Znamenje andela - Dejan Stojilkovic

Onda će Helviju: „Helvije! Sazovi legije!“ „Gospodaru?“ „Idemo na Rim!“

Treći deo OSVAJANJE NEBA I Bog stoji i duva u Svoj čamotni rog, I vreme i svet ovaj u večitom letu; I ljubav je grublja i od sumraka sivog, I nada mrskija od rose na cvetu. Vilijam Batler Jejts A zlom zlo nećešpobediti, kao što oganj ognjem nećeš uništiti, već vodom. Sveti Jovan Kronštatski

PATER PATRIAE Nikomedija, Carska rezidencija, maj 337. n. e. „Gospodaru, tvoj lični lekar Evtokije želi da razgovara s tobom“, izvesti ga Hemogen. „Neka uđe“, odgovori mu umorni imperator. U odaju stupi čovek u besprekorno beloj togi. Bio je to Evtokije, jedan od najboljih medikusa u carstvu, čovek koji je izlečio mnoge uglednike. „Gospodaru…“, promrmlja on uz naklon. „Šta je sada, Evtokije? Još jedan koristan savet? Bolest me nagriza kao trulež jabuku, a ti, najbolji lekar carstva, samo sležeš ramenima.“ „Gospodaru, učinio sam sve što je u mojoj moći. Mislio sam da će vode u Bitiniji pomoći. „Pa išli smo Apoloniju, zar ne? Ali napadi nisu prestali.“ „Možda treba probati s nečim drugim?“ „A sa čim to, dobri moj Evtokije?“ „Možda bi trebalo da odeš u Helenopolj?“ „Helenopolj, a zašto?“ „Ako ti zdravlje nisu dali Eskulap i Apolon… možda će dati Hristos na Lukijanovom grobu… “ „O čemu ti to, Evtokije?“ „Ja… ja samo predlažem… mislim da. „Ali ti nisi hrišćanin!“ „Nisam, gospodaru, ali valja pokušati. „Šta mi to tačno savetuješ? Da pokušam da ištem zdravlje od Boga u koga ti ne veruješ?“ „Ali… ti veruješ, gospodaru.“ „Tako je… verujem… Verujem, Evtokije. Verujem u Njegovu

pravdu, i u Njegovu volju… I ako je ova bolest Božja kazna, prihvatam je isto onako kako sam prihvatio svaku njegovu i blagodet i nagradu.“ „Kako… kako bolest može biti nagrada, gospodaru?“ „Kazna i nagrada, Evtokije. Ponekad je čoveku teško da razluči jedno od drugog. „Zbog čega bi ti, gospodaru, bio kažnjen od bogova…“, Evtokije zastade kad shvati da je pogrešio, pa se ispravi, „…Boga. Ti si sve činio Njemu u korist.“ „Dodvoravaš mi se, starce?“ „Ne, gospodaru.“ „Misliš da mi nisu dosadili Evsevijevi hvalospevi i laskanja? Muka mi je od svega toga. Od svih vas. „Gospodaru… “ „Gadim se licemerja i poniznosti koji me okružuju, blagoglagoljivosti i pohvala kojima me obasipate.“ „Gospodaru… “ „Umukni! Možda ova prokleta bolest nije ono što me izjeda. Možda je to vaša slatkorečivost i udvorištvo.“ „Gospodaru… “ „Napolje! Obojica!“ Evtokije i Hemogen oklevajući izađoše. Konstantin priđe stolu, nasu vodu, otpi. Zakašlja se prodorno i glasno, onda otpi još malo vode. „Gde smo ono stali, gospodaru? Kod rata za Italiju?“, reče Scipion. Konstantin ga sumnjičavo gleda boreći se s naletom kašlja, oslanja se šakama na sto, ali ipak nastavlja, promuklim glasom: „U rano proleće krenuo sam sa svojim legijama iz Trijera. Narod nas je ispratio ovacijama. Jahao sam na čelu, u purpurnoj hlamidi, osećao se kao Aleksandar Makedonski kad je kretao da osvoji Afriku. Resio sam da pređem preko Alpa, kao Hanibal nekad, iako su mnogi u tom mom potezu videli lakomislenost i najavu zle kobi. „Ali nije bilo tako?“ „Nije. Za razliku od Hanibala, ja sam imao prethodnicu, da izvidi

teren. Zahvaljujući izvidnicima koji su znali teren, moja vojska bezbedno je prešla Alpe. „A onda ste došli pod utvrđenje Segusiju?“ „Segusija… Sagrađena na obroncima Alpa, bila je praktično neosvojiva, a Maksencijeve trupe odatle su kontrolisale put koji je dolinom reke vodio sve do Taurinuma. Činilo se da su nam šanse nikakve, ali ja sam znao da, sem mačeva, kopalja i opsadnih sprava, postoji još jedno oružje… najmoćnije od svih.“ „Strah?“ „Strah. Maksencijeva posada u Segusiji izgubila je bitku pre nego što je ona i započela. Naprečac smo osvojili utvrdu, jurišom koji su predvodili Germani. Podmetnut je onda požar pod gradsku kapiju, on se brzo proširio, što je doprinelo još bržoj predaji… Kada smo uzeli Segusiju, zabranio sam i pljačku i ubijanja. Čak smo i požar koji smo sami zapalili, mi ugasili.“ „Baš kako ti je otac rekao… Pošao si na Italiju i Rim kao oslobodilac a ne kao osvajač.“ Konstantin potvrdi glavom. „A onda smo krenuli na Taurinum. Tu nas je dočekala Maksencijeva oklopna konjica, a to me je vratilo u prošlost – poredak Maksencijevih oklopnika podsetio me je na prizor koji sam kao mlad Galerijev tribun video u pustinjama Mesopotamije: isto tako postrojena, kao da prkosi samom Bogu, stajala je teška konjica sasanidskog vladara Narsesa…“

I Taurinum, Italija, proleće 312. n. e. Neko je Maksencijevim zapovednicima u utvrđenom Taurinumu javio da Konstantin koji nastupa prema njima, u pohodu na Rim, uopšte nema toliku vojsku kako se isprva mislilo. Ne zna se ko je to učinio, neki neiskusni izvidnik možda, oficir zaslepljen taštinom ili možda Božji anđeo prerušen u legionara. Bilo kako bilo, gospodari Taurinuma odlučili su da izbegnu mučnu opsadu grada, koja bi se otegla ko zna koliko, već da izađu da se s uzurpatorom Konstantinom sukobe na otvorenom polju. Kada su se Konstantin i njegove trupe pojavili na brdu nedaleko od grada, suparnička vojska bila je već postrojena u dolini ispred Taurinuma. Cezar je zastao da dobro osmotri njihov poredak, i konsultuje se sa svojim oficirima. „Postavili su konjicu u centar“, reče Helvije. „Da…“, potvrdi Konstantin. „To nije obična konjica. Katafrakti.“ Bila je to ne obična nego teško oklopljena konjica, iskusni ratnici bukvalno okovani čelikom. Oklop – uski gvozdeni obruči oko trupa, opasani gvozdenim pojasevima – potpuno im je prekrivao telo; čak su im i lica bila pokrivena zaštitnim metalnim maskama. S uzvišenja odakle su ih posmatrali Konstantin i njegovi ljudi, ličili su na bleštave metalne kipove, a ne na ljude. S leve i desne strane konjice bila je pešadija; njeno desno krilo oslanjalo se na reku Duriju, a levo je bilo toliko brojno da je dosezalo do Rivolija. „Ako krenemo u taj centar…“, zamišljeno je govorio Helvije,

„razbićemo se kao talas o stenu.“ „Tako je, dobri moj Helvije…“, složi se Konstantin. „Zato ćemo njih naterati da udare na naš centar.“ „Kako to misliš, gospodaru?“, zbunjeno će Helvije. „Naš centar čine pešadinci. Pregaziće ih.“ „Ne ako formiramo forfices.” „Makaze? A kako misliš to da uradiš, gospodaru?“ „Samo gledaj, Helvije.“ Konstantin naredi da se pešadija postavi u dva bojna reda, a iza njih ostavi lake pešadince i čarkaše. Konjicu je postavio na desno i levo krilo. Ka neprijatelju su svi krenuli istovremeno, s tim što je teška pešadija napredovala malo sporije od konjanika na krilima – ovi su se kretali u laganom kasu. Gospodare Taurinuma to, očekivano, zbuni. Njima se, s pozicije sa koje su posmatrali napredovanje Konstantinovih trupa, činilo da pešadinci u centru zaostaju u odnosu na konjicu. To ih je navelo da izdaju naređenje za napad. Konstantin je s desnog krila, na čelu konjice, posmatrao kako se katafrakti spremaju za udar. Delovalo je kao da se blistavi čelični zid stuštio prema njegovom centru. Prvo su jahali lagano a onda prešli u galop, formirajući cuneus, klin. U oblaku prašine iz kog su izvirivala duga koplja, neprijateljska konjica opasno se približavala pešadincima. Tada je, po Konstantinovom naređenju, usledio uvežbani manevar: centar se otvorio propuštajući konjanike u punom naletu, krajevi su se raširili levo i desno formirajući poredak koji je podsećao na polumesec, i tako su se našli u položaju pogodnom da napadnu krila taurinumske konjice. Sasvim levo i desno, Konstantinova konjica krenula je u manevar i napadačima zatvorila zaleđe. Katafrakti i ostali konjanici našli su se u zamci, opkoljeni. Prvo su na njih nasrnuli pešadinci u čvrstom poretku, s podignutim štitovima i isturenim kopljima. S leđa ih je zaskočio Konstantin s konjicom, a među njima prvi su napali Mauretanci. Pokolj više ništa nije moglo da spreči.

Ono malo katafrakta i konjanika što je uspelo da se izvuče iz obruča, nagnalo je konje ka Taurinumu, nadajući se bar privremenom spasu. Ali, tamo su naišli na zatvorene gradske kapije. Sami, osuđeni da čekaju da o njihovoj sudbini drugi odluči, bili su laka meta Konstantinovim konjanicima. Dok je posmatrao kako ih ovi sustižu i kose, jednog po jednog, Konstantin primeti: „Izgleda da su gospodari Taurinuma odlučili.“ „Izgleda…“, složi se Helvije. Taurinum se predao iste večeri.

