Znamenje andela - Dejan Stojilkovic

IV Požar je te noći zahvatio upravo ono krilo dvora u kome je bio avgust Dioklecijan. Kada su uspeli da ugase vatru, novi požar buknuo je na potpuno suprotnoj strani, podno severnog zida. Panika nije zahvatila samo robove, sluge i vojnike, već se preko dvor’ana prenela i na samog avgusta. Jedini koji je delovao smireno i trezveno bio je Galerije. Sedeo je u glavnoj dvorani, mezetio sardele i školjke i ispijao pehare vina. Podsećao je na Nerona koji gleda kako vatra proždire Večni grad. Konstantin je – zajedno s vojnicima iz careve lične garde i svojim ađutantima – učestvovao u gašenju vatre. Vratio se u dvor tek kada je prispeo jedan od avgustovih evnuha i rekao mu da Dioklecijan traži njegovo prisustvo. Pojavio se u velikoj odaji za prijem negde oko dva posle ponoći; nije stigao da se presvuče: tunika prljava i nagorela, mokar do gole kože – pa cele je noći nad Nikomedijom besnela oluja, što se pokazalo kao srećna okolnost, jer su zahvaljujući tome lakše ugasili požar. Primetio je da ga je Govedar prezrivo odmerio zavaljen u stolicu, na uzvišenom mestu pri vrhu stepeništa. Konstantin priđe Dioklecijanu, koji je stajao okružen vojnicima i oficirima, i salutira. „Kako je tamo?“, upita ga avgust, kao da se raspituje o rasporedu trupa pred bitku. „Požar je skoro ugašen“, reče Konstantin i obrisa dlanom čelo, ostavivši na njemu trag gareži. „Pomogla nam je i kiša.“ „Da li se zna ko ga je podmetnuo?“ „Molim?“ „Da li se znaju krivci?“ „Koliko sam ja imao prilike da vidim, požar je nastao kada je grom udario u jedan od ambara.“

„Grom, Flavije?! Grom?“, oglasi se tada Galerije sa svoga pijedestala. „O čemu to pričaš, balavce? Nije to bio nikakav grom!“ Konstantin ga samo okrznu pogledom, trudeći se da u sebi ukroti gnev. „To su hrišćanski zaverenici!“, zavapi Galerije. „Ako to kaže jedna pijana budaletina…“, poče Konstantin, „onda mora da je tako.“ Galerije, iznenađen, ispusti iz ruke pehar s vinom. Zatim poskoči sa svog mesta i stušti se niz stepenice. „Slušaj me dobro, pizdo balava….“, prosikta kroz zube, unoseći mu se u lice. „Ja sam tvoj gospodar! A ti… Ti si još uvek samo kopile koje je iz svojih cezarskih muda istresao Konstancije Hlor. I zato treba da znaš gde ti je mesto! Da li ti je jasno?“ „Jeste, gospodaru…“, reče Konstantin hladno. „Baš kao što mi je jasno da neću još dugo da budem samo kopile.“ „Dosta vas dvojica!“, oglasi se Dioklecijan. „Galerije… Ti zaista misliš da iza ovoga stoje hrišćani?“ „Siguran sam.“ „Ako si toliko siguran, daj neki dokaz?“ „Naravno“, reče Galerije pa dade znak jednome od svojih ljudi. Široka vrata na glavnoj odaji otvoriše se i dva pretorijanca uđoše vukući sa sobom starijeg čoveka u togi. Došavši do vrha odaje oni zastadoše i pustiše starca. Izmučeno telo samo klonu na pod. Dioklecijan priđe i zagleda se u čoveka pred sobom. „Lukijan?“ „Tako je“, oglasi se Galerije. „Tvoj glavni komornik.“ „Šta ste mu to uradili, za ime Jupitera?“ „Ono što je zaslužio… Pred tobom je, gospodaru, krivac za sve što se noćas desilo.“ „Šta to govoriš, Galerije?“ „Na delu je bila hrišćanska zavera protiv tebe. Pošto nisu uspeli da te privole na svoju stranu, odlučili su da te ubiju.“ „To je nemoguće!“ „Moguće je, avguste“, Galerije priđe Lukijanu, zgrabi ga za dugu

sedu kosu i podiže mu glavu. „Ovaj čovek ovde… koga si gajio kao otrovnicu u nedrima… sve je priznao.“ „I ti bi priznao, cezare, da te je neko ovako unakazio“, prezrivo će Konstantin. Galerije ga osinu pogledom, zausti da mu uputi niz sočnih uvreda i ozbiljnih pretnji, ali ga Dioklecijan prekide u toj nameri. „Događaji koji su se desili… taj… grom koji nas je pogodio noćas… izvan je poimanja i rasuđivanja jednog smrtnika, makar on bio i imperator.“ Avgust se onda okrenu prefektu garde i naredi: „Sazovite veće.“

V Veće koje su činili ugledni građani, pravnici i oficiri, sastalo se u ranu zoru. Galerije nije mnogo oklevao: odmah je predložio ukaz kojim se proglašava progon hrišćana kao neprijatelja Rima. Usledila je rasprava u kojoj je Govedar bio ubedljiv a sam car Dioklecijan uzdržan. Reč koja je najviše odjekivala carskim odajama bila je „zavera”. Konačno, postavi se i pitanje vernosti onih koji su caru najbliži. „Ja mislim…“, oglasi se tada Magnencije, jedan od prvosveštenika u Izidinom hramu „…da ćemo lako utvrditi vernost – ti, gospodaru, naredi svim svojim dvor’anima i oficirima da prinesu žrtvu bogovima.“ „Tako je…“, klimnu glavom Galerije. „Neka prinesu žrtvu. Svako ko je utvrđen u toj njihovoj… veri… odbiće to da učini.“ „U redu“, složi se avgust. „Neka tako bude. Pripremite žrtvenike. Obavićemo to sutra. Neka prve žrtve prinesu moji najviši oficiri.“ Tada jedan čovek ustade i krenu ka vrhu dvorane gde je, zajedno sa suprugom, sedeo avgust Dioklecijan. Stupivši pred njega, oficir salutira. Avgust klimnu glavom. „Imaš nešto da mi kažeš… generale?“ „Imam, gospodaru“, reče general Georgije. „Onda reci slobodno, dobri moj Georgije. Ovo veće i ja pažljivo ćemo te saslušati.“ „Ja sutra neću prineti žrtvu u hramu.“ Dvoranom zavlada muk. Dioklecijan, zbunjen, ustade sa stolice. „Kako…. Kako to misliš?“ „Ja neću prineti nikakvu žrtvu… Ni Apolonu, ni Izidi, ni Marsu…

niti bilo kom od vaših izmišljenih bogova.“ Oklevajući, još uvek u šoku, avgust jedva izbaci: „A zašto?“ „Zato što sam hrišćanin.“ Tišina je nakon ovih Georgijevih reči ostala nepomućena, nakratko, a onda se on okrenu veću i poče. „Dokle ćete, plemenita gospodo i oficiri, senatori i uglednici, vi koji ste određeni da upravljate po dobrim i pravednim zakonima, vi koji bi trebalo da budete oličenje vrline, vi koji ste lice Rima… i njegovo naličje… da sprovodite pravdu iskaljujući svoju jarost i umnožavajući svoj bes? Dokle ćete da izričete presude bez suđenja onima koji ničim nisu zaslužili takvu vašu svirepost? Dokle ćete da gonite i mučite nevine i primoravate ih na vaše bezumno bezbožje? Njih, koji su utvrđeni u pobožnosti?“ „Ali…“, oglasi se tada Magnencije, „ali naši bogovi…“ „Idoli vaši nisu bogovi!“, zagrme Georgije. „Ne obmanjuj druge lažima kojima si obmanuo sebe, Magnencije. Hristos je jedini Bog!“ „Ko te je toliko zaveo da sebi dopuštaš ovakvu drskost?“, besno će Magnencije. „Istina“, odgovori mirno Georgije. „A šta je istina?“ „Istina je Hristos sam. Vi u stvari njega gonite.“ „Dakle… ti nam ovde… javno priznaješ da si hrišćanin?“ „Ja sam sluga Hrista, moga Spasitelja, i uzdajući se u Njega i Njegovu milost, dobrovoljno stupam pred vas da svedočim o Istini.“ Nakon ovih generalovih reči nastade isprva komešanje, zatim iz veća počeše da stižu prve pogrde i pretnje; na kraju se oglasi i sam avgust. „Georgije… sine“, Dioklecijanov glas bio je iznenađujuće blag. „Oduvek sam ti se divio“, nastavi on, „divio sam se tvojoj hrabrosti, čvrstini, iskrenosti… Uzeo sam te za svog prvog generala. I sada kada ne govoriš u svoju korist, kao otac te savetujem… Ne lišavaj sebe vojničke slave i časti, ne odriči se svoje mladosti, budi pokoran, i opet ću te zvati svojim sinom i svojim najboljim vojnikom. Zaboraviću na ove tvoje reči… ako sutra prineseš žrtvu bogovima.“

