sami. Supre, praljudska bića, Tragač - svi su oni
poticali iz različitih era u eonski dugim istraživanjima
evolucije. Ova pustinja podsećala je na sažeženu izložbenu
vitrinu punu istorijskih neobičnosti. Šta su uskomešane
struje činile kada bi različita doba rešila da se urote?! A ona
je zaglavila ovde gde ju je čvrsto vezivala prijatna,
svemoćna, ljubazna razumnost Supra. Klej dlanovima
pritisnu uši. Međutim, time nije odagnala odzvanjanje
talenat-govora. Čim prođu kroz taj svoj logički lavirint,
ponovo će je primetiti. I obratiti joj se. Početi da je
razuveravaju. Da se ponašaju prema njoj kao prema nekom
kućnom ljubimcu koga se neodređeno sećaju. Nije nikakvo
čudo što se nisu sećali mnogobrojnih vrsta pasa i mačaka,
pomisli ona gorko. Praljudska bića savršeno su ih
zamenjivala. Njen narod... Vekovima su već radili za Supre,
brinući se o biosferi koja je cvetala. Supre su dovoljno toga
znale, tako da su im dozvolile da obrazuju plemena i da
ispoljavaju svoju volju u pogledu šuma. Ali ovako odvojena
od te krhke matice, Klej se borila za vazduh poput drevne
ribe na suvom. Udaljila se, posrčući, dok joj je bes
zamagljivao vid. Sukobi koji su se gomilali u njoj izbiše na
površinu i njoj je samo preostalo da se nada kako ih je
mećava talenat-govora prikrila. Ali ona sama više nije mogla
da ih izbegava. Ovde se osećala poput kakve bube koja beži
pred stopalima ovih rastresenih supermena. Bili su prilično
ljubazni na svoj hladni, jednostran način, ali jasno je
uočavala njihove napore da se spuste na njen nivo - što ju je
razdraživalo. Žudnja za sunarodnicima dostigla je vrhunac.
Jedina njena nada da će ikada više videti svoj rod ležala je u
ovim Suprama. Ali obuzeo ju je hladan i lepljiv strah kada je
pokušala da zamisli kakva će biti sveža praljudska bića.
Odlivci tela iz nekog ledenog topioničarskog lonca. Njeni
rođaci, da, njeni klonovi. Ali stranci. Stranci koje život nije
obeležio, neodgajeni. Oni će biti njen narod samo u uskom
genetičkom smislu. Osim ako negde ne živi još koje
praljudsko biće. Ono bi znalo šta je to plemenska bliskost,
zajednička kultura za kojom je čeznula. Ali svaka nijansa u
govoru Supra nagoveštavala je da je neće pustiti. Nisu oni
bili svemoćni - morala je stalno da podseća samu sebe na
to. Prema Tragaču bili su razdražljivo ljubazni, očigledno ne
znajući tačno šta on predstavlja. Bili su ranjivi zbog samih
svojih tekovina. Besmrtnici su bili neverovatno oprezni;
mogli su da nastradaju nesrećnim slučajem. Oprez je mogao
biti uzrok greške. Mogli su promašiti nekog od njenih u
gustim šumama. Niko iz kristalne elegancije Diaspara ili Lisa
ne bi bio u stanju da sledi trag u divljini. Pa dobro, onda.
Pobeći će.
24. BEG
Iznenađenje i diverzija su taktike koje najbolje uspevaju ako
se brzo izvedu. U Klejinom slučaju do iznenađenja trebalo je
da usledi na perimetru koji su Supre podigle oko uništene
Biblioteke. Još nije znala kako to da izvede. Poverila je
Tragaču o čemu razmišlja. Bila je ubeđena da je on neće
izdati. Nije bio iznenađen ovim vestima, ili, bar, što se tiče
Klej, životinja nije pokazivala nikakvu vidljivu reakciju, mada
mu se krzno ustalasalo ćilibarnim šarama. Nadala se da će
joj dati neki kratak, ali praktičan savet. Međutim, on je samo
klimnuo i nestao u noći. "Prokletstvo", promrmlja ona. Tek
pošto je odlučila nešto da preduzme, beznadežnost situacije
učinila joj se komičnom. Konačno, ona je ovde bila najmanje
inteligentno ljudsko biće, okruženo tehnologijom koju nije
ništa bolje razumela od magije. Gozba se nastavila u celom
kampu. Talasi talenat-govora zapljuskivali su njen um,
otežavajući joj da jasno razmišlja. Nadala se da će ova
bujica takođe prikriti njene planove. Kroz tamu odjeknu
reska eksplozija. Tragač se iznenada stvori pored nje.
"Kreni", reče. Povici, munje purpurnog zračenja, niz šupljih
prasaka. Svetlucave ploče se pogasiše. Jednostavno su se
izvukli. Tragač je izveo neki trik pomoću koga je ispraznio
zaštitnike u blizini Biblioteke, a Supre i roboti su istog časa
reagovali. Uprkos svom naučničkom umeću, Supre su se
upaničili kada je nastupilo bučno savijanje zaštitnika. Povukli
su sva standardna naređenja izdata robotima i usredsredili
se na ponovno uspostavljanje odbrambenih mehanizama.
Tragač je pažljivo posmatrao šta se dešava dok su bez žurbe
prolazili kroz kamp uputivši se ka strani koja je bila najbliža
šumi. "Trenutak se približavao", bilo je sve što je hteo da
kaže. "Ali roboti..." "Oni sada neće još i ovo očekivati. Oni
nikada ne shvate kada je pravi trenutak za nešto." Ćutke su
napustili kamp Supra, držeći se senki. Unaokolo su žurili
roboti da ponovo podignu bedeme oko Biblioteke, ali njih
uopšte nisu primećivali. Stigli su do šume pod nebom bez
Meseca, opervaženog ogrlicom od gustih zvezda. Klej
napregnu vid kako bi pojačala infracrveno zračenje i iscedila
boju iz bledog sjaja milion sunaca. Ceo prvi sat trčali su bez
prestanka, a kada je teren postao strmiji, njih dvoje
usporiše. Šta god da je Tragač upotrebio da ih oslobodi, to
neće dugo potrajati. Ispunjavao ju je nemir pod dičnim i
rastržućim ograničenjima Supra i ne bi još dugo mogla pred
njima da krije svoja osećanja. Podozrevala je da je Tragač
osetio njen nemir i pripremio se da ih izvuče pre nego što
Seranis pročita Klejine namere i pojača nadzor nad njom.
Posle izvesnog vremena Klej je zaboravila na sve nevolje i
predala se isceliteljskom naručju šume. Iz razgovora Supri
razabrala je da ona i njeni srodnici nisu bili prava, originalna
ljudska bića koja su proistekla iz prirodnih sila daleke
starine, ali to gotovo i da nije bilo važno. Mada joj se
genetski sklop lako mogao izmeniti, što se pokazalo kod
uključivanja u talenat-misli, Supre su se držale originala
kada su oživljavale njenu vrstu. Sama šuma koja ju je
okruživala i dalje je uspevala da prodre u dubine njenog
bića. Tragač nije usporavao svoj ritmički korak; njegove
četiri noge kao da su klizile po tlu dok je rukama uklanjao
prepreke, krčeći oboma put. "Sada nas sigurno već traže",
primeti Klej posle dugog ćutanja. "Da. Ono što sam uradio
istrošiće se brzo." "Šta si to uradio?" Tragač je pogleda,
otvori iskrivljena usta, ali ništa ne reče. "Je li to nešto što ne
smem da znam?" "To je nešto što ne možeš da znaš." "Oh."
Navikla se već da je Supre prave glupačom. Tragač, čija je
vrsta nastala dobrih sto miliona godina posle praljudskih
bića, nije se razmetao svojim sposobnostima, ali su one
zbog toga izgledale još strašnije. "Ipak nas mogu pronaći",
reče ona. "Supre znaju toliko trikova." "Moramo potražiti
zaklon. Još je nešto na nebu." Ona podiže pogled, ali vide
samo maglu koja se nisko spustila. Teško je disala od
naprezanja da drži korak sa Tragačem dok su se probijali
kroz gustiš. "Kako to da nas ne vide?" "Mi plivamo u kadi
života." Ova tvrdnja je svakim korakom postajala sve
istinitija. Zalazili su sve dublje u zagrljaj zemlje koja se živo
menjala. Gljive i lišajevi prekrivali su svaki vidljivi kamen.
Njihova debela, gnjila boja radila je sa vidljivom energijom,
stvarajući mehuriće i peneći se dok je jela kamen i ispuštala
vetrove u maglu što je polegla iznad tla. Na mestima gde su
oni obavili svoj posao već je počela da raste isprepletena
trava. Klej je oprezno koračala kroz ogolelu oblast poprskanu
žutozelenim mrljama, plašeći se da koja ne napadne njena
stopala. Nisu sve pare što su počivale povrh predela
obuzetog groznicom predstavljale puke bioproizvode čija je
namena bila da osole atmosferu malim količinama korisnih
elemenata. Leteći crvi iznenada se podigoše sa stabljike
plesnjivog korova i sjatiše se oko njih. Užasnuvši se, počela
je da ih tera rukama, ali joj Tragač smireno preporuči: "Budi
mirna. Žedni su." Oblak se opalno prelivao, a jedinke koje su
ga sačinjavale podsećale su na sićušne leteće komadiće
leda koji odbijaju bledu svetlost zvezda. I pored svega,
izgledali su pametno dok su tako predano i vešto zujali.
Leteli su oko nje u pravilnim krugovima. Shvatila je da ona
njima mora da izgleda poput planine od hemijske letine.
"Šta to oni..." "Ne govori. Namirisaće ti stomačnu oblogu i
zaroniće ti niz grlo."
Odmah je ućutala i zatvorila nozdrve. Preklopna hrskavica u
njenom nosu bila je korisna jer je onemogućavala gubljenje
vode u pustinjama drevne Zemlje, kojih se tek nejasno
sećao čak i Čuvar Zapisa. Sada je sprečavala lepetave crve,
dok je ona zadržavala vazduh dugo i bolno, pitajući se šta je
to hranljivi miris probavnih kiselina. Čvrsto je zatvorila i oči,
škrgučući zubima. Kada bi smela sebi da dozvoli da vrisne,
samo jednom... Magla je oklevala, ljutito zujeći, a zatim
otišla u potragu za nekom ukusnijom gozbom. "Oni tragaju
da bi našli i izmenili", reče Tragač. "Ne samo da bi se najeli."
"Otkud znaš?" zamišljeno ga upita ona. "U moje doba
postojali su mnogi oblici koji su živeli od hemijskog umeća.
Radili su na samim molekulima, preobražujući čvrste
minerale u elegantne i korisne. Klej zadrhta. "Od njih sam se
sva naježila." "Očigledno su stvoreni da bi pomogli
lišajevima u razaranju i pripremanju tla za život." "Nikada ih
ranije nisam videla." "Oni spravljaju napitke u svojoj
molekularnoj kuhinji na obodu šume. Tvoja vrsta živi duboko
u šumi." "Nadam se..." "Dosta priče. Požuri." Brzo su trčali.
Tragač je često zastajkivao da malo otpuzi napred i oslušne
tle. Klej je bilo potrebno vreme da uskladi hemijski sastav
svoje krvi. Povremeno hodanje pomoglo joj je da ubaci
hormonalna uputstva koja će zaustaviti menstrualni ciklus i
pojačati izdržljivost. Stalno je podizala pogled ka nebu na
kome se izdizalo središte Galaksije. Njegovo paučinasto
zračenje nije bilo dobrodošlo; osećala se kao da je na
otvorenom. Skačući duž strme padine brda, Tragač reče:
"Dolaze." "Supre?" upita ona. "I još nešto." "To si saznao
osluškujući..." Tragač je čučnuo, njuška mu se suzila, uši
raširile. U jednom trenutku bio je potpuno miran, a već u
sledećem je krenuo, ovog puta mnogo brže. Ona potrča da
ga sustigne. "Šta..." "Napred", doviknu joj on. Isprekidano je
disala dok su se teškom mukom peli uskom stazom. Duboka
bas nota kao da je dopirala odasvud dok nije shvatila da je
oseća stopalima. Jedan vrh iznad njih rastvori se uz prasak i
stenjanje i iz njega iznenada izbi gejzir. Tone vode šiknuše
visoko i stadoše da prskaju okolinu. Zasuše ih krupne kapi.
Tragač povika: "Nova reka. Napetost stene danima je rasla i
zato sam potražio mesto gde će izbiti. Obezbediće nam
nakratko zaklon." Kapi su dobovale po Klej. Tragač joj dade
znak da požuri. Kroz mlaz vode iznad glave ugledala je
deliće zračenja svih duginih boja kako u kaskadama padaju
preko neba. "Traži", izjavi Tragač. "Ko?" "Ne ko, nego šta.
Ono što je uništilo Biblioteku." Posmatrali su kako se
filigranska užarenost širi i raste. Kroz izmaglicu gejzira
nestalna paučinasta ustrojstva sijala su poput neke šare
rasprostrte preko celog čovečanstva. Klej je već ranije imala
prilike da vidi ovu prelepu tapiseriju - da je vidi kako se
spušta i donosi munjevitu smrt svima koje je volela. Njena
elegantna hladnoća zabola joj se u srce olovnom čvrstinom.
Uspela je da se oslobodi užasa, ali on se sada vratio. Ti
svetlucavi pipci pratili su je, paleći sve unaokolo, i umalo je
nisu ubili. Žudela je da pronađe načina da uzvrati. Rat. Ta
drevna reč odzvanjala joj je ubrzanim pulsom, u zapaljenim
nozdrvama, na suvim, zategnutim usnama. Odeća joj se
pripijala uz telo dok je stajala na kiši koja je po njoj
dobovala, nadajući se da ih je ovaj kratkovečni vodoskok
spasao. Koliko dugo je ova izmaglica mogla da ih skriva? A
onda su se između gipkog sevanja pojavile ćilibarne tačke -
delo Supra koje se širilo iz Biblioteke. Dugo je čekala da ih
ugleda iza sebe, ali oni nisu pretraživali tle. Umesto toga
kretali su se u formacijama oko šarolikih svetlucavih talasa.
