S ONE STRANE SPUSTANJA NOCI - Arthur C. Clarke i Gregory Benford

gasni omotač koji je umekšavao njeno zračenje i davao joj tu
osobenu boju. Okolna maglina mogla se videti samo
posredno i bila je izuvijana u neobičnim oblicima koji su
varali oko. Ali nalazila se tamo, i što bi čovek duže zurio u
nju, to je izgledala sve prostranija. Alvin se pitao kuda li ih
robot to vodi. Sledi li on neko drevno sećanje, ili u svemiru
oko njih postoje signali-vodilje? Izbor odredišta potpuno je
prepustio mašini i uskoro je primetio bledu iskru svetlosti u
čijem su pravcu putovali. Gotovo se gubila u sjaju Središnjeg
Sunca, a oko nje primećivali su se još slabiji odsjaji drugih
svetova. Njihovo veliko putovanje bližilo se kraju. Planeta, ta
prelepa kugla raznobojne svetlosti, sada je od njih bila
udaljena svega nekoliko miliona milja. Na njenoj površini
nigde nije mogla da vlada tama, jer kako se okretala ispod
Središnjeg Sunca, ostale zvezde prelazile su jedna za dugom
preko njenog neba. Alvinu tada postadoše jasne reči koje je
Gospodar izgovorio na samrti: "Divno je posmatrati
raznobojne senke na planetama sa večnom svetlošću." Sada
su već bili tako blizu da su mogli da razaznaju kontinente,
okeane i providnu izmaglicu atmosfere. Bilo je ipak nećeg
zbunujučeg u svemu tome i ubrzo uočiše da su granice
između kopna i vode čudno pravilne. Kontinenti ove planete
nisu više bili onakvi kakvima ih je Priroda stvorila...
oblikovanje jednog sveta mora da je predstavljalo tričavi
zadatak za one koji su sazdali čitava sunca! "To uopšte nisu
okeani!" iznenada uzviknu Teon. "Pogledaj - vidiš li oznake u
njima?" Pošto su se još malo primakli planeti, Alvin je uspeo
da razabere na šta je njegov prijatelj mislio. Uočio je jedva
vidljive pruge i linije duž ivica kontinenata, duboko unutar
granica onoga za šta je u prvi mah pomislio da je more.
Nešto slično već je jednom video u pustinji oko Diaspara, na
osnovu čega je zaključio da su uzalud preduzeli ovo
putovanje. "Ova planeta je suva kao Zemlja", primeti on
smrknuto. "Sva voda s nje je nestala... one oznake
predstavljaju bazene soli na mestima gde su mora isparila."
"Oni nikada ne bi dozvolili da se tako nešto dogodi", odvrati

Teon. "Ipak, mislim da smo zakasnili." Njegovo razočaranje
bilo je toliko da Alvin nije imao hrabrosti bilo šta da izusti,
već je samo nastavio da zuri u taj veliki svet pred sobom.
Planeta se okretala ispod broda upečatljivo sporo, a njena
površina kraljevski se uzdizala da ih dočeka. Sada su već
mogli da vide zdanja... sićušne bele izbočine koje su se
nalazile svuda osim na bivšem okeanskom dnu. Nekada je
ovaj svet bio središte Vaseljene. Sada je postao nepokretan,
vazduh je bio prazan, a po tlu nisu milele nikakve tačkice
koje bi govorile o životu. Brod je ipak nastavljao svrhovito da
klizi povrh smrznutog mora kamena... mora koje se ponegde
skupilo u velike talase koji su izazivali nebo. Ubrzo potom
brod se zaustavio, kao da je robot konačno uspeo da dovede
svoja sećanja do njihovog izvora. Ispod njih se nalazio stub
od snežnobelog kamena koji se izdizao iz središta ogromnog
mermernog amfiteatra. Alvin malo pričeka: a pošto je
mašina ostala nepokretna, on joj naredi da se spusti do
podnožja stuba. Sve do tog trenutka Alvin se pomalo nadao
da će na ovoj planeti pronaći život. Ali ta se nada izjalovila
čim je izišao iz vazdušne komore. Nikada ranije, pa čak ni u
Šalmiranu, koji je bio sasvim izvan sveta, nije upoznao
potpunu tišinu. Na Zemlji se uvek čuo mrmor glasova,
meškoljenje živih bića, ili uzdisanje vetra. Ovde sada nije
bilo ničeg od toga, niti će ikada ponovo biti. Zašto ih je
mašina dovela ovamo, to niko nije mogao reći, ali Alvin je
znao da to i nije bilo važno. Taj ogromni stub od belog
kamena bio je možda dvadeset puta viši od čoveka i nalazio
se u krugu od metala tek malo izdignutom iznad nivoa
ravnice. Bio je potpuno gladak i njegova namena
predstavljala je tajnu. Mogli su da nagađaju do mile volje, ali
nikada ne bi dokučili da je on nekada označavao nultu tačku
svih astronomskih merenja. Znači, ovo je bio kraj svih
njegovih istraživanja, tužno pomisli Alvin. Znao je da bi bilo
beskorisno posetiti i ostale svetove Sedam Sunaca. Čak ako
je negde u Vaseljeni još i postojala inteligencija, gde je
mogao da je potraži? Video je zvezde raštrkane poput

čestica prašine po nebesima i znao je da mu ni sve
preostalo Vreme Vaseljene ne bi bilo dovoljno da ih sve
istraži. Odjednom ga ophrvaše takva usamljenost i
potištenost kakve još nikada nije iskusio. Tek je sada upeo
da shvati strah Diaspara od velikih prostranstava Vaseljene,
užas koji je nagnao njegove sunarodnike da se okupe u
malom mikrokosmosu svog grada. Teško je posle svega bilo
priznati da su bili u pravu. Okrenuo se prema Teonu, tražeći
podršku, ali Teon je stajao čvrsto stisnutih šaka, namrštenih
veđa i staklastog pogleda. "Šta je bilo?" upita ga
uznemireno Alvin. Teon je nastavio da zuri u prazno i dok mu
je odgovarao. "Nešto dolazi. Mislim da bi bilo bolje da se
vratimo u brod."

Galaksija se mnogo puta okrenula oko svoje ose pre no što
je Vanamond stekao svest. Njegovo sećanje na te prve eone
i na stvorenja koja su se tada brinula o njemu bilo je veoma
oskudno... ali još je pamtio svoj očaj kada su oni na kraju
otišli i ostavili ga samog među zvezdama. Tokom potonjih
eona lutao je od sunca do sunca, polako se razvijajući i
uvećavajući svoje moći. Nekada je sanjao o tome da
pronađe one koji su ga doneli na svet i mada je taj san do
sada već izbledeo, nikada nije potpuno zamro. Na nebrojeno
svetova zatekao je ostatke koje je život za sobom ostavio,
ali na inteligenciju je naišao samo jednom... a od tog Crnog
Sunca pobegao je u užasu. No, Vaseljena je bila veoma
velika, a on je tek krenuo u potragu. Iako se zbila daleko u
prostoru i vremenu, snažna erupcija energije iz srca
Galaksije privukla je Vanamonda i naterala ga da prevali
mnogo svetlosnih godina. Uopšte nije ličila na zračenje
zvezda i pojavila se u njegovom polju svesti naglo poput
meteorskog traga preko vedrog neba. Krenuo je prema njoj,
ka poslednjem trenutku njenog postojanja, dok su iza njega
čilila na dobro poznat način mrtva, nepromenljiva ustrojstva
prošlosti. Znao je ovo mesto, jer je ovde već ranije bio. Onda
tu nije bilo života, ali sada je otkrio inteligenciju. Nije znao

kakav to dugačak metalni oblik leži u ravnici, jer mu je bio
stran kao i svi ostali predmeti fizičkog sveta. Još je bio
obavijen oreolom energije koja ga je privukla ovamo s
drugog kraja Vaseljene, ali to ga sada uopšte nije zanimalo.
Oprezno, pomalo nervozan poput kakve divlje zveri koja se
sprema na borbu, on posegnu ka dva uma koja je otkrio.
Istog časa je shvatio da se njegova duga potraga najzad
okončala.

16. DVA SUSRETA

Ovakav jedan susret do samo pre nekoliko dana bio je
potpuno nezamisliv, pomisli Rorden. Iako se još praktično
nalazio u nemilosti, njegovo prisustvo bilo je u toj meri
neophodno da niko nije predložio da se on isključi. Šestoro
posetilaca sedelo je naspram Veća; na svakog posetioca
dolazila su po dva kooptirana člana, kakav je i on sam bio,
koji su stajali levo i desno od njih. To je značilo da nije
mogao da im vidi lica, ali izrazi onih preko puta bili su
dovoljno rečiti. Rorden nije smatrao da su mnogo postigli:
nije mu ni bilo jasno kako bi se to moglo uraditi. Alvin je
otišao u svemir i tu se ništa nije moglo izmeniti. Veće, koje
još nije u potpunosti prihvatilo Lis, i dalje, izgleda, nije bilo u
stanju da shvati šta se dogodilo. Očigledno je bilo samo to
da je uplašeno, baš kao i većina posetilaca. Sam Rorden nije
bio onoliko užasnut koliko je očekivao da će biti: njegovi
strahovi nisu nestali, ali konačno se sa njima suočio. Nešto
od Alvinove vlastite nepromišljenosti - ili je to bila hrabrost?
- izmenilo je njegove poglede na svet i otvorilo mu nove
vidike. Predsednikovo pitanje ga je zateklo, ali se brzo
snašao. "Mislim", poče on, "da je čista slučajnost to što do
ovoga nije došlo i ranije. Ništa nismo mogli učiniti da stvar
sprečimo, jer smo zaostajali za događajima." Svima je bilo
jasno da je pod "događajima" mislio na Alvina, ali niko ništa
nije primetio. "Nema svrhe prepirati se oko prošlosti: i

Diaspar i Lis su pravili greške. Kada se Alvin vrati, možete
pokušati da ga sprečite da ponovo napusti Zemlju... ako to
budete u stanju. Mislim da u tome ipak nećete uspeti, jer će
on do tada možda već mnogo toga naučiti. Ali ako se ono
čega se bojite već dogodilo, niko od nas ništa tu ne može.
Zemlja je bespomoćna... kao što je to već milionima
vekova." Rorden je zastao i osmotrio prisutne za stolom.
Njegove reči nikome nisu bile po volji, niti je on očekivao da
će biti. "Pa ipak, ne vidim razloga za ovoliko uzbuđenje.
Zemlja nije u nimalo većoj opasnosti nego što je oduvek
bila. Zašto bi dva mladića u jednom malom brodu navukla
bes Osvajača ponovo na nas? Ako želimo da budemo
pošteni, moramo priznati da su Ovajači mogli da unište naš
svet još pre mnogo vekova." Svi su zamukli od zapanjenosti.
Ovo je bila jeres... ali Rordenu bi milo kada vide da se
dvojica posetilaca, izgleda, slažu s njim. Predsednik ga
prekide, strašno se namrštivši. "Zar ne postoji predanje koje
kaže da su Osvajači poštedeli Zemlju samo pod uslovom da
Čovek nikada više ne pođe u svemir? I nismo li mi sada
prekršili te uslove?" "Nekada sam i ja u to verovao", reče
Rorden. "Mnoge stvari prihvatamo bez pogovora, a ova je
jedna od takvih. Međutim, moje mašine nisu nikada čule za
to predanje, one znaju samo istinu... a nigde ne postoji
nikakav zapis o nekom sličnom sporazumu. Ubeđen sam da
bi nešto tako važno bilo zasvagda zabeleženo, kao što su
zapisane i znatno beznačajnije stvari." Alvin bi se u ovom
trenutku ponosio njime, pomisli Rorden. Čudno da je branio
mladićeve ideje, budući da bi ih sigurno napadao da je Alvin
bio prisutan. Bar se jedan od njegovih snova ostvario: odnos
između Lisa i Diaspara još je bio klimav, ali stvari su ipak
krenule nabolje. Gde li je, pitao se, sada nalazio Alvin?

Alvin nije ništa ni video ni čuo, ali nije zastao da se prepire.
Tek kada su se vrata vazdušne kabine zatvorila za njima,
okrenuo se ka svom prijatelju. "Šta je bilo?" upita on pomalo
bez daha. "Ne znam: to je nešto fantastično. Mislim da nas i

dalje promatra." "Da krenemo?" "Ne: u početku sam bio
uplašen, ali mislim da nam ne želi zlo. Kao da je
jednostavno... zainteresovano za nas." Alvin se upravo
spremao da mu odgovori kada ga iznenadi dotad nepoznato
osećanje. Telom kao da mu se širio topao, golicav sjaj: to je
potrajalo svega nekoliko sekundi, a kada je nestalo, on više
nije bio Alvin od Loroneja. Nešto se uselilo u njegov mozak,
preklapajući ga kao što jedan krug može delimično da
prekrije drugi. Takođe je bio svestan Teonovog uma, koji mu
je bio nadohvat ruke, isto kao i njegov isprepleten sa bićem
koje se spustilo na njih. Pre bi se moglo reći da je to
osećanje bilo čudno nego neprijatno i pružilo je Alvinu prvi
put uvid u pravu telepatiju... moć koja je među pripadnicima
njegove rase u toj meri bila izobličena, da su je mogli
koristiti samo za kontrolisanje mašina. Alvin se smesta
pobunio kada je Seranis pokušala da ovlada njegovim
umom, ali protiv ovog nametanja nije se borio. Bilo bi
beskorisno i znao je da ova inteligencija, kakva god da je,
nije neprijateljski nastrojena. Potpuno se opustio,
prihvatajući bez otpora činjenicu da neka inteligencija,
neizmerno veća od njegove, ispituje njegov um. Međutim,
što se toga tiče nije bio potpuno u pravu. Vanamond je
odmah shvatio da mu je jedan od ovih umova bio
naklonjeniji i dostupniji od drugog. Osetio je da je oba uma
začudilo njegovo prisustvo, što je opet njega veoma
iznenadilo. Teško mu je bilo da poveruje da su mogli
zaboraviti: van Vanamondove moći shvatanja bili su i
zaboravnost i smrtnost. Komunikacija je bila veoma teška:
mnoge misaone slike u njihovim umovima bile su tako
čudne da ih je jedva razabirao. Zbunilo ga je i pomalo
zaplašilo ustrojstvo straha od Osvajača koje se stalno
ponavljalo; podsetilo ga je na njegova vlastita osećanja koja
su ga prožela kada je Crno Sunce prvi put ušlo u njegovo
polje znanja. Ali oni nisu ništa znali o Crnom Suncu; njihova
pitanja upravo su počela da mu se oblikuju u umu. "Šta si
ti?" Odgovorio je na jedini mogući način. "Ja sam

