dečak nestade. Konstantin pomisli da je sve to samo igra svetlosti i senke, i da ničega nema u tom divljem pustopolju što sada, i zauvek, pripada Piktima. Ali – još se jedna prilika tada ukaza u mraku i izmaglici… Stasiti rimski tribun, u paradnom oklopu, ogrnut crvenim plastom. „Dimitrije?“ Vojnik podiže svitak koji je držao u ruci i razmota ga. Konstantin je jasno mogao da vidi znak iscrtan na njemu. Dva spojena prstena… sa krilima. Tren potom ti se prstenovi, poput velikih točkova, zavrteše… Konstantin oseti kako u glavi nešto počinje bolno da mu pulsira… Prstenovi su se vrteli sve brže i brže… a krila na njima… kao da su oživela. Negde u daljini iz bedema magle izroniše stoletna crna brda, nebo iznad njihovih tamnih vrhova prekrivenih snegom zaparaše munje. Novi znak tad se ocrta na svitku koji je držao tribun: dva prepletena grčka slova – H i R. Konstantin ču potmuo glas u svojoj glavi, glas koji je pripadao njegovom mrtvom prijatelju, glas koji je jednako ponavljao tri reči: In… hoc… signo… In… hoc… signo… In… hoc… signo… Zatim se nečiji tuđi, nepoznati, oglasi namesto Dimitrijevog. Znamenje… Prati znamenja, Konstantine. Anđeli ih ispisuju po nebu… zemlji… vatri… Podigni pogled ka nebu… Prati znamenja… Znamenja… Novi bog dolazi… Novo carstvo… Konstantin mahinalno podiže šaku prema licu i dodirnu se iznad gornje usne. Pogleda u prste i shvati da su umrljani krvlju. Krvario je iz nosa i iz levog oka, a da to nije ni primetio. Pogledao je opet prema polju. Umesto vojnika tamo je ponovo stajao dečak u plavoj tunici. Umesto ribe, na grudima je bio izvezen znak – dva prstena s krilima.
XVIII Još pod utiskom onoga što je video, ili možda odsanjao sinoć, na grudobranu Zida, Konstantin je, sa svojim vojnicima, jahao u pravcu gde su, javljeno je, primećeni piktski konjanici. Prostor pred njima otvarao se poput Pandorine kutije: zemlja podmukla u svojoj tajnovitosti, uronjena u magle kao u snove… Britanija je bila mesto kakvo nikad do tada nije video, niti slutio da će pohoditi. Mračna kao tajne egipatskih sveštenika, nedokučiva poput lavirinata u aleksandrijskim baštama, ona ga je istovremeno i privlačila i odbijala. Njeni žitelji, bar oni koje je imao prilike da sretne, Pikti i Kaledonci gore na severu, iza Apijevog zida, bili su više životinje nego ljudi, potpuno stopljeni s tom surovom prirodom, od koje su vekovima uzimali samo ono što su mogli i samo ono što im je trebalo. Priče o njima i njihovim okrutnim bogovima, kojima su žrtvovali žive ljude, njihova topla srca, bile su zlokobnije od onih o Germanima i ostalim podunavskim varvarima, koje je toliko puta slušao, uz logorsku vatru na limesu duž Rajne i Dunava. O njima su legionari pričali kao o demonima koje su odgajile mračne šume i brda, čija je utroba ispunjena magijom i hladnim kamenjem; stvorenjima strasnijim od onih što nastanjuju Donji svet, bledolikim utvarama što farbaju lica i po telima iscrtavaju neobične simbole. Ipak, kada se jednom zaseče mačem po toj mekoj, u plavo i crno ofarbanoj koži, i kada ispod nje ukaže meso, i krv, crvena, tada se shvati da i utvare mogu da umru i da stvorenja koja nastanjuju ovo maglovito ostrvo nisu ništa drugačija od onih koja nastanjuju Galiju, Persiju, Egipat, Jermeniju, Kapadokiju… A Pikti kao da su odlučili da im je dosta bežanja. Tek tako, iznenada.
Čekali su na obodu jedne visoravni – konjanici postrojeni u nepravilan red. Bilo ih je više hiljada. Zbog njihovog nepravilnog rasporeda i šarolike opreme i odeće, nije im se mogao tačno utvrditi broj. Konstantin posla izvidnicu ne bi li došao do koje informacije više o protivniku, ali nijedan od petorice jahača nije se vratio. Isprva su bili mirni, plavo-crne aveti na vetru, u magli koja je izgledala življe od njih, na vetru koji je niz prostrano polje nosio miris balege i gareži… A onda jedan izjaha na čelo i podiže svoje koplje uvis. Na vrhu toga koplja bila je ljudska glava. „Sad bar znamo šta nam se s izvidnicom desilo“, zaključi Helvije. „Vojnice, pozovi komandanta strelaca“, naredi Konstantin. Starešina strelaca dođe na čelo, do Konstantina, i salutira. „Ustreli mi onog varvarina.“ „Zar nije predaleko?“ „Vojnice…“, Konstantin nije skidao pogled sa Pikta. „Ili ćeš ga ustreliti ili će sledeća glava koja će se naći na koplju biti tvoja.“ Starešina bez reči izvuče strelu iz tobolca, zape luk i podiže ga uvis. Strela koja je doletela iz sumaglice i oborila piktskog ratnika označila je početak bitke. Konstantin i njegovi ljudi oboli su konje i u galopu krenuli na Pikte; ovi su učinili isto. Uz strahovit tresak dve se vojske sudariše. Već u tom trenutku, varvari su izgubili bitku: nisu imali šanse protiv dobro opremljene rimske konjice, padali su jedan za drugim dok su ih Konstantin i njegovi ljudi kosili svojim spatama. Nakon što je isekao ruku jednom mladom ratniku koji je ostao bez konja, i ostavio ga da leži na zemlji krvareći nasmrt, Konstantin se okrenu i dojaha do uzvišice. Odatle je jasno video kako se jedan broj Pikta dao u bezglavo bekstvo poljem, dok je prostor na kome su se sudarili vrveo od crvenih plastova, konja bez jahača i osakaćenih leševa. Helvije dojaha do njega i poče: „Gospodaru, razbijeni su… Sad je dobra prilika da upadnemo u
njihovo selo.“ „Poglavica?“ „Ako imamo sreće, pronaći ćemo ga tamo. „U redu… Prenesi ljudima da što pre završe s preostalim Piktima… i da odmah krećemo u pravcu sela.“ Helvije već krenu, kad opet začu Konstantinov glas. „I Helvije…“ Ovaj zastade i pogleda ga. Prizor gospodara na konju, obasjanog hladnim britanskim suncem i okrvavljenog do lakata, podseti ga na statue starih egipatskih božanstava koje je viđao u velikim gradovima na Istoku. Naročito na jednu koju je oborio i u paramparčad polomio prilikom racije u Aleksandriji. Zaista, njegov je gospodar Konstantin podsećao na Ozirisovog brata, boga podzemlja, dok je izgovarao svoje poslednje naređenje: „…bez zarobljenika.“
XIX Dva vojnika dovukla su poglavicu i oborila ga na kolena. Bio je to stariji Pikt duge kose, lica išaranog bojama i ožiljcima. Pljunuo je u Konstantinovom pravcu i počeo da reda pogrde na jeziku koji ovaj nije razumeo. Uvek je isto. Tako su se ponašali i Persijanci i Gali kada bi dopali zatočeništva. Bar u nekim stvarima, to je Konstantin sada znao, varvari se nisu razlikovali jedni od drugih, bilo da žive sa zmijama u užarenim pustinjama ili u britanskim pustopoljinama koje jednu mračnu hrastovu šumu razdvajaju od druge. „Šta kaže?“, upita Konstantin jednog od izvidnika. „Zaista želiš da čuješ, gospodaru?“ „Da.“ „Kaže nešto o tvojoj majci, gospodaru… I da… hm… da će te iseći na komade.“ „Zaista? A kako to namerava da učini kad će mu glava biti nataknuta na kolac?“ „Tvoje naređenje, gospodaru?“ „Njemu odsecite glavu. Postoji cena koja se plaća kada želiš da vodiš. Ostale ratnike pustite… Suviše malo ih je ostalo posle ove bitke da bi bili ozbiljna pretnja. A plemenski savez je ionako razbijen.“ „Mogli bismo da ih pohvatamo i uzmemo u roblje“, pobuni se jedan od oficira. „Ovi mišićavi imaju dobru cenu na pijaci robova u Londonijumu, dobri su za lađe i rudnike…“ „Ne“, odmahnu Konstantin. „Ovo je vojni pohod a ne pljačka. Učinite kako sam rekao.“ Dok je silazio s uzvišice iznad piktskog sela i s nevericom posmatrao uboge udžerice od blata i šiblja – zar je to zaista ljudska naseobina – začu jednog od svojih centuriona:
„Generale… A da ga razapnemo na krst?“ Konstantin zastade. „Šta si rekao?“ „Ovog glavnog… Mogli bismo da ga razapnemo na krst.“ Konstantin se na to vrati do uzvišenja gde su njegovi oficiri okružili poglavicu. Ovaj je i dalje bio na kolenima. Pogleda onda u mladog centuriona koji je postavio ovo pitanje. Bio je to momak ne stariji od dvadeset godina, verovatno neki deran iz bogate porodice kome je trebalo vojno iskustvo. Ovaj je zurio u njega svojim krupnim, kestenjastim očima, koje su ispod sjajne kacige izgledale groteskno, kao u sove. „A zašto bismo to učinili?“ Mladić, isprva zbunjen, pogleda u zarobljenika, pa u ostale oficire, pa opet u Konstantina. „To je lepa kazna.“ „Lepa? Šta ima lepo u tome što ćeš nekoga zarđalim metalnim klinovima prikovati za dve drvene grede, i ostaviti da mu gavrani pojedu oči i džigericu?“ „Mislim… ovaj… ostavlja utisak… ostali će…“ „Šta?“ „…da se uplaše.“ „Neće, mladiću. Samo će misliti da smo veći varvari od njih.“ „Ali… nakon Spartakove pobune… Kras je. „Kras je bio pička.“ „Ali… ali ti… gospodaru… ti si služio pod Galerijem… i on je…“ „I on je bio pička. I još uvek je.“ Centurion zaćuta, Adamova jabučica mu je poigravala ispod remena kacige dok je nemo zurio u Konstantina. „Niko ovde neće biti razapet na krst, bar dok ja naređujem u Britaniji…“, konačno će Konstantin. „Ima li neko još koji pametan savet?“ Kada ostali oficiri ćutanjem odgovoriše na njegovo pitanje, on ponovo okrenu konja i pođe. Helvije ga sustiže i upita:. „Selo?“ „Šta s njim?“