Georgije se nasmeši i uputi avgustu pogled pun sažaljenja. „Ti bi, moj plemeniti avguste, trebalo da prineseš žrtvu…“, reče, „ali ne lažnim bogovima Rima, već Jedinome Bogu. On bi te udostojio boljeg, besmrtnog carstva a ne ovog u kome ćeš istrunuti zajedno sa svojim slugama, žrecima i udvoricama.“ General zatim posegnu rukom ka levom ramenu i strgnu sa sebe purpurni plašt. Onda strgnu i generalske insignije i baci ih prema stepenicama sa kojih mu se obraćao avgust. Na kraju skinu i mač, i paradni grudni oklop, i pusti da padnu na pod. Kratko je stajao tako, u sivoj tunici i sandalama, kao prost vojnik. „Znate gde možete da me nađete…“, reče i krenu ga izlazu. Dok još ne beše napustio odaju, začu se negodovanje, i potom se sve sli u jednu reč koja krenu da kruži većem. „ Traditore… traditore…”

VI Generala Georgija su već istog dana uhapsili i bacili u tamnicu. Pre nego što je to urađeno, on je stigao da oslobodi sve svoje robove i čitav svoj imetak podeli sirotinji. Čak je i testament sastavio naloživši da se imanja koja ima u Palestini prodaju a novac razdeli ubogima, kao i da se tamošnji robovi takođe oslobode. Po gradu se ubrzo prosuše glasine kako je Georgije, „Lav od Kapadokije“, nepobedivi Dioklecijanov general i avgustov miljenik, sišao s uma. Međutim, glasine koje su došle do Konstantina, preko jednoga od pretorijanaca, bile su zlokobnije. „Galerije je došao na ideju da… pošto je general preko noći postao najistaknutiji hrišćanin u Nikomediji, treba da se privoli da prinese žrtvu u hramu.“ „Kako to misliš privoli?“, bio je zbunjen Konstantin. „Pa onako kako smo komornika Lukijana privoleli da prizna hrišćansku zaveru protiv cara“, bio je jasan pretorijanac. „Šta su mu uradili?“ „Tu već dolazimo do čudnih stvari…“, vrteo je glavom vojnik ispijajući treću čašu vina, kojom ga je Konstantin častio u taverni. „Pozvali su nekog iskusnog mučitelja iz Sedme legije… Nekog Glabija.“ „Znam ko je čovek. Bio je s nama u pohodu na Persiju.“ „E, pa vidiš, mladi gospodine… Taj Glabije primenio je sve svoje veštine na našem generalu… i ovaj ne samo da nije pustio ni glasa… već je…“ „Šta?“ „Navodno je ostao neozleđen. Stražari pričaju da mu čelik i vatra ne mogu ništa. Jedan od njih čak je javno ispovedio hrišćanstvo, i prefekt

garde priklao ga je na licu mesta. A onaj Glabije… Obesili si ga ispred ulaza u kastrum, po Galerijevom naređenju. Još visi tamo… Govedar ne da da ga skinu dok ne istruli… Plutonovog mi kurca, smrdi do neba.“ Pretorijanac napravi pauzu da bi otpio dobar guljaj vina, zatim nastavi: „Narod se tiska oko tamnice, traže da vide Georgija… Nazivaju ga mučenikom, Božjim izaslanikom… Priča se da je dodirom izlečio neke leprozne zatvorenike u kuli… i još dosta toga. Niko od vojnika i pretorijanaca ne želi da ga čuva. Plaše se. Misle čak da je nekakav veštac.“ „Da li se zna šta će biti s njim?“ „Čuo sam Govedara kako urla da ga treba živog spaliti. Ali neki od pretora i oficira već iznose kako Georgije nije baš… običan čovek. Tako da istrajavaju u tome da ga do daljnjeg drže utamničenog. Ipak on nije makar ko… Bio je avgustov miljenik, i prilično poštovan među vojnicima.“ „Tako je“, složi se Konstantin. „Njegovo pogubljenje moglo bi da izazove pobunu. Naročito među ljudima iz Trinaeste.“ „I ti si služio u Trinaestoj, zar ne, gospodaru Flavije?“ „Jesam, momče… I ovo ti je poslednji put da mi se obračaš ličnim imenom. Ja sam za tebe tribun.“ „Razumem, gospodine. Ovaj… tribune.“ Do njihovog stola tada se dotetura jedan prost vojnik i obrati mu se. „Tribune, da li si čuo?“ Pretorijanac krenu da mu zavali šamar zato što se usudio da ih prekine u razgovoru, ali ga Konstantin dograbi za podlakticu. „Šta to, vojnice?“, upita. „General Georgije…“, mrmljao je ovaj, „pristao je.“ „Šta je pristao?“ „Prineće žrtvu bogovima“, gotovo oduševljeno reče vojnik. „Kada?“ „Sutra. U Apolonovom hramu.“

VII Mržnja je pritisla Nikomediju kao neka užasna pošast. Dok on hoda sporo i teško, dok lanci na njegovim rukama zveckaju, a grad miriše na so, masline i trulež, rulja oko okovanog generala Georgija tu mržnju oblikuje u reči: Christiani tollantur! Christiani non sint! Gađali su ga kamenjem i trulim voćem. Čak i deca. Nije obraćao pažnju na to. Ovo je samo još jedna od onih dugih staza koje se moraju preći od nepostojanja do večnosti, od jedne granice do druge. Znao je da sada sve ostaje iza njega. I rodni grad Lida u Palestini, i malo mesto u Kapadokiji u koje se doselio s majkom, i svi gradovi s one strane limesa koje je razorio i svi oni koje su razorili neki drugi pre njega… Vavilon, Memfis, Aleksandrija… pesak, vetar, prašina… Njegov otac, Gerontije, visoki oficir i ugledni patricij, naučio ga je svemu o umetnosti ratovanja. Poginuo je kada je Georgije imao četrnaest godina. Njegova majka, Polihrona, umrla je nedugo zatim. Imao je jedva sedamnaest godina kada je došao u Nikomediju i predstavio se imperatoru Dioklecijanu. Ovaj ga je prihvatio kao sina jednog od svojih najboljih vojnika. Nije prošlo dugo i on je dogurao do čina tribuna, a svoju je vojničku karijeru iskovao na granicama carstva, gde se mir mešao s ratom poput soli i vode u moru. U Nikomediji je zapovedao ljudima koji su rat primali kao dužnost, ali i kao povlasticu. Njihova žrtva predata na oltar vučice koja je odgajila dva blizanca bila je sveta koliko i reči bogova koji su od Rima stvorili ženicu sveta. Njegov mač sekao je Gordijeve čvorove graničnih sporenja, zavete date varvarskim božanstvima i spone koje su vezivale prošlo i sadašnje vreme. Onda je postao zapovednik dvorske straže, a nakon toga i

Dioklecijanov savetnik. Jahao je uz bok imperatora godinama, sve dok nije shvatio prolaznost sveta i slave. Dugo je u sebi nosio Hrista, još od trenutka kada ga je mati odvela da vidi čudo – čoveka koji je ustao iz mrtvih. Nije verovao u početku, jer vera se gradi kamen po kamen, poput palate. Ali čuda su se dešavala u zemlji jalovoj i bezbožnoj, i on im je bio svedok. Onda je jednog dana Hristos konačno došao, tek tako, prvo u snu a onda i na javi. I Georgije je shvatio razliku između vere i spoznaje. Od toga trenutka znao je da će doći čas kada će morati da progovori u Njegovo ime. Sada, kada je to učinio, nije osećao ni mrvu kajanja. Položio je svoju sudbinu u Njegove ruke kao što brod na moru predaje svoje jedro vetru koji će ga odvesti do kopna. Stotine ljudi ispunilo je unutrašnjost Apolonovog hrama, još hiljade njih ostalo je napolju. Doveli su ga do oltara gde je strpljivo čekao Atanasije, žrec i prvosveštenik koji je Dioklecijanu prenosio glasove bogova i tumačio njihovu volju. Tu su Georgiju skinuli okove. Pogledom je obuhvatio prostor oko sebe: velike granitne stubove koji su držali masivnu kupolu, bele kipove božanstava, Apolonovu monumentalnu figuru kako se uzdiže iznad sićušnog Atanasija odevenog u ceremonijalne halje. I vladari sveta bili su prisutni. Dioklecijan s leve, Galerije s desne strane žrtvenika. Atanasije mu priđe i pruži mu nož. Georgije ga prihvati. Kratko je okretao u ruci blistavo sečivo na kome su se gnezdili odsevi prolećnog sunca, a onda ga podigao uvis. Masa je počela da se komeša. Onda baci nož Atanasiju pred noge. Ponovo pogledom pređe preko ljudi u hramu. Konstantin je stajao negde iza, jedva da je nazirao Georgijevu figuru kroz špalir tela koji mu je zaklanjao vidik. Ali ipak je uspeo da bude svedok trenutka koji će se prepričavati u godinama koje dolaze. Nakon što je ovako demonstrativno odbio da priloži žrtvu, Georgije je podigao desnu ruku – i prekrstio se.