Tragač je bio skroz mokar, a krzno mu je potamnelo od
vlage. "Dole", reče on zapovednički. Uvukoše se u plitku
pećinu. Gejzir koji je stvarao reku raširio je baldahin od
magle, ali Klej je uspela da podesi vid, tako da je razabirala
nejasne slike koje je nazirala kroz pramenove. Ona i Trgač
posmatrali su zamršena izmicanja i skretanja brodova Supra
dok su se trudili da opkole i uguše sjajna koplja koja su
odozgo letela prema tlu. "Voda će nas izvesno vreme
skrivati", reče Tragač. "Da li su se opet okomili na
Biblioteku?" "Ne. Izgleda da... tamo." Jedna traka blistavosti
probi se kroz ćilibarnu kesu koju su ispreli brodovi Supra.
Zaronila je prema zemlji i vrtoglavo se rasprsla u prste
bockave svetlosti. Ovi pojuriše preko planina, pa u doline,
poput potočića uzburkane reke što teče vazduhom. Jedna
narandžasta spiralna nit suknu blizu njih, besno pucketajući.
Trenutak se zadržala na putu kojim su došli, kao da njuši
trag, a onda je odjurila dalje, ostavivši za sobom samo
besno praskanje koje je polako slabilo. Supre su, izgleda,
uspele da zarobe preostala sjajna koplja. Udarci se raspršiše
u boje i stadoše da se mute po nebu poput brze, zarobljene
vatre, koju su Supre odbijali munjama. A onda je nebo
zgaslo kao da ga je napustilo nepoznato prisustvo. Ćilibarni
brodovi Supra okrenuše nazad prema Biblioteci. "Imamo
sreće", izjavi Tragač. Klej primeti: "Dobar ti je taj trik sa
vodom." "Sumnjao sam da će uspeti." "Stavio si na kocku
naše živote...?" "Da." "Baš dobro što ne grešiš." "Oh, grešim
ja i te kako." Tragač uzdahnu kao da je umoran. "Živeti znači
grešiti." Klej se namršti. "Ma hajde, Tragaču! Neko ti
pomaže, imaš neku vezu." "Ja sam smrtan kao i ti." "S čim si
to povezan?" bila je uporna Klej. On podiže jedno ćilibarno
rame; nije umela da protumači taj njegov gest. "Sa svime. I
ničim. Teško je razgovarati o tome na ovom ograničenom
jeziku. I besmisleno." "Pa, u svakom slučaju, to će Supre
zabaviti neko vreme. Već su otkrili kako mogu da se bore
protiv munje." "Tražila je nas, znala je da smo pobegli."
"Kako je mogla da zna?" "To je inteligencija oslobođena
materije kojoj su dostupni nama nepoznati načini saznanja."
Tragač je već krenuo dalje, okliznuo se na šljunku i ispružio,
odronivši kamenčiće koji se bučno otkotrljaše niz padinu.
Ponovo se podigao, dok mu se umor ogledao u očima, i
krenuo dalje "kučeći", kako se to nekada zvalo, ali sada više
nije postojao takav opis, jer više nije bilo pasa. Posrčući
preko kamenitog grebena, Tragač dodade: "I treba da ostanu
nepoznati."
25. BIOLOŠKI
Postigli su dobro vreme. Gejzir je izbacivao paperjaste
oblake duž kičme planinskog grebena. Oni su postajali sve
gušći i rasprskivali su se u kišu. Skrivao ih je uzburkani
vazduh koji je donosio miris vlage. Sprženoj Zemlji bilo je
potrebno mnogo više od vode koja je tako dugo ležala
skrivena u podzemnim jezerima. Posle mnogo stotina
miliona godina ostala je bez kože, površinskog sloja, koga je
Sunce isitnilo i pretvorilo u paru. Supre su pustile u ta
osušena prostranstva lišajeve koji su u stanju da jedu kamen
i luče organsku smesu. Legije ispreplitanih, samodeljivih
ćelija stale su da ruju po nezdravoj pustoši. Za nekoliko
trenutaka takav jedan korpus mikroba u stanju je da izluči
bogatu kaljugu bakterija, gljivica, pospešivača truljenja.
Količina plesnjivog tla raste, plodovi mikroskopskih pobeda i
zastoja vode rat u svakoj šaci peska na Zemljinoj kugli.
Samo tlo je procvalo poput zrele biljke. Tragač je rekao da bi
trebalo da idu duž ovih radnih perimetara šume. Ljuta
isparenja terala su Klej na kašalj, ali dobro je znala da
smeđe, pokretne magle prikrivaju njihovo kretanje i štite ih
od onih odozgo. Na noćnom nebu više nije bilo brodova
Supra. Skliznuli su u senke okolnih šuma, ali Klej se
svejedno osećala neprijatno. Ubrzo su se osvrnuli ka
rasprostrtoj mreži uskih dolina kroz koje su prošli. Primetila
je da se život proširio za ovih nekoliko dana od kada je ovaj
predeo posmatrala iz Alvinove letelice. Široke, zelene
površine spremno su čekale da posluže kao prirodne stanice
Sunčeve energije. Neke su već pratile zmijoliko krivudanje
novorođenih potoka, rastinje se spretno širilo, a u tome su
mu pomagale životinje. Takve biljke često su koristile
životinje, sledeći drevni recept. Veoma davno cveće je
regrutovalo legije šestonožnih insekata i dvonožnih primata
da im služe. Ukusni nektar i voće zavelo je mnoge da
raznose seme. Zračeća lepota cveća očarala je prve ljude, a
kasnije i druge životinje, tako da su im pažljivo služili,
čupajući iz vrtova sve što nije bilo lepo; konačno, korov je
samo biljka koja nije lukava. Međutim, trava je bila ta koja je
najčvršće i najduže držala čovečanstvo u ropstvu, a sada se
ponovo vraćala. Već su se velike ravnice pšenice, kukuruza i
pirinča prostirale između krakova rečnih dolina, a obrađivale
su ih životinje koje su dugo odgajane za taj posao.
Čovečanstvo je drugima poverilo da se brinu o
navodnjavanju i obrađivanju tla. Među mnogim vrstama koje
su Supre oživele bile su i pametne, usko usmerene
inteligencije usidrene u velikim glodarima. Pokazalo se da su
oni mnogo bolji za taj posao od traktora i veštačkog đubriva
koje je upotrebljavala drevna, nezgrapna tehnologija. Klej se
sada već osećala gotovo kao kod kuće jer su putovali kroz
gušću šumu. Rasplamsala je svoje hormone i rezerve hrane
kako bi oterala san i držala korak sa Tragačem, koji nije
pokazivao znake umora. Ova šuma nije podsećala ni na
jednu oblast koja je ikada postojala. Skrpana iz ostavštine
večno plodne biosfere, ona se dičila oblicima koje su delile
milijarde godina. Supre su dosta vešto ponovo aktivirali
veliki broj genotipova u Biblioteci. Retke grabljivice nalazile
su lak plen, a malo je koja biljka ostajala bez pogodnog tla
pošto bi lišajevi stvorili zaštitni pokrov. Ipak, sve je moralo
da se bori i prilagođava. Sjajnost Sunca povećala se za
preko deset odsto od osvita čovečanstva. Naleti plima na
obale još su više usporili okretanje planete, produživši dan
za četvrtinu. Život se suočio sa sve dužim, toplijim danima,
dok se kora pomicala i pucala. U Eri Okeana olupine nastale
sudaranjem kontinenata iznedrile su sveže planine i otvorile
duboke šavove u dnu mora - sve to kao strpljiva reakcija na
pomahnitalo zujanje prilagođavanja života ovim neizmernim
sapinjanjima. Vrste su se izdizale i umirale, reagujući na fina
štelovanja svojih genetskih zapisa. I sav taj užurbani sled i
strasno vrenje bilo je drama koja se odigravala pred
pogledom čovečanstva - koje je imalo vlastiti program.
Tokom poslednjih milijardu godina svi ciklusi života na Zemlji
sledili su ritmove koje su odredile vladajuće inteligencije.
Priroda je tako dugo pomagala u saradnji između
Čovečanstva i Evolucije da su učinci bili nerazdvojivi. Pa
ipak, Klej se uplašila kada su naišli na dolinu sa ćutljivim
prilikama koje su se teško kretale. "Oprez", prošaputa
Tragač. Prelazili su preko maglom pokrivenih nizija u kojima
se osećao težak miris lišajeva koji su stvarali plodno tle. Iz
magle su se pojavile klecave senke. Klej i Tragač zauzeše
odbrambeni stav, leđa uz leđa, jer su ih zdepaste prilike
odjednom okružile sa svih strana. Klej se prebaci na
infracrveno zračenje kako bi izdvojila kretanje naspram
blede, oblačne pozadine, ali je utvrdila da su prilike suviše
hladne da bi se tako videle. Sablasno, krečući se s mukom,
izgledalo je kao da posvuda iskaču iz tla. "Roboti?"
prošaputa ona, žaleći što nije naoružana. "Ne." Tragač se
pomno zagledao u ta spora, nezgrapna obličja. "Biljke."
"Šta?" Klej je sada razabrala šuštave zvuke koje su pravili
njihovi udovi mučeći se da načine pokret. "Vidiš - otkačinju
se od starijih." Pri slaboj svetlosti Klej i Tragač su posmatrali
kako se spore, oprezne mahune odvajaju od stabala velikog
drveća. "Nekada su biljke prve krenule", poče Tragač, "iz
mora na kopno, kako bi životinje mogle za njima. Cveće je
stvorilo dom za insekte - izmislilo ih, zapravo, kako ja
gledam na stvari." "Ali zašto...?" "Svaki korak predstavljao je
poboljšanje u razmnožavanju", reče Tragač. "Evo još
jednog." "Nikada nisam čula..." "Do ovoga je došlo mnogo
posle mog vremena, kao što sam ja došao posle tebe." Biljke
su dugo trpele torturu glodara i ptica, koji su jeli po hiljadu
semenki na svaku koju bi slučajno bacili na tle. Pa ipak,
biljke su imale veliku moć nad svojim životinjskim
parazitima; kada je bolje prilagođeno drveće sa širokim
listovima zamenilo mahovine, to je brzo okončalo vladavinu
dinosaurusa. Vekovna strategija biljaka sastojala se u
poboljšanju razmnožavanja, a to je u Dobu Sisara
podrazumevalo primoravanje životinja da raznose njihovo
seme. Kada je troma evolucija konačno pronašla način da
izbegne ovo rasipanje, biljke su odlučile da oponašaju
primate u pogledu brige oko mladunaca. Klej priđe jednoj od
tih zdepastih, bodljikavih stvari. Imala je debelu osnovu i
kretala se bacakajući napred široke, grube dodatke nalik na
korenje. Ličili su na teturave ananase koji su izišli u laganu
šetnju. Svako veliko drvo izlistalo je nekoliko šetača, koji su
zatim prelazili na mokrije tlo gde je bilo više Sunčeve
svetlosti. Klej pade na pamet da bi mogla jednog pojesti, jer
su neodoljivo podsećali na ananse, ali je Tragaču njihovo
oštro trnje mirisalo na otrov. Idući dalje tom dolinom, naišli
su na jedan ogromni žbun koji je bio zaposlen izbacivanjem
potomaka u obliku kotrljajućih lopti što su tražile vlažnu
podlogu i toplinu. Držali su se dubokih kanjona. Pokrov
magle pružao im je izvestan zaklon pred patrolama Supra
koje su sada krstarile nebom. "Oni ne poznaju dobro ovu
raskoš", primeti Tragač, sa zadovoljstvom škljocnuvši oštrim
zubima. "Kao ni njihovi roboti." Klej je shvatila da u tome
ima istine, mada je uvek pretpostavljala da su mehanička
čuda bila po definiciji višeg reda veličine. Čovečanstvo je
dugo upravljalo planetom, brinulo se o samoregulišućoj supi
satkanoj od tla i vazduha, od okeana i bogatih kontinenata.
Na kraju, iscrpljeni i neusmereni, preneli su taj zadatak na
robote, da bi posle više miliona sjajnih godina otkrili da je
robotima prirođeno da budu obazrivi, možda čak u toj meri
da to prelazi u grešku. Evolucija je oblikovala inteligencije
rođene iz silikona i metala sa istom sigurnošću i
nepokolebljivošću kao i one umove koji su nastali iz
ugljenika i enzima. Roboti su se izmenili, ali su se ipak i dalje
držali Naloga koje im je usadio Čovek: da omoguće opstanak
vrsta uprkos trošenju sveta. Roboti su na kraju bili ti koji su
zaključili da ne mogu u nedogled da održavaju planetu na
organskom nivou. Jedan škrti elemenat u njima odlučio je da
organsko kraljevstvo treba smanjiti na najmanju moguću
meru. Ubedili su vođe osipajućih gradova ljudi da se povuku
i dozvole im da usisaju svu preostalu vodu sa zemlje u
prostrane šupljine od bazalta. Tako su sluge Supra stotinama
miliona godina upravljale jednostavnom, isušenom
Zemljom. "Mašine se plaše malih, upornih stvari", objasnio
je Tragač te noći. "Tananih preokreta u životu." Podigli su
bivak pored jednog nakostrešenog grma koji je lučio toplotu,
štiteći ih od ledene magle. "Zar ih nisu mogli podesiti?"
upita Klej. Viđala je rutinska čuda koja su izvodili roboti.