„Da ga spalimo?“ Konstantin siđe stazom i zađe u prostran polukružan prostor – to je bio ulaz u naselje. Žene, deca i starci bili su izvedeni iz svojih kuća. Stajali su poredani poput kakve božje vojske, i čekali da stameni rimski general donese odluku. Kao da im nije bilo prvi put da im se to dešava: bilo je neke nedokučive ravnodušnosti u njihovim pogledima, držanju, rukama opuštenim niz telo, šakama koje su držale decu o povoju… Konstantin pređe pogledom preko toga mnoštva i zapazi među njima poznato lice. Dečak, golih stopala zaronjenih u blato, s ispranom plavom tunikom na sebi, zurio je u njega iz gomile. Na grudima, na tome odrpanom komadu odeće, nazirao se znak boje britanskih magli. Dva spojena prstena. Sa krilima. „Ne“, Konstantinov glas bio je ravan, odsutan. „Ne dirajte selo.“ „Gospodaru…“, bio je uporan Helvije, „to nije baš pametno. Moramo da ga spalimo. Trebaće im vreme da ga obnove, a dotad neće biti sposobni za vojne akcije.“ „Misliš: neće moći da kidišu na Zid dok im deca umiru od gladi i bolesti?“, upita ga Konstantin i dalje zureći u gomilu. „Znaš šta mislim, gospodaru… Poznaješ vojnu doktrinu bolje od mene. Da ne govorim kako će to primiti ostala plemena. Nije dovoljno što ćeš im ubiti poglavicu.“ „Rekao sam…“, preseče Konstantin i okrenu leđa gomili, dečaku u plavom, znamenju na njegovim grudima, „ne dirajte selo.“ „Pogledaj ovu decu, gospodaru…“, Helvije pokaza rukom u pravcu gomile. „Ove dečake. Jednog dana izmetnuće se u ratnike, i sve što će želeti biće da zariju nož u moj ili tvoj vrat…“ „Ne tako davno, dole na istoku, u Nikomediji, jedan čovek rekao mi je nešto slično.“ Helvije nezadovoljno zavrte glavom. „Niko od tebe ne traži da budeš poput Galerija… “ „Znam šta hoćeš od mene, Helvije… Ali ne možemo se protiv neprijatelja boriti na isti onaj način na koji je to Rim do sada činio. Dolazi novo doba… Novi ljudi. Novo carstvo. Video sam dovoljno…
Mi smo ovu provinciju izgubili odavno. Samo je pitanje kada ćemo se s ove studene stene u moru povući, i ostaviti je njenim prastanovnicima. Možemo spaliti još stotinu sela, poseći još stotine poglavica, napraviti još mnogo zidova da odelimo sebe od njih… Ali sve je zalud, dobri moj Helvije. Ovu bitku smo dobili, da… No, šta vredi jedna dobijena bitka u ratu koji je odavno izgubljen? Moj otac je držao ove zemlje u gvozdenom stisku, obuzdavao njihov gnev i kalio im ratnički duh u vatri borbe… Ali oni su se time naučili samo beskrajnom strpljenju, beskrajnom ratovanju i beskrajnoj mržnji. To je nasleđe koji će im ostaviti slavno rimsko carstvo kad jednog dana svoje orlove povuče odavde… i to će biti zla kob u kojoj će sami sa sobom iskrvariti… Ovim ljudima ovde, Helvije, nismo više potrebni mi – da pokažemo kako se moć, slava, zemlje i tuđa žena zadobijaju tako što drugome zariješ sečivo u vrat. Oni su to znali još pre nego što su Cezarove galije doplovile do njihovih obala.“ Helvije samo zavrte glavom, a onda salutira. Dok je odlazio, Konstantin baci pogled ka gomili koja se razilazila. Pitao se kud se sada zaputio dečak u plavoj tunici. I kada će ga ponovo sresti.
XX Eburakum, 25. jul 306. godine n. e. „Sine… Sine moj.“ „Tu sam, oče.“ „Priđi bliže, Flavije. Hoću da me dobro čuješ.“ Konstancije Hlor ležao je u postelji na leđima, užasno bled i još mršaviji. Ruke su mu položene na grudi; Konstantin ih prihvati i kleknu kraj njegovog uzglavlja. Sami su, njih dvojica, u velikom carskom šatoru podignutom nasred vojnog logora. „Ja sam na kraju svog puta…“, Hlor s mukom stade da niže reči. „Ali ti, sine… ti si tek na početku svoga.“ „Ne govori tako, oče“, pokušava da ga kuraži Konstantin. „Ozdravićeš. Još ima snage u tebi.“ „Ne zavaravaj jednog starca, sine. Znam da je došao čas da pođem u drugi svet. Zato ti moram nešto reći, pre nego što se to desi.“ „Slušam te.“ „Ti… ti nisi rođen da budeš sluga nekoj budali koja se neslanom šalom bogova rodila u purpuru. Niti da budeš savladar nesposobnim prostacima i ambicioznim kukavicama. Ti si vojnik, Flavije… i moj poslednji poklon tebi su moje legije. Sada kada si general koji ima vojsku, tvoji neprijatelji i tvoji takmaci će te se bojati… i mrzeće te više nego ikad. Jer strah i mržnja su neraskidivi, žive jedno uz drugo, poput Romula i Rema. Konstancije se zakašlja, teško i glasno. Zatim nastavi. „Zauzdaj Gale i Franke na Rajni… U Britaniji… daj poglavicama ono što žele… ali ne previše, da ne bi to protumačili kao slabost.
Poštuj njihove bogove, da bi oni poštovali tvoje. Tako ćeš Zapad imati u šaci. Konstancije se opet zakašlja, Konstantin mu dade da popije malo vode. „Kad budeš imao Zapad… Onda se okreni svojim takmacima za tron.“ „Zašto, oče? Zar savladarstvo nije rešenje, kao u tvom slučaju?“ „Vreme tetrarhija i savladarstava nepovratno je prošlo. Rimom moraš vladati sam!“ „Čitavim Rimom?“ „Tako je. Veruj mi, sine… Tvoji neprijatelji neće imati milosti. Nemoj deliti njihovu šlepu srdžbu i njihovu pohlepu, ali nemoj im dopustiti ni da prestanu da te se plaše. Kad ih udaraš, udri jako.“ „Ali Rim… Rim, oče? Zar ću morati da ga otimam ognjem i mačem?“ Konstancije se pridiže i zgrabi ga za tuniku. „Rim je srce ovog carstva, sine! Sve provincije, sve zemlje sveta ne vrede koliko taj grad! Ako nemaš Rim nemaš ništa!“ Bolesni cezar zatim se opet spusti u postelju. „Kako da uzmem Rim, oče, a da ne prekršim sve svete zakletve i sva obećanja koja sam ikada dao?“ „I Julije Cezar je marširao na Rim, Flavije… sa jednom jedinom legijom. Kada je prešao Rubikon, bio je izdajnik; kada je porazio Pompeja – bio je oslobodilac. To ćeš i ti učiniti. Kada budeš krenuo na Rim, nastupaj kao njegov spasilac, ne kao njegov osvajač. Nije važno šta govore tvoji protivnici… Svetina… svetina je ta koja odlučuje… pridobij je svojom blagošću… pridobij je svojim poštenjem. .. Za ime božje, pridobij je poklonima. Svejedno je.“ „Šta onda, oče?“ „Kad budeš imao Rim, znaćeš šta dalje. Od majke si nasledio mudrost… verujem u tebe, sine. Možeš biti zadovoljan onim što si postigao, a možeš okrenuti lice Istoku… toliko… toliko je svetova na čijim se granicama može zavijoriti tvoj steg…“ Cezar s mukom
ispruži desnu ruku. „Konstantine… sine… želim… želim da umrem kao vojnik.“ „Da, oče?“ „Moj mač… hoću da još jednom osetim kako je držati ga u rukama.“ Konstantin mu dodade mač, Konstancije ga steže i prisloni na grudi: „Verovao sam… jednom davno… da ću se staviti na čelo vojske koja će pokoriti nebo. Ratovao sam celog života… prolivao krv… svoju i tuđu… razarao gradove… palio države… da bih na koncu shvatio…“ Konstancije zaćuta na tren, kako bi povratio dah. „Nebo… nebo, sine… nebo se ne osvaja ognjem i čelikom.“ Zatim dodade čvršćim glasom. „Nebo se osvaja vrlinom.“ Bile su to poslednje reči cezara Konstantcija Hlora, gospodara Britanije i Galije. Konstantin ostade još neko vreme na kolenima kraj njega. Steže klonulu ruku, upinje se da ne pokazuje bol. U šator počeše da ulaze oficiri, jedan za drugim. Konstantin položi beživotnu očevu ruku na grudi. Neko vreme oficiri su stajali i ćutke gledali u Konstantina zgrčenog iznad mrtvog oca. Tada jedan od njih izađe iz šatora i ubrzo se vrati. U ruci je stezao dug purpurni plašt. Nakratko je oklevao, onda ga prebaci Konstantinu preko ramena.Konstantin ustade. Gledajući preko očevog odra, on započe panegirik, glasom napuklim ali svečanim. „U času kad se pridružuješ bogovima, došao si Oče, da posmatraš Okean, oca bogova, onoga koji greje nebeske zvezde. Pre nego što otpočneš da uživaš u večitoj svetlosti, želeo si da već ovde vidiš dan koji se nikad ne gasi. Nebeska su se staništa otvorila pred tobom i primljen si u božanski zbor, gde ti je Gospod pružio ruku. Konstantin se zatim okrenu i izađe iz šatora. Na prostranom polju ispred logora bile su postrojene legije. Više od deset hiljada vojnika. Oficiri izađoše iz šatora odmah za njim. Gledao je u sve te ljude odenute u silu i čelik, gledao u pobedonosne britanske legije, svoje legije. Jedan od oficira izvuče mač iz korica i diže ga uvis. „Cezar! Cezar!“, viknu u bistro prolećno nebo.
Tren potom, hiljade legionara isukaše mačeve, i digoše ih ka nebu.Oštrice blesnuše na suncu, iz hiljade grla zagrme: „CEZAR! CEZAR! CEZAR!“
NOSCE TE IPSUM Nikomedija, Carska rezidencija, maj 337. n. e. Vetar zavija kroz noć, nasrće na go kamen od koga je sazdan dvor, urla na prozorima, grebe po vratima, a onda odlazi, i nakratko nastupa spasonosni mir. Vetar je živ. Možda jedan od demona koji stanuju u statuama starih bogova. Putnik namernik željan vode, vatre i krvi. Zli duh koji bi da ti pojede dušu kao veknu hleba. I da je potom ispljune u Donji svet, gde ispod luka vremena čekaju sve pošasti ovoga sveta, večne u svojoj suštini. I nema te poezije, tih vradžbina, te vojske i te apoteoze koja te može spasti. Samo vera. Jedino vera. Konstantin to zna dok zuri u svog sužnja. Scipion i dalje sedi na istom mestu, u uglu dvorane. Njegova neobična smirenost prosto iritira izmučenog imperatora. Ali Konstantin je toliko umoran da više ne može pošteno ni da se razbesni. Samo pilji u tog mladića preplanule kože, lica ispijenog, uokvirenog smeđom kosom, očiju plavih… poput neba. Pogleda optužujućeg i vrelog. Poput sunca. „Još dok si klečao pred odrom tek umrlog oca, vojnici su ti, dok si plakao, nabacili purpur na leđa“, reče Scipion. „Hteo si da pobegneš od toga pokazivanja gorljive privrženosti, zar ne, gospodaru? Da obodeš konja, kao one noći kada si utekao Galeriju, iz Nikomedije… Ali nema tog dorata na kome si mogao pobeći od dužnosti koja te je čekala.“ „Ne, nema…“, reče Konstantin.