Samo što je to učinio, stubovi u hramu počeše da pucaju i zemlja pod njima da se pomera. Nastade strahovit metež i panika, ljudi nahrupiše prema izlazu dok se kupola Apolonovog hrama opasno njihala iznad njih, kao nebo koje hoće da padne. Umesto ka izlazu, Konstantin potrča prema mestu gde je stajao general Georgije. Svi su nahrupili u suprotnom pravcu, morao je rukama da se probija, nehotice deleći udarce svakome ko mu se našao na putu. A u sujevernom strahu i užasu koji ih je spopao, bežali su svi… i vojnici, i patriciji, i žene i deca… Kad je konačno uspeo da se progura do mesta pred žrtvenikom, Atanasije, verni sluga Apolonov, tumač njegove volje, prvosveštenik, klečao je pred Georgijem i mrmljao neke nerazgovetne reči. General je stajao u pocepanoj i prljavoj vojničkoj tunici, ruku opuštenih niz telo, lica smirenog, očiju uprtih prema parčetu neba koje se naziralo kroz pukotinu na kupoli hrama. „Generale…“, oglasi se Konstantin. „Konstantine, momče…“, obrati mu se Georgije. „Budi strpljiv. Još nije tvoje vreme.“ „Kako to misliš, gospodaru Georgije?“ „Sunce, mladi Flavije… kada ga budeš dotakao, znaćeš.“ Konstantin zausti da nešto kaže, ali pretorijanci već zgrabiše generala i odvukoše ga prema izlazu. Žrec Atanasije ostade ispred žrtvenika, na kolenima, u molitvi. Konstantin pogleda uvis – kupola se opasno njihala – zatim opet u prvosveštenika. „Šta kaže Apolon Mileški, starce?“, upita ga prezrivo. Atanasije podiže glavu i zavapi prestravljenim glasom. „Nema Apolona, sinko… Mi smo u milosti Jedinog Boga. I nadajmo se da će nam oprostiti sve što smo sagrešili.“

VIII Nikomedija, 23. april 303. n. e. Nad gradom je besnela oluja. Konstantin je sedeo kraj prozora i gledao kako munje seku crnilo neba. Prošao je čitav mesec od događaja u Apolonovom hramu. Mesec dana krvoprolića, paljevine, pljačke. Mesec dana progona. Prvi ukazi o progonu hrišćana obznanjeni su 24. februara, prvo u Nikomediji a onda u čitavom carstvu. Progon je počeo već dan ranije, kada je prefekt garde pretorijancima naredio da opljačkaju i razruše sve hrišćanske bogomolje. Pričalo se da su se dva savladara, Galerije i Dioklecijan, posvađali u stražari u palati oko toga da li crkve treba zapaliti ili samo opljačkati. Ukaz se nije zadržao na tome da hrišćanske crkve treba da budu srušene, okupljanja hrišćana zabranjena a njihove svete knjige uništene. On je predviđao i potpuno degradiranje onih koji ispovedaju hrišćansku veru kako bi se vratili veri u stare bogove. Bilo je dozvoljeno i da se prilikom ispitivanja hrišćana primenjuje tortura. Sve povlastice bile su im ukinute, počasne službe i dostojanstva oduzeti, a išlo se čak toliko daleko da robovi hrišćani ne mogu da budu oslobođeni dok ostaju u svojoj veri. Ukaz je istaknut na javnim mestima, kao što se čini sa svim ostalim pravnim aktima carstva. Jedan hrišćanin koji ga je strgao i pocepao, a zatim se rugao avgustu, spaljen je na lomači. Mnogi dvorski službenici svirepo su mučeni pa pobijeni, među njima i uglednici u koje je Dioklecijan do juče imao puno poverenje, poput Petra,

Gorgonija i Doroteja. Nisu pošteđeni ni evnusi. Kada su u pitanju neki drugi, avgust se zadovoljio samo njihovom degradacijom i progonom. Tog jutra obznanjeno je da će Georgije, nekadašnji general u pobedonosnoj armiji bogolikog i premudrog imperatora Dioklecijana, biti pogubljen. Konstantin je pisao ocu da se založi za generala, ali slutio je da ta pisma, zahvaljujući Govedaru i njegovim špijunima i udvoricama, nikad nisu ni stigla u Galiju. Pisao je i Dimitriju u Solun. Odgovor nije dobio. Pokušao je da poseti Georgija u tamnici, ali nisu mu dozvolili. On i Helvije čak su se na ulazu potukli sa stražarima. Morala je dvorska garda da ih razdvaja jer su na kraju potegli i mačeve. Popodne se povukao u svoje odaje, nakon što je odbio da s majkom pođe na jedno tajno mesto i moli se za Georgijevu dušu. Sedeo je ko zna koliko dugo, ispijajući pehar za peharom. Vino ga je činilo samo još bešnjim i očajnijim. Konačno, negde oko ponoći, u odaju uđe Minervina. „Odveli su ga van grada…“, rekla je poluglasno. „U pustinju. I tamo ga pogubili.“ Konstantin samo klimnu glavom. Ona se udalji. Gledao je još neko vreme u pravcu horizonta. Oluja se nije stišavala. U godinama koje će doći, ona će bivati sve razornija.

IX Salonika, tri godine kasnije Sa brega gde se solunsko predgrađe širi ka brdima poput pipka džinovske hobotnice, vidi se grad. Njegovi se obrisi sad belasaju u mraku. Nad Solunom visi mesec, okrugao i pun. Duž velikih stepenica pa naniže, obrastao živicom i posrebren mesečinom, stoji visoki beli zid. Pored njega čovek ogrnut plastom i glave prekrivene kapuljačom, strpljivo čeka. Iz tihe nepomičnosti trže ga glas. „Vrebaš iz mraka poput razbojnika?“ Kad na vrhu stepeništa opazi drugog čoveka, on spusti kapuljaču i otkri lice. „Da li bi ti voleo da te zovu Bivolji vrat?“ „Trašala?, zavrte glavom Dimitrije. „Ja ne bih. Zvuči prostački. Kao nadimak neke lučke secikese, ali tebi pristaje, prijatelju.“ Konstantin podiže desnu ruku u visinu ramena i salutira. „Centurion Flavije Valerije Konstantin, vama na dužnosti, tribune Dimitrije.“ „Nismo više pod kozjom kožom, brate. „Ali smo ispod iste zastave.“ Dimitrije se lako spusti niz stepenice i priđe mu. Pruži mu desnicu, i njih dvojica se srdačno pozdraviše. „Ja sam se odrekao zastave, Flavije“, reče Dimitrije. „I časti i zaštite koju ona daje.“ „Kako to misliš?“ „Više nisam vojnik Rima.“ „Odlučio si da se povučeš. Sada? Na vrhuncu vojničke karijere?“

„Ne, prijatelju. Odlučio sam da promenim stranu.“ „Još si mlad… Šta stvarno želiš? Da se oženiš nekom lepom Grkinjom? Oreš zemlju i imaš puno sitne dece?“ „Ja sam još uvek vojnik, ali ne pod zastavom Rima. Već pod zastavom Jedinog Boga.“ „Ti?“, Konstantin nije bio baš preterano iznenađen, ali opet nije očekivao da će Dimitrije tako direktno i bez okolišenja ispovediti svoju veru. „Hrišćanin?“ „Tako je.“ „Zna li Dioklecijan nešto o tome?“ „Zna.“ „Prijavili su te?“ „Ne. Sam sam mu rekao.“ „Istupio si pred najnemilosrdnijeg progonitelja hrišćana u carstvu i rekao mu da pripadaš Nazarećaninovoj sekti? Ti si sišao s uma, brate.“ „Nisu sekta, Flavije.“ „Jupitera mu, ako nisu, zašto su na sebe navukli toliki gnev bogova?“ „Navukli su na sebe gnev ljudi. To je mnogo opasnije. Jupiter i Mars ne poznaju tu vrstu surovosti.“ „I šta ćeš sad?“ „Odlazim, Flavije… Zato sam te zvao. Da se oprostimo.“ „Gde odlaziš?“ „Na neko drugo mesto… bolje od ovog sveta koji truli.“ „Uvek si voleo da govoriš u metaforama… Trebalo je da budeš pesnik, a ne vojnik.“ „Ima li razlike?“ Odnekud iz daljine do njih dopre slabo razaznatljiva buka. Zatim ljudski glas. Pa još jedan. „Šta je to?“, upita Konstantin. „Pravedni i mudri avgust poslao je poteru za mnom. Traže me po čitavom Solunu.“ „Tebe? Ali…“ „Uhvatiće me. Baciće me u tamnicu. Mučiće me na razne načine. Na

kraju će me pogubiti. Konstantin preneraženo pogleda u svog prijatelja: nije mogao da veruje s kakvom ravnodušnošću mu ovo saopštava. „Šta…“, promuca, „šta to govoriš?“ Dimitrije položi ruku na Konstantinovo rame, grozničavo, gotovo zgrabi purpurni plašt koji je nosio, i steže ga. „Jednog dana…“, glas mu je sada bio drugačiji, kao da iz njega progovara neko drugi, „…a taj dan nije toliko daleko – videćeš znamenje anđela…“ „Znamenje? Kakvo znamenje?“ „Dva međusobno spojena prstena… sa krilima… Znamenje, Flavije. Znamenje Boga koji dolazi da pokori ovaj svet. I sravni Rim sa zemljom. Da bi na njegovim ruševinama sazidao svoje carstvo. Ti ćeš biti graditelj tog novog sveta, njegov zaštitnik, njegov prorok. „O čemu to pričaš?“ „Slušaj me, nemamo vremena. Kad budeš video znak na nebu, kad ti budu došli Njegovi glasnici… ne oklevaj, ne sumnjaj… samo se prepusti.“ „Čemu da se prepustim, Dimitrije?“ „Video sam, brate moj… video sam, Flavije… slavoluk nad rekom od zlata… purpurni beskraj u oku zvezde… video sam smrt kako stoji poražena… video sam i tebe.“ „Mene?“ „Kako stojiš s Njegove desne strane, i nosiš Njegov steg.“ „Ja… Glasovi su se pojačavali, solunska noč zvečala je od reči i oružja. „Idi sad, brate. Ako te zateknu ovde, baciće i tebe u tamnicu.“ „Dimitrije…“ „Idi!“ Dimitrije gurnu Konstantina, ali ovaj je jednako zastajao, ne želeći da pođe. „Sećaš se šta ti je rekao general Georgije?“ „Na šta tačno misliš?“