Teško je bilo poverovati da te ravnodušne, metodične
prisutnosti nisu bile u stanju da ovladaju čak ni ovim
bogatim svetom svojom postojanom preciznošću. "Možeš u
nedogled gutati i najjači otrov ako je veoma razređen,
nekoliko čestica na bilion", polako odvrati Tragač. Što je više
upoznavala ovu životinja, to joj se ona činila lakše dostupna,
manje čudna. Ali iza Tragačevog pogleda vrebala je hladna
inteligencija, tako da nikada nije bila načisto kako da shvati
ono što je kazao. Malopređašnje spremno baratanje
brojkama, na primer, predstavljalo je iznenadno odstupanje
od njegovog škrtog načina izražavanja. "Roboti mora da to
znaju." "Tačno, ali uzmi na primer ozon. Otrovni gas, plav,
vrlo eksplozivan - a tanak sloj ovog gasa preko vazduha sve
određuje." Klej klimnu. Tokom dugog sumraka Zemlje
ozonski omotač bio je bezbroj puta uklanjan. Ekscesi
čovečanstva stalno su iznova trošili ozon. Oscilacije u
sjajnosti Sunca poremetile su celokupnu ravnotežu
atmosfere. Jednom je veliki meteor probio štitnike
čovečanstva, koji su bili zanemareni, i umalo nije uništio
civilizaciju. Sve je to ležalo zakopano u drevnim zapisima.
Tragač zevnu. "Roboti su preuzeli da vode računa o tim
delikatnim stvarima, pa su pojednostavili problem." "Izgleda
da ovde drže sve pod kontrolom." "Plaše se onoga čime ne
mogu da vladaju." "Ali mnogo čime su ovladali - Alvin im je
naložio da ožive biosferu." "I stvore biološki haos." Tragač
leže na leđa, nekako se čudno osmehujući, i stade da se
češe po velikom, plavom stomaku. Pramenovi magle boje
žada kovitlali su se obilato iznad toplotnog žbuna. Male
životinje kružile su oko crnog grma dok je njegova postojana
toplota puzila kroz vazduh. Malo se životinja plašilo bilo Klej
bilo Tragača; sve vrste su već tako dugo bile i mušterije i
ortaci. Čak kao da su razumele Tragačev lenji govor. Klej je
podozrevala da su ih hipnotisali bogati, napevni tonovi
Tragačevog glasa, laki, ali rečiti. Krug je olabavio kao da je
ovaj grm bio logorska vatra. Pravu vatru, razume se, nisu
smeli da upale da ih Supre ne bi otkrile. Klej je slušala
Tragača koji je izlagao pogled na svet svoje vrste. Mnogo
posle praljudskih bića pojedine životinje stekle su
inteligenciju i unele su u vlastite gene elemente rasnog
sećanja. Mnogo miliona godina vladao je običaj da se
mudrim vrstama usađuje briga za njihov krhki svet, da se
"ugrađuje" poštovanje prema evoluciji i njihovom mestu u
njoj. To je postao svojevrstan društveni cement koji je bio
isto onoliko potrebna koliko i religija najranijim ljudskim
oblicima, pa čak i u praljudskim bićima. "Mnogi organizmi
gospodarili su Zemljom", reče Tragač, "počev od sive sluzi,
preko slepih crva, do džinovskih, zaboravnih reptila - a sve
troje je opstalo duže nego vi, praljudska bića." Tragač je
frknuo tako glasno da ju je trgnuo. "Ne znamo da li su
dinosaurusi imali religiju." "A tvoja vrsta?" "Ja poštujem ono
što postoji." "Vidiš, naše pleme je odlučilo da ne uči svu tu
mrtvu istoriju - mi smo imali posao koji je trebalo obaviti." "I
to dobar." "Tako je", složi se ona zbunjeno, ali ponosno.
"Podešavanje šuma kako bi opstale uprkos svom tom otpadu
u vazduhu, biljaka koje mlate jedne druge - to još nije
biosfera, to je haos!" "Ali plodan." Žmirkajući, on izvuče
voćku iz nekog skrivenog džepa u mesnatom krznu. Iscerio
se, što je predstavljalo divlji prizor. Sada joj je bilo lakše da
čita raspoloženja ove životinje, tako da je učestvovala u
njegovoj peckavoj veselosti. Razumela je Tragačeve
poglede. Roboti su pomogli čovečanstvu da istakne svoju
inteligenciju i osigura besmrtnost svima u Diasparu. Ali da bi
svet opstajao, roboti su morali upravljati oskudnom, suvom
biosferom čiji je jedini vrhunac bio ukočen, bezvredni Čovek.
Neka debela stvar, slična pacovu, sa šest nogu, približi se
grmu. Istog časa jedno crno uže fijuknu kroz vlažni vazduh i
obmota se oko plena koji zaskviča. Veliki glodar bio je zatim
uvučen u ždrelo koje se odjednom razjapilo u blizini korenja
grma. Pošto se grm zatvorio, došavši do večere, Klej je još
nekoliko trenutaka mogla da čuje prigušene krike. Evolucija
je još dejstvovala, odstranjujući promašaje iz genetskog
bazena, bez treptanja i strpljivo.
26. VATRENO KOLO
Magla je narednog jutra počela da se diže. Tragač je
nastavio da osmatra nebo. Ravnomerno su napredovali uz
padine škrbastog planinskog lanca, čiji su teren i bogata
fauna podsećali na oblast u kojoj je Klej odrasla. Pretraživala
je udaljene obode, tragajući za osmatračnicama. Njeno
pleme nije bilo jedino pleme praljudskih bića, tako da je još
neko mogao umaći, uprkos Alvinovoj ubeđenosti. Zamolila je
Tragača da podesi svoj nos na ljudski miris, ali nikakvi
tragovi nisu uzburkali promenljive povetarce. Dva puta su
potražili zaklon kada su se leteće lisice pojavile iznad njih.
Supre su do sada već sigurno poslale svoje ptice u izviđanje,
ali ni ona ni Tragač, koji je imao daleko oštriji vid, nisu
nazreli nijedan nezgrapni, širokokrilni obris. Posmatrali su
veliko jato prozračnih, srebrnih lisica kako prate i koriste
struje u dolini, kada joj Tragač dade znak. Začula se
udaljena tutnjava, kao da su se planine nad njima očešale o
surovo nebo. Lisice su reagovale na to tako što su se okupile
u grupu koja je podsećala na srebrnu krošnju kakvog drveta.
Plave brazde uzburkaše vazduh. Nekoliko preostalih oblaka
raspršiše se u ciklonskom vrtlogu. Klej zausti: "Šta..." Žuta
svetlost stade da seva iznad njihovih glava. Za njom je
usledio zvučni zid koji je odbacio Klej na Tragača. Završila je
s licem u lišću, ne znajući kako je tamo dospela. Svuda oko
njih šuma je bila uništena, kao da ju je nešto u žurbi izgazilo.
Potmuli udari polako su bledeli. Zavladala je sablasna tišina.
Klej je ustala i počela da pregleda polomljeno drveće
zatvorivši usta pred parama koje su izbijale iz raspolućenog,
smrdljivog žbuna. Dve leteće lisice ležale su jedna pored
druge, kao da su se mrtve parile. Njihove staklaste oči bile
su još otvorene i divlje su šarale u uskim, koščatim glavama.
"Mozgovi im se još bore", primeti Tragač. "Ali uzalud." "Šta
to bi?" "Isto što i napad na tvoj narod!" "Da... ali ovog
puta..." ona napravi pokret šakom preko obzorja
izmrcvarene šume, "...razorilo je sve!" "Ove lisice su
nastradale umesto nas." "Da, jadna stvorenjca..." Glas joj
zamre jer su bistre oči životinja prvo usporile pomicanje,
zatim zgasle, i na kraju se sklopile. "Ne zna gde se tačno
nalazimo, pa nasumce odašilje električnu energiju da obavi
posao." Tragač nežno smota dve lisice u svoj dlan i njime
polako napravi nadgrobni znak, kao da ih nudi nebu. Kada je
rastvorio kandže, Klej više nije videla lisice, nije ih bilo ni na
tlu, niti igde u blizini. "Šta..." Tragač otresito reče: "Mislim da
bi trebalo da se sakrijemo." Brzo su se uspeli uz oštri nagib
do najvišeg drveća koje je Klej ikada videla. Dugačke grane
nalik na prste sa kukama na krajevima sezale su daleko u
vazduh. Što se više pela, imala je sve jači utisak da je na
otvorenom, bliže nebu koje je bljuvalo smrt. Odavde je
mogla da vidi udaljene obale purpurnih oblaka koji su se
utrkivali sa paocima otrovne svetlosti. Narandžaste niti
lučno su se spuštale duž dugačkih zaokreta. "Prati
magnetsko polje Zemlje", reče Tragač, kada ona upre u njih
prstom. "Ispituje." Sada je Klej bilo jasno zašto Supre nisu
poslale-ptice tragače. U daljini, iznad Biblioteke Života,
pojavile su se hitre plave i narandžaste strelice. Um joj je
prožeo nejasni osećaj pomahnitale borbe. "Talenat", izusti
ona. Tragač je upitno pogleda. "Osećam - emociju." Setila se
Tragačeve primedbe: Vi imate osećanja, osećanja vama
vladaju. Kako li je ne osećati ove nalete? Ili je možda Tragač
osećao nešto sasvim drugačije? "Supre se bore... zabrinuti
su... uplašeni." "Ono biće gore zaposlilo ih je dok traga."
Nastaviše brzo dalje. Klej je želela da pređe preko najvišeg
vrha, a zatim da se probijala duž širokih padina brda prema
mestu gde je nekada živela. U glavu joj se urezala slika
celog predela za vreme leta sa Alvinom i sada ju je
prožimala strašna potreba da se vrati u poznati kraj. Kada je
ovo saopštila Tragaču, on ravnodušno odvrati: "Tamo će te
tražiti." "Pa šta? Tražiće me svuda." "Tačno", odvrati Tragač,
a ona pomisli kako je osvojila poen, ma kako nevažan on
bio. Tragač onjuši vazduh i pokaza nosem koji se grčio.
"Idemo ovuda." "Zašto?" Njen dom nalazio se u suprotnom
smeru. "Želela si da pronađeš praljudska bića." "Moj narod?"
"Ne još." "Prokletstvo. Želim moj narod." "U ovom pravcu
leži jedina tvoja nada da konačno nađeš zajednicu."
"Tragaču, ti dobro znaš šta ja želim", reče ona plačnim
glasom. "Znam šta ti je potrebno." Ona šutnu kamen; bila je
razočarana, zbunjena, iscrpljena. "A to je?" "Da pođeš ovim
putem." Nastavili su da kaskaju. Klej je oduvek bila dobar
trkač, ali Tragač joj je izmakao, ne pokazujući uopšte znake
umora. Kada ga je sustigla, on se zaustavi pored jednog
veoma velikog drveta i poče da njuška oko njegovog
korenja. Nije se žurio, kretao se oprezno, a kako ga je Klej do
sada već dovoljno upoznala, pustila je da bude po
njegovom. Veliki obližnji grm ispuštao je miris kuvanog mesa
i Klej stade da ga smeteno posmatra. Mali pacov, blatnjavi
kornjaš, sa uvećanom glavom prođe pored njih u potrazi za
hranom; bio je dovoljno pametan da zna da Klej i Tragač ne
predstavljaju opasnost. Uhvatio je miris mesa i usporio,
nalazeći se na velikoj muci. Grm izbaci semenke nalik na
mala koplja koja se zabiše u pacova. On zacvile i pobeže
glavom bez obzira. Još jedna pobeda biljaka; pacov će
poneti seme, hraniti ga, a zauzvrat će dobijati narkotički sok
dok na kraju ne skonča. A onda će iz pacovljevog tela
niknuti novi grm. Razmišljala je o tome da uhvati pacova
kako bi došla do mesa, kao i narkotika, ali Tragač reče:
"Hodi." Nekako je uspeo da otvori jednu stranu drveta. Klej
se nije iznenadila, jer je njen narod tražio zaklon u mnogim
vrstama drveća koje su biotehnikama bile stvorene upravo
za to. Ušla je unutra i uskoro se kora sklopila za njima,
ostavivši samo beskrvni fosforescentni sjaj da ih vodi. Drvo
je bilo šuplje. U njemu su se nalazili okomiti odeljci povezani
rampama i izraslinama u obliku spona svuda duž zidova.
Neko stvorenje gotovo je ispunilo sve odeljke velikim
kontejnerima, zrnastim balama sirove celuloze. "Skladište",
bilo je sve što je Tragač odgovorio na njeno pitanje. Uspeli
su se kroz deset odeljaka gotovo ispunjenih stogovima
pravougaonih, korom prekrivenih kontejnera, dok nisu stigli
do velike nadsvođene komore, koja je bila potpuno prazna,
sa širokim, providnim zidom. Klej lupnu po njemu, a čvrsta,
voštana materija pruži blagi otpor. Posmatrala je nepokretno
drveće napolju, te raskošne cilindre koji su stremili put neba
i koji bi zatreperili poput ukrasa kada bi ih na trenutak
obasjala svetlost. Ovo mesto moglo je biti bezbedno;
dopustila je sebi da se malo opusti. Izvadila je nož i počela
da dubi zid. Uz malo truda uspela je da izvadi komad koji je
ispao iznenađujuće ukusan. Izvesno vreme je jela, pa se čak
i Tragač poslužio. Mrlje na zidovima, tavanici i podu bile su
lepljive i raštrkane bez nekog vidljivog rasporeda. Odeljak je
mirisao na smolu i vlažno drvo. Dok je žvakala, iskoristila je
priliku da baci pogled kroz veliki prozor i samo zahvaljujući
tome videla ga je kako dolazi. Nešto nalik na štap probilo se
kroz visoke oblake, talasavo se približavajući, tako da je
imala prilike veoma dugo da ga posmatra. Njegove rebraste
tetive bile su čvornovate poput neke velike kičme. Stenjanje
i pucanje su tako glasno odzvanjali da ih je mogla čuti i
ovde, unutra. Kriveći se dok je prodirala, ta velika, okrugla
stabljika parala je nebo poput optužujućeg prsta. Dok ju je
posmatrala, sam njen kraj ponovo se savio, podsečajući na
prst upravljen naviše. "Vreme je da se legne", blago reče
Tragač. Šumom se prolomi sonični prasak. Ona se žurno
opruži po elastičnom, zelenom podu odeljka i podiže pogled
naviše kako bi mogla da gleda kroz veliki prozor. "Pada na
nas!" povika ona. "Njegova se spretnost sastoji u tome da
stalno pada i da se stalno ponovo oporavlja." "Smrskaće
ove..." "Lezi mirno." Shvatila je da je ovo bilo ono tanušno,
udaljeno kretanje koje je primetila na obzorju iz Alvinove
letelice. Grafitno crne tetive vijugale su preko ogromne
stvari u obliku debla tamne mahagoni boje. Iz njegovog vrha
razmatali su se prsti vlaknastih vitica dok je stvar padala
poput klade. Vitice su poletele prema vrhovima drveća.