II Verona, leto 312. Nakon onoga što se desilo kod Taurinuma, malo gradova pokazalo je volju da se brani. Redom su se jednostavno predavali Konstantinu i njegovim ratnicima čim bi se ovi pojavili podno njihovih zidina. I u Mediolanum je Konstantin ušao bez ikakvog otpora. Tu ga, međutim, dočeka delegacija iz Rima, a bilo je u njoj i nekoliko senatora, uglavnom udvorica, koja ga je zamolila da požuri i Rim što pre oslobodi od tiranina. Boravak u Mediolanumu iskoristio je da odmori trupe i obnovi zalihe, a onda je krenuo ka Rimu. Na tom putu ostala je bila još jedna, najveća prepreka – grad Verona. U njemu se nalazila glavnina Maksencijeve vojske, pod komandom iskusnog ratnika – pretorijanskog prefekta Rurika Pompejana. Konstantin Pompejana nije lično poznavao, ali mu je odlično bila znana njegova reputacija. Bio je to prekaljen ratnik, odličan strateg i čovek koji će veran i lojalan Maksenciju ostati do smrti. Biće to najveće iskušenje u dosadašnjem toku pohoda, znao je Konstantin, a da stvar bude gora, moraće potpuno da potuče njegove trupe, da spreči da i najmanji njihov deo potom udari na Reciju ili Panoniju, i tako mu ugrozi zaleđinu. Još pre same Verone došlo je do sukoba Konstantinove konjice, koja je bila na čelu bojnog poretka, i velikog konjičkog odreda koji mu je Pompejan poslao u susret. Na čelu Konstantinove prethodnice bio je Helvije. Njega ovaj iznenadni napad nije zbunio: brzo je razbio

Pompejanove konjanike i naterao ih u beg prema Veroni. Verona je čvrst, dobro utvrđen grad, sa tri strane zaštićen rekom. Pristup zidinama bio je moguć samo s jedne strane. Upravo zato Konstantin je naredio da se brzo podigne nasip, odnosno zatrpa jarak s vodom, koji je onemogućavao prilaz zidinama. Dok su legionari to radili, branioci su ih sa zidina zasipali kamenjem i strelama. Konstantin odmah reši da uzvrati: napravljeni su katapulti i baliste, i na grad se sručiše salve kamenja i strela. Za to vreme Helvije je nadzirao izgradnju visokih opsadnih kula. Pompejan je to uočio pa je, pod okriljem noći, pokušao da izvrši diverziju. Ali, svi vojnici poslati sa zadatkom da spale ili unište opsadne sprave, bili su pohvatani, i Pompejan je sutradan mogao da vidi njihove glave nataknute na kočeve načičkane po nasipu. Shvativši da će Konstantin pre ili kasnije uspeti da svoje trupe prebaci preko zidina, Pompejan se odluči na očajnički potez: jedne noći bez meseca ukrca se u mali čamac i rekom otplovi do Akvileje. Tamo su ga čekale sveže i odmorne snage, koje je mogao povesti na Veronu.

III Izvidnik je usplahireno hrupio u šator u trenutku dok su Konstantin i Helvije, nadneti nad velikom mapom, razmatrali koji deo zidina je najpogodniji za juriš. „Gospodaru!“ „Reci, vojnice.“ „Velika vojska se približava s istoka, iz pravca Akvileje.“ „Maksencije je Pompejanu poslao pojačanje?“ „Ne, gospodaru. Prema izvešatajima izvidnika… na čelu te vojske je Pompejan lično.“ „Kako je to moguće?“, bio je zapanjen Helvije. „Nikad ne potcenjuj starog lisca, prijatelju… Pompejan je iskusan i mudar vojskovođa. Sigurno se iskrao iz grada i lično otišao da dovede pojačanje. Koliko ih ima, momče?“ „Bar dvostruko više od nas, gospodaru“, reče legionar. „Divno“, zavrte glavom Helvije. „Šta ćemo sad?“ „Izlažemo se mogućnosti da budemo napadnuti sa dve strane“, reče Konstantin. „Kada ovi iza zidina vide da Pompejan dolazi, otvoriće gradske kapije i napasti nas. Naći ćemo se između čekića i nakovnja.“ „Šta predlažeš? Ovo je bezizlazna situacija.“ „Nikad u istoriji ratovanja nije postojala situacija koja bi mogla da se nazove bezizlaznom, dobri moj Helvije… Seti se Aleksandra, seti se Cezara kod Alesije…“ „Ako je bilo prilike da ištemo pomoć od hrišćanskog Boga, onda je to sada, gospodaru.“ „Ostavi Boga nek se bavi svojim poslovima, Helvije“, prekinu ga Konstantin. „A ti ćeš sada pokupiti sve, svakog kuvara, komornika, kovača, konjovoca i roba, obući ćeš ih tako da izgledaju kao vojnici i

poslati ih pred gradske zidine, na nasip, da ih posada Verone vidi… “ „Šta?“ „Za to vreme ja ću s glavninom vojske dočekati našeg prefekta Pompejana.“ „Šta ako ovi sa zidina shvate da na nasipu nije prava vojska?“ „U tom slučaju dobro naoštri mač. I ako baš hoćeš… pomoli se.“ Konstantin stavi svoju kacigu s krestom, opasa gladijus i izađe iz šatora. Pompejan je stigao u sumrak. Ali, nije želeo da bitku odloži za sutradan. Nije to želeo ni Konstantin. Pala je noć. Obe vojske iščekivale su bitku, prvu u Konstantinovom pohodu na Rim koja će se voditi pod okriljem mraka. Konstantin je svoju pešadiju rasporedio u dve linije, konjanike postavio na njihova krila, kao zaštitu. Brzim manevrom poništio je prednost koju je protivnik imao, i dve vojske su se sudarile. Kiša strela zasula je legionare s obe strane, a onda je udario mač o mač i štit o koplje. Užasno klanje trajalo je do duboko u noć. Na Konstantinovu sreću, posada Verone i njeni zapovednici nisu našli za shodno da se liše zaštite gradskih zidina i pomognu Pompejanu. U pozni sat posle ponoći avgust Konstantin stavi se na čelo dela svoje odmorne konjice, i povede je u odlučujući napad. Neki od oficira negodovali su smatrajući to rizičnim, jedan čak reče da ne priliči jednom cezaru da svojim mačem ubija neprijatelje, kao prost vojnik, i sam se zamara u bici. Konstantin je na ove njegove reči samo odmahnuo rukom. Negde pred zoru glasnik donese vest da je Rurik Pompejan poginuo. Ostatak njegove vojske predao se gotovo odmah zatim. Svanulo je. Konstantin je s uzvišice jasno mogao da vidi poprište bitke. To krvavo stratište podsetilo ga je koliko se visoka cena u ovom ratu plaća, i prvi put u toku pohoda on nakratko oseti kolebanje. „Čemu sve ovo, Helvije?“, upitao je svog ađutanta. „Gospodaru?“ „Za šta su noćas poginuli svi ovi ljudi? Zbog koje ideje, kog carstva, kojih bogova su jedni drugima rasipali utrobu i sekli udove?“

Helvije se na to okrenu ka njemu i reče. „Ispruži ruku, domine.“ Konstantin ga zbunjeno pogleda, ali učini šta mu je rečeno. Helvije spusti u njegov dlan jednu kovanicu i ode da primi izveštaj o mrtvima i ranjenima. Cezar podiže srebrnu sesterciju na kojoj je bio Maksencijev lik, i klimnu glavom. „Pošten odgovor, dobri moj Helvije.“ Jedan od oficira tada mu priđe i salutira. „Gospodaru, imamo nešto za tebe.“ Iza njega se pojavi centurion sa platnenom vrećom u ruci; otvori je, i iz nje nešto izvadi. Bila je to glava Rurika Pompejana. „Vojnice…“, reče Konstantin gorkim glasom. „Daj mi jedan dobar razlog da te ne ubijem na licu mesta.“ „Ce… cezare?“, mucao je ovaj zbunjeno. „To što držiš u rukama je glava pretorijanskog prefekta a ne lubenica. Rurik Pompejan je bio odličan čovek i još bolji general. A ti mi donosiš njegovu glavu kao da je o razbojniku reč.“ „Gospodaru… Ja.“ „Gubi mi se s očiju!“ Legionar pođe unazad. „Stani! Daj tu glavu oficiru.“ Ovaj učini kako mu je naređeno. Konstantin priđe oficiru. „Hoću da se nađe ostatak Pompejana. „Ali… Ali… Ja ne znam… polje je puno leševa.“ „U suprotnom, ti ćeš biti onaj čiju će glavu nositi po ovom razbojištu. Jesam li bio jasan?“ „Jesi, gospodaru.“ „Prefekt Pompejan biće sahranjen sa svim počastima, kako i priliči pravom Rimljaninu i velikom vojskovođi. Neka se pripremi što treba za ceremoniju.“ „Razumem.“

Te večeri Konstantin je lično položio baklju na posmrtni odar Rurika Pompejana. Dok je vatra gorela u noći, u čast starih i novih bogova, negde, na svojih sedam bregova, Rim je čekao.