„Kada si onog dana otišao do njegove vile… Rekao ti je da ovo nije tvoja bitka. „A kada će biti?“ „Tvoje bitke tek treba da dođu. Do tada. „Do tada ću gledati prijatelje kako umiru?“ „Do tada ćeš shvatiti…“, reče Dimitrije i zagrli ga. „Sad idi. Molim te.“ „Ne“, odmahnu ovaj glavom. „Slušaj me… Neko mora da bude svedok svega ovoga. Tebi je Jedini Bog namenio sudbinu drugačiju od moje, i Georgijeve, ti nećeš morati da umreš za njega… Ti ćeš za njega morati da živiš. A to je mnogo teže.“ „Ja te ništa ne razumem. „Svoj zadatak na ovom svetu nećeš obaviti tako što ćeš dozvoliti da te noćas uhvate zajedno sa mnom. Zaklinjem te u naše prijateljstvo… Idi.“ Stežući zube, osećajući se gotovo izdanim od sebe samog, mrzeći sebe zbog onoga što radi, Konstantin ipak navuče kapuljaču na glavu i poslednji put pogleda prijatelja. Dimitrije mu je uzvraćao pogledom u kome je bilo neke čudne smirenosti. Konstantin onda klimnu glavom i bez reči nestade u senkama. Dimitrije ostade sam u dnu stepenica. Nije dugo čekao. Prvi legionar pojavio se na vrhu stepenica ubrzo potom, i obratio mu se zapovedničkim glasom. „Građanine, pođi s nama.“ Dimitrije lagano položi ruku na jabuku svog gladijusa. „Po čijem naređenju?“, upita, iako je odgovor znao. „Po naređenju Vibija Albana, imperatorovog prefekta u Solunu. „A šta ako neću?“ „Bojim se da ćeš morati, građanine“, reče drugi legionar – pojavio se iz senke drveća na stazi koja je vodila prema gradu. „Ja nisam građanin, momče, već tribun u pobedonosnoj Trinaestoj legiji. Ubijao sam još u vreme kada ti nisi bio sposoban ni da podigneš

mač.“ „Prazne pretnje…“, prekinu ga vojnik i nasrnu. Lakoća s kojom ga je Dimitrije ubio – momak je prosto natrčao na sečivo njegovog gladijusa, ubod kroz srce, i telo je samo klonulo na kaldrmu – naterala je ostale da zastanu, oklevajući. A već ih je bilo pristiglo tridesetak. Počeli su da kruže oko njega kao psi oko ranjenog vuka. On se nije pomerao, samo je nemo zurio preda se. Onda su napala trojica zajedno. Izbegao je ubod kopljem, napravio okret i prerezao grlo jednom, drugom isekao tetive na levoj nozi, vratio se onom prvom sa kopljem i zario mu gladijus u oko. Trgnuo je mač pa prišao legionaru koji je, osakaćene noge, klečao pred njim. S leve i desne strane počeše da naviru novi, isukanih mačeva, uperenih kopalja, podignutih štitova. Dimitrije položi mač na rame ranjenog legionara. Okrenu se i pređe pogledom preko njegovih drugova koji su oklevali… Iz mase tada istupi oficir, Dimitrije ga je prepoznao po šlemu s krestom. Oficir skide šlem i njegova ćelava, glatko obrijana lobanja zasija na mesečini. Bio je to glavom i bradom Vibije Alban, solunski prefekt. Odmerio ga je od sandala do očiju. U desnoj ruci držao je veliku crvenu jabuku. „Imperator je hteo da te baci u arenu, s gladijatorima“, reče Alban i zagrize voćku. „A onda se setio tvojih ubilačkih veština…“ Alban proguta zalogaj, pogledom pređe preko tri mrtvaca na zemlji i četvrtog legionara što se preznojavao jer mu je Dimitrijev gladijus bio opasno blizu grla. Frknu prezrivo, zagrize jabuku još jednom i dodade: „…pa se smilovao na gladijatore.“ „Zato je mesto njih poslao svoje pse?“, upita Dimitrije. „S kim si se sastao? Ko je bio čovek koji nam je zamalo umakao u mraku?“ „Bojim se da ti to ne mogu reći.“ „Previše si gord za nekog koga čeka dugo umiranje i bolna smrt.“ „Nema smrti, Vibije… nikad je nije ni bilo.“

„Reci to imperatoru kada ga bude gledala tvoja glava nataknuta na kolac.“ „Dioklecijan to već zna… zato se toliko i plaši nas hrišćana. Zato nas i progoni. Jer sluti kakav ga užas čeka s druge strane.“ „Pitam se zaista… šta je jednog vojnika tvoga ranga nateralo da se prikloni veri sirotinje i robova?“ „Ne šta, nego Ko, Vibije.“ „Kako god bilo…“, reče Vibije žvaćući, kao na gozbi, „…ja sam ovamo doveo pola kohorte. Znam da si vest s tim sečivom, tribune, i da će mnogi od mojih legionara ovde ostaviti kosti… ali mislim da ih ima sasvim dovoljno da te na kraju savladaju.“ „Ne brini, prefekte…“, reče Dimitrije. „Što se mene tiče, dosta je bilo ubijanja.“ Dimitrije baci svoj gladijus Albanu pred noge. Ovaj s neskrivenim iznenađenjem pogleda u okrvavljeno sečivo na zemlji, zatim oklevajući, u čudu, izdade naređenje. „Vodite ga!“ Dva legionara priđoše Dimitriju i vezaše ga. Sve to dešavalo se u neobičnoj tišini. Poveli su ga niz ulicu, prema gradu. Čulo se samo ujednačeno zveckanje oružja i opreme. Nije bilo reči. U podnožju stepeništa ostadoše samo Vibije Alban, tri leša i osakaćeni legionar. Alban je zurio u pobledelog momka kojem nije moglo biti više od dvadeset. Grudi ispod njegovog rebrastog oklopa dizale su se i spuštale dok je teško udisao. „Ti jebeni hrišćani, ha?“, obrati mu se Vibije. Mladić je samo ćutao trudeći se da ne pokaže u kakvoj je agoniji. „Ja bih te ubio ko psa“, reče prefekt. Zatim baci dopola pojedenu jabuku, okrenu se i pođe niz ulicu, prema gradu.

DAMNATIO MEMORIAE Nikomedija, Carska rezidencija, 337. godina „Mir tebi, Dimitrije, stradalnice Hristov, budi hrabar i krepi se…“ Dok ovo izgovara, Scipion sedi, okovan, ruku i nogu sputanih lancima, neobično miran, kao Dimitrije one sudbonosne noći. Konstantin stoji naspram njega, ne zna šta da uradi, kaže. Već neko vreme su sami u odaji, ostali dvor’ani i oficiri iz lične garde još uvek su napolju. „Čuo si za Dimitrija Solunskog?“, upita ga Konstantin. „O, da…“, odgovori ovaj. „I više od toga.“ „Šta si čuo?“ „Da ga je Maksimijan postavio za namesnika i da ga je ovaj izneverio. To je razbesnelo ne samo Maksimijana, nego i Dioklecijana i Galerija. Pa su odlučili da od njega naprave primer za ostale.“ „Izboli su ga kopljima usred molitve“, gorko će imperator. „Bio je na kolenima… ali ne pred Maksimijanom i Dioklecijanom… Galerijem… već pred Bogom u koga je verovao. Iz mraka i memle njihove tamnice uspeo se na nebo.“ „A ti, gospodaru?“ „Šta sa mnom?“ „Kako ćeš se ti uspeti na nebo?“ „Ko me to pita? Ubogi ribar? Glasonoša koji poteže nož na svog imperatora?“ „Stilus.“ „Nisi mi odgovorio: zašto si hteo da me ubiješ?“

