Znamenje andela - Dejan Stojilkovic

Prolog NEPOBEDIVO SUNCE On je naše novo Sunce. Sveti Ambrozije Sat odmiče. Vreme leti. Oktavijan Avgust

Uzmiču treperave slike dana. Dolina drema na jari, pust je carski drum što je preseca, niz njega ne promiču ni karavani, ni vojske u pohodu, ni duhovi rođeni u krvi. S one strane velikog jezera leži grad skrojen od mermera i ljudske taštine. Ništa ne remeti talase. Ni dašak vetra, ni drhtaj ptice u letu. Njen pogled njiše se negde iznad vode dok sedi okovana i čeka sudbinu da se ispuni. Doveli su je ovde jutros, njih nekolicina. Među tim ljudima bili su i njen otac i brat. Nisu se opraštali, samo su je ostavili i otišli. Gledala je dugo u tu nemu povorku kao u fatamorganu, a onda, kad se pretvorila u crnu tačku na horizontu, briznula u plač. U njoj su, poput plamena sveca, stali da trnu i gase se odjeci pređašnjeg života, shvatila je da je ono što će se desiti neminovno poput plime, poput dolaska oluje, poput zla koje će preći jezero i uzeti je. I sada čeka. I u tome čekanju nema mesta za nadu, samo za molitvu. I zato, ona se moli. „Bože moj, predajem svoje telo u Tvoje ruke. „A dušu?“, začu se glas, muški, istovremeno brižan i grub. Neko se nadvija nad njom poput Aleksandrove senke koja remeti krugove. „Šta tražiš ovde, dete?“ „Ja…“, ona ne diže pogled sa ispucale, jalove zemlje. „Došla sam ovde da umrem, gospodaru.“ „Kako to?“ „S one strane jezera doći će krilata zmija… Aždaha.“ „Zaista?“ „Svake godine ljudi iz mog rodnog mesta žrtvuju joj devicu, kako ne bi uništila grad. Red je došao na mene.“

„Misliš da se krilata zmija ne može ubiti?“ „Niko to do sada nije učinio, gospodaru.“ „Niko to do sada nije ni pokušao, dete moje.“ Čovek je sada već ispred nje, na golim stopalima starinske sandale, jednostavne, vojničke, kakve odavno više niko ne nosi. Ona podiže pogled i preko njegovih ramena ugleda Sunce.

Naisus, Rimska provincija Gornja Mezija, 286. godina n. e. Sunce. Nepobedivo Sunce. Dvanaestogodišnji Flavije nosi tuniku koju mu je mati sašila. Tunika je plava, baš kao nebo. Na grudima, majka je izvezla znak ribe. Konac koji je za to upotrebila bio je boje zlata. Baš kao Sunce. A Sunce je visoko nad njegovim rodnim gradom, i svojim sjajem kroti gordu obnaženost neba. Sunce je nepobedivo, poput njegovog oca, stasitog rimskog generala koji, večito mrgodan i zabrinut, viče na njega kad uđe u odaje u kojima on i njegovi tribuni i legati pogledima seku mape carstva. Mladi Flavije trči po prostranom polju čijom jednom stranom protiče reka, polje je zeleno i žuto, i on zamahuje kroz te boje svojim drvenim gladijusom kao Spartak koji bi da se probije kroz Krasove legije. Oseća se moćno i živo dok to čini, i ne čuje glas koji ga iz daljine doziva: „Flavijeeeeeeeeee!“ Zastaje na tren kad na obodu livade ugleda krhki lik i shvati da je to njegova majka, Jelena. Baca drveni mač u stranu i propinje se na prste. Pruža ruke. Ka nebu. Ka Suncu. „Flavije, sine… zašto se ne odazivaš?“ Ne vidi svoju majku. Nepobedivo Sunce zaslepljuje ga. Ali može da vidi blag titraj purpura što se probija kroz vrelinu letnjeg dana. I kako, potom, taj purpur postaje haljina koju njegova

mati toga prepodneva nosi. Jelena stupa pred njega vrteći glavom u blagoj neverici, on se i dalje propinje na prste i pruža ruke ka nebu. „Opet si se izgubio. Šta da radim s tobom, dete?“ Lako spušta ruku na njegovo teme i miluje ga po kosi. „Mama, Sunce je danas tako dobro prema meni. „Sunce je dobro prema svima, sine.“ „Zaista?“ „Da. Ono podjednako greje sve ljude. I careve i robove, i bogate i siromahe, i dobre i zle… “ Flavije spušta ruke i gleda u majku, žmirkajući. „Da li me Sunce voli, mama?“ „O, voli te, dušo… budi siguran u to.“ „Znaš šta bih voleo, majko?“ „Šta, Flavije?“ „Da mogu da dotaknem Sunce. Mogu li?“ „Ne, dušo. Suviše si mali. „A ako se popnem na prste?“ „Ni tad, dušo.“ „Pa kako onda… Mama… da li ću ikad moći da dotaknem Sunce?“ „Moći ćeš, Konstantine.“ „Kada, majko?“ „Kad porasteš, dušo. Kad budeš dovoljno visok da se izdigneš iznad svih ljudi, iznad svih brda što leže oko Naisusa, sve do oblaka.“ „Hoću li biti kadar za to, majko?“ „O, da… bićeš… veruj mi, dušo. Bićeš kadar.“ Konstantin još nakratko gleda u pravcu Sunca. Jelena ga uzima za ruku. „Idemo, tvoj nas otac čeka.“

Prvi deo IMPERIUM Talasi udaraju o lukobrane, Pustopoljem kiša Rasutu povorku šiba; Planinske špilje pune su razbojnika. Vistan Hju Odn, „Pad Rima“

NUNTIUS CAELUM Carska vila u blizini Nikomedije, Mala Azija, maj 337. n. e. Lice Evsevija Cezarejskog, carevog biografa i zvaničnog dvorskog panegiričara, jedva se nazire u tami. I on sam, visok, u beloj togi, tek je senka u polumraku. Ali zato njegov glas odjekuje prostranim odajama carske vile: „Evo Konstantina! Vladara sveta! Pobednika! Neizreciva svetlost što potiče od Svevišnjeg Boga, svojim plemenom ne dopušta nam neposredno viđenje njegovog božanstva. Oko nje kruže nebeske vojske, proglašavaju Ga Suverenom, Gospodom i Imperatorom!“ Imperator Konstantin opružen je u ležaljci, kao da drema. Starac u šezdesetim, ogrnut plastom koji greje izmoždeno, bolešću izmučeno telo, kratke sede kose, lica upalog ali čvrstog. Ispod te mirnoće, ispod čvrstine izraza, na licu koje još čuva tragove nekadašnje mladalačke lepote, bolest je razapela svoja jedra pa krstari kroz damare i meso, uzima sve što se uzeti može. Tako opružen, ostareli imperator podseća na lava na umoru. „Crpeći iz Njegovog sjaja kao iz neiscrpnog izvora svetlosti, redovi nebrojenih anđela i arhanđela, i horovi nebeskih duhova blistaju“, Evsevije nastavlja odlučno. „Sva ta svetlost slavi Svevišnjeg najlepšim Božjim pesmama, i znam da ga hvali na pobednički avgust. On sam mu je dao carstvo. Naši cezari, koje je njihov Otac poučio, znaju da je On izvor svega dobra. Njega hvale i vojska i narodi i mnoštva, kako na selu tako i u gradu. Najzad, sav ljudski rod, svi narodi, plemena i jezici, ujedinjeni su tim jedinim ispovedanjem vere.

Rezidencija imperatora je skromna. U odaji su sto sa dve stolice, u uglu jedan manji sto na kome su vrč s vinom, vrč s vodom i tri čaše. Levo i desno zastave: jedna legijska, druga sa Hristovim monogramom. Evsevije opet zastaje, gleda u zamišljenog Konstantina i pita se da li ga ovaj uopšte sluša. Ipak, pošto je u pitanju zvanični panegirik, nastavlja, sada malo manje svečano. „Propoveda svima spasonosni znak Krsta. A taj znak, odužujući se imperatoru za njegovu pobožnost, proširio je njegovu Kuću i njegovo carstvo, i potvrdio njegovu vladavinu za dugi niz godina. Oni koji su nekada uništavali crkve, dobili su po zasluzi za svoje bezbožništvo – svi su se našli bez potomstva, bez kuće, bez ognjišta.“ Evsevije pravi dramsku pauzu kako bi istakao: „Brisani su sa zemlje živih!“ Zatim ponovo dubokim glasom nastavlja, trudi se da panegirik pročita što bolje iako ga jednako obeshrabruje careva ravnodušnost. „Ali onome ko slavi svog Boga svim vidovima pobožnosti, ko ovde gradi u njegovu slavu bazilike, tamo slavi Njegovo ime darivajući neštedimice, s pravom se Bog javlja kao čuvar i Spasitelj njegove porodice, vladavine i rase. Živeo sto godina naš Imperator, ljubimac Božji!“ Evsevije u tišini čeka carevu reakciju. Konstantin i dalje sedi zamišljen. Najzad progovara. „Sto godina? Sto godina kažeš, Evsevije? U Granu su mi keltski proroci prorekli da ću vladati tačno tri decenije. Biće da su oni u pravu. Sto godina? Ako ti je dato da učiniš velike stvari, ako imaš u sebi zdravu krv, snažnu volju, čvrst karakter, rešenost da istraješ… ako si spreman na bol, patnju, gubitak… i sve drugo što ovom trošnom životu daje boju i smisao… ne treba ti sto godina. Ponekad je dovoljan i jedan dan.“ „Gospodaru, ja sam samo hteo da izrazim želju… “ „Znam šta si hteo, Evsevije. Ti si panegiričar. I biograf. Šta su svi ti tvoji govori i knjige do spisak lepih želja? Želiš mi dug život i