Neke su se zakačile za grane. Snažni udar potrese njihovo
drvo. Imala je taman toliko vremena da vidi kako se debele
vitice čvrsto hvataju za granje okolnog drveća i stežu ga.
Činilo se da široko jezgro visi u vazduhu i promatra zelenu
kožu planete ispod sebe, odabirući ono što mu se dopada.
Pomerilo se na istok u jednom otkucaju srca. Veliko ubrzanje
priljubilo ju je uz meki pod. Odignuti su od tla. Praskavi
pritisak preplavio je njihov odeljak krckanjem, pucketanjem i
dubokim stenjanjem. Kroz prozor je mogla da vidi obližnje
drvo kako juri pred njima. Korenje se smotalo pod njim,
ispuštajući smeđe oblake za sobom. Na jednom drugom
drvetu grane su se odelile na mestima gde se splelo
nekoliko debelih vitica; stablo se odvojilo i smrskalo o
šumsko tlo. Preostalo joj je samo da ćutke leži, boreći se za
vazduh, dok se gomila debala podizala pored njih, hitajući
prema prstu koji ih je mamio i koji se sada povlačio u nebo
sve većom brzinom. Povukao ih je na istok, a drveće se
bacakalo u vazdušnim strujama, kao da sa sebe otresa
zemlju i gravitaciju. Uprkos sve većoj napetosti, izbrazdane i
uglačane vitice uspele su da se povuku. Uvukle su svoj teret
sastavljen od drveća u udobno gnezdo smešteno u osnovi
tupe, zakrivljene palice. "Šta... je..." "Vatreno kolo", reče
Tragač. "Njegovo središte plovi visoko u svemiru i okreće se
dok orbitira. Krajevi se vrteći spuštaju kroz vazduh i ljube
Zemlju." Tragačev smireni, melodični glas pomogao joj je da
potisne sve veću paniku. Ljuljali su se dok su se dizali.
Obronci oblaka jurili su prema njima, obavijajući obližnja
debla sablasnom belinom - a zatim zaostajali dok su ona
grabila sve više. Na trenutak je ugledala donju stranu samog
vatrenog točka, na kojoj su svezane gomile žičanih vlakana
pridržavale vitice. "Okrećemo se protiv Zemljine teže, ali
ćemo se osloboditi." Posle ovih Tragačevih reči pred očima
joj se stvori slika ogromne palice koja je polako prodirala
kroz vazduh planete, jednim svojim vrhom dodirujući
površinu, dok se istovremeno drugi nalazio daleko u
svemiru. Takva jedna neizmerna stvar bila bi mnogo duža od
same debljine Zemljinog vazduha; bila bi to tvorevina nalik
na mali, vitki, zasebni svet. Kotrljajući, duboki trzaji potresali
su zidove i pod. Srce joj je bolno lupalo, a vetar zviždao u
ušima. Napetost koju je izazvalo uporno povećavanje brzine
zategla je vitice. One su se istezale i uvijale, ali su ipak
uspevale da zadrže dugačko, cevasto drveće čvrsto
priljubljeno uz donju stranu. Primetila je da je jezgro okićeno
žbunovima i šikarom. Vatreni točak suknu ka plavo-crnim
prostranstvima dok je vazduh oko njih postajao sve ređi.
Vetar je zavijao u njihovom odeljku, a ona je usisavala
vazduh, plašeći se da ovaj ne iscuri kroz neku pukotinu.
Međutim, Tragač ju je potapšao po ispruženoj šaci i ona
pogleda veliku životinja. Oči su mu bile zatvorene kao da
spava. To ju je zapanjilo i dosta je vremena prošlo pre nego
što se dosetila da je on sigurno već i ranije kroz ovo prošao,
da im se trenutno ne događa ništa veliko i važno. Kao da
odgovara na ove njene pretpostavke, Tragač obliza usne,
otkrivši crne desni i šiljate, žute zube. Ona oseti pucanje u
ušima. Ponovo pogleda napolje, između debala koja su se
sporo međusobno gurala. "Iznad" se sada iskrenulo u
odnosu na sve tamniju zdelu neba, ali i dalje se pružalo duž
kestenjastog tela vatrenog točka sa kojim su skupa rotirali.
Crno grmlje je poput tačaka ispunjavalo veliko prostranstvo
koje se udaljavalo, a sivo osvetljenje činilo je perspektivu još
krućom. Poprečni potpornji, crveni poput kedra, vezivali su
dugačke trake u isprepletenu mrežu, koja se vidno uvijala na
vetru što je zavijao i besneo duž nje. Jednom su udarili u
najbliže drvo čija grana samo što nije lupila u prozor, ali
njihovo drvo se izmaklo u stranu, tako da su se sudarili
zidovima. U ušima joj ponovo puknu, a dah postade
isprekidan. Zajedno sa velikim komadima lakšeg drveta
podigoše se i kestenjaste ivice. Cvilele su, oblikujući vetar -
tako da je tutnjeća oluja oslabila, a uvijanje i trzanje se
smanjilo. I dalje se čulo pucanje i praskanje, ali ona oseti
malo popuštanje u strukturi za koju su bili povezani.
Poslednja tanušna izmaglica atmosfere sasvim je izbledela,
stopivši se sa crnilom poprskanim zvezdama. Osećala se
kao da joj je neki nevidljivi, neumoljiv neprijatelj seo na
grudi i da će joj zauvek pričati jezikom trzavih, niskih, bas
tonova. Hladan, redak vazduh bockao joj je nozdrve, ali bilo
ga je dovoljno kada bi se napregnula da napuni pluća. U
podnožju prozora počela je vedro da se izdiže široka
zakrivljenost planete, dok je ona dahtala. Njeni glatki oblaci
boje slonovače izgledali su dovoljno blizu da ih je mogla
dodirnuti - samo što nije bila u stanju da podigne ruke.
Celom zašiljenom dužinom Vatrenog točka marširali su lenji
talasasti obrisi. Krenuli su ka Klej, dobijajući na visini. Kada
je prvi stigao, udario je velikom jačinom u jezgro i drveće se
zatreslo na svojim viticama. Turbulencija koju je osetio ceo
Vatreni točak slila se u ove talase što su se rasuli u
pucketanju bićeva na njegovim krajevima. Debla su se
sudarala i razbijala, ali pritisak u njima nije se menjao.
Tragač ponovo obliza usne, ne otvorivši oči. Nastavili su da
se okreću, sežući sve više. Mogla je da vidi celo prostranstvo
Vatrenog točka. Bio je blago zaobljen, u daljini se
zaoštravao, poput nekog beskrajnog auto-puta koga nije
brinula nemogućnost da se premosti volja planeta. Bio je
obavijen viticama, a blizu sredine bujala je zelena šuma.
Suprotni kraj bio je tanak kao igla. Dok ga je posmatrala,
njegov vrh je zaronio u atmosferu. Talasi izazvani ovim
udarom jurnuše nazad ka njoj. Kada su stigli do nje, već su
postali blaži, jer drveće je sada bilo čvrsto privezano za
donju stranu jezgra Vatrenog točka. Kroz zidove su se
probijali duboki, svečani tonovi. Ceo Vatreni točak bio je
poput ogromnog instrumenta na kome su nevešto svirali
vetar i gravitacija, a talasi pevali neku čudnu pesmu koja joj
je odzvanjala kroz kosti. U pozadini Vatrenog točka nalazilo
se celo prostranstvo Zemlje. Klej je i dalje osećala jako
ubrzanje u podu odeljka, ali bilo je sada slabije pošto se
gravitacija sudarala sa centrifugalnim kovitlacem. I vazduh
je postao gušći, jer su zidovi drveta počeli da ispuštaju
slatkastu paru punu vlage. Duboki utisak na nju ostavio je
pogled na njen svet, koji se prostirao u tihoj
veličanstvenosti. Približavali su se vrhuncu uspinjanja,
Vatreni točak je sada stajao uspravno, kao da je nameravao
da se zarije u srce planete. Bilo Vatrenog točka stade da
lupa. Osetila je mnogobrojna podešavanja i promene koje su
dovodile do potresa dok se borio protiv oba elementa,
vazduha i vakuuma. Još pre vrlo kratkog vremena mislila je
da proždrljivo zelenilo koje je nagrizalo blede pustinje vodi
epsku borbu. A sada je bila svedok beskrajnog kovitlaca
pred kojim su bile nemerljivo veće poteškoće. Već na prvi
pogled je znala da su sama Zemlja i Vatreni točak dva slična
sistema, srodnoci veoma različitih razmera. Vatreni točak
bio je sličan drvetu, van svake sumnje živ, ali ipak je
njegovih devedeset devet procenata bilo mrtvo. Drveće je
predstavljalo koplja mrtve šume, a celulozu su koristili preci
živih ćelija koje su stvorile njegovu koru. I Zemlja je
predstavljala tanku kožu zelenog života povrh ogromne
gromade stenja. Međutim, daleko dole, u magmi, nalazili su
se elementi predačkih hordi koje su pre nastale. Klizanje i
pucanje celih kontinenata čija je kliska osnova bila od
krečnjaka, slojevi nastali iz ogromnog broja leševa morskih
školjki. Svi živi sistemi, u celini, predstavljali su kožu
obmotanu oko nečeg mrtvog. "Do viđenja", reče Tragač,
čudno se podigavši. Čak je i njegova snaga jedva bila
dovoljna da se odupre centrifugalnom potisku. "Šta! Ne
odlaziš valjda?" "Oboje odlazimo." Bučni udar. Klej oseti da
pada. Od straha je počela da se rita, ali samo je uspela da
se odbaci ka tavanici. Gadno je udarila vrat, bolno
odskočivši. Um joj je bez prestanka govorio da pada, uprkos
onome što su joj oči videle - a onda se automatski uključio
neki drevni podsistem njenog uma i ona se istog časa
primirila. Nije stvarno padala, osim u smislu u kome su tu
reč upotrebljavali fizičari. Nije više imala masu i odskakala je
po odeljku dok ju je Tragač posmatrao, zevajući i zavaljujući
se. "Slobodni smo!" "Nakratko." "Šta?" "Pogledaj ispred
sebe." Njihove vitice su skliznule. Oslobođeno drvo se
udaljavalo od Vatrenog točka. Kretali su se po tangenti u
odnosu na veliki krug koji je pravio prilikom svojih okretanja.
Jezgro je već postalo sasvim mala tačka na ogromnom,
zakrivljenom drvetu koje je lebdelo između vazduha i
svemira. Imala je utisak da je Vatreni točak zaronio usta u
bogatu močvaru Zemljinog vazduha, puneći se naizmenično
s jedne, pa s druge strane. Ali šta ga je pokretalo naspram
dejstva stalnih pomahnitalih vetrova koji su ga vukli? Bila je
ubeđena da poseduje neku ogromnu veštinu kojom rešava
taj problem, ali nije bilo znakova na osnovu kojih bi mogla
da zaključi šta je u pitanju. Pogledala je napolje, duž
zakrivljenosti Zemlje. Ispred njih se na crnilu poprskanom
zvezdama nalazila neka tamnosmeđa mrlja. "Prijatelj", reče
Tragač. "Tamo."
27. JONA
Peli su se neverovatnom brzinom. Okrećući se, Vatreni točak
je otišao dalje, dok je grandiozno vrtenje bacalo dugačke
senke celom njegovom drvenastom dužinom. Uprkos
vetrovima kojima je točak bio izložen, žbunje se nije
odvajalo od njega. Gornji kraj, od koga su se upravo odvojili,
sada se, rotirajući se, spuštao prema nadolazećem sumraku.
Najgušći je bio u središtu, u ovalnoj tački koja je sledila
kružnu orbitu do trećine Zemljinog prečnika iznad površine.
U najudaljenijoj tački, stenjući i pucajući od napetosti, veliko
deblo dostiglo je udaljenost od dve trećine Zemljinog
prečnika, zašavši u hladni svemir. Udaljavali su se brzinom
većom od trinaest kilometara u sekundi. To je bilo dovoljno
da drveće stigne do drugih planeta, mada one nisu bile
njihovo odredište. Hitali su ispred čvorišta i posmatrali ga
kako se okreće i spušta sa gizdavom odlučnošću, kao da se
svom dušom priklanja potrebi da se vrati na planetu koja ga
je držala privezanog za sebe. No, sudbina mu beše da
zauvek bude posrednik između dva velika okeana kojima će
drugi spokojno ploviti, dok će on upoznati samo beskrajno
komešanje vazduha i ciču studen vakuuma. Klej je u tišini
sve ovo posmatrala, držeći se jedne lepljive mrlje na zidu
odeljka. Vatreni točak zračio je nekom svečanom
veličanstvenošću, bestrasnom pomirenošću sa sudbinom
koja mu je namenila da njegova ruka-vodilja uranja u
pomahnitale vetrove. Ugledala je zaštićeni džep u kome su
do maločas bili ukotvljeni i koji je sada zračio svetlošću boje
slonovače - plazmom stvorenom usled šoka od ponovnog
ulaska u atmosferu. Ogromna ruka ponovo je zaronila,
koristeći momenat sile, da bi izvela naredno spuštanje. Sada
joj je bilo jasno zašto joj se malopre učinilo da je na trenutak
zastala iznad šume; na dnu je rotacija gotovo potirala
orbitalnu brzinu. Takva preciznost svedočila je o neizmernoj
kontroli i ona šapatom zapita: "Je li inteligentno?" "Svakako",
odvrati Tragač. "I veoma staro." "Da bi to činilo..." "Stalno u
pokretu, stalno idući bez cilja." "Kakve su mu misli, kakvi
snovi." "U pitanju je drugačiji oblik inteligencije nego što je
tvoja - nije ni veća ni manja." "Ko ju je stvorio?" "Stvorila je
samu sebe, delimično." "Kako može bilo šta te veličine...?"