„Ni ti meni nisi odgovorio, gospodaru, kako misliš da se uspneš na nebo.“ „Drzak si, Scipione… ali i hrabar, to ti priznajem… Čim se usuđuješ ovako da razgovaraš sa mnom.“ Scipion podiže ruke da Konstantinu pokaže svoje okove. „Nije baš da imam šta da izgubim. Konstantin mu priđe, uhvati ga šakom za bradu i unese mu se u lice. „Slušaj me dobro, balavce… Mogu narediti da te živog oderu i ostave u pustinji da te pojedu strvinari.“ „Onda učini to, gospodaru, ni ja se ne bojim smrti… Baš kao ni tvoj prijatelj Dimitrije.“ Konstantin ga pusti i ode do pisaćeg stola. Tamo zastade nakratko, da povrati dah, otpi malo vode iz čaše. „Poticao je… iz senatorske porodice“, reče isprekidanim glasom. „Otac… otac mu je bio veoma ugledan čovek, i uživao je poverenje svih vladara. Zato je Dimitriju i bio poveren posao namesnika. U to vreme ja sam njegovo istupanje i javno ispovedanje hrišćanstva smatrao potpuno sumanutim činom… mislio sam da je poludeo. Kasnije sam shvatio da je to bio njegov način da pobedi. Jedan naš zajednički prijatelj… ne sećam mu se imena… rekao mi je da je Dimitrije svojim progoniocima rekao da smrti nema… da nije nikad ni postojala.“ „Da je tako, gospodaru, sada bi tvoj sin Krisp stajao ovde među nama.“ „Kako se usuđuješ?!“ Konstantin ponovo priđe okovanom sužnju, a bes u njemu ključao je: prosto nije mogao da poveruje da neko može biti toliko drzak. „Ne pominji mog sina!“, ču sebe kako viče, i oseti svu gorčinu nemoći i očaja u tim praznim recima. „Zašto?“, jednostavno će Scipion. „Zašto? Zašto?! Zato što ti ja, tvoj gospodar, to naređujem!“ „Naređuješ, gospodaru? S istim onim blagoslovom Jedinog Boga s kojim si naredio njegovo ubistvo?“ Konstantin nemo zuri u Scipiona, tren ili dva, a onda ponovo

pokušava da svoj očaj i bes sabije u reči. „Ti… Ti… Dovodiš u sumnju moje reči, govoriš protiv Boga, carstva… I tvrdiš da si sin plemenitog oca. Ne verujem ti.“ „I ne moraš, gospodaru.“ „Ponovi još jednom… Ti si zaista sin Marka Fulmena?“ „Nečiji sin jesam, gospodaru… Markov ili bilo čiji… Baš kao što si i ti. Ako baš ne želiš da razgovaramo o sinovima, mogli bismo podeliti koju reč o očevima?“ „Želiš da ti pričam o mom ocu? To želiš, momče?“ „Da. Priče o sinovima i očevima. Otkad je sveta i veka, one su uvek nosile nešto izuzetno… Pa i ova priča o našem Gospodu. Jevanđelje koje sledimo i koje ti, gospodaru, kao Božji miljenik propovedaš…“ Scipion gotovo ravnodušno slegnu ramenima, a onda završi misao, „…i to je, na kraju krajeva, još jedna priča o ocu i sinu.“

X Nikomedija, 306. godina n. e. Cezar Galerije stupi u Konstantinove privatne odaje kao u arenu, odeven u togu ukrašenu purpurnim i zlatnim trakama. Na poprsju njegove odežde vidi se velika tamna mrlja. Namršti se kada vide da je Konstantin obučen jednostavno, poput vojnika na odsustvu, u sivu tuniku stegnutu kožnim pojasom. O pojasu, na leđima, da se ne primeti, zadenut vojni nož u kožnim kanijama. Kada ga ugleda, Konstantin se blago nakloni. „Gospodaru Galerije.“ Galerije pomalo prezrivo osmotri Konstantinovu odaju. Zatim zakorača do prozora, pa nazad… Kao da ne može da se odluči kako da započne razgovor. „Stiglo je pismo od tvog oca iz Trijera“, kaže cezar na kraju. „Izgleda da je Konstancije bolesniji nego što smo to isprva mislili.“ Pruži mu očevo pismo, bez reči. Konstantin primi svitak i razvi ga. „Hoće da dođem k njemu…“ Grozničavo preleće preko redova. „Sprema invaziju na piktska plemena.“ „Ah, jebeni britanski varvari…“, mrzovoljno će Govedar. „Ne prestaju da ti zadaju probleme ni kad im popališ sela i siluješ decu. Rekao sam tvom ocu da je preblag… S tom gamadi treba biti okrutan, bez milosti.“ „Moj dobri otac uvek je verovao u umerenost i diplomatiju.“ „Umerenost? Diplomatija? Tvoj dobri otac je budala, momče.“ Konstantin diže pogled sa svitka i prodorno pogleda imperatora.

„Da, da…“, Galerije klima glavom ne obazirući se na Konstantinov bes, „…da je bio malo mudriji, sada bi sedeo u udobnosti i toplini svog dvora a gola sarmatska kurva igrala bi mu u krilu. Ovako… umoran i bolestan treba da se lomata po britanskim zapizdinama. Čujem da namerava da krene iz Rutupije, pošto se spoji s Drugom britanskom legijom… Bogovi! Kakvo traćenje ljudi i novca. A mogao je na sve da stavi tačku još pre nekoliko godina. Ipak… dopustio je varvarima i njihovim kučkama da se kote… Eto… Njihova deca porasla su, i sada su željni rimljanske krvi.“ „Gospodaru, ja sam mu potreban u tom pohodu.“ „Jesi, Konstantine. Ali si potreban i meni ovde. Misliš da ću se tek tako odreći tribuna prve klase?“ „Molim te, dopusti mi da odem da ga vidim. Možda će nam to biti i poslednji susret.“ „Sasvim moguće, sinko… Zar to nije dirljivo? Ponovni susret oca i sina. Koliko se dugo niste videli?“ „Predugo.“ „Mora da Konstancije umire od želje da zagrli svog sina prvenca. A opet, ako ti dozvolim da odeš, ko garantuje da, kada budeš ponovo udružen s ocem… ponovo udružen s njegovim legijama… nećeš odreći vernost svom avgustu, svom gospodaru? Koji je toliko pazio na tebe svih ovih godina… gostio te na svom dvoru… vodio te u pohode… Načinio od tebe muškarca i vojnika.“ Govedar priđe i položi mu ruku na rame. „I koji je matoru pizdu Dioklecijana nagovorio da umesto tebe za cezara zapadnog dela carstva proglasi onu gnjidu Severa? To mi svakako nisi zaboravio, sinko moj. Ne bih ni ja na tvom mestu.“ „Moja vernost tebi ostaće i kad budem bio kraj oca“, odgovori Konstantin suzdržavajući se. „Imaš moju reč, gospodaru.“ „Tvoju reč? Tvoju reč? Daj, molim te, Flavije. Tvoja reč mi vredi koliko guzica one kurvetine od moje žene. Naslušao sam se ja dovoljno obećanja vas, Flavijevaca… Tvoj otac mi se zarekao da će se razračunati sa hrišćanskim šljamom u svom delu carstva. I šta se

desilo? Umesto da svoje pse nahrani očima njihove dece, a njima gladne zveri u arenama, kao što sam ja uradio, on im je čak dozvolio da podižu hramove… i ispovedaju tu svoju… veru.“ Galerije napravi kratku pauzu, a onda nastavi ozbiljnijim glasom. „Čujem… kruže glasine dvorom… da je i tvoja mati Jelena jedna od njih.“ „Ne bih znao, gospodaru.“ „Ne bi znao? Ili nećeš da znaš? Mislim… kakva je ta njihova vera? Kakav je taj njihov bog? Jevrejin koga smo razapeli jer se proglasio za cara? Junonine mi pičke, Flavije! Pa ti nesrećnici misle da će ih spasti neko kog smo mi Rimljani razapeli na krst! Mi koje štite Jupiter, Apolon i Mars? Mislim… pogledajmo logički: ko je tu jači? ko je moćniji? čiji su bogovi veći i strasniji? Bogovi večnog Rima ili taj njihov raspeti prorok?“ „Ni to ne bih znao, domine.“ „Ni to? Flavije? Zaista? Ako nisi hrišćanin kao fvoja mati, šta si onda? U šta ti veruješ, sinko?“ Konstantin pogleda u pravcu zida na kome je o klinu visio gladijus. Zatim ponovo pogleda u cezara. „Verujem u sečivo koji prerezuje grlo. Taj bog nikad ne omane.“ Galerije se načas zagleda u njega a zatim prasnu u smeh. Opet mu priđe i potapša ga po ramenu. „Tako je, momče! Ima u tebi te surovosti, oštrine… zato ću ti dozvoliti da odeš ocu.“ „Hoćeš, domine?“, upita Konstantin razmišljajući o tome kako će mu odseći ruku potapše li ga njome još jednom. „Da, dobićeš dozvolu da koristiš kursus publikus, verujem da će ti usluge carske pošte olakšati put.“ „Hvala ti, domine.“ „Pozdravi mi mnogo mog starog prijatelja… Maksimusa Britanikusa.“ Galerije krenu da izađe iz odaje, ali zastade kad opazi da Konstantin poseže za bisagama i počinje u njih da trpa stvari.