zdravlje. To je normalno. Ja sam tvoj imperator. Misliš da sam poslat od Boga, da sam njegov miljenik. Tako svi podanici misle o svojim gospodarima. Kakav bi to car bio da u sebi nema bar česticu božanskog? Ko bi ga pratio? Ko bi mu verovao? Ko bi mu pisao hvalospeve?“ „Ali, to je moja dužnost. Ja vas pratim, u stopu… i zapisujem sve…“ „Za ime Božje… Ne sve, Evsevije!“ „Razumem… gospodaru.“ „Želiš mi zdravlje i dug život. Govoriš to u ime svih podanika moga carstva. Zdravlje sam izgubio. A ni s vremenom ne stojim baš najbolje.“ „Nemoj tako, gospodaru… pred tobom je još. „Vreme i nije važno. Ako nameravaš da postigneš nešto veliko, ne treba ti dug vek. Svaki tren koji provedemo u ovom kratkom životu, zlatnik je kojim kupujemo večnost.“ U odaju uđoše dvojica, jedan, stariji, u senatorskoj togi, drugi mlađi, u uniformi vojnika. Stariji čovek je Hemogen, kvestor dvora, mlađi Piram, njegov sestrić. Tome plavokosom momku ne može biti više od sedamnaest i centurionska uniforma na njemu deluje nezgrapno, kao da ju je ukrao od kakvog diva. Ipak, on je nosi s dostojanstvom primerenom plemićkim sinovima, i trudi se da rukohvat gladijusa koji mu visi o desnom boku drži što čvršće, kao da mu od njega život zavisi, kao da će, ako ga ispusti, potonuti u dubine Hada. „Gospodaru“, Hemogenov glas je odmeren i ravan. „Imamo vesti iz Persije.“ „Kralj Šapor se nije predomislio?“ „Ne. Njegov ultimatum i dalje stoji. Traži raskid ugovora iz Nisbisa i povratak pet satrapija s one strane Tigra, koje su mu uzeli Dioklecijan i Galerije.“ „Mladi kralj očigledno ne razume neke stvari… Ja nisam Dioklecijan… ni Galerije… Ništa mu nisam oduzeo, niti mu šta dugujem. Ako želi rat – dobiće ga. Moje vojske Istoka spremne su, i ja ću im se staviti na čelo čim mi zdravlje dopusti.“

„Gospodaru, mislim da u pregovorima sa Šaporom nije naodmet određena doza opreznosti.“ „Opreznost si mi savetovao još početkom proleća, kada je stigao ultimatum iz Persije. Šapor ne želi da pregovara, on traži, zahteva… Izgleda da je jedini dogovor koji se sa njim može postići onaj u kome će posredovati rimski čelik a ne rimska diplomatija.“ „Gospodaru, ja bih ipak savetovao. „Čuo sam tvoje savete, savetniče Hemogene. Hajde da čujemo nekoga ko jaše pod mojom zastavom.“ Konstantin priđe mladome centurionu. „Pirame, šta ti misliš o ovom pohodu?“ Mladi legionar najpre se zbunjeno zagleda u svog cara, zatim suzdržano progovori. „Drskost persijskog kralja mora biti kažnjena.“ „Zaista? A kako?“ „Na način na koji se takav zločin prema Rimu i svetom imperatoru jedino može kazniti: njega i njegove zemlje treba staviti pod nož.“ „I ti bi to za mene, svog gospodara, učinio? Stavio bi pod nož Šapora, njegovu decu, njegov narod?“ „Bih, gospodaru. Smatrao bih to uzvišenim zadatkom. To Bog od mene zahteva.“ „Jesi li nekad ubio čoveka, sinko?“ Pirama ovo pitanje iznenadi. Nakon kratkog oklevanja stidljivo reče. „Ne, gospodaru.“ Konstantin se jetko osmehnu. Taj osmeh dade njegovom licu tužan, izmučen izgled. „Kad budeš učinio, dečače, shvatićeš da u tome nema ničeg uzvišenog. Naš Bog ne traži krvne žrtve, niti žrtve paljenice… Ne… najveća žrtva koju mu možeš prineti jeste skrušeno srce i čestit život… I ne zavaravaj se… to nije mala žrtva.“ „Ali… ti si ubijao, gospodaru.“ „Da, jesam, momče… Od kada sam zario mač u grlo varvarina na dunavskom limesu, moj život bio je ispunjen ubijanjem. Uz to, gospodar ima i tu đavolju privilegiju da može ubijati i s mačem u koricama. Po tome se mi vladari razlikujemo od običnih vojnika. I

zato je naš greh veći. Ne sećam se većine ljudi koje sam ubio… Niti onih čija sam ubistva naredio. Niti onih čija je smrt došla kao posledica moje volje, mojih reči, mojih grešaka… Ali uvek postoje i smrti koje iz ko zna kakvih razloga pamtiš čitav život.“ Imperator se okrenu Evseviju pa započe besedu kao da mu diktira. „Kada sam postao car Galije, protiv mene su se pobunila franačka plemena sa donje Rajne. Smatrali su da su smrću moga oca oslobođeni zakletve date carstvu. Ja sam bio uveren da greše. Lično sam poveo vojsku na donju Germaniju, prešao Rajnu; mojoj konjici nije dugo trebalo da opkoli Franke, a predali su se brzo jer su u zaleđini imali reku. Bio sam besan na njihove vođe, Askarika i Merogaja. Naredio sam da ih bace u arenu sa zverima. Doveo sam čak i majku, ženu i svog malog sina da budu svedoci te kazne. Dok mi je svetina klicala, gledao sam kako divlje životinje kidišu na tu dvojicu mladih poglavica… Pre nego što su ga zveri rastrgle, Askarik je pao na kolena i pogledao u pravcu moje lože. Gospode… mislim da nije bio ništa stariji od tebe, Pirame… I danas mi u glavi odjekuju njegove poslednje reči. Smrt cezaru! Smrt Rimu?“ Konstantin se tada ponovo okrenu mladom centurionu. „Shvataš li, Pirame? Koliko god širili carstvo, koliko god moćni bili, do kojih god granica naše legije odnele svoga orla… uvek će biti onih koji će prkosno stati pred naše mačeve, naše stegove, našu rimsku neumoljivost… i uzviknuti: Smrt Rimu! Smrt cezaru! Najlakše je nekoga takvog staviti pod nož. Ali ne i najmudrije. Šapor nam ne daje mnogo izbora, to je tačno, i zato sam na njega podigao svoju vojsku. Ali Šapor je mlad čovek, poput Askarika i Merogaja… poput tebe. Treba mu, pre nego što progovori čelik, ponuditi još malo reči.“ U šator tad ude pripadnik telesne garde, plećat centurion zaogrnut u purpur. „Gospodaru, stigao je glasonoša.“ „Odakle?“ „Iz Konstantinopolja. Doneo je ovaj svitak.“ Centurion obori glavu i pruži svitak Konstantinu. Ovaj ga uze i razvi, pa zastade, nem i zapanjen. Gleda u centuriona, pa u svitak, pa

opet u centuriona. „Je li ovo neka neslana šala?“ „Ne razumem, gospodaru. „Taj glasonoša… Kažeš da je stigao iz Novog Rima?“ „Tako je, gospodaru.“ „Uvedi ga.“ Centurion izađe i neki tren docnije uvede mladića, jednostavno, čak sirotinjski odevenog. Imperator je očekivao vojnika legionara, a za ovoga momka to baš nije moglo da se kaže: siva tunika iskrzana po krajevima, vojničke sandale koje odavno tabanaju niz carske drumove, a lice… isposničko, bledunjavo, ramena uska, krhka figura izmučena gladovanjem. Podsećao je na mučenike o kojima u svojim propovedima govore episkopi. Konstantin ga odmeri gotovo s nevericom, isto to učiniše i prisutni u odaji, sem Pirama – on je zurio preda se u stavu mirno, iščekujući naređenje. Glasniku ne beše više od dvadeset; njegovo upalo lice, s dva sjajna plava oka, namah podseti imperatora na lica svetaca čije je freske viđao po katakombama. „Ko ti je dao ovo?“ „Tvoj stari prijatelj, gospodaru“, prozbori mladić iznenađujuće odlučnim glasom. „Moj stari prijatelj?“ „Tako je.“ „I to je sve. Ovaj znak? Ništa više?“ „Ima još.“ „Reci.“ „Tvoj stari prijatelj poručuje da ćete se uskoro sresti.“ „Zaista? To ti je rekao?“ „Da.“ „Sreli ste se?“ „Može i tako da se kaže.“ „Podsećam te da razgovaraš s imperatorom, momče. Nemam

strpljenja da se igram zagonetki. Šta je taj stari prijatelj tačno poručio? I kako to misli da ćemo se uskoro sresti?“ „Postoji više načina da do toga susreta dođe…“, glasonošin glas postade dublji, zlokobniji. „…Evo jednoga od njih!“ I glasonoša nasrnu na Konstantina. Pokret njegove ruke brz je i lak, imperatoru se za tren učini kako će mu sečivo koje je potegao zaista zariti u vrat. Ali momak zastade u tome zamahu, zadržavši mu oštricu pod samim grlom. Konstantin u magnovenju opazi kako sad Piram i stražar reaguju – bacaju se na mladića, obaraju ga na zemlju; Piram, besan poput ranjenog Hektora, poteže gladijus i podmeće ga momku pod grlo… Glasnikove grudi dižu se i spuštaju dok se bori za dah; sa smirenošću kakvu Konstantin odavno nije video, on čeka da mu mladi centurion prereze vrat. „Šta čekaš?“, grmi savetnik Hemogen. „Presudi mu!“ „Ne. Čekaj…“, oglasi se imperator. Konstantin priđe i s poda podiže nož. Okrenu ga ovako i onako, i shvati da se ne radi o oružju, već o alatki za pisanje. „Stilus… Priča se da je Julije Cezar izboden stilusima a ne noževima. Noževi u kući senata. Noževi u carskoj rezidenciji? Ima li većeg svetogrđa? Zaista, Brut i njegovi zaverenici nisu mogli da unesu noževe u senat… Ali ova… alatka za pisanje… sasvim je dovoljna. Naročito ako je zariješ tačno gde treba.“ Konstantin je još neko vreme zamišljeno obrtao stilus, a onda priđe mladiću. „Kako se zoveš, momče?“ „Scipion.“ „Imaš slavno ime, Scipione.“ Scipion ćuti. Konstantin pokaza Piramu da odstupi. Piram to i učini osećajući na potiljku vrelinu pogleda punog prezira, koji mu upućuje ujak. „Okujte ga.“ Stražar okiva Scipiona, zatim ga odvodi u stranu i opet obara na kolena.