„Da li si još tada predosetio, gospodaru?“ „Šta to, sinko?“, upita imperator. „Zla vremena koja će doći. Da li si video senku građanskog rata kako se nadvija nad carstvom, ili bar nad onim što je od njega ostalo?“ „O, da, video sam senku.“, potvrdi on. „Video sam mnoštvo senki. Jedna od njih mi je došla i u pohode. Ostareli imperator Maksimijan, otac mog savladara Maksencija. Stvarno… ličio je na senku, onako poguren pod teretom godina, onemoćao i star.“ „A s njim je pristigla još jedna senka, zar ne?“ „Tako je. Njegova mlađa kći Fausta. Poslednji zalog Maksimijanove vladavine. Ponudio mi je nju za ženu… I titulu avgusta u miraz.“ „Prihvatio si?“ „Naravno.“
XXI Avgusta Treverorum, jesen 307. godine n. e. „Maksimijan mi je ponudio savezništvo“, Konstantinov glas odjekuje praznom odajom. „Prihvatio si?“, pita Minervina, iako unapred zna odgovor. On samo klimnu, bez reči. „Žena jednog cezara…“, nasmeši se ona gorko. „Znaš li da me nikada nije bilo briga da li ću to ikada postati? Želela sam samo da budem supruga običnog Flavija Konstantina.“ Ona ustade i priđe prozoru. Bio je pijačni dan u Avgusta Treverorumu, Konstantinovoj galskoj prestonici. Ulicama su pronosili nosiljke s uglađenim patricijima, prolazila su kola natovarena robom, prodavci robova, začina i lirane… Svet se šareneo pod blistavim prolećnim suncem. „Zar se to isto nije desilo i tvojim roditeljima?“, upita ga. „Molim?“ „Tvoja majka Jelena ispričala mi je kako si potegao mač na oca kada si čuo da će je ostaviti. On te je za kaznu onda poslao Galeriju.“ Konstantin ne reče ništa. „Ne brini…“, reče Minervina. „Krisp je još uvek suviše mali da bi mogao da potegne mač na tebe.“ Ove ga reči trgoše. Ustade sa stolice i priđe joj. „Ovo je samo…“, započe neubedljivo, „jedan period u našem životu, ništa ti neće biti oduzeto, imaćeš sve privilegije, živećeš u izobilju, i dalje ćeš biti domina Minervina.“ „Slomićeš srce našem sinu“, zavapi ona i dalje gledajući kroz prozor.
„Ne mešaj Krispa u ovo“, glas mu je bio odmeren, hladan. „On je već dovoljno zreo da shvati.“ „Šta?“, Minervina se okrenu i on vide da su joj oči pune suza. „Šta da shvati, Konstantine?“ „On… On…“, mucao je. „On razume poredak stvari, poznaje običaje i…pravila… nije više dete.“ „Ti ti si taj koji ništa ne razume.“ „Otac, ako je otac – drži sina uza se“, reče Konstantin, i to što je izgovorio zazvuča mu neiskreno i prazno. „Tvoj sin je i moj sin, Konstantine.“ „Krisp ide sa mnom.“ „Ja neću dozvoliti da me odvojiš od sina.“ „Minervina, prestani, molim te.“ „Moli se Bog, Konstantine… a čovek se voli ili ne voli.“ Ćutala je tren, a onda reči kliznuše s njenih usana, jedna po jedna. „Ti… nisi… Bog.“ Osećao je kao da ga svaka seče poput mača. Nije imao ništa ni pametno ni smisleno da odgovori. „Dosta je bilo priče“, označi kraj ovom razgovoru i pođe iz te prazne i samotne odaje. Minervina viknu za njim. „Ti ćeš i Krispov život založiti da dobiješ carstvo!” Zastao je na tren. „To je budućnost koju predviđa tvoja ljubav, Konstantine. ..“, čuo ju je kako dodaje tišim glasom. Zatim je izašao, bez reči i pozdrava.
XXII Dva meseca kasnije, Arelatum, Galija „Gde si ti Gaj, ja sam Gaja…“ Bračni zaveti. Prazne reči. Studena dvorana pretorije u Arelatumu više podseća na razbojničku špilju nego na mesto gde će se obaviti carsko venčanje. Ništa nije kako treba: pod i zidovi su hladni, vetar i kiša nasrću na prozore i vrata. Oko Konstantina svi usiljeno ljubazni i predusretljivi, robovi spori i nespretni, a njegova braća po oružju previše turobna i namrštena. Konstantin ih gleda dok stoje tako u uglu odaje – Helvije, odnedavno sa činom tribuna, i desetorica odabranih ljudi iz legije, koji su ratovali za njega i njegovo pravo na presto. Helvije ne krije nezadovoljstvo. Ne odobrava brak koji će danas biti sklopljen, iako će upravo ta veza njegovome gospodaru i prijatelju doneti titulu avgusta. Voli Minervinu kao sestru i sve ovo mu veoma teško pada. Za razliku od ostalih, koji su samo natmureni ali uzdržani, on otvoreno pokazuje svoje nezadovoljstvo, i Konstantin može s lica da mu pročita šta misli o celoj ovoj političkoj igrariji u kojoj je brak jednog Flavijevca sa kćerkom Maksimijana Herkula zalog za bolju budućnost carstva. Ali pre no što se ta budućnost desi, moraju da se polože bračni zaveti. Mora da se prinese žrtva. I Konstantin je to uradio. Oterao je Minervinu isto onako kako se njegov otac odrekao njegove majke. Ali, za razliku od Jelene, koja je u sebi imala dovoljno čvrstine i
volje da to prebrodi, Minervina, krhka i osetljiva, vrlo je brzo pala u bolesničku postelju. Stižu mu silna pisma i glasine, majka ga podseća da postoje između njih veze nevidljive, da su neke spone neraskidive. Konstantin se trudi da bude postojan i neumoljiv, ali duboko u svom srcu zna… Nikad nijednu ženu neće voleti onako kako je voleo svoju prvu suprugu. I ta ljubav gori u njemu, sad, ovde, u hladnoj dvorani pretorije, među dvoličnim senatorima, lažnim prijateljima, čemernim saborcima… Dok se zariče na vernost svojoj novoj supruzi i dok prihvata darove koje donosi brak s njom. Kad se ceremonija venčanja završila, usledio je zvanični panegirik. Maksimijan, Faustin otac, za tu je dužnost izabrao stasitog i slatkorečivog Gala, koji je, stojeći odeven u togu koja je na njemu izgledala smešno i nezgrapno, prosipao fraze na lošem latinskom. Nabrajao je Konstantinove uspehe i titule, pohode i osvajanja, tvoreći od njegovog dotadašnjeg života patetičnu bajku. S velikim olakšanjem dočekao je kraj te retorske egzibicije i diskretno došapnuo Helviju da toga Gala više ne želi da vidi ni u Arelatumu niti u bilo kom drugom velikom gradu. Faustin otac bio je zadovoljan. U miraz je Konstantinu dao titulu avgusta. A zauzvrat će dobiti sigurnost, i zetovljeve legije. Njegov sin Maksencije još uvek je nepriznat, dok Konstantina ostali tetrarsi već i zvanično smatraju cezarom Galije, Britanije i Hispanije. Uza sve to, glasine koje kolaju carstvom kako Galerije sprema pohod na Italiju, dodatan su razlog da se s ovim brakom požuri. Zato se Maksimijan i vratio da pomogne sinu, i na ovaj način od Konstantina zatražio pomoć i podršku. Prepoznavši priliku, Konstantin se odluči na očajnički potez: izađe pred tasta s predlogom da Minervina ostane da živi s njim u konkubinatu, baš kao što je to bilo s njegovom majkom Jelenom. Ali Maksimijan ne hte ni da čuje. Smatrao je da bi to bila uvreda za njegovu „svetu porodicu”. Generacijama već, Maksimijanovi preci brižno, poput kakvog nežnog cveta, neguju
apsurdnu priču kako njihova porodica vodi poreklo ni manje ni više nego od slavnog junaka Herkula. A Fausta? Njegova nova supruga bila je primer dekadencije rimskog plemstva. Razmažena i bahata, ona je ambiciju nosila u krvi, i to nije krila: sa senatorima je ulazila u polemike o politici, sa prefektima i legatima raspravljala o vojsci i odbrani carstva; šamarala je neposlušne robove i trudila se da dominira u svakoj prilici. Uspeo je da te večeri ignoriše njene hirove – svečani čin u kome su zajedno učestvovali tako nalaže – ali je već tu shvatio da će njegov život s Faustom kao saputnicom i nekom vrstom savladara, krenuti u potpuno novom pravcu. Lakše je, naime, ukrotiti varvarska plemena nego taštu i obesnu ženu. Nakon što su sve zamorne ceremonije okončane, upriličena je gozba. Fina rimska gospoda mogla su dati oduška svojim strastima i apetitima. Vina je bilo dovoljno, i divljači, i ostalih poslastica… Dok su se zvanice gušile u pečenom mesu i piću, Helvije priđe svome avgustu, koji je stajao odvojen, po strani, i upravo bio završio diktiranje jednog pisma. „Šta sada, gospodaru?“, upita tribun. „Kako to misliš, Helvije?“ „Za koga sada ratujemo?“ „Ne razumem te.“ „Do sada smo ratovali za tebe, za carstvo, za sigurnost naših granica… Zar ćemo sad krvariti za…“, Helvije prezrivo pogleda u pravcu Maksimijana, „…ovog što je umislio da je potomak grčkog boga?“ „Ratovaćete za istog gospodara i za isti ideal za koji ste ratovali do sada.“ „Bojim se da te ne razumem…“, reče Helvije namršteno, i dodade, „.. .avguste.” „Ispruži ruku, Helvije“, na to će Konstantin. Helvije ga zbunjeno pogleda, ali učini šta mu je rečeno. Konstantin spusti u njegov dlan jednu kovanicu i ode da se pridruži
zvanicama na gozbi. Helvije podiže kovanicu. Bila je to srebrna sestercija s Maksimijanovim likom.