Vanamond." Nastupila je pauza (koliko je samo njihovom
ustrojstvu misli bilo potrebno da se oblikuje!), a onda je
pitanje ponovljeno. Nisu razumeli: to je bilo čudno, jer nema
sumnje da mu je njihova vrsta dala ime; bilo je to jedno od
sećanja vezanih za njegovo rođenje. Ta sećanja bila su retka
i čudno su počinjala u jednoj jedinoj tački u vremenu, ali su
zato izgledala kristalno jasna. Ponovo su se njihove sićušne
misli probile u njegovu svest. "Ko su bili Veliki... da li si ti
jedan od njih?" On to nije znao: teško im je bilo da mu
poveruju i njihovo razočaranje, oštro i jasno, premosti
provaliju koja je delila njihove umove od njegovog. Međutim,
bili su strpljivi i njemu je bilo milo što im pomaže, jer tragali
su za istom stvari kao i on i bili su mu prvi sadruzi koje je
ikada imao. Alvin je bio ubeđen da nikada, do kraja života,
neće više doživeti jedno ovako čudno iskustvo kakav je bio
ovaj nemi razgovor. Teško mu je bilo da poveruje da i on
može da bude tek puki posmatrač, jer nije želeo da prizna,
čak ni pred samim sobom, da je Teonov um mnogo moćniji
od njegovog. Preostalo mu je samo da čeka i da se pita,
napola ošamućen bujicom misli koje su prevazilazile granice
njegovog razumevanja. Uskoro je Teon, prilično bled i napet,
prekinuo kontakt i okrenuo se ka svom prijatelju. "Alvine",
oslovi ga on veoma umornim glasom, "ovde je nešto čudno,
što uopšte ne razumem." Ova vest nije uspela da povrati
Alvinu samopoštovanje, što mora da se jasno videlo na
njegovom licu, jer se Teon iznenada saosećajno nasmejao.
"Ne mogu da otkrijem šta je ovaj... Vanamond", nastavi on.
"To je stvorenje koje poseduje neiscrpno znanje, ali izgleda
da nije naročito inteligentno. Razume se", dodade on,
"možda mu je um sasvim drugačijeg sklopa, tako da ne
možemo da ga razumemo.. pa ipak mislim da to nije pravo
objašnjenje." "Pa, šta si uspeo da saznaš?" upita Alvin
pomalo nestrpljivo. "Zar ništa ne zna o ovom mestu?"
Teonov um kao da je bio veoma daleko. "U podizanju ovog
grada učestvovale su mnoge rase, uključujući i našu", reče
on odsutno. "U stanju je da mi pruži ovakve i slične podatke,

ali izgleda da ne shvata njihov smisao. Verujem da je svesno
prošlosti, ali nije u stanju da je objasni. Čini se da je u
njegovom umu nagomilano i ispreturano sve što se ikada
dogodilo." Zamišljeno je zastao na trenutak, a onda mu se
lice ozari. "Samo jednu stvar možemo učiniti: moramo
Vanamonda kako znamo i umemo odvesti na Zemlju da ga
tamo prouče naši filosofi." "Da ne ugrozimo sopstvenu
bezbednost?" upita Alvin. "Nećemo", odgovori Teon,
razmišljajući o tome kako je ova Alvinova primedba krajnje
netipična za njega. "Vanamond je prijateljski raspoložen. I
više od toga... kao da je zaljubljen u nas." U tom času Alvin
postade potpuno svestan misli koja mu je sve vreme lebdela
na ivici svesti. Setio se Krifa i svih onih malih životinja koje
su stalno jurcale ("To se neće ponoviti, Majko"), što je
nerviralo Seranis. I setio se - kako se to samo činilo daleko! -
zoološkog nauma s kojim su krenuli u pohod u Šalmiran.
Teon je pronašao novog ljubimca.

17. CRNO SUNCE

Spustili su se u podne na proplanak Erlija, ni ne pomišljajući
ovog puta da se kriju. Alvin se pitao da li je ijedan brod u
ljudskoj istoriji doneo na Zemlju ovakav teret... ako se
Vanamond uopšte nalazio u fizičkom prostoru mašine.
Tokom putovanja nije mu bilo ni traga ni glasa: Teon je
verovao, a on je bio upućeniji da o tome sudi, da se samo za
Vanamondovu sferu pažnje moglo kazati da zauzima neko
mesto u prostoru. Kada su izišli iz broda, vrata su se polako
zatvorila za njima, a iznenadni nalet vetra stao da im se
poigrava odećom. Već u narednom trenutku mašina je bila
tek srebrna tačka koja je nestajala u daljini neba, vraćajući
se u svet kome je pripadala, dok Alvinu ponovo ne zatreba.
Seranis ih je čekala, Teon je znao da će ih čekati, a Alvin je
to napola očekivao. Izvesno vreme je ćutke posmatrala
mladiće, a onda se tihim glasom obratila Alvinu: "Ti si baš

rešio da nam zapetljaš život, je li tako?" U njenim rečima nije
bilo prekora, već samo izvesne podsmešljive pomirenosti sa
sudbinom, pa čak i izvesnog slaganja. Alvin odmah oseti na
šta je mislila. "Znači, Vanamond je stigao," "Da, pre nekoliko
časova. Od jutros smo više saznali o istoriji nego što smo
uopšte mislili da postoji." Alvin je zaprepašćeno pogleda. A
onda shvati: nije mu bilo teško da zamisli šta je
Vanamondov dolazak značio za ove ljude, sa veoma
razvijenim čulom opažanja i umovima koji su umeli savršeno
da se prepliću. Reagovali su iznenađujućom brzinom i pred
očima mu iskrsnu iznenadna, neprimerena slika Vanamonda,
možda pomalo zaplašenog, okruženog gladnim umovima
Lisa. "Jeste li otkrili šta je on?" upita Alvin. "Da. To je bilo
lako, mada i dalje ne znamo njegovo poreklo. On je čisti
intelekt koji, kako izgleda, poseduje neograničeno znanje.
Međutim, detinjast je, i to mislim sasvim doslovno."
"Svakako!" povika Teon. "Trebalo je da pretpostavim!" Alvin
je bio zbunjen i Seranis se sažali na njega. "Hoću da kažem,
čak iako Vanamond poseduje neverovatan, možda
neograničen um, on je nezreo i nerazvijen. Njegova stvarna
inteligencija manja je od inteligencije bilo kog ljudskog bića",
osmehnula se ona, napravivši grimasu, "mada misli mnogo
brže od nas i veoma brzo uči. Takođe poseduje neke moći
koje ne razumemo. Izgleda da je cela prošlost otvorena
knjiga za njegov um - kako, to je teško opisati. Mora da se
tom sposobnošću poslužio i prilikom praćenja vašeg traga
koji ga je doveo do Zemlje." Alvin je ćutke stajao, prvi put i
on pometen. Sada je tek shvatio koliko je Teon bio u pravu
što je Vanamonda doveo u Lis. I koliko je imao sreće kada je
uspeo da nadmudri Seranis: to nije bilo nešto što bi dva
puta u životu pokušao. "Hoćeš da kažeš", zapita on, "da se
Vanamond upravo rodio?" "Ako je suditi po njegovim
merilima, da. U stvari, on je veoma star, mada očigledno
mlađi od Čoveka. Neobično je to što uporno tvrdi da smo ga
mi stvorili, a nema sumnje da je njegovo poreklo u vezi sa
svim velikim tajnama prošlosti." "Šta se trenutno događa sa

Vanamondom?" upita Teon pomalo posesivno. "Ispituju ga
istoričari iz Grevarna. Pokušavaju da iscrtaju bar obrise
glavnih događaja u prošlosti, ali za taj posao biće im
potrebne godine. Vanamond je u stanju da opiše prošlost do
u najsitnije pojedinosti, ali kako ne shvata ono što vidi,
veoma je teško s njim raditi. Alvin se pitao kako je Seranis
mogla sve to da zna: a onda shvati da verovatno svaki
aktivni um u Lisu prati kako napreduje veliko istraživanje. "I
Rorden bi trebalo da bude ovde", reče on, donevši
iznenadnu odluku. "Idem u Diaspar po njega." "I Jeserak",
dodade on odlučno, pošto malo razmisli.

Rorden još nikada nije video kovitlac, ali da ga je neki
zahvatio, smatrao bi to iskustvo potpuno poznatim. U
pojedinim trenucima njegov osećaj za stvarnost iznenada bi
zatajilo, ustupivši gotovo sasvim mesto utisku da je sve
samo san. Ovo je bio jedan od takvih trenutaka. Sklopio je
oči i pokušao u sećanje da dozove poznatu sobu u Diasparu
koja je nekada bila kako deo njegove ličnosti tako i ograda
koja ga je štitila od spoljašnjeg sveta. Šta bi pomislio, zapita
se on, da je mogao da zaviri u budućnost, kada je prvi put
sreo Alvina, i da predvidi ishod toga susreta? Samo je u
jedno bio siguran i pomalo ponosan na to: ne bi mu okrenuo
leđa. Čamac se polako kretao preko jezera, nežno se
ljujuškajući, što je Rordenu veoma godilo. Nije mu bilo jasno
zbog čega je selo Grevarn podignuto na ostrvu: njemu se to
činilo krajnje nepodesno. Istina, raznobojne kuće, koje kao
da su plovile usidrene na sićušnim talasima, delovale su
nestvarno lepo. Sve je to bilo lepo, pomisli Rorden, ali ne
možeš ceo život provesti buljeći u neki prizor. A onda se
prisetio da mnogi od ovih ekscentričnih ljudi upravo samo to
i rade. Ekscentrični ili ne, posedovali su umove vredne
poštovanja. On iz Vanamondovih misli nije bio u stanju da
izvuče nikakvu suvislost; podsećale su ga na hiljadu glasova
koji dreče u isti mah u nekoj prostranoj pećini punoj odjeka.
Ali zato su ljudi iz Lisa umeli da ih razmrse i snime kako bi

kasnije mogli na miru da ih analiziraju. Sklop prošlosti, za
koju su mislili da je zauvek bila izgubljena, već je polako
počeo da se pomalja. Bila je tako čudna i neočekivana,
nimalo nalik na onu istoriju u koju je Rorden oduvek
verovao. Za nekoliko meseci podneće Diasparu svoj prvi
izveštaj. Mada sadržaj još nije bio izvestan, bio je ubeđen da
će zauvek okončati jalovu izdvojenost svoje rase. Prepreke
između Lisa i Diaspara nestaće kada obe strane budu
shvatile svoje korene, a mešanje ove dve kulture okrepiće
čovečanstvo u potonjim vekovima. A čak je i to sada postalo
tek manji nusproizvod velikog, upravo započetog
istraživanja. Ako je ono što je Vanamond nagovestio odista
bilo istina, Čovekovi vidici uskoro će morati ne samo da se
prošire na celu Zemlju, već će obuhvatiti i zvezde, pa će čak
posegnuti i za drugim galaksijama. Ali o tim daljim vidicima
još je bilo rano govoriti. Na malom pristaništu dočekao ih je
Kalitraks, glavni istoričar Lisa. Bio je visok, pomalo
pogrbljen, i Rorden se pitao kako je uopšte uspeo, bez
pomoći Glavnih Asocijatora, da toliko toga nauči u svom
kratkom životu. Nije mu palo na pamet da je upravo
odsustvo takvih mašina uslovilo razvijanje odličnog sećanja
kakvo je sretao kod žitelja Grevarna. Zajedno krenuše pored
jednog od bezbrojnih kanala zbog kojih su stranci smatrali
život u selu tako opasnim. Činilo se da je Kalitraks delimično
zadubljen u misli i Rorden je znao da je deo njegova uma i
dalje bio sa Vanamondom. "Jeste li uspeli da utvrdite
postupak za određenje datiranja?" upita Rorden posle
izvesnog vremena, osetivši se pomalo zapostavljeno.
Kalitraks se setio svojih dužnosti kao domaćina, ali je ipak
nerado prekinuo kontakt. "Da", reče on. "To mora biti
astronomski metod. Smatramo da može doći do odstupanja
od najviše deset hiljada godina, čak i u Dobu Osvita. Moglo
bi biti i bolje, ali i ovo je dovoljno dobro za određivanje
glavnih epoha." "Šta je sa Osvajačima? Da li je Bensor uspeo
da ih locira?" "Ne: pokušao je jednom, ali beznadežno je
tragati za nekim određenim razdoboljem. Zato smo krenuli

od početka istorije, pa ćemo posle, u određenim razmacima,
praviti preseke. Povezaćemo ih pretpostavkama dok ne
budemo u stanju da ih popunimo podacima. Kada bi samo
Vanamond mogao da objasni ono što vidi! Ovako moramo
da se probijamo kroz gomilu nevažne građe." "Pitam se šta li
on misli o svemu tome: mora da je prilično zbunjen." "Da,
pretpostavljam da jeste. Ali veoma je pitom i prijateljski
raspoložen i čak mislim da je srećan, ako mogu da
upotrebim tu reč. Teon bar u to veruje, a između njih,
izgleda, postoji neka čudna naklonost. Ah, evo Bensora sa
poslednjih deset hiljada godina istorije. Ostaviću vas s njim."

Odaja za sastanke Veća malo se izmenila od Alvinove
poslednje posete, jer je oprema za projekcije koja se retko
koristila bila tako neupadljiva da ju je čovek lako mogao
prevideti. Za dugačkim stolom nalazile su se dve prazne
stolice: znao je da je jedna Jeserakova. Iako se nalazio u
Lisu, Jeserak će gledati ovaj sastanak kao i gotovo ceo svet.
Ako se Rorden i setio njihovog prethodnog pojavljivanja u
ovoj sobi, nije se potrudio da to pomene. Međutim, savetnici
su ga se sigurno sećali, što je Alvin zaključio na osnovu
dvosmislenih pogleda koje su mu upućivali. Pitao se šta li će
misliti kada budu čuli Rordenovu priču. Sadašnjost se za
ovih nekoliko meseci promenila do neprepoznatljivosti... a
sada će izgubiti i prošlost. Rorden poče da govori. Široki
putevi Diaspara su opusteli: grad je utihnuo kao što se to
zbilo samo jednom ranije, koliko se Alvin sećao. Čekao je,
čekao da se ponovo podigne veo prošlosti posle... ako je
Kalitraks bio u pravu... više od hiljadu pet stotina miliona
godina. Rorden je ukratko ponovio prihvaćenu istoriju rase...
istoriju u koju su i Diaspar i Lis oduvek verovali bez
pogovora. Govorio je o nepoznatim narodima iz Osvita
Civilizacija, koji su za sobom ostavili samo šačicu velikih
imena i sve bleđa predanja o Carstvu. Čak i u početku, tako
je tekla priča, Čovek je želeo da dospe do zvezda, i na kraju
je stigao do njih. Milionima godina širio se po Galaksiji,

zaposedujući sistem za sitemom. A onda su iz tame, sa
druge strane oboda vaseljene, udarili Osvajači i oteli mu sve
što je osvojio. Povlačenje u Sunčev sistem bilo je gorko i
mora da je potrajalo dosta vekova. I sama Zemlja jedva je
bila pošteđena prilikom znamenitih bitaka koje su besnele
oko Šalmirana. Kada je sve bilo gotovo, Čoveku su ostala
samo sećanja i svet sa koga je potekao. Rorden zastade:
osvrnuo se po velikoj prostoriji i neprimetno se osehnuo
kada je sreo Alvinov pogled. "Toliko o pričama u koje smo
verovali od kada beležimo zbivanja. Moram vam reći da su
one izmišljene... izmišljene do poslednje pojedinosti... u toj
meri lažne da ih još nismo uskladili sa istinom." Sačekao je
da do prisutnih dopre pravi smisao onoga što je kazao.
Zatim je nastavio polako, pažljivo birajući reći, ali nijednom
ne pogledavši svoje beleške; upoznao je grad sa svim onim
što su uspeli da izvuku iz Vanamondovog uma. Nije čak bilo
tačno ni to da je Čovek stigao do zvezda. Celo njegovo malo
carstvo bilo je ograničeno orbitom Persefone, jer se
pokazalo da je međuzvezdani prostor prepreka koju on nije
bio u stanju da premosti. Celokupna njegova civilizacija
nagurala se oko Sunca i bila je još veoma mlada kada su -
zvezde stigle do njega. Sudar mora da je bio strašan. Uprkos
neuspesima, Čovek ni u jednom trenutku nije posumnjao u
to da će jednoga dana osvojiti dubine svemira. Takođe je
verovao da ako u Vaseljeni i ima nekoga ko mu je ravan,
sigurno ne postoji niko ko je nadmoćniji od njega. Sada je
saznao da su oba ta uverenja bila pogrešna i da tamo među
zvezdama postoje umovi mnogo veći od njegovog. Tokom
mnogih vekova, prvo u brodovima drugih rasa, a kasnije u
mašinama koje je sam sagradio posluživši se pozajmljenim
znanjem, Čovek je istraživao Galaksiju. Posvuda je zaticao
kulture koje je mogao da razume, ali sa kojima nije mogao
da se meri, a tu i tamo nailazio je na umove koji su mu
uskoro postajali sasvim nedokučivi. Doživljeni šok bio je
strašan, ali je doprineo stasavanju rase. Tužniji i neizmerno
mudriji, Čovek se vratio u Sunčev sistem da razmišlja o