„Flavije?“ „Da?“ „Nemoj toliko da žuriš, sinko. Odmori se. Putovaćeš sutra.“ Konstantin spusti bisage na pod. „Razumem, gospodaru.“ Kada je Govedar konačno izašao iz njegovih odaja, on dozva slugu. „Kvinte!“ Sluga, neupadljivi suvonjavi Tračanin rimskog imena, pojavi se ubrzo. „Idi u štalu. Osedlaj mi konja.“ „Putuješ, domine?“ „Da, i to odmah. Nemoj do jutra nikom reći da sam otišao. Čak ni mojoj majci.“ Sluga klimnu glavom i izađe. Konstantin se vrati spremanju za put. Kleknuo kraj bisaga i užurbano ih puni: nešto odeće, novac, srebrne sestercije i zlatni dinari s likovima careva, prošlih i sadašnjih, usoljeno meso i mešine s vinom i vodom. „Negde žuriš, građanine?“ Konstantin se okrenu i na vratima vide visokog čoveka u vojnoj uniformi. Njegov dugi purpurni plašt padao je sve do mermernog poda. U jednoj ruci držao je kacigu s velikom krestom. U drugoj – jabuku. „Žurim?“, napravi se Konstantin nevešt. „Ne baš.“ „Zaista?“, reče čovek, zagrize jabuku i zakorači u odaju. „Meni ne izgleda tako.“ „Spremam se. Sutra idem u lov.“ „Sutra? Pa zastoje onda tvoj rob otišao u pravcu štale? Da ti osedla konja?“ Konstantin ustade i njihovi se pogledi sretoše. Pred njim je bio pravi primer rimske vojne vrline, snažan i visok oficir, čovek lica otvrdlog od iskustva, obrijane glave. „Sa kim imam čast, tribune?“ „Vibije Alban“, reče oficir. „Tebi na usluzi, mladi gospodaru. Ti si, pretpostavljam, mladi Flavije, Konstancijev sin?“

„Tako je.“ „Kada te ovako gledam… pomislio bih da se spremaš da nekud bežiš.“ „Ne bežim ja nikud.“ „Naravno, naravno…“, klimao je glavom Alban i grizao svoju jabuku. „Zašto bi bežao? Ovde si pod zaštitom cezara Galerija. On ne bi dozvolio da ti se išta loše desi.“ „Vibije Alban?“, Konstantin upitno podiže obrve. „Imperatorov prefekt u Solunu?“ Vibije ga pogleda sumnjičavo. „Da“, potvrdi. „Donedavno. Od prošle nedelje sam ovde, na dvoru. Na čelu imperatorove lične straže.“ „Drago mi je zbog tvog unapređenja, tribune Vibije.“ Konstantin mu se primače. „Ako me pamćenje ne vara, ti si bio onaj koji je pravdi priveo Dimitrija, hrišćanskog otpadnika i izdajnika Rima?“ „Da, ja sam. To dezertersko kopile dobilo je što zaslužuje.“ „Reci mi, gospodaru Vibije…“, bio je radoznao Konstantin, „da li je tačno ono što se priča?“ „Šta se priča?“ „Da ste Dimitrija ubili na molitvi? Izboli ga kopljima dok je klečao?“ Vibije se nasmeši. Neubedljivo. „Zašto te to uopšte zanima, mladiću?“ „Dimitrije je bio moj prijatelj.“ Osmeh na Vibijevom licu nestade. Konstantin izvuče nož i zari ga Vibiju u grudi. Dok je to radio, stegao mu je plašt na ramenu i privukao ga k sebi. Vibije je buljio u njega, u šoku. Iz leve ruke ispade mu kaciga i težak metalni zvuk odjeknu dvorom kad ona udari u mermerni pod. U levoj ruci mu je i dalje bila dopola pojedena jabuka. Vibije zausti da nešto kaže, ali Konstantin okrenu nož u rani. Vibije zakrklja. Konstantin izvuče nož i odstupi.

Vibije napravi dva-tri nesigurna koraka unazad, ogrizak jabuke ispade mu iz ruke. Na momenat je stajao tako zureći u Konstantina i okrvavljeni nož u njegovoj ruci, a onda klonu na kolena. Konstantin mu priđe i obrisa nož o njegov plašt. Zatim ode da uzme bisage i gladijus koji je visio na zidu. Za to vreme Vibije je klečao, bez glasa i reči, kao u nekoj nemoj molitvi, i gledao u svoje okrvavljene ruke. Konstantin uze bisage i gladijus, prođe pored njega i izađe iz odaje. Vibije je još neki tren s nevericom gledao u krvave ruke, a onda tresnu licem o pod. Dok je lagano izdisao, poslednje što je video bila je oficirska kaciga umrljana krvlju i krupna, dopola pojedena crvenožuta jabuka.

XI „Majko… Majko? Majko!“ Grubi glas što odjekuje praznim hodnicima palate budi Minervinu i Jelenu. Jelena uspeva da se obuče i dode do kreveta u kome mirno spava trogodišnji Krisp, taman u trenutku kad Galerije uđe u njihove odaje. Teturajući se on za sobom zalupi vrata i priđe joj. „Gde ti je sin, majko?“, upita. „A gde bi bio? U jaslicama?“, odgovori Minervina koja je stajala iza, u uglu. „Tebe nisam ništa pitao, kučko.“ „Šta hoćeš, Galerije?“, upita ga Jelena. „Gde ti je sin, Jelena? Gde je Konstantin?“ „Ne znam. „Ne znaš?“ „Jupitera mi, Jelena, znate li vi Flavijevci bilo šta? Praviš se nevešta isto kao i tvoje kopile…“ „Ne vređaj mi dete.“ „Tvoj sin je pobegao sinoć, pod okriljem noći, poput lopova… Svom tatici… u Galiju.“ „To je njegovo pravo.“ „Njegovo pravo? Njegovo pravo?! Ni na šta nema pravo taj kopilan! Sem na dugu i bolnu smrt! Ako mu to njegov imperator… njegov gospodar Galerije dozvoli. A to mu i sleduje, nakon onoga što je sinoć uradio.“ „Šta je to uradio?“ „Dobri čovek Vibije Alban… Pouzdan, tvrd… Moj bivši prefekt u Solunu, a odnedavno starešina dvorske garde… eno ga gore u odaji tvog sina… pokušava da pročita sudbinu iz sopstvene utrobe.“

Minervina i Jelena ćute. „Ha? Baš čudno, zar ne? Ne samo da je pogazio zakletvu, ne samo da je pljunuo na moje gostoprimstvo, već mi je ubio jednog od najboljih ljudi… tvoj dragi sin… „Možda to nije učinio Konstantin…“, zavapi Minervina. „Umukni, droljo!“ „Šta želiš, Galerije?“, ponovo upita Jelena. „Šta želim? Reći ću ti šta želim. Najradije bih vas obe prikucao na krst i gledao kako umirete… Ali, to ne mogu da uradim.“ „Tako je, Galerije, ne možeš.“ „Prkosiš mi, Jelena?“ Galerije priđe i unese joj se u lice. „Šta te čini tako gordom, domina? Misliš da se plašim tvog sina tribuna? Ili možda tvog bivšeg muža i njegovih legija?“ „Plašiš se ti nečeg drugog, Galerije.“ „O, da… Misliš da se plašim tvog Boga?“ Jelena mu umesto odgovora uputi samo jedan prkosan pogled. Njega to dodatno razgnevi. Zgrabi Minervinu za kosu i podnese joj nož pod grlo. „Šta ti znaš o strahu, ženo?“, reče i pritisnu nož jače. „Hajde, pričaj mi… Želim sve da čujem.“ „Moj muž bio je u pravu…“, reče prezrivo Jelena. „Ti nisi ništa više do besan pas.“ „Pusti sada svog bivšeg muža, Jelena… Pričaj mi o svom Bogu… Gde je on sad? Gde? GDE JE TVOJ BOG SADA?! Hoće li možda sići s neba da me spreči da ovoj kurvici prerežem grlo?“ „Ne… neće, Galerije. Po tebe će doći tvoji bogovi. Da te sa sobom odvedu u podzemlje. Tamo ćeš, sjedinjen s njima, umirati vekovima. Galerije zaneme. Zatim pusti Minervinu. „Majko…“, mrmlja i upire oštricom noža u Jelenu. „Došao sam da ti kažem da ću ti ubiti sina.“ Jelena se samo jetko nasmeši. „Zar ne vidiš, gospodaru… da je već prekasno?“ „Prekasno?“

„Mog Flavija je moj Bog već učinio besmrtnim.“ Galerije se u nemoćnom besu zagleda u Jelenu. Zatim pijunu u zemlju pred sobom i izađe. Jelena priđe uplakanoj Minervini i zagrli je. „Ne brini, dušo… Ne brini… Sada je sve u redu.“