Scipion kleči s teškim okovima na zglobovima ruku, gleda u imperatora. Iz njega, poput aure, još bije ona nedokučiva smirenost. „Zašto si hteo da me ubiješ, Scipione?“ „Zar za tako nešto mora da postoji smislen i valjan razlog?“, odgovori ovaj. „Ti si često ubijao bez razloga, gospodaru.“ „Ko te šalje?“ „Već sam ti rekao, gospodaru.“ „Stari prijatelj?“ „Tako je.“ „Iz Konstantinopolja?“ „Ne, sa jednog malo drugačijeg mesta.“ „Ko si ti, Scipione?“ „Samo običan ribar.“ „Jednom davno, takvim običnim ljudima Hristos je podario svoju mudrost i poverenje. I apostoli su bili ribari.“ „Tako sam i ja čuo.“ „Odakle si rodom, Scipione?“ „Iz Naisusa.“ „Iz Naisusa? Pa mi smo zemljaci, mladiću. Kako ti se zove otac?“ „Moj otac je mrtav. A zvao se Marko Fulmen.“ „Marko… Fulmen? Ti si sin Marka Fulmena?“ Na to se oglasi savetnik Hemogen. „Gospodaru… Koje Marko Fulmen?“ Konstantin zuri u pod, kao da pokušava da pronađe odbeglu misao, onda podiže glavu i kaže: „Napolje. Svi.“ Hemogen zbunjeno poče: „Gospodaru?“ „Čuli ste me. Izađite svi iz odaje.“ Oni, oklevajući, polaze. U odaji su sad samo Konstantin i okovani Scipion. Imperator se zagleda u sužnja. Deluje zbunjeno, i kao da ne može da pronađe reči kojima bi mu se obratio. „Dakle…“, progovara napokon. „Ti si sin Marka Fulmena? Mog najboljeg prijatelja iz detinjstva. Čoveka koji mi je jednom davno spasao život. Potegao si čak iz rodnog mi Naisusa do ove pustare… da bi pokušao da me ubiješ. I da bi mi doneo. Konstantin uzima svitak i okreće ga prema njemu.

Na svitku je znak: dva spojena prstena, s krilima. „Ovo?“ Scipion potvrdno klimnu glavom. „Ne razumem te, momče.“ „Mislim da razumeš, gospodaru. To nije običan znak. To je znamenje anđela. Ta dva prstena su u stvari točkovi… Krila… snaga koja nosi tron Gospodnji… Prestoli… Seti se kad si prvi put čuo za to znamenje.“ „Mm-da…“, klimnu i Konstantin. Zatim se zamišljeno okrenu prozoru s kog se prostirao pogled na pustinju. „…Sećam se.“

I Persija, 297. n. e. Logor invazione vojske cezara Galerija „Centurion Flavije!“ Čuvši svoje ime, mladi centurion druge centurije prve kohorte u Trinaestoj legiji otvori oči, i istoga trena zaslepi ga raspomamljeno pustinjsko sunce. On šakom dodirnu čelo, da bi skratio vidik, i shvati da senka koja ga natkriljuje pripada krupnom čoveku u tribunskoj uniformi. „Ti si Flavije?“ „Da, gospodine.“ „Ustaj, centurione. Cezar želi da te vidi.“ „Ko? Govedar?“ „Jezik za zube, vojnice! Gospodar ne voli da ga tako zovu!“ „Možda je tebi gospodar, tribune…“, mrzovoljno će Flavije Valerije Konstantin dok ustaje i otresa pesak sa svoje vojničke odore. „Meni je ta pijana svinja samo nešto više od staratelja… Nesrećan splet okolnosti, koji bih najradije resio zamahom mača. Jedino me obećanje koje sam dao sopstvenom ocu sprečava u tome, a otac me je i poslao da Govedaru budem saputnik.“ „A tvoj otac je?“ „Konstancije Hlor.“ „Ti si, dakle, mladi Konstantin?“ „Na usluzi.“ „Smrdiš na vino i balegu, mladi gospodine. Umij se pre nego što pođeš u cezarov šator.“ „Razumem“, uspravi se Konstantin i salutira.

Tribun zavrte glavom pa ode svojim poslom. Konstantin pozva roba. Ovaj ubrzo stiže noseći mešinu s vodom. Dok se umivao, Konstantin je osećao kako mu mamurluk tutnji kroz glavu, kao da umesto krvi kroz njegove vene teče moćno makedonsko vino koje su prošle noći pili. Obrisa se ubrusom, pa se ispravi; pogled mu se ustremio ka plavom nebu bez oblaka. Nebo i pustinja. Pustinja i nebo. Između njih: kamenje, zmije i ljudi. Pred njima, možda već iza prvog brega, moćne vojske persijskog kralja Narsesa. Ovo nije bio običan pohod. Cilj ove invazije bila je odmazda za povređenu Galerijevu sujetu. Pod sobom je moćni cezar imao skoro 25.000 ljudi, veterane proslavljenih legija IV Flavia Felix, VII i XI Claudia, I Italica i XIII Gemina, u kojoj je služio Konstantin. Osim njih, tu su bile sveže trupe u legijama XII Fulminata i XV Apollinaris. Po brojnosti nije to bila najveća sila koju je Galerije mogao da sakupi, ali po iskustvu i obučenosti ljudi – bila je to elita rimske vojske. Govedar je znao šta radi, nije želeo da mu se ponovi prošlogodišnji poraz, jer on ga je koštao mnogo – ne samo što je sila dobrih ljudi pala na polju između Eufrata i Kare, već je usledilo i veliko poniženje koje mu je kasnije priredio njegov savladar i avgust Dioklecijan. Konstantin uze mač, okači ga o pojas, pa krenu ka Cezarovom šatoru. U glavi mu je i dalje bolno pulsiralo. Pokušavao je da zanemari mučninu, ali nemilosrdno sunce što je peklo sa plavetnog svoda nad njim, činilo je sve ovo još gorim. „Centurione!“ Konstantin se okrenu u pravcu iz kog je došao glas i ugleda oficira višeg ranga, još jednog tribuna u besprekornoj vojničkoj odeždi. „Salve, tribune Dimitrije“, oglasi se Konstantin lagano. Dimitrije priđe i odmeri ga od sandala do mučninom zamućenih očiju. „Zaboravio si da salutiraš kao vojnik?“ „Da sam popio još koji vrč vina, zaboravio bih i kako se zovem.“ „Protestovao sam kod Govedara kad te je ražalovao i prebacio u

legiju… Sad vidim da nisam bio u pravu. Mladi konjički oficir koji jaše sa cezarom ne treba sebi da dozvoli opijanje i kavgu s običnim vojnicima. „Zaboravio si da pomeneš kocku.“ „Da, i to… Čuo sam da si u rodnom Naisusu kockarske dugove isplaćivao u areni?“ „Nisam ubijao… samo sakatio.“ „Milosrdno… To te jednog dana može učiniti podobnim za vladara.“ Konstantin raširi ruke i osvrnu se oko sebe. „Pogledaj oko sebe, brate Dimitrije. Šta vidiš? Kamenje, pesak i ljude koji smrde na kozju kožu i acetum… Ko želi da vlada takvim svetom?“ „Ne reci to dvaput, brate.“ U tom trenu kraj njih naiđe grupa konjanika. Na njenome je čelu jahao visok plavokos čovek, na pragu tridesetih, u generalskoj uniformi. Dimitrije se ukruti u stavu mirno i salutira, Konstantin grupu konjanika i njihovog moćnog predvodnika isprati samo jednim dremljivim, zlovoljnim pogledom. „Delegacija iz Sirije? Dioklecijanovi ljudi?“ Dimitrije klimnu glavom. „Ko je visoki čovek na čelu?“ „General Georgije?“ Dimitrija iznenadi ovo Konstantinovo pitanje. „Čovek je može se reći legenda!“ „Legenda…“, frknu mladi centurion prezrivo. „Nakon prošlogodišnjeg poraza kod Eufrata, naš imperator nema baš veliko poverenje u Galerija i njegove vojne veštine. Zato je svog najboljeg generala i poslao da nadzire ovaj pohod.“ „To se Govedaru neće svideti.“ „Naravno. Još ako u obzir uzmemo surevnjivost između njega i Georgija. „Šta to Govedar ima protiv Dioklecijanovog najboljeg čoveka?“ „Sem uobičajene ljubomore i zavisti… Galerije sumnja da se Georgije priklonio Nazarećaninovoj sekti.“

„Dioklecijanov čovek? Hrišćanin?“ „Tako se priča.“ „Ili tako Govedar priča? Niskorodna pizda.“ „Skrati taj jezik, brate… Već si se toj niskorodnoj pizdi dovoljno zamerio.“ Konstantin nehajno odmahnu rukom i krenu dalje. Kada je stupio u cezarov šator, zatekao je Galerija okruženog legatima i tribunima. Galerije je krupan, plećat čovek velike glave. Njegovo lice, splet crta koje se slažu u gotovo savršenu ružnoću, odisalo je ravnodušnošću. Konstantin je, međutim, dobro znao kakav se bes i surovost kriju iza te navodne smirenosti: Galerije je bio čovek užasnog karaktera, sirov i bezobziran, i nepopravljivo isfrustriran zbog svog plebejskog porekla. Rođen u Serdiki, od oca Tračanina i majke Dačanke, oboje niskog roda, Galerije je najraniju mladost proveo čuvajući stoku, otud mu i nadimak. Vojnu karijeru započeo je kao prost vojnik pod carem Aurelijanom, a kasnije i pod Probom. Pokazao se kao sposoban i hrabar ratnik, i to ga je dovelo do visokog položaja u vojsci. Vrhunac njegovog napredovanja bilo je stupanje u tetrarhiju, kada je postao Dioklecijanov savladar. Ipak, ni cezarska titula Galerija nije mogla da spase sopstvene prirode: i dalje je bio prost, neobuzdan i tašt, sklon kurvanju i piću. General Georgije, čovek stamen, koji držanjem podseća na planinskog lava a lepotom na Ahileja, stoji pored njega ruku položenih na pojas. Dugački generalski plašt pada mu s ramena sve do zemlje. Purpur u koji je odeven čini ga još većim i moćnijim, i Galerije pored njega zaista podseća na roba. Ugledavši Konstantina Galerije raširi ruke glumeći prisnost. „Flavije! Momčino!” Zatim se okrenu Georgiju da predstavi svog mladog centuriona. „Znaš li ko je ovo, generale?“ Georgije samo ćutke odmahnu. „To je Flavije Konstantin. Sin Konstancija Hlora. Poveo sam ga sa sobom da malo oseti šta je to krv i ratovanje. Mali je odrastao kraj skuta svoje mamice. Poslali su ga ovamo da od njega napravim