saznanjima do kojih je došao. Prihvatio je izazov i polako
razradio plan koji je davao nadu za budućnost. Nekada se
Čovek najviše zanimao za fizičke nauke. Zatim se još žešće
bacio na izučavanje genetike i proučavanje uma. Želeo je po
svaku cenu da dosegne granice sopstvene evolucije.
Milionima godina taj veliki eksperiment crpao je svu
raspoloživu energiju rase. Sva ta nastojanja, sve žrtve i trud
sveli su se na gomilu reči u Rordenovoj priči. To je Čoveka
dovelo do najvećih pobeda. Prognao je bolesti: ako je želeo,
mogao je živeti zauvek, a kada je ovladao telepatijom,
podvrgao je svojoj volji i najtananiju od svih moći. Bio je
spreman ponovo da krene, oslanjajući se na vlastite izvore,
u velika prostranstva Galaksije. Sada će pred rase sa
svetova od kojih je nekada ustuknuo izići kao ravnopravan. I
odigraće svoju ulogu, kako doliči, u priči o Vaseljeni. To je i
učinio. Iz ovog razdoblja, možda najdužeg u celoj istoriji,
potiču predanja o Carstvu. Bilo je to Carstvo mnogih rasa, ali
u drami koja je usledila to je zaboravljeno, jer ona je bila
suviše tragična i okončala se njegovim raspadom. Carstvo je
potrajalo najmanje milijardu godina. Mora da se suočilo sa
mnogim krizama, možda čak i sa ratovima, ali sve se to
izgubilo u zajedničkom kretanju velikih rasa ka zrelosti.
"Možemo biti ponosni", nastavio je Rorden, "na ulogu koju su
naši preci odigrali u ovoj priči. Čak i kada su stigli do
kulturnog vrhunca, nisu izgubili ništa od svoje inicijative. Za
sada samo nagađamo i ne baratamo pouzdanim
činjenicama, ali sve navodi na to da je eksperimentima koji
su ujedno doveli do pada Carstva i predstavljali njegovu
najveću slavu upravljao Čovek i da su oni bili njegova
zamisao.

Otprilike ovakva filosofija nalazila se u pozadini tih
eksperimenata. Kontakt sa drugim vrstama pokazao je
Čoveku u kojoj meri viđenje sveta neke rase zavisi od njenog
fizičkog tela i organa čula kojima je opremljena. Javila se
zamisao da bi pravu sliku Vaseljene mogao imati, ako je to

uopšte bilo moguće, jedino um koji bi bio oslobođen takvih
fizičkih ograničenja... u stvari, čist mentalitet. Ova ideja bila
je vrlo rasprostranjena kod drevnih religija i mnogi su
verovali da je takav mentalitet krajnja svrha evolucije.
Uglavnom kao ishod iskustva stečenog za vreme vlastite
regeneracije, Čovek je predložio da se pokuša sa stvaranjem
takva bića. Bio je to najveći izazov stavljen pred inteligenciju
u Vaseljeni i posle mnogo vekova rasprava bio je prihvaćen.
U njegovom izvršavanju udružile su se sve rase Galaksije.
San je od stvarnosti delilo pola milijarde godina. Civilizacije
su se izdizale i propadale, mnogo puta je ispadao uzaludan
mukotrpni rad na koji su svetovi trošili i čitav vek, ali krajnji
cilj nije zaboravljan. Jednoga dana možda ćemo saznati celu
priču o ovom najvećem uloženom naporu u svekolikoj
istoriji. Trenutno znamo samo to da je okončanje projekta
predstavljalo nesreću koja umalo nije uništila Galaksiju.
Vanamondov um odbija da zađe u to razdobolje. Postoji
jedan uski period u koji nema pristup; međutim, verujemo
da su za to krivi njegovi vlastiti strahovi. Na početku
razdoblja, Carstvo je bilo na vrhuncu svoje slave, napeto
očekujući predstojeći uspeh. Na kraju, samo nekoliko hiljada
godina kasnije, Carstvo je uzdrmano, a same zvezde slabije
sijaju, kao da im je isceđena snaga. Nad Galaksijom se
nadneo strah, strah sa kojim se povezuje ime 'Ludi Um'. Nije
teško pogoditi šta se desilo u tom kratkom periodu. Stvoren
je čisti mentalitet, ali on je ili bio lud ili je, što nam se čini
verovatnijim, ako je suditi prema drugim izvorima, bio
neverovatno neprijateljski raspoložen prema materiji.
Vekovima je harao Vaseljenom dok ga izvesne sile, o kojima
ništa ne znamo, nisu obuzdale. Kakvo god oružje da je
Carstvo upotrebilo za njegovo uništavanje, ono je iscrplo
zalihe zvezda: iz sećanja na taj sukob potiču neka, mada ne
sva, predanja o Osvajačima. Ali o tome ćemo kasnije. Ludi
Um nije mogao biti uništen, jer je bio besmrtan. Prognan je
na ivicu Galaksije i tamo zatočen, mada ne razumemo kako.
Njegov zatvor bila je jedna čudna, veštačka zvezda poznata

kao Crno Sunce, gde on i dan-danas boravi. Kada Crno
Sunce umre, biće ponovo slobodan. A kada će se to
dogoditi, nemamo načina da saznamo."

18. RENESANSA

Alvin na brzinu pređe pogledom po prisutnima u velikoj sali
u kojoj je postalo strašno tiho. Većina savetnika sedela je
ukočeno na svojim mestima, zureći u Rordena kao da su u
transu. Čak je i za Alvina, koji je već imao prilike da čuje
delove priče, Rordenovo izlaganje bilo zanimljivo kao da je u
pitanju bila neka nova drama. Što se tiče savetnika, njih ovo
otkriće mora da je pogodilo kao grom. Rorden je nastavio da
opisuje poslednje dane Carstva; govorio je tihim, prigušenim
glasom. To je bilo doba, zaključi Alvin, u kome bi voleo da je
živeo. Bio je to vek pustolovina, neizmerne srčanosti...
hrabrosti kojom se mogla potpuna propast pretvoriti u
pobedu. "Iako je Ludi Um opustošio Galaksiju, Carstvo je još
imalo velike zalihe i ništa nije moglo da slomi njegov duh. Sa
hrabrošću kojoj možemo jedino da se divimo, ponovo je
započet jedan veliki opit, potraga za greškom koja je dovela
do ovakve katastrofe. Sada je, razume se, bilo mnogo onih
koji su bili protiv takvog poduhvata i koji su predviđali da će
on dovesti samo do još veće nesreće, ali ipak su bili
nadglasani. Rad na projektu je otpočet i, zahvaljujući gorko
stečenom znanju, ovog puta je uspešno okončan.
Novorođena rasa posedovala je potencijalni intelekt koji se
čak nije mogao ni izmeriti. Ali bila je potpuno infantilna: ne
znamo da li su njeni stvoritelji tako nešto i očekivali, ali vrlo
je verovatno da su znali da je to neizbežno. Moraće da prođu
milioni godina pre nego što dostigne zrelost i ništa ne može
da ubrza taj proces. Vanamond je bio prvi od tih umova:
mora da negde u Galaksiji postoje i drugi, ali verujemo da ih
je svega nekoliko stvoreno, pošto Vanamond nikada nije
sreo nijednog od svojih parnjaka. Stvaranje čistih

mentaliteta predstavljalo je najveće dostignuće galaktičke
civilizacije: Čovek je u tome imao glavnu i možda odlučujuću
ulogu. Nisam do sada pominjao samu Zemlju, jer priča o njoj
suviše je mala da bismo je mogli slediti kroz to neizmerno
tkanje. Pošto je oduvek ostajala bez svojih najpustolovnijih
duhova, naša planeta je neizbežno postala pomalo
konzervativna i na kraju se usprotivila naučnicima koji su
stvorili Vanamonda. To, razume se, nije imalo nikakvog
uticaja na krajnji ishod. Posao koga se Carstvo latilo
priveden je kraju: ljudi toga doba osvrnuli su se oko sebe i
osmotrili zvezde koje su poharali kada su bili u strašnoj
opasnosti i doneli odluku koja se mogla i očekivati.
Prepustiće Vaseljenu Vanamondu. Nije bilo teško odlučiti se
za tako nešto, jer Carstvo je upravo stupilo u prvi kontakt sa
veoma velikom i veoma čudnom civilizacijom koju je otkrilo
daleko s druge strane zakrivljenosti kosmosa. Ova
civilizacija, ako su nagoveštaji koje smo uspeli da sakupimo
tačni, evoluirala je na čisto fizičkom planu više no što je do
tada smatrano mogućim. Izgleda da se problem krajnje
inteligencije mogao rešiti na više načina. Ali to su samo
naša nagađanja: jedino što pouzdano znamo jeste da su za
veoma kratko vreme naši preci i druge rase krenuli na put
koji ne možemo da sledimo. Vanamondove misli omeđene
su granicama Galaksije, ali posredstvom njegovog uma
zavirili smo u začetke te velike pustolovine..."

Bleda senka njegove bivše slave, točak Galaksije koji se
sporo okreće počiva u ništavilu. Celom njegovom dužinom
prostiru se prazni rascepi koje je napravio Ludi Um... rane
koje će u narednim vekovima popuniti druge zvezde. Ali one
nikada neće dostići blistavost koja je iščezla. Čovek se
sprema da napusti Vaseljenu, kao što je nekada napustio
svoj svet. I ne samo čovek već i hiljade drugih rasa koje su
sa njim zajedno stvorile Carstvo. Sve su se okupile, ovde na
rubu Galaksije, čija puna debljina stoji sada između njih i
njihovog odredišta do koga neće stići još eonima. Dugačak

niz vatri buknuo je preko Vaseljene, skačući sa zvezde na
zvezdu. Hiljadu sunaca umrlo je u jednom trenu, podarivši
svoju energiju nejasnom i čudovišnom obliku koji je rascepio
Galaksiju po njenoj osi i sada se povlačio u otvoreni
bezdan...

"Carstvo je tada napustilo Vaseljenu, pošavši u potragu za
svojom sudbinom. Kada njegovi naslednici, čisti mentaliteti,
dostignu punu zrelost, verujemo da će se vratiti. Ali taj dan
mora da je još daleko. Ovo je, u kratkim crtama, priča o
galaktičkoj civilizaciji. Naša vlastita istorija, koju smo
smatrali tako važnom, tek je jedna pozna epizoda koju još
nismo podrobno ispitali. Ali izgleda da su mnoge starije rase
koje su bile manje sklone pustolovinama odbile da napuste
svoje domove. Među njima bili su i naši neposredni preci.
Većinu ovih rasa zahvatila je dekadencija i one su nestale:
naš svet jedva je uspeo da izbegne istu sudbinu. U
Prelaznim Vekovima... koji su odista trajali milionima
godina... izgubljeno je znanje o prošlosti ili je bilo namerno
uništeno. Ovo drugo izgleda mnogo verovatnije: verujemo
da je Čovek utonuo u sujeverni varvarizam tokom koga je
uništio istoriju kako bi uklonio svaki trag o svojoj nemoći i o
svom neuspehu. Nema sumnje da je predanja osvajačima
lažno, a Bitka kod Šalmirana samo mit. Tačno je da Šalmiran
postoji i da je to jedno od najvećih oružja koje je ikada
iskovano... ali ono nije upotrebljeno protiv nekog
inteligentnog neprijatelja. Nekada je Zemlja imala samo
jedan džinovski satelit - Mesec. Kada je počeo da pada,
sagrađen je Šalmiran da bi se on uništio. Oko tog uništenja
ispletene su legende koje su vam svima poznate, a ima ih
mnogo." Rorden napravi pauzu i osmehnu se pomalo
nevoljno. "Ima još paradoksa koji nisu razrešeni, ali rekao
bih da je to problem kojim bi trebalo da se pozabave pre
psiholozi nego istoričari. Čak ne možemo u potpunosti
verovati ni mojim zapisima, jer i u njima nailazim na jasne
dokaze o unošenju izmena u veoma dalekoj prošlosti. Samo

su Diaspar i Lis preživeli razdoblje dekadencije... Diaspar
zahvaljujući savršenim mašinama, Lis zahvaljujući svojoj
delimičnoj izdvojenosti i neobičnim intelektualnim moćima
svojih žitelja. Ali obe kulture, čak i kada su uspele da se
vrate na svoj pređašnji nivo, bile su izobličene pod dejstvom
strahova i mitova koje su nasledili. Ti strahovi ne moraju
više da nas progone. Otkrili smo da su u svim dobima
postojali oni koji su se bunili protiv njih i održavali slabu
vezu između Diaspara i Lisa. Sada možemo srušiti i
poslednje prepreke i naše dve rase mogu zajedno krenuti u
budućnost... šta god nam ona donela."

