Znamenje andela - Dejan Stojilkovic

Konstantin je jahao na čelu, stežući grčevito rukohvat svog mača. Ustremio se na stražare, iza kojih se jasno video Narsesov šator i kraljevske zastave. Kad je stigao do prvog Persijanca, uplašenog derana koji je stezao koplje i buljio u njega očima iskolačenim od straha, sasekao ga je jednim udarcem. Onda je počeo da seče redom. Rimska konjica za tili je čas pregazila prvu persijsku liniju odbrane i otpočela pravi masakr u logoru. S lakoćom zamahujući spatom, odsecajući glave i udove, Konstantin napravi sebi prostor da krene prema sredini logora, ka Narsesu i njegovim zastavama. Pešadija je već pristizala i dodatno potiskivala persijske snage, sad već u potpunom rasulu. Konstantin to iskoristi, potera konja napred, ali tada oseti oštar bol ispod levog ramena, konj poskoči a on skliznu iz sedla. Srušio se u prašinu i kovitlac bitke. Brzo se osovio na noge pa levom rukom izvukao strelu koja mu je štrcala iz grudnog oklopa. Bacio ju je u stranu, opažajući kako mu se, poput utvara, u oblaku prašine primiču neprijatelji. Izvukao je gladijus. Persijanci su navaljivali izvikujući prastare kletve. Izbegao je udarac prvog medu njima, okrenuo se, drugog isekao preko očiju, vratio se prvom i ubo ga u slabine. Persijanac klonu a Konstantin mu preseče vrat. Pristizali su novi. Konstantin podiže sa zemlje okrugli drveni štit i njime, trenutak potom, zaustavi ubod kopljem, prebaci težinu tela s jedne na drugu nogu i napade. Štitom ponovo zaustavi koplje pa vrh gladijusa zari Persijancu u meko meso između desnog ramena i vrata. Ovaj se sruši mrtav. Osećajući kako mu oštri bol pulsira u levom ramenu, Konstantin postavi štit preda se, sečivo sablje odbi se od njega, onda okrenu štit vodoravno i njime sledećeg napadača udari u vrat; ovaj ustuknu a Konstantin mu zari mač u stomak. Trže ga nazad, s oštricom mu se vrati vodoskok krvi i delovi utrobe… On samo otpljunu u stranu, lica umrljanog krvlju i prašinom, i nastavi da ubija… Krčio je put prema Narsesovom šatoru, koristeći naizmenično štit i

gladijus. Od pojasa nagore bio je prekriven krvlju. Rimski konjanici sad su se rojili oko njega, pretvarajući logor u stratište. Vriska umirućih dizala se k nebu u savršenoj harmoniji užasa i bespomoćnosti. Pobeda se već nazirala, blistava i strašna, a crveni plastovi rimskih konjanika tutnjali su levo i desno poput prastarih pustinjskih demona. No, kraljevski šator još je dobro branjen. I Konstantin zato zastade, zagleda se u zbijenu formaciju koja ga je čuvala. Prepoznao je: to su besmrtni, sasanidska garda sastavljena od prekaljenih ratnika, njih oko hiljadu; jedan manji deo te jedinice sad je činio živi bedem između njega i kraljevskog šatora. „Treba ti pomoć, mladi gospodaru?“, začu poznat glas. Helvije stade kraj njega, ogrnut u čelik i persijsku krv. Lagano su pristizali i ostali. Nije prošlo dugo a već je bio okružen s najmanje pola kohorte pešadinaca iz Trinaeste. Konstantin potvrdno klimnu Helviju i oni zajedno krenuše u pravcu visokoga šatora iznad koga su se vijorile šarene zastave. Strahovita seča ponovo otpoče. Helvije je zamahivao s dva gladijusa, i bio je nezaustavljiv, ostali legionari štitili su im bokove. Brzo su savladali gardiste i probili se unutra. Tu na njih nasrnu još Persijanaca. Dok je ubijao, jednog pa drugog vojnika, Konstantin u dnu šatora uoči krhku figuru sasanidskog vladara. Zastade zakratko, preneražen. Tada se, samo na tren, njegov i Narsesov pogled susretaše. Izraz na kraljevom licu, a bilo je to lice mladog čoveka, ovlaš osenčeno pramenom guste crne kose, bio je izraz gotovo opipljivog očaja. Konstantin onda pogled spusti na kraljeve ruke, i vide jednu kako drži vreću i drugu kako u tu istu vreću trpa dragocenosti, novac, nakit i neko zlatnim ramom uokvireno ogledalo čiji mutni odsev zaseče polumrak šatora. Ruka koja je držala vreću bila je okrvavljena. Kralj je ranjen, posekotina iznad ramena. Za jedan beskrajno kratak tren Konstantin oseti sažaljenje prema tom čoveku, a Narses to kao da

nasluti: njegovim licem minu izraz mučne postiđenosti. Uz mahniti vrisak jedan od pripadnika kraljeve telesne garde nasrnu na Konstantina; on se izmaknu da izbegne udarac sabljom, ostali legionari spremno dočekaše ovog nesrećnika i iskasapiše ga gladijusima. Konstantin krenu napreci, ali bilo je kasno: kralja su njegovi gardisti već bili izveli napolje. Kada se ponovo nađe ispred šatora, zadihan i umoran od silnog klanja, bitka je već bila završena. Konjica je razgonila ono što je ostalo od vojske a pešadinci pohlepno harali preostale šatore i dokrajčivali ranjene. Jedan prodoran vrisak, nešto što se ne čuje često u ovoj od bogova zaboravljenoj pustari, privuče mu pažnju; on se okrenu u pravcu iz koga je krik došao, i shvati zašto mu je zvučao neobično. Vrištala je žena. Lepa, plavokosa mlada žena koju su trojica pešadinaca grabila i cepala joj dugu crvenu haljinu. Iza nje je bilo još žena; jedna od njih, gotovo u ritama, jecala je bezuspešno pokušavajući da rukama pokrije golotinju belih grudi. Sve su bile mlade. I lepe. Konstantin shvati: u silnoj žurbi da spase sopstvenu glavu, kralj Narses zaboravio je na harem.

VIII Pobedom ovenčani cezar Galerije sedi u svojoj stolici, zavaljen poput kralja iz vremena kada je Rim bio mlad; u ruci mu je umesto žezla pehar s vinom, na glavi umesto lovorovog venca ili krune – zavoj od belog platna. Slabašna mrlja skorele krvi ističe se na toj belini kao svedočanstvo o rani koju je zadobio, ali ne u bici, već kada je prethodne noći pijan udario u drveni stub. U glavi mu tutnji eho bitke i čini ga još mrzovoljnijim, a glasovi njegovih vojnika i robova nalik su klinovima koje mu neko zakiva u teme. Ipak, bol nije neizdrživ, imao je on i gore mamurluke, a nelagodnost lagano kopni sa svakim gutljajem vina i pogledom na poluobnažene lepotice što se tiskaju levo od njega, čekajući da im odredi sudbinu. Ne skidajući pogled sa zamamnih oblina žena iz Narsesovog harema, zamišljajući koju će od njih večeras da proba, Galerije gotovo da i ne primećuje prefekta koji mu je doneo vesti. „Gospodaru… “ Galerije rukom pokazuje robu da mu nalije još vina. „Gospodaru?“ Cezar nehajno trlja ranu na čelu, kroz zavoj izbija ruža sveže krvi. „Izaslanik persijskog kralja je stigao.“ Galerije otpi dug gutljaj vina, a onda se ravnodušno zagleda u prefekta što kruto stoji pred njim. „Kad pre? Izgleda da je Narsesu baš stalo do ovih kurvi. Kakav sebičan momak, mogao je da mi ih ostavi još neko vreme.“ „Šta da mu kažem, gospodaru?“ „Ništa, Septimije… ti mu nećeš ništa reći. Neka uđe. Ja ću mu objasniti kako stvari stoje.“ Čim se obreo pred cezarom, Afarban, lični izaslanik kralja Narsesa, pao je gotovo ničice, potezom koji je

izgledao istovremeno teatralno i patetično. Galerije nije mogao a da mu se ne nasmeje u lice; Afarban, sredovečan čovek u kome su bogovi vesto spojili fizičku snagu i urođenu mudrost, započe očigledno unapred pripremljen panegirik ne bi li umilostivio cezara. „Rim i Persija…“, zavapi on šireći ruke u gestu koji je mogao biti kako izraz prisnosti tako i gest bezuslovne predaje. Njegov latinski, na kome se obraćao cezaru, bio je više nego dobar. „To su dva oka sveta.“ Galerije prasnu u smeh. I ostali vojnici u šatoru počeše da se kikoću. Afarban nastavi kao da se ništa nije desilo. „Rim i Persija… to su dva svetila koja ne smeju jedno drugo da uznemiravaju.“ „Zaista?“, podrugljivo će Galerije. „Naš plemeniti i hrabri kralj Narses nije mogao biti pobeđen od bilo koga, ne… Naš kralj mogao je položiti oružje samo pred nekim tako velikim kao što je moćni Galerije. Kasno uvidevši svoju grešku, on te moli za oproštaj, gospodaru…“ „Lepo od njega.“ „Zauzvrat, on ne traži ništa…“ „Tvoj… plemeniti i hrabri kralj… i nije u položaju da bilo šta traži!“, dreknu Galerije i ustade sa stolice. „Može samo da zahvali bogovima što ga nisam uhvatio živog i isekao na komade!“ „Moj plemeniti gospodar ne traži ništa…“, nastavi Afarban staloženo, „ništa do ono što mu pripada po zakonima i božjoj volji.“ „E pa, bogovi su ga napustili, Persijanče, a što se zakona tiče… od danas za njega važe samo rimski zakoni.“ „Čak su i sudbine velikih ljudi promenljive…“, bio je uporan Afarban u svom naumu da održi što uzvišenije i kitnjastije slovo. „Gospodar je to shvatio u bici koju je vodio protiv tebe, uzvišeni cezare, i on… “ „Zajebi me više s tim dupeuvlačenjem, poklisaru. Šta pizda od tvog kralja hoće?“ Afarban zastade za trenutak, zatim nastavi. „Samo povratak svoje porodice, gospodaru.“