muškarca. I vojnika. U svakom slučaju, ako u tome ne uspem… napraviću od njega lep leš… Je li tako, Flavije, sinko?“ „Tako je, gospodaru.“ „Ma, čemu ova dvoličnost i laži… Uopšte mi se ne sviđaš, Konstantine. Mislim da si najobičnija balava pička plemenitog roda, baš kao i neki od ovih mojih tribuna ovde… Ali, šta da se radi. Običaji nalažu da i vas svilen-gaće moram da vodim u pohode, iako niste vredni ni da se vama i vašim plemenitim poreklom obriše Plutonov kurac. Uz sve to… ti si, sinko, pijandura, kockar i kavgadžija… Opet si sinoć napujdao one tvoje iz Trinaeste na klaudijevce, jel tako?“ „Bila je dobra tuča.“ „Dosadno ti je, sinko?“ Konstantin slegnu ramenima. „E, pa taj ću ti problem brzo resiti.“ Galerije se nagnu prema jednome od legata. Kratko su se došaptavali; Konstantin, koji je u stavu mirno stajao s druge strane stola, nije mogao da razabere ni reči. Nakon što su završili, cezar mu se ponovo obrati: „Flavije, sinko. Potreban mi je jezik.” „Jezik? Gospodaru?“ „Da, momčino! Hoću da mi uhvatiš jednog Persijanca. Po mogućstvu oficira. Da ga malo ispitamo o situaciji u njihovom taboru. „Cezare…“, oglasi se tada general Georgije. „Nećeš valjda ovog guštera poslati na takav zadatak?“ „A zašto da ne, generale? Ako ga Persijanci živog oderu, neće nam to mnogo oboriti borbenu gotovost… a ako se vrati sa zarobljenikom, možda će ipak jednom i od njega biti nekakve koristi.“ Galerije priđe Konstantinu i prezrivo ga odmeri. „U Sedmoj legiji imaju nekoga Glabija. Izvrstan mučitelj … Složićeš se da je prava šteta da jedan tako dragocen i koristan čovek sedi besposlen.“ Konstantin na to klimnu glavom, ali reče. „Uzeću ljude iz moje centurije.“

„Centurije? Flavije, ne misliš valjda da s čitavom centurijom zatabanaš po ovim persijskim planinčugama i pustarama? Dovoljan ti je jedan čovek.“ „Jedan? Gospodaru?“ „Da. Treba da se pritajite, čekate u zasedi, da ne pravite buku i metež… Povedi jednog čoveka.“ „Gospodaru… Kako da uhvatim persijskog oficira sa samo jednim čovekom?“ „Eh, kako… Ma, ne brinem ja za tebe, sinko. Po ćelom se logoru priča da si Fortunin miljenik, da su te bogovi uzeli pod svoje. Ima li bolje prilike da to i dokažeš?“ Galerije položi svoju grubu šaku na njegovo rame u gestu glumljene ljubaznosti. „Šta čekaš? Dovedi mi mog Persijanca.“ Konstantin je oklevao koji tren, a onda salutira i izađe iz šatora. Bio je besan. Znao je tačno zašto ga Galerije šalje u jednu takvu misiju. On u njemu vidi samo takmaca za tron, ništa više. Želi da ga se otarasi dok je vreme. To nije pametno učiniti ni trovanjem niti naručenim ubistvom. Ovako je elegantnije: pošalješ mladog centuriona u samoubilački pohod i posle ga sahraniš s najvećim počastima. Njegovom ocu napišeš dirljivo pismo o tome kako mu je sin herojski pao braneći Rim, Senat i rimski narod. Vratio se u legiju pa prišao grupi vojnika, nasumice. Obratio im se glasom daleko od zapovedničkog – njegove reči zvučale su više kao molba, ne kao naređenje. „Plemeniti cezar traži dobrovoljce za izviđanje persijske teritorije.“ Legionari ga ne udostojiše ni pogleda. Svako je prosto nastavio da se bavi svojim stvarima: jedan je sređivao opremu, drugi je jeo, trojica su se kockali. Konstantin priđe jednome od njih, veteranu čija se obrijana glava belasala na suncu; nožem je rezbario parče drveta. „Ti“

„Da, gospodine“, reče ovaj ne pomerajući pogled sa svoje rezbarije što se dopola već bila pretvorila u figuricu konja. „Kako se zoveš, legionaru?“ „Helvije, gospodine“, odgovori ovaj, i dalje zanet svojim poslom. „Hoćeš li jahati sa mnom, Helvije?“ Legionar podiže glavu i pogleda ga. „A gde to?“ „Preko brda, ka persijskom taboru.“ „Zašto bih to učinio, mladi gospodine?“ „Naš plemeniti gospodar Galerije želi me mrtvog. Kada me Persijanci budu izboli kopljima, treba mi dobar Rimljanin da na njegovim rukama ispustim dušu.“ „A šta ja imam od toga?“ „Ja sam Konstantin, sin cezara Konstancija, gospodara Galije i Britanije. Bićeš bogato nagrađen.“ „A ako te ne ubiju?“ „Onda ćemo piti i kockati se u to ime.“ Helvije pogleda u svoje drugove iz legije; oni su se i dalje nezainteresovano bavili svojim svakodnevnim poslovima. Zatim se nasmeši, odmeri Konstantina, odbaci dopola izrezbareno drvo, ustade i udenu nož u korice. „Imaš svog Rimljanina, mladi gospodaru.“

II Noći su na pesku i kamenu hladne. Jermensko nebo iznad njih, osuto zvezdama, podsećalo je na tamni plašt preko koga je neko bacio pregršt zlatnih novčića. Konstantin je razmišljao o tome kako je dospeo ovde. Šta jedan cezarov sin može ponuditi ovoj ubogoj zemlji na kojoj je svaki trag nalik skarednom ožiljku na robovskim leđima. Kome služi ova zemlja? I ko služi njoj? Persijanci? Oni su ponosan ali okrutan narod. Ako im padne šaka, hoće li ga živog odrati kao zlosrećnog cara Valerijana? Ili će smrt biti brza, sad i ovde, na pesku i kamenu, pod nebom tamnim koliko i Galerijeva duša? Osim persijskog mača, visi nad njegovom glavom i stigma srama. To Galerije dobro zna. Sin Konstancija Hlora ne može se sa poverenog mu zadatka vratiti praznih šaka. Ne može stati pred njega i reći da nije uspeo. Nema opravdanja, nema izgovora, postoji samo dužnost. S njom se i rađaju i umiru patricijski sinovi. Dužnost da se bude odan, dužnost da se poštuju običaji, dužnost da se štiti porodična čast… I svi su načini dopušteni da se ta dužnost izvrši. Mač, spletke, zlato, nije važno… Konstantin pogleda desno, ka Helviju koji je, oslonjen na stenu, blaženo dremao. Namerno je nasumično odabrao čoveka koji će poći s njim. Jer da je tražio da mu on bude dodeljen, možda bi mu Galerije poslao nekoga ko će ga pod ovim istim zvezdama i na ovom istom kamenju preklati dok spava. A Helvija nije bilo briga ni za šta, on je očigledno bio samo jedan od onih veterana koji ne znaju ni za šta drugo sem za ratovanja, i čiji život van legije nema ni smisla ni draži. Grci su govorili da je kurvanje najstariji zanat na svetu. Sasvim

moguće, jer čak i kod ljudi kao što je Helvije ubijanje nije bilo zanat, ma koliko vični i revnosni bili u njemu; ubijanje je bilo više neka vrsta inercije, način da se život omeđi krvlju, poput lukobrana koji štiti od ćudljivosti mora i njegovih bogova. Iz daljine dopre topot konja. Ovaj usek odabrao je kao dobro mesto za zasedu. Potez očajnika. Neiskusnog očajnika. Helvije se na to samo nasmešio, i rekao je da mogu čekati danima dok neko tuda ne prođe. „Ali ako je persijski tabor blizu?“ „Ako jeste…“, reče Helvije žvaćući usoljeno parče lariduma. „Onda smo u većoj nevolji nego što to mislimo, mladi domine.“ Topot konja čuo se sve jače. To trgnu Helvija iz lakog legionarskog sna. Kao na komandu, on lagano izvuče mač. „Neko dolazi…“, prošapta Konstantin i namah oseti stid što izgovara nešto što je očigledno, kao da je stvarno žutokljunac. „Razbojnici ili vojnici“, smireno će Helvije, i ustade. „Samo oni u ovo doba tumaraju ovim drumovima. Jesi li spreman, gospodine Flavije?“ Konstantin klimnu glavom. Nedugo zatim pojaviše se tri konjanika. Po njihovoj odeći i opremi Konstantin zaključi da to moraju biti ratnici kralja Narsesa. „Možemo upotrebiti strele i praćke, domine“, oglasi se Helvije iza njega. „Treba iskoristiti efekat iznenađenja.“ „Uzjaši konja, vojnice“, Konstantin će tvrdo. „Ne želim da napadam kao drumski lopov.“ „Razumem, centurione“, saglasi se Helvije pomirljivo. Kad su iskočili iz mraka i napali Persijance, Konstantin oseti kako mu se nešto u utrobi upalilo. Mešavinu straha i požude za ubijanjem, osećaj koji mesu donosi samo bliska borba, već je bio osetio dok su pred njim padali borci u areni. Ipak, ovo sad bilo je drugačije. Ovo nije bila puka predstava za rulju, način da se otplati dug lihvarima nastao kao posledica lošeg bacanja kocke – ovo je bila dužnost. Zamahnuo je mačem i prerezao grlo prvome; krv ga poprska po licu,