NERVUS RERUM Nikomedija, Carska rezidencija, maj 337. n. e. Osećajući kako ga grudi bole pri svakom udisaju i izdisaju, u polumraku glavne odaje u carskoj vili imperator Konstantin smognu snage da nastavi svoju priču. Zagonetni mladić koji ju je sve vreme pažljivo slušao, i dalje je sedeo oslonjen na zid, ruku sputanih okovima. Kao da mu nije smetalo što je okovan, nije se žalio da ga čelik oko ručnih zglobova steže, nije tražio da jede ili pije, nije izgledao umorno. Imperatora je to zbunjivalo i činilo pomalo uznemirenim – bilo je zaista nečeg čudnog u vezi sa Scipionom, i Konstantinu se činilo da odnegde poznaje ovog mladića. Ne zato što kaže da je sin Marka Fulmena, jer stari avgust jedva da se sećao kako je Marko izgledao, prošlo je suviše godina. Scipion je ličio na nekog drugog, nekog poznatog, rođaka, prijatelja, brata… I Konstantin je, s mukom, jednako pokušavao da se seti na koga Scipion liči. Video je to pitomo, zagonetno lice jednom davno, ali u ovom trenutku jednostavno nije mogao da se seti gde ga je video. „Došla je jesen i ja i moje pobedonosne trupe jahali smo Flaminijevim drumom…“, reče Konstantin, i kao da je i sad mogao da čuje bat koraka legije u maršu, topot konjice u savršenom skladu. „Maksencije je čekao u Rimu, imao je poverenja u pretorijansku gardu i očeve legije. Tibar su oni prešli preko Milvijskog mosta pa okrenuli na sever, sve do uzvišenja severozapadno od Saksa Rubre. Ja sam svoj logor smestio na Malborgetu, bregu koji je na samo petnaest milja od Rima. Vojska je bila iscrljena dugim i krvavim pohodom, bili smo

brojčano slabiji, zalihe su bile na izmaku, a imali smo i dosta ranjenih… Dao sam svojim vojnicima predah. Jednu mirnu noć pre nego što krenemo u susret slavi ili porazu…“ „I onda se desilo“, reče okovani Scipion. „Da… “ Konstantin se zagleda u polumrak pred sobom, kao da u njemu traži odgovor na neku nerešenu zagonetku. „I onda se desilo.“

IV Jesen 312. Godine, nadomak Rima Noć, nebo bistro i zvezdano. Konstantin izađe iz šatora pa se, praćen ađutantom i nekolicinom vojnika, pope na uzvišicu s koje se vidi Rim, zaogrnut izmaglicom, nalik utvari. Stigao je do cilja. Sad zna da nema dalje. Taj grad čiji se obrisi naziru u izmaglici, čija svetla stidljivo bleskaju u noći, poput zvezda, to čudovište što se rasprostrto na svojih sedam bregova, što se vekovima hrani ljudskom krvlju i snovima, u čije su temelje uzidane ljudske kosti i vekovi trajanja – postaće uskoro njegovo sudilište. Rim se za sve pita, ta gorda odvratna zver kojoj se divi i koje se plaši. Rim će biti onaj ko odlučuje, ne Konstantin i ne Maksencije. Rim će i odlučiti, a ne sveštenici u hramovima niti vojnici na bojnom polju. Ako je Večni grad resio da sa sebe strgne pocepane odore neznabožja i prihvati Boga-Sunce, Raspetog, Nazarećanina, ili kako ga sve nazivaju oni koji u njega veruju, nema te vojske, te magije, tog hira sudbine koji će tu odluku preokrenuti. Sutra će svanuti nov dan. Konstantin gleda u tamu i pita se hoće li Večni grad i njegove legije u zoru osvetliti neko drugačije Sunce kada se za koji sat pojavi, iza bregova? Neće to biti ono staro Sunce, kako su nekad nazivali Mitru, u kome su prvosveštenici i Rimljani videli personifikaciju Apolona. Sunce koje će u zoru obasjati sedam bregova i prosuti vatru i zlato po krovovima Aventina i Kapitola, sve do Apijevog druma – koji će njega i njegove legije

odvesti u pobedu ili sramnu smrt – biće Sunce o kome su govorili David i Malahija. Sunce u čije ime su postradali njegovi prijatelji Georgije i Dimitrije. Jedan od hrišćanskih episkopa koga je sreo u Galiji neposredno pred pohod na Rim, rekao mu je o Hristu: On je naše novo Sunce. I Konstantin se sada, u ovoj tmini i zloslutnom zatišju pred sudbonosnu zoru, setio susreta s tim smirenim čovekom i njegovim sledbenicima, među kojima je bilo podjednako i Rimljana i varvara, građana i oslobođenika. Izgleda da to novo Sunce, za razliku od starog, zaista greje sve ljude podjednako, baš kao što mu je majka rekla, davno, kada je bio dečak. „Gospodaru…“, oglasi se Helvije negde iza njega, i trgnu ga iz misli. „Tvoja naređenja za ujutru. Hoće li legije krenuti ka Rimu?“ „Jednom davno…“, reče avgust još uvek zagledan u daljinu, „jednom davno, Helvije… Otac mi je rekao da je sanjao kako će se staviti na čelo vojske koja će osvojiti nebo.“ Pa se okrenu i pogleda ga. „Može li se to, Helvije?“ „Gospodaru?“ „Može li se osvojiti nebo?“ Konstantin se sad zagleda u ravnicu, pa opet u nebo. „I da li nam je dato da ga osvojimo? Čelikom ili vrlinom, nebitno je… Smemo li sanjati o nebu? Onako kako je to sanjao moj otac. Kako je hteo i na samrtničkoj postelji. U samrtnome ropcu zatražio je mač. Da njime prokrči put kroz oblake? Ili kroz svoje grehe… Ili možda… da se njime odbrani od demona Donjeg sveta, koji su došli po njega?“ Začu se zvuk sličan grmljavini. Zemlja se pod njima zatrese. „Pogledajte!“, viknu jedan od legionara. „Na nebu!“ Noćno nebo kao da se upali, boje krenuše da se mešaju, crvena, crna, plava… Zvezde su svetlele silnije, pa se razmaknule i ispomerale… Konstantin odstupi za tren, uplašen; isto učiniše i njegovi ljudi. Na nebu je još trajalo komešanje: zvezde su jednako ubrzavale

kretanje, sad već nalik na ogromne žute sviće. A onda, nekoliko zvezda oformi znak. Znak Krsta. Konstantin zuri u taj znak, a onda se okreće ljudima iz svoje pratnje. A oni – stoje kao stubovi od soli: niti ko govori, niti ko diše. Priđe Helviju, dodirnu ga, a on – ništa. Panično se osvrnu oko sebe, opet pogleda u nebo, pa u vojnike. I zastade, skamenjen. Na ivici stene stoji dečak u plavoj tunici. I zuri u njega. „Dečače…“, poče avgust u neverici, „izgubio si se?“ „Bojim se, gospodaru Konstantine, da si ti onaj ko se izgubio“, reče dečak. „O čemu to pričaš?“ „Pokorio si čitavu Italiju, naterao svog takmaca Maksencija da se zatvori u Rimu, kao u tamnici. Sada si nadomak Večnoga grada… i gle… Flavije Valerije Konstantine… ti oklevaš.“ „Ja… Moje su trupe na ivici snaga… nemam dovoljno ljudi… nemam dovoljno zaliha i oružja… nemam čak ni odgovarajuće sprave za opsadu.“ „To te ranije nije sprečavalo da uzmeš što želiš. Bojim se, avguste, da je ono što ti najviše nedostaje… vera.“ „Vera?“ „Tako je. Vera u sebe. I Boga kome si dao obećanje.“ „Bog je milostiv…“, izbaci Konstantin nesigurno, „oprostiće.“ „Hoće li?“ „Mislim da hoće.“ „Kao što si ti praštao drugima?“ „Šta je ovo? San? Neka đavolja opsena?“ „Zar je važno šta je? Zar ovaj svet nije, uostalom, san unutar sna?“, dečakove oči krenuše da menjaju boju, poput neba iznad njih – iz plave prešle su u zelenu, iz zelene u crvenu. „Tako piše u grčkim knjigama koje si čitao.“ „Ako je ovo san…“, Konstantin će gotovo bespomoćno, „onda ti ne

postojiš.“ „Da li ja postojim…“, osinu ga dečak pogledom pa dovrši glasom u kome je bilo nečeg pretećeg, „na tebi je da odlučiš. Zato sam ljudima i dao slobodu izbora.“ „A šta si im još osim života punog patnje i bola dao?“ „Dao sam im ovaj svet. Da ga podele između sebe i da, kada to učine, shvate koliko je prolazna njegova slava.“ Iz daljine dopre grmljavina. „Pitaću te još jednom“, reče dečak. „Zašto oklevaš, Konstantine?“ „Zato što više nisam siguran…“, odgovori on iskreno. „Zato što ne znam šta ću s Rimom ako mi uopšte padne u ruke. Zato što ne razumem zašto Bog od mene traži da uzmem Večni grad?“ „Nije Rim meni potreban, već tebi, Konstantine.“ Dečak zakorači ka njemu. Grmljavina se pojača. „Misliš da sam ne mogu da ga uzmem?“ Dečak podiže desnu ruku u vazduh. „Dovoljno je da podignem ruku.“ Grmljavina. Zatim je ispruži u pravcu Rima. „Posegnem… “ Grmljavina. I onda stegnu šaku. „…i zdrobim ga u prah.“ Grmljavina. Najjača do sada. Zatim tišina. „Ako ti ne odeš u Rim…“, glas dečaka sad je bio drugačiji, sličan grmljavini koja se čula. „Otići ću ja umesto tebe… “ Zaćuta na tren, pa reče: „Da me tamo ponovo raspnu.“ Dečak spusti ruku. Zvezde na nebu ponovo se zavrteše, začu se tutnjava i zemlja se ponovo zatrese. Konstantin se zatetura i pade ničice. Pokri oči rukama jer blesak koji

nastupi beše zaslepljujuć. Onda sve stade. Na nebu zvezde oformiše nov znak – ukrštena slova H i R. „Stavi ovaj znak na štitove svojih vojnika“, reče dečak. „I šta onda?“, upita avgust. „I idi na Rim. Pod ovim znakom… pobedićeš.“ Još jedan zaslepljujuć blesak. I posle toga sve se vrati u raniji poredak. Vojnici počeše da mrdaju i osvrću se oko sebe, kao da su se probudili iz kakvog dugog sna. Centurion Helvije priđe klonulom Konstantinu i podiže ga. „Gospodaru?“ Konstantin se odmaknu od njega. Pogled još jednom podiže ka nebu. Zatim izvuče mač iz korica i podiže ga uvis. „Idemo na Rim!“, oglasi se. „U ime jednog imperatora! Jednog carstva!“ I vojnici isukaše mačeve i podigoše ih uvis: „… i jednog Boga!“