MALUM NECESSARIUM Nikomedija, Carska rezidencija, maj 337. n. e. „Da li je brak s Faustom bio neophodan?“, upita Scipion, i ove njegove reči odjeknuše praznom odajom. Imperator Konstantin bez oklevanja odgovori. „Naravno da jeste… S jedne strane je bila sudbina carstva, s druge… vernost ženi koju sam iskreno voleo. Uradio sam ono što moram…“ „…i tako učinio u dlaku isto što i tvoj otac tvojoj majci“, izbaci mladi glasnik. „Da li ti to meni sudiš, mladi Scipione?“, upita Konstantin. „Ne, samo zaključujem.“ Konstantin se vrati u stolicu. Sećanja na davne događaje krenuše da mu promiču pred očima. Isprva mučno venčanje, pa proglašenje za avgusta. A zatim i sve ono što je došlo posle toga. Život s novom avgustom nije bio jednostavan. Naročito ako se ima u vidu da je Fausta bila podjednako zavidna i ljubomorna i na njegovu majku i na bivšu suprugu. Ipak, ono što ga je tih dana najviše mučilo bila je tegobna slutnja raspada tetrarhije i građanskog rata što se podmuklo primiče. Sada, vezan bračnim sponama za herkulovce, on je imao i zakonsku obavezu prema njima, pre svega prema svom tastu, a ovaj u novonastalim okolnostima nije imao ni dovoljno mudrosti ni dovoljno snage. „Nemirni starac osetio se osujećenim, izdanim od sopstvenoga sina…“, reče Konstantin konačno, sećajući se očajnog Maksimijana u trenutku kada ga je sin izneverio. „Maksencije, raspusnik i prostak,
čovek kratke pameti i lošeg karaktera, našao je savršenog saveznika u zloj volji Rimljana. On im je uzvratio tako što ih je opteretio novim porezima i dažbinama, a zadobio je poverenje i podršku samo nekolicine nitkova… jednog krupnog liferanta, pretorijanaca koji su imali ugled drumskih razbojnika, i eto… Oni su ga proglasili za novog cara. Svako ko mu se suprotstavio, bio je ubijen.“ Konstantin otpi malo vode, pa nastavi. „Moćni Galerije nije mogao da sedi skrštenih ruku i opija se u Nikomediji dok Maksencije postaje gospodar Italije… Pozvao je zato svoga savladara Severa i rekao mu da je u stvari Sever naslednik Maksimijanovih dominiona, pa je, samim tim, Maksencije uzurpirao teritorije koje njemu pripadaju. I zato je nejaki i ratovanju nevični Sever krenuo da te svoje teritorije oslobodi. Armija koju je vodio bila je sastavljena uglavnom od Maskimijanovih veterana… Ti ljudi nisu imali nikakve šanse protiv Maksencijevih iskusnih i uvežbanih legija… Negde kod Ravene, Sever se Maksenciju predao. A onda su ga ubili. Galerije je potom podigao vojsku i krenuo da ga osveti. To je ipak bilo kratkog daha, brzo se povukao. Maksencije jeste bio pobednik, ali njegovog oca to nije preterano oduševilo… Čak je u forumu istupio i obnarodovao da njegov sin nije sposoban da bude vladar. Zato je i došao kod mene, i ponudio mi Faustinu ruku.“ „Mora se priznati da je starac imao osećaj za politiku“, reče Scipion. „Maksimijan? Bio je budala. Ili je postao senilan, i precenio svoje snage. Sačekao je da treći put krenem u pohod na Franke, i ponovo uzeo purpur… poharao riznicu i arsenal, pobegao najpre u Arelatum, pa onda u Masiliju. Čak je i glas pustio da su me Franci ubili… Kada mi je konačno pao u ruke, odlučio sam da mu ipak poklonim njegov bedni život. I kako mi se odužio? Spletkama i zaverama!“ „Da li je tačno da te je o tome Fausta obavestila?“ „Jeste.“ „Izdala je rođenog oca?“ „Nije to bila izdaja…“ „Možda u Faustinim i tvojim očima, gospodaru. Sirotom
Maksimijanu sigurno nije tako izgledalo.“ „Fausta je jednostavno odabrala stranu.“ „Baš kao što je to činila čitavog života. Moraš priznati, gospodaru, bila je vesta u tome.“ „Da… bila je.“ „Čak i kada te je savetovala da njenom ocu ponudiš da izabere način na koji će umreti?“ „Ti… kako to znaš?“ „Predosećaj…“ „Predosećaj? Tvoje znanje o događajima skrivenim i tajnim opasnije je od onog sečiva kojim si zamahnuo na mene, Scipione. Pitaću te još jednom – ko si ti u stvari?“ „Ubogi sin ubogog oca.“ „Samo to?“ „Zar nije dovoljno?“ „Videćemo…“ „Maksimijan se… ubio… i sahranjen je sa svim počastima. Ostao je njegov raspusni sin, da stoluje u Rimu. A ti si, kako pišu tvoji biografi i hroničari, bio neveseo zbog patnje prestonice sveta… Rat je bio neizbežan.“ Konstantin duboko uzdahnu i reče: „Nije tačno. Pokušao sam da razgovaram s Maksencijem, da mu se približim, nudio sam savezništvo… Ali, on me je s prezrenjem odbio.“ „Možda taj diplomatski neuspeh ima veze s činjenicom da si ubica njegovog oca?“ „Barataš ironijom veštije nego nožem, mladiću. Ne zameram ti. Maksencije je hteo taj rat, a ne ja. Njegova bahatost i arogancija naterali su me da podignem vojsku.“ „Ipak… gospodaru… nije to bio presudan razlog da kreneš na Rim? Zar ne?“ „Ne“, reče imperator. „Nije…“
XXIII Imperator Dioklecijan napustio je presto u proleće 305. godine. Galerije je postao senior augustus. To niko nije očekivao. Dioklecijan je smatran ne baš pravednim ali dobrim vladarom, čvrstog karaktera, sa smislom za organizaciju i osećajem za meru… Bio je i dobar vojnik i administrator. Rođen u Diokleji, blizu Salone, bio je niskog porekla. Njegovo napredovanje tipično je za vladare iz vojnih redova: bio je prvo običan vojnik pa oficir u Meziji, onda je postao zapovednik imperatorove telesne garde, a zatim je usledio uspon koji ga je odveo sve do pozicije senatora i konzula. Kada je u zlo vreme potpunog raspada i haosa u carstvu umro Numerijan, vojnici su Dioklecijana oglasili za vladara, 285. godine. Shvativši da ne može sam kontrolisati ogromnu teritoriju, uzeo je Maksimijana, svog prijatelja, za savladara, i na upravu mu dao Zapad. Zatim je Galerija načinio cezarom tako što mu je dao ruku svoje kćeri Valerije, a isto je Maksimijan učinio na Zapadu proglasivši cezarom Konstantinovog oca Konstancija Hlora. Tako je uspostavljen sistem tetrarhije: dva avgusta i dva cezara. Istok i Zapad. Dioklecijan je verovao da će to carstvu doneti stabilnost i mir. Ali, pogrešio je. Potcenio je i ljudsku taštinu i želju za vlašću. Gledao je kako se njegova vizija ruši i kako sistem tetrarhije počinje da gubi na značaju ali i prestaje da funkcioniše, kako se cezari i avgusti međusobno krve, i kako avet građanskog rata, kao u vreme Pompeja i Cezara, lagano gamiže carstvom i vreba priliku za otrovni ujed. Kako je vreme prolazilo, on sam imao je sve manje ambicija da i dalje nosi purpur; jednostavno, postao je umoran od života koji mora
da vodi jedan imperator, i ponekad sanjao da je običan seljak koji ore zemlju negde u Makedoniji, čeka da mu rodi pšenica, i čuva unučad. Povukao se u Salonu, luku na Jadranskom moru, blizu koje se rodio. Tamo je želeo da mirno provede dane koji su mu preostali. Ali avaj, carstvo nije htelo da ga ostavi na miru. Naročito ne oni koji su sada želeli da vode to carstvo, i odlučuju o njegovoj sudbini. Galerije mu je u pohode prispeo jednog neobično toplog jesenjeg dana, odmah nakon Martovskih ida. Dioklecijana iznenadi njegov izgled: Govedar je bio senka onoga čoveka koji je nekad bez milosti razgonio varvarske armije. Bela toga sa zlatnim trakama prosto je visila na njemu. Umesto ceremonijalnog pozdrava, nekadašnji imperator samo ga upita. „Jesi li dobro, stari prijatelju?“ Ovaj odmahnu rukom i zatraži da mu donesu vodu sa limunom. „Lepo ti je ovde…“, mrmljao je razgledajući veliku raskošnu baštu. „Jupiteru sam vratio ono što sam od njega jednom davno pozajmio. Zato me je nagradio sa malo mira… Ovde u Saloni mogu da okopavam svoju baštu… naročito sam ponosan na to šta sam uradio s kupusom… Hoćeš da ti pokažem?“ „Avguste…“ „Ne zovi me tako, Galerije. Ja sam sada samo građanin.“ Dioklecijan uze jednu od motičica naredanih uza zid i napravi nekoliko poletnih koraka stazom, kao da je desetogodišnji dečak. Priđe onda jednoj od vada, gde se voda zaustavila i već pravila blato, i motičicom krenu da otvara malen kanal. Na glavi je imao slamnat šešir sa velikim obodom, koji ga je štitio od sunca. Pravi seljak sa severa Italije. Galerije osta naprosto zgrožen ovim prizorom. Nekada moćni vladar sveta sada se, umesto vojskom i moćnim carstvom, diči lepotom svoje bašte, kupusom i začinskim biljkama. „Zašto si došao, Galerije?“, upita ga Dioklecijan kada završi s poslom. „Da se posavetujem, gospodaru.“ „Ne znam kakav savet možeš dobiti od jednog ubogog starca koga
više ne zanima politika. Želiš li možda savet o tome kako da neguješ vinovu lozu?“ „Molim?“ „Pogledaj…“, poče Dioklecijan i nežno dodirnu grozd koji je visio s trsa što se uspinjao uz jedan od zidova u bašti. „Za godinu-dve i od ovog grožđa će moći da se pravi odlično vino… Ti voliš vino, zar ne, Galerije?“ „Da…“, zbunjeno odgovori ovaj. „Volim.“ „Trebalo bi malo da povedeš računa… Vino, žene, gozbe… Taj raspusni život… ima svoju cenu.“ „Kakvu cenu?“ „Onu koju bogovi dođu da naplate.“ „Jebeš bogove.“ Dioklecijan slegnu ramenima pa izvadi maleni nožić i njime odseče grozd. Sa zadovoljstvom stade da jede grožđe, zrno po zrno. Galerije je s nevericom zurio u njega. „Ona prokleta balavurdija…“, započe onda, glasom u kome se osećao izvestan napor. „Naročito onaj mali…“ „Koji mali?“ „Sin tvog starog prijatelja Konstancija Hlora.“ „Konstantin? Šta s njim?“ „Misli da je pametniji od mene. Što je još gore… misli da je jači. On… i ostali savladari. Zovu me na nekakav sastanak… u neku vukojebinu na Dunavskom limesu. Da pregovaramo o sudbini carstva.“ „Otići ćeš?“ „Dvoumim se… Vrlo rado bih otišao da im u lice saspem sve što mislim o njima. Ali… šta ako je zamka? Šta ako je zavera? Ubiće me i preuzeti moje zemlje…“ Dioklecijan mu priđe. „Stari prijatelju… Život je krug. I sam to znaš. Stari vladari odlaze, novi se uspinju na tron… To je volja bogova. Na tebi je da oslušneš šta ti poručuju. I da se prepustiš njihovom izboru, kakav god on bio.