ali on nastavi dalje. Helvije je drugoga probio kopljem, rutinski i neverovatno lako. Treći Persijanac dade se u beg a Konstantin obode svog dorata za njim. Kada mu se primače, poskoči sa svog konja, baci se na begunca i obori ga. Nađoše se u jarku, otpoče rvanje. Persijanac je bio krupniji od njega i bar dvadeset kila teži, lako ga je prilepio za zemlju. Desnom podlakticom pritisnu mu grlo dok je levom već potezao nož. Čelik zablista u mraku i Konstantin, boreći se da udahne vazduh, grabeći rukama ka licu persijskog ratnika, oseti kako mu kroz šake izmiče živi mrak Jermenske pustinje. Dužnost, čast, slava,poreklo… Sve te reči izgubiše smisao u tome trenutku bolne nemoći, i Konstantin se oseti izdanim od njih. Samo jedna reč tada blesnu u njegovom umu. Život, život, život… I još jedna… Milost, milost… U magnovenju, dok se čelično sečivo spuštalo ka njemu, kroz um su mu se nizali samo kratki slogovi. Ne… ne… ne… Oštri blesak zaseče noć i Persijanac vrisnu kad mu šaka, čiji su prsti čvrsto držali rukohvat noža, odlete u stranu. Helvije iskrsnu iz tame i ratnika koji je stezao patrljak leve ruke, iz kog je obilno liptala krv, silovito tresnu jabukom gladijusa posred lica, polomi mu vilicu i izbi nekoliko zuba. Persijanac klonu u stranu, cvileći. Helvije ga udari još jednom i izbi mu levo oko. Konstantin se tada pridiže, pipajući otekli vrat i bolnim udisajima hvatajući hladan noćni vazduh. Helvije mu priđe i pruži mu ruku. „Jesi li dobro, domine?“ „Jesam…“, jedva izbaci Konstantin uspravljajući se. Helvije pogleda u Persijanca koji se previjao na zemlji. „Imamo sreće…“, reče i vrati mač u korice. „Ovaj je oficir.“

III Galerije je besan. A kada je gospodar besan, on poseže za vinom. Kada je još bešnji, traži kurve i robinje, sladi se njihovim toplim bedrima, zariva prste u njihovu tamnu i zlatnu kožu, urla prostote dok se pohotno penje na njih. Grabi uvojke duge tamne kose, trza ih kao što jahač trza konjsku grivu, uživa dok one vrište od bola, dok iznova otkriva ono životinjsko u sebi, dok se budi… i shvata da se ništa promenilo nije. I dalje čuva očeva stada na obroncima kraj Serdike, i dalje je prosti legionar koji ratuje za Aurelijana, Govedar, prezren uprkos purpuru, uprkos tituli, uprkos slavi… I to je ono što ga čini ludim od besa. A kada gospodar Galerije poludi, poseže i za svojim mačem. I ne može da se smiri dok ga dobro ne okrvavi. Taj bes, to ludilo, ta smelost da se zaseče i duboko i bolno, dovela ga je do najveće greške u životu. Pre godinu dana, kada je započeo prvi pohod na Persiju, bio je u silovitom naletu. Uspeo je da porazi Narsesa u dve bitke, usledila je potom treća, na polju između Eufrata i Kare. U početku je sve išlo po zamisli njega i njegovih generala, legije su napredovale kao da ih predvodi Mars lično, persijski redovi kao da su bili pred rasulom. I onda je on, cezar, raspomamljen od besa i želje za ubijanjem, prvim redovima naredio da krenu napred iako na krilima nisu bili dobro pokriveni. Kad je pred sobom ugledao Narsesovu rezervu, redove persijskih konjanika čiji su oklopi na suncu blistali poput Apolonovog lica, shvatio je da je pogrešio… Poraz je bio neizbežan, njegova se vojska povukla s teškim gubicima. Prilikom toga odstupanja i on sam bio je lakše ranjen.

Ipak, glavno nije bilo ono što se zbilo u samoj bici kod Kare, već ono što se desilo posle. Njegov savladar, njegov imperator i mentor Dioklecijan odlučio je da mu očita lekciju. Održao je zapaljiv govor poraženoj vojsci, toliko zapaljiv da su vojnici na kraju isukali mačeve i dižući ih ka nebu klicali njegovo ime. Obećao im je osvetu, obećao im je persijsko zlato i persijske žene, obećao je imanja oficirima… Ali, pre toga, obećao im je da će kazniti onoga ko je kriv za taj njihov poraz: naredio je Galeriju da, ogrnut u carski purpur, pešice, na začelju, prati vojsku. Govedara je to poniženje peklo više od rane koju je zadobio kod Kare, više od poraza, više od prezrivih i podrugljivih pogleda vojnika koji su jahali oko njega… Bauljao je za njima, saplitao se o krajeve sopstvene carske toge, sricao u sebi kletve, zazivao bogove podzemnog sveta, kovao planove za osvetu. Konačno, čas osvete se primakao. Pod ovim vrelim suncem i na ovom tvrdom kamenu. Narses će platiti svaki korak koji je Galerije prošlog leta napravio tabanajući za sopstvenim legijama. Platiće to krvlju. Neobična graja koja je dopirala spolja, kroz uzan prorez na ulazu u šator, trgnu Galerija iz teških misli. Izađe napolje. Tamo opazi legionare okupljene oko dvojice konjanika. Probi se kroz masu koja je klicala, i tada osmotri mladog Persijanca kako, vezan, kleči i zuri u zemlju. Nad njim su se nadvijale dve senke – mladi centurion i neki veteran iz vikselacija njegovih podunavskih trupa. Galerije prezrivo osmotri Persijanca, tačnije ono što je ostalo od njega nakon što mu je neko razbio zube i izbio oko, a onda pogleda u stasitog konjanika koji ga je vezanoga doveo u logor. „Tvoj Persijanac, gospodaru“, obrati mu se Konstantin. Galerije oseti kako ga nešto u utrobi probode kad na licu mladog centuriona zaigra blag začetak osmeha. Pozele u tome trenu da mladog auksilijara sopstvenim rukama zadavi, ali se uzdrža. Umesto toga, i on se, neubedljivo i kiselo, osmehnu. „Oficir?“

„Tako je, gospodaru.“ „Biće od tebe vojnik jednog dana… Ako preživiš ovaj pohod.“ „Trudiću se da tako bude, cezare.“ Galerije dade znak rukom i dva krupna legionara iz njegove telesne straže priđoše Persijancu i povedoše ga sa sobom. „Kažite Glabiju… mučitelju… da posao odradi natenane.“ Zatim se okrenu Konstantinu. „Centurione.“ „Gospodaru.“ I Galerije se udalji u pravcu svog šatora. Konstantin siđe s konja, Helvije učini isto. „Gospodaru Flavije. „Da, Helvije?“ „Hteo bih da te pitam nešto.“ „Izvoli.“ „Reci mi, gospodaru Flavije… Kako si ti uopšte dospeo ovde? Jeste da imaš čast da jašeš uz desni bok jednog cezara. Ali Galerije je otmen poput lučke kurve i plemenit poput Kaligulinog konja. Zašto te tvoj otac nije poveo sa sobom? Na Zapad?“ Konstantin zavrte glavom i nasmeši se. „Zašto? E, to i jeste pravo pitanje.“

UBI TU GAIUS, EGO GAIA Naisus, Rimska provincija Gornja Mezija, 294. n. e. Vreme stoji na Medijani, upleteno u ružu vetrova. Vazduh se ne miče iznad peristilske bašte, samo treperi ispunjen sjajem u iznenadnoj mirnoći što je nastupila tog neobično tihog prolećnog jutra. Na stepenicama vile, gde sedi, zagledana u bregove iznad belog vodotornja podignutog nasuprot rezidenciji, domina Jelena zagledana je u neku nevidljivu tačku u kojoj se misao gubi i bledi. Ona čeka. Iako zna da je odluka koju sluti i koje se pribojava već doneta, ta spoznaja čini da joj se utroba kameni i reči postaju nevažne. Ona čuje glas svoga muža, Konstancija Hlora, ali on kao da dopire iz daljine, i rastače se kroz tromi vazduh. Svaka reč, svaki slog postaju poput kamenčića što se kotrljaju niz stepenice od belog mermera. Ona ne čuje čak ni svoje ime, zgrčena u pozi koja oslikava svu njenu nemoć, i samo se eho javlja negde izdaleka, iznova i iznova. „Jelena…“, kaže glas. „Jelena…“, kaže njen muž. „Jelena…“, govori neko u njoj, iz kamena utrobe. Ona se trza, blago, kao da je neko budi iz mučnog sna. „Stigao je glasnik iz Nikomedije.“ Jelena se ne okreće da pogleda u oči muža koji stoji na nekoliko koraka iza nje i u ruci drži svitak sa carskim pečatom. „Znam.“ „Doneo mi je pismo od imperatora.