"Pitam se šta bi Jarlan Zej mislio o ovome?" primeti Rorden
zamišljeno. "Sumnjam da bi se složio." Park se veoma
izmenio, za sada samo nagore. Ali kada se raščisti šut, put
za Lis biće otvoren za sve. "Ne znam", odvrati Alvin. "Iako je
zatvorio pokretne puteve, nije ih uništio, a mogao je.
Jednoga dana moramo otkriti celu priču koju krije ovaj
Park... i koja se krije iza Alejna od Lindara." "Bojim se da će
to morati da sačeka", odvrati Rorden, "dok se ne razreše
mnogo važniji problemi. U svakom slučaju, nije mi uopšte
teško da zamislim kako je radio Alejnov um: mora da imamo
mnogo zajedničkih crta." Nekoliko stotina jardi prešli su
ćutke, sledeći ivicu velike iskopine. Grbonica Jarlana Zeja
sada je premeštena na obod iskopine na čijem je dnu veliki
broj robota predano radio. "Uzgred budi rečeno", primeti
iznenada Alvin, "znaš li da je Jeserak odlučio da ostane u
Lisu? Od svih - baš Jeserak! Dopada mu se tamo i neće da
se vrati. To znači da je ostalo jedno prazno mesto u Veću."
"Tako je", odvrati Rorden, kao da uopšte o tome nije
razmišljao. Pre kratkog vremena malo je bilo stvari koje su
mu se činile manje verovatne nego da dobije mesto u Veću;
sada je to bilo samo pitanje vremena. U skoroj budućnosti
biće podnesene još mnoge ostavke, razmišljao je on.
Nekolicina starijih savetnika nije uspela da se suoči sa novim
problemima koji su im se svalili na pleća. Stali su da se

penju uz padinu ka Grobnici, kroz dugačku aveniju večnog
drveća. Kraj avenije zaprečio je Alvinov brod koji je ovde, u
ovoj poznatoj okolini, izgledao čudnovato neprimereno. "Evo
najveće od svih tajni", iznenada prozbori Rorden. "Ko je bio
Gospodar? Odakle mu brod i tri robota?" "Razmišljao sam o
tome", odvrati Teon. "Znamo da je došao sa Sedam Sunaca,
gde mora da je bila razvijena neka kultura na veoma
visokom nivou u vreme kada je civilizacija na Zemlji bila na
svom najnižem stupnju. Sam brod je očigledno tvorevina
Carstva. Verujem da je Gospodar bežao pred vlastitim
sunarodnicima. Možda je imao ideje sa kojima se oni nisu
slagali: bio je filosof, i to veliki. Otkrio je da su naši preci
prijateljski nastrojeni, ali sujeverni, i pokušao je da ih
obrazuje, ali su oni pogrešno shvatili i pogrešno protumačili
njegova učenja. Veliki su najverovatnije bili ljudi iz Carstva...
i nisu oni napustili Zemlju, već samu Vaseljenu. Gospodarevi
učenici nisu to razumeli ili nisu mogli da poveruju u tako
nešto, tako da su celu svoju mitologiju i obrede zasnovali na
lažnim premisama. Jednoga dana nameravam da se
posvetim izučavanju Gospodareve istorije, a pokušaću i da
obelodanim zašto je krio svoju prošlost. Mislim da će od toga
na kraju ispasti veoma zanimljiva priča." "Treba na mnogo
čemu da mu zahvalimo", reče Rorden dok su ulazili u brod.
"Da nije bilo njega, nikada ne bismo saznali istinu o
prošlosti." "Nisam baš siguran", reče Alvin. "Pre ili kasnije,
Vanomond bi nas otrkio. A verujem da na Zemlji ima još
skrivenih brodova: jednog dana nameravam da ih
pronađem." Grad je sada ostao odveć daleko pod brodom da
bi podsećao na delo Čovekovih ruku i pred njima je počela
da se pomalja zakrivljenost planete. Uskoro su ugledali liniju
sumraka, hiljadama milja udaljenu, na njenom maršu preko
pustinje koji se nikada ne završava. Iznad i unaokolo
počivale su se zvezde, i dalje blistave, uprkos slavi koju su
izgubile. Rorden je dugo zurio u opustošeni predeo koji
nikada ranije nije video. Osetio je iznenadni prezir i bes
prema ljudima iz prošlosti koji su dozvolili da Zemljina lepota

odumre, jer su je zanemarili. Ako se ostvari jedan od
Alvinovih snova, ako velike transmutacijske biljke još
postoje, neće proći puno vekova pre no što se ponovo
ustalasaju okeani.

Toliko je toga trebalo uraditi u godinama koje su bile pred
njima. Rorden je znao da stoji na prekretnici vekova: oko
sebe je osećao kako puls čovečanstva ponovo počinje
ubrzano da kuca. Trebalo je suočiti se sa velikim problemima
i Diaspar će to učiniti. Za ponovno dokučivanje prošlosti biće
potrebni vekovi, ali kada to bude završeno, Čovek će
povratiti sve što je izgubio. Ali u pozadini će uvek počivati
velika zagonetka Vanamonda... Ako je Kalitraks bio u pravu,
Vanamond je već napredovao brže nego što su to njegovi
tvorci očekivali i filosofi iz Lisa gajili su velike nade u buduću
saradnju s njim, koju nisu želeli nikome drugom da prepuste.
Veoma su se vezali za detinjasti superum i možda su
verovali da bi mogli skratiti eone koje bi zahtevao njegov
prirodni razvoj. Međutim, Rorden je znao da je Vanamondu
namenjena sudbina u kojoj Čovek neće igrati nikakvu ulogu.
Usnio je jedan san i verovao je u njegovu istinitost, a u tom
snu se neposredno pred okončanje Vaseljene sreću
Vanamond i Ludi Um među leševima zvezda. Alvin prekinu
njegovo sanjarenje i Rorden se okrenu od ekrana. "Želeo
sam da vidiš ovo", reče tiho Alvin. "Možda će proći mnogo
vekova pre no što ti se ukaže nova prilika." "Ne napuštaš,
valjda, Zemlju?" "Ne: ako i ima drugih civilizacija u ovoj
Galaksiji, sumnjam da su vredne truda. A ovde ima toliko
posla..." Alvin se zagleda u velike pustinje, ali umesto njih,
on je video velika prostranstva vode koja će ih prekriti kroz
hiljadu godina. Čovek je ponovo otkrio svoj svet i nastojaće
da ga ulepšava sve dok bude boravio na njemu. A posle...
"Poslaću ovaj brod van Galaksije da sledi Carstvo kuda god
da je ono otišlo. Potraga može potrajati vekovima, ali robot
se nikada neće umoriti. Jednoga dana naši rođaci primiće
moju poruku i saznaće da ih čekamo ovde na Zemlji. Vratiće

se i ja se nadam da ćemo do tada biti dostojno društvo za
njih, koliko god da su se uzdigli." Alvin ućuta, zagledavši se
u budućnost koju je oblikovao, ali koju možda neće doživeti.
Dok Čovek bude ponovo izgrađivao svoj svet, ovaj brod će
seći tamu između galaksija i u posle mnogo hiljada godina
on će se vratiti. Možda će Alvin biti tu da ga dočeka, a ako i
ne bude, neće mu biti krivo. Sada su se nalazili iznad pola i
planeta ispod njih bila je gotovo savršena polulopta.
Posmatrajući pojas sumraka, Alvin shvati da istovremeno
vidi i izlazak i zalazak Sunca na suprotnim stranama sveta.
Simboličnost je bila tako savršena da će se ovog trenutka
sećati celog života.

U ovoj Vaseljeni spuštala se noć: senke su se izduživale ka
istoku koji neće dočekati naredenu. Ali negde drugde zvezde
su još bile mlade i svetlost jutra bila je postojana: a putem
kojim se nekada kretao Čovek će jednoga dana ponovo
stupati."

Drugi deo

19. POVRATAK ZLA

Činilo se da je naga žena mrtva. Četvorokrilna ptica koja se
kružeći spuštala s bledog poslepodnevnog neba isto je
mislila. Lenjo je pravila osmice iznad žene koja je ležala
tačno pod mestom preseka, ne ispuštajući telo iz vida. Lako
je pokretala krila, uživajući u toplim strujanjima koja su
dopirala iz obližnjih strmih stena. Prednja krila gurala su
vetar prema širokim, paučinasto tankim, stražnjim krilima,
donoseći im drevno zadovoljstvo. Međutim, uputstva
usađena duboko u genima nateraše je da se ponovo
usredsredi na obavljanje zadatka: pronalaženje živih ljudskih
bića u ovoj oblasti i dozivanje pomoći. Svetlija strana njene
čudno oblikovane inteligencije zaključila je da je ova žena,

koja se dugo nije pomerala, sigurno mrtva. Ovaj zaključak
nije donela služeći se razumom već osećanjem za praktično
koji je stekla mnogo pre no što je upoznala razum. Kamičci
oko njene glave bili su tamno obojeni, a preko rebara na
levoj strani rascvetala joj se velika modrica poput purpurnog
izlaska Sunca. Ptica je već videla preko dvadeset mrtvih
ljudskih bića među drvećem, pretvorenih u pepeo, ali
nijedno živo. Odlučila je da ne prijavljuje ovo telo kao
mogućeg kandidata. Na to bi bilo utrošeno dragoceno
vreme, a pripadnici ove neobične, neupečatljive podvrste
ljudskih bića bili su poznati po svojoj krhkosti. Četvorokrilna
ptica morala je da pokrije veliku neravnu oblast, a vreme joj
je već bilo na izmaku. Dugo je ostala da lebdi u vazduhu,
neodlučna kako to samo ume da bude biće znatne
inteligencije, podižući prednja, a spuštajući zadnja krila. A
onda četvorokrilna ode dalje, svaki čas pogledavajući
mrvicu koju je ostavila ispod sebe. Poslepodnevne senke već
su se poprilično izdužile pre nego što se žena pomerila, a
njeno slabašno dahtanje izgubilo se u žuborenju obližnjeg
potoka. Dah joj je zviždeći izlazio kroz polomljene zube. Ovaj
zvuk privukao je šestonogu majku koja je išla sa svoja dva
mladunca duž blatnjave obale. Umalo da žena na umoru
tada nije stekla publiku. Ali ta glatkokožna stvorenja zapazila
su da žena veoma liči na one koji su bili pravi vladari ovih
oblasti, iako je mirisala sasvim drugačije. Majka je skrenula
pažnju svojim mladuncima na taj oblik, sada slomljen, ali i
dalje opasan, obavestivši ih da ga uvek moraju poštovati.
Koristila se jezikom koji se sastojao od jednostavnih reči, ali
je zato imao složenu pozicionu gramatiku, a nivoi značenja
dobijani su različitom modulacijom glasa. Sve je to
pojačavala znacima za gluvoneme, koristeći se pri tom
srednjim parom nogu. Užurbani uzmak ove porodice
nizvodno odaslao je oštar zvuk u poprečni vetar, što je,
opet, probudilo zanimanje jednog još čudnovatijeg
stvorenja. Bio je to daleki potomak običnog rakuna, čija je
koža predstavljala bogati, simbolima bremenit kovitlac

crvenog i kestenjastog. Ova umešna inteligencija brzo je
procenila situaciju iz svog zaklona među trnovitim grmljem.
Bio je oprezan, mada ne i zaplašen. Za njega je najvažnije
bilo da nekako dovede u vezu odudarajuće prisustvo žene
na umoru sa složenim značenjem svog vlastitog života. Još
od rođenja on je dovodio u vezu svako iskustvo koje bi
stekao sa svojim urođenim osećanjem za ravnotežu i
prikladnost razmera... štaviše, to je bio jedini cilj njegovog
svesnog bića. Takvo upotpunjavanje bilo je savršeno i
sasvim izvan ljudske sposobnosti, ali pojavilo se bez
poteškoća kao ishod događaja koji su se zbili u njegovoj
evoluciji razuđenoj na milijardu godina. Oživljavanje njegove
vrste pre nekoliko vekova obdarilo je odanošću jedno
stvorenje koje je u mnogo čemu bilo nadmoćnije u odnosu
na ubogog stvora koga je upravo napregnuto posmatralo.
Na kraju, potpuno svestan ustrojstva događaja, koji bi se
mogli razgranati, kao posledica njegovih akcija, nalik na
grane nekog beskrajnog drveta, životinja slična rakunu
krenu napred. Onjušila je ženu. Takođe je osetila oštri smrad
svežeg izmeta u blizini, na tragu kojim je pre nekoliko
časova prošla neka mala grabljivica, na trenutak nesigurno
zastala, a onda zaključila da će biti bolje da se ženom
pozabavi kada padne noć, jer će do tada biti sigurno mrtva.
Ovo obaveštenje mreškalo se povrh uobičajenih pratećih
začina zalaska Sunca: krhke arome granita koji se hladi,
slatkog mirisa večnog cveća, plesnivog zadaha gljiva koje
izvlače vodu iz brda i žuboravih potoka. Najgori problem
predstavljala je ženina naduvena lobanja. Optički disk
zaronio je u oba oka. Dugačkim, istanjenim šakama, koje su
tek malo podsećale na kandže iz kojih su se razvile,
stvorenje je opipalo nepoznati kavez od kostiju ispod kože i
mišića. Desna ruka bila je neprirodno iskrenuta. Nekoliko
rebara polomljeno. Ovaj posebni oblik uzet iz ljudskog
spektra nije postojao u vreme nastanka stvorenja-rakuna, te
je zato za njega predstavljao zanimljivu zagonetku. Oblik
tela bio je arhaičan, pačvorak privremenih rešenja za

kratkovečne probleme. Pa ipak, evolucija je opravdala ove
neprilične mere uspehom koje su one postigle u surovom
svetu prirode. Stvorenje je počelo da leči telo. Nije znalo
kako je žena dospela ovamo, niti da li po bilo čemu bila
posebna. Oprezno je počelo da se služi prirodnim
tehnikama, da masira određene tačke na telu za koje je
znalo da emituju hormone koji će ga izlečiti. Pomagalo se
laktovima... čudan ali neizbežan način koji još nije ničim
zamenjen u prirodi... kako bi stvorilo pozitivne vibracije.
Meka, naduvena modrica na desnoj slepoočnici odgovorila je
na ritmičko pritiskanje kičme. Stvorenje je osećalo kako
pritisci polako popuštaju i kako se rasplinjuju kroz ženinu
glavu. Zapovesti koje su stizale iz njenih žlezda sporo su
prekidale unutrašnja krvarenja. Masiranjem vrata i stomaka
naterao je njene unutrašnje organe da počnu da filtriraju
odbačenu zgrušanu krv. Sumrak je doneo do velikih ušiju
stvorenja neko šuštanje, ali nijedan od izdajničkih zvukova
nije nagoveštavao opasnost. Stvorenje se udobno smestilo
pored ispružene žene i zaspalo, mada na oprezu kakav žena
nije poznavala. Kada je počela da mrmlja, stvorenje shvati
da razume nepovezane reči. "... beži... sagni se... sagni... ne
može da nas vidi... iz vazduha..." Veći deo onoga što je
kazala predstavljalo je nepovezano, grozničavo bulažnjenje.
Na osnovu nekoliko kratkih povezanih reči stvorenje je
uspelo da shvati da je ženu, kao i celo njeno pleme,
nemilosrdno progonila jedna letelica. Pleme nije uspelo da
umakne. Hladni noćni povetarac koji je dopirao iz toplijih
ravnica na zapadu doneo je obećanje da će na sutrašnjem
Suncu trunuti ljudsko meso. Stvorenje zatvori nozdrve pred
tim mirisom. Rakunasto biće bilo je prijatno iznenađeno što
može da razume ženine reči. Ovdašnja prostranstva
ispunjavali su oblici života nastali tokom dve milijarde
godina neprekidnog stvaranja i većina njih nije mogla da
shvati jezike kojima su govorili drugi. Ova žena mora da je
naučila... možda genetskim podešavanjem... da razume
složene jezike kojima su se služila naprednija stvorenja.