Galerije se okrenu ka grupici Narsesovih žena i rođaka šćućurenih u uglu. „Samo to? Odreći će se čitavog kraljevstva zbog nekoliko sukanja i rođaka koji će mu se koliko sutra zahvaliti tako što će ga izbosti noževima?“ „Gospodar… gaji veoma jaka osećanja prema svojim ženama.“ „Ne sumnjam. Neke od njih se jebu kao Jelena Trojanska. A šta ćemo s ostalim?“ „Gospodaru?“ „Ne pravi se nevešt, Persijanče… Nismo Narses i ja digli vojske da bi u bici odlučili ko će da guzi kurve iz njegovog harema.“ „Plemeniti gospodar…“, Afarban je sad već pomalo oklevao, „ostavlja… sva politička pitanja… rimskoj filantropiji.“ „Kome?“ „Rimskoj… filantropiji.“ Galerije baci dopola ispijen pehar u stranu i priđe Narsesovom povereniku. „Rimskoj filantropiji?“ „Tako je, gospodaru.“ Cezar na to tresnu Afarbana pesnicom posred lica; ovaj se sruši kao pokošen. Dok je poklisar pokušavao da šakama zaustavi krv i sakupi razbijene zube, cezar se okrenu najbližem oficiru levo od sebe. Bio je to Dimitrije. „Tribune. Dodaj mi svoj mač.“ Dimitrije je zbunjeno gledao u njega: „Cezare?“ „Jupitera mi, vojnice… Čuo si naređenje!“ Dimitrije istupi i isuka mač. „Gospodaru, poklisarstvo je svetinja, ne smeš ubiti glasnika…“ „Niko te ništa nije pitao, tribune Dimitrije“, odvrati Galerije uzimajući gladijus. Zatim priđe Afarbanu koji je još uvek bio na kolenima. „Filantropija kažeš? Filantropija? Jebeni Persijanac mi priča o filantropiji? Reci mi, govno jedno… Gde je bila jebena filantropija

kada ste zarobili cara Valerijana?“ „Gospodaru?“, promumla Afarban kroz krv i zube. „Publije Licinije Valerijan? Zvuči poznato? Kada ste ga zarobili posle bitke kod Edese… Tačnije, kada ste ga na prevaru uhvatili nudeći mu primirje, da li ste se tada setili filantropije? Mučili ste ga i ponižavali… Služio je vašem kralju kao klupica kad bi se ovaj peo na konja… Na kraju ste ga odrali i njegovu kožu napunili slamom. Bio je izložen u hramu u Ktesifonu kao neko strašilo… I posle svega toga ti dolaziš s molbama tvog kukavnog kralja, i pozivaš se na rimsku filantropiju… ti… jebeno varvarsko pseto.“ Afarban podiže glavu, ali samo da bi dobio još jedan udarac jabukom gladijusa u lice. On se sruši na zemlju a Galerije stade iznad njega s uperenim mačem. „Mogao bih da ti pokažem malo naše rimske filantropije, insektu, isto kao što ste vi pokazali Valerijanu i njegovim vojnicima. Mogao bih da vratim Narsesu njegovu porodicu… Možda mu trebaju nova strašila? I tebe zajedno sa njima. Ili bih možda mogao da ih zadržim za sebe pa da im odrane kože okačim na zidove moje palate u Nikomediji? Ali ne…“, reče odjednom i gotovo bez gneva. „Ja nisam smrdljivi divljak poput tvog kralja i njegovih predaka.“ Galerije odstupi i vrati Dimitriju mač. „Idi sada… I kaži svom gospodaru da moćni Galerije prihvata njegove uslove. Poruči mu da ja nisam njegov otac i da neću prema njegovim ženama i rođacima postupati onako kako je on postupao s Rimljanima. Dobro, to što sam pojebao neku od njih može shvatiti kao moje pravo osvajača. I da… Poruči mu da će o sudbini njegovog carstva i njegovih teritorija zaista odlučivati rimska filantropija. Kad se to desi, neka ne cvili i ne buni se… jer ju je on prvi pomenuo.“ Afarban se hramljući povuče iz šatora. Galerije naredi da mu se natoči novi pehar vina.

IX Nisbis, blizu Eufrata, zima 298. n. e. Dve postrojene vojske, nekada ljuti suparnici, sada stoje zajedno. Ovoga puta one neće nasrnuti jedna na drugu vođene životinjskim nagonom za ubijanjem. Niti će čelik govoriti u ime njihovih zapovednika. Ovoga puta vojske paradiraju, pokazuju svoju slavu i moć. Poraženi Narses dobro se potrudio da sakupi dovoljno vojnika i plemića kako bi impresionirao Galerija i njegovu armiju. Rimski cezar i persijski kralj sreću su se sad, prvi put licem u lice. Nakon što su se legije postrojile, Galerije je u carsku odaju stupio u pratnji samo dva čoveka, građanina i vojnika. Prvi je bio Dioklecijanov sekretar Sikorije Prob, on je predstavljao avgusta. Prob se pre mesec dana već susreo s Narsesom, u jednom malom mestu na reci Asprud, gde mu je izložio ponižavajuće uslove primirja. Persijski kralj je u zamenu za mir i povratak talaca koji su držani u Antiohiji morao Rimu da ustupi pet provincija. Bila je to ogromna teritorija – obuhvatala je ceo gornji tok Tigra sve do jezera Van. Na taj način napravljen je moćan grudobran za zaštitu granice carstva od varvarskih upada i istovremeno ojačan protektorat Jermenija. Narses je uz to morao da ustupi dobro parče teritorije na jugoistoku, što je kralja Iberije primoralo da postane rimski vazal. To je Galerijevu pobedu učinilo toliko blistavom da se pričalo kako je ravna onima koje su proslavile Aleksandra Makedonskog. Drugi čovek u Galerijevoj pratnji bio je Konstantin.

Da se cezar pitao, mladi konjički oficir iz Naisusa bio bi poslednji koji treba da stoji kraj njega u jednom ovako svečanom i velikom trenutku. Ali, to je avgustova odluka. Dioklecijan je smatrao, i to mu do tančina obrazložio u pismu, da Konstantin svojim prisustvom prilikom ovog susreta simbolički predstavlja svoga oca, a njegovog savladara, tako da Narses ne povija glavu samo pred njim i Galerijem, već i pred Konstancijem Hlorom, gospodarem Galije i Britanije. Stojeći pred persijskim kraljem i njegovom svitom, Galerije se jedva uzdržavao da ne pokaže gnušanje koje je osećao već pri pogledu na njih. Široka odeća koju su nosili, u svim mogućim bojama, sa blistavim ukrasima, više je pristajala ženama nego muškarcima koji bi da ukrste sablje s rimskim mačevima. Negovane brade davale su podmukao izgled njihovim izduženim licima, a docrtane zarasle obrve kao da su skrivale poglede pune zlobne oštroumnosti. Ta mešavina meke raspusnosti i impresivne hrabrosti, drske hvalisavosti i sebičnog lukavstva, prosto mu se gadila. Bio je to narod čiji je ovozemaljski život bio ispunjen mračnim čaranjima i nedokučivim vradžbinama. To su ljudi koji leševe svojih neprijatelja bacaju psima i pticama za hranu. Narod koji se klanja svetom ognju što neprestano gori u velikoj odaji u kraljevom dvoru. A kralj? Kralj je razmaženi mistik s tetovažama po licu i ramenima, okružen nekromantima i vračevima, plemićima u blistavim oklopima što su na glave nataknuli groteskne kacige okićene perjem. Zbog svega ovoga Galerije mu je namenio poseban poklon. Taj poklon trebalo je da mu preda upravo Konstantin. Nakon što je magister memoriae Prob ponovo izdeklamovao uslove pod kojima je sklopljeno primirje, nabrajajući osvojene teritorije i veličajući cezara, pred Narsesa stupi Konstantin s drvenom kutijom u kojoj je bio poklon za kralja. Narses mu priđe, i pogledi im se sretoše. Prepoznao ga je. S tom razlikom što lice kralja ovoga puta nije bilo lice uplašenog begunca iz šatora. Bilo je to lice dostojanstvenog čoveka koji stoički prihvata svoju sudbinu. Gledali su jedan u drugog neko vreme, a onda

Narses podiže poklopac kutije. Zurio je tren ili dva, preneraženo, u njen sadržaj, koji je i samom Konstantinu bio nepoznanica, a onda povrati prisebnost i poseže u kutiju. Ono što je izvukao i podigao u visinu očiju zaprepasti i Konstantina. Bio je to mali drveni mač. Galerije je zaista bio domišljat u naumu da ponizi protivnika. Poklonio je persijskom kralju rudijus, drvenu repliku mača kojim su darivani gladijatori koje bi gospodari oslobodili. Na ovaj način mu je očigledno poručivao da je postao slobodan tek kada je sagoreo u borbi protiv Rima. I da, paradoksalno, rudijus koji drži u ruci nije simbol njegove slobode, već ropstva u koje je dopao. Konstantin se osećao postiđeno zato što učestvuje u jednom ovako prostačkom činu, nedostojnom cezara, nedostojnom Rimljanina, nedostojnom čoveka… I što mora u oči da gleda tog mladog kralja dok ovaj u desnici drži simbol svoga najvećeg poraza, poslednji dar velikodušnog Galerija, poslednje poniženje. No, Narsesove oči nisu bile oči poraženog, Narsesov pogled nije bio pogled onog čoveka kojeg je zatekao u šatoru kako trpa dragocenosti u vreću kao kakav bestidni lopov ili uboga izbeglica. Čitav ovaj rat, i poniženje poraza, kao da su iz korena izmenili njegovo biće. Gestom punim nekog neobičnog spokoja, persijski vladar prvo se Konstantinu blago nakloni a onda učini nešto u šta ovaj jedva da poverova – zadenu rudijus za pojas. Osećajući stid u svakom damaru svog tela, Konstantin zatvori drvenu kutiju pa se i on blago nakloni. Tada Narses progovori, glasom koji je bio više šapat. Bile su to samo dve reči, izgovorene na latinskom. „Gratias… multas.” Samo te dve reči, možda jedine koje je mladi kralj znao na latinskom, bile su dovoljne da iskaže dostojanstvo u jednom ovako teškom trenutku, i Konstantin nije mogao da mu se ne divi. Njegova vojska bila je poražena, njegova porodica bačena u ropstvo, njegova zemlja rasparčana, njegov narod ponižen… Govedar mu poklanja rudijus kao nekom sirotom robu u obesnom činu luđačke

nadmenosti i samoljublja, a mladi kralj na sve to ima samo dve reči – Hvala mnogo. U nekim budućim danima, kada jermensko nebo zaboravi pobednike i poražene, kada više ne bude ni Rima, ni Persije, ni sveta, neki će letopisac zapisati kako je ponosan bio jedan kralj u trenutku kada su ga pretvorili u roba. Do tada, pijani vojnici klicaće Govedarovo ime, dizati visoko čaše s vinom u njegovu čast, velike i teške reči krasiće slavoluke, desnica moćnoga cezara na reljefima će dizati koplje uvis, u snažnom zamahu kojim se ruše varvarski kraljevi; goreće svece u hramovima i vatre na Marsovom polju, svetina će padati ničice za malo hleba i malo igara, i svi će slaviti ime Galerija, cezara, pobednika… Svi, samo ne on. Ne Konstantin. Jer on odlično zna da put kojim Govedar ide nije i njegov put. I da nikakava apoteoza koja ga čeka na njegovom kraju ne može pročistiti svu ovu surovost, savbes i svu sramotu… Još tada, daleko od purpura, daleko od oca koji je vojevao na severu, od rodnog Naisusa, još dalje od večnog Rima i srca carstva, Flavije Valerije Konstantin odlučio je kakav će vladar da bude. A Galerije, opijen slavom pobednika i vinom iz Makedonije, zanet moći koja mu je bila položena u grube težačke ruke, nije ni slutio da je u trenutku kada je Konstantin predao rudijus Narsesu, jedan imperator umro… …da bi se drugi rodio.