Tragač se veselo okrenu u vazduhu, neskladno škljocajući
zubima. Kao da nije bio zainteresovan da joj odgovori.
"Stvorili su je Alvin i ostali, je li tako?" Tragač uzvrati
razdraganim piskom: "Vreme je mnogo pouzdanije od
inteligencije." "Neko je zamislio tu stvar." "Neko telo? Igra
reči. "Somebody": neko; "Some body": neko telo; prim.prev.
Da, telo planira - ne um." "A? Ne, hoću da kažem..." "U
dalekoj prošlosti postojale su životinje stvorene da tragaju
za ledenim asteroidima u hladnim prostranstvima s druge
strane planeta -Uuuh! - Dovoljno dobro su poznavali
genoumeće da su mogli da se podešavaju - Aah! - Možda su
sreli neke druge oblike života sa drugih zvezda... Ne znam -
Uh! - Sumnjam da je to uopšte važno; vreme je oblikovalo
neka od takvih stvorenja u ovo - uuf!" Tragač je retko kad
tako dugo govorio, pa je čak uspeo ovog puta da svaku
rečenicu naglasi odbijanjem o zid. "Stvorenja koja su
proždirala led?" Tragač se spusti na jednu lepljivu mrlju,
uhvati se za nju sa dve noge, a preostalim nogama i rukama
zamlatara po vazduhu. "Poslate su da tragaju za njim, a
zatim da ga spiralnom putanjom pošalju ka unutrašnjim
svetovima." "Voda za Zemlju?" "U to vreme roboti su se
odlučili za suvu planetu. Spoljašnji oreol ledoroida bio je
upotrebljen na nekom drugom mestu." "Zašto nisu koristili
svemirske brodove?" "Od metala? Oni ne mogu da se
razmnožavaju." "To je u stanju da rađa, tamo napolju na
hlandoći?" "Polako, da." "Kako su uspeli da stvore Vatreni
točak? On nije ledojed, toliko je i meni jasno." "Vreme je
veliko. Okolnosti su imale ogromnog udela u tome. Više
nego kada je u pitanju tvoja vrsta." "Je li bistrije?" "Vi ljudi se
stalno na to vraćate. Različito je, ne veće." Posramljena,
mada nije znala zašto, Klej primeti: "Pretpostaljala sam da
mora biti bistrije od mene kada je u stanju sve to da uradi."
"Leti poput ptice, za njega nema granica. I dugo misli, kao
što i priliči stvari iz velikih, sporih prostranstava." "Kako leti?
Sam vetar..." Još ni ne izgovorivši pitanje do kraja, razabrala
je odgovor. Dok se druga ruka Vatrenog točka podizala
prema vrhu kružnog luka, nazrela je tanke bele pramenove
koji su izbijali iza njega. Videla je nešto slično kod letelica
Supri, koje su za sobom ostavljale trag od oblaka.
"Posmatraj to kao drvo koje leti", reče Tragač. "A? Drveće
ima korenje." "Drveće hoda, zašto ne bi i letelo? Mi smo
gosti letećeg drveta." "Hmmm. Čime se hrani?" "Onim što
nalazi u vazduhu, onim..." Tragač pokaza rukom ispred sebe,
duž njihove putanje. Hitali su uvis i podalje od zakrivljenog
kolosa koji se okretao. Klej ugleda tanku izmaglicu koja je
počivala naspram tame svemira, manje sjajna od zvezda, ali
bogatija od njih. Oko Zemlje je postojao oreol od svitaca koje
je privukao ogromni zreli sjaj planete. S one strane ivice noći
lebdeo je taj paučinasti oreol poput venca iznad Zemljine
senke. Dok su jurili, jedna čestica je počela da se uvećava.
Razvila se u složeni sklop sačinjen od potpornja i napola
izduvanih balona. Imala je žile poput čvornovate orahovine.
Mesnate vitice obavijale su preseke poput paučine. Klej je
pokušala da zamisli kako Vatreni točak vari ovo čudo, ali je
na kraju ipak zaključila da bi to prvo morala da vidi, pa da
poveruje. Međutim ova sitnica je izbledela čim je pogledala
ispred sebe. I ostalo drveće poput njihovog pružalo se
uzdužno; neko se lagano okretalo, dok se ostalo silovito
vrtelo. Ali sve je išlo prema nečemu što ju je podsetilo na
ananas obložen šiljcima i krznom. Oko te stvari koja je
polako kružila okupila se izmaglica bledih čestica. "Sve je
to... živo?" "Na izvestan način. Jesu li roboti živi?" "Razume
se da nisu - jesu li to roboti?" "Ne od metala, to ne. Ali čak
su i roboti u stanju da naprave svoje kopije." Klej sva očajna
primeti: "Je li ti jasno šta podrazumevam pod reči živ?"
"Nisam siguran." "E, pa, ako ne znaš, mogu ti reći", odvrati
ona iznervirano. "Dobro." "Šta?" "Priča je trik da se odagna
tajna iz sveta." Klej nije znala šta da mu odgovori, pa je
odlučila da se okane te uspavane tajne. Njihov konvoj
drveća približavao se magličastom sjaju koji je optakao
ananas. Gravitacija je pritiskala ravne podove, uspravne
zidove, pravougaone krutosti. Bestežinsko stanje dopuštalo
je punu simetriju valjaka i lopti. U gomili predmeta, velikih i
malih, Klej je razabirala slobodnu, laku, novu geometriju.
Potreba određuje oblik, a mnoštvo paoka i udova koji su
štrčali iz mnogobrojnih školjki i grube kože pokoravali su se
zahtevima momenta sile. Posmatrala je jednu narandžastu
kuglu kako pruža tanku stabljiku u obližnje mnoštvo valjaka.
Zatim je počela da se okreće oko stabljike. To joj je pružalo
postojanost, tako da je stabljika mogla lako da prodre kroz
tanke zidove svoga plena. Klej se pitala kako je kugla uspela
da se popne gore; podozrevala je da su u tome glavnu ulogu
odigrali unutrašnji fluidi koji mora da su se okretali u
suprotnom smeru. Da li je ovo bio napad? Čudno
raspoređeni gumičasti stubovi nisu se ponašali poput žrtve.
Naprotiv, okupili su se oko kugle. Polagano, stabljike su je
obgrlile; pulsirali su celom svojom okorelom smeđom
dužinom. Klej se pitala ne posmatra li ona to razmenu: valjci
su energično lupali, sprovodeći biohemijsku transakciju.
Njihova flotila drveća probila se kroz insektoliku izmaglicu
života, prolazeći pored mnoštva oblika koji su se ponekad
izmicali da ih propuste. Međutim, pojedini su pokušali da ih
uhvate. Imali su uglasti oblik, zašiljene noseve i bili su
iznenađujuće brzi. Ipak, drveće je nastavilo da uranja,
ostavljajući gonioce za sobom, pravo u rascepljeni ananas.
Sada je tek primetila da su samo pojedini delovi ove
ogromne stvari izgleda bili čvrsti. Na krajevima su se
nalazile velike kape koje su delovale prilično čvrsto, ali na
glavnom delu tela uočavale su se sve mnogobrojnije
pojedinosti. Sunčeva svetlost odbijala se od nebrojeno
facetnih tačaka, da bi Klej najzad shvatila da je to, u stvari,
mnoštvo vretenastih izraštaja koji štrče iz središnje ose.
Videla je da je osa duboko zarivena u obilje stabljika i
paučine, nalik na lukovičasti, smeđi koren. Do tada je o toj
stvari razmišljala kao o ananasu, a sada je ananas zamenila
"bodljikavom kruškom". Kada su se našli iznad lepljive
zelene krune na jednom kraju "kruške", preko nje pređe neki
talas. Iznenadni blesak nagna je da zatrepće i zakloni oči.
Brzo podešavanje njenih zenica omogučilo joj je da vidi i
kroz sjaj. Talas se sasvim lako zaustavio, prekrivši pola kape,
tako da je jedna strana ostala zelena, a druga se videla kao
svetli hromirani sjaj. Prodorni blesak podsetio ju je na to
koliko snažna može da bude Sunčeva svetlost kada ne
prolazi kroz filter vazduha. "Ono pliva", reče Tragač. "Gde?"
"Ili, bolje rečeno, korača po kavezu." "Ja..." poče Klej, a onda
se seti Tragačeve primedbe o rečima koje brišu tajnu.
Uvidela je da će sjajna polovina odbijati Sunčevu svetlost,
obezbeđujući trnovitoj kruški mali bočni potisak. Kako se
ona okretala, talas promenljivih boja hitao je oko kupole, što
je uslovljavalo da potisak uvek deluje u istom pravcu. "Drži
se zida", reče Tragač. "Ko, šta je... oh." Prizor joj je odvukao
pažnju od samog prilaska. Podsvesno je očekivala da će
drveće usporiti. Sada je vlaknasto bogatstvo stabljika
izrastalo uznemirujuće brzo iz ose. Kretali su se ka gustoj
oblasti ispreplitanih pramenova. U potpunoj bistrini svemira
uočavala je sve manja i manja obličja od kojih mnoga uopšte
nisu bila pričvršćena za trnovitu krušku, već su lebdela
poput insekata koji se goste. Tek je tada shvatila prave
razmere složenosti onoga ka čemu su hitali. Trnovita kruška
bila je velika poput planine. Njihovo drvo bilo je palidrvce
koje se naglavačke zaletalo u nju. Drvo predvodnik udarilo je
u široku žutosmeđu mrežu. Rasteglo je ovu membranu i
odskočilo - ali nije poletelo unazad. Umesto toga, ogromna
rukavica hvatača pretvorila je odskok u namreškane talase.
Zatim je i drugo drvo udarilo u blizini ivice mreže, odaslavši
više kružnih talasa. Treće, četvrto - a onda je došao red na
njih. Tragač ništa nije kazao. Iznenadni trzaj od koga joj je
pripala muka podsetio ju je na silovitost ubrzanja, a zatim je
usledila reakcija, od čega joj se stomak podigao. Poremećaj
je potrajalo jedan dugi trenutak, a onda su se primirili. Kroz
prozor je mogla da vidi ostalo drveće položeno u mrežu i da
oseti kako se mreža usled njihovih udara nepravilno
pomera. Kada je osciliranje prestalo, ona uzdrmano primeti:
"Tvrdo... spuštanje." "Cena prolaza. Vatreni točak na ovaj
način plaća svoj dug za momenat sile", odvrati Tragač,
odlepivši se od lepljive mrlje. "Dug? Za šta?" "Za momenat
sile koji zauzvrat dobija kada prihvata putnike." Klej trepnu.
"I ljudi ulaze u Vatreni točak?" "To se odigrava u oba smera."
"Da, svakako, ali..." Jednostavno nikada joj nije palo na
pamet da bi neko bio dovoljno hrabar da siđe kroz
atmosferu i završi obešen o rep velikog svemirskog drveta
dok ono okleva, napinje se, iznad tla. Kako li su iskakali? Klej
oseti da je sve to suviše složeno za nju. Usredsredila se na
ono što se trenutno događalo. "Dobro, a kome se plaća taj
dug za momenat sile?" "Našem domaćinu." "Šta je ovo?"
"Jona." "Šta to znači?" "To je jedan odista drevni naziv. Tvoj
prijatelj Alvin bi svakako umeo da ti ispriča odakle potiče."
"Nije on moj prijatelj - mi smo rođaci, koje deli razdoblje od
milijardu godina." Klej se ironično osmehnu, a zatim se
namršti, jer je osetila kako kroz zidove njihovog drveta
dopiru duga i spora pulsiranja. "Kaži mi, šta radi taj Jona?"
"Želi da nas proguta."
28. LEVIJATAN
Stvorenja su već užurbano počela da rade u odeljcima.
Imala su mnogo nogu i predstavljala jedva nešto više od
zbirke kao ebonos crnih štapića i zategnutih mišića
povezanih sivim hrskavicama; spretno su premeštala i
gurala teret u dugim povorkama. Iako su bili brza i
sposobna, Klej je osećala da ovo nisu bile pojedinačne
jedinke u pravom smislu te reči; nisu živele vlastite život,
baš kao ni odbačene ćelije njene kože. Ona i Tragač krenuše
za teretom kroz glavna vrata - ulaz kroz koji su ušli u šumi
pre samo dva sata. Izlebdeli su napolje u zbunjujuću
mešavinu radnika sličnih paukovima, pravougaonih paketa i
račvastih, cevastih prolaza koji su dalje vodili do zelene
raskoši. Klej se iznenadila kako se brzo prilagodila nultoj
gravitaciji. Poput mnogih sposobnosti koje izgledaju sasvim
prirodne kada se savladaju, kao složeni trik samog hodanja,
refleksi neophodni za bestežinsko stanje bili su "snažno
upreteni" u njenu vrstu. Da je na trenutak zastala da
razmisli, shvatila bi da je ovo još jedan pokazatelj da ona
nikako ne može da spada u red najranijih ljudskih bića, koja
su bila vezana za planetu. Ali nije zastala da razmisli.