Veliko stvorenje nije odobravalo usađivanje takvog znanja,
smatralo je to pogrešnim, što je možda predstavljalo
izvitoperenu i arogantnu pretpostavku. Rani ljudski oblik kao
što je bio ovaj lako je mogao biti pometen ovakvim
složenim, rastrojavajućim umećem. Jezik je nastajao iz
pogleda na svet. Bogata opažanja koja su oblikovala njen
sadašnji jezik jedva da su nalazila mesta u njenim suženim
mentalnim granicama. U normalnim prilikama nije dovodio u
pitanje dela naprednih ljudskih oblika nazvanih Supre. Ali
ova teško povređena žena, rastrgane kože, otekle od
dubokih modrica, probudila je u njemu sumnju. Možda je
ove povrede zadobila upravo zbog onoga što je znala. Posle
izvesnog razmišljanja, međutim, njegovo urođeno osećanje
da je život samo prašnjavo ogledalo koje odslikava prolazne
slike istine reče mu da se ova žena nije našla ovde tek tako.
I zato je ostao da sedi i promatra slabu, ali upornu borbu
njenog tela da se oporavi. Žena je ležala pod noćnim nebom
koje se lagano razvedrilo pošto je gomila oblaka sa zapada
nastavila prema udaljenim brdima, kao da žuri na sastanak
na koji nikada ne može da stigne. Stvorenje oseti sve jače
nalete vodene pare koju su ispuštali gusta džungla i šuma.
Ovi veliki vlažni klinovi ponašali su se kao nevidljive planine,
primoravajući vetar koji je ka njima duvao da se podigne i
istrese svoj mokri teret. Na obzorju se uzdizala velika svetla
traka, tako sjajna i precizna kao da se ne sastoji od zvezda,
već pre od slonovače i leda. Nepregledne nazubljene trake
prašine puzale su preko rojeva prodorne svetlosti. To su bili
dronjci galaktičkog kraka, poslednji bedem koji je štitio
središte Galaksije. Životinja-rakun znala je da se Zemlja još
odavno zaputila prema tom središnjem stožeru pre nego što
je njegova vlastita vrsta evoluirala u vreme kada je planeta
prvi put ozelenela. Svrha ovakvog jednog poduhvata
prevazilazila je njegovu moć shvatanja. Nejasno je osećao
da su ljudska bića iz tog vremena naterala Sunce da prođe
pored jedne druge zvezde, takve koja je odbijala da sija
noću. Oštri zaokret oko te mrtve, tamne mase naterao je

Sunčev sistem da zaroni prema unutrašnjosti velike
galaktičke izbočine. Sunce je prošlo trakama prašine dok je
Galaksija rotirala, a njeni spiralni kraci vukli se kao kod
morske zvezde koja se vrti ukrug. Sazvežđa koja su se videla
tokom noći na Zemlji izobličavala su se i pomerala. Prolazili
su vekovi. Život se neprekidno i sam preplitao. Izdigle su se
nove inteligencije. Sa udaljenih sunaca stigli su čudni, strani
umovi. Ciljevi toga vremena bili su obavijeni velom
nejasnoće. Sunce se kretalo po izduženoj elipsi koja je
zavijala u blizini galaktičkog središta. Jedna svetlucava kugla
svetlosti postepeno je sve više rasla na nabesima. Da bi se
opstalo u blizini tog vrtoglavog roja od deset milijardi zvezda
pokazalo se da je još jedan susret bio neophodan. Tada se,
kaže legenda, Sunce očešalo o jedan džinovski molekularni
oblak, a privlačno dejstvo gravitacije prestrojilo je postojano
kretanje planeta. Preciznost blagih sudara bila je tako
tanana da su se nove orbite poklopile sa potrebama potonjih
ogromnih inženjerskih preduzetništva: razaranjem celih
svetova. Takva su nekada bila ljudska bića. Stvorenje-rakun
pronašlo je nekoliko planeta... one koje su preživele to epsko
doba beskrajnih ambicija... između velikih naplavina
svetlosti što su se slivale odozgo. Bezbrojni repovi kometa
pokazivali su od Sunca prema paučinastim obalama slabog
zračenja. U takvoj jednoj zgusnutoj simfoniji neba lagani
ples svetova podsećao je na jednu od manjih tema.
Međutim, noćas su se nebesa uskomešala, donevši svetleću
nevolju. Zureći u njih, stvorenje-rakun posmatralo je crvene i
narandžaste svetiljke koje su zaslepljivale, izmicale se i
okretale. Bile su to bezglasne i zamršene čarke brze bitke.
Sjajni tragovi sporo su bledeli.

Bio je to prvi čin neprijateljstva ispisan na ovom širokom
nebu za blizu milijardu godina. Kao i ranije, nastao je kao
posledica sukoba koje su nasledili umovi ljudskih bića... ta
neprijatna antologija minulih uticaja. Njihovi reptilski
podmozgovi, nabrani oko nervne peteljke, sačuvali su

naklonost ka obredima i nasilju. Okružujući sve to, limbički
mozak je sve misli oblagao osećanjima... to je bio izum ranih
sisara. Zajedno, ta dva drevna ostatka omogućavala su
ljudskim bićima da na svoj instinktivan način dolaze do
saznanja o svetu. Krznato stvorenje koje je posmatralo
rascvetavanje noći znalo je, zahvaljujući teško stečenoj
mudrosti zapretanoj duboko u genima, da bitka u visinama
označava pojavu nečeg drevnog i zastrašujućeg. Neokorteks
čovečanstva bio je obmotan oko dva životinjska mozga koja
nisu spojena kako treba. Taj spoj je u pojedinim erama
popuštao, oslobađajući moćne izlive kreativnosti, ludila,
spiskane energije. Neokorteks je držao konce pomoću svoje
sive pronicljivosti, usmeravajući moć razmišljanja napolje, u
svet. Ali uvek su jači umovi sledili vlastiti ritam. Pojedini
oblici ljudskih vrsta objedinjavali su ovaj trodelni mozak
posle junačkih bitaka. Drugi su obrađivali neokorteks dok on
nije potpuno ovladao sa dva niža dela, tako da sada sve
vreme budno motri na njih. Stvorenje-rakun imalo je sasvim
drugačiji um, nastao tokom skoro milijardu godina dužeg
projektovanja kako darvinijanskim pročišćavanjem tako i
pažljivim kresanjem. Sada su se u tom umu uzburkale
slutnje. Široko lice se naboralo; izraz na njemu bio je složen i
nečitljiv. Iskoristivši svoje pravo neukroćenoga, dozvolio je
sebi da zareži duboko i jecavo, izražavajući nelagodnost.
Veoma malo od ljudske istorije preživelo je kroz milenijume.
U svakom slučaju, taj zamršeni zapis, koji su prenosili
neusaglašeni glasovi, ovo stvorenje ne bi moglo da shvati.
Pa ipak, duboko u sebi osećalo je da prisustvuje ne nekom
običnom, prolaznom događaju na izbrazdanom nebu, već
rađanju jedne divlje, nove ere. U ranom dobu razvitka
ljudskih vrsta jednostavniji umovi poistovećivali su mračne
elemente života sa nasumičnim tragedijama koje su
doživljavala ljudska bića, od oluje i boleština do gomile
prirodnih nedaća. To vreme nalazilo se u nezamislivoj
prošlosti. Sada se ponovo pojavio najveći ljudski protivnik...

ne nerazumna Vaseljena, već on sam. I tako se istinsko zlo
vratilo u svet.

20. PRALJUDSKA BIĆA

Žena je sanjala cela dva dana. Ponekad bi počela da se
bacaka, promuklo izvikujući neke nerazumljive reči.
Stvorenje ju je pažljivo premestilo u hlad nekog visokog
drveća čije su grane oblikovale čudne zavijutke nalik na
kuke na samom vrhu. Otišao je u potragu za običnim voćem,
čije je kriške zatim prinosio ženinim ustima kako bi sokovi
kapali niz njeno naduveno grlo. Njemu samom bile su
dovoljne male životinje, koje je hvatao tako što bi dugo
ostajao potpuno miran, puštajući ih da mu priđu nadohvat
ruke. To mu je bilo dovoljno, jer je znao kako da sačuva
snagu, nijednog trenutka ne puštajući iz vida ženu koja se
veoma polako, ali sigurno oporavljala. Fantazija se može
iskoristiti na mnogo načina, a lečenje je jedan od važnijih.
Spavala je ne samo zato što je to bio najbolji način da
povrati snagu. S druge strane očnih kapaka koji su se trzali,
u tankom sloju izvan neokorteksa, mozak je ponovo
proživljavao događaje koji su doveli do njene traume. Ovaj
podmozak spajao je emocionalne i psihološke elemente,
ponavljajući njene akcije, tragajući za nekim trenutkom,
uporištem u kome je možda mogla da spreči nesreću.
Osetila je izvesnu utehu kada je konačno shvatila da ničim
nije mogla uticati na ishod. Kada je došla do tog zaključka,
ukočenost je nestala, a stvorenju koje ju je promatralo
izgledalo je kao da joj je telo omekšalo. Tokom ovog procesa
pojedina sećanja su odbačena kao suviše bolna da bi bila
sačuvana, dok su druga pojačana kako bi zadobila neku
vrstu pripovedačke ravnoteže. Ovakav način uređivanja
stvari poštedeo ju je tereta žaljenja i straha, koji bi je u
ranijim oblicima ljudskosti progonili godinama. Drugoga
dana nakratko je, mada nejasno, zapevala. U sumrak se

probudila. Podigla je pogled prema dugačkoj, šiljatoj njušci
svog promatrača i jedva razumljivo zapitala: "Koliko ih je...
preživelo?" "Samo ti, koliko mogu da osetim." Glas stvorenja
bio je dubok, ali ipak napevan, nalik na bas notu koja se na
neki nemogući način provukla kroz grlo flaute. "Ne...?"
Izvesno vreme je ćutala, zagledana u zeleni Mesec koji je
plivao s druge strane planina. A onda slabim glasom izusti:
"Supre..." "Oni su ovo učinili?" "Ne, ne. Videla sam u
letelicama neka ljudska bića, nalik nama. Supre su bili
zauzeti... daleko odavde. Mislila sam da će nam pomoći."
"Imali su drugog posla." Pokazao je prema južnom obzorju.
Pri slaboj svetlosti sumraka nazirao se debeli stub uljanog
dima koji je ličio na nadgrobni spomenik od opsidijana.
"Šta..." "Tu je od juče." Ta nadnoseća udaljena nesreća
ojačala je odlučnost stvorenja. "Ah." Sklopila je oči i utonula
u neobičan san, tokom koga su joj kapci podrhtavali. Za nju
je to bio skliski silazak u lavirint u kome su se borili porivi-
blizanci, osveta i opstanak. Ova dva nagona, koja su bila
drevna još pre nego što su se prva ljudska bića uspravila,
retko bi se spregla u čvrstom braku. Pa ipak, da nije osetila
ubod njihovog nadmetanja, ona ne bi bila, prema vlastitoj
proceni, pravo ljudsko biće. Narednog dana je ustala.
Nesigurno škripeći, otišla je do potoka, gde je legla licem
okrenuta prema tlu i dugo pila. Na levoj šaci nedostajao joj
je jedan prst, ali je zahtevala da pomogne stvorenju u
potrazi za bobicama i jestivim lišćem. Malo je govorila. Kada
su srebrnasti brodovi prozujali nebom, potražili su zaklon, ali
ovog puta se nisu začuli kotrljajući zvuci udaljenih eksplozija
kojih se sečala od prošlog puta. Nije pričala o onome što se
dogodilo, a njen saputnik nije pitao. Nabasali su na tri
ljudska bića pretvorena u pepeo i ona je svako oplakala.
"Nikada ranije nisam videla oružje", rekla je. "Poput živih
plamenova." Prebirala je po razbacanim kostima. "Imali su
neobične letelice. Gađali su munjama, eksplozije..." Za
vreme večernjeg obroka zapevala je hipnotički sporu pesmu,
koja je već izbila iz nje jednom ranije dok je još bila u stanju

nalik na san, izvijajući svojim tužnim glasom dugačke
tonove. A onda su joj se oči iznenada napunile i ona pobeže
u grmlje. Kasnije se smeteno vratila i pokušala da se
osmehne, svesna da je ljudskim bićima bilo svojstveno da
prikrivaju osećanja i da stvorenju-rakunu to ništa nije
značilo. Ujutro trećega dana prekinula je dugu tišinu rečima:
"Ja sam Klej. Da li se vi služite imenima?" Stvorenje nije
upotrebljavalo imena kada je bilo među svojima, ali je znalo
da ljudska bića to čine, kao i životinje koje su ih oponašale.
"Mene su nazvali Tragač za Ustrojstvima." "E, pa, Tragaču,
zahvaljujem ti na..." "Naše vrste su saveznici. Ništa ne treba
govoriti." Tragač pognu veliku glavu na pomalo neprirodan
način. Klej shvati, osetivši pri tom jak bol, da je Tragač dosta
dugo proučavao ljudska bića, tako da se usudio da proba da
izvede taj gest koji je značio poniznost. "Pa ipak, dugujem
tako mnogo." "Moja vrsta došla je mnogo posle tvoje. Imali
smo koristi od vaše borbe." "Sumnjam da smo vam mnogo
dobra učinili." "Život se nastavlja na život. Tvoja vrsta je već
bila fosilna i od nje je ostao samo prah kad smo mi
prohodali." Nastavili su da skupljaju bobice u tišini. Tragač je
mogao da se propne, poput Kentaura, ili čak da se potpuno
uspravi na stražnjim nogama, služeći se svojim srednjim
šapama kao nespretnim šakama. To mu je pomagalo u
hvatanju malih riba u hladnom potoku koji je žuborio preko
crnih kamenčića. Zaklonjeni drvećem, jeli su žutozelenu
ribu, ne ispekavši je prethodno. Klej je preživela duboko
osećanje gubitka tokom nekoliko noći i bol se smanjio,
omogučivši rumenilu da se vrati u njene obraze, prestavši
da je lišava njene oštroumnosti. Ona i Tragač krenuše kroz
šumu u potrazi za telima, što joj je ulilo snagu, uprkos
strahu od onoga na šta je mogla da naiđe. Nije bila udata, ni
za muškarca ni za ženu, ali je svaku osobu iz svog plemena
blisko poznavala. Nepoznati ugljenisani ostaci na izvestan
način su predstavljali blagoslov. Očigledno su neki prvo
istruleli, a zatim bili spaljeni. Celo poslepodne podrobno su
tražili, nailazeći na sve više spaljenih tela. Na kraju su se

našli iznad prostrane doline; bili su umorni i poveli su
razgovor o tome u kom pravcu da nastave. "Verujem da ste
dobro", začu se nečiji glas iza njih. Klej se okrenu. Tragač je
već negraciozno zamicao među obližnje drveće. Na
spoljašnjoj palubi bronzane letelice koja je nečujno
balansirala u vazduhu stajao je jedan visoki, stameni
muškarac. Prišao im je s leđa, tako da ga čak ni Tragač nije
primetio, što je za Klej bilo upozorenje da neće moći da
umakne; njegova veličina i tiha snaga letelice nisu s tim
imali veze. Trepćući na Suncu, zaključila je da je ovo Supra.
"Ja... da, jesam." "Jedan od naših izviđača konačno je
priznao da nije bio siguran da su sva tela koja je video bili
leševi. Drago mi je što sam odlučio da to proverim." Dok je
govorio, njegov se brod lagano spustio pored Klej i on siđe,
ne pogledavši u tle. Uprkos tome što je bio krupan, kretao
se nesvesnom lakoćom. "Spasao me moj prijatelj." "Ah.
Možeš li ga nagnati da se vrati?" "Tragaču! Molim te dođi!"
Ugledala ga je kako se kreće kroz obližnje žbunje. Bio je
bliže nego što je Klej mislila da se to stvorenje može nalaziti;
dolazio je iz pravca suprotnog od onog u kome je otišao.
Mora da je brži nego što izgleda. Lišće jedva da je
zašumorilo, ali znala je da je tamo, samo je još bio oprezan.
Čovek se ovlaš osmehnuo i slegnuo ramenima. "Pa dobro."
"Došao si da pokopaš moje?" upita zajedljivo Klej. "Ako je
potrebno. Radije bih ih spasao." "Za to je suviše kasno." Lice
mu je bilo tužno kada je klimnuo. "Izviđači su javili da su
pronašli neka tela, ali sva su bila spaljena. Ti si jedina koju
sam pronašao... i divno je što si živa." Njegova smirena
blagost ju je izluđivala. "Gde ste bili vi, Supre? Gonili su nas,
sledili, sve poubijali!" Na njegovom licu stadoše da se
smenjuju osećanja, i to takvom brzinom da nije bila u stanju
da ih pročita pre nego što bi minula. Ništa nije odgovorio,
mada su mu se usta stisnula u crtu, a oči ovlažile. Pokazao
je prema stubu dima koji se i dalje uzdizao na udaljenom
obzorju. Klej je sledila njegov pokret i oštro primetila:
"Pretpostavljala sam da ste morali i sami da se branite, ali