X Aleksandrija, Egipat, 302. n. e. Dok je Rim bio zanet svojom veličinom i svojom snagom, u Aleksandriji, velikoj luci koja je carstvo hranila žitom, uzdigao se anonimni čovek po imenu Elpidije Ahilej, i proglasio sebe avgustom. Nakon dugoga oklevanja, Dioklecijan se odlučio za opsadu grada. Trajala je punih osam meseci. Avgust je tom prilikom primenio jednu surovu taktiku: naredio je da se sistematski ruše akvadukti pa su stanovnici Aleksandrije moreni žeđu. Iako je učestvovao u tome pohodu, pre nego što će biti poslat u Jermeniju da se pridruži Govedaru, Konstantin nije bio među onima koji su po padu Aleksandrije dali sebi oduška u pljački i ubijanju. Kasnije je čak čuo priču da je Dioklecijan, ujahavši pobedonosno u grad, naredio da vojska pobije sve na šta naiđe, bio to čovek, dete ili životinja, sve dok krv ne dosegne do kolena njegovog konja. Čak i od čoveka koji ruši akvadukte nije se očekivala tolika okrutnost. Ipak, kažu priče, blizu gradske kapije avgustov se konj okliznuo preko nekog od mnogobrojnih leševa koji su ležali po ulicama, poklekao i okrvavio koleno. Dioklecijan je u tome video poruku bogova, i smesta opozvao svoje naređenje. Čak je i Ahilejevu porodicu poštedeo. Nije je pobio, samo ih je sve prognao. Žitelji Aleksandrije su ovaj njegov gest, kao i to što im je dozvolio da zadrže određenu količinu žita od one namenjene Rimu, shvatili kao izraz neizrecive milosti, toliko da su počeli da broje godine upravo počev od avgustovog dolaska na vlast.

Aleksandrijski prefekt Pompej nedugo zatim podigao je i stub u njegovu čast. Konstantin stoji ispred tog monolitnog svedočanstva što prkosno probada plavo egipatsko nebo i sriče natpis na njemu: „Najsvetijem autokrati, geniju grada Aleksandrije, nepobedivom Dioklecijanu.“ Šta je careva mudrost donela ovom gradu? Na prvi pogled – donela je mir. Zar to nije najdragoceniji od svih poklona koje jedan vladar može svojim podanicima podariti? U celome Egiptu prestale su pobune. Čvrsta ruka Rima postarala se za to. Konstantinu se to namah učini neobičnim: ako ništa, dobar deo pobuna na obodima carstva izbija zato što su pagani čvrsto rešeni da brane svoju religiju. A Egipćani kao da su se umorili od krvoprolića, i shvatili da mora da bude onako kako je zamislio visoki čovek ogrnut purpurom, koji je u njihovu zemlju došao pod senkom zlatnog orla i sa silom čiji takmac oni ne mogu da budu. A rimska vera? Rimska vera nikad nije bila nametljiva. Plaćaj porez, priznaj imperatora za poluboga… i veruj u šta hoćeš. Rimu je tako ostajalo najveće parče afričkog žita a Egipćanima njihovi religijski sporovi, u kojima su iscrpljivali svoj fanatizam i ono malo snage što im je ostalo. Ipak, samome Dioklecijanu to nije bilo dovoljno. Učinio je još jedan korak, koji je Konstantina prilično zbunio, naročito ako se ima u vidu da je mladi konjički kapetan bio jedan od onih koji su bili nadležni da cezarovo naređenje sprovedu u delo. Tri dana pre pomenutog vrelog jutra Konstantinu je bila dodeljena centurija sačinjena isključivo od veterana, sa zadatkom da posete jednog od aleksandrijskih trgovaca na glasu. Taj čovek nije bio poznat samo po svome bogatstvu i vezama, već i po tome što se njegovo ime izgovaralo sa strahopoštovanjem i onom vrstom zazora koji prosti ljudi gaje prema nečemu što im je nepoznato. Trgovac je, kako je Konstantinu rečeno, čarobnjak. Konstantin i njegov ađutant Helvije smejali su se dugo i glasno kada im je gonič robova u luci kazao da njihov trgovac zna tajnu pretvaranja običnih metala u zlato. A sve to učinilo se još bizarnijim kada je stiglo cezarovo naređenje da se spale

svi drevni egipatski zapisi o proizvodnji zlata i srebra, kao i da je to jedan od načina da se spreče pobune protiv Rima. Nema zlata, nema vojske – nema ni mahnitih Egipćana koji kidišu na rimske vojnike. Cela stvar trebalo je da bude obavljena pedantno, ali činjenica da su Konstantin i njegovi vojnici celo popodne proveli u taverni, ispijajući vino i pivo, nije doprinela da zadatak bude urađen bez buke i meteža, već upravo suprotno. U trgovčevu kuću upali su kao u neprijateljski logor, pod škrtom svetlošću baklji i oštrim pogledima kipova Iziđe, Ozirisa i Anubisa. Krenula je pljačka i premetačina koju Konstantin nije mogao da obuzda. Trgovca i njegovu ženu zatekli su u postelji, i dok je ovaj pokušavao da ih spreči u njihovom naumu, redajući kletve na jeziku koji nisu razumeli, jedan od veterana razbi mu nos jabukom gladijusa. To je bila greška: trgovac je bio lični prijatelj aleksandrijskog prefekta Pompeja. Zalud će se legionar kasnije pravdati time da je samo obavljao povereni mu zadatak – sutradan zamalo nije izdahnuo dok su ga bičevali privezanog za drveni stub. Da stvar bude gora, Helvije je srušio statuu Serapisa iz Sinope, i ona se razbila u paramparčad. „Od svih egipatskih božanstava, ti si morao da se nameračiš baš na njega?“, upitao je Konstantin. „Kip je samo kip…“ „Da… ali ovaj ovde je Ozirisov srodnik. „I šta s tim?“ „Ništa… samo… za Egipćane je on specifično božanstvo.“ „Zaista? A kakvo?“ „Baš kao i Oziris… On je bog mrtvih.“ „Da li to treba da me uplaši?“ „Ne… samo kažem.“ Alhemijske spise koje je trgovac-čarobnjak navodno trebalo da poseduje, nisu našli. Nakon premetačine vratili su se u tavernu i nastavili s bančenjem. Trgovac se sutradan žalio prefektu pa su, sem veterana koji mu je razbio nos, kažnjeni i Konstantin i Helvije. Novčano. Aleksandrijski

prefekt Pompej znao je da nije dobro zamerati se Konstanciju Hloru. Nakon toga Konstantinu su dali nekoliko dana slobodno. I evo ga ovde, u prelepoj Aleksandriji, kako ne zna šta će sa sobom dok zuri u nedostižno sunce i u mlitavoj ruci drži skoro ispražnjenu mešinu s vinom. Utom začu poznat glas. „Tit je mislio da će problem s pobunjenicima iz Judeje resiti tako što će ih pobiti i srušiti im hram. Nakon što je to učinio, oni su se rasuli po Sredozemlju. Reči bolno odjeknuše u glavi otežaloj od mamurluka. „…Njihova vera preplovila je mare nostrum“, nastavi glas neumoljivo, „i već je u Rimu.“ Konstantin se okrenu i čkiljeći pogleda u čoveka čije se nerazgovetno obličje naziralo u lučkoj vrevi. „A zašto bi mene bilo briga za to?“ „Trebalo bi da znaš na šta su spremni ljudi koji veruju…“, nasmeši se tribun Dimitrije prijateljski. „I šta će sve učiniti da bi zaštitili svoje znanje, i preneli ga dalje.“ „Ljudi… koji veruju?“ „Zar si stvarno mislio da će se Egipćani tek tako odreći svojih svetih spisa? Da će tvoj trgovac mirno čekati da dođeš, oduzmeš mu ih i spališ?“ „Ah… znači već se pročulo.“ „Glas o neuspehu putuje brže nego glas o slavi. To je zato što ljudskim ušima više prija da čuju da se neko srozao u balegu i blato nego kako je dotakao nebo. I, pravo da ti kažem… oficiri i oficirčići u logoru bili su veoma radosni kad su čuli kakvu si glupost izveo u trgovčevoj kući. Tatin sin uspeo da zabrlja. Ima li za njih veće radosti? Sada će moći da uživaju u otrcavanju i podsmevanju nadobudnom kopiletu Konstancija Hlora.“ „Pa opet… ja ću i dalje biti sin cezara, a oni gomila mesa koja stoji između varvara i Dioklecijanove carevine, i čeka na ubod kopljem koji će označiti kraj njihovih bezvrednih života.“ „Nije lepo što tako pričaš o svojim nadređenima. A i tolika

gordost… Ona je uzrok što je ovaj svet pao u tamu.“ „Još jedna priča s naravoučenijem? Suviše sam mamuran za to, brate…“ Dimitrije se nasmeši i krenu prema uličici koja je vodila ka istočnoj kapiji. „Pođi sa mnom“, reče. „Želim nešto da ti pokažem.“