XII Noć nema kraja. Dok jaše kroz mrak, Konstantin ne može ni da nazre kuda ga vodi dugi carski drum. Pored njega promiču miljokazi i gradovi… Nikomedija, u kojoj je ostavio sve što mu je važno u životu, sada se čini kao daleki san. Iz Filipopolja je stigao u Serdiku. Tamo se kratko zadržao, da promeni konje i proveri da li je Galerije poslao poteru za njim, a onda je krenuo dalje – ka svom rodnom gradu. Naisus leži opružen u dolini poput kakve pospane zverke. Stigao je do njega dugim galopom kroz klisuru koju je presekao via militaris. Stajao je dugo na brdu iznad grada, i posmatrao ga. Sećao se svih lepih momenata dečaštva koje je tu proveo. Mogao je da vidi Medijanu istočno od Naisusa, i stari kastrum s druge strane reke, koji je tu stajao još u vreme kada je bio sasvim malo dete. Trudio se da u sebi uguši silnu želju da makar nakratko svrati u grad u kome je rođen. Na kraju obode konja i krenu tokom Morave prema Dunavu i sledećem odredištu – Singidunumu, pograničnoj tvrđavi na tromeđi Trakije, Dakije i Panonije. Na svakoj postaji carske pošte sakatio bi konje tako što bi im sekao tetive na nogama. Bilo mu je žao jadnih životinja, ali morao je da osujeti svaki pokušaj progonitelja da ga sustignu. Najbolji način za to je uskratiti im odmorne konje. U taverne i drumske krčme ulazio bi sa kapuljačom preko glave, na brzinu bi obedovao, popio pehar vina ili piva, i nastavljao dalje. Konačno, posle nekoliko dana jahanja uzvodno, stigao je do Singidunuma. Tvrđava je bila na zgodnom mestu, na ušću dveju velikih reka. Ovaj grad, u kome je Konstantin boravio nekoliko puta, u vreme vojne

službe na Dunavskom limesu, imao je čudnu sudbinu. Područje na kome se nalazio bilo je divlje, i dugo bez rimske jurisdikcije, sve do vremena Oktavijana Avgusta i njegovog prokonzula Marka Licinija Krasa, unuka onog istog Krasa, Cezarovog prijatelja i čoveka koga su na onako svirep način ubili Parćani. Kras je pokrenuo opsežnu kampanju i ukrotio ovaj deo carstva i njegove divlje žitelje. Ali, po koju cenu? Stvorena je nova provincija Mezija, a keltski Singidun, što na jeziku njihovog naroda znači Okrugli grad, postao je rimski Singidunum. A na obodima te provincije povučena je večito nemirna granica, na kojoj će Rim krvariti vekovima. Grad je pak postao važno strateško mesto, naročito kad se u njemu trajno nastanila IV Flavijeva legija, koja je i izgradila sadašnje utvrđenje i veliki most preko reke Save, koji je Singidunum spojio s Taurunumom. Dačani su režali i zveckali oružjem s one strane Dunavskog limesa, ali šest hiljada tvrdokornih veterana bili su siguran bedem protiv njihove najezde. Konačno, Hadrijan je Singidunumu dao status municipijuma, i on je to ostao sve dok Aurelijan, u čijoj vojsci je kao istaknuti general služio i Konstantinov otac Konstancije Hlor, nije napustio Dakiju, pre četrdeset godina, i time Singidunum načinio pograničnom tvrđavom, što je ostala i danas. Ono što je Konstantinu predstavljalo poteškoću bila je činjenica da postaja carske pošte nije bila na prilazu gradu, već u okviru njegovih zidina, odmah pored Marsovog hrama. Morao je, dakle, da uđe u grad, što mu nikako nije odgovaralo, ali drugog izbora nije imao – oba su konja koja je na smenu jahao bila gladna i umorna. Nakon što je konje ostavio u postaji, krenuo je dugom ulicom do prve taverne u kojoj se može dobiti topao obrok i malo vina. Singidunum je bio pravi primer rimske arhitekture i planiranja: grad pravih ulica i dobro raspoređenih zgrada, gledan sa brda, ličio je na gotovo savršen pravougaonik. Samim tim nije bilo teško pronaći u njemu toplo i mirno mesto za obed. Konstantin je odabrao krčmu u ulici severno od grčkog pozorišta, a što dalje od Via Cardo, glavne ulice u Singidunumu, i u njoj izabrao

najzabačeniji sto, u uglu. Naručio je čorbu od povrća i svinjsko meso. Dozlaboga uslužni i snishodljivi rob odgovorio mu je da se na ovom mestu ne služi svinjetina. Bio je uporan u nuđenju gazdinih specijaliteta, i nabrajao jedan po jedan: Minutal Marinum, Patina de Pisciculis, Sarda Ita Fit… Konstantin je nervozno odmahivao glavom inisistirajući na tome da ne želi ribu, naročito ne ovako duboko na kopnu, već samo dobro ispečen komad mesa. Na kraju, gotovo u očaju, rob mu je ponudio Pullus Fusilis – pečeno pile. „Imate li Vitellina Fricta?“, upita konačno Konstantin. „Prženu teletinu?“, robu se zadovoljno zacakliše oči. „Naravno, domine.“ „Ne zovi me, tako… Imaš ti svog gospodara. Ja sam samo putnik u prolazu.“ „Razumem, dom… ovaj, gospodine.“ Rob ode u kuhinju a Konstantin za trenutak pomisli da od krčmara zatraži da mu doda još vode u vino, a onda shvati da bi to bilo nepromišljeno. Bar na ovom putu morao se odreći svojih dvorskih navika. Nedugo zatim obed je bio serviran. Teletina je bila zaista dobra, kuvar možda nije baš sve uradio kako to nalažu Apicijevi recepti, ali jelu se nije imalo šta prigovoriti. Ostavio je novac pored čaše u kojoj je ostalo malo teškog panonskog vina i ustao od stola. Tada mu priđe žena neodređenih godina, crne kose sa gde-gde prosevima sede. Na njoj su bile haljine za koje se ne bi jasno moglo reći da li su to rite ili neka neobična provincijska moda. Izgledala je nekako suludo, ali takvih ljudi pune su sve krčme na granicama carstva. „Hoćeš da ti gledam u dlan, mladiću?“, upitala ga je glasom koji je podsećao na graktaj vrane. „Evo ti pet asa, samo da to ne činiš“, reče Konstantin i spusti nešto sitnine na sto. „Pet asa?“, žena prezrivo otpljunu u stranu. „Čitaču ti besplatno, strance.“

Ne obazirući se na njene reči, Konstantin krenu prema izlazu. Ona ga, međutim, sustignu i uze za ruku. Nije stigao ni da se okrene a ona je već proučavala njegov dlan kao da tumači mapu. Gledala je naizmenično u njega pa u dlan, grozničavo mu stežući šaku. Onda ju je pustila i odstupila dva koraka unazad. Delovala je istovremeno užasnuto i razgnevljeno… „Filius Soliš!“, zaurla mahnito žena. „Filius Soliš!” „Sin Sunca?“, bio je zbunjen Konstantin. „Šta buncaš, veštice?“ „Otpadnik! Otpadnik je među nama! Galilejac! Hrišćanin!“ „Ja nisam hrišćanin, ti matora droljo!“ „Ti… Ti!“, povika ona i upre prstom u njega kao da izriče kletvu. „Odreći ćeš se Junone, odreći ćeš se Jupitera i Marsa! Sve će učiniti tvoje izdajničko srce zarad milosti Jagnjeta! Izdaćeš Rim! Izdao si ga već! Samo to ne znaš!“ Preneražen, Konstantin je neko vreme samo stajao i gledao u pobesnelu ženu, ali ne toliko dugo da krajičkom oka ne primeti kako se neke senke komešaju iznad stolova duž zidova krčme. Jedan po jedan, ljudi poustajaše i počeše da ga okružuju poput čopora vukova. „Ubijte ga!“, žena je sada već vrištala. „Ubijte ga ili će on ubiti Rim!“ Mišićavi čovek u sivoj tunici prišao mu je prvi. Konstantin primeti legijsku tetovažu na njegovom desnom ramenu – bio je to jedan od varvara kakvi su često služili na limesu. Takvi su prvi kada Rim treba braniti od Rimljana. „Ja sam čovek legije kao i ti, brate“, obrati mu se Konstantin. „Nismo mi nikakva braća, šljamu“, odgovori ovaj. Još nekolicina njih spremiše se da mu priđu. „Sklonite te noževe, ljudi…“, oprezno će Konstantin, i položi šaku na jabuku gladijusa. „Hoćemo…“, reče jedan od njih, „nakon što ih natopimo tvojom krvlju.“ „Ne želiš da pođeš tim putem, Tračanine, veruj mi…“ Bez reči, u nemom pokretu, prvi nasrnu legionar, silovito, unoseći u zamah nožem punu snagu svog masivnog tela. Konstantin se odmaknu

da bi izbegao udarac, i zaseče. Legionarova šaka, presečena u zglobu, pade na pod. Prsti na njoj još uvek su stezali rukohvat noža. Kad tako onesposobi najboljeg i najsnažnijeg među njima, Konstantin se okrenu ostatku čopora. Tračaninu je prerezao grlo toliko brzo da ovaj nije shvatio šta se desilo, jednome od napadača je zatim osakatio nogu, ostali su se onda razbežali… Žena u ritama i dalje je stajala tu, oslonjena o zid. Nije govorila ništa, samo je nemo zurila u njega. Konstantin priđe stolu i pokupi sitninu. Obrisa gladijus ubrusom i vrati ga u korice, zatim dobaci bakrenjake robu koji ga je služio. „Teletina je bila dobra“, reče i krenu ka vratima. „Samo malo bolje razvodnite vino.“