„Da li ti to savetuješ da odem i rizikujem da me skrate za glavu?“ „O, ne, ne… Suviše si ti mudar za tako nešto, Galerije. I u toj mudrosti, verujem, napravićeš pravi izbor.“ „Ja sam u stvari došao da te zamolim da na taj sastanak ti pođeš sa mnom.“ Šireći ruke u prostodušnom gestu punom usiljene skromnosti, Dioklecijan izbaci samo: „Ali šta jedan stari baštovan ima da traži medu vladarima sveta?“ „Još uvek imaš uticaja… tvoja se reč sluša.“ „Ne razumeš me, Galerije. Ja ne želim da izađem iz ovih zidina. Ova bašta… to je sada moje carstvo. Ako odem… ko će mi okopavati kupus? Ko će orezivati vinovu lozu?“ Galerije se ponovo preneraženo upilji u njega, nikako ne uspevajući da poveruje u to što čuje. „Zar su ti… kupus i loza… toliko bitni, domine?“ Dioklecijan ga potapša po koščatom ramenu. „Više nego što možeš da zamisliš…“, reče, pa krenu stazom, ka dnu bašte. Dok je tako koračao, praćem Galerijevim zbunjenim pogledom, odavao je utisak potpuno zadovoljnog čoveka. Ostavljen da stoji između čokota loze i visokog začinskog drveta, avgust Galerije oseti nešto što ga je iznenadilo. Kroz potmuli bol što ga je tištao u dnu trbuha, i oštro pulsiranje u glavi, koje mu već mesecima ne daje mira, nešto isplovi na površinu. Isprva nije mogao sebi da prizna, ali… Dok je gledao Dioklecijana kako motičicom prebira po zemlji, on je tome čoveku u stvari zavideo. Govedar onda odagna tu misao, brzo, kao da je dosadna mušica, i još jednom prezrivo pogleda u čoveka sa slamnatim šeširom. Jedna stara sentenca pade mu na um: Sic transitgloria Mundi. Tako prolazi slava sveta. Ako je ičega slavnog i bilo… sada se to svelo na motičicu za okopavanje bašte – koju je nekadašnji imperator držao u svojoj žuljevitoj staračkoj ruci – i kraj toge koji je on grčevito stezao, trudeći se da se izbori s novim naletom užasne glavobolje. Još neko vreme zurio je u čoveka koji okopava baštu, zatim prezrivo
frknuo i pošao nazad. Bio je to poslednji susret avgusta Galerija i avgusta Dioklecijana.
XXIV Feliks Romulijana, Galerijeva carska rezidencija, april 311. n. e. Tog jutra nije vrištao dugo. Bol je minuo iznenada, baš kao što je i došao. Ostalo je sada samo odvratno zaudaranje, koje se oko njegovog tela širilo kao vonj truleži nečeg već davno mrtvog. Smrad zbog koga su svi na dvoru hodali držeći šake preko lica. Ipak, njegova je supruga ostala kraj postelje, negovala ga i pazila, uprkos svemu. Nije spavao mnogo prethodne noći, kao ni one pre nje, kao ni prethodna tri meseca. Nijedan medikus, čak ni oni na najboljem glasu, nije mogao da pronikne u prirodu strašne bolesti koja mu je satirala telo. Samo su nemo slegali ramenima i upućivali mu poglede pune sažaljenja… Nekad bi ga zbog toga obuzeo bes, ali sada… Sada avgust Galerije jednostavno nije imao snage ni da se pošteno razbesni. Zazivao je bogove i ljude podjednako, ali odgovora nije bilo u gluvim odajama Romulijane, samo njegov glas što se vraća kao eho, a s njim ponekad stižu aveti, čudovišta kakva ni najpomućeniji um ne bi mogao da snatri: gorgone, meduze, lamije… Bol bi nailazio u talasima – stegne, mine, pa opet tako. Za sve to vreme iz ušiju mu curi gnoj, iz očiju krv… Kada bi povukao krajeve toge, ponekad bi opazio crve kako mu izjedaju prepone. Jedan lekar pomenuo je kako je od iste bolesti umro Irod Jerusalimski, i da je to Božja kazna. „Koji bog… ovako kažnjava?“, smogao je snage da pita. Lekar se nije mnogo ustručavao.
„Hrišćanski.“ „Onda mora da je stvarno užasna ta njihova vera… kada se klanjaju tako okrutnom bogu.“ „Možda…“, rekao je jedan od savetnika. „A možda će taj njihov bog i da se smiluje ako pokažeš blagost prema hrišćanima…“ U takvom trenutku pristao bi na sve. Zato je i izdao taj edikt o toleranciji, juče ga potpisao rukom koja je drhtala, jedva zadržavajući stilus među neposlušnim prstima. I kada su odneli svitak da se naprave kopije, smejao se dugo, poput kakvog poludelog kralja iz starih vremena… Jer znao je da se bogovi ne daju umilostiviti na taj način, i da hrišćani već pletu priče da je to što mu se dešava kazna za sva zla koja im je počinio. „Ja sam jedini bog ovde!“, urlao je, uprazno trošeći ono malo snage što mu je ostalo u krhkom telu. „Ja! Galerije!“ Onda se ponovo našao na onom mestu, i nije znao da li sanja ili je već u drugom životu. Bila je to ista ona livada nadomak rodne Serdike gde je odrastao čuvajući goveda. S tom razlikom što na livadi nije bilo nikog, i što je bila noć. Hodao je, ni sam ne zna koliko dugo, stazom koju pamti, od izvora do velikog hrasta na vrhu brda. To drvo, staro sigurno vek ili dva, sada mu je delovalo još gorostasnije, kao da u njemu živi nekakav varvarski bog. Svaki korak ka njemu donosio mu je talase nelagode i nerazumljivog straha. Konačno, kada je stigao do hrasta i stao pod njegovu ogromnu krošnju, zatekao je tamo samo jednu životinju. Tele. Zurio je neko vreme u njega, a onda shvatio da ono na zemlji leži nepomično, da je mrtvo. Pa se osvrnuo levo i desno. Levo se nije videla Serdika u mraku, ni stotine svetala patricijskih vila i prljavih kvartova u kojima je živela sirotinja. Desno… desno je bledi mesec visio na nebu. I posmatrao ga. Ponovo je vratio pogled ka mrtvoj životinji, i ustuknuo. Nešto, neko crno obličje rasporilo je utrobu teleta i gostilo se njegovim crevima i mesom. Galerije je samo nemo gledao tog tamnog demona kako proždire
teletov drob, proizvodeći grozan zvuk. A onda se to biće okrenulo i pogledalo ga svojim užarenim očima. Čuo je glas koji postavlja pitanje, ali nije znao odakle dolazi; otvorio je usta u nemom kriku, ali nikakav se zvuk nije čuo. „Zar zaista misliš da ćeš postati bog, Galerije?“ Tada iz čvornovatog korenja hrasta, kao iz nekog užasnog bezdana, počeše da gamižu stotine zmija. Galerije napravi dva nesigurna koraka unazad, ali onda shvati da to što gmižući izranja ispod drveta prerasta u pravu reku, crnu i šišteću, pa se dade u trk prema podnožju brda. Zmije su ga pratile. Negde na pola staze već je bio sasvim okružen njima. Pao je na kolena, da sačeka užasan kraj. Podigao je ruke, dlanovima pokrio lice. Bol se vrati, jači nego ikad. A onda, neočekivano, zmije krenuše da se razilaze, jedna po jedna bežale su u stranu. Sa dna staze, iz pravca gde je bio izvor, prilazio je čovek. Sa svakim njegovim korakom bol se lagano blažio, smirivao, da bi ga konačno preplavio neki čudni smiraj, gotovo blaženstvo. „Jupitere…“, ote se Galeriju. Čovek stupi pred njega i pruži mu ruku, da ga podigne. Galerije je oklevao. Konačno podiže glavu i pogleda u lice čovekovo. „Ti…“, prozbori jedva čujno. Zatim ponovo obori glavu, samo da proveri da čovek na bosim nogama nosi vojničke sandale, i da zmije beže od njega. „Došao sam da ti kažem da mesto na koje ćeš otići…“, začu dobro poznat glas. „Neće baš da ti se svidi.“ Dok mu se tanki mlaz bale cedi s ugla usana, Galerije će čoveku pred kojim je na kolenima, mrmljajući slog po slog. „Ja… ubi… ubio… sam… te…“ Čovek mu šakom dohvati bradu i podiže mu glavu; nađoše se oči u oči. „Nikog ti nisi ubio…“, reče general Georgije, „…do samoga sebe.“ I Galerije tada jasno vide, u odsjaju Georgijevih očiju, čitav jedan svet sabran u dve ženice: vreme buduće i vreme prošlo… sva ljudska
kraljevstva, ona koja su bila i ona koja će doći; svu ništavnost ljudskih napora… gradove koje su progutale bujice, pesak i taština… Vavilon, Jerusalim, Rim… „Sada možeš da ideš, avguste“, reče Georgije, i pusti ga. Galerije klonu, dugim pogledom prateći priliku koja je odlazila. General Georgije stupao je stazom prema izvoru; bio je u svojoj paradnoj uniformi, ogrnut plastom; u desnoj ruci držao je dugo koplje, u levoj povodac na kome je vodio belog konja. Sa svoga mesta na brdu Galerije je sada jasno mogao videti grad, stotine svetala u noći, kao stotine očiju što gledaju u njega. Negde iza njega, kao s vrha brda, dopre nerazgovetno krkljanje… kao da mrtvo tele pokušava da ga dozove. Govedar se pruži ka Georgiju, u trzaju punom očaja… …i pade s kreveta, obori posudu s vodom, zemljani sud razbi se u paramparčad. Bol se vrati iznenada, osvetnički i silovito. Njegova supruga i još nekoliko dvor’ana utrčaše u sobu… Ništa nisu mogli da učine. Sem da slušaju kako vrišti.