XI Pred njim je dug podzemni hodnik. Mračna rupa u zemlji koju kao da je prokopao neki gigantski crv. Da li ovako izgleda Donji svet, u kome caruje Had, sin Krona i Reje, brat Zevsa i Posejdona, ćutljivi i večito natmureni bog podzemlja? Da li ovde stoluje on koga ne može umilostiviti nikakva žrtva? Onaj koga nazivaju Podzemnim Zevsom? Tartareus Jupiter. Konstantinu je, još kao dečaku, jedan od učitelja pričao kako Platon kaže da su Rimljani, iz straha i poniznosti prema ovom strašnom i okrutnom bogu, smislili ime Pluton, što znači „Obogatilac”. To je zato što se veruje da Pluton gospodari utrobom zemlje… a ona je izdašna: sem biljaka, koje od njega zazivaju orači i seljaci, Pluton daje i plemenite metale, on je bog srebra i zlata. Samim tim, on je jedan od onih koji krote i hrane večitu ljudsku pohlepu, zbog čega mu je nadenuto još jedno ime – Dis, od dives, što znači bogat. Dis je gospodar mnogima, ne samo onima što žive u njegovome staništu, ne samo senkama davno umrlih, ne samo dušama što ječe u agoniji na tom groznom mestu koga se i sami bogovi gnušaju… Dis je gospodar i onima koji žive iznad. I koje će pohlepa za darovima koje daje utroba njegovog carstva konačno odvesti do asfodelske livade na obali Stiksa, a možda čak i dublje, u Ereb, najmračnije mesto Donjeg sveta. Nema sumnje, negde tamo Dis čuva posebno mesto za drčnog cezara Galerija. Konstantin ne uspe da se ne osmehne kada mu kroz glavu prođe ova misao. Dok je bio na Dunavskom limesu, majka mu je jednako slala knjige. Bilo joj je neobično važno da joj sin ne izraste u neotesanog prostaka čija su razmišljanja i ambicije omeđeni grubom rimskom vojničkom

logikom. U početku, Konstantin nije razumeo svoju mater, niti je nalazio da je čitanje privlačnije od bančenja po tavernama. Ipak, sve poslate knjige pažljivo je pročitao, i filozofiju, i istoriju, i poeziju… Jedna od knjiga koja mu je tada dopala ruku imala je i detaljan opis Donjeg sveta. Bila je to Vergilijeva Eneida. U njoj mudri pesnik kaže da je ulaz u Disovo carstvo kod Avernskog’ezera, nedaleko od Kume. Jasno se seća i opisa predvorja – na samom ulazu leže Žalost i Griza savesti, i sve drugo što će kasnije, na ovaj ili onaj način, sresti u burnim godinama koje će doći: Starost i Oskudica, Bolest i Strah, Rat i Nesloga… Sve te pošasti bde nad rupom koja vodi u Had, na međi što razdvaja dva sveta. Nisu one došle od bogova, one su ljudska tvorevina. I to možda i jeste najveća ironija: čoveka pre ulaska u mračno Disovo carstvo ponovo dočekuje ono čime je u svom kratkom životu mučio i sebe i druge. Ipak… Bilo je još nečeg tamo dole, u odajama Podzemnog Jupitera. U sredini predvorja Donjeg sveta je gigantski brest, pod čijim listovima vise snovi. I ponekad bi Konstantin sanjao kako ih bere, poput zrelih jabuka, a nakon buđenja činilo mu se da mu je na jeziku i usnama ostao njihov ukus. Ovo pak mesto, smešteno negde ispod aleksandrijskih zidina, nije bilo Donji svet, iako je podsećalo na njega. Kada su ušli i konačno stigli na odredište, Konstantin je bio više nego iznenađen: u ovome podzemlju, ovome carstvu mraka što miriše na memlu i raspadanje, nisu živeli demoni i duše umrlih. Bili su tu ljudi… Živi ljudi. Šćućureni po uglovima podzemne odaje, obasjani slabašnim odsjajima baklji, očiju belih i svetlucavih u polumraku. Konstantin je pogledom nemo preletao po unutrašnjosti katakombe, nikako ne uspevajući da se povrati iz prvobitne zapanjenosti. „Šta rade ovi ljudi ovde?“, konačno se oglasi. „Kriju se.“

„Od koga?“ „Od cezara i njegove pravde.“ „Zar i deca? „I deca.“ Dimitrije priđe jednom dečaku čija su se rebra nazirala ispod tanke kože na pregladnelom telu, i pomilova ga po glavi. „Galerije u njemu ne vidi dete. Naš plemeniti cezar u njemu vidi samo jedno… neprijatelja.” „Neprijatelja?“ „Rim… dok god ga bude, imaće neprijatelje u svakom ko ima svoju volju, svoje misli i svog boga… “ „Ali Rim je, brate, jedina mogućnost koju imamo.“ „Da li, Konstantine?“ „Ja ne vidim druge… “ „Tako govori sin jednog cezara.“ „Šta hoćeš da kažeš? Da sam kriv zato što sam plemenitog porekla? Da sam ja ove ljude prognao ovde? Bilo je katakombi i u mom rodnom Naisusu kada sam bio dete… Ovi ljudi… oni se oduvek kriju ispod zemlje.“ „Oni su odabrali da budu u katakombama… onog trenutka kada su odabrali Hrista.“ „E, pa onda… neka podnesu teret svog izbora.“ Konstantin se okrenu da pođe nazad. Njegov dugi oficirski plašt zaigra u mraku. Dimitrije krenu za njim. „Okrećeš mi leđa?“ „Tvoja je stvar ako si resio da se pridružiš Nazarećaninovoj sekti. Ali upamti jedno… U Galerijevoj vojsci nema mesta za oficire hrišćane.“ „Ja nisam hrišćanin.“ „Ako je tako, zašto si me doveo ovamo?“ „Da bi cezarov sin video i drugo naličje sveta.“ „Cezarov sin ga je video… u Persiji, Egiptu, na Dunavu… Jedna strana mača razlikuje se od druge samo po tome što još nije

okrvavljena. Tako je i sa svetom…“ „I ti takvim svetom želiš da vladaš, brate moj?“ Mladi centurion ne reče ništa, samo nastavi da se probija kroz hodnik. Dimitrije ga je pratio, pomalo iznenađen što Konstantin zna put nazad iako je samo jednom prošao kroz lavirint podzemnih hodnika. Negde blizu izlaza Konstantin zastade. Na zidu katakombe bila je grubo iscrtana slika ribe; slabašna sunčeva svetlost dopirala je odozgo i senčila njene ivice. Kratko se zagleda u crtež a onda reče: „Kažu da je njihov bog bio drvodelja… A da su njegovi učenici bili ribari?“ „Tako je“, odgovori Dimitrije. „To je malo više od roba… Kakvu promenu svetu može doneti neko tako niskoga porekla?“ „Poreklo… Oni veruju da je Isus sin Jedinog Boga. Ima li ičeg uzvišenijeg od toga?“ „I naši cezari i avgusti veruju da su božji sinovi, ili barem njegovi izaslanici… i svako ko je poželeo da uzurpira presto, nalazio je sebe na nekoj grančici drveta čiji koren seže u božansko. Svaki luđak, svaki ubica, svaki krivokletnik i razvratnik, svaka pijana budala, što se drznula da odene purpur… svako od tih bestidnika i ološa govorio je o sebi kao o bogu. I niko od njih, čak ni kada su ih noževima na komade sekle njihove najvernije sluge, nije se odricao toga božanskog u sebi… nije želeo da prihvati ništost ljudskosti… čak ni kada su carske odaje njihovom krvlju bojene… čak i kada su se gušili u sopstvenom izmetu, i utrobi… oni su sebe smatrali odabranim, izvišenim… Reci mi, Dimitrije… šta je to u čoveku što ga nagoni ne da veruje u Boga… već da bude Bog?“ „Hristos je drugačiji. „A u čemu to, brate moj?“ „On jeste Bog… ali je ujedno i čovek.“ Konstantin se nasmeši. „Da li bi mogao da veruješ u boga… ako si jednom video kako

krvari?“ „Mogao bih da probam.“ „Onda, probaj, brate… Ali na mene ne računaj.“ „Ti si rođen za nešto više od Govedarovog oficirčića. Tvoja sudbina čeka da je ispuniš.“ „Znam…“, reče Konstantin i krenu naviše, ka mestu odakle je blistalo parče egipatskog neba. „I nameravam da je prigrlim, sam. Bez pomoći boga… ili čoveka.“ Tren potom, kao da ga je samo Sunce progutalo, centurion Flavije Valerije Konstantin nestade na samome izlazu iz katakombe. Vino je dobro. Vino donosi reči. One teku kao bujica s njegovih usana, bez reda, smisla, zadrške… On se hvališe i svađa, zaziva bogove i proklinje, psuje poput prola i citira Seneku i Katona… Naglas deklamuje Ovidijeve sonete, bar ono čega može da se seti dok mu se zadebljali jezik zapliće u ustima… Čuje podsmeh svojih drugova iz legije, ali ne mari za to: i on se podsmeva njihovim prostim manirima, neznanju, niskom poreklu, pa što se oni ne bi podsmevali njegovoj plemićkoj erudiciji koja ovde, medu zidovima ove aleksandrijske taverne, znači koliko i pseći leš gore na ulici. Vojnici razumeju samo onu poeziju koju tvori susret metala s mesom, i samo one pesnike čiji stihovi su iskovani u grotlu borbe. Pevaju oni… o, da… I Konstantin je često pevao s njima. Pesme o starim vremenima, o starim kraljevima i junacima koji su se usudili da izazovu bogove… O kurvama iz Nerbone i brzim doratima iz Numidije… O zlatu, nevinosti, časti… I o smrti. O poljima jelisejskim po kojima jašeš gord i slobodan, i nosiš o boku mač i mešinu s vinom, a u šaci samo jedan dukat. Pravo do reke Stiks, gde čak ni zakletve samih bogova ne vrede. Gde nesahranjene duše po sto godina čekaju da pređu na drugu stranu. Na tim vodama, u svojoj zarđaloj barci, živi grozni čamdžija Haron; iznad zamršene bele brade, ispod kose koja mu pada preko čela, plamte njegove oči – ni mrtve ni žive. Plamte poput sveca nanizanih po stolovima i ispred niskih prozora krčme, za

svako društvo po jedan čamdžija, za svakog čamdžiju po jedna duša… Konstantin ustaje od stola i posrče ka izlazu. Zastaje napolju kako bi se oslonio o zid jer oseća da su ga noge nakratko izdale; udiše svež pustinjski vazduh, i oseća se bolje. Počinje nekontrolisano da se smeje dok posmatra zvezdano nebo nad Aleksandrijom, i oseća kako mu vrelina koju donose vino i reči kola kroz vene. „S puta, robe!“ Glas koji naređuje pripada visokom crnom čoveku u belim haljinama. Kontrast između njegove crne kože i svetle odeće Konstantinu se učini pomalo apsurdnim u ovome mraku. Ali baklja koju ovaj nadnese pokaza pravu sliku stvari: visokog telesnog čuvara sa sabljom zadenutom za pojas, još trojicu takvih iza njega, i nosiljku, bogato ukrašenu, čija su pratnja bili. „Ja nisam… ničiji… rob“, s teškom mukom izgovori Konstantin, ne baš siguran kome se obraća, crnom čoveku ili sopstvenom ocu, ne baš siguran ni gde se nalazi, na dugoj aleksandrijskoj ulici ili na stepenicama očeve vile na Medijani. „Neću da ponavljam. Sklanjaj se s puta, ro…“ Crni čovek nije opazio kad je Konstantin potegao nož, osetio je samo sečivo pod grlom, i čuo hrapav glas kako mu govori: „Nazovi me još jednom robom i nateraću te da pojedeš sopstvenu džigericu.“ Crni čovek piljio je u njega razrogačenih očiju – shvatio je pretnju ozbiljno. Ostali potegoše sablje, ali Konstantin za to nije previše mario. Pre nego što su oni stigli da bilo šta urade, iz nosiljke se začu glas. „Šta se to dešava? Bogovi, hoćete li me ikad odvesti do vile?“ Bio je to ženski glas. I bio je to lep glas. Konstantin je to jasno mogao da pojmi sa mesta gde je stajao i sečivo noža prislanjao na Adamovu jabučicu crnog čoveka. Par dugih nogu tada se pomoli iz nosiljke i devojka u crvenoj haljini bosim stopalima stupi na hladnu aleksandrijsku kaldrmu. Bez mnogo