zar niste mogli, mogli..." Glas joj je zamro kada je primetila
da mu se lice bolno grči jer su ga njene reči pogodile.
Ponovo je stisnuo usne i klimnuo. "Napali su istovremeno i
novo i staro delo. Nismo mogli da naslutimo šta smeraju, a
kada smo to ipak uspeli, bilo je suviše kasno." Njen se bes
stišao na trenutak kada ga je videla tako ranjivog, ali sada
joj je ponovo žestoko zapalilo grlo. "Nismo imali čime da se
branimo!" "Zar misliš da smo mi imali oružje?" "Supre imaju
sve." On uzdahnu. "Branimo se mašinama koje rade za nas,
zahvaljujući geniju prošlosti." "I u prošlosti je dolazilo do
borbi. Čula sam..." "Dalekoj prošlosti. Mnogo pre tvog
vremena. Mi..." "Ali oni su znali kako. Zašto niste i vi?"
Ponovo mu se izraz lica nekoliko puta promenio, za nju
zbunjujućom brzinom. A onda on podrugljivo izvi usta, dajući
na taj način oduška svojoj ogorčenosti. "Reci mi ko su to oni,
pa ću možda moći da ti odgovorim." "Oni?" Odjednom se
pokolebala. "Mislila sam da ćeš ti to znati. Oni... pa, više su
ličili na nas..." "Nego na mene?" Dugo ga je proučavala. Bio
je dvostruko veći od nje i imao je ogromnu glavu. Međutim,
uši su mu bile male, a nos kratak, poput primisli. "Da, bili su
naše visine. Imali su ljudske glave i.." "Praljudska bića",
ispravi je čovek odsutno, kao da mu je nešto drugo odvuklo
pažnju. "Šta?" "Oh, izvini. Mi vašu vrstu nazivamo praljudska
bića, pošto ste najraniji poznati oblik." Usta joj pobeleše. "A
kako sebe nazivate?" "Ah, ljudska bića", odvrati on, a videlo
se da mu je nelagodno. "E, pa", reče ona zagrižljivo, "oni koji
su spalili vaš grad i nas pobili bili su takođe praljudska bića."
"Da li su imali ušne školjke?" "Ne mogu da se setim. Stvari
su se brzo događale i..." "Da li su im zubi bili razmaknuti kao
tvoji? Koliko sam uspeo da razaberem proučavajući te stvari
sa Čuvarem Zapisa, to je bila rana modifikacija još ranijih
ljudskih oblika." "Slušaj, ja..." "Veliki razmaci sprečavaju
hranu da se zadržava i raspada. Kao što možeš da vidiš, i mi
oponašamo takav raspored, ali nam ipak svakog veka rastu
novi jer se stari istroše. Ako..." "Zar misliš da sam imala
vremena da razmišljam o tome?" Čovekov zanesen

učenjački izraz nestade kada trepnu. "Samo sam se
ponadao da mi možeš biti od pomoći." "Vi upravljate
svetom, ne mi." On mirno odvrati: "Više ne." Ona potisnu
bujicu ogorčenja u sebi i tiho upita: "Ko su bili oni?" "Ne
znam. Ličili su na ljudska bića." "Nisu bili nalik na moj
narod." "Svakako da nisu. Vi vladate samo onim veštinama
koje su potrebne za održavanje šuma. Taj narod ovladao je
ratnom tehnologijom koja je veoma drevna." Zamišljeno se
zagledao u nebo, trljajući rame kao da mu je bilo ukočeno.
Primetila je da mu je lagano, komotno odelo bilo umrljano i
iscepano. "Suprotstavili ste im se?" "Koliko smo mogli. Bili
smo iznenađeni, tako da smo videli samo plamen, a ne i
ljude." Tragač se oglasi pored njih. "Munje su se kasnije
vratile ovamo da spale mrtva ljudska bića." Oba ljudska bića
se trgoše. Čovek trepčući primeti: "Neverovatno si tih."
Tragač odvrati: "To je naše umeće. Nisi pronašao nijedno
ljudsko biće koje nije bilo spaljeno?" Čovek se namršti. "Za
sada ne." "Sumnjam i da hoćeš", reče Tragač. "Temeljiti su."
Klej upita: "Šta su uradili sa vašim gradovima?" "Dođite."
Izdao je naređenje, ne odvrativši pogled sa neba. Izdahnuo
je vazduh kao da daje oduška svojim uzburkanim
osećanjima, a zatim pružio ruku prema Tragaču sa dlanom
okrenutim nagore. "Stekli smo odličnog saveznika." Tragaču
je to, izgleda, bilo dovoljno. Bronzana sjajna letelica na
trenutak se zanese kada se stvorenje u nju ukrcalo. Klej
prođe kroz široki otvor u jednostavnu, udobnu kontrolnu
kabinu. Supra sede i brod se odiže od tla gotovo nečujno. "Ja
sam Alvin", reče on, kao da bi svako trebalo da zna ko je on.
Ova nehajna samouverenost govorila joj je više od njegovog
imena, pa je uzvraćala na njegova pitanja vezana za
proteklih nekoliko dana kratko i jasno. Retko je imala prilike
da viđa Supre, a ovaj je nije osvojio. Ali dok su se peli,
postojano ubrzavajući, Klej je ostala bez daha i nije ni
pokušala da prikrije iznenađenje. Već kroz nekoliko
trenutaka ugledala je pod sobom prostor u kome je živela i
radila sveden na tačku na jednom neizmerno većem platnu.

Posmatrala je planine kojima se divila kao devojčica; sada su
je podsećale na pešadiju u vojsci što maršira oko prevoja
sveta. Njeno pleme dobro je poznavalo zelenu složenost
šuma, ali ona nije u potpunosti shvatala veličinu onoga što
su Supre učinili. Kroz uske kanjone proticalo je mnogo
smeđih rečica, dajući planinskoj oblasti izgled čvornovate
kičme iz koje su se protezali mnogi živci do žutosmeđih
pustinja iza njih. Najviši vrhovi bili su okrunjeni blistavim
snežnim kapama, ali primetila je da one nisu začetnice
bezbrojnih reka. Svaki blatnjavi živac pojavljivao se
iznenada visoko u kanjonu i žurno se ukopavao što dublje.
Klej upre prstom u njih, ali pre no što je uspela da postavi
pitanje, Alvin reče: "Napajamo ih iz tunela. Velika
Milenijumska jezera leže ispod zemlje." Ovakvo oblikovanje
zemljišta bilo je staro svega nekoliko vekova, ali već je njeno
veličanstvo vlaga uspelo da povrati veliki deo suvog središta
kontinenta ove planete. Alvin se nemarno zavali na sedištu,
dok je brod pravio veliki zaokret kako bi joj pokazao što više
od prostora ispod njih. Ona primeti jednu sjajnu iskru
uglačanog metala daleko na samoj zakrivljenosti planete.
"Diaspar", reče Alvin. "Legenda", prošaputa ona. "I te kako
je stvaran", odvrati on, prelazeći pogledom preko niza
ekrana koji su osmatrali prostor oko njih. "Da li su oni i tamo
otišli?" "Napadači? Ne. Nemam pojma zašto nisu." "Da li ime
Diaspar potiče od 'dispear'?" Očaj - prim.prev. "Molim?"
Ukočio se na sedištu. "Ne, svakako da ne. Ko ti je to kazao?"
"Tu smo šalu mi smislili", odvrati ona da bi ga odobrovoljila.
"Da ste vi, Supre, dugo bili zatvoreni unutar njegovih
zidina..." "Gluposti! Mi smo spasli čovečanstvo, izdržavši
najezdu pustinje. Mi..." "A ona zelena tačka? Odmah pored
Diaspara?" "To je Lis ." "Lajs? Laži - prim.prev. Neko laže?"
"Ne! Slušaj, ne znam kako se vi praljudska bića zabavljate,
ali meni ovo..." "Samo sam pokušala da se setim nekih
drevnih šala." Alvin odmahnu glavom. Nijednog trenutka nije
odvratio pogled sa ekrana i ona shvati da on traga za nekim
znakom koji bi mu ukazao na ponovnu opasnost od

napadača. Nikako joj nije bilo jasno kako su mogli tako da
nestanu i prevare Supre. Ali Zemlja je bila tako velika, a u
ovom prostranstvu ispod njih bilo je mnogo mesta na kojima
su mogli da se sakriju.

21. BIBLIOTEKA ŽIVOTA

Spustili su se niz kičmu planina čiji su vrhovi bili pokriveni
snegom. Klej se iznenadila kada je videla da, gledani
odavde, ustremljeni vrhovi liče na izgužvane vreće nemarno
bačene na hrastov sto, jer su sve ostale pojedinosti bile
neraspoznatljive. Ona nije znala, a Alvin joj to nije kazao, da
su planine predstavljale prolazne oblike, penu koju je
uzburkao spori valcer što su ga plesali kontinenti. Ova koplja
koja su ponosno stremila uvis prvo su se probila kroz drevno
dno okeana kada su mora presušila. Rađanje prvih vrhova
zabeleženo je u letopisima koje su vodila ljudska bića, sada
izgubljenim u pukotinama kitnjastih i beskorisnih pojedinosti
koje je Diaspar nastavljao da gomila. Ovi stenjući venci
izdigli su se po obodima u vreme procvata najveće od svih
ljudskih religija. Ta je vera uspela da preobrati ceo svet,
proniknula je u filosofsku dubinu duše tadašnjih ljudi, a sada
je bila sasvim zaboravljena. Samo je Čuvar Zapisa znao ime
tog verovanja, a on se nije potrudio da skine veo sa te
prašnjeve ere zbog Alvina. Siloviti povodi i velike opsene
prošlosti ličili su na duhove otrcanih, pobeđenih planinskih
venaca, sada utonulih u mora peska. Klej je zurila preko
širokih ravnica pustinje, koje su dugo podsećale na talasaste
pokrove za Zemljin leš, a koje su sada ustupale mesto
šumama. Peskovite pustoši i dalje su okruživale dragulj
zvani Diaspar. Primetila je dok su klizili ka jugu da iz
udaljenog Lisa jedan dugačak prst rečne doline, upravljen u
pustinju, poseže, onako skvrčen, prema Diasparu. Ponovno
osvajanje planete nastavljalo se po njenom obodu; kada je
to videla, preplavilo ju je iznenadno osećanje lakoće, vedre,

bestežinske nade. Bar je na trenutak zaboravila na gubitak
plemena; grejala se na prizoru svoga sveta, prvi put
sagledavši njegovu zamršenu celovitost. Nešto se pomerilo
na udaljenoj krivini obzorja i ona upre prstom. "Šta je to?"
"Ništa opasno", odvrati Alvin. Na samim granicama svog
teleskopskog vida uspela je da razabere jednu dugačku
pravu liniju koja je pokazivala gotovo pravo naniže. Izgledalo
je kao da se kreće, a onda ju je izgubila među udaljenim
oblacima. Alvin nije obraćao pažnju na nju; zanesen,
prelazio je hitro pogledom preko mnogih podataka koje su
mu nudili zidovi broda. "Kuda idemo?" Trepnuo je kao da se
upravo vratio sa nekog udaljenog mesta. "Do pakla i nazad."
Kada se zbunjeno namrštila, osmehnuo se. "To je jedna
drevna izreka. Dođi, pokazaću ti da na Zemlji stvarno postoji
i pakao... samo malo." Zaronili su kroz oluju koja je besnela
oko polutara. Debeli oblaci, purpurni od vlage, ispunjavali su
visine. Tokom nekoliko poslednjih godina mnogo češće je
imala priliku da oseti vetrove i kiše jer se vlaga širila kroz
sprženu ekosferu. Brod se obrušio kroz slojeve retke magle i
nadleteo prizore preko kojih je vetar nosio pesak. Tragač
spusti svoju zašiljenu šaku u njenu i promrmlja: "Sačekaj."
Ona mu uputi jedan brzi, upitni pogled. Krugovi oko njegovih
velikih očiju koji su podsećali na lopovsku masku kao da su
obećavali neko vragolasto otkrovenje. Alvin očigledno nije
primećivao ništa osim smenjivanja slika po zidovima, kao da
su za njega ovi prizori prostora i neograničenog vremena
predstavljali nešto sasvim uobičajeno. "Vidiš?" Prizvao je
prizor pustinje, prostran poput celog kontinenta, na jedan
pregradni zid. Polako je počela da se pomalja mreža crvenih
linija, slike su se gomilale nalik na blede vene koje se
javljaju ispod bezbojne kože. "Stari tuneli podzemne
železnice koji vode ka gradovima što su nekada živeli."
"Kada?" "Pre više godina nego što bi uspela da izbrojiš kada
ništa drugo ne bi radila celog života." Netremice je gledala.
Na displeju se videla prepletena mreža ulica ispod nestalnog
peska, senke gradova kojima se više ni imena nisu znala.

"Toliko ih je..." "Diaspar je tada imao na raspolaganju mnoge
mogućnosti. Nismo ih iskoristili." "A sada?" Alvin se
nasmeja. "Nebrojene! Beskonačne!" A onda je, na njeno
iznenađenje, Tragač progovorio piskavim i melodičnim
glasom. "Ima mnogo više vrsta beskonačnosti nego
konačnosti." Alvin iznenađeno izvi obrvu. "Čuo si za
transfinitima?" "Govoriš o matematici. Ja sam mislio na vaše
vrste." Tragač se nije obratio Alvinu od ulaska u brod.
Primetila je da životinju nije zaplašila ova sjajna, brza
letelica. Sedeo je sasvim opušteno, a ništa nije moglo da
promakne njegovim hitrim, pametnim očima. Alvin napući
usne. "Tako, znači, mudrače. Da li si znao da se tvoja vrsta
razvila kako bi ljudska bića ostala intelektualno poštena?"