„I to znam.“ Konstancije, visoki čovek u beloj togi, kose sede kao u senatora Krasa, očiju prodornih, neumoljivih, bio je primer rimske odlučnosti i rimske vojničke vrline. Iako u godinama koje više ne podrazumevaju okretnost i snagu mladića, niti telo koje će poslušno izdržati svaku probu i iskušenje, on je ipak odavao utisak snažnog i odlučnog čoveka, i time podsećao na kakvog ostarelog Ahileja čiji su bes i snagu ukrotile dvorske birokrate. U njegovome glasu bilo je ponosa, i Jelena to oseti, što ju je dodatno zabolelo. „Dioklecijan me je imenovao za prefekta pretorije Maksimijana Herkula, avgusta Zapada“, topio se od zadovoljstva Konstancije, dodavši potom nepotrebnu i opštepoznatu stvar. „Sedište te pretorije je u Mediolanumu.“ „Prihvatio si imenovanje?“ „Naravno da sam prihvatio, ženo. A šta je drugo trebalo da uradim?“ „Da razmisliš…“ „Da razmislim? O čemu? Biću pomoćnik imperatoru lično, njegova desna ruka. Tako nešto se ne odbija.“ „Dobro, i šta sad?“ „Znaš ti dobro, Jelena.“ „Ostavićeš nas?“ „Ne ostavljam vas. Idem u Italiju, a vi ćete za mnom, nakon nekog vremena… Živećemo na dvoru, videćeš, biće nam lepo tamo.“ „Nakon nekog vremena? Kad budeš sebi našao novu zenu? „Znaš i sama kako stvari stoje – jedan prefekt ne može imati ženu nižeg ranga.“ „Znači, ipak nas ostavljaš?“ „Bogovi… Ženo, kako ne shvataš? Sve je to politika. Kako očekuješ da napredujem sa suprugom koja je kći gostioničara?“ „Govoriš kao da je to neki greh, Konstancije.“ „Jelena, prihvatićeš ovo ako me voliš.“ „Volim? Ako te volim, Konstancije? Ti mi to govoriš o ljubavi u ime politike? Ili o politici u ime ljubavi? Šta tačno hoćeš od mene? Da

prestanem da te volim ili da prestanem da ti budem žena? Hoćeš moju ljubav ali ne želiš brak sa mnom?“ „Ti ne treba ništa da uradiš, Jelena. Već je učinjeno.“ „Šta… Šta je učinjeno?“ „Oženiću se Teodorom, Maksimijanovom kćerkom. Sve je već ugovoreno.“ Jelena ustade, reči su se same otkidale. „Sve je… već… ugovoreno?“ „Da, ljubavi…“, Konstancijev glas postade usiljeno prisan, pa reči koje izgovara deluju još neubedljivije. „Moralo se na taj način…“ „Ne zovi me tako!“ „Ovo… Ovo je samo… jedan period u našem životu, ništa ti neće biti oduzeto, imaćeš sve privilegije, živećeš u izobilju, i dalje ćeš biti domina Jelena.“ „Kako ne shvataš… Kako ne shvataš, Konstancije? Slomićeš srce svome sinu!“ Sada je dominusov glas dublji, hladniji, kao da se vojnik u njemu opet budi. „Ne mešaj Konstantina u ovo“, izgovara kao da iznosi ultimatum suparniku na bojnom polju. „On je već dovoljno zreo da shvati.“ „Šta? Šta da shvati, Konstancije?“ „On razume poredak stvari, poznaje običaje… i pravila… Nije više dete.“ „Ti…“, Jelenin glas obojen je gorčinom, ali to ne narušava njeno dostojanstveno držanje domine, „…ti si taj koji ništa ne razume.“ Konstancije stoji na stepenicama, nem, krut i osujećen, a opet odlučan u svome naumu. Ljubav je poput rata: borba bez milosti, u kojoj na kraju nema pravog pobednika. Baš u trenu kad odlučuje da ponovo progovori, ugleda sina kako pristiže iz horeuma, iza koga je prostrano polje za vežbanje. Konstantin nosi jednostavnu sivu tuniku koju u pasu steže kožni pojas, na grudima ima znak legijskog orla, za pojasom mu visi gladijus u prostim, drvenim koricama. Staje pred njega, kratko osmotri majku

koja zgrčeno sedi na stepenicama, a onda ga probada pogledom. „Je li istina?“ „Šta?“ „Je li istina, oče?“ „Šta to, Flavije?“ „Ostavićeš moju majku zbog jedne kurve?“ „Kako se usuđuješ?!“ „Čime su te kupili Maksimijan i Dioklecijan? Titulom? Zlatom? Šta je toliko vredno da zbog toga napustiš majku i mene?“ „Niko vas ne napušta! Zar moraš da budeš tvrdoglav kao tvoja majka? Kako ne shvataš da stvari prosto moraju biti takve?“ „Ništa ne mora biti!“, oglasi se Jelena. „Čovek sam bira svoju sudbinu!“ „E pa, ja biram da budem na imperatorovom dvoru!“, besno zagrme Konstancije. „A ti, sine moj, ako želiš da te i dalje tako zovem, ima da se pokoravaš mojim željama.“ „Ne pokoravam se ja nikom!“ „Pa moraćeš, Konstantine. Svet je sazdan od pokornosti. Od onih koji izdaju naređenja i onih koji ih izvršavaju. Brzo ćeš to naučiti, sine… A kada se to desi, kleknućeš pred svog gospodara, bio to ja ili neko drugi… i bićeš srećan što ti je uopšte dato da budeš pokoran.“ „Pokornost je za robove!“ „Svi smo mi nečiji robovi.“ „Ja neću biti ničiji rob.“ Konstancije se na ove reči svog sina jetko osmehnu i pozva roba. „Timone! Vino!“ Napravivši kratku pauzu, kao da skuplja snagu, Konstancije Hlor se glasom punim usiljene mirnoće obrati Konstantinu. „Znao sam da ćeš biti gord i neposlušan. Zato sam s imperatorom ugovorio još jednu stvar.“ „Šta to?“ „Poći ćeš na Dioklecijanov dvor, da učiš vojne veštine, da budeš od koristi.

„Misliš – da budem njegov zatočenik?“ „Tu pogovora nema, Flavije“, razložno će Konstancije, pa poseže za peharom vina koji mu je Timon prineo na poslužavniku. „Dioklecijan je avgust.“ „Dioklecijan je pas!“, prosikta Konstantin besno. Hlor obori čašu s poslužavnika, rob pokuša da je uhvati ali ovaj ga svom snagom ošamari. Rob pokorno i bez reči podiže srebrni pehar sa stepeništa i žurno se udalji brišući krv s usana. Konstancije priđe Konstantinu i unese mu se u lice. „Dioklecijan je tvoj imperator! Tvoj bogomdani vladar! Gospodar tvog života i smrti! I ti ćeš mu biti pokoran.“ „I njegovom vernom slugi? Prostaku i siledžiji Galeriju? „I njemu!“ Jelena se tada trgnu i pokretom punim očaja dograbi Konstancija za krajeve toge. „Nemoj! Nemoj, mužu moj! Ne uzimaj mi dete! „To se tebe ne tiče, Jelena.“ Jelena pusti Konstancijevu togu, pogleda ga, najpre molećivo a onda gnevno. „Ako se nešto desi mom Flaviju… Prokleću i tebe i cara i čitavu tvoju porodicu.“ Konstancije zausti da joj odgovori, zapanjen, a onda bez ijedne reči zamahnu rukom i udari šamar Jeleni. Već sledećeg trenutka oseti sinovljevu ruku na ramenu. A onda ustuknu jer mu vrh gladijusa dodirnu grlo. Oči njegovoga sina imale su hladni sjaj čelika dok mu je stezao kraj toge, ne pomerajući mač. „Flavije!“, zavapi Jelena. „Ne!“ Hlor odmeri dugo sečivo mača, zatim mišićavu ruku koja ga je držala i opet pogleda sina u oči. „Vidi… vidi…“, promrmlja. „Dečak je porastao.“ „Digni samo još jednom ruku na moju majku…“, Konstantin je cedio reči kroz zube. „… I ostaćeš tu gde stojiš.“ Jelena tada ustade, oprezno priđe sinu i položi dlan na sečivo njegovog mača. Ovaj je nakratko oklevao, zatim se povuče. I Konstancije odstupi. Jelena zagrli Konstantina.

„Vrati taj mač u korice, sine“, progovori Hlor hladno, „i zaboraviću da si ga ikad potegao na mene.“ Konstantin vrati mač u korice. „Shvatićeš da sam bio u pravu… jednog dana… kada naučiš da obuzdavaš taj bes što ga nosiš u sebi. A sad se spremi za put. Dioklecijan te čeka, vodi te sa sobom u pohod na Persiju.“ „Ako nešto krene loše… Ako tvoja pozicija oslabi ili jednostavno ne budeš više dovoljno vojno jak… Dioklecijan će me bez razmišljanja ubiti. „Bojim se, Flavije… da je to rizik koji moraš da prihvatiš.“

IV Krici nesrećnog Persijanca odjekivali su logorom. Dobri čovek Glabije propisno ga je obrađivao. „O, svemoćni Marse!“, zavapi Konstantin. „Nek ovo kopile već jednom umre!“ „I sam znaš, gospodaru…“, Helvijev glas odisao je mirom dok je, sedeći kraj vatre, rezbario parče drveta, „to se neće desiti dok Glabije iz njega ne izvuče ono što mu treba.“ „A šta mu Persijanac može reći? Galerije dobro zna na kakvog je protivnika krenuo.“ „Tako je. Ali ne zna gde se tačno taj protivnik nalazi i koje su mu slabe tačke.“ „I sve će mu to reći ovaj nesrećnik? Nisam baš siguran da će tek tako izdati svoga kralja.“ „Nikad se ne zna“, zamišljeno odvrati Helvije zagledan u skoro završenu figuricu čoveka. „Ljudi su ti kao ovaj komad drveta: uz malo truda možeš od njih načiniti šta hoćeš.“ Tada im priđe legionar iz Galerijeve telesne garde i salutira Konstantinu. „Centurione Flavije, gospodar vas zove.“ Konstantin se opasa i krenu za njim. Na kraju logora, gde je golo, izmučeno telo persijskog oficira visilo naglavačke, poput tek preklane svinje, Konstantin zateče Galerija i mučitelja Glabija u živom razgovoru. Pili su vino. Persijanac je lagano izdisao pored njih, dok mu se niz telo i lice slivala krv, i kapala po pesku. „Dobri moj Flavije…“, nasmeši se Galerije srdačno. „Gospodaru… “

„Rekao sam ti da je Glabije majstor svoga zanata“, reče Galerije tapšući mučitelja po ramenu. Nesrećni Persijanac zastenja. Telo mu je ličilo na komad mesa koji neko sprema za gozbu. „Nećeš verovati, sinko, ali Persijanci su mnogo bliže nego što smo mislili.“ „Zaista?“ „Tako je“, potvrdi Galerije zadovoljno, i lupi šakom o bok iskasapljenog čoveka. „Ovaj dobri momak sve nam je rekao. Narses i njegova vojska su tu, odmah iza drugog brda.“ „Nemoguće.“ „Naš mladi kralj je izgleda prilično uveren u svoju nadmoć. Zato ćemo poći u izvidnicu sutra ujutru, da bacimo pogled na njegov tabor.“ „Mi?“ „Tako je, Flavije, momče. Ja, ti i general Georgije.“ „Zar to nije malo neoprezno?“ „Neoprezno? A kako ti misliš da će me ova gomila palikuća i silovatelja koju nazivam svojom armijom slediti? Kako misliš da se zadobija poštovanje tih kučkinih sinova? Ja nisam neka pička od senatora koja će stajati na brdu i gledati raspored i formaciju dok se oni kolju u dolini. Ne, Flavije, momče… Vođa je onaj ko ume da da primer.“ „Gospodaru, voleo bih da i moj čovek Helvije krene s nama.“ „Onaj iz Trinaeste, što je s tobom uhvatio ovoga mučenika?“ „Da. On.“ „Može. Dobar vojnik. Pravi Rimljanin.“ Galerije iskapi vino pa baci pehar Konstantinu. Ovaj ga nespretno uhvati, i uputi mu pogled pun prezira. „Vidimo se ujutru, sinko“, reče Galerije zadovoljno. „I nemoj večeras da se zapijaš.“ Imperator se udalji a onda i izgubi u senkama i mraku. Konstantin zgađeno baci pehar u stranu pa pogleda u Glabija koji je brisao svoj alat.