V Crvene stene, nadomak Rima, 28.oktobar 312. Sibilinsko proročanstvo kaže da će upravo danas biti poražen neprijatelj Rima. Maksencije, zaklonjen gradskim zidinama, misli da je upravo Konstantin taj neprijatelj. On veruje proročanstvima. Veruje i žrecima koji ih čitaju iz utroba žrtvovanih životinja. A iznad svega, on veruje starim bogovima. Konstantin ih je sve redom uvredio, i biće zbog toga kažnjen. Ipak, u Rimu je bilo dosta i onih koji su Maksencija ismevali zbog kukavičluka, prebacivali mu da sa svojim takmacem ne srne da se sukobi u otvorenoj bici. Zato je on i stavio kacigu s krestom, i resio da takva ogovaranja prekine. Njegova vojska jutros napreduje od juga ka severu, niz Flaminijev drum što preseca ravnicu omeđenu Tibrom i visokim bregovima. Prelaze Milvijski most i sebi obezbeđuju odstupnicu praveći pontonski most. Zatim kreću dalje, u pravcu Saksa Rubre – Crvenih stena. Konstantin i Helvije mogu da prate kretanje neprijateljskih kolona uprkos magli koja se tog jutra spustila na predele oko Večnog grada. „Pešadija u sredini… Konjica na krilima“, reče Helvije. „Tvoj protivnik je predvidljiv.“ „Ne. Samo misli da me može poraziti mojom taktikom. I mi ćemo u bitku ući s istim rasporedom. Jesu li izvršena moja naređenja od sinoć.“ „Misliš oko farbanja, gospodaru.“ „Ne“, reče Konstantin nervozno. „Već vezano za znak.“ „Idi pa se sam uveri.“

Konstantin obode konja, siđe s uzvišice i dojaha do mesta gde ga je vojska postrojena čekala. Pešadinci s istaknutim štitovima bili su na centralnom položaju. Svaki je na štitu imao iscrtan znak – ukrštena slova H i R. Desno krilo bilo je naslonjeno na uzvišenje južno od mesta zvanog Prima Porta, dok se levo oslanjalo na obalu Tibra. Konstantin je resio da se sam stavi na čelo desnog krila, dok je Helvije otišao na levo. Pešadiju je, po običaju, postavio u dve linije; u prvoj su bili Germani, u drugoj sporiji, teže oklopljeni legionari. Maksencije je, s druge strane, imao iskusne legije u sredini, i jedinice iz Italije, Afrike i Sicilije kao ispomoć njima. Kao što je Konstantin predvideo, centar su zauzeli pretorijanci. Desno krilo Maksencijeve vojske bilo je postavljeno u pravcu reke, na mestu gde se ukrštaju Flaminijev i Tibarski drum, levo je bilo na bregovima. Kada se oglasio zvuk trube, znak da je bitka otpočela, Konstantinovo desno krilo pođe u juriš. Konjanici na levom krilu učiniše isto. Isprva je to bila bitka koju je vodila konjica, dok su pešadinci samo jedni druge zasipali strelama. A onda, kad je krvavi obračun konjanika na krilima doživeo vrhunac, dva reda pešadije sudariše se uz strahovit tresak. Germani su bukvalno sasekli prvi red Maksencijevih legija. Dodatni motiv vojsci davala je činjenica da se njihov cezar hrabro borio na čelu konjice, poput svakog prostog vojnika. Prve pukotine u borbenim redovima Maksencijeve vojske javile su se na levom krilu, a onda se panika proširila na centar, pa na desno krilo. Konjanici počeše da se povlače, za njima i pešadija. Na bojnom polju ostadoše samo pretorijanci, zbijeni u formaciju kornjače. Nisu odstupali ni za korak. Ostatak vojske odstupao je u neredu i panici, i to Flaminijevim drumom pa prema samo sedam metara širokom Milvijskom mostu. Konstantin je s mesta na kome je posmatrao to pogibeljno mesto video da kameni most neće moći da izdrži navalu toliko ljudi i konja. Neki iz gomile već su, pritisnuti, s mosta skakali pravo u Tibar, i

davili se u njemu. Rekom je već plivalo mnoštvo leševa. Sve se pretvorilo u istinsku katastrofu tek kada je pontonski most, napravljen od dasaka postavljenih preko čamaca, počeo da popušta. Uz strahoviti prasak, on se jednostavno raspade pod tim naletom mase; stotine legionara i konjanika propale su pravo u reku. Taj prizor za Konstantina je bio grozniji od same bitke. Ono što u tom trenutku on nije znao, jeste to da se upravo tada na mostu obreo njegov takmac Maksencije, koji je, tako, smrt našao u talasima Tibra. Usamljene pretorijance su posekli, mali broj njih uspeo je da pobegne. Na kraju, kada su Konstantin i njegovi ljudi stigli do obale reke, mogli su samo nemo da posmatraju kako bujica nosi stotine leševa i stotine živih čiji su se vapaji čuli sve do gradskih zidina. „Čudno je to…“, reče Helvije posmatrajući kako jedan legionar pokušava da se spase čvrsto zagrlivši štit. „Šta to, Helvije?“, upita ga Konstantin. „Kako voda pročišćuje.“ „Oni to najbolje znaju“, reče cezar i obode konja. Negde gore, na nebu, teški sivi oblaci otvoriše se, i kroz parče plavog neba probiše se zraci sunca.

VI Maksencijevo beživotno telo neko je već sledećeg jutra izvukao iz Tibra. Javljeno je to izvidnicima a oni su mu odmah odsekli glavu, nabili je na koplje i odneli u logor. Taj morbidni trofej pronet je kroz redove vojnika, a ovi su klicali. Galama je naterala Konstantina da izađe iz šatora, i to baš u trenutku kada su izvidnici dojahali noseći ono što je ostalo od bivšeg gospodara Rima. Bilo je uzaludno grditi izvidnike za taj, po njemu, varvarski akt. Ionako trojica od njih petorice i jesu bili varvari, Gali. U savršenom redu, vojska je onda krenula ka Večnom gradu. Ušli su kroz Kapiju Flaminija. Dočekao ih je ozareni narod, lud od ushićenja. Konstantinu se učinilo da su se nekako više obradovali Maksencijevoj glavi, koja je na čelu povorke nošena na koplju, duž Via Lata, nego vojsci koja je obezglavila tog istog tiranina. Ljudi su se penjali na krovove, visili s drveća i nadstrešnica – svako je želeo da zadovolji bolesnu želju da vidi obezglavljenog tiranina. Dok je trijumfalna povorka išla ka Kapitolu, gotovo svako želeo je i da dodirne mrtvoga Maksencija, njegovu blatom i krvlju umrljanu glavu, da pljune na nju ili joj bar uputi uvredu. Posmatrajući taj narod, rulju, raspomamljenu masu… Rimljane… Konstantin nije mogao a da ne pomisli kako je mrtvi vladar atraktivniji od živog, čak i kad mu kliču Liberator Mundi Romani. Popeli su se do Jupiterovog hrama na Kapitolu i tamo izveli obred prolivanja vina. Samom Konstantinu to nije bilo mnogo po volji, ali dozvolio je da se učini ono što se očekuje. Zatim su otišli do Foruma, gde je bilo sabrano još više oduševljenog naroda. Tamo je bio i Senat. Senatori su ga dočekali odeveni u bele toge prošivene purpurom. Znao je da dobar deo njih ne odobrava njegov pohod na

Rim, da medu njima ima i onih koji su još privrženi Maksenciju, ali nije hteo sada da o tome razmišlja. U jednom trenutku jedna majka pružila mu je svoje dete. Primio je novorođenče u svoje snažne ruke, držao ga tako, zbunjen, a onda poljubio u čelo i vratio njegovoj materi. Taj gest izazvao je pravo ushićenje Rimljana. Konačno je prispeo do carske palate, i tu je bio kraj čitavom tom cirkusu. Stupio je u carske odaje sa zahvalnošću i olakšanjem. Izdiktirao je pismo majci a onda otišao do kupatila i strgnuo sa sebe vojnu odoru. Još je bilo tragova usirene krvi na njegovom telu, i pokoja modrica i posekotina. Delegaciju Senata nije dugo čekao. Pojavili su se već sledećeg jutra: Aurelije Simak, najstariji senator, izdanak ugledne i stare porodice, pa Aradije Rufin, koji po plemenitosti porekla gotovo da nije nimalo zaostajao za Simakom, a sa njima su došla još trojica – Voluzijanije, Basije i Alicije. Nije poznavao nijednog od te trojice. Simak je istupio prvi, i održao panegirik. Bilo je predvidljivo i dosadno, ali Konstantin je sve stoički izdržao. Onda je Rufin uputio neku vrstu dobrodošlice Konstantinu, i rekao da su građani Rima dobili pravednog i hrabrog cezara. „Avgusta…“, ispravi ga Konstantin. „Domine?“ „Avgusta, Rufine.“ „Ali, ali…“, negodovao je ovaj. „Po pravilima tetrarhije, ti nemaš pravo na to, gospodaru. „A ko određuje pravila?“ „Ljudi… i bogovi, valjda“, odgovori Rufin smušeno. „Zaista?“, upita Konstantin. „Ja sam mislio da pravila određuje onaj ko s bojnog polja ne izađe s glavom nataknutom na koplje?“ „Ovaj…“, oglasi se tada i Aurelije Simak. „Plemeniti Rufin je u pravu.“