Klej nije bila u stanju da razabere Tragačev izraz lica dok je
odgovarao, jedva naglašavajući reči: "Tako misle ljudska
bića." Alvin je bio zbunjen. "Ja... pretpostavljam da i mi
imamo svoje opsene." "Istina zavisi od organa čula", primeti
Tragač; Klej se učini da je u njegovim napola progutanim
rečima bilo blagog peckanja. Ili je to ona možda nametala
ljudske osobine Tragačevim sitnim borama oko očiju, u
obliku proreza, i vrhovima žutih ušiju koji su se naočigled
stanjivali? "Posedujemo zapise o dugačkim raspravama
između tvoje i moje vrste", poče Alvin. "Proučio sam ih."
"Zapise iz biblioteke ljudskih bića", primeti Tragač. "Ne
naše." Klej uoči u Tragačevim očima ponor, tamu koja će
uvek razdvajati različite vrste. Tokom stotina miliona godina
reči su predstavljale obične signalne vatre paljene da bi se
oterala noć koja se prikradala. "Da", reče Alvin staloženo, "i
to je ono što boli. Znamo šta su ljudska bića mislila i činila,
ali polako uviđam da je veliki deo istorije proticao van
ljudskog roda." "I treba da je tako." "Ali mi ćemo sve
povratiti", izjavi strogo Alvin. "Ne možete povratiti vreme."
Alvin umorno klimnu. Klej je znala ponešto o njegovoj
prošlosti i videla je da se promenio u ovih nekoliko vekova
od kada je kao odvažni mladić izmenio sudbinu ljudskih

bića. Pripadnik njene vrste odavno bi prošao doba mudrosti i
umro tokom vremena koje je ovaj čovek proživeo; bio je to
samo još jedno znamenje svega nepoznatog što je
razdvajalo vrste. Alvinov duh vidno je klonuo, kao da ga je
ovaj let nakratko odvojio od činjenice koju nikako je mogao
da svari. Brod se spuštao pored nekog crnog zida za koji je u
prvi mah pomislila da je čvrst. A onda je primetila
pepeljastosive izuvijane pramenove kako se uzdižu kroz
naduvene oblake i shvatila da je to stub dima koji je danima
posmatrala. "Biblioteka Života", reče Alvin. "Napali su je
nečim što liči na munje. Munje koje pogađaju, prave rupe i
proganjaju. Pronašli su blago koje vekovima nisu uspeli da
otkriju satirući vetrovi. "Podzemna biblioteka?" upita Klej.
Njeno pleme je jednom ismejalo nekog Supru koji im je
pričao o pokušaju da se zarobi značenje u čvrstoj tvari. Ljudi
koji su živeli i radili ne izlazeći iz dubokih šuma smatrali su
da je stalnost samo opsena, što ona i jeste. "Ostavština
odvojena od Diaspara", blago primeti Alvin. "Drevni su znali
da nam u našem kristalnom gradu neće biti potrebno
njihovo skladište. Ali nagon za očuvanjem bio je duboko
usađen u njih i zato su je duboko zakopali." "Povratna
ljudska osobina", primeti Tragač. "Jedini način da se shvati
prošlost", oštro mu je parirao Alvin. "Značenje je prolazno",
reče Tragač. "A transfinitna geometrija?" "Geometrija
označava. Ona ne poseduje značenje." Alvin nešto
ozlojeđeno progunđa i udarcem noge otvori vrata na brodu.
Klej se zakašlja kada je zapahnu ljuti dim, ali Alvin ga nije ni
primećivao. Kada su izišli, obreli su se u središtu velike
aktivnosti. Svuda oko broda radile su čitave legije robota.
Supre su upravljali ekipama koje su se izvlačile iz
nazubljenih otvora tunela u pustinji, noseći dugačke cilindre
sjajnog stakla. "Pokušavamo da spasimo poslednje ostatke
biblioteke, ali najveći deo je uništen", reče Alvin, žurno se
udaljujući od potmule tutnjave ogromnog požara. Dim je
isticao iz kanala izdubljenih u pustinji. Mnogobrojni sićušni,
čađavocrni klinovi stvarali su ogromnu lomaču koja se

nadnosila nad njima, ispunjavajući pola neba. "Šta se
nalazilo tamo unutra?" upita Klej. "Zamrznuti život",
odgovori Tragač. "Da", potvrdi Alvin, čiji je pogled odavao
iznenađenje. "Zapis o svekolikom dejstvu života tokom
razdoblja od preko milijardu godina. Ostavljen je ovde u
slučaju da rasi ikada ponovo zatrebaju biološka skladišta."
"Znači da ovo gori", dodade Tragač, "kodiranje." Alvin
ogorčeno klimnu. "Spremište DNK veliko poput kakve
planine."

"Zašto se nalazilo u pustinji?" upita Klej. "Zato što je moglo
doći vreme u kome bi čak i Diaspar zatajio, ali bi
čovečanstvo nastavilo dalje. Bar tako kaže Čuvar." Ekipe
robota kretale su se u savršenom poretku koji čak ni metež
oko gašenja požara nije mogao da poremeti. Jurili su na
točkovima, nogama i gusenicama, podižući rastresito tle dok
su preko njega gurali velike gomile sitnijeg i krupnijeg
šljunka u otvore kroz koje su još lizali plamenovi. Uočila je
mesta na kojima su eksplozije razjapile dugačke jame. Sada
je vatra proždirala duboke vene nagomilane genetske
mudrosti ove planete, a roboti su podsećali na ekipe
insekata koje su automatski pohitale da zaštite svoju
kraljicu, da sačuvaju nasledstvo koje ne mogu da koriste.
Klej nije mogla da odvoji pogled od lomače na kojoj je
nestajala baština bezbrojnih izumrlih vrsta, pretvarajući se u
nadgrobni oblak ugljenika. Mašine su automatski izbegavale
njih troje dok su prelazili preko niskog brda što ih je odvelo u
otvorenu stvrdnutu ravnicu. Zahvaljujući savršenstvu koje je
upoznao u Diasparu, Alvin se nije trudio da se sklanja
bataljonima robota što su hitali pored njih. Tragač bi se svaki
put vidno trgao kada bi ogromne mašine protutnjale opasno
blizu njih, uskovitlavši vazduh. Klej je primetila da su vlati
trave i šikara već doprle dovde, da probuđeni život osvaja
mrtvi pesak. Supre su jurili unaokolo, izdajući naređenja
nizovima mašina; činili su to hitrim pritiskanjem dugmadi na
ručnim uređajima. "Loše stojimo u ovoj bici", ogorčeno reče

Alvin, "Pokušavamo da ugasimo vatru zatrpavajući plamen.
Međutim, napadači su upotrebili neku novu elektromotivnu
vatru koja odoleva čak i zatrpavanju." "Umetnost sukoba",
proprati zajedljivo neka žena. Klej se okrenu i ugleda visoku
ženu snažne građe nedaleko odatle. Njen glas bio joj je
nekako blizak, prisan. "Alvine!" pozva ga žena i potrča
prema njima. "Izgubili smo jedan filum." Alvin se još više
uozbilji. "Nadam se da je posredi nešto manje važno?"
"Mirijasoma." "Mnogotelesni? Ne!" Na licu mu se ogledao
očaj. Klej upita: "Šta su oni?" Alvin se zagleda u daljinu, a na
licu su mu se očitavala mnoga osećanja. "Oblik koji je moja
vrsta davno poznavala. Složena inteligencija koja je koristila
trutove sposobne da primaju elektromagnetska uputstva. To
stvorenje moglo je, kad god je to htelo, da se rasprši." Klej je
s nelagodnošću posmatrala ženu, osećajući neku čudnu
napetost na ivici opažanja. "Nikada nisam nijednog videla."
"Još ih nismo oživeli", odvrati Alvin. "A sada su izgubljeni."
Tragač primeti: "Ne trči pred rudu." Alvin ne obrati pažnju na
njega. "Sigurna si da smo sve izgubili?"

"Nadala sam se da će ostati bar tragovi, ali... da. Sve." Klej
je čula ženine reči, ali je istovremeno osetila neki dublji,
rezonantni glas koji joj je odzvanjao u umu. Žena se okrenu
ka njoj i reče: "Da, poseduješ talenat. Slušaj." Ovoga puta
ženin glas odzvanjao je samo Klejinim umom, obrubljen
čudnim, drndavim bas notama. Ja sam Seranis, Supra koja
može ovo. "Ja, ja ne razumem", izusti Klej. Pogledala je
Tragača i Alvina, ali nije mogla da pročita na njihovim licima
šta misle. Vas praljudska bića ponovo smo stvorili
zahvaljujući zapisima u ovoj Biblioteci. Zatim smo vas
uvećali kako biste nas mogli razumeti posredstvom ovog
neposrednog talenta. "Ali Alvin nije..." On je iz Diaspara i ne
poseduje taj talenat. Samo mi iz Lisa imamo niti
mikrotalasnog aktivnog magnetita usađene u lobanju i
mozak. One se prepliću između vašeg - i našeg -
neurološkog kola. Kada se stimulišu električnom aktivnošću,

one pojačavaju i prenose naše misli. Seranis dohvati Klejine
šake, podiže ih, tako da su joj dlanovi bili okrenuti prema
njenom licu, a zatim ih prinese svojim slepoočnicama. Klej
oseti da se glas pojačao. Ja sam antena i prijemnik, isto kao i
ti. "Ovo nikada ranije nisam mogla!" reče Klej naglas, kao da
je, stekavši ovaj novi talenat, posumnjala u svoj stari glas.
Ovaj talenat mora prvo da se stimuliše, pošto nije urođen
praljudskim bićima. Seranis se ironično osmehnu. Da ste ga
imali, mogao vam je biti od pomoći u vaše doba. Mi u Lisu
ga posedujemo jer smo veoma dugo živeli za celinu, za našu
zajednicu. Ovo nas povezuje. "A Alvin?" Diaspar je vrhunski
urbani mehanizam, a Lis zeleno, šumovito veličanstvo.
Njihova umetnost nadmaša njihove granice, dok naša peva
o našem vremenu i našoj zajednici. Diaspar je odbacio
sveobuhvatnu bliskost koju obezbeđuje ovaj talenat, mada
on pruža beskrajno zadovoljstvo. Mi iz Lisa plaćamo svojom
smrtnošću cenu za to. "Taj vas talenat - ubija?" Seranis se
umorno osmehnu. Da. Naš mozak je izložen stresovima
usled kojih neumitno gubi strukturu, supstancu. Ovaj
nedostatak konačnosti delimo s vama, praljudskim bićima.
Klej je znala da razgovara sa osobom koja je vratila njenu
vrstu u svet, ali nikako nije mogla da odluči da li bi zbog
toga trebalo da bude ljuta ili zahvalna. "Zašto ste ga onda
podarili nama, koji ga ranije nismo posedovali - pre no što
ste nas smućkali u svojoj Biblioteci?" Da li je Seranis stisnula
usne u znak opreza? Za sada, biće dovoljno da ti kažem da
vas dovoljno dobro poznajemo, te tako možemo da
razaberemo vaše kinestetičke radosti, vaše hitro i strasno
doživljavanje sveta. Mi iz Lisa smo to izgubili. Klej pomisli:
Izgubili u lažima? Seranis trepnu i Klej bi jasno da je
shvatila. Ova mala šala prodrla je čak i kroz ovaj neobični
medijum. Seranis ogorčeno primeti: Da, verovali smo u
veliku laž o Osvajačima. Neki kažu da smo po tome dobili
ime. "Osvajači?" Nekada su i Diaspar i Lis verovali da je
čovečanstvo napustilo zvezde, bežeći pred nekom hordom.
Ali činjenica - koju je otkrio Alvin kada je odlutao iz Diaspara,

stigao do Lisa i dospeo mnogo dalje od njega - kazuje da se
čovečanstvo povuklo pred saznanjem da postoje među
zvezdama i veći umovi od njegovog. Pokušali smo da
stvorimo neku još veću silu od te, umove oslobođene same
materije. I uspeli smo. Međutim, iscrpljenost i strah doveli su
nas do beskrvnog povlačenja, dok su gradovi odumirali, a
nade bledele. Kroz ove misli probijala se ogromna tuga,
duge note koje su odzvanjale u Klejinom umu poput dirljive
naricaljke. Ovi akordi nalazili su svoj kontrapunkt u svetu
koji ju je okruživao i pritiskao - mešavini udaljenih vatri koje
su pucketale, ljutom mirisu masnog dima, promuklom
izvikivanju naređenja i pometnji, potmulom struganju teških
mašina. Shvatila je da je Alvin posmatra sa zanimanjem i
setila se da je izgovorila njegovo ime. Istog časa ju je
proželo osećanje da se otvara ponor između nje i svakoga
ko nije mogao da uhvati svilenkastu brzinu ovog talenta,
njegovu paučinastu toplotu i zapreta značenja. To joj je
donelo još nešto - čist, nesputan opažaj. Seranis se okrenula
da glasno izda nekoj mašini naređenje, a Klej oseti odjek
ženinog okretanja, vazduha koji nije izdahnula, trenutne
pritiske i savijanja. Duboko u Seranis još je gorela lagana
seksualna vatra. Narod Lisa sačuvao je uzbudljive strasti
ranog čovečanstva, putenu radost i žudnju koje su opijale
um kozjim parenjem, dozivajući pulsirajuću nuždu usađenu
u reptilske mozgove na blatnjavim obalama. Seranis je bila
zrela onako kako to Alvin nikada neće biti. Nijedno od toga
dvoga nije bilo ni dobro ni loše; svaka podvrsta izabrala je
sasvim drugačiji put. "Ah, da", natera Klej sebe da izusti,
otrgnuvši um od toplog, zasitnog zadovoljstva koje je pružao
ovaj talenat. "Ja, ja..." "Ne moraš ništa da kažeš", reče Alvin,
osmehujući se. "Zavidim ti. Štaviše, potrebna si mi." Nizovi
traktora koje su vozili roboti tutnjali su pored njih,
zaglušujući svaki razgovor i bacajući kamenčiće visoko u
vazduh. Tragač se nervozno pomerao napred-nazad, motreći
na gargantuovske mašine. Sada je izgledao poput životinje
koja se obrela u nepoznatoj sredini, oprezne i plašljive. Klej

je brinula za njega, ali je znala da ne može ništa da učini za
Tragača bez saglasnosti Supri. "Ja tebi potrebna?" upita ona.
"Zbog čega?" Alvin odvrati ravnim glasom: "Ti si sada prava
retkost. Zato sam i krenuo u potragu." Munja je tragala za
našim praljudskim bićima, dodade Seranis. Alvin je lično
krenuo da potraži preživele, ali... Klej je prelazila pogledom
sa Alvina na Seranis, svesna njihove opuštenosti. Ponovo su
bili dvostruko veći od nje, a njihova koža boje čokolade
zračila je zdravljem. Seranisino lice bilo je, doduše, izborano,
ali to je samo doprinosilo njenoj ozbiljnosti. Na sebi su imali
udobnu odeću koja im nije sputavala pokrete. Izgled
nehajnog blagostanja lebdeo im je oko uglađene gipkosti.
Pogledala je sebe: telo joj je bilo svo u modricama od
povreda, izgrebano od provlačenja kroz žbunje, koža
rasparana, krastava, prljava. Odjednom se osetila veoma
nelagodno. Izvini, obrati joj se zabrinuto Seranis. To je
greška mojih vlastitih osećanja. U Lisu nagost sama po sebi
sadrži izvesne seksualne i društvene znake. Klej je začuđeno
upita: "Gola koža?" Njen narod uživao je da se svet češe o
njegovo telo, ali to samo po sebi nije sadržalo nikakvo drugo
značenje. Za nju je strast poticala iz konteksta, a ne iz
odeće. Alvinova vrsta ne gaji takva osećanja, pošto
besmrtnima nije potrebna reprodukcija. "Ne bave se
seksom?" Retko. Još veoma davno oni su sami sebe
promenili - dodade jedna podstruja - (ili su možda mašine
obavile neko sitno kresanje) - proprativši ove reči kratkim
smehom - kako bi izbegli stvaranje fermenta seksualnosti.
Proterali su seksualno signaliziranje, sve nesvesne znake i
gestove. Ja još posedujem ovu crtu, tako da su se neka od
mojih osećanja prenela na tebe. Ja... "Nema veze", odvrati
kratko Klej. Obično uopšte nije osećala nikakav sram zbog
svoje nagosti i mnogo je više volela da bude naga. Odeća ju
je sputavala i lišavala svilenkaste osetljivosti. Međutim,
trenutno ju je mučilo iznenadno, jako osećanje manje
vrednosti. Počelo je da navire umotano u uznemirujući stid,
zasnovano na saznanju da je njena vrsta tako ograničena.