oklevanja ona se progura između dvojice svojih pratilaca i zastade da bi ga dobro osmotrila. Duga griva crne kose padala joj je niz dugi vrat i preko poprsja; na grudima je visio masivan zlatan medaljon s izgraviranom glavom bika. Zagledala se u Konstantina tamnim očima koje su se ugnezdile na svetlom, gotovo bledom licu, a onda ravnodušno izgovorila: „Pusti mog čuvara, vojnice, i neću tvome nadređenom reći da te izbičuje.“ „Ja nemam… nadređenog… moja gospo.“ „Onda ću te izbičevati lično ja, pijana budalo.“ „Oh… pa to uopšte ne bi bilo loše“, složi se Konstantin. Devojka u neverici zavrte glavom, ne znajući šta da čini; da je u pitanju lokalna skitnica, njena pratnja već bi resila problem, ali činjenica da je drznik pred njom rimski legionar prilično komplikuje stvari. „Dobro…“, slegnu ona ramenima. „Platiću ti da ga pustiš. Koliko tražiš?“ „Prvo me ovaj tvoj crni psić nazove robom… sada ti pokušavaš da kupiš moju čast. Čime sam te toliko uvredio, gospo, da zaslužim sve ovo?“ „Idealista, ha? Ne voliš novac? Dobro, šta onda želiš? Bure vina?“ „Njegova jetra na srebrnom tanjim dobro bi došla“, frknu Konstantin pokazujući glavom na čoveka koga je držao. „To neće moći… skupo sam ga platila. Ti stameni crni Egipćani odlična su telesna garda. „E pa, ovaj se…“, naceri se Konstantin i pritisnu nož toliko da koža na vratu gospinog čuvara poče da ispušta krv, „…nije baš pokazao.“ „Siguran si da nećeš novac? Znaš kako kažu: Homo sine pecunia – imago mortis.” „Hominem agnoscis ex operibus suis. Ne po tome koliko mu zlata zvecka u vreći.“ „Pijani vojnik koji citira Cicerona? Na šta sve čovek neće nabasati na ovim ulicama noću… I šta misliš sad da uradiš? Da ga ubiješ?“

„I to je mogućnost “ „Slušaj me, budalo jedna, moj otac je senator i on…“ „Stvarno? A moj otac je cezar.“ Devojka prasnu u smeh, zatim se namršti i krajeve haljine povuče nadole – opazila je da se Konstantin preko stražarevog ramena zagledao u njene noge. „Šta se ovde događa?“, začu se treći glas. Iz mraka istupi stamena figura rimskog generala, iza njega ljudi iz pratnje. Konstantin prvo pogleda u njegove generalske insignije koje su blistale na mesečini, zatim u njegovo lice. Kada ga je prepoznao, ruka koja je držala nož zadrhta. „Centurion Flavije!“, dreknu general Georgije. Konstantin momentalno pusti crnca, vrati nož u kanije, salutira i ukruti se u stavu mirno. „Generale, gospodine!“ Georgije mu priđe i naže se, ali kad oseti snažan miris vina, odstupi nazad. „Šta to radiš?“ „Ništa.“ „Ništa?“ „Ništa, gospodine.“ Georgije se okrenu prema devojci. „Gospo Minervina, jeste li dobro?“ „Malo sam uprljala tabane…“, odvrati ona ljupko. „Ali sve je u redu.“ General ponovo pogleda Konstantina. „Zašto ti je nož bio pod grlom čoveka iz pratnje gospe Minervine?“ „Uvredio me je.“ „Uvredio te je? I to je za tebe razlog da preplašiš kćerku čoveka koji je lični prijatelj imperatorov?“ „Ja… nisam znao…“ „Čuo si za senatora Marcela Eustohija Kastricija?“ „Jesam.“ „Naravno da jesi, budalo. On je lični prijatelj i tvoga oca. Bio mu je

savetnik u Galiji četiri godine.“ Minervina tada priđe i stade između generala i Konstantina. „Njegov otac?“ „Da, gospo… Ovde pred vama, bazdeći na znoj i jeftino vino, stoji Flavije Valerije Konstantin, centurion prvog koplja u pobedonosnoj Trinaestoj legiji i sin tetrarha Konstancija. Je li tako, Konstantine, momče?“ „Jeste, generale!“, dreknu Konstantin kao da je u legiji. „Na usluzi, generale!“ „Na usluzi?“, nasmeši se Minervina. „Šta, mislite, generale Georgije… Da ne bi možda trebalo da otpustim svoje ljude i uzmem ovog… Cezarovog sina… da me čuva? Je li čemu?“ „Dobar je u ratu. Ovo je vreme mira. Vojnici poput njega ne znaju šta će kad nisu pod kozjom kožom. „Ne bih baš rekla. Ovaj čita Cicerona. Stvarno bih mogla da ga uzmem u službu… za konjušara, ili nešto tako.“ „A ja bih mogao da te uzmem za ženu“, na to će Konstantin. Minervina zaneme nakratko, šokirana, a onda pokri usta šakom i poče da se kikoće. „Mene da uzmeš za ženu? Ti?“ „Pustite ga…“, reče general Georgije. „Vidite da ne zna šta priča… mrtav je pijan.“ Minervina priđe Konstantinu i jednim elegantnim pokretom položi mu ruku na rame. Malo se nagnu, taman toliko da on oseti kako joj koža miriše na ruže. Zatim ga upita: „Konstantin? Tako beše?“ „Da.“ „Ne bih se udala za tebe ni da si poslednji muškarac na svetu.“ Legionari iz generalove pratnje počeše da se klibere, ali prestadoše čim ih Georgije popreko pogleda. „Idemo“, reče Minervina i uđe u nosiljku. Robovi podigoše nosiljku i u pratnji stražara malena svita nestade u mraku. Konstantin je stajao i nemo zurio u pravcu u kome su otišli. „Budi oprezan, mladi Flavije…“, oglasi se tada general Georgije.

„Žene su opasnije od uličnih razbojnika.“ „Zaista?“ „Razbojnici traže novac ili život…“, reče general davši svojim ljudima znak da krenu, „…a žene i jedno.i drugo.“

XIII Dimitrije, tribun u pobedonosnoj Trinaestoj legiji, nije siguran gde se nalazi. Naizgled, mesto kao i svako drugo. Još jedno pusto polje po kome će se proliti krv, kako bi kasnije iz nje iznikli plodovi pobede. Još jedno poprište bitke. Još jedno sudilište. Vreme stoji u ovoj neostvarenoj pustoši. Dimitrije se osvrće da bi je premerio pogledom. I pogled teče… Od niotkuda prema ničemu. Na sebi ima paradnu tribunsku uniformu: tribunski plašt što nemoćno visi sa širokih ramena, naoštreni gladijus u ukrašenim koricama, grudni oklop boje zlata… Na glavi mu je teška kaciga s ogromnom gizdavom krestom. Hladno mu je. Diže šake da ih protrlja, i taj pokret doživljava kao bolno težak. Okreće dlanove ka sebi i vidi… Dve sveže rane, otvorene poput pupoljaka nekog jarkocrvenog cveta. Krv nadolazi, kaplje iz njih, ali Dimitrije ne oseća ni nelagodu, ni bol… ništa… Samo mu je hladno. Rane su velike. Gotovo da kroz njih može da nazre zemlju pod sobom. Njegovi su dlanovi probijeni, to vidi sada… i shvata… to su robovske rane. Kao da je prikucan na krst, poput hiljada Spartakovih pobunjenika što su visili duž Apijevog druma dok im vrane nisu pokljucale oči i utrobu – surova lekcija pokornosti Rimu. Iznenada, počinje vetar. I svet se kovitla oko njega. Kroz vetar promiče jedva razaznatljiva prilika. Ona lagano dobija oblik, formira se. Stiže i staje pred njega.

To je dečak u plavoj odeždi. Ne može imati više od deset godina. Dimitrije zuri u njega, zapanjeno. Više mu nije hladno. Ali zato rane na dlanovima počinju da peku, i on steže zube kako ne bi krenuo da vrišti. Dečak uzvraća pogled. Ćuti. Bol postaje neizdrživ. Dečak mu prilazi i uzima ga za ruku. Bol prestaje. Dimitrije diže šake i vidi… Rana nema. Dečak ga gleda i dalje, blago, gotovo zabrinuto, a onda pomeri usne… I izgovori samo jednu reč: „Vatre.“

XIV Priča se da je čuveni rimski kuvar i rasipnik Apicije nasledio sto miliona sestercija, i da je većinu tog novca spiskao na bogate gozbe. Iza sebe je ostavio recepte po kojima su sladostrasnici i pohotni žderači pečenih jarebica mogli da ugode sebi i svojoj nikad utoljenoj gladi. Kada mu je od nasledstva ostalo nešto sasvim malo, kažu da je Apicije rezignirano zaključio da je bolje umreti nego živeti u siromaštvu lišenom gozbi i poslastica. Nedugo zatim počinio je samoubistvo. Rimske raskalašnosti i gladi bilo je i ovde, u Aleksandriji. Bogati građani prepuštali su se večerama gušeći se u slatkim i kiselim jelima, stotinama začina, crnom i crvenom mesu… Zalivajući sve to litrama piva i vina, ne hajući što dole na ulicama drevne Aleksandrije narod živi na crnom hlebu i žitnoj kaši, i čeka neki od velikih praznika da okusi meso. U triclinijumu, velikoj trpezariji jedne od bogatijih aleksandrijskih kuća, domaćin i gosti ležali su na klupama i ležajevima, i čavrljali ispod žive slike Dionisa na zidu. Konstantin je tamo prispeo u pratnji dva senatora. Godilo im je da budu u društvu sina cezara Konstancija, a stamena pojava visokog konjičkog oficira delovala je impresivno, kako na dame koje su Konstantinu upućivale čežnjive poglede, tako i na neznance, među kojima su i dvojica patricija, tek pristigla iz Rima i ubledela od morske bolesti koju su zaradili na galiji: kao da su se našli pred varvarinom ili divljom zveri. Konstantinu je sve to bilo dosadno. Naviknut na grub vojnički život, on nije nalazio ničeg zanimljivog u prežderavanju i povraćanju, spletkarenju i ogovaranju, slušanju beskrajnih razgovora o umetnosti i politici, a naročito je mrzovoljan