XXV Avgusta Treverorum, maj 311. godine „Flavije, istina je.“ Čuvši ove reči Konstantin diže glavu s knjige koju je čitao. Obasjana prolećnim suncem, u lakoj crvenoj haljini okićenoj draguljima i zlatom, kose ukroćene grivnama, njegova druga supruga Fausta izgleda gotovo nestvarno u zelenom pejzažu peristilske bašte na dvoru. Taj prizor bi u sebi možda nosio i neku magiju da ona nije iščilela već na samoj ceremoniji njihovog venčanja, kada je na videlo počela da izlazi Faustina prava priroda. Herkulovska krv koja je tekla njenim venama, nije mogla da bude poreknuta. Kao ni sve izopačeno što je nosila u sebi. Konstantin se trudio da to prihvati kao neminovnost – politički brakovi ničemu drugom i ne služe. Trudio se da zadovolji njene prohteve, bilo da je u pitanju rasipništvo ili puki ženski hir. Međutim, mlada Fausta smatrala je da treba da se meša i u državne i druge poslove, kao i da njeno mišljenje s tim u vezi ima određenu težinu. Zato je veoma često spopadala Konstantina razgovorima o stvarima koje jedne domine ne bi trebalo da se tiču. Ovo je bio jedan od tih trenutaka. „Šta je istina?“, upita je on. „Galerije je mrtav.“ „Znam da je bio bolestan… ali niko još nije javio o njegovoj smrti.“ „Došao je glasnik s Istoka… Tiranin je umro u najgorim mukama…“ Konstantin odloži knjigu u stranu. „Onda to znači… “ „Poslednji car tetrarhije je mrtav. Gotovo je sa savladarstvom.“
Fausta mu priđe i obgrli ga. Konstantinu se učini da ga je to meduza zgrabila svojim pipcima. Trgnu se, i ona ga pusti. „Sada dolazi tvoje vreme, Flavije“, glas joj je bio čvrst, nepokolebljiv. „Ne vidim mnogo razuma u tvojoj euforiji, Fausta. Treba biti oprezan. „Oprezan?“, začudi se ona. „Pa ti si avgust, imaš pod sobom silu koja može pokoriti čitavo carstvo.“ „Tako je. Ali ta sila treba da se upotrebi na pravom mestu i u pravo vreme.“ „Sada je to vreme“, presudi domina glasom auksilijara koji naređuje juriš. „Fausta…“, nasmeši se Konstantin. „O vojnim stvarima ću se posavetovati sa svojim generalima. Sa ženama mogu da pričam o poeziji i uređenju dvorske bašte.“ Fausta zaćuta na tren – bila je strašno uvređena ali se trudila da to ne pokaže. Nije uspela. „Ja nisam bilo kakva žena, Flavije“, prosikta. „Ja sam kći jednog imperatora.“ „Tim pre bi trebalo da znaš svoje mesto, ženo.“ „Da, razumem…“, Fausta sad poblede od gneva. „Jedina žena u tvom životu je tvoja majka, zar ne? S njom se savetuješ o svemu, nju slušaš, njoj veruješ…“ „Drži moju majku van ove rasprave.“ „Tvoja dragocena mati…“, reče ona glasom koji je drhtao od prezira. „Čujem da je dvorani oslovljavaju sa carice.” „To je zato što ona to i jeste.“ „Na ovom dvoru jedina carica sam ja!“, ciknu avgusta. Taj njen prkos u njihovom je braku bio, izgleda, njeno najjače oružje, ta želja da se nametne, da se bori, da se dokaže… Iako mršava i sitna, Fausta je nosila snagu kojom je mogla planine da pomera. No, to nije bila zdrava snaga čoveka koji služi vrlini, i teži ispravnom. Baš kao i u slučaju njenog oca i brata, ona je svoju snagu crpla isključivo
iz sopstvene iskvarene prirode. „Takvo dostojanstvo se ne stiče samo stupanjem u brak…“, reče Konstantin hladno. „Potrebna je i koja mrvica vrline.“ „Vrline?“, Fausta se oseti poniženom i uvređenom u isto vreme. „Majka ti puni glavu hrišćanskim glupostima, i ti sve bez pogovora prihvataš.“ „Ženo, ponoviću ovo još samo jednom: ostavi se moje majke.“ „Tvoja popustljivost prema hrišćanima i njihovoj veri je nešto o čemu se priča već nadugačko i naširoko. Čak si im i državni novac dao za izgradnju hramova.“ On slegnu ramenima. U Galiji, baš kao i u nekim drugim delovima carstva, zaista su podizani hrišćanski hramovi. Ali su podizani i hramovi posvećeni drugim bogovima, i u slavu drugih religija. On svoje podanike nije delio po tome kome se bogu klanjaju, u njegovom je najbližem okruženju bilo i pagana i hrišćana. I svako od njih znao je da bude koristan na svoj način, a kakve su molitve izgovarali u osami svojih odaja i kome su one bile upućivane – Konstantina nije zanimalo. „Hrišćani su građani kao i svi drugi“, reče. „Plaćaju porez i ostale dažbine. I njihovo zlato zvecka u državnoj kasi.“ „A onda ga ti bacaš na zidanje beskorisnih građevina.“ „Bacaš ga i ti, Fausta… na skupe gozbe…. na haljine, nakit i robove…“ Fausta na to zadignu haljinu pokretom punim prostačke lascivnosti, i otkri gola kolena. „Želiš da ti žena ide u ritama?“ Konstantin okrznu pogledom njenu golotinju, okrenu glavu i reče: „Želim da moja žena nauči šta je to skromnost. Pusta želja, očigledno…“ Fausta pusti krajeve haljine, podiže desnu šaku i zapucketa prstima. U baštu stupi robinja. Konstantin shvati da je prvi put vidi. Niska crvenokosa devojka, bele puti. Njene plave oči bile su uprte u zemlju, šake puštene niz telo, gola ramena oborena u stavu koji iskazuje svu poniznost nekoga ko nije čovek već stvar.
„Domina“, prozbori robinja. „Kupila sam ovo stvorenje, i još nekolicinu, jutros“, reče Fausta. „Dobro će nam doći. Ova mala, kako sam čula, zna da čita. Može ti pomoći oko knjiga.“ Konstantin ponovo baci ovlašan pogled na robinju. Izgladnelo, mršavo telo u pocepanoj crvenoj tunici – neko bi je zamenio za dete, ali nikako nije mogla imati više od dvadesetak godina. „Rugaš mi se?“, upita svoju suprugu. „Ne“, odgovori ona samouvereno. „Očigledno je da tvojoj ruci u ovom trenutku bolje pristaje Plutarh nego mač.“ Fausta krenu niz stazu, pridržavajući šakama krajeve haljine; gole noge belasale su se na suncu. Na početku stepeništa zastade i izbaci: „…Toliko o nepobedivom caru Galije.“ Konstantin ju je gledao kako odlazi prema dvoru, duboko udahnuo kako bi smirio gnev u sebi, a onda se obratio robinji. „Vode.“ Robinja priđe stolu, vodu iz amfore nasu u čašu, a ovu onda pruži Konstantinu. Sve to je učinila vrlo nespretno, kao da nikad ništa slično nije radila. „Kako se zoveš?“, upita je Konstantin nakon što je utolio žeđ. „Lidija.“ „Odakle si?“ „Sa istoka.“ „Isto kao i ja? Mezija? Trakija?“ „Ilirija.“ „Ilirija? Vidim… Još uvek ima lepih žena u Iliriji. Ko te je naučio da čitaš?“ „Otac.“ Konstantin joj vrati čašu, ona pomalo uplašeno i nesigurno pruži ruku da je primi. Konstantin drugom rukom uze njenu i pogleda joj nadlanicu. Na njoj je bila tetovaža. Dva ukrštena prstena s krilima. „Šta je ovo?“, bio je preneražen. „Grb“, reče ona smušeno.
„Grb?“, on se podiže s ležaljke. „Reci mi sve o ovom znaku. Smesta!“ Oklevala je kratko, preplašena, a onda poče da muca: „To… to… To je grb porodice kojoj sam nekad pripadala. Pre nego što su me prodali trgovcima robljem.“ „Lažeš.“ „Ne lažem, gospodaru, zašto bih?“ Konstantin zaćuta na tren, da sabere misli, a onda je upita: „Šta se desilo s tvojom porodicom?“ „Poginuli su u ratovima.“ „Ko ih je pobio? Varvari?“ „Ne“, reče ona poluglasno, zatim dodade, „…Rim.“ „Rim?“, začudi se Konstantin. „Bili su neprijatelji Rima?“ „Bili su hrišćani. „I ti si hrišćanka?“ Lidija klimnu glavom. „Onda ti je verovatno drago kada si čula da je Galerije, veliki progonitelj hrišćana, umro?“ „Ne“, reče ona, „nije.“ Konstantin podignu obrve, iznenađen ovim odgovorom. „Nije?“ „Greh je radovati se nečijoj smrti.“ „Greh… Greh? A ti ne želiš da budeš grešna? To je suština tvoje vere? Težiti životu bez greha?“ „Ne postoji život bez greha, gospodaru. Zgrešili smo već onog trenutka kada smo iz majčine utrobe došli u ovaj potrošeni svet. Postoji samo težnja… da se približi Bogu.“ upita on, „jesi li mu se približila?“ „Hristos je umro kao ubogi drvodelja, razapet na krst. Mogu ga pratiti u patnji, to i činim, kao što vidiš, gospodaru… “ Avgust nakratko prenese pogled na šarenilo peristilske bašte – razmišljao je o onome što mu je rekla. Sećanja počeše da naviru. Dimitrije… Georgije… Obojica su dali život za Boga u koga su verovali. Ali, i posle toliko godina, on se pitao samo jedno: Da li je njihova žrtva imala smisla.
„Mučenička smrt“, oglasi se na kraju. „Imao sam prijatelja, jednom davno, u Saloniki, koji je govorio slično kao ti. I nisam ga razumeo… ne razumem ga potpuno ni sad. Umreti na kolenima, od ruke svojih dušmana… Je li to način da se oni pobede?“ „Ne“, reče ona. „To je način da se bude slobodan.“ „Smrt oslobađa?“ „Moj otac jednom mi je rekao: Nismo došli da uživamo u ovom svetu, nego da se od njega spasemo.“ „Šta te je još učio tvoj otac?“ „Da će, kada kucne sudnji čas, Bog od svakoga zatražiti onoliko koliko mu je dao. Meni je dao život ispunjen nasiljem, čemerom i gladovanjem… dao mi je i robovsku ogrlicu oko vrata. I ja sam mu na tome zahvalna.“ Konstantin se nasmeši, neubedljivo. „Zahvalna si Bogu koji te muči?“ „Jesam“, reče ona. „Jer kada se sve okonča, on će od mene tražiti onoliko koliko mi je dao. A tebi je, gospodaru, dao carski purpur, zlato i svilu, moćne vojske da ih vodiš i carstvo da njime vladaš… Kada kucne tvoj sudnji čas… koliko će od tebe zatražiti zauzvrat?“ Nije znao šta da joj na ovo odgovori. Nije očekivao ni da mu iko ikad postavi ovakvo pitanje. Naročito ne rob. Za ovakvu bi drskost, u neko drugo vreme, na nekom drugom mestu, naredio da išibaju. „Dao sam da se izgradi vaša crkva nedaleko od vile“, reče. „Moja majka ide tamo da se moli. Ako želiš, možeš poći s njom… i iskazati poštovanje svome Bogu.“ „Šta su crkve, gospodaru? Ljudi ili građevine?“, upita ona. „Naš Gospod rekao je da je njegova crkva tamo gde su dvoje zajedno u Njegovo ime.“ „Hoćeš da kažeš da novac ne treba trošiti na zidanje crkava?“, iznenađeno će on. „Zvučiš kao moja supruga. „Ne, hoću da kažem da… nisu važne kupole i zidovi… već praznina između njih. To je ono u nama što valja ispuniti. A ta se praznina…
jedino verom može ispuniti. Ničim drugim.“ „I ti veruješ, Lidija?“ „Da.“ Konstantin skrenu pogled. Ka istoku. Pred očima počeše da promiču slike. Aleksandrija, Nikomedija, Nizbis, Salonika… Obala na kojoj je stajao s Minervinom i iščekivao oluju, pre nego što će je zaprositi. „Zavidim ti na tome.“ „Na čemu jedan car može zavideti robu?“ „Sama si rekla“, bilo je nečega gorkog u njegovom glasu. „Na slobodi.“ Zatim priđe ležaljci, uze knjigu koja je bila na njoj i pruži joj je. „Čitaj mi.“ Lidija je oklevala na tren, onda prihvati knjigu. Konstantin se vrati na ležaj. Lidija otvori knjigu, duboko udahnu i krenu da lista strane. Na nadlanici njene šake jasno se videla tetovaža. Dva spojena prstena, s krilima.