Za Supre je ona bila živi fosil. Sa izvesnim zadovoljstvom
setila se da je Alvin bio gluv za nalete struje-talenta i da je
zato govorio naglas, mada su joj teški pokreti grla i jezika
počeli već da izgledaju brutalni i nespretni. "Zašto se toliko
brinete za nas?" "Vi praljudska bića ste nam od neprocenjive
vrednosti", odvrati oprezno Alvin. "Zato što obavljamo teške
poslove?" upita podrugljivo Klej. "I sama znaš da ste vešti u
baratanju biološkim sistemima za razliku od nas, kasnijih
adaptacija", ravnodušnim glasom reče Seranis. "Oh,
svakako." Klej podiže mali prst koji brzo stade da menja u
pet različitih alatki - iglu, konektor, bioključ, sekač, spojnicu.
"Ovo nisu vaši dodaci?" "Pa", pažljivo zausti Seranis, "neke
od njih smo modifikovali. Međutim, praljudska bića
posedovala su skrivene sposobnosti." Klejina usta se
ironično iskriviše. "Baš dobro što ste mi podarili ovaj talenat-
govor. Mogu da osetim da postoji nešto što ne želite da mi
kažete." "U pravu si." Alvin zamlatara rukama kako bi
zahvatio uskomešani zid dima koji je stajao poput čvrste,
zloslutne prepreke. "A sada smo zabrinuti jer se može desiti
da vas sve izgubimo." "Da nas izgubite?" Hvatala je
Seranisine misli, ali slojevi su predstavljali tek nagrizene
klinove, zamagljene značenjima koja je mogla da oseti, ali
ne i da odgonetne. U trenutku između reči nas i izgubite
osetila je dugačak, rastegnut razmak u kome su teški
blokovi značenja projurili pored nje. Bili su to neki ogromni
predmeti koji su brisali kroz visoki, nadsvođeni prostor što
ga je nazirala samo u umekšanim senkama. Tada je tek
shvatila koliko su Seranisine misli bile brze i duboke -
razabrala je da zahvaljujući ovom raskošnom talentu lebdi u
jednom sićušnom uglu ogromne katedrale ideja, daleko od
velikog poprečnog broda, nesvesna lavirinata koji će zauvek
ostati zastrti. U daljini su zjapili prolazi, koji su usled
perspektive bili svedeni tek na mala usta, pa ipak je istog
trenutka postala svesna da su to hodnici misli kojima ona
nikada za života neće moći da luta. Mrtva tišina tih ledenih
prostora, koji su svi pripadali Seranis, sadržala je

neodgonetljivu tajnu. Ovi ljudi su izgledali kao ljudska bića,
uprkos svojoj veličini i čudnoj tečnoj, gracioznosti, ali ona je
iznenada osetila da su joj isto onoliko strani kao i svaka
životinja koju je videla u bujnim šumama. Ipak, pripadali su
dugoj genetskoj tradiciji njene vrste, pa im je stoga
dugovala izvesnu odanost. No, puka veličina njihovih
umova... "Mogli bismo da izgubimo vas, praljudska bića",
reče Alvin nekako popustljivije i strpljivije. "Zapisi o tvojoj
vrsti zbrisani su u napadu. Sva ostala praljudska bića su
spaljena. Ti si, Klej, poslednji preostali primerak."

22. ŠIRA TOPOLOGIJA

Mnogo vremena je svakog dana provodila radeći među
ruševinama. Roboti su raščistili najveći krš, ali bilo je mnogo
mesta na kojima je samo pažljiv, razuman čovek bio u
stanju da spase kakav delić uzdrmane prošlosti i bilo joj je
drago što može da pomogne. Odsečen prst na levoj šaci
ponovo joj je izrastao, ali još je bio krut i slab, pa joj je dobro
došla vežba. Bilo joj je potrebno i vreme da sredi misli, da se
izvuče iz provalije bola. Napad je bio sistematičan. Kako je
saznala, plavičaste munje napale su naročito jedno krilo
Biblioteke. Letelice su se obrušavale i obrušavale u
veličanstvenoj pometnji boja, po nekoliko dugih trenutaka
počivajući u vazduhu, nalik na zloslutnu dugu iz čijih su
podnožja sevale električne strele ka tlu. U tom krilu bila je
smeštena Biblioteka Čovečanstva. Najstariji oblik koji je
tamo bio pohranjen bila su praljudska bića, a sada su i oni i
sve mnogobrojne varijacije čovečanstva koje su se razvile
odmah posle njih bili izgubljeni - osim Klej. Bilo joj je veoma
teško da sve to shvati. Roboti su se prema njoj ponašali sa
napadnim, prekomernim poštovanjem. Sve Supre bile su
krajnje ljubazne i odnosile su se s uvažavanjem. Osećala je
da je u svakom trenutku dok je radila krajnje pažljivo štite. S
druge, pak, strane, trudeći se da je ne primete, posmatrala

je Supre kako izdaju naređenja legijama robota, ali nije
umela da odgonetne njihovo raspoloženje. A onda je, sasvim
iznenada, jednog dana neka žena-Supra prestala da radi i
počela da igra. Kretala se s puno energije i lakoće, vrtela se i
njihala, dok su joj stopala letela preko šuta Biblioteke, a šake
bile podignute kao da će njima obuhvatiti nebo. Ostale
Supre su joj se pridružile, poređavši se iza nje, i već posle
nekoliko časaka svi su se kretali zapanjujućom brzinom u
kojoj nije bilo nikakvog nagoveštaja žurbe niti mahnitosti.
Klej je bilo jasno da prisustvuje uglađenom obredu
praljudskih bića, koji je daleko prevazilazio sve što je pleme
koristilo da rastera unutrašnji bol. Nije uspela da uoči
nikakvo ustrojstvo u njihovim arabeskama, ali je zato osetila
suptilne elemente kako promiču u svakom pokretu. Bilo je
prilično jezivo promatrati nekoliko stotina tela koja se vrte i
skaču, odbijaju i klize, uopšte se ne gledajući, ne pevajući,
ne koristeći ni najtišu muziku. U potpunoj tišini nije mogla da
uhvati nikakav znak koji bi govorio o talentu; bili su potpuno
tihi i svako od njih je kružio prateći neku zatvorenu krivu.
Supre su plesale bez prestanka ili znaka umora ceo ostatak
dana, celu noć i dobar deo narednog jutra. Klej je
promatrala njihove ustrajne, poletne plesove bez nade da će
ih shvatiti. Iako im to nije bila namera, Supre su joj stavile
do znanja da je potpuno sama. Ni Tragač nije bio neko
društvo; tek bi povremeno pogledao Supre i odmah potom
nastavio da spava. Čeznula je za svojim narodom i pokušala
je da napusti zemljište Supra, ali kada se približila
perimetru, koža joj se zažarila i osetila je nesnosan svrab.
Dok su se visoke, savršene prilike vrtele u noći, setila se
ljubavi i života izgubljenih u dimnjaku smrti; pokušala je da
zaspi, ali nije mogla. A onda su bez ikakve najave, miga,
iznenada prestali - osvrnuli su se unaokolo osmotrivši jedni
druge - i bez reči se vratili na posao. Roboti su se ponovo
pokrenuli i niko nikada nije pomenuo ono što se dogodilo.
Narednog dana, dok je posao išao svojim tokom, Seranis je
uzela uzorke njene kose, kože, krvi i urina. Za Biblioteku,

objasnila je Seranis. "Ali Biblioteka više ne postoji." Dođi.
Seranis povede nju i Tragača dole, kroz razrušeni portal. Klej
je ceo život proživela u nepravilnim lepotama šuma u kojima
je njen narod radio. Nije bila pripremljena na posvemašnju
geometriju ispod zemlje, zavojite podzemne galerije koje su
krivudajući nestajale u daljini, alabasterske spirale koje su
zavaravale oči, uveravajući je kako je sila teže narušena.
Već smo je obnovili. Ekipe bronzanih robota upravljale su
velikim, glomaznim mašinama koje su lučile glatke zidove.
Metalnoplava tvar polako je curela, bešavno se spajala, a
kada ju je Klej trenutak kasnije dodirnula, ta potpuno ravna
površina bila je čvrsta kao kamen. "Ali zbog čega? Izgubili
ste genetski materijal." Trenutno joj se više dopadalo da
govori nego da se koristi talentom, iz straha da ne oda svoja
prava osećanja. Možemo da spasemo tvoj lični DNK, razume
se, a i ovde smo nešto malo spasli. Ostale vrste borave u
šumi. Biće nam potrebna tvoja pomoć da ih sakupimo.
Struje koje je odašiljala Seranis nežno su je podsticale da
koristi samo svoj talenat, ali Klej se opirala, želeći da među
njima dvema zadrži izvesno odstojanje. "Dobro. Očitali ste
moju spiralu, a sada me pustite napolje..." Ne još. Moramo
staviti u pogon određene procese. Da bismo ponovo stvorili
tvoju vrstu biće nam potrebna i tvoja pomoć. "Već ste
jednom sve to obavili i bez mene." Teškom mukom i sa puno
grešaka. "Slušajte, možda bih mogla da pronađem neke
svoje sunarodnike. Možda ste prevideli..." Alvin je siguran da
niko nije preostao. "Kako može biti siguran. Mi smo spretni u
skrivanju." Alvin poseduje sigurnost o kojoj ti ništa ne možeš
znati. Tragač progovori svojim visokim, melodičnim glasom,
nalik na poigravanje Sunčevih zraka po površini vode: "Alvin
se kreće po vlastitom luku." Seranis je s pažnjom proučavala
to veliko stvorenje. "Ti ga shvataš kao segment neke više
topologije?" Tragač se uspravi na zadnje noge: mišići mu se
napeše pod krznom i on stade da pokreće prednje noge i
šake, šaljući složene signale koje Klej nije bila u stanju da
odgonetne. "Prvo je rešio središnju suprotnost između

unutrašnjosti i spoljašnosti Diaspara", reče Tragač svojim
neobičnim, lepršavim glasom. "To je postigao prevazišavši
blokove koje su podigli kulturna uskogrudost, nepoznata
istorija, agorafobija njegovog naroda, kompjuteri. Ovu
suprotnost između unutrašnjosti i spoljašnosti on je
prvobitno preobratio tako što je provalio izvan nje, ali samo
da bi tu upoznao njen odraz u suprotnosti između Lisa i
Diaspara. Da bi prebrodio ovu suprotnost, njegov duh ju je
smotao u suprotnost između provincijalizma Zemlje i
sveobuhvatnosti same Galaksije. Zatim je suočio kompjutere
Diaspara sa paradoksom blokiranog sećanja jednog od
pomoćnih robota iz Šalmirana. To ga je ponovo povelo
napolje, u svemirskom brodu." Seranis je u čudu zinula i Klej
je tada imala prvi put priliku da vidi jednu zadivljenog Supru.
"Otkud ti to sve...?" Tragač samo odmahnu. "I tako je ispod
Sedam Sunaca naišao na još jednu prepreku, prazan kavez
nečega što je uveliko nadmašivalo čovečanstvo. Trenutno se
suprotstavlja ovoj prostornoj prepreci u svom umu i traga za
načinom da je pretvori u prepreku u vremenu." "Ja... ja ne
razumem..." reče Klej. "Ja razumem." Seranis je oprezno
posmatrala Tragača. "Ova životinja sagledava naše kretanje
u drugoj ravni. Od delića naših razgovora uspeo je mnogo
toga da sastavi i iščeprka. Ali šta podrazumevaš pod
preprekom u vremenu?" Tragačeva široka usta se
oklembesiše, dok su se ljudska izvijala naviše kada bi želela
da se osmehnu. Klej je podozrevala da Trgač time izražava
nešto slično podrugljivom uživanju, jer su mu oči sevale
nekom vrstom vedre, vrcave radosti. "Nudim vam dva
značenja. On kopa natrag po vremenu, sve bliže ivici
evolucije, tragajući za praljudskim bićima. Takođe, on traži
nešto van vremena, novi kavez." Klej oseti da se Seranis
odjedanput uznemirila, a zatim je ukočeno primetila: "To je
besmislica." "Svakako", odvrati Tragač. "Ali nije moja."
Nekako je suvo zalajao i Klej se mogla zakleti da je to bio
smeh propraćen tamnim tonovima. Klej oseti kako se
ozlojeđenost kotrlja preko dubokog, ustalasanog mora

Seranisinog uma. "A drugo?" upita Seranis. "Nijedan kavez
nije večan." "Hoćeš li nam pomoći?" "Preda mnom je viši
cilj", tiho odvrati Tragač. "To sam i pretpostavljala", Seranis
izvi obrvu. "Viši od sudbine inteligentnog života?" "Vi ste
samo lokalna inteligencija." "Nekada smo se širili među
zvezdama - i možemo to ponovo." "Pa ipak ste ostali
zatvoreni unutar svojih koža." "Kao i ti", jetko odvrati
Seranis. "Znaš da se razlikujemo. Sigurno si u stanju to da
osetiš." Tragač se lupnu nekoliko puta po lobanjskom
ispupčenju koje se nadnosilo nad njegovu njušku, kao da
kuca na kakva vrata. "Da, osećam nešto", odbrambeno
odvrati Seranis. Klej nije mogla ništa da izvuče iz Tragača.
Nelagodno se premeštala sa noge na nogu, izgubljena u
njihovom brzom razgovoru i izmenjenim pogledima. "Vi,
ljudska bića, imate osećanja", polako reče Tragač, "ali ta
osećanja vas poseduju." Seranis ga bocnu: "A tvoja vrsta?"
"Mi imamo porive koji služe drugoj svrsi." Seranis klimnu,
produbivši još više Klejin osećaj da dele neizmerno mnogo
unutrašnjih uvida, koje drugi nisu primećivali baš kao ni
vazduh koji su udisali. Svi su oni živeli poput mrava u senci
planina milenijuma, a sama masa vremena zaklanjala je
svaki svet. Pa ipak, niko nije jasno govorio. Mutno je
nagađala da je protok vekova na izvestan način zamaglio
sve što je bilo izvesno, doveo u sumnju i same kategorije
poznavanja sebe. Istorija je sadržala bezbrojne primere koji
nisu išli u prilog lakoj vladavini. Na kraju su sve priče postale
nekako skliske, sumnjive, pa je razgovor krenuo ka mračnim
provalijama neznanja i bolnim šikljanjima sećanja starog kao
kontinenti, što je smekšavao jezike, nagoneći ih da govore
dvosmisleno i lukavo. Tragač prekinu dugu, napetu tišinu
koja je zavladala među njima. "Trenutno smo saveznici, to
oboje znamo." "Srećna sam što to čujem. Pitala sam se
zašto si pravio Klej društvo." "Želeo sam da je spasem."
Seranis sumnjičavo upita: "Slučajno si naišao?" "Bio sam
ovde da bih saznao sve o novim opasnostima koje
uznemiravaju moju vrstu." Seranis prekrsti ruke i prebaci