bio kada bi morao da odgovara na zapitkivanja u vezi sa vojnim pohodima u kojima je učestvovao. „Gospodaru Flavije, usudiću se da vas upitam…“, bio je uporan jedan od patricija, trgovac iz Masilije, koji je ovde začeo uspešan posao sa maslinovim uljem. „Da li je tačno da je naš cezar Galerije u bici kod Ktesifona zarobio čitav Narsesov harem?“ „Tačno je.“ „A da li je tačno da ih je sve… mislim, sve te žene u haremu… hm, isprobao?“ „Ne znam. Nisam mu držao svecu.“ „Zaista? Možda zato što ste i vi bili… hm… zauzeti?“ Raspusan kikot rasu se trpezarijom mešajući se sa zvucima frule i harfe. „Tako je gospodaru Spurije… Bio sam zauzet sakaćenjem onih koji su mislili da su mnogo duhoviti.“ Kikot prestade. „Ne zamerite mladom Flaviju, gospodo…“, oglasi se tada Kornelije Epicid, jedan od senatora u Konstantinovoj pratnji. „Još uvek se navikava na civilni život.“ „Da, tako je, senatore…“, složi se Konstantin, ustade sa svoje ležaljke, iskapi pehar s vinom i baci ga u stranu. „Kad pomislim koliko su dobrih ljudi poklali Persijanci da biste vi ovde mogli da žderete svinjske vulve i zbijate šale i parćanskim pičkama i rimskim kurčevima, obuzme me neka seta… što jeste razlika u odnosu na vojsku. Da sam ogrnut crvenim ogrtačem umesto ovom belom togom, obuzeo bi me bes… “ „Zaista?“, bio je uporan Spurije. „I šta bi to onda… u tom besu, hm… uradio Konstantin, sin moćnog Konstancija?“ Konstantin pogleda Spurija kako se vrpolji u svojoj ležaljci. „Verovatno bih vas pobio… sve vas koji ste ovde. Tebe prvog.“ Spurije se zagrcnu i zapanjeno pogleda u senatora Epicida; ovaj samo slegnu ramenima. „Ali to bi verovatno bilo gubljenje vremena, gospodaru Spurije…“, reče Konstantin i krenu u baštu. „Ionako ćete

pocrkati od jela i pića.“ Kada je izašao u prostranu baštu, koja se nalazila u samom centru vile, Konstantin oseti olakšanje. Sve je ostalo iza njega, bar zakratko: i opadačke govorancije i priče o tome kako je Sula bio pravi vladar jer je znao, umeo i ubijao kad treba i koga treba. Domaćin nije bio čovek koji uživa samo u gozbama i dobrom vinu. Bašta njegove vile bila je odraz i imućnosti i ukusa. Konstantinu je prijalo da šeta peristilom, kraj lepo uređenih fontana i bazena na čijem dnu su se šareneli mozaici morskih božanstava, pored umešno oblikovanih biljaka koje su baštu pretvorile u svojevrsni lavirint. Iako je ova moda u Rim došla još u vreme Tulija Cezara, istočnjacima nije bilo premca u pravljenju topijara – bila su to prava umetnička dela, a ova je egipatska bašta svojom lepotom to potvrđivala. Konstantin se s uzdahom seti peristila na Medijani, gde je odrastao, i kako mu se on u detinjstvu činio kao vasceli svet. Zastao je, seo na ivicu jednog bazena, posmatrao šareni svet oko sebe, pomalo se i čudeći toj skupoj prefinjenosti za koju patriciji daju mala bogatstva, a sve samo da bi imali čime da zadive goste, i gde da čitaju poeziju. „Vidim, mladi gospodaru… Ni tebi se ne sviđa društvo na gozbi?“, začu se glas iz polumraka. Konstantin vide figuru, očigledno žensku, zatim i lice koje je mekim narandžastim tonovima osvetljava baklja sa zida. Domina Minervina istupi iz senke. Konstantina ponovo u nozdrvama zagolica miris ruža. On nespretno ustade. „Na mestu voljno, vojnice…“, nasmeši se Minervina. „Nisi više u legiji, a ja nisam tvoj general.“ „Gospo…“, promrmlja Konstantin i blago se nakloni. „Domine…“, uzvrati ona naklon. „Izašao sam malo na vazduh, dole u trpezariji… “ „…previše vonja na nadmenost, bahatost i spletkarenje. Znam.“ „Hm… može i tako da se kaže.“ „Rimska elita potvrđuje svoj status ožderavanjem i opijanjem, mora

da se zna ko je najbogatiji, najmoćniji i ko je miljenik bogova… A to se najbolje potvrđuje kada tim istim bogovima žrtvuješ malo zlata i samopoštovanja.“ „Ni vama se ne sedi s gospodarima Aleksandrije?“ „Ja bih… ako ti ne smeta…“, Minervina se ljupko nasmeši i sede na ivicu bazena, „malo vremena provela s tobom, mladi domine. Ispuni želju uboge provincijalke… mi ovde nemamo često prilike da se družimo s prinčevima Rima.“ „Princ Rima?“, začudi se Konstantin pa se spusti kraj nje, trudeći se svim silama da odvoji oči od njenih dugih nogu. „O, da… Moram priznati da ta bela toga na tebi ne može da sakrije grubog vojnika ispod nje, baš kao što ni blato i smrad taverne nisu uspeli da prikriju Cezarovog sina što sem ratovanja voli i filozofiju.“ „I šta ti se više dopalo?“ „Ko kaže da mi se bilo šta dopalo u vezi s tobom, mladi Flavije?“ „Nešto sigurno jeste… zašto bismo inače bili sada i ovde… sami?“ „Zato što delimo istu ravnodušnost prema dosadnim običajima i raskalašnim gozbama.“ „Samo to?“ „Ima još nešto, mladi Flavije…“, zagonetno se nasmeši Minervina i prekrsti noge. „Ali to ti neću reći.“ „A šta ako ovo probudi grubog vojnika u meni? I poželim da te nateram da mi to kažeš?“ „Možeš sa mnom činiti šta ti je volja… Možeš strgnuti s mene ovu haljinu i uzeti me, ovde… u bašti… pod zvezdama…“ Konstantin oseti kako mu u grudima srce krenu u galop, grlo mu je bilo suvo, i namah je zažalio što nije poneo pehar s vinom. „Ipak…“, Minervina ponovo prekrsti noge, ovoga puta na suprotnu stranu. „Ja znam da ti to nećeš učiniti. Zar ne, mladi Flavije?“ „Ja… „Nećeš jer u tebi ima mnogo više od te grube spoljašnjosti iza koje se uspešno kriješ. Jer nisi kao tvoji generali, ni kao ovi plemeniti Rimljani dole u trpezariji, ni kao tvoj cezar… Ti si drugačiji.“

„Možda…“, reče Konstantin. „A možda i ne.“ „Kad odlučiš šta želiš da budeš…“, reče Minervina i ustade, „dođi mi, mladi Flavije. Možda ću poželeti mladoga princa, da me spase. „Da te spase? Od čega?“ „U ovom gradu i u ovoj provinciji? Ne znam…“, zamišljeno odvrati gospa i krenu ka trpezariji. Konstantin ju je gledao kako se lagano gubi u lavirintu bašte dok su ružičaste baklje osvetljavale njenu krhku figuru. „Za početak…“, začu je kako nastavlja, „dovoljno bi bilo da me spaseš od dosade.“ Konstantin ustade i krenu za njom. Stigao ju je, uhvatio za ruku. Minervina se okrenu i miris ruža pomešan s mirisom njene kože preplavi ga kao talas s okeana. On je privuče sebi i za tren uhvati njen pogled, i u zenicama mutni ružičasti odsev. Njihove usne krenuše da se spoje, ali tada povik, grub i prodoran, preseče noć napola. „Vatra!“, vikao je neko u mraku. „Vatra! Aleksandrija gori!“

XV Vatre. Vatre gore u Dimitrijevom umu. Vatre gore oko njegovog srca. Vatre žežu tanku pokoricu njegove svesti. Ali njemu je i dalje hladno. Na ovom mestu van vremena. U pustinji sopstvenog uma gde čeka, danima i noćima, da neko dođe, neko poznat, neko važan… Stari prijatelj možda… Brat po krvi, zavetu ili dužnosti… Nije važno. Jer ovo je san. A u snu vreme stoji, i ništa nije stvarno, i svaki prijatelj je dušmanin, svaki brat je poput Kaina, i nema dovoljno velike vatre da ga ogreje… Njemu je i dalje hladno. I dok se budi, Dimitrije bukti u plamenu sopstvene krvi; i dok oblači tuniku i paše opasač na kome visi oštri tribunski gladijus, on oseća kako mu utroba gori; i dok se ogrće dugim purpurnim plastom, dok ubrzano izlazi na ulicu, i ide u pravcu gde se nebo na istoku rumeni, on Nekoliko neizgovorenih slogova zapeše centurionu u grlu kada ga Dimitrije probi svojim gladijusom. Mlitavo je pustio ruke uz telo i pogledom ispratio dugu oštricu, kao po komandi, taj poslušni čovek legije, veteran mnogih bitaka, a onda Dimitrije trže mač nazad, i on se sruši na zemlju, mrtav. Dimitrije se okrenu vojnicima koji su sve to netremice gledali, bez reči, i vrati okrvavljeni mač u korice. Ne čekajući da im dvaput kaže, legionari se rastrčaše i počeše da gase požar. Dok plamen i dalje razuzdano divlja iza njega, Dimitrije gleda

prema carskoj palati. I ovlaš, gotovo nesvesno, dodiruje kanije svog mača, prelazi prstima preko kože ispod koje reži hladan čelik. Tamo je čovek koji je ovo naredio. Tamo je imperator. Njegov gospodar i njegov patron. Njegov dobrotvor i njegov nemezis. Tamo je Imperium kome se zakleo na odanost, tamo su zakoni iskovani u vatri rimljanske nepopustljivosti, tamo je svačija sudbina, zapisana, odlučena, poništena… On zna, i ta ga spoznaja boli više od ičega. Svanuće novo jutro i neće doneti ništa ovom carstvu sazdanom od kamena i živih ljudi. I svi, i trgovci i vojnici, i prosjaci i seoske lude, i lenji patriciji u svojim vilama i robovi što ulicom pronose testije s vodom, znaće šta se ove noći desilo, i zašto je zmija crnog dima klizila po bistrom nebu iznad Aleksandrije, sežući uvis. I niko ništa neće reći, niko ništa neće učiniti. Jer vatra ne poništava samo krv, zemlju i meso… Vatra poništava savest i pamćenje.