XXVI U peristilskoj bašti carske vile dva čoveka nasrču jedan na drugog. Prvi zamahuje mačem, drugi se brani. Onda prvi napada, silovito, drugi blokira udarac ovalnim štitom, zatim uzvraća… Helvijev napad bio je tako brz da je Konstantin jedva uspeo da odskoči da ga sečivo ne okrzne po ramenu. Kapetan njegove telesne garde ulagao je celog sebe u sve što radi, makar to bilo i ovo uobičajeno jutarnje vežbanje. U baštu uđe Lidija s čašom vode na poslužavniku. Već nekoliko meseci ona je ovde, i sada izgleda već sasvim drugačije – u novim je haljinama, duga kosa vezana je u punđu. Konstantin zastaje zadihan, otpija gutljaj-dva, vraća joj čašu. „Hvala… “ Lidija se uz blagi naklon okreće i izlazi iz bašte. „Ne treba se zahvaljivati robovima“, kaže Fausta koja, dokona, leži pored njih. Konstantin, da se razgiba, vitla mačem, njoj okrenut leđima. „A zašto?“ „Ne znam… možda zato što su… robovi?“ „I ti si se mogla roditi kao robinja.“ „Ja? Gluposti! Jupiter je odlučio da se rodim kao kći jednog cara.“ „Jupiter…“, promrmlja Konstantin posprdno. „Rugaš se starim bogovima, mužu? Neće ti biti smešno kada budeš osetio njihov gnev.“ „Više se plašim gneva ljudi.“ „Ako je tako… onda ustani protiv svojih strahova. Ta sirova snaga i taj mač kojim vitlaš mogu se upotrebiti za neke pametnije stvari.“ „Toliko si nestrpljiva da podignem vojsku na tvog brata?“
„Ne krećeš u pohod na njega, već na Rim. Po carstvo koje ti pripada.“ „Rim može i da sačeka.“ Fausta ustade – brada joj drhti, čitavo njeno mršavo i naizgled krhko telo tresu talasi gneva. „Rim može… Ali ja ne mogu! Smučilo mi se da sedim na ovom prokletom dvoru u ovoj prokletoj provinciji i čekam da se ti odlučiš šta ćeš sa sobom! Kakav je to avgust koji stoluje u Galiji? Bogovi! Pa mi živimo na kraju sveta, Flavije! Dok Maksencije uživa u prestonici sveta!“ „Meni je Galija uvek bila potaman.“ „Glumiš skromnog čoveka, Flavije? Ili ti je um pomutilo lenstvovanje? Možda vino? Ili toliko uživaš u društvu svoje male robinje pa ti ništa drugo na svetu i ne treba?“ Konstantin se na to okrenu ka njoj. „O čemu to pričaš?“ „Misliš da sam šlepa? Da ne primećujem? Ona mlada Ilirka ne odvaja se od tebe. Ni ti od nje. Čita ti knjige… Šta još radi, mužu? Udovoljava li ti na još neki način?“ „Besmislice.“ „Besmislice? Čitav Trijer bruji o tome kako se veliki Konstantin prepustio robinji hrišćanki!“ Konstantin dade znak Helviju, ovaj se bez reči povuče. Sačekao je da se udalji, kako ne bi čuo dalji tok ovog njihovog razgovora, a onda upita Faustu. „Šta hoćeš?“ „Da se trgneš, mužu! Začarali su te hrišćanski vešci. Podmetnuli su ti ovu kurvicu i…“ „Da te podsetim. Lidiju si kupila ti, na pijaci, od Grka.“ „Lidija? To stvorenje ima ime?“ Konstantin uze krpu sa stola i poče nervozno da briše ruke. „Odlazim sutra u Arelatum. Vratiću se za mesec dana. Ne želim da slušam te gluposti.
A o tome kada ću i da li ću ikad krenuti na tvog brata, zavisi najviše od njega. To se tebe ne tiče.“ „Rim pati pod tiranijom uzurpatora!“, bila je uporna Fausta. „Tvoja dužnost je da nešto učiniš. „Ubeđen sam da su te njegove patnje strašno dirnule, Fausta.“ Fausta nemoćno frknu, i demonstrativno napusti baštu. Učinila je to na isti način kao i mnogo puta pre toga. Još uvek je gajila iluziju da će tako uspeti da istera svoje. Ono nezrelo i detinjasto još je bilo jako u njoj. Da je Konstantin kojim slučajem kakav običan trgovac ili drvodelja, a ona njegova žena, primao bi sa simpatijama te njene osobine. Ali istorija Rima prečesto je bila svedok toga kako su hirovi carica i žena vladara znali da se ovaplote u nesaglediva razaranja. Nije hteo da se ta istorija ponovi. Bar kada su Fausta i on u pitanju. Nedugo zatim Konstantin pozva Lidiju. „Treba li još nešto, gospodaru?“, upita ona kada se pojavi. „Priđi, Lidija…“ Robinja mu priđe, skrušeno i pognute glave. „Kada se budem vratio iz Arelatuma“, reče Konstantin, „oslobodiću te.“ Lidija pade ničice, da ga poljubi u ruku. Konstantin lagano izvuče ruku, položi šake na Lidijina ramena i podiže je. „Ustani“, reče. „Bićeš slobodna žena. I prvo što treba da naučiš… jeste – da ne klečiš ni pred kim.“
XXVII Fausta se dokono izvalila u ležaljci, mrzovoljno otpija gutljaj po gutljaj vina, i mršti se. Ne sviđa joj se. Baš kao ni grožđe, sir i masline koje je trebovao komornik. Razmišlja da mu smanji platu. I naloži da ga išibaju pred ostalim članovima domaćinstva, za primer. Otkako joj je muž otišao da rešava nerešive probleme carstva, da se malo bavi administracijom a malo ubija podunavske varvare, ona prosto ne zna šta će sa sobom. Dani prolaze sporo, noći još sporije. Nijedan vid zabave na dvoru ne zadovoljava je a provincijska prestonica, u koju je udajom dopala, daleko je od onoga što joj se nudilo u Rimu. Ipak, jutros je stigao glasnik i rekao da je cezar na putu za svoju prljavu galsku prestonicu, da se njegov dolazak očekuje svakog časa. Ona dolazak muža ne iščekuje s prevelikim nestrpljenjem – očigledno je da između njih dosta toga odavno nije kako treba. Ali zar nije upravo to osobina svih ugovorenih brakova? Ako je njen ljubljeni Flavije imao u svom životu nešto što bi se moglo nazvati većim od uobičajene veze tipične za rimske ugledne porodice, to je davno otišlo, s Minervinom. Jedino što je ostalo, kao trag te velike ljubavi, bio je kopilan Krisp, za koga nije baš mnogo marila. Dobro, Minervina i Konstantin jesu bili u braku, i Krisp jeste njegov zakoniti sin, ali, Jupiter joj je svedok, pre će sebi prerezati grlo nego dozvoliti da taj mali kopilan stekne prvenstvo nasleđa u odnosu na decu koju će ona izroditi svome avgustu. Konačno, negde oko podneva u odaju uđe njen suprug. Iznenadila se stoje u beloj carskoj togi. U poslednje vreme stalno je bio u uniformi. Bez reči on priđe stolu i nasu sebi vino. Fausta je bila odlučila da ga ignoriše, ali ipak ne uspe da se savlada. „Želiš nečemu da nazdraviš, mužu?“, upita ga zajedljivo.
„Ne. Samo sam žedan.“ „Žedni ljudi obično piju vodu“, primeti ona. „Vidim da te tvoj britki i cinični duh nije napustio.“ „Ali rođeni muž jeste. Rekao si da ideš na mesec dana, a ostao si tri.“ „Poslovi, ženo… i male pobune na granici.“ „Nikako da se pomiriš sa Francima? „Nikad nisam ni želeo da se mirim.“ „Smekšao si, Flavije. Nisi ni senka onog velikog ratnika za kog sam se udala.“ „Tvoj brat… Nije odgovorio na moje ponude.“ „Zar? Baš sam iznenađena.“ „Maksencije igra opasnu igru.“ „Igra je od samog početka… samo je tebi dugo trebalo da shvatiš.“ „Moja je ponuda bila krajnje velikodušna… A nije me čak ni odgovora udostojio.“ „To je moj brat, Flavije. Verovatno se nabio u neki od hramova gde gomila sveštenika čita životinjske utrobe i iz njih mu proriče slavu i dug život. Onda ide da gleda u kom pravcu ptice lete nad Večnim gradom… Pa, na kraju, zadovoljan proročanstvima, kreće da se opija dok mu udvorice nazdravljaju kao jedinom i večitom imperatoru.“ „Poslao sam mu ultimatum. Čekam odgovor.“ „Oho… Konačno si se dozvao pameti? Bilo je krajnje vreme.“ Konstantin se tada osvrnu oko sebe. „Šta je bilo? Nešto ti nedostaje?“ „Robinja… Lidija. Gde je?“ Faustu pitanje nije iznenadilo, ali se ipak napravi nevešta: „Ona mala hrišćanka?“ „Da.“ „Što sam je kupila od Grka? Prodala sam je“, reče ona pa dohvati jednu maslinu iz zdele pred sobom. „Još pre dva meseca…“ „Prodala? Kome?“ „Robovi se obično prodaju robovlasnicima.“
„Kom robovlasniku?“ „Najvećem u gradu. Lepidu Mesali.“ „Mesali? Onom kasapinu? Šta će njemu kućni robovi?“ „O, pa nisam je prodala kao kućnog roba… Nije se pokazala baš najbolje u toj ulozi. Sudeći po tvom i njenom odnosu, tvoja mala hrišćanka poseduje neke druge… sposobnosti.“ „Pitaću te ovo još samo jednom… Gde je Lidija?“ „Pa rekla sam ti… “ Konstantin joj priđe i šutnu sto sa jelom i pićem. Amfora sa vinom se uz tresak razbi, grožđe, masline rasuše se po mermernom podu. „Diži se s te jebene ležaljke kada razgovaraš sa svojim cezarom!“ Fausta se nadureno pridiže. Šireći ravnodušno ruke, ona slegnu ramenima i reče: „Poznajući dobrog čoveka Mesalu… našao joj je već neku korisnu ulogu.“ „Kako to misliš?“ „Pa… znaš kako kažu… ako je jednom caru mogla biti dobra priložnica… siguran sam da neće biti ništa gora Mesali i njegovim… klijentima.“ „Mesala drži najveću javnu kuću u gradu.“ „Da, to sam i ja čula“, reče ona. „Čovek je pravo čudo, zar ne?“ Konstantin ne odgovori ništa, samo dozva svog ađutanta. „Helvije!“ Helvije dođe, stade iza njega i salutira. „Gospodaru.“ „Okupi jednu centuriju. Idemo u donji grad, do luke.“ Kad se Konstantin već okrenu da pođe, ponovo začu glas svoje supruge. „Onda bolje požuri, mužu… Čula sam da Mesaline devojke ne traju dugo.“ Okrenuo se i lagano joj prišao. Ona nije skidala pogled pun prezira, i smešila se. Bez ijedne reči Konstantin je tresnu pesnicom posred lica. Fausta klonu na pod. Gledala ga je kako odlazi dok je šakama pokušavala da skupi krv koja joj se slivala iz nosa i s usana. Nije pustila ni glasa.