„Zar jeste?“ „Da, gospodaru… ovaj… Licinije i Maksimin su duže na vlasti od tebe, samim tim…“ „A šta ćemo s onim uzvicima od juče? Obnovitelj Republike? Spasilac Rima?“ „To stoji, gospodaru, ali objektivne okolnosti nalažu da…“ „Shvatate li vi, dragi moj Aurelije…“, prekide ga Konstantin, „da nije baš pametno stati na put željama čoveka koji je koliko juče izmasakrirao pretorijansku gardu, šatro svog neprijatelja i njegovu glavu proneo ulicama Rima?“ Senator zaćuta na tren, a onda opet zausti: „Ja… „I shvatate li ovo: ako Senat ne ispuni moju želju da postanem avgust, ja mogu doći na neke zanimljive ideje?“ „Ideje, domine?“, upita Aurelije. „Da… Kao na primer… da mi Senat uopšte ne treba.“ „Ali… Trebamo vam, gospodaru.“ „Jesi li baš siguran, senatore Aurelije? Od kakve si ti koristi bilo kome sa glavom na kocu?“ Senatori se zgledaše. „Oprostite mi, gospodo…“, nastavi Konstantin, „ja sam samo prost vojnik. Nadam se da ste uspeli da shvatite poentu moga izlaganja.“ „Poentu?“, oglasi se Rufin. „Jesmo, gospodaru.“ „Odlično. Ima li još nešto?“ „Da“, reče Simak. „Aurelije Ananije…“ „Ko je to?“ „Starešina društva čitača sudbine.“ Konstantin prasnu u smeh. „Stvarno se izvinjavam, gospodo… Nisam baš preterano upućen i te vaše rimske običaje.“ „Aurelije smatra da ti, gospodaru, treba da prineseš određene žrtve. Pre svega Perzepini i Parki, na Marsovom polju… Zatim treba da se prinese žrtva Geji. Velikoj boginji. Za prvo žrtvovanje potrebne su crne životinje… devet ovaca i devet koza… Za žrtvu Geji potrebna je

svinja.“ Konstantin ga osinu pogledom. „Šta to, za ime Božje, trabunjaš, ti senilni starce?“ „Pa… ovaj… moraš pokazati poštovanje bogovima, gospodaru… inače tvoja pobeda neće biti blagoslovena.“ „Ovo je Jedini Bog kome se klanjam!“, reče Konstantin i pokaza na labarum na zidu, crvenu zastavu na kojoj su bila iscrtana dva ukrštena grčka slova – H i R. „On mi je doneo pobedu! I ovo je njegov znak. Ne zanimaju me vaše divljačke ceremonije i vaši lažni idoli.“ „Ali… ali…“, mucao je Simak. „Ti si sada prvosveštenik, Kralj žrtvovalac, ti moraš…“ „Ništa ja ne moram!“ „To je sveta tradicija Rima!“, oglasi se i senator Rufin. Konstantina iznenadi ova drskost, ali zauzda bes u sebi. „Ako hoćeš da budeš avgust, domine…“, nastavljao je Rufin samouvereno, „moraš da učestvuješ u obredima. Svi tvoji prethodnici su to činili. Klali su belog bika u čast Jupiteru Kapitolskom, prinosili dnevne žrtve Dijani na Aventinu i Apolonu na Palatinu “ „E pa, ja to neću učiniti“, bio je nepokolebljiv Konstantin. „Onda će tvoja slava pobednika trajati kratko. Rim će ti okrenuti leđa.“ Konstantin se nasmeši. Zatim priđe senatoru Rufinu i odmeri ga. „Ako me ovaj Rim ne želi…“, reče, „ja ću sebi sagraditi novi.“

VII Pitaš me kako je umrla Minervina, Flavije. Pitaš me kako je umrla… Ali me ne pitaš zašto? Možda se plašiš odgovora? Možda te i nije briga? U svome pohodu na Rim, nisi se osvrtao iza sebe. Jer da si zastao i pogledao, možda bi ti gresi slomili kičmu. Da si zastao, možda bi se utopio u dubinama za koje nisi ni slutio da postoje. Da si zastao i osvrnuo se, možda bi shvatio da sva prošlost počiva, uklesana u mermer nadgrobnih ploča. Ali ti se nisi osvrtao, zar ne, moj ljubljeni sine? Išao si sve dalje i dalje, i na tom putu imao moj blagoslov i moje molitve. Sve dosad. Sve dok nisam dobila tvoje pismo u kome pitaš kako a ne pitaš zašto. Reći ću ti. Minervina je odabrala da njena ljubav prema tebi bude zalog koji će jednog dana menjati za oprost sopstvenih grehova. Znam… Reći ćeš da je to naivno. Ali, zar biti naivan nije privilegija dobrih ljudi? Onih koji dobrovoljno, nasmejani idu u susret svojim dželatima? Onih koji su odlučili da ne gledaju u tamnu stranu života, kako bi sačuvali razum i dušu. A dobrota…Dobrota je strašno zanimanje. I Minervina je istrajavala u njemu predano. Ne misleći na sebe, beskrajno verujući drugima… Dobrota je prosto krvarila iz nje. Vi vojnici dobro znate da, kada u nekom više nema krvi, onda u njemu više nema ni života. Eto odgovora na tvoje pitanje, sine.

Eto kako je umrla Minervina. Na tebi ostaje da dokučiš zašto. Ne brini…Smrt nije kraj, Flavije. Ne za Minervinu. Nikako za nju. Smrt nas pretvara u anđele i daje nam krila tamo gde smo imali ramena glatka kao kandže gavrana. Tvoja majka, Jelena Konstantin spusti svitak na sto. Ne zna ni sam koliko je puta pročitao ovo pismo. Stiglo je juče s glasnikom iz Galije. Njegova majka Jelena znala je da u reči vesto utka sve ono što misli i oseća; od nje je, kažu, nasledio retorski talenat po kome je čuven. Ipak, on se u svojim govorima i pismima obraćao državnicima, vojskovođama i senatorima, njegove reči gotovo su uvek, uza svu dozu prefinjenosti, morale biti hladne i odmerene. Ali Jelena, ona je znala da svoje misli i osećanja zaodene u vatru i bol, i u svojoj ljubavi prema Bogu i istini nije štedela ni sopstvenog sina. …imao si moj blagoslov i moje molitve. Sve dosad. Pred njega iskrsnu slika iz prošlosti. Minervina, leđima okrenuta, zuri u belu grivu talasa što se lomi na obalama ispred Aleksandrije. On stoji i gleda u nju, okleva da išta kaže, ne usuđuje se čak ni da se pomeri. U tome magnovenju Konstantinu se čini da su prošlost i sadašnjost dve spojene obale života. I on pruža ruku prema tom sumračnom danu u Aleksandriji, prema Minervini, gotovo da prstima može da dodirne talase kose pale niz ramena… A onda sve nestade – odnekud spolja dopre glas. Grub, vojnički glas zapovednika dvorske straže. Rim čeka. Negde iza onih velikih železnih vrata carske palate. On ustaje, lagano, i čini mu se da u nozdrvama može da oseti miris

soli i miris ruža… I lagano kreće, praćen gardistima i pisarom. Izašao je iz palate i spustio se niz duge stepenice. Na njihovom dnu čekao ga je Helvije. Nebo iznad Rima imalo je boju izbledelog srebra. Grimizni plastovi pripadnika Konstantinove telesne garde vijorili su se na vetru, poput zastava. Gali i Sarmati pratili su ga u stopu, na odstojanju od nekoliko metara. Stao je pred Helvija i odmerio ga. Tribun nije bio u uniformi, već u prostoj, civilnoj odeći. O ramenu mu je visila torba od neke jeftine i grube tkanine. Nosio je kratak nož, obešen o vrat kanapom, poput kakvog razbojnika. Ruke su mu bile položene na kožni opasač koji je stezao tuniku. Helvije posegnu u nedra i izvadi tanku bakarnu pločicu. Uz malo oklevanja, pruži je Konstantinu. Ovaj je uze i shvati da u rukama drži veteransku iskaznicu. „Bio sam do foruma jutros…“, reče Helvije. „I odlučio da se penzionišeš?“, Konstantin nije krio iznenađenje. „Tako je.“ „Mislio sam da budeš moj Magister Militum”, reče Konstantin i pruži mu pločicu nazad. „A ja sam mislio da je dosta ratovanja, gospodaru… Razmišljao sam o imanju i seoskoj kući negde u Makedoniji… ili možda Panoniji, Meziji… O mirnom životu… I o tome kako uzgajam pšenicu i orem zemlju. A mislio sam i o onom kipu egipatskog boga koji sam oborio u Aleksandriji prilikom one racije, sećaš se, gospodaru?“ „Sećam se, Helvije. Nije valjda da se plašiš Sirapisa iz Sinope?“ „Ne. Ali takve stvari te nateraju da se zamisliš o životu i smrti.“ „Mogu da ti dodelim imanje nadomak Rima“, pokuša Konstantin da ga odgovori od ove odluke, „…ili vilu na periferiji.“ „Ne…“, odlučno zavrte glavom Helvije. „Moje je bilo da sa tobom osvojim Rim. A na tebi je sad da ga ukrotiš.“ „Ne želiš da me pratiš u tome?“ „Ne, gospodaru… Ja sam običan vojnik. Neću umeti da se snađem

među svim tim ljudima od vrline… senatorima i političarima…“ „U redu“, klimnu glavom Konstantin. Gledali su tako jedan u drugog, a onda avgust priđe i zagrli svog ratnog druga. Helvije potom krenu ulicom prema istočnoj kapiji grada. Konstantin ga je pratio pogledom i razmišljao o tome kako bi i on sam, da može, učinio isto. Ali, to nije bilo moguće. Rim je čekao. Opkoljen bedemima, pomalo uplašen, pomalo gord, lep poput cveta i užasan poput demona, Rim je čekao na svog avgusta, na njegovu reč koja drobi stenje i satire neprijatelje. Oslobođena prestonica sveta već je zakoračila u svoju budućnost, i nije bilo vremena za novog avgusta i novog gospodara da razmišlja, da čeka, da žali… Ni da popije još jedan pehar vina s prijateljem koji je posle toliko godina ratovanja i krvi odlučio da ga napusti. Ni da zamoli svoju plemenitu mater da se još jednom, makar poslednji put, pomoli za njega. Ni da obori glavu i zarije lice u šake, da prospe nekoliko suza za ženom koju je voleo i koja je volela njega… I koja je za tu ljubav na kraju odlučila da umre. Dok je stajao tako, okružen gardistima, i pogledom još uvek pratio Helvija kako korača prema Apijevom drumu, Konstantinu u misli doplovi nešto što je jednom davno izgovorio Hadrijan. Rim više nije u Rimu.