XVI Talasi udaraju o lukobrane, lađe se ljuljaju na nemirnoj vodi, na Aleksandriju se spušta sumrak, težak i ružičast. Tromi oblaci nepomično stoje nad gradom, poput nemih stražara, i sve se vidi lišeno varke, nade i lepote. Svaki prosev nesavršenosti na licima ljudi što tumaraju i žure gradskim ulicama koje se seku poput tragova biča na leđima lađara. Svi grubi dekori grada razjedeni vremenom poput hridi, i svi putevi što vode na jug i zapad, neznano gde. Dva prijatelja ćute. U prostoriji u kojoj se nalaze čuje se samo pucketanje vatre. Podeliće malo vina i hleba, poput Hrista i njegovih učenika, nekad davno. A gde se dele hleb i vino, dele se i reči i tajne. Konstantin ih nema pred svojim prijateljem Dimitrijem, ali zato sluti da ovaj želi nešto važno da mu kaže. Dimitrije otpi malo vina iz zemljanog putira i obrati mu se promuklim glasom. „Maksimijan me je postavio za svog namesnika u Solunu.“ „To je dobro.“ „Da li je?“, Dimitrije odgovara pitanjem. „Dioklecijan i Galerije su se složili?“ „Jesu… To mi je nagrada za vernu službu u njihovim pohodima na Istok.“ „Nisu te kaznili zbog ubistva onog centuriona?“ „Zvanično… to je bio nesrećan slučaj.“ „Ah, da… Razumem. I meni se često dešavalo da ljudi slučajno nalete na vrh mog mača. Salonika je lepo mesto. A verujem da Maksimijan ima u vidu i to što je tvoj otac ugledan i bogat čovek.

Verovatno želi da u budućnosti ti preuzmeš njegov položaj.“ „Tako je. Do tada ću mu biti verni sluga.“ „Zar to nije ono što si želeo?“ „Ne, to je ono što je želeo moj otac… Da nastavim porodičnu tradiciju.“ Dimitrije prilazi prozoru s kog puca pogled na luku. Zuri u olujni front koji se valja sa severozapada. Crnosiva zavesa kiše spustila se negde na pučini. „Svaka apoteoza je uzaludna“, kaže gotovo šapatom. „O čemu govoriš?“ „Apoteoza… Uzdizanje čoveka među bogove. Zar te to ne podseća na način na koji su drevni egipatski vladari pokušali da sebe učine besmrtnim? Uziđivali su se u ogromne piramide, čekajući da jednog dana ustanu iz mrtvih i uzmu svoja srca iz zlatnih zdela. Nešto slično tome čine i naši carevi.“ „Da. Znam. I šta s tim?“ „Oduvek sam se pitao… kako… kako niko od njih nikad nije poželeo neku pouzdaniju vrstu besmrtnosti?“ Konstantin se nasmeši. „Bojim se da te ne razumem, brate…“ „Pogledaj dole… Šta vidiš?“ Konstantin priđe prozoru i pogledom obgrli luku koja je spremno čekala dolazak oluje. „Vidim… Aleksandriju.“ „Tako je. Još jedan grad. Još jedno mesto, jedna tačka na mapi… Za pohlepne trgovce… Za glumce i gladijatore… Za sveštenike i podlace. Za političare i kurve. Za sve one kojima nisu dovoljni Rim i njegovih sedam bregova. Pitam se… šta nas dvojica radimo ovde.“ „Pravimo pauzu između dva rata?“ „A protiv koga to ratujemo, Flavije?“ „Valjda… Protiv neprijatelja carstva?“ „A ko su neprijatelji carstva?“ „To je već… dosta kompleksno pitanje.“ „Ona mala u koju si se zagledao…“

„Molim?“, Konstantina iznenadi ova promena teme razgovora. „Kći onog imućnog patricija što je nekad savetovao tvog oca u Galiji…“ „Minervina?“ „One noći se prefekt Pompej nije ograničio samo na satiranje nejači po pribežištima. I nekoliko imućnih ljudi za koje se sumnjalo da su hrišćani uhapšeno je… Posede su im oteli Galerije i Dioklecijan, a oni bačeni u tamnicu.“ „Nisam to znao.“ „A i kako bi kada si poslednja tri dana proveo uglavnom obeznanjen na podu taverne?“ „Zašto to govoriš?“ „Minervinin otac je jedan od njih.“ „Nemoguće!“ „Bojim se da jeste… General Georgije pokušao je da se kod avgusta založi za njega, ali ništa nije postigao. „I šta sad? Da idem ja da se založim za njega?“ Dimitrije se okrenu i pogleda ga začuđeno. „Ja sam mislio da tebe zanima njegova kćerka?“ „Ja… Ne znam…“ Dimitrije mu pruži ruku ne sačekavši odgovor. „Zbogom.“ „Odlaziš?“, upita ga Konstantin dok su se rukovali. „Da.“ „U Solun?“ „Tako je. Dužnost zove.“ Dimitrije krenu ka izlazu. Kada je već stigao do vrata, Konstantin se oglasi. „Brate moj, ako mi jednog dana zatreba dobar vojnik. .. Pozvaću te u Galiju da mi se pridružiš. Bićeš moj prvi general.“ Dimitrije se nasmeši. Bilo je mnogo tuge u tome osmehu. „I ti i ja, brate Flavije… znamo da taj dan nikada neće doći.“

XVII Stajala je na obali, golih stopala u vlažnom pesku, u lakoj plavoj haljini koja je na njoj izgledala kao skrojena od parčeta neba. Gledala je ka pučini koja je sinoć uspela da ukroti još jednu oluju, a duga crna kosa vijorila se na povetarcu koji je donosio miris mora i soli. Grad iza nje bio je samo nepomični dekor, slika iz nekog drugog vremena. „Znam da si tu“, reče Minervina ne skidajući pogled s horizonta. Konstantin se namah oseti nelagodno. Stajao je već neko vreme iza nje, ali se nije usuđivao da joj se obrati. „Minervina…“, reče sad. „Jesi li dobro?“ I dalje gledajući u pravcu mora, ona odgovori: „Došli su vojnici… Takvi poput tebe. Vikali su i rušili sve po vili. Pljačkali su poput varvara… Jedan od njih je ubio Sapfo, moju robinju… Ta žena uz mene je otkad sam se rodila, bila mi je kao druga majka… Oca su mi bacili u tamnicu. Rekli su da je izdajnik, da je hrišćanski zaverenik… “ „Mogu da odem prefektu Pompeju, ili cezaru lično…“ „Nije potrebno“, Minervina obori glavu. „Moj dobri otac jutros je umro. Srčana kap, kažu. „Žao mi je…“, promuca Konstantin, iako je znao koliko to besmisleno i glupo zvuči. „Zašto si došao, mladi Flavije?“ „Vraćam se…“, oklevao je, „vraćam se nazad, u Nikomediju…“ „Tvom cezaru si potreban za još jedan rat? Onda požuri, vojnice. Nemoj ga razočarati.“ „Dolazi vreme mira… Ne verujem da ćemo uskoro ratovati.“ „Vreme mira? Nikad nije postojalo tako nešto u Imperiumu Romanumu, moj lepi Flavije. Istorija našeg carstva je jedan večiti rat. Kada nema varvara i suseda na koje bismo podigli mačeve… onda

ratujemo protiv sebe samih.“ Nije imao šta da kaže na ove njene reči, samo je jednostavno upitao: „Šta ćeš ti sada?“ „Ne znam…“, reče Minervina i uzdahnu. „Možda ću postati jedna od onih kurvi što gologrude služe vas legionare po tavernama… Ili ću jednostavno sačekati da naiđe dovoljno velik talas da me spere s ove obale, poput lošeg sećanja…“ „Možeš još nešto, Minervina.“ „Šta to, mladi Flavije?“ „Možeš krenuti sa mnom… “ „Kao tvoja naložnica?“, upita ona rezignirano. „Ili kao tvoja robinja?“ „Ne“, reče on odlučno. „Kao moja supruga.“ Ona se konačno okrenu i pogleda ga. Očekivao je da će biti uplakana, slomljena, ali sve što je video bilo je tvrdo, gotovo bezizražajno lice. „Uboga sirotica… bez oca i majke, bez novca, bez titule, bez plemenitog imena… Zar je to prilika za sina jednog cezara?“ „Jednom takvom siroticom oženio se moj otac pre mnogo godina. Ona nas čeka u Nikomediji, i žudi da te upozna.“ „Hoćeš da me povedeš sa sobom? Svom cezaru, koji je zatočio i ubio moga oca? Carstvu koje se iscrpljuje u neprestanim ratovima, a opet nikako da u njima konačno i umre… Kakve šanse imamo ti i ja? Kako da pobedimo Imperium? On je večit, baš kao i ratovi koje vi dečaci vodite s tolikom strašću i pohlepom. „Amor otnnia vincit.” Ona se nasmeši, blago, neubedljivo. „Da li je zaista tako, Konstantine?“ On ispruži ruku. „Nećeš nikad saznati… ako sama ne proveriš.“ Minervina je oklevala neko vreme; talasi su se lomili negde iza nje, krajevi plave haljine uvijali se na vetru, more je bilo uzburkana plavosiva slika sveta.

Zatim je iskoračila bosim nogama, prišla mu i svoj mali dlan položila u njegovu ogromnu šaku. Negde daleko, na pučini, porađala se još jedna oluja.

Drugi deo ZNAMENJA Za svaku stvar koju vidite na ovom svetu, zadužen je po jedan anđeo. Sveti Avgustin, Osam pitanja Mi smo sluge državi. Mi nismo cezari. Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari

I Zima, 303. n. e. Nikomedija, prestonica na Istoku „Krispe… Krispe…“ Blagi šapat odjekuje odajom dvora u Nikomediji dok Konstantin podiže sina u naručje. Njegova mati stoji iza njega, ne želi da remeti ovaj trenutak nežnosti, tako redak između njenog sina i tek rođenog unuka. Krisp nema ni dva meseca; Minervina ga je na svet donela u veoma teškom porođaju, jedne hladne februarske noći. Za nju i Konstantina Nikomedija je postala obećani grad, daleko od svega tragičnog što se Minervini desilo u Aleksandriji, daleko od nemirnih granica gde je Konstantin svaki dan provodio između dva sečiva. Sada je ona domina, i zajedno su na carskom dvoru; Konstantin je postao tribun prve klase i čovek od velikog poverenja imperatora Dioklecijana. Krispovo rođenje samo je vrhunac te sreće, dar Svevišnjeg, kome su se i Jelena i mnogi drugi dvor’ani molili, krišom, u jednoj od zabačenih odaja dvora. A tu je bio i Galerije, još gnevniji, još pohotniji i pijaniji. Sada je otvoreno mrzeo Konstantina, video ga kao prepreku, ali bilo je kasno: mladi je tribun sticao ugled i kod vojske i kod imperatora, i to tako brzo da ni strele Govedarove zavisti nisu mogle da ga stignu. Zato se Galerije odlučio na sitne pakosti, a najveća od njih bila je težnja da Konstantina što duže odvoji od oca. Ne samo da je čitao pisma koja je Hlor slao iz Galije, već bi neka i uništavao. U Dioklecijanovom odsustvu, on, kao cezar i zamenik avgustov, trudio se da pokaže pravu prirodu svoje okrnjene moći, ali mu to nikada nije donosilo uspeha.