„Jesi li završio?“ Glabije klimnu glavom. Konstantin se tada okrenu zarobljeniku. Još je bio živ uprkos silnome sakaćenju i mučenju. Ispod skorele krvi, koja mu je bila prekrila gotovo celo lice, poput ritualne maske, Persijančeve oči sijale su neobično životnim sjajem. Zurio je u njega. Konstantin je oklevao samo tren, a onda izvukao mač iz korica. Zario je sečivo među dva rebra, pogodio pravo u srce. Nesrećnik je izdahnuo istoga momenta. Zbunjeni Glabije prestade da čisti alat. Konstantin uze parče platna sa zemlje, da obriše sečivo svog gladijusa, pa podiže glavu i pogleda u mučitelja. „Hoćeš nešto da mi kažeš, Glabije?“ Mučitelj je nakratko oklevao, a onda izusti: „Ne… Ništa, mladi gospodine.“ Konstantin baci parče okrvavljenog platna u stranu, vrati mač u korice i udalji se. Glabije slegnu ramenima i krenu da leš skine s kuke.

V Vetar klizi preko jalove zemlje, duž kamena na kome se gnezde ptice i peska što ne poznaje vreme. Miluje nevidljive granice na kojima stražare orlovi starog i novog Rima, gde se vijori zastava koja govori: „Donosim Zakone i Oganj.“ Vetar šapuće o davno prošlim događajima i onome što će doći. Jednom davno, pre mnogo godina, senator Kras je probao da ukroti ovu zloćudnu zemlju i njene divlje žitelje. Čovek koji je pobedio Spartaka poznat je bio po svojoj pohlepi, i to mu je i došlo glave. I on se, baš kao i Govedar, sukobio s Parćanima, koji su tada vladali istočnim zemljama, i to pre nego što je na čelo carstva došla dinastija Sasanida i proglasila prvo Persijsko carstvo. Ta bitka takođe se vodila u blizini grada Kare. Iako brojčano nadmoćan, Kras je pao kao žrtva sopstvene nadmenosti, nakon bitke koju je glatko izgubio, žrtvujući pritom 20.000 legionara. Naseo je na parćansku prevaru: otišao je na pregovore koji su u stvari bili samo vesto postavljena klopka. Uhvaćen je živ, a Parćani su odlučili da ga primereno kazne: u grlo su mu sipali rastopljeno zlato. Tako su simbolično hteli da pokažu kako završava neko kome je glavna pokretačka snaga u životu žeđ za novcem i bogatstvom. Cezar Galerije zna za ovu priču, a sve što ima da kaže je: „Gore.“ „Gospodaru?“, na to će Konstantin. „Gore je dobra pozicija za osmatranje“, objašnjava Galerije. Bili su u podnožju brda, njih četvorica, odeveni kao obični vojnici. Govedar nije nosio svoj carski purpur, general Georgije skinuo je svoje generalske insignije. Kada bi ih sreli, Persijanci u njima ne bi mogli da vide ništa drugo do četiri obična vojnika. Galerije je zaista

bio ludo hrabar: nema imperatora koji bi lično pošao u izviđanje, i to u pratnji samo trojice ljudi; svako drugi poslao bi izvidnike da obave taj posao – za koji su, uostalom, i bili plaćeni. Ali ne i Govedar. On mora da da primer. Umesto da mu se divi, Konstantin ga je zbog toga još više mrzeo. U ovakvome potezu on nije video hrabrost, već samo još jednu demonstraciju arogancije i taštine. Konje su ostavili u podnožju pa se lagano popeli na vrh brda. Tu su se pritajili iza gomile kamenja, onda lagano otpuzali do ivice uzvišenja. Ono što su tada ugledali istovremeno ih je zapanjilo i zadivilo. Pred njima se otkri persijski tabor u svoj svojoj veličini i raskoši. U dolini se šarenelo mnoštvo šatora, ljudi su mileli po pesku, iznad glava su im se vijorile zastave, a posred toga mnoštva jasno se mogao uočiti najveći šator, koji je zasigurno pripadao samome kralju. Ono što su odmah opazili jeste da je čitav tabor veoma slabo obezbeđen: straže kao da su bile postavljene nasumično, bez ikakvog reda, a sami stražari bili su preblizu logoru da bi na vreme uočili eventualnu opasnost. Kralj Narses se, izgleda, osećao sasvim sigurno na svojoj zemlji i u svome kraljevstvu, bez obzira na to što mu je rimska vučica već zavijala na granicama. „Pogledajte tamo“, oglasi se Konstantin. „Da li to mene oči varaju, Flavije, momče, ili je ono Narsesov harem?“ Konstantin se napregnu da bolje osmotri taj šator tik uz kraljevski. Bio je drugačiji od ostalih, vojničkih, a tri osobe koje su stajale ispred njega nikako nisu bili persijski vojnici. Njihova fizionomija i njihova odeća jasno su odavale da su to tri žene. Tri mlade žene. A nesumnjivo ih je unutra bilo još. „Jupitera mi, deco moja…“, sladostrasno se oblizivao Govedar. „Danas ćemo guziti najlepši cvet persijske pičetine!“ „Zar ne misliš da prvo treba da dobijemo bitku, Galerije?“, razumno

će general Georgije. „Bitku? Pa pogledaj ih samo, generale. Kao da su pošli na izlet.“ „To je tačno. Čak su i stražari loše raspoređeni.“ „Ne znam za tebe, Georgije…“, nastavljao je Govedar gotovo ushićeno, upirući prstom u pravcu šatora u kome je bio harem. „Ali sve što je meni u ovom trenutku bitno jeste da upadnem u onaj šator i Narsesovim kurvama pokažem šta sve može moj veliki rimski kurac.“ „Ništa manje nisam ni očekivao od tebe, cezare.“ „Rugaš mi se, Georgije?“ „Ne, samo govorim ono što je očigledno.“ „Jednog dana možeš i ti pasti u nemilost kod Dioklecijana. .. baš kao što se to meni desilo… A onda. „Šta onda, cezare?“ „Onda ćemo drugačije razgovarati.“ „Kada se to desi… naoštriću dobro svoj mač…“, smireno će Georgije. „A ti slobodno dođi da popričamo.“ Galerije prezrivo pijunu u stranu i stade da se povlači s uzvišice. Ostali su ga pratili. Povratak u rimski logor protekao je u tišini. I Konstantin je ćutao, mada nevoljno, povremeno razmenjujući poglede sa Helvijem. Nije bilo pametno dirati u živu ranu Govedarove povređene sujete. Tako nešto mogli su da čine samo ljudi poput generala Georgija, oni koji su uživali poverenje i zaštitu imperatora lično, oni koji se nisu bojali Govedara, njegove bolesne ambicije i njegove plebejske zlobe. Ali doći će dan, slutio je Konstantin, kada će Govedaru dosaditi da bude Dioklecijanovo verno pseto, kada će za sebe poželeti veći komad mesa… I neće biti toga carstva, toga boga, toga vladara i toga čoveka koji će mu stati na put. Makar to bio i neko tako plemenit, opasan i snažan kao general Georgije. Negde na pola puta Konstantin zauzda konja, zastade da dođe do vazduha i otpije malo vode iz mešine. Govedar i Georgije bez zaustavljanja su odmicali prema logoru, nestrpljivi da što pre podignu vojsku i udare na Narsesa. Helvije, koji je jahao iza njega, takođe se zaustavi.

„Gospodaru?“ „Mali predah, Helvije. Ono vino od sinoć… nije bilo ni za šta.“ Konstantin potegnu još malo vode iz mešine, i tada mu se pogled zaustavi na zamagljenoj liniji horizonta. U kontrastu s jednoličnošću pustinje, koja je osvajala predeo i bojila ga u žuto i belo, u tome mrtvome pejzažu isticala se jedna crna tačka. Konstantin odloži mešinu i zagleda se u tu tačku. Bio je to čovek, sad je jasno mogao da vidi. Stajao je, nepomičan i nem, u srcu pustinje, kao na ničijoj zemlji. I kao da je zurio u njega. Čovek je ličio na roba. Imao je nešto odrpane odeće na sebi a duga svetla kosa padala mu je na ramena. Kao da je zastao između neba i zemlje, on se Konstantinu učini gotovo nestvarnim. Ono što ga je dodatno zbunilo bilo je nešto neobično na glavi toga čoveka. Počinjalo je negde iznad čela i stezalo dugu kosu, nalik kruni ili lovorovom vencu koji su cezari nosili prilikom Trijumfa. Konstantin obode konja i primače mu se. Sada ga je video jasnije. Čovek je na glavi imao venac od trnja. „Helvije…“, promrmlja Konstantin. „Gospodaru?“ „Ko je onaj čovek?“ „Koji čovek, gospodaru Flavije?“ „Onaj tamo…“, reče Konstantin i pokaza prstom. „Ispred nas. U pustinji.“ „Ne vidim nikog, gospodaru.“ „Kako ne vidiš? Eno čoveka… pravo ispred nas… rob… možda skitnica… ima na glavi nekakav venac… od trnja ili nečeg sličnog.“ Helvije ponovo pogleda u pokazanom mu smeru. „Sve što vidim je golo stenje i mnogo peska, mladi gospodine.“ „Nemoguće… “ „Ova nesnosna vrućina… i vino koje smo sinoć pili… može učiniti da čovek vidi i ono čega nema. Konstantin obode konja u pravcu neznanca. Jahao je neko vreme a prostor pred njim kao da se rastakao u hiljadu nijansi belog i žutog.