URBS AETERNA Nikomedija, Carska rezidencija, maj 337. n. e. Nastojnik dvora Hemogen uđe da najavi gosta. „Prefekt Dalmacije, upravnik Naisusa.“ Dalmacije ulazi, mlad i visok, u vojničkoj odori – uniformi tribuna sa zlatnim pancirom i crvenim ogrtačem; na levoj strani pojasa visi gladijus u koricama. Dalmacije stoji mirno, leva ruka mu spuštena uz nogu, desna položena na jabuku gladijusa. Imperator odavno nije video sinovca, ima godina dana. Dalmacije je sin njegovog polubrata, i nosi očevo ime. Konstantin ga je postavio za upravnika Naisusa a ovaj se pokazao kao dobar administrator i još bolji vojnik. Pod njegovom upravom grad je od malog zanatskog centra postao bogato mesto čuveno po svojim manufakturama za izradu oružja i raznih luksuznih stvari za kojima su žudeli patriciji širom carstva. S druge strane, Dalmacije je ukrotio varvarska plemena s druge strane granice, i učvrstio limes; nije više bilo prepada i pljački, putevi su bili sigurni. Zbog toga je Konstantin i odlučio da ga povede u pohod na Persiju: jedan tako sposoban oficir biće mu od velike koristi. „Stigao sam, striče“, reče Dalmacije stupivši preda nj. Konstantin priđe i položi mu ruke na ramena. „Je li put bio težak?“ „Ne.“ „Postao si pravi vojnik…“, bio je zadovoljan imperator. „Baš kao tvoj otac.“ „Ovaj pohod na Persiju je nešto što nikad ne bih propustio.“ „Reci mi, Dalmacije… Kako je u mom rodnom Naisusu? Raste li i

dalje onaj hrast u dvorištu našeg letnjikovca na Medijani?“ „Da, gospodaru. Lep je i visok.“ „A reka?“ „Još uvek teče.“ „Ljudi?“ „Žive svoje živote, gospodaru… Naisus je mali ali bogat grad. To je sada dobro mesto za život.“ „Bilo je i ranije, Dalmacije… Samo što ga u ono vreme nije obasjavala blagodet Jedinog Boga. Sada je drugačije. Bogatstvo se više ne broji u solidima.“ Konstantin nasu vino u pehar pa ga pruži sinovcu. Dalmacije otpi pa ugleda Scipiona. „Ko je ovo?“, upita. „Jedan što tvrdi da je i gospodar i rob.“ „Zaista?“ „Da. Jedan od onih od kojih treba zazirati.“ „Zašto?“ „Zato što govori istinu.“ „Zbog čega je okovan?“ „Zato što se ne zna šta je kod njega oštrije, čelik ili reči.“ „Ko je? Odakle je?“ „Ko je, to još nismo uspeli da dokučimo. A kaže da je iz Naisusa. I da je sin mog starog prijatelja. I da verujemo u istoga Boga.“ „Hrišćanin?“ Konstantin klimnu glavom. „Striče… Oduvek sam hteo to da te pitam. Zašto hrišćani?“ „Kako to misliš, Dalmacije?“ „Priča se da si Novi Rim podigao za njih. Da im bude utočište. Da im bude prestonica. Da traje hiljadu godina. Priča se da su te omadijali njihovi sveštenici… i nagovorili da napustiš stare bogove.“ „Nisam ja nikog napustio, Dalmacije.“ „Onda su bogovi napustili tebe?“ „Ne, sinovče. Bogovi starog Rima nisu me napustili iz prostog

razloga što… nisu ni postojali.“ „A ovaj njihov Bog, striče? Da lije to ono što si tražio?“ „Nisam ja Hrista tražio, on je našao mene… Isus nije osorni bog trgovaca i plebejaca već Bog ubogih i potlačenih”. „Ali ti…“, Dalmacije okleva „…nisi nijedno ni drugo.“ „Tako je, Dalmacije. Ja sam Flavije Valerije Konstantin. Samodržac. Cezar. Imperator. Blagočestivi, srećni, nepobedivi, avgust, prvosveštenik, konzul, otac otadžbine…“ Konstantin tad priđe stolu i zagleda se u zastavu sa Hristovim monogramom. To je jedan od onih stegova pod kojima je marširao na Rim, pre mnogo godina. „Reči… reči… Koliko nam reči treba da bismo izrazili ono što stvarno jesmo? Ja sam sve to, Dalmacije, i nisam ništa. A najviše od svega sam ubog i potlačen. Ubog u svojoj želji da budem vladar drugima i potlačen od sopstvene grešne prirode. „Ali ti jesi vladar Rima. Starog i novog. Ti si gospodar sveta.“ „Rim je kopile, sinovče… Kako mu onda mogu biti otac? A ovaj svet je ničiji.“ „Hoćeš da kažeš da svet nema gospodara?“ „Šta su bogovi starog Rima darivali njegovim gospodarima? Osvrni se unazad i videćeš… Koga? Cezara na podu Senata, kako rukama skuplja rasutu utrobu i krajeve svoje okrvavljene toge… Nerona kako čita stihove gradu koji gori… Valerija kojem su Persijanci sipali rastopljeno zlato u grlo… Ludog Kaligulu… Besnog Antonija i njegovu egipatsku naložnicu… Pesak i krv Koloseuma… i kamen i kosti Senata. Sirotinjske udžerice na Aventinu i plebejske vile u brdima. Sve to sjedinjeno u jedan komad metala koji su legije nosile pred sobom. U orla i prostu maksimu: Senatus Populus que Romanus. Senat i rimski narod… sjedinjeni u jednoj težnji, jednom naporu, jednom usudu… i jednom strahu. Strahu da je Rim, i pored sve svoje sile i slave, samo nešto što će se jednog dana pretvoriti u prah. I taj će dan koliko sutra doći.“ „Ipak, uprkos tome strahu…“, ne složi se Dalmacije, „pokorili smo

pola sveta.“ „Ali po koju cenu, Dalmacije? Nosili smo taj steg u najudaljenije delove sveta. U britanske magle i afričke pustinje… I šta smo doneli narodima koji tamo žive? Civilizaciju? Zakone? Arhitekturu? Poeziju?“ „Bogove?“ „O, da…“, klimnu s odobravanjem Konstantin. „Sa nama su došli i naši bogovi. I imali su razna imena. Pohlepa. Zavist. Licemerje. Bratoubistvo. Tiranija.“ „Rim traje, vekovima zasnovan na svim tim stvarima“, ne odustajaše Dalmacije. „Hipokrizija i laž su principi na kojima istrajava, to su stubovi koji ga nose. Misliš da jedan čovek, pa makar on bio vladar Istoka i Zapada, može to da promeni?“ „Govoriš o vekovima trajanja, sinovče… Reći ću ti šta ja vidim kad gledam sve te vekove. Vidim Rim koji krvari, Rim koji pati, Rim koji truli, Rim koji nestaje… I vidim stare bogove kako likuju nad tom njegovom sudbinom. Je li to bezvremena slava kojoj smo težili? Je li to ono što je taj grad učinilo večnim? Večna patnja? Večna pokornost? Večna pokvarenost? Kad sam, nakon bitke kod Saksa Rubre, sa svojom pobedonosnom vojskom ujahao u Rim, umesto krotkog mladića zatekao sam oronulog starca. Gledao sam u sve te izmučene ljude koji su mi klicali… Svetina je htela da ispregne konje iz mojih dvokolica i sama preuzme njihovo mesto…“ Konstantin se šakama načas osloni o sto, taj trenutak slabosti ga nakratko zaustavi, a onda nastavi. „Rimljani su se plašili, moj Dalmacije… Mislili su da ću krenuti s odmazdom, da ću staviti pod nož sve koje sam smatrao neprijateljima i sve koji su podržavali Maksencija. Kada je usledila amnestija, neki su odahnuli, drugi se razočarali. Zamerali su mi i da sam previše blag. Najgore je bilo to što nisam posekao pretorijance već sam gardu raspustio a zapovednike proterao iz Rima. Moji novostečeni pristaše, željni njihove krvi, to mi nisu mogli oprostiti. Zato i nisam želeo da ostanem u tom i takvom Rimu; želeo sam da iz njega pobegnem

glavom bez obzira. Tako se i rodila ideja o novoj prestonici. Isprva sam želeo da to bude moj rodni Naisus. Naredio sam da ga ukrase i dodatno izgrade. Bog mi je svedok, bio je to tada najlepši grad u carstvu. Blistao je pred mojim očima kad sam opet došao u njega. A onda sam, putujući dalje na istok, prošao kroz malo naselje na obali Bosfora, i odlučio da tu podignem grad koji ću posvetiti Jedinom Bogu.“ „Gospodaru…“, opet će Dalmacije, pomalo suzdržavajući se. „U carstvu ima još dosta onih koji veruju u stare bogove.“ „Pa neka veruju, sinovče. Edikt koji sam doneo u Milanu ne tiče se samo hrišćana, već svih ljudi. Svako može da veruje bez straha da zbog te vere može biti pogubljen ili proteran.“ „U Pumu se priča i da se kolebaš između vernosti Apolonu i hrišanskom bogu.“ „Spletke i ogovaranja oduvek su bile glavno jelo na plebejskim opadačkim gozbama. Alija sam se odlučio, sinovče… Nemoj u to nimalo sumnjati, Dalmacije… Ne želim više te ostarele bogove. Želim jednog Boga, Boga kome ću moći da podignem ruke i dotaknem mu lice… Želim Boga koji neće od mene tražiti da mu žrtvujem ni zlato ni krv… U čije ime neću morati da palim gradove. Želim Boga koji će biti milostiv i dobar ne zato što ću ga potkupiti lažima i novcem, već zato što je to njegova priroda.“ Imperator zastade, duboko udahnu, a onda reče: „Želim Boga koji je u isto vreme i Bog i čovek.“ Zatim se okrenu sinovcu. „A Isus to jeste, Dalmacije. Osetio je udarac rimljanskog biča po leđima, osetio je kako mu železni klinovi probijaju šake, umirao je dugo i sporo na krstu… I nakon svega… našao je snage da nam oprosti. To je moj Bog, Dalmacije. Njemu želim da poverim besmrtnu dušu.“ „Razumem, striče.“ „Ti ćeš lično poneti pismo kralju Šaporu?“ – pređe sad na ono što ih neposredno čeka. „Da.“