XXVIII Mesala, krupan, sredovečan čovek, stojeći za stolom čita svitke s računima. Prostorija u kojoj se nalazi prava je slika karaktera surovog robovlasnika, nekadašnjeg veterana, koji je imetak stekao pljačkajući varvarska plemena s one strane Rajne a njihovu decu smeštao na galije, za veslače, ili da umru u nekoj od bezbrojnih jama rudnika rasutih širom carstva. U toj prostoriji on je i sklapao poslove, pa nije bilo mesta za tipičan rimski luksuz, već samo za stvari neophodne da dinari i sestercije predu iz jedne ruke u drugu: sto, dve stolice, jedan krevet u uglu i mali kip Disa na polici – jedini ukras na neokrečenim zidovima. Mesala je bio jednostavan čovek, i verovatno mu je baš zato posao išao tako dobro. Što ne bi moglo da se kaže za njegove uposlene i podređene, koji su mu jednako zadavali glavobolje i, naravno, pokušavali da ga pokradu. „Bogovi!“, zaurla Mesala. „Memio, odraću ti kožu s leđa ako ponovo pomešaš račune! Čuješ li!“ Mesala opet nervozno pretura po svicima na stolu, pa ponovo doziva slugu. „Memio! Kučkin sine! Da si se odmah stvorio ovde!“ U odaju tad stupi oficir glatko obrijane glave, za njim nekoliko vojnika. Mesala im se obrati ne skidajući pogled s računa. „Momci, malo ste uranili… Vaše isplaćujem dan kasnije. A ako ste za malo zabave, hajte u javnu kuću. Ja častim.“ „Kasije Lepid Mesala?“, ču se glas, čvrst i prodoran, ali Mesala ne obrati pažnju na to. „Da, znam kako se zovem, momče…“, ne zaustavlja se on jednako zagledan u papirus na stolu. „Ne treba ti da me na to podsećaš. Čuo si šta sam rekao. Nema para do prekosutra… a
sad odjebi. Vidiš da radim.“ „Da li se ja to varam, građanine…“, glas je bio uporan, „ili si ti to upravo svom cezaru rekao da odjebe?“ Robovlasnik podiže glavu i na vratima ugleda avgusta Konstantina lično, u pratnji telesne garde. Preblede u trenutku: avgust nikad nije silazio do luke, sem zbog vojnih ili državnih poslova, a to je bilo retko. Prosto nije mogao da poveruje da mu je lično došao u pohode, a to sigurno ne znači ništa dobro. Mesala se malo sabra, odgurnu papire u stranu, obiđe sto, ali zbunjeno zastade kad vojnici položiše šake na rukohvate mačeva. „Na usluzi, gospodaru.“ „Tražim jednog roba.“ „Mi… ovaj… Mi ovde imamo dosta robova, gospodaru.“ „Tražim jednog posebnog.“ „Gospodaru?“ Konstantin mu priđe. Mesala, već uplašen, poče da krši ruke. „Robinja“, reče Konstantin. „Dvadeset godina. Crvenokosa Ilirka. Zove se Lidija…“ „Ja ne bih znao… “ „Moraš da znaš, građanine.“ „Gospodaru, ja imam na stotine robova i… “ „Helvije… Reži palčeve.“ Helvije isuka mač iz korica. Mesala ustuknu. „Ne, gospodaru, molim te, možda ako bi…“ „Moja supruga Fausta prodala ti je tu robinju pre nepuna dva meseca. Gde je?“ „Kućni rob kažeš, gospodaru?“ „Da.“ „Je li… ovaj… lepa?“ „Molim?“ „Pitam… da li je lepa?“ „Jeste, Mesala“, reče avgust. „Lepa je.“ „Onda je… verovatno.
„Gde?“ „U…u… “ „Gde?!“, dreknu Konstantin. „…javnoj kući“, jedva izbaci robovlasnik. Konstantin glavom dade znak Helviju, ovaj izađe iz odaje. Posle nekoliko trenutaka napetog iščekivanja Mesala se oglasi, ponizno, gotovo šapatom. „Gospodaru… ja… carica je zahtevala od mene.“ „Šta je zahtevala?“ „Pa… to… da tu robinju… pošaljem u…“ „Carica je to lično tražila?“ „Da. Insistirala je.“ Helvije se vrati. Na rukama mu je telo odeveno u rite. Konstantin priđe i ugleda polusvesnu Lidiju. Prihvati je, pažljivo ponese i spusti na krevet. Njeno telo, užasno omršavelo, prekriveno modricama. A lice, ispijeno i bledo, ipak je nekako spokojno. „Lidija?“, zavapi. „Lidija?“ „Gospodaru“, ona dođe sebi i lagano otvori oči. „Vode!“, viknu on vojniku do sebe. Ovaj mu dodade čašu s vodom. Nakon što je otpila gutljaj, on poče: „Biće sve u redu, odvešću te na dvor i…“ „Ne, gospodaru“, reče ona. „Nemoj se mučiti. Ja već putujem na mesto koje me odavno čeka. I ti… i ti treba da kreneš.“ „Lidija…“ „I tvoj put počinje, gospodaru. Bog ti ga je odavno namenio, tebi i nikom drugom. Njegova su znamenja na nebu, na zemlji i u vatri koja gori… Ako je čovek ikad večnost mogao da bude… onda ćeš taj čovek biti ti, gospodaru.“ Lidija sklopi oči. Tren potom prestade da diše. Konstantin obori glavu, zgrčen nad njenim telom. Ostade tako neko vreme. Zatim podiže glavu i pogleda u Mesalu. Robovlasnik u strahu odstupi korak. Konstantin tada, još uvek klečeći nad Lidijom, podiže desnicu.
„Mač.“ Jedan od vojnika priđe i pruži mu mač u koricama. Konstantin ga prihvati za dršku, isuka, ustade i zari ga Mesali u stomak. Kad ga trže, pljusnu krv. Mesala je dlanovima pokušavao da zadrži rasuta creva, još ne verujući šta mu se dešava; krupne oči izbuljiše se kao u vepra koga su upravo proboli kopljem. Onda klonu na kolena. Konstantin na to krenu da kruži oko njega, ćutke, s krvavim mačem u ruci. Zatim mu priđe, zgrabi ga za kosu, sečivo prisloni na vrat, pa mu jednim odsečnim trzajem prereza grlo. Robovlasnik tada podiže ruke sa stomaka, da prstima zgrabi nevidljive niti bola, ali mu se šake dohvatiše samo vodoskoka krvi koja je kuljala iz vrata. Konstantin tad odstupi za korak, pa ga tresnu nogom. Ovaj se skljoka na zemlju, mrtav. Konstantin je stajao nad lesom, bez reči, u desnici jednako čvrsto stežući okrvavljeni mač. Bela toga sada je bila sva isprskana krvlju. „Njegovi ljudi?“, upita. „Pohvatali smo ih, cezare“, izvesti Helvije. „Pobijte ih.“ „Sve?“, bio je iznenađen tribun. „Sve do jednog.“ Konstantin baci gladijus na zemlju. „I spalite ovo mesto, do temelja!“ Priđe Lidiji i podiže je u naručje. Zatim krenu napolje, ali zastade na stepeništu s kog je pucao pogled na luku i ljude koji su po njoj mileli, kao mravi. I podiže pogled ka nebu: „Ti…“, glas mu je drhtao, „Ti si Bog moje majke. I Bog mnogih drugih poput nje. Primi ovu bezgrešnu dušu u svoje odaje. Pokaži mi put. Daj mi znak… bilo kakav.“ Zaćuta za tren, a onda izjavi: „I obećavam ti da ćeš postati i moj Bog.“ Iza njega, vatra je lagano počinjala da guta pijacu robova.
XXIX „Flavije!“, vrisnu Fausta kad ugleda muža. Stajao je na ulazu u odaju, sav isprskan krvlju – bila je svuda: na beloj togi, po licu, na rukama… Konstantin bez reči krenu ka njoj. Ona nesigurno poče da se povlači unazad. „Flavije…“, glas joj je bio molećiv. Konstantin joj priđe, zgrabi je šakom za vrat. „Trebalo bi da te ubijem!“ „Pa ubij me, Flavije!“, zavapi Fausta. „Ubij me kao što si ubio mog oca! Šta čekaš?“ „Pogano seme herkulovaca. Ni zrna dobrote u vama.“ „Ubij me, Flavije! Ubij me! To si činio čitavog života, mužu… To najbolje znaš!“ „Ja nisam više tvoj muž!“ „Nisi! Znam! Prestao si to da budeš kad ti se podala ona hrišćanska kurva!“ „Lidija… nisam je ni takao. Ona je samo…“ „Čitala ti je knjige? Razgovarala s tobom? Pričali ste o filozofiji, Platonu, Bogu i zvezdama… Sve znam, Flavije! Odbacio si svoju caricu zbog robinje!“ Konstantin je gurnu, ona pade. U prostoriju tada stupi Helvije sa svitkom u rukama. Pruži ga Konstantinu. Ovaj ga razvi i poče da čita. Zatim se okrenu Fausti. Ona je još ležala na podu, histerično jecajući. „Stiglo je pismo od tvog brata… Poručuje mi da prihvata izazov na bojnom polju; kaže: Rim – to sam ja!”