Helvije ga je pratio. Kada su dojahali do mesta na kome je Konstantin video stranca, ne nađoše ništa do gole zemlje. On napravi nekoliko krugova u blagom kasu, a onda se obrati Helviju. „Moj se um poigrava sa mnom.“ Legionar slegnu ramenima. „To se često dešava u ovim varvarskim zemljama, na ovome kamenu i žezi… Bogovi su im dali zaista gadno mesto za život.“ „Baš su surovi ti persijski bogovi.“ „Ništa suroviji od naših, gospodaru“, reče Helvije. „Nama su naši bogovi ipak dali više i bolje… “ „Kako kome, gospodaru… kako kome. „Hajdemo“, preseče Konstantin i obode dorata. „Čeka nas bitka koju treba da dobijemo.“

VI Čitav logor bio je na nogama. Vojska se užurbano spremala za pokret. Žeđ za osvetom mogla se čitati u očima svih legionara jer im je gorčina prošlogodišnjeg poraza još uvek gorela u srcu. Pešadinci su podmazivali gladijuse, navlačili svoje verižne košulje, zveckale su hiljade alki od bronze, gvozda i kuvane kosti. Mačevi, lukovi, tobolci sa strelama, duga koplja s vrhovima koji blistaju na vrelom suncu… sve je bilo spremno da požnje svoj krvavi tal među persijskim vojnicima. Galerije neće mnogo rizikovati: postaviće vojsku u formaciju duple oštrice, pešadiju u centar a konjanike na krila. Iza teške pešadije stajaće strelci i praćkaši. Konjica će imati presudnu ulogu – napad će biti brz i iznenadan. Veterani u legijama poslužiće samo kao podrška, čekaće da neko od oficira uzvikne „Vestare!“ Obučen u loriku muskulatu, svoj paradni oklop obojen u zlatno, ogrnut purpurnim plastom, Govedar na konju promiče logorom, nadzire pripreme i povremeno izdaje naređenja. Prefekti, legati i tribuni dovode u red svoje vojnike, neki energično psujući. I general Georgije je sa svojim ljudima, spreman za obračun s Persijancima. Čeka, neobično smiren, na ivici logora, da pojase uz bok cezaru. Govedar se sasvim sigurno ne oseća lagodno zbog ovoga – zna da Georgije nije samo saveznik i saborac, već i oči i uši imperatora Dioklecijana. I Konstantin užurbano proverava svoju opremu i konja. Prvo je pogledao da li je sa sedlom sve u redu, onda navukao krljuštasti oklop. Razmišljao je kratko, a potom odlučio da ne nosi pilum, dugo koplje; umesto njega uzeće bojnu sekiru, pa je okači o bok svog dorata. Za pojas je zadenuo dva mača: dugu spatu, kojom će s lakoćom skidati

persijske glave dok bude jahao kroz njihove redove, i kratki gladijus, koji će mu poslužiti u slučaju da ga zbace s konja i bude primoran da se bori kao običan pešadinac. Poznati glas trgnu ga, zaustavi u pripremama. „Centurion Flavije.“ Konstantin se okrenu i pred sobom ugleda tribuna Dimitrija u punoj ratnoj opremi. Kacigu s crvenom krestom držao je u levoj ruci, desna mu je bila položena na jabuku mača. „Tribune… “ „Helvije mi je pomenuo nešto zanimljivo.“ „Šta?“ „Video si čoveka u pustinji?“ „Opsena na pustinjskoj jari…“, odmahnu Konstantin nehajno. „Ništa više.“ „Opsena…“ Dimitrije priđe Konstantinovom doratu i stade da ga miluje po vratu.„Sećaš li se tribuna Kasija?“ „Onog stasitog momka iz Akvitanije?“, Konstantin će zamišljeno. „Dobrog jahača?“ „Da.“ „Šta je s njim?“ „Prosjak u Cezareji, u jednoj krčmi, pričao mu je o Bogu. O tome kako ga je izlečio.“ Konstantin zastade pa se začuđeno zagleda u Dimitrija. „O kakvom bogu?“ „Jedinom Bogu.“ „Jupiteru? Apolonu?“ „Ne, ne…“, odmahivao je Dimitrije. „Jedinom Bogu u kome su svi bogovi. Bogu sveta koji dolazi.“ „Mislio sam da je samo meni udarilo sunce u glavu“, reče Konstantin i dohvati ogrtač. „Kao što rekoh, Kasije je slušao prosjaka kako priča o Bogu…“, nastavi Dimitrije ne obazirući se na ovu njegovu zajedljivu primedbu. „Prosjak? U Cezareji? U krčmi s rimskim tribunom, trabunja

gluposti? Baš ti je priča. „Dobra je to priča, Flavije… Jedna od onih koje te teraju da se zamisliš.“ „O čemu? Koliko je čaša vina Kasije platio skitnici da ga ovaj zabavi tom sumanutom storijom?“ „Kao što rekoh…“, nastavljao je Dimitrije s nenametljivom upornošću, „Kasije ga je slušao, pio vino i smejao se naglas… Jer Bog o kome je prosjak pričao nije bio ni Eskulap, ni Mars, ni Apolon. „To si već rekao.“ „I priča ne bi bila ništa posebno da se Kasije, nakon dosta vina, nije odlučio za probu.“ „Šta?“ „Odlučio da na probu stavi strančevu veru.“ „I kako je to učinio?“ „Potegao je mač i isekao prosjaku tetive na levoj nozi. Ako je taj tvoj Bog toliko moćan i milosrdan, ponovo će te izlečiti, rekao je… i otišao da juri kurve i da se kocka.“ „Predvidljivo.“ „Prosjak se pojavio već sutra. I to na trgu gde je Kasije nadzirao deobu sledovanja žita. Stajao je na suncu i gledao u Kasija. Dugo. Ovaj nije mnogo oklevao: opet je potegao gladijus i ovoga mu puta osakatio desnu nogu.“ Konstantin zastade, više nije žurio. „Prosjak se narednog dana opet pojavio ispred Kasijevog šatora. Sad je Kasije već pobesneo – proburazio ga je mačem i ostavio da izdahne na suncu. Svanulo je novo jutro, prosjak se pojavio… živ i zdrav… Kasije je onda svojim legionarima naredio da ga zakopaju, živog, u jednu rupu u kamenolomu nadomak grada. Sutradan… prosjak je ponovo došao. Pošto si ti stavio na probu moju veru, rekao je, hajde da sada stavimo na probu tvoj razum. Tribune Kasije, hoćeš li sa mnom prošetati do kamenoloma da pogledamo šta se nalazi u jednoj rupi?“ „I Kasije je otišao?“ „Ti ne bi?“

Konstantina iznenadi ovo pitanje; jedno vreme je ćutao, a kad zausti da odgovori, Dimitrije ga prekide nastavljajući priču. „U to vreme već su počele da kruže glasine kako carstvom krstare moćna bića po imenu heruvimi, i da su oni Nazarećaninovi izaslanici. Neko je Kasiju bio došapnuo da je njegov tajanstveni prosjak možda upravo jedan od njih.“ „I šta je Kasije uradio?“ „Otišao je do jedne od hrišćanskih bogomolja i krstio se.“ Konstantin se jedva uzdrža da ne prasne u smeh. Dimitrije na to dodade malo hladnijim glasom. „Već iste večeri njegova glava stajala je nataknuta na koplje na ulazu u kastrum.“ „Lepa priča…“, slegnu ramenima Konstantin. „Samo mi se kraj malo ne sviđa.“ „Suština svega je u kraju.“ „Da ti otfikare glavu zato što si se priklonio hrišćanima?“ „Ne, brate… suština je tome… da odabereš stranu.“ Dimitrije salutira Konstantinu i krenu prema mestu gde se okupljao deo konjice koji će on predvoditi. „Dimitrije!“, doviknu Konstantin za njim. Tribun zastade i okrenu se. „Zar mi nismo na pravoj strani?“ Dimitrije se nasmeši i stavi kacigu na glavu. „Ne…“, reče. „Nismo.“ Zatim se izgubi u mnoštvu.

VII Nebo iznad Jermenije je kao nebo u Homerovim pesmama… ravnodušno prema onome što se pod njim događa. Konstantin kratko pilji uvis, nadajući se da će bar jedan oblak ublažiti jaru sunca što nemilosrdno prži s plavog svoda, a onda pogled okreće ka dolini po kojoj se pružio persijski logor. Priteže uzde konju koji se već trza, željno iščekujući da krene u galop. Ceo prvi red rimske armije nervozno iščekuje naređenje za juriš. General Georgije, koji je sa svojim ljudima zauzeo položaj levo od njega, izvlači dugu spatu iz korica i pita ga: „Zar ti nisi ražalovan, mladi Flavije?“ „Jesam“, odgovara ovaj ne skidajući pogled sa persijskog logora. „Pa zašto onda nisi sa svojom centurijom?“ „Ja sam konjički oficir a ne obični prašinar“, reče Konstantin, pa dodade nabusito. „I sin jednog cezara!“ „E pa, slušaj me dobro sine jednog cezara…“, nasmeši se Georgije. „Kad budemo sišli tamo, da se koljemo s Persijancima, to što je tvoj tatica desna ruka avgusta Maksimijana značiće i tebi i meni koliko i Galeriju goveda što ih je ostavio u Serdiki.“ Nebo preseče vrisak trube. Delić sekunde potom hiljade ruku podigoše sečiva uvis, i hiljade glasova zaurlaše u slavu Marsa. Poput crne i crvene lavine, rimska konjica stušti se s brda pravo na persijski logor, nezaustavljiva u svojoj silovitosti. Persijanci su bili potpuno iznenađeni. Polovina vojnika odmah baci oružje i dade se u beg još dok nijedan rimski konjanik ne stiže ni do ivice logora.