Odbacila se kroz vlažni vazduh velikih prolaza, odbijajući se
s uživanjem o gumaste zidove. Paukovi nisu obraćali pažnju
na nju. Nekoliko ih je naletelo na nju dok su žurili da odnesu
nešto što je ličilo na neku vrstu preokrenutog drveta.
Njegova spoljašnjost bila je od tamne kore, koja je oblikovala
šuplji kontejner, debelih zidova, otvoren i na vrhu i na dnu.
Unutra su se pružale fine, sive grančice koje su se susretale
u središtu, u krupnom, visećem, plavom voću. Ona gladno
posegnu za jednom voćkom, ali je obližnji pauk žestoko
udari i otera. Tragač, međutim, lenjo ubra dve voćke, a pauci
se povukoše nazad kroz vazduh kako bi ga izbegli. Pitala se
kakav je miris ili gest upotrebio; životinja jedva da je bila
budna, a još manje usredsređena. Jeli su, a sok je u
kapljicama lebdeo u vlažnom vazduhu. Kanjoni svetlosti
pozivali su ih da krenu u svim pravcima. Klej privuče obližnja
providna cev koja je bila velika kao i ona i kroz koju je
grgoljila neka ćilibarna tečnost. Iz ovog sidrišta mogla je da
se orijentiše u toj zbunjujućoj zbrci smeđih paoka, zelenih
krošnji, sivih otvora i čvornovatih izbočina. Njihovo drvo-
brod visilo je u zagrljaju tankog lišća. Drvo je očigledno bilo
ubačeno iz potpunog vakuuma u svemiru kroz providni
prolaz koji je Klej mogla da vidi kako se već povlači prema
mreži za hvatanje što ih je zaustavila. Sitne životinje
skakutale su duž kablova vezanih u čvorove i pahuljastih
vitica, cvrkučući, cvileći, ispuštajući vidljive žute vetrove.
Svuda je bilo živo, sticao se utisak da ništa tu nije boravilo
suviše dugo. "Dođi", pozva je Tragač. S lakoćom se odbacio i
Klej krenu za njim niz maslinastozelenu cev širokog otvora.
Iznenadila se što može da vidi kroz njene zidove. Sunčeva
svetlost se probijala kroz veličanstveni baldahin. Oblaci su
se obrazovali čak i iz pramičaka, stvarajući kapljice koje je
lišće žudno usisavalo. Zabavljala se prateći sporo, ali stalno
ritmičko pokretanje ovog mesta dok Tragač nije jurnuo
napred, izleteo iz cevi i našao se u prostranoj, šupljoj
polulopti zelene mahovine. Druga polulopta bila je providna.
Propuštala je snop žute Sunčeve svetlosti koja se odbijala i
prelamala daleko dole u živom lavirintu oko njih. Tragač se
uputio pravo prema zdeli od mahovine i zakačio se za jednu
nisku biljku. Klej je čudno odskočila od gipke mahovine,
očešala se o jedno vretenasto drvo i konačno stigla do
Tragača. On je jeo grimizne lukovice koje su tu rasle u
izobilju. Klej je probala nekoliko i dopao joj se bogati, zrnasti
ukus. Ali što je glad bila manja, to se povećavala njena
nervoza. Tragač je, izgleda, nameravao da zaspi, kada ona
reče: "Namerno si nas ovamo doveo, je li tako?" "Svakako."
Tragač lenjo zatrepta. Besna zbog ovolike
nezainteresovanosti, Klej povika: "Želela sam da pronađem
svoj narod!" "Nema ga više." "To ti kažeš, svemoćni Alvin je
to kazao, ali ja želim sama da se uverim." "Alvin i njegov
narod umešni su u nekim stvarima. Jedna od njih je
skupljanje obaveštenja. Verujem da je traganje savesno
obavljeno." "Ja sam im promakla!" "Samo nakratko." "Rekao
si da mogu pronaći ljude slične meni ako krenem za tobom."
"Još u to verujem." "Ipak, i dalje želim sama da se uverim!"
"Cena toga biće smrt", tiho primeti Tragač. "Do sada smo
dobro napredovali." "Brojčani nizovi mogu da imaju mnoge
nazive, pa opet da budu konačni." "Ali... ali..." Klej je želela
da izrazi strah od toga što je otrgnuta od svega što je znala,
ali ju je ponos primorao da kaže: "...Nešto na nebu želi da
me ubije, je li tako? A da bismo pobegli, mi bežimo na nebo?
Kakva glupost!" "Vidim da si uznemirena." Tragač prekrsti
šake preko stomaka, tobože skrušeno. "Svejedno, moramo
pobeći što dalje i što brže možemo."
"Zašto mi?" "Bez mene bi bila bespomoćna." Klejina usta se
iskriviše, izražavajući bes i samoruganje. "Svakako, ovde
gore. U šumi bismo bili ravnopravni." Tragač ništa nije kazao
i Klej shvati da izigrava diplomatu. Istinu govoreći, uprkos
svom njenom iskustvu i veštini, Tragač se kretao po
raznolikom terenu nesvesno, sigurno i sa veštinom na kojoj
mu je zavidela. "Kuda onda idemo?" "Za sada na Mesec."
"Gde...?" Pretpostavljala je da su pravili luk iznad Zemlje, ali
da će se vratiti na nju na nekoj udaljenoj tački. Znala je da
su Supre odlazile i na druge svetove, ali nikada nije čula da
je to uradio neko njenog roda. "...zbog čega?" "Moramo
nastaviti dalje i biti pažljivi." "Da bismo spasli svoju kožu?"
"Tvoju kožu." "Pretpostavljam da ti nemaš kožu, samo
krzno." "Ali ono ne želi moje krzno." "A ko je to ono?" Tragač
se osloni i udobno smesti, prekrstivši svih šest udova. Poče
zatim da govori, meko i melodično, o vremenima tako
dalekim da su i sama imena razdoblja bila zaboravljena.
Velika životinja gustog krzna ispričala joj je kako je
čovečanstvo srelo razvijenije inteligencije na zvezdanom
svodu i ustuknulo nazad, povukavši se posle najjačeg
udarca nanetog njegovom ponosu. Pokušali su da stvore
jedan viši um, a njihov neuspeh bio je neizmerno veliki kao i
njihova namera. Stvorili su Ludi Um, bestelesno biće kome
nije bila potrebna materija. Pokazalo se da je neopisivo zlo.
Tek posle junačke borbe uspeli su da zatvore i obuzdaju Ludi
Um. Da bi ga pouzdano utamničili, trebalo je uložiti milione
iscrpljujućih životnih vekova. Pa ipak, rasa je bila uporna,
stvorila je parnjaka Ludom umu po imenu Vanamond.
Obojica su prebivala u dubinama dalekog svemira. Međutim,
posle tog poslednjeg velikog poduhvata čovečanstvo je
izgubilo polet. Kasnije vrste ljudskih bića su se povukle,
dopustivši svojim mašinama da liše njihov svet raznolikosti i
izazova dok nisu ostale upaljene jedino svetlosti Diaspara u
pesku koji će jednoga dana ovladati svime. "Kukavički", reče
Klej. "Glupi ponos", primeti Tragač. "Zašto? To nema smila."
"Smatrati da su ljudska bića vrhunac stvaranja?" "Oh. Sada
mi je jasno." Klej se uglavnom, tokom puta na Mesec,
obuzdavala. Već je odranije znala jedan deo Tragačeve
priče, jer je to bila plemenska bajka. Međutim, Ludi Um bio
je stariji od planina kojima je lutala, predstavljao je nejasni
mit koji su im ispričale Supre. Pominjale su i Vanamonda, ali
za taj podjednako tanan entitet govorilo se da je razapet
između zgnječenih zvezda i zračećih oblaka. Kada su
nastavili put, pred njih je isplivao zelen i raskošan Mesec.
Jonino lagano okretanje pružalo je raznolike poglede na
veliko nebesko telo i Klej je sa Tragačem krenula kroz zelene
lavirinte da posmatra njegovo približavanje. Mesečev pejsaž
sastojao se od nazubljenih oštrih planina i kolosalnih
vodopada. Ove snažne suprotnosti oblikovane su od lakih
elemenata upućenih put Sunca u kometama. Iznad
Mesečevog vazduha nalazio se sloj debeo svega nekoliko
molekula, koji je zadržavao gustu smesu gasova. U sloju su
bile izbušene stalne rupe koje su omogućavale ulaz
svemirskim letelicama, kao i životu rođenom u svemiru, a
celo to ustrojstvo održavalo se zahvaljujući postojanom
punjenju koje su obezbeđivali aktivni vulkani. Ova
atmosferska stupica bila je tako dobro usklađena sa slabom
Mesečevom gravitacionom silom da je on gubio manje
vazduha od Zemlje. Mesec koji ih je pozivao počivao je
gotovo pravo prema Suncu, tako da je bio gotovo uronjen u
senku dok Jona nije počeo da skreće prema njegovoj
suprotnoj strani. U jednom prolaznom trenutku Sunce,
Mesec i Zemlja bili su poređani geometrijski savršeno, a
onda su se ponovo razišli, krećući se svojim složenim
putanjama. Klej je posmatrala ovaj trenutak tajanstvene,
jednostavne ravnoteže, osetivši paradoks koji joj je govorio
da se u srcu svih promena nalaze ravnoteža i mirovanje.
"Pogledaj", javi se Tragač. "Oluje." Klej pogleda dole prema
tami i kovitlacu zarobljenog Mesečevog vazduha, ali
poremećaj se nalazio iznad te oštre razdeobnice. U crnilu
iznad oba pola zmijoliko su se uvijale niti plamteće
narandžaste boje. "Prokletstvo", prošaputa Klej kao da su je
spiralna vlakna mogla ćuti. "Ludi Um?" "Traži nas. Mislio sam
da će početi od nekog drugog mesta." Tragač pokaza ušima
ka nečemu što je Klej ličilo na prazan prostor oko Zemlje.
Tragač joj je objasnio da linije Zemljinog magnetskog polja
bivaju potisnute Sunčevim vetrom koji ih odbacuje unazad.
Podigla je pogled i počela da trepće, zagledavši se u
ultraljubičasto zračenje; razabrala je tanano svetlucanje
ogromne zapremine oko planete. Videla je oblast za koju nije
ni slutila da postoji, kraljevstvo kojim su preovlađivala
planetna magnetska polja planete. Bila je to paučinasta
lopta, zgužvana na Sunčevoj strani, a sa naspramne
izdužena i istanjena pod dejstvom Sunčevog vetra u
zašiljeni rep. Arkade kratkovečnih rešetki nastajale i
iščezavale u gumastoj arhitekturi magnetosfere i njoj
postade jasno da su i to otisci stopala Ludog Uma. "Tamo
nas traži." "On uživa u pojasevima magnetskog polja",
smrknuto primeti Tragač. "Nadam se da će nas tražiti samo
na tom području." "Ali proširio se i ovamo." "Mora." Klej
prože hladni drhtaj. Strašne sile hodile su ovim ogromnim
prostorom, a ona je bila samo žena rođena da hodi tihim
stazama zaklonjenih šuma, da potkresuje, sadi i hvata miris
vetra koji uzdiše. Njoj ovde nije bilo mesto. "Da li je u stanju
da prodre kroz vazdušni omotač?" upita ona. Tragač samo
isturi uvo u pravcu južnog pola Meseca. Ona pređe na
infracrveno i ugleda slabašne pramenove gejzira ispod
čvrste zakrivljenosti atmosfere. Tamo su se rasprskavvale
narandžaste iskre. "Već je probio vazdušni sloj." Ugrizla se
za usnu i umalo nije pustila granu. "A pošto je već unutra,
može da lovi koliko mu drago, budući da je u stanju da sledi
linije Mesečevog magnetnog polja po sopstvenoj volji."
Tragač se odbaci bez upozorenja, udari o jednu ogromnu
orhideju i obori jednu spojnu cev. "Hej, čekaj!" Sustigla ga je
u jednoj elipsoidnoj komori u kojoj je vojska crnih paukova
slagala nizove ovalnih kontejnera. Jedva je uspevala da prati
Tragača kroz tu vrtoglavu gužvu. Veće životinje promicale su
pored nje, neke dovoljno velike da je zgnječe jednim
udarcem perajastog krila ili prepolove kljunom, ali nijedna
nije obratila pažnju na nju. Grozničavi zvižduk odjeknuo je
kroz taj bučni metež. Tragač je, međutim, zastao da se
sunča ispod gornje kupole. "Šta da radimo? Da se vratimo
na Zemlju?" "Mislio sam da uhvatimo brod koji se upravo
približava." Kroz kupolu je ugledala manju verziju njihovog
Jone kako u luku dolazi iz jednog od otvora u sloju vazduha.
Tragač je kazao da je Jona jedan od ukletih iz svoje vrste,
zarobljen u beskrajnom ciklusu između Zemlje i Meseca.
Manji Jona ronio je Mesečevim vazduhom, uživajući u
skromnoj slobodi. Osećala je izvesno sažaljenje prema ovim
živim brodovima, ali onda je ugledala nešto što je odagnalo
manje nevolje. Na vidiku se pojavila velika masa, koja im se
približavala sa jedne više orbite. "Šta..." "Kucnuo je čas za
parenje." "Parenje? Zar oni... u letu?" "Oni su uvek u letu."
"Ali... ta stvar, tako je ogromna." "To je Levijatan. Jone su
njegov okot. Što je bliži Suncu, to je želja u njemu jača i tako
to traje već eonima. Mi ćemo jednostavno iskoristiti radost
spajanja." Dok je ogromna gromada bez po muke klizila ka
njima, ona je posmatrala njenu pegavu, plavozelenu kožu,
prepletene džungle koje je pružala ka Sunčevim večnim,
hranljivim bakljama. Klej nije odolela da se ne nasmeje.