„Dobro, onda… pozovi pisara… diktiraću mu.“ Dalmacije rukom dade znak pisaru. U odaju ude mlad čovek u plavosivoj togi. Sede za sto i razvi prazan svitak. Stilus mu je u desnoj ruci. „Maskije, momče… piši…“ Nakon kratke pauze imperator poče: „Ovu službu ja propovedam. Sa snagom tog Boga kao svojim saveznikom, počinjući od najudaljenijih granica okeana, ja sam ispunio nadom, jedan za drugim, sve delove sveta. Sada su svi narodi koji su nekada bili porobljeni od tirana, iznureni svojom svakodnevnom bedom i skoro nestali sa lica zemlje, obasjani novim životom uživajući zaštitu države. Bog kome se klanjam je onaj čiji znak moje odane trupe nose na svojim leđima, idući svuda gde ih pravedni ciljevi vode, i nagrađujući me svojim sjajnim pobedama. Priznajem da se klanjam ovom Bogu sa večnim sećanjem. O njemu, koji boravi visoko na nebesima, razmišljam čistim i neukaljanim umom. Pred njim klečim, kloneći se odvratne krvi, svih neprikladnih i zlokobnih govorkanja, sve vatre čarobnih reči i svakog skrnavljenja kojim je nezakonita i sramna zabluda uništila čitave nacije i bacila ih u pakao. Bog ne odobrava da poklone, koje je u svojoj milosrdnosti dao čoveku, ovaj izopači da bi zadovoljio sve svoje želje. On od ljudi traži samo čist um i neukaljanu dušu, i po njima ceni njihova dela vrline i pobožnosti..“ Konstantin zastade da odahne, pa nastavi. „Ja znam da ne grešim, brate moj, kada priznajem da je taj Bog vladar i otac svim ljudima; to je istina koju su mnogi moji prethodnici u svojoj zabludi pokušali da poreknu. Ali oni su skončali tako strašno da su postali upozorenje ćelom čovečanstvu i da su odvratili ostale od sličnog nedela. Verujem da u budućnosti mogu da očekujem sreću i sigurnost uvek kad Bog u svojoj dobroti ujedini sve ljude u ispovedanju jedne prave i istinske religije. Stoga ćete veoma dobro razumeti koliko se neizmerno radujem što čujem da su najbolje oblasti Persije pune ovakvih ljudi. Mislim na

hrišćane, jer o njima govorim. Sve će biti dobro i sa Vama i sa njima, jer ćete imati Gospodara svih onih koji su blagotvorni i milosrdni prema Vama. Pošto ste tako moćni i pobožni, poveravam hrišćane vašoj brizi, i ostavljam da ih Vi štitite. Postupajte prema njima, preklinjem Vas, sa ljubavlju koja priliči Vašoj dobroti. Vaša odanost u ovom smislu doneće i Vama i meni neopisivu dobit.“ Nakon što je završio s pismom, car sede. Izgledalo je kao da mu je diktiranje predstavljalo neverovatan napor. „Dalmacije…“, reče napuklim glasom. „Pozvao sam te ovamo da ti saopštim nešto veoma važno.“ „Šta to, gospodaru?“ „Ti ćeš naslediti Istok kad ja umrem. A s istokom i biser mog carstva – Konstantinopolj.“ „Ali… Ali… Zar on ne treba da pripadne tvojim sinovima?“ „Ne. Biće ljubomorni jedan na drugog, a nijedan neće želeti da ga deli.“ „Striče, ja ne mogu da prihvatim. …“ „To je naređenje, prefekte Dalmacije!” Dalmacije stade u stav mirno. „Ima još nešto, sinovče…“, Konstantin pokaza na bogato ukrašenu drvenu kutiju koja je ležala tik ispod zastave. „Želim da ovo odneseš u Naisus.“ „Ako smem da pitam – o čemu je reč?“ Imperator ga pogledom pozva pa se obojica nađoše iznad kutije. Konstantin podiže poklopac i Dalmacije ugleda prelep gladijus položen na postavu od svile. „Sačuvaj ga u Naisusu. Ili, još bolje – ispod njega.“ „Da lije to…“ „Jeste.“ Konstantin uze mač i nežno dodiruje njegovu oštricu. Scipion u uglu lagano podiže šake u visinu očiju, i pogledom se usredsredi na svoje dlanove. Konstantin vrati gladijus u kutiju a zatim od pisara uze svitak i pruži

ga Dalmaciju. „Idi da proveriš legije koje sam ti poverio, Dalmacije… a onda uzmi jednu kohortu i odnesi ovu poruku kralju Šaporu.“ Dalmacije salutira. „Razumem, gospodaru.“ „Zbogom, Dalmacije.“ Dalmacije pode, pisar za njim. Konstantin se sad okrenu Scipionu. „Ovde bi stari dobri Julije Cezar rekao da je kocka bačena, nije li tako, Scipione momče?“ „Da. Ali ti si svoj Rubikon odavno prešao… zar ne, gospodaru? S Licinijem. U Mediolanumu.“ „U Mediolanumu… “

VIII Mediolanum, Italija, zima 313. n. e. Noćni vetar šaputao je u velike prozore carske vile u Mediolanumu. Na zidovima ovalne odaje treperile su baklje, a pored njih bili su načičkani ukrasi i zastave. Za stolom u samom vrhu, na istočnom zidu, Konstantin i njegov pisar stajali su nadneti nad dokumenta na stolu. Čitali su poslednje redove žureći da završe kako bi se novi ukazi i edikti što pre potpisali i pečatirali, a zatim kopirali i razaslali širom carstva. Vladala je teška, olovna tišina, koju su remetili samo jednolični naleti vetra. Dole, ispod bedema, Mediolanum je bio crna senka po čijim obodima plamte stotine ognjeva. Dvojica gardista raskriliše teška vrata od hrastovine, nastojnik ude da najavi visokog gosta: „Avgust Flavije Galerije Valerije Licinijan Licinije!“ Licinije stupi u prostranu odaju, visok i lep čovek u togi, lica ogrubelog od vremena, kože boje bakra, otvrdle kao u roba na lađi, ruku snažnih, ispresecanih venama. Odavao je utisak čoveka sigurnog u sebe, čoveka iskusnog kako u državnim tako i u vojnim poslovima. Njegova široka ramena govorila su da je još uvek dobar ratnik, vest s mačem i kopljem, a duboke oči boje nočnog mora zračile pronicljivošću i lukavstvom. U pokretima njegovim, i načinu na koji je držao desnu ruku, stežući togu baš na mestu gde mu je bilo srce, dala se uočiti gordost i taština tipična za plemstvo. Licinije nije bio samo Konstantinov savladar, on će uskoro postati i njegov zet: Konstantin mu je ponudio ruku svoje sestre. Ali pre nego

što se sutra obavi ceremonija venčanja, njih dvojica moraju da se dogovore oko stvari važnih za budućnost carstva. Licinije je načelno prihvatio da potpiše edikt koji mu je predložen, ali Konstantin je ostao dosta uzdržan: poverovaće mu tek kad njegov potpis vidi na dokumentu. „Brate Konstantine“, obrati mu se Licinije svečanim glasom. „Brate Licinije“, odazva se Konstantin. Pridoše jedan drugom i pozdraviše se. „Odlučio si?“, upita Licinije. „Jesam.“ „To je krupan korak.“ „Samo takvim se koracima prelazi veliki put.“ „Nemaš sumnji?“, još jednom upita Licinije. „A ti?“, Konstantin na pitanje odgovori pitanjem. „Pomalo.“ „U šta sumnjaš, brate?“, bio je uporan Konstantin. „Sada je tren da mi to kažeš.“ „Ne znam tačno šta će nam izdavanje ovog akta doneti“, vajkao se Licinije. „Izdali smo jedan takav pre dve godine, sa Galerijem, sećaš se… i nismo mnogo postigli.“ „Galerije…“, nasmeši se Konstantin ironično. „Ceo život proganjao je ljude, sve ljude, ne samo hrišćane… Šta je mislio? Da će edikt koji je potpisao rukom koja je drhtala od straha pred smrti, živeti duže od njega?“ „Ipak, potpisao ga je“, nije odustajao Licinije. „Jeste“, potvrdi Konstantin. „Možda u tome i jeste ironija? Čovek koji je progonio i tlačio sve oko sebe, čitavog života, odlučio da preko noći postane milostiv i dobar? Ne biva to, brate, ne biva. „U pravu si“, složi se Licinije. „A ni Galerija više nema. Ovde smo sad samo ti i ja. Šta nam je činiti?“ „Akt koji donosimo danas, brate, nadživeće i tebe i mene i ovo carstvo.“ „Izgovaraš krupne reči, brate. Govoriš kao prorok.“ „Ne, Licinije. Govorim kao običan čovek. Kao čovek koji veruje.“ „Vera?“, odvrati Licinije. „Da li je samo ona dovoljna?“ „Licinije… brate… Čovek nije kadar da živi bez vere u nešto

neuništivo u sebi. Pri čemu i to što je neuništivo, baš kao i vera, može čitavog života ostati skriveno od njega.“ Konstantin zastade, dodirnu privezak na lančiću koji je nosio oko vrata, pa reče: „Jedan od načina da se ta skrivenost izrazi jeste vera u nekog ličnog Boga.“ „Hristos?“, upita Licinije zagledavši se u mali srebrni krst na lančiću oko Konstantinovog vrata. „Je li on taj tvoj Bog?“ „A je li tvoj?“, upita Konstantin. „Ne znam, kolebam se između vernosti starim bogovima Rima… i veri u novog Boga.“ „Pa kolebaj se, brate. Dato ti je pravo na to. Rođen si s njim. Ali nemoj prestati da veruješ… Ovaj edikt, koji ćemo danas zajedno izdati, nije samo za hrišćane, već i za sve ostale ljude u ovom carstvu… Neka svi ispovedaju svoju veru, i neka niko ne padne pod senku mača zbog toga. Ma koja da je nebeska sila, samo neka nama i našim podanicima da mir i napredak.“ „Ja znam koja je tvoja nebeska sila, Flavije“, bio je jasan Licinije. „Carstvu je neophodan prestanak progona, Licinije… I podrška Boga. Bez obzira čiji to Bog bio. Moj… ili tvoj. Miran i dobar život naših podanika obezbediće napredak carstvu. Neka svako veruje kako mu srce ište.“ „Edikt?“ Konstantin pozva pisara. Ovaj mu prinese svitak. Konstantin ga razvi pa krenu da čita. „Mi, Konstantin i Licinije avgust, uz ostalo što je bilo potrebno, izdali smo zakon kojim će se očuvati i održati pobožnost i strah od Boga, tj. svidelo nam se da se svakom ostavi na volju, a takođe i hrišćanima, da svako bude u svojoj veri da bi Bog ili bogovi bio milostivi prema nama a i prema svima koji žive pod našom vlašću. I zato, nikome ne branite da bude u hrišćanskoj veri i hramovima, i neka svako bude u veri koju želi, da bi na taj način Bog ili bogovi nama pomogao u svemu. I zato, ko ima volju da primi hrišćansku veru i da po njoj slavi Boga, neka mu je to slobodno da čini i neka ga niko