Na kraju je pronašao krivce za svoje neuspehe: sve je stao da svaljuje na hrišćane; njegova mržnja prema njima bila je beskrajna i silno se ljutio kada bi do njega došli glasovi o ma kakvoj Dioklecijanovoj popustljivosti, iako je ovaj bio možda najrevnosniji progonitelj hrišćana u carstvu. Daleko stroži od Hlora na Zapadu. Galerije je takođe slutio da je Jelena hrišćanka, ali nju to nije brinulo – imala je veru u Boga kome se svakodnevno molila, i u svog sina – stasitog rimskog tribuna. „Jednog dana…“, reče Jelena Konstantinu i pomazi Krispa po glavi, „tvoj sin će možda biti gospodar Rima.“ Konstantin se nasmeja na njene reči. „A kako misliš da mu to pođe za rukom? Mora postati miljenik svih bogova. „Ne. Dovoljno je do postane miljenik jednog.“ „Apolona? Jupitera? Marsa?“ „Znaš ti na kog Boga mislim, sine.“ „Hrišćanski car na tronu Rima? To se nikad neće desiti, majko. Pre će Tibar poteći uzvodno.“ „Onda Rima više neće biti.“ Konstantin vrati Krispa u jaslice. „Rim je večan, majko…“, reče. „Stajaće na svojih sedam brda i kada kosti sinova Krispovih sinova budu prah. Tako je oduvek bilo, tako će zauvek biti. „Ne pouzdavaj se u večnost nečega što su stvorile ljudske ruke, sine moj. Jedina večnost koja se može prigrliti jeste ona u naručju Jedinog Boga.“ „A staje cena uzdizanja nove vere? Jednog novog carstva? Da Rim nestane?“ „Tako je, sine.“ „Dakle, tvoj Bog je na ovaj svet došao kako bi srušio Rim?“ „Ne, moj Bog je ovamo došao kako bi stvorio svet u čijem oku Rim neće biti ženica.“ „I jedini način da to učini jeste da taj isti Rim uništi?“

„Ako bude bilo potrebno.“ „Zašto mi sve ovo govoriš?“ „Zato što dolazi vreme odluke, sine moj. Zato što si predodređen za nešto više od ovoga što imaš sad u Nikomediji… Dobra vojna i politička karijera… Možda mesto u Senatu… Sve su to senke i prah. Ti moraš ispružiti ruku, posegnuti ka nečem višem…“ „Kao što si me kao malog učila da mogu rukama dohvatiti Sunce?“ Jelena namah zaćuta pa se zagleda u sina, i učini joj se, za trenutak, da vidi onog istog dečaka kako se igra u peristilu Medijane. „Da, Konstantine…“, reče ona brižno, gotovo šapatom. „Ali pre toga moraš da posegneš ka njemu. „Da posegnem? A kako to?“ Jelena zastade zamišljena, pa na kraju reče: „Tako što ćeš prvo poverovati da Sunce postoji.“

II Te zime je, sa Dunava, u Nikomediju došao cezar Galerije kako bi s avgustom Dioklecijanom završio neke državne poslove. Dugo su većali njih dvojica osamljeni u odaji u istočnom krilu dvora, bez svedoka. Uz vino i masline, dvojica vladara dogovorili su se oko mnogih stvari, i onda stigli do one za koju je Galerije najviše hteo da pridobije svog avgusta. „Treba doneti ukaz…“, rekao je Galerije poluglasno, lica gotovo skrivenog u senci. „Kakav ukaz?“, upita ga Dioklecijan. „O progonu.“ „Koga?“ „Hrišćana.“ „Zar ne misliš da u ovom carstvu ima prečih stvari koje treba resiti?“ „Nema ničeg važnijeg od toga… Oni su trulež koja razjeda Rim. A ti ih imaš i suviše, ovde… na tvom dvoru.“ „To su revnosni ljudi, i dobre sluge, deca domaćinstva… “ „Revnosni? Ti ne znaš o čemu pričaš. Moja majka Romula je u pravu što ih ne trpi u svojoj blizini, i primorava ih da učestvuju u žrtvenim svetkovinama. „Ah… Tvoja majka.“ „Imaš nešto da kažeš o njoj?“ „Poštujem njenu predanu službu velikoj MagnaMater…“ „Ali?“ „Ali ne mogu krenuti u progon hrišćana zbog ćudljivosti jedne fanatične žene.“ Galerije proguta ovu uvredu i zali je s malo vina, zatim nastavi kao da njegov savladar ništa nije rekao. „Tvoj komornik dvora…“

„Lukijan?“ „Moji ljudi su nedavno presreli jedno pismo njemu upućeno. Od izvesnog biskupa Teonasa.“ „Dobro. I šta s tim?“ „To pismo… taj otpadnički akt… sadrži niz propisa o ponašanju jednog hrišćanina na dvoru neznabožačkog cara. Takođe, u njemu taj Teonas kaže da neki od hrišćana na dvoru, a ima ih dosta. „Otkud ti to?“ „Lukijan je mnoge preobratio u hrišćanstvo. Tvog upravnika carske blagajne, carske riznice, nekoliko tvojih tribuna i legata, čak i upravnika garderobe. A čuo sam da se i jedan od tvojih generala priklonio galilejcima.“ „Nemoguće!“ „Taj biskup Teonas…“, nastavi Govedar samouvereno, „poručuje dalje Lukijanu da neki od hrišćana komornika treba da postane upravnik carske biblioteke… kako bi prilikom razgovora o književnim temama caru govorio o ispravnosti hrišćanske religije.“ „To su besmislice, Galerije“, odmahnu rukom Dioklecijan i ustade sa ležaljke. „Niko ne može imati takav uticaj na dvoru.“ „Tvoj dvor je zatrovan hrišćanskom zarazom. Zato sam i došao… da ti to saopštim. „I šta predlažeš?“ „Rekao sam ti. Donesi ukaz o progonu.“ „Zaista? I šta onda?“ „Onda počni da ih progoniš. Ako je tebi mrsko… pošto su to tvoji dvorjani i tvoja… hm… deca domaćinstva… mogu ja taj zadatak da obavim umesto tebe.“ „Neće biti nikakvog ukaza niti progona dok o tome ne odluči veće pravnika i oficira.“ „Ha!“, nasmeja se Galerije. „Pa i to veće puno je hrišćana.“ „…I dok ne dobijem odgovor iz proročišta Apolona Mileškog.“ „Apolon će ti reći isto što i ja.“ „U tom slučaju… prognaćemo sve hrišćane i na njihovo mesto

dovesti one koji veruju u stare bogove.“ „Prognati?“, trgnu se Govedar. „Zar tako misliš da taj problem resiš?“ „A kako bi ga ti resio, moj dobri Galerije? Prolivanjem krvi?“ „Ne nužno“, slegnu ramenima Govedar i ispljunu košticu masline. „Možeš, recimo, da ih žive spaljuješ na javnim mestima.“ Dioklecijan zažmuri na trenutak, zatim otvori oči i probode ga pogledom. „U celoj toj silnoj mržnji… Ti stvarno ne znaš ništa o hrišćanima.“ „Znam da umiru kad ih obesiš na prvo krivo drvo. Zar to nije dovoljno?“ „Oni u smrt idu rado… Radije biraju smrt nego našu religiju, naše zakone, naše carstvo… Ponudi im: lomača ili poklonjenje našim bogovima… i oni će goreti. Odabraće mučeništvo. Mislim da to nije način, Galerije… Besmrtni bogovi biće i dalje naklonjeni i blagi prema rimskom imenu ako se mi budemo starali da svi naši podanici vode smeran, spokojan i čist život. Rim je milošću svih bogova dosegao veličinu jer je smeran i vrli život bio kamen-temeljac svakog zakonodavstva. Šta ti hoćeš da kažeš? Da su hrišćani na neki način nasrnuli na moral?“ „Moja majka kaže da su njihovi rituali izuzetno svirepi.“ „Tvoja majka? Hoćeš da kreiramo zakonodavstvo na osnovu Romulinog mišljenja?“ „Ja hoću da odbranimo carstvo, avguste! Ništa više i ništa manje.“ „Dosta smo ga branili prolivajući krv…“, reče Dioklecijan i odloži pehar s vinom na sto ispred sebe, označivši time da je ovaj razgovor za njega završen. „Vreme je da probamo da ga odbranimo na neki drugi način.“

III Vatre. Plamen dodiruje njegovu kožu ali ne prži. Modri jezici ližu tamnu zavesu noći ali mrak je i dalje gust i postojan. U tom krugu, mestu kakvo postoji samo u snovima, Maksimijanov namesnik u Solunu, tribun Dimitrije, oseća se nekako spokojno. Mir je sveobuhvatan, lak poput snova, gust poput mraka, studen poput vatre. Bregovi u daljini naziru se iza hladnog plamena, i Dimitrije opaža nešto čudno: oni se pomeraju. Pre nego što uspe da poveže dve misli, bregovi su tu, nadvijaju se nad njim i on shvata… To su ogromne, gorostasne prilike; one podsećaju na ljude ali nemaju ničeg ljudskog u sebi. Odeveni u belo, s neprebrojnim krilima koja ih drže u vazduhu, iznad zemlje koja gori, oni imaju hiljadu lica, i na licima hiljadu očiju, i te oči gore, gore, gore… Dimitrije pada ničice pred ovim prizorom užasnim u svojoj lepoti. Iz ušiju i nosa kreće mu krv. Podiže glavu i vidi: ta bića od svetlosti su ogromna, visoka kao planine, snažna poput oluje, i nailaze sa svih strana na nekakvim ogromnim točkovima, ili prstenovima, koji gore, gore, gore… Bol postaje neizdrživ. Dimitrije pomišlja da će mu oči izgoreti od zurenja u taj prizor. Ali, sve u trenu nestaje. Bregovi su opet daleko, na obzoj, krug je i dalje savršen, a mir sveobuhvatan. Pred njim sada neko stoji. Dečak ga gleda svojim očima.

To nisu ljudske oči. I Dimitrija to plaši. Dečak mu prilazi, poput glasnika koji je dojahao izdaleka, i pruža mu svitak. Dimitrije uzima svitak i razvija ga. Na njemu jasno vidi znak. Dva spojena prstena. Sa krilima. Diže pogled sa svitka. I vidi grad. To je Salonika, velika luka na Istoku. Dečak gleda u njega, usne mu se ne pomeraju, ali Dimitrije u svojoj glavi čuje glas. „Vreme je.“