"Mislim da mi je draža moja požuda u manjim dozama."
29. UREĐIVANJE SUNCA
Velika bića komuniciraju preko izaslanika. Kroz Jonu počeše
da prolaze lagane, nezgrapne oscilacije. Klej primeti vodeni
mehur koji je bio izbačen u svemir iz Jonine rožnate kože u
njenoj blizini. Zamreškao se, tragajući za pogodnim oblikom
koji bi zauzeo, a onda se izdužio u elipsoid. "Požuri", reče
Tragač. "Odlazak." Tragač ju je vešto vukao kroz zelene
lavirinte. Kada su stigli do razjapljenih usta nečega što je
ličilo na džinovski šuplji koren, on je gurnu da uđe prva. Pala
je naglavačke i pljesnula na neki mekani, elastični jastuk.
Fine somotske dlačice koje su ispuštale beli biljni sok
zalepiše se za nju. U nozdrvama oseti oštar, mesnati miris.
Ubrzo ju je ošamutila gusta para koja je nastajala i
rasplinjavala se, da bi se ponovo skupila u velikim,
providnim talasima. Tragač odgurnu udarcem šake jedan
gumenasti mehur veličine čoveka, učinivši to bez napora i
nehajno. Otpoče šištanje. Nešto ih je povuklo niz šuplju cev
koja se sve više sužavala. Zidovi su sijali bisernom mekoćom
i ona oseti da joj biljni sok oblaže stopala i leđa. Tragač
odlomi jednu svetlucavu ploču i poput drevnog bacača diska
hitnu je prema njoj. Ta lepljiva stvar obmota se oko nje i
Tragač pričvrsti drugi kraj za splet gušćih vlakana. Kretali su
se sve brže u kovitlacu svetlosti koja se prelamala. Klej je
zadržala vazduh, uplašivši se pomamnog šištanja oko njih.
"Šta..." zausti ona, ali joj se jedna meka, hladna lopta biljnog
soka uhvati za usta kada udahnu. Oduvala ju je i osetila da
se Tragač nalazi uz nju. Sjaj zida se smanjivao. Rebrasta cev
ispred njih se savijala, zatim je nabrekla - i oni izleteše kroz
nju u jarki sjaj svemira. Jona je izbacio gumenasti mehur.
Potpuno ih je obavijao omotač od biljnog soka koji je ubrzo
oblikovao savršenu kuglu. "Jona vodi ljubav sa Levijatanom",
izjavi Tragač, čvrsto je držeći. "Mi smo seme?" "Uspeli smo
da ga prevarimo, da." "Šta će se dogoditi ako nešto pokuša
da nas izlegne?" "Odbićemo poziv." Ovakva uljudnost
izgledala je sumnjiva; približavali su se širokoj, pegavoj,
donjoj strani Levijatanovog stomaka, dok je Jona već
nestajao iza njih. Pege su predstavljale gomile pene tamne
poput rubina. Levijatan je bio bar desetostruko veći od Jone,
što je ovaj seksualni čin izvrgavalo ruglu. Dok su mu se
primicali, osetila je novi strah zbog njegove ogromnosti; ovo
stvorenje bilo je veličine kakvog manjeg planinskog lanca.
Ovog puta povećali su momenat sile svog novog domaćina
pomoću mreže mehurića koji kao da su iskakali i
preoblikovali se dok su oni uranjali, tako da se Klej posle
svakog lakog udara odbijala od gipkih zidova njihovog
vlastitog semena-kugle. Kada su se primirili, jedna velika
igla umešno se zari u njihov mehur. Svetlost boje rubina
davala je svemu pakleni, zastrašujući sjaj. Igla je prodrla
unutra i počela, kako se činilo, da njuška unaokolo; njen
oštri vrh kretao se silovito i veoma vešto, primetila je Klej,
trudeći se da ih nabode - ali Tragač podiže nogu i stade da
urinira pravo po njoj. Igla se povuče i pobeže. "Ne, hvala",
reče Tragač. Njihov mehur se raspuknu, oslobodivši ih.
Ponovo ju je Tragač poveo kroz vrtoglavi lavirint zelenog
rastinja, sledeći tagove koje ona nije mogla da vidi. "Kuda
idemo?" "Da nađemo Kapetana." "Neko ovim upravlja?" "Zar
tebe tvoje telo ne vodi? "Dobro, kuda ovaj Levijatan ide?"
"Ka spoljašnjim svetovima." "Misliš da smo ovde za sada
bezbedni?" "Nigde nismo bezbedni. Ali ovde ćemo se sakriti
u mnoštvu." "Zar misliš da Ludi Um ne može da pretpostavi
gde se nalazim? Do sada me je lako sledio." "Ovde ima
mnogo složenijih oblika od tebe. Oni će zatrti tvoj trag." "A
šta je sa mojim talentom? Zar taj Um ne može da nanjuši taj
moj, ovaj, 'miris'?" "To je moguće." "Prokletstvo! Šteta što ga
je Seranis aktivirala." "Morala je." Klej je sledila Tragača na
malom rastojanju, trudeći se da ne zaostane dok su se
odbijali o gumene zidove i klizili niz zakrivljene prolaze, sve
dublje u Levijatana. Tragačeva primedba je natera da na
trenutak zastane i da žurno uvuče slatkasti, težak vazduh.
"Morala?" "Biće ti potreban. A da bi se talenat razvio,
potrebno je vreme." Klej je imala želju da urlajući izrazi svoje
razočarenje zbog brzine kojom su se događaji odigravali i
zbog nastale zbrke, ali je do sada već naučila da bi joj
Tragač samo uputio svoj divlji, crnousti osmeh. Ovaj uspori i
zaokrenu među guste slojeve velikih, širokih listova. Činilo
se da su pričvršćeni za grane, ali sve je bilo tako veliko da
Klej nije mogla da sagleda kraj ove tamnosmeđe šume koja
je postepeno postajala sve gušća. Među lišćem su trčala i
skakala mnoga mala stvorenja. Iako nije osetila nikakav
prelaz, primetila je da u ovoj oblasti vlada slaba gravitacija.
Pala je sa jednog lista na drugi, skliznula na treći i dočekala
se na neko mačkasto stvorenje. Uginulo joj je na rukama,
izazvavši u njoj osećanje krivice. Mačka je imala krila i
glatko, narandžasto krzno. Tragač se lagano spusti niz jednu
tanku granu, ugleda pticu-mačku, a zatim je odra u nekoliko
poteza, pa stade da kida komade mesa. Njihov cilj - da
pronađu Kapetana - ubrzo je bio zaboravljen, jer su oboje bili
gladni. Klej je polako postajalo jasno da ovo ogromno
unutrašnje prostranstvo ne predstavlja luksuzni salon za
putnike. Bio je to svet, nedirnut svet, sa svojim vlastitim
svrhama. Putnici nisu ni na koji način bili povlašćeni. Morali
su da se bore za prevlast i hranu. Ovo je došlo do punog
izražaja kada su naišli na jednu veliku životinja koja je ležala
delimično rasparčana na grani. Tragač se zaustavio i
zamišljeno stao da razgleda rastrgnuti trup. Klej primeti da
šare na krznu, njuška i široki zubi životinjai podsećaju na
Tragačeve. "Tvoj, ovaj, sunarodnik?" "Istog smo porekla."
Klej nije primetila ni najmanji trag tuge na Tragečevom licu.
"Koliko vas ima?" "Nedovoljno. Mada broj ništa ne znači."
"Poznavao si ovoga?" "Izmešao sam genetske podatke s
njim." "Oh! Žao mi je, ja..." Tragač šutnu leš, koji je već
počeo da privlači oblak crvića lešinara. "Bio mi je
neprijatelj." "Pošto si, ovaj, 'izmešao'...? Hoću da kažem..." "I
pre i posle." "Ali zašto si onda... mislim, mi obično ne..."
Tragač uputi Klej pogled koji je predstavljao mešavinu
besnog mrštenja i cerenja, zakotrljavši pri tom jezikom.
"Nikada ne razmišljamo samo o jednoj stvari." "Čak ni za
vreme seksa?" Klej se nasmeja. "Imaš li dece?" "Dva
mladunčeta." "Tragaču! Pa ti si žensko? Nikada mi nije palo
na pamet!" "Ne u istom smislu kao ti." "E, pa, sasvim
sigurno nisi muško ako rađaš mladunčad." "Jednostavan
seks kakav vi upražnjavate predstavljao je prolaznu
adaptaciju." Klej se zakikota. "Tragaču, sve mi se čini da
mnogo šta propuštaš." "Ljudska bića su poznata kao dobri
poznavaoci seksa sa uvećanim organima." "Hm. Shvatiću to
kao kompliment." Tiho komešanje privuče Klejinu pažnju.
Ona odgurnu u stranu ogromnu granu paprati i ugleda neki
ljudski obris kako se udaljava od njih. "Hej!" povika ona.
Obris se okrenu, pa nastavi dalje. "Hej, stani! Ja sam
prijatelj." Ali prilika se brzo stopi sa zelenim i smeđim
tonovima i nestade. Klej potrča za njom. Pošto se nespretno
spustila niz nekoliko grana i stabala, stala je, oslušnula, ali je
čula samo uzdah povetarca i kliktanje nepoznatih ptica.
Tragač ju je sledio. "Želela si da se pariš?" "A? Ne, ne
mislimo sve vreme samo na to. Tako ti, znači, izgleda? Samo
sam htela da porazgovaram s njim." Tragač reče: "Nikoga
nećeš pronaći." "Ko je to bio? Reci, to nije bilo priviđenje, je
li tako? Poput onih koja su pobila moje pleme, a za koja je
Alvin kazao da su bila samo slike?" "Ne, to je bio Kapetan."
Klej oseti kako je preplavljuje ponos. Ljudska bića upravljaju
ovom ogromnom stvari! "Alvin je kazao da je moja vrsta
istrebljena, da sam jedino ja ostala." "Tako je." "Znači, ovaj
Kapetan pripada nekoj drugoj vrsti? On je Supra?" "Nije.
Mislim da ti, u stvari, ne želiš da čeprkaš po tome. Sve je to
nevažno..." "Slušaj. Ja sam usamljena. Daću sve od sebe da
pronađem bilo kakvu vrstu ljudskih bića." Tragač zabaci
svoju krupnu glavu unazad, podižući i spuštajući obrve, što
je Klej dosta uznemirilo. "Imamo mi preča posla nego da
jurimo ljudska bića." "Ako ti nećeš da mi pomogneš, sama
ću pronaći Kapetana." "Dobro." Klej nije shvatila njegov
odgovor, ali već je bila navikla na takve stvari kada je
Tragač bio u pitanju. Napravila je grimasu, svesna koliko će
muke imati da bilo šta pronađe na jednom ovako ogromnom
mestu. Tragač više ništa nije kazao i činilo se kao da mu je
nešto drugo odvuklo pažnju. Probijali su se naviše, prkoseći
blagoj centripetalnoj gravitaciji i na kraju izbili na prostranu
padinu svu od velikih listova. Sunčeva svetlost žarila je i
palila sa otvorenog neba koje je uokvirivalo sve manji
Mesec. Klej je znala da je Zemlja, kada je oživela pre više od
pet milijardi godina, počela je da se optače membranom
koju je sazdala od vazduha i vode, a glavni cilj je bio da se
uredi Sunce. Duboko u zemaljskoj šumi nikada nije pomislila
na to kako stvari stoje sa drugim planetama, ali sada se
uverila da je i Mesec od Zemlje naučio ovu veštinu. Bilo je
nečeg svežeg i treperavog u vezi s ovim Mesecom
prevučenim tankom koprenom, kao da roboti Supra nisu
dugo i njega isušivali. Na mestima gde je nekada maria
označavala tamne mrlje vulkanske lave, sada su prava mora
zapljuskivala škrbave planine snežnih vrhova. Trenutno je
izgledalo da Zemljino šireće, lakomo zelenilo oponaša svog
mlađeg kolegu bar u pogledu ove prekomerne neravnoteže.
Tragač se savi i prisloni uvo uz jednu purpurnu stabljiku.
Grickao je mlade izdanke, prodirući kroz glatku koru, ali
izgleda da je i osluškivao. A onda se uspravi i reče: "Idemo
ka Veneri." "Šta je to?" "To je planeta do Zemlje, druga od
Sunca." "Možemo li tamo živeti?" "Mislim da bi trebalo da
pitaš možemo li tamo izbeći smrt?" Posle toga Tragač zaspa,
a Klej, koja je bila na oprezu u toj gustoj džungli, ostade uz
njega. Posmatrala je kako se Zemlja i Mesec smanjuju, te
planete-bliznakinje koje izgledaju nekako preobilne spram
bezvremenog bleštavila Galaksije. Instinktivno je osećala da
Mesec nije bio samo nadsvođen staklenik održavan spolja.
Ko bi se, konačno, brinuo o njemu? Već mnogo dugih eona
čovečanstvo bilo je zaključano u svojoj pustinjskoj tvrđavi.