u tome ne ometa. Potrebno nam je da o tome opširno kazujemo kako bi ti znao za našu volju, kojom dajemo hrišćanima pravo da imaju svoje hramove. Te, kada mi to dopuštamo, to ćeš i ti dopuštati svakome da bude u svojoj veri i svojim običajima. Ovo što činimo, vidi se da činimo zarad toga što imamo pred nama mir u naše vreme. Neka, dakle, u senci mira uživa u slobodi svako i neka je u veri koju želi.“ Tu se zaustavi, pogleda u Licinija; ovaj klimnu glavom a Konstantin nastavi. „Jer samo za takva dela, kako već rekosmo, imamo se nadati dobru od Boga, kao što to beše nebrojeno puta do sada. A da bi za ovaj zakon znali svi, ti treba da ga obnaroduješ svima i svakome, da bi svako znao za našu dobrotu!“ Nakon stoje saslušao tekst edikta, Licinije uze primerak i overi ga svojim pečatnim prstenom. „I šta sada?“, upita. „Ništa…“, reče Konstantin i nasu sebi i njemu po malo vina. Pružajući mu pehar on pokaza na prozor s kog se pružao pogled na grad. „Sada ćemo sačekati da svane zora.“

Epilog JEDINI BOG Jer je Gospod Bog sunce i štit, Gospod daje blagodat i slavu; onima koji hode u bezazlenosti ne uskraćuje nijednog dobra. Psalmi Davidovi, 84, 11 Duša ima boju čovekovih misli. Marko Aurelije

Nikomedija, Carska rezidencija, maj 337. n. e. „I tako su hrišćani postali slobodni…“, reče okovani Scipion. „Ne samo hrišćani…“, ispravi ga Konstantin. „Svi verujući ljudi.“ „A ti, gospodaru?“ „Šta sa mnom?“, zbuni se imperator. „Da li si ti postao slobodan?“ „Ja sam jednostavno nastavio dalje. Okrenuo sam se reformama. Popravio sve one stvari koje je Maksencije zapostavio i uništio. A bilo je dosta toga… Shvatio sam da je Rim zapao u neopozivu dekadenciju… Zato sam odlučio da prestonicu pomerim na Istok. Odabrao sam to malo mesto… Vizantion… na Bosforu. I na njegovim temeljima sagradio Novi Rim… Konstantinopolj. Na saboru u Nikeji izborio sam se za jedinstvo crkve. „I sve to vreme… da li si verovao?“ „Vera je kao sečivo mača…“, reče imperator. „I teška… i laka.“ „Tvoji protivnici kažu da si sve to uradio zarad lične koristi. Da je stvaranje hrišćanske države bio iznuđen, politički potez…“ Konstantin se jetko osmehnu. „Politički… potez… Zar je bitno? Zar Bog ne deluje na čudan i nedokučiv način? Pogledaj samo priču o Pavlu i Savlu. Važan je cilj a ne onaj koji će te dovesti do njega.“ „Ako to nisi učinio zbog nečeg, možda si učinio zbog nekog. Zbog tvog prijatelja Dimitrija? Generala Georgija? Zbog Minervine i njenog oca? Zbog majke Jelene? Zbog Lidije?“ Konstantin ne reče ništa.

„Mora da je bilo teško…“, zaključi Scipion. „Šta to, sinko?“ „Licinije?“ Konstantin uzdahnu. „Iste godine kada smo doneli Edikt, oženio se mojom sestrom, a ja sam mislio da će to biti zalog bolje budućnosti… Ali, pogrešio sam. Licinije je i dalje ostao običan prol koji se uzdigao do carskog dostojanstva. Nije video dalje od svoje sopstvene sujete i pohlepe. Još jedan rat… Još jedan pohod. Porazio sam ga na Ardijenskom polju. Primirje koje je usledilo bilo je kratkotrajno, opetjepotegao mač na mene… I opet je izgubio.“ „Ovaj put zauvek, zar ne?“ „Tako je odabrao.“ „Fausta?“ „Moja draga supruga… carica… živela je od spletki i zavera… Mrzela je hrišćane… mrzelaje, verujem, i mene. Našli su je udavljenu u kupatilu u Puli… Nikad nisam saznao ko je bio njen ubica i zašto se to uopšte desilo. Svejedno, ubrzo su počele da se šire glasine kako je to učinjeno po mom naređenju….“ Negde, iza gradskih bedema ču se udaljena grmljavina. „Krisp?“, upita Scipion. „Moj sin… moj prvenac… zapovednik moje flote. Pao je kao žrtva sopstvene gordosti.“ „Ti?“ „Šta sa mnom? Šta sa mnom, mladi Scipione? Zar nisam dovoljno učinio? Zar nisam dovoljno propatio? Žrtvovao sve što jedan čovek može žrtvovati… Dao sam Jedinom Bogu više nego što je tražio. Teško dišući, imperator se spusti na pod, blizu njega. Zagledan u daljinu nastavi: „Video sam tužne ostatke Vavilona, nebo na kome su zvezde anđeoske oči u tami… video sam hiljade leševa kako trule na pustinjskom suncu… redove teških oklopnika kako se sudaraju u ime

careva i njihovog zlata… video sam mač kako pada na vrat dečaka… video sam sva znanja ovog sveta… uništena… beskorisna pred neumoljivom ljudskom težnjom da se tlači bližnji… video sam majke kako plaču dok im decu bacaju u arenu… i careve besmrtnog Rima kako nazdravljaju u to ime…“ Konstantin se okrenu ka Scipionu. „Ali kada se spuste mačevi, kada plamen izgori, kada se carstva raspadnu… Kada život dogori poput svece… I šta onda ostaje?“ Scipion mu uputi dug pogled, pa reče: „Nada?“ Ova reč odjeknu praznom odajom. „Tako te je, dakle, tvoj otac učio?“, upita car svog sužnja. „Marko Fulmen?“ „Marko Fulmen nije imao sina“, odgovori Scipion. „Poginuo je u pohodu na podunavske varvare davno pre nego što si ti odenuo carski purpur.“ Konstantin odstupi, iznenađen. „Čiji si ti sin onda? Odgovori!“ Začu se grmljavina, ovoga puta bliže, kao da je oluja tu, nadomak grada. Scipion ustade, okovi mu, uz težak tresak, sami spadaše s ruku. „Znaš ti dobro čiji sam ja sin!“, zagrme. I grmljavina se pojača. Prasak za prasakom, i negde iznad Nikomedije otvori se nebo. Glasnik oslobođen okova krenu prema imperatoru. Ovaj se pomeri unazad, jednako se saplićući vuče se u svojoj beloj togi po podu, pokrivajući lice rukama, ne želeći da gleda u zaslepljujući prizor pred sobom, ni da sluša glas koji izgovara njegovo ime, glas strašan, neljudski, zaglušujuć. „Flavije…“ Grmljavina. „Valerije… “ Grmljavina. „… Konstantine.” Tišina. Konstantin, pognut, ruku podignutih u grotesknom pokušaju da se

zaštiti, zuri u Scipiona. Zatim pada na kolena pred njim. „Gospodaru… “ „Prešao si dug put, Konstantine“, kaže mladić. „I na njemu si me pratio ne tražeći odgovore, ne istući smisao… Tvoja vera nikad nije bila fanatična i šlepa. Sumnjao si i ponovo otkrivao smisao, u sebi i drugima… I grešio si, Konstantine, mnogo si grešio… Ali… zar ja nisam na ovaj svet upravo zato došao? Da bih tvoje grehe preneo na svoja pleća?“ „A znamenje, Gospode?“, zavapi Konstantin. „Šta je sa znamenjem? Dva ukrštena prstena sa krilima?“ „Prestoli… anđeoski red čija je dužnost da na nebesima nose božanski tron. Zato što su za to stvoreni… zato što su za to izabrani… Kako ne shvataš, Konstantine? Tebe sam izabrao da budeš moj presto na zemlji… Da na ovom poroznom i izdanom svetu ti nosiš moj tron… I znam, to nije bilo nimalo lako. Neobična svetlost stade da isijava oko Scipiona. Konstantin ponovo pokri oči pred tim oštrim svetlom koje ga je gotovo povređivalo. „Znaš šta ti je činiti…“, slušao je glas. Svetlost se tad pojača, a zatim se iznenadno ugasi. Scipiona više nije bilo, Konstantin shvati da je u odaji sam. Ustade i zatetura se. U odaju utrča Dalmacije sa štitonošom. „Striče!“ Priđe mu i pridrža ga. „Zarobljenik! Pobegao je!“, povika štitonoša. Konstantin klonu, Dalmacije ga zadrža da ne padne. „Hemogene!“, povika Dalmacije. „Zovi lekara! Brzo!“ „Ne…“, odmahnu car rukom. „Svršeno je… krug je iscrtan… nebo osvojeno… žrtva prineta. „Ne govori tako, striče, sve će biti u redu. „Reci… Evseviju… neka pripremi sve… za… za…“ „Za šta, gospodaru?“ „Za krštenje.“ Dalmacije ga pogleda zbunjeno, ne znajući šta da čini.

„Kako ne razumeš, Dalmacije?“, reče Konstantin. Oči careve bile su uprte u visinu. „Sva carstva ovog sveta na koncu će se izmetnuti u prašinu… i sva ljudska dela s njima. Vavilon i Rim… Konstantinopolj i Jerusalim… Eden i Had…“ Konstantin se tu pridiže, još uvek uz Dalmacijevu pomoć, i desnu ruku podiže k nebu. „Ali ja… Ja mogu da vidim… mogu da se uzdignem… mogu da posegnem. Pa udahnu duboko, ruke jednako ispružene ka nebu, a onda smireno završi: „…i rukama dodirnem Sunce.“