Sada su se o sazrevanju brinuli organizmi koji su se
prilagodili na stvarnu okolinu, a njih su opet stvarali drugi
organizmi. Pretpostaviti da se to sve nekako drugačije
odigrava - što su činili drevni ljudi - značilo bi gledati na svet
kao na igru sa strogo određenim pravilima, kao što je to sa
sportovima kojima se ljudi bave, koja su uz to jasna i
nepromenljiva. Čak i planete moraju da popuste pred
pritiskom Sunaca. Sunce je sagorevalo vodonik blizu pet
milijardi godina pre no što su se na Zemlji razvile vrste koje
su bile u stanju da razumeju tu jednostavnu činjenicu i njen
dublji smisao. Sagorevanjem vodonika dobija se helijum,
pepeo u obliku gasa koji se taloži u jezgru Sunca. Helijum
zadržava zračenje bolje od vodonika, usled čega raste
temperatura jezgra. Kao posledica toga dolazi do žešćeg
sagorevanja vodonika. Sunce postaje toplije. Za razliku od
logorskih vatri, solarne peći rade sve bolje što se u njima
skuplja više pepela. Život na Zemlji je izbegao dodir ove
smrtonosne ruke fizike... bar za izvesno vreme. Mnogo pre
no što su se pojavila ljudska bića, pokrov ugljen-dioksida
pomogao je da se Zemlja zagreje. Što je Sunce postajalo
toplije, međutim, život je sve više tanjio taj pokrov kako bi
zadržao prijatnu klimu. Ali ugljen-dioksid je takođe bio
medijum kroz koji je bogata energija dobijena sagorevanjem
vodonika na Suncu pretvarana u živu tvar. Bio je i osnovna
hrana za fotosintezu. Stanjivanjem pokrova ugljen-dioksida
dovedena je u pitanje osnovna reakcija. I tako, nedugo
pošto su se ljudska bića razvila - posle nekih sto miliona
godina - u vazduhu je bilo tako malo ugljen-dioksida da se
sav biljni svet našao u opasnosti. U toj tački Zemljina biota
mogla je radikalno prilagoditi svoj hemijski ritam. I ostale
planete su prošle kroz to sito i preživle. Međutim, umešale
su se inteligencije koje su vladale u toj eri, uključujući tu i
pretke Tragača. Udaljavanje Zemlje od solarne peći ublažilo
bi postojano gomilanje unutrašnjih vatri. To je zahtevalo
velike manevre kojima je izvršen novi razmeštaj planeta i
kojim su stvorene nove mogućnosti za njihovu upotrebu.
Sve je to bilo zapisano u prašnjavim dokumentima u
Diasparu, a prošlo je kroz Klejine misli samo kao filigranski
mit. Ulepšane priče koje je njeno pleme pričalo oko logorskih
vatri podučavale su o takvim stvarima kroz parabolu i
preuveličavanja. Njena vrsta nije bila baš učena u pravom
značenju te reči, ali njihovo šumsko umeće zahtevalo je
poznavanje mudrih mitova, morali su "osećati" zašto i kako
su biosfere sazdane i kako su se hranile. Nešto od te
tradicije Klej je čak nasledila na nivou instinktivnog
razumevanja. Zato je oblacima optočena lepota svetova-
blizanaca bila dovoljna da ostane bez daha, da joj srce brže
zakuca ljubavlju koja je možda bila obeležje prave
inteligencije. Dok je Tragač spavao, ona je posmatrala
tačkice kako se penju preko oštre ivice vazduha Lune da bi
srele druge grudvice u laganom, grandioznom plesu. Iz
pravca Zemlje približavao se još jedan Jona. Čestice su se
međusobno primicale ka njemu dolazeći iz ekscentričnih
orbita oko Meseca. Podesila je oči, kako bi mogla da razazna
prodorni infracrveni sjaj koji je govorio o unutrašnjoj toplini, i
ugledala jedan veći oblak, nalik na zamrznuti prizor kakvog
uskomešanog, raskošnog pčelinjaka. Potoci su strujali
između Zemlje i Meseca, beskrajna razmena vrsta. Jedna
tanja rečica izdvojila se sa orbita u obliku broja osam koje su
spajale blizance. Potekla je unutra i Klej vide - zaklonivši
šakom oči od Sunca - da se usmerila prema gustom roju koji
se okupio oko same zvezde. U tom je trenutku osetila i strah
- strah od ogromnosti i usamljenost. Bilo joj je žao što i njen
klan ne može ovo da vidi, žalila je što ne postoji još umova
sličnih njenom da sa njom podele ovu lepotu. Toliko se
usredsredila na nebo koje se pred njom raskriljavalo da nije
čula potajno prikradanje šapa koje su grebuckale po tlu. Ali
je krajičkom oka uhvatila senku nečega što se bacilo pri
slaboj gravitaciji. Napad je došao otpozadi. Imala je na
raspolaganju samo delić sekunde da vidi napadača,
sjajnocrnu i jarkocrvenu stvar. Bila je poput slepog miša
zakačena za krila i visila je. Kandže zaparaše vazduh na
mestu gde se Klej do malopre nalazila. Sagla se i bacila u
stranu, odskočivši od raspukle grane. Umesto da pobegne u
neznanu lisnatu divljinu, gde je mogao da je sačeka čopor
napadača, zaletela se nazad u tu nečujnu, glatku stvar.
Stvor to nije očekivao. Upravo je primetio Tragača, pa nije
bio načisto da li je ovaj novi sudeonik događaja predstavljao
pretnju ili neočekivanu gozbu. Klej je udari po sredini. Puče
noga; krhka građa bila je posledica bestežinskog stanja. Dva
prsta je pretvorila u igle, koje je obično koristila za pomoć
bolesnim stvorenjima. Zarili su se u plamenocrvene uši
napadača, probivši uvećane bubne opne koje su
predstavljale njegov glavni senzorni organ. Stvorenje se
udalji, teturajući od bola i besa. Klej se spusti na jednu
široku granu, spremnih ruku. Drhtala je od žudnje i straha
koji su i posle milijardu godina odabira i dalje smatrani
osnovnim osobinama ljudskosti. Krošnja je uzvratila na ovu
njenu napetu zabrinutost nemom ravnodušnošću. Tragač se
probudio, protegao i zevnuo. "Ima li još hrane?"
30. KAPETAN OBLAKA
Ugledali su brod Supra trećeg dana po dolasku. Pojavio se
plamteći sa strane koja je bila okrenuta prema Zemlji, kako
je Klej sada nazivala stražnje slojeve Levijatana. Ona i
Tragač su tamo provodili mnogo vremena, uživajući u
pogledu na sve manji zeleni Mesec i odmarajući se među
ogromnim rastinjem nalik na cvetove. U blizini Meseca
počela je da raste jedna žuta zvezda. Na kraju se pretvorila
u gladak, srebrnasti brod koji je balansirao na tankoj
zapaljenoj baklji. Klej je upravo postala svesna svega toga
kada ju je Tragač povukao iza prašnika koji se nadnosio nad
njom. "Ne miči se", prošaputa on. Vitka letelica je kružila oko
Levijatana kao da njuška, a nos joj se okretao i izvijao, iako
je bio od sjajnog metala. Baklja ugasnu i fini mlaznici
potisnuše letelicu u kontrazumu, van vidokruga, duž
ispupčenja Levijatana. Klej je osećala prisustvo neke senke,
nalik na neprepoznatljivi zvuk. Brod Supra se vratio i sada se
šunjao sasvim blizu štrčećeg rastinja, rizikujući da se sudari
sa najvišim stabljikama. Tragač spusti obe svoje velike šake
sa jastučićima na dlanovima na Klejino lice. I ranije je to
činio kada je bila suviše uznemirena kako bi je uspavao. Pod
pritiskom tih grubih dlanova, prekrivenih finom crnom
dlakom, polako je počela da se opušta. Znala je koje su
posledice tog dodira: potpuno pražnjenje njenog uma. Na taj
način će njen talenat emitovati što je manje moguće. Svaki
Supra na brodu koji dolazi iz Lisa bio je u stanju da uhvati
njene misli, ali samo ako su one bile jasno usredsređene u
jasne poruke. Bar se Klej nadala da je tako. Brod je dosta
dugo ostao sasvim miran, kao da ne može da odluči da li da
uđe unutra. Oblak života rođenog u svemiru koji je okruživao
Levijatana udaljio se od broda, strepeći možda od njegovih
raketa. Precizna valjkasta simetrija i jarki sjaj letelice
delovali su čudno i zlokobno među pokretnim rojevima; bio
je tako čvrst i zatvoren, ništa nije ispuštao. Iznenada se žuta
udarna baklja ponovo upalila, razgoneći oblake života. Brod
je nestao za nekoliko trenutaka u smeru suprotnom od
Sunca. "Mora da su pogodili da sam pobegla u ovom
pravcu", reče Klej. "Ispituju sve mogućnosti za bekstvo koje
su ti bile na raspolaganju." Tragać je, izgleda, bio zabrinut,
mada je retko kad bila sigurna šta znači brzo smenjevanje
mrštenja, mreškanja krzna i pokazivanje zuba. "Osetila sam
nešto..." "Tragali su za tvojim mirisom misli." "Nisam znala
da i to imam." "Osoben je." "Možeš li ga ti osetiti?" "Kod
tvoje vrste mnoga sećanja su zavedena blizu prijemnika za
miris u mozgu. Mirisi bude sećanja. Kod mene nije tako."
"Dakle?" Ponekad ju je Tragačevo okolišno izlaganje ljutilo.
Nije bila sigurna da li on nagoveštava mnogo govoreći malo,
ili se jednostavno zabavlja. "Jedan Supra u stanju je da se
seti mirisa tvoga mišljenja. Taj čin prisećanja podstiče tvoj
talenat, jača ga." "Uspevaju da me nateraju da bolje
emitujem samim tim što se sećaju?" "Otprilike." Klej nikako
nije mogla da dovede u vezu ovo sa čudnim, pipavim
prisustvom koje je osetila. "Svejedno, otišli su." "Mogu se
vratiti." "I ti poseduješ talenat, zar ne?" "Ako ti to ne znaš,
onda pretpostavljam da ga ne posedujem." "Pa, da. Iz tebe
očigledno ništa ne mogu da izvučem. Ali..." "Hajdemo
odavde. Brod bi mogao ponovo da pokuša." Napustili su
cvetnu oblast kojom su lutali ceo dan, pijući gusti nektar.
Klej nije uočila kada je nastupila promena, ali u jednom
trenutku su prešli u područje sa lakom centrifugalnom
gravitacijom. Ovde nije bila posredi jednostavna unutrašnja
geometrija kao kod Jone. Unutrašnji delovi Levijatana
okretali su se oko nevidljivih osa i struje su tekle niz padine
brda. Lokalna gravitacija bila je veoma slaba, ali je
određivala oblik i dovodila u red razuzdanu vegetaciju. Stigli
su u neku prostranu odaju prepunu platformi, prolaza,
tunela, balustrada, predvorja, u kojoj su se gurale male
životinje, krećući se utabanim stazama. Bila je to centralna
stanica za sistem cevi koje su izbijale posvuda, čak i visoko
na zidovima. Vlažni vazduh iznad njih bio je unakrsno
ispresecan velikim kopljima profilterisane Sunčeve svetlosti
koja se pela iz izvora u blizini poda i pružala do udaljenih,
neverovatno prošaranih lučnih tavanica - kao da je ovaj svod
bio uporište svega ostalog - sa projektovanim pogledom na
zvezdani predeo spolja. Središte Galaksije veličanstveno je
blistalo. Pa ipak, ni sva užurbana veličanstvenost ovog
mesta nije uspela da je zaplaši; čak ju je mamila. Hitre
životinje bile su inteligentne, na svoj način, i spretno su
obavljale svoj posao, udostojivši je retko čak i pogleda.
Ljudska bića im očigledno nisu bila zanimljiva, možda im čak
nisu bila ni neobična - mada je sumnjala da mnogo Supra
koriste Levijatane za putovanja kada imaju brze brodove.
Nije mnogo razmišljala o tome da je i Supri progone.
Događaji su je nosili sve dalje od njenih zemalja i ona je
odlučila da radije ide napred nego da bude u stalnom grču.
Možda će negde ovde, napolju, uspeti da pronađe praljudska
bića, kao što reče Tragač. Dok je sledila Tragača u njegovoj
ležernoj, ali brzoj pohari, ponovo se u njoj probudila lovačka
veština. Tragač je mnogo jeo, a izgleda da je manje životinje
lovio sporta radi, jer je proždirao uglavnom biljke. Naročito
je uživao da velike listove paprati cepa na trake, vadeći
grumuljke zrelih, crvenih semenki. Vrenje isprepletenog
života oko njih, koje se širilo u sve tri dimenzije kroz
Levijatana, osvojilo ju je. Potpuno se razlikovalo od pažljivo
usklađenih projekata Supra. Dok je uranjala u ovo složeno
bogatstvo, postalo joj je jasno šta ju je to ljutilo i plašilo kod
Supra. Još je mogla da podnese njihov nadmoćni izgled, ali u
njihovom ozbiljnom ponašanju osećala je nešto odbojno što
nije umela da izrazi. Alvin je ponekad čak bio i zabavan, ali
ostali su zato delovali kruto i zvanično. Seranis je pokazala
Klej njihovu umetnost, koja je bila prepuna slika propadanja.
Klej je nagonski osećala da je u pitanju moda, iako nastala
kao posledica prospavanih vekova, a ne vladavine prirode.
Nema sumnje da se entropija uvećala i da će osuditi čak i
sjajne zvezde. Međutim, bez bogatstva Sunčeve svetlosti
neće imati šta da zapali život. Biote su bile poput veštih
računovođa, koji žive od protoka energije, plaćajući sve
poreze, ali i koristeći sve rupe u zakonu. Masnoća koja je
sagorevala u Klejinoj krvi stvarala je entropiju, ali ona je
uspela još brže da izluči tu entropiju kroz višak toplote i
materije - čudovišno, neverovatno, ali savršeno legalno
izbegavanje drugog zakona termodinamike. Ona je, poput
celih planeta, izbacivala izmet i pravila đubre. Međutim, ono
što je neko odbacivao kao đubre, drugome je bilo hrana i
ona je počela da shvata da ova istina važi i u
međuplanetnim razmerama. Nema sumnje da je ta uporna
magija delovala na Levijatanu, a uskoro će i na Zemlji. Supre
su joj delovale odbojno jer su se još držale jalovog,
nepomičnog kompasa Diaspara. Alvin nije poznavao život, tu
iskru koja visi između dve večnosti. Supre su, u pravom
smislu te reči, bile besmrtne, ali ne i žive. Odaganala je ove
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
S ONE STRANE SPUSTANJA NOCI - Arthur C. Clarke i Gregory Benford
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search