XIII Od Singidunuma je tokom Save pošao prema Sirmijumu… Do Karintije onda, pa preko Alpa, poput Hanibala i njegove vojske nekad; duž Rajne u Germaniju, dalje u Belgiju, još dalje, prema Galiji… Konstantin putuje i na postajama menja konje. Ako je iz Nikomedije i poslata potera, više mu ništa ne mogu – predaleko je odmakao, i već je nadomak cilja. Ali ne usporava, goni konje do granice iznemoglosti. Znao je u šta se upustio: ovo je početak sudbonosnog sleda događaja, razdor koji će podeliti carstvo a onda sukobljene strane gurnuti u rat do istrebljenja. Galerije i Dioklecijan u Nikomediji, Maksimijan i Maksencije u Rimu… I on i njegov otac na Zapadu. Između njih – hrišćani i njihov Jedini Bog. Konstantin još uvek nije odlučio u koga i u šta da veruje. Njegova majka i njegova supruga već su ubeđene hrišćanke. Za oca se pričalo da se takođe priklonio Nazarećaninovoj sekti, ali da to još otvoreno ne pokazuje zbog odnosa s ostalim savladarima. Ipak, na njegovoj teritoriji nije bilo progona, uprkos ukazu i uprkos Galerijevim gnevnim pismima u kojima se pozivao na rimsku tradiciju, rimske vrline i rimske zakone. Konstancije Hlor je čak dozvolio i podizanje hrišćanskih bogomolja na teritorijama kojima je vladao, a samo ispovedanje vere bilo je slobodno. Ko bi rekao da će sudbina jednog čoveka, koga je pre skoro tri veka, u Jerusalimu, razapeo Pontije Pilat, biti uzrok raskola među vladarima jedne velike imperije? Čoveka… Ili Boga?, pitao se Konstantin. Iako mnogoljudno i prostrano, carstvo nije dovoljno veliko za tolike

gospodare. Neki će morati da se povuku, neki da predaju purpur, a neki da umru… A kada se spuste mačevi i vojni stegovi prestanu da se vijore, neko od novih vladara moraće da razmisli i o starim bogovima i o novome Bogu. Konstantinove misli još uvek nisu išle u tom pravcu. On je bio vojnik. Morao je prvo da dobije rat, bitku po bitku. A jednu je upravo započeo. Prosuo je prvu krv. U trenutku kada je Vibija Albana ostavio u lokvi krvi u odaji u Nikomediji, povukao je crtu između sebe i Galerija. A granica ispisana krvlju nikad se ne može izbrisati. Negde na nekom bezimenom drumu, kraj miljokaza koji je pokazivao razdaljinu do Večnog grada, brojku ispranu kišama i vetrovima, Konstantin je zatekao grupu vojnika i njihovog oficira u poslu: razapinjali su ljude na krst. „Ko su ovi ljudi?“ „Ah… to su hrišćani. Imperator gaji posebnu naklonost prema njima.“ „Koji imperator?“ „Dioklecijan… ili Galerije. Zar je bitno?“ Konstantin pogleda u ljude čija su se tela uvijala prikovana za krst. Toliko je puta video ovaj prizor – uobičajena rimska surovost, najčešće primenjivana kao kazna za odbegle robove – ali nikad nije uspeo da ostane ravnodušan na toliku količinu surovosti. Nakon što su i poslednjeg sužnja podigli na krst, oficir prozbori: „Svi listom rekli su mi da je njihov Bog vaskrsao. Eto, ja sam učinio s njima isto što je Pilat učinio s njihovim Bogom. I čekam da neko od njih oživi… Zasad ništa.“ Konstantin osmotri njega, zatim nesrećnika na krstu. „Moraš biti strpljiv, centurione…“ Oficir ga pogleda začuđeno. „Kako to misliš, domine?“ Konstantin ne reče ništa, samo obode konja i pođe dalje.

XIV Bononija, luka na severu Galije Nazvana prvo Gezorijakum, Bononija je od neznatnog naselja napredovala do sedišta Classis Britannica – Konstancijeve provincijalne flote. Odatle su brodovi preko jednog od najužih delova britanskog Kanala plovili do ostrva koje je pre više od četiri veka porobio Julije Cezar. Tamo je Konstantina čekao otac i njegova „božanska porodica”. Dok je jahao kroz Galiju, pratila ga je četa konjanika iz Gardijske škole. Niko od njih nije bio Rimljanin, sve sami Gali, Kelti i ostali varvari. Konstantin se u početku pomalo nelagodno osećao zbog toga, ali onda se navikao. U međuvremenu, i ćutljivi i namrgođeni vojnici postali su srdačniji i otvoreniji, a neki od njih nisu krili iskreno divljenje koje je ulivala Konstantinova gigantska pojava i držanje prekaljenog rimskog tribuna. U pretoriju Cezarovog tabora u Bononiji stigao je u sumrak. Jedva da je uspeo da sjaše i stane na zemlju a u naručje mu se bacila Konstancija, najstarija sestra. Osećao se prilično zbunjen dok ju je držao u zagrljaju i milovao po kosi, gledajući u ostalu braću i sestre. Oni su ga tog sumračnog popodneva videli prvi put u životu. Konstancija je bila jedina koja ga se sećala. Tek tada je shvatio koliki ponor vremena njih dvoje tim čvrstim zagrljajem premošćuju. Svi su bili tu: Julije Konstancije, Hanibalijan, Flavije Dalmacije… i sestre Evtropija i Anastazija. I svi su mu iskazali i dužno poštovanje i ljubav, a dečaci su bili prosto zapanjeni njegovom pojavom: njihov brat ličio im je na poluboga koji je upravo sjahao s neba.

Pozdravila ga je i maćeha Teodora, žena zbog koje je njegov otac ostavio njegovu majku Jelenu. Bilo je dosta ceremonijalnosti u načinu na koji su se obraćali jedno drugom, ali Konstantin je ipak morao da prizna da je prezir koji je prema ovoj ženi gajio, nekako iščileo tokom svih ovih godina. Naposletku, ona je žena koja je izrodila svu ovu njegovu braću i sestre, a prema njima je osećao neku vrstu prirodne privrženosti. Tada je u pretoriju stupio i on. Cezar Zapada. Gospodar Britanije. Njegov otac – Konstancije Hlor. Konstantin osta zapanjen: jedva da bi ga i prepoznao da nije bilo purpurnih traka na njegovoj togi. Njegov otac, ono što je ostalo od njega, od nekadašnje slave i snage, sada je bio samo senka onog moćnog cezara koji je porazio Pikte i ukrotio Britaniju i Galiju. „Hoćeš li me zagrliti…“, poče Konstancije hrapavim glasom, „…ili ćeš, kao onda, da potegneš mač na mene?“ Konstantin priđe i otac ga obgrli mršavim, bledim rukama. Stežući čvrsto njegov tribunski plašt, Konstancije je grlio svog sina prvenca kao da će to biti poslednja stvar koju će u životu učiniti. „Sine moj… Postao si pravi vojnik.“ „Da li je to sve što si želeo od mene?“ „O, ne… Ono što sam želeo za tebe, tek treba da se dogodi. A dotad… popijmo malo vina.“ Na Bononiju se spustila noć. Nakon što se malo odmorio i popričao s braćom i sestrama, a oni su želeli da znaju sve o dalekim gradovima Istoka i velikim bitkama u kojima se proslavio njihov najstariji brat, Konstantin se povukao na razgovor s ocem. Dok su uz vatru ispijali vino a brodovi britanske flote čekali, u luci, na povoljan vetar, otac i sin upustiše se u ozbiljne priče. Konstancije je tražio da ga Konstantin obavesti o svim događanjima u Nikomediji, o odnosu dva vladara, progonima hrišćana… Naročito ga je pogodila sudbina generala Georgija. „Odličan vojnik. Odličan čovek. Bogovi…“, vrteo je Konstancije glavom. „Dioklecijan je potpuno poludeo.“

„Nije jedini…“ „Da. Galerije. Taj bestidni prol. Ipak, ostavio si na njegovom dvoru majku, ženu i tek rođenog sina?“ „Govedar zna šta će se desiti ako im zafali samo vlas kose s glave.“ „Iako lud…“, složi se Konstancije, „na mnoge stvari još gleda realno.“ „Kada isplovljavamo za Britaniju, oče?“ „Čim vetar bude povoljan. Oceanus Britannicus je ćudljiv, sine, ne bih da pola moje flote završi na njegovom dnu.“ „Taj Alekt… Karauzijev ubica… Je li bio ozbiljna pretnja?“ „Ozbiljna koliko i svaki uzurpator. Dioklecijan je dole u Aleksandriji imao Ahileja, ja sam imao ovu budalu. S tom razlikom što nisam želeo da rušim akvadukte da bih ga pobedio.“ „Vidim da si čuo za to.“ „Sraman potez… Nedostojan imperatora. Nedostojan Rimljanina.“ Konstancije ustade sa svoje ležaljke, a svaki pokret za njega je predstavljao očigledan napor, iako se trudio da to ne pokaže. „Kada su se stekli uslovi, pošao sam u pohod podelivši vojsku na dve flote. Alekt to nije očekivao. Ja sam pod sobom imao Classis Sambrica, s kojom sam isplovio iz Gezorijakuma, a drugu flotu predvodio je moj pretorijanski prefekt Julije Asklepiodotije, a isplovio je iz Rotomagusa, preko ušća Sekvane. Zaobišao je ostrvo Vekta i, pod okriljem magle, iskrcao se Britancima iza leđa. Prema mom naređenju, spalili su onda sve brodove – nije bilo nazad, pobeda ili smrt. Alekt je tako bio primoran da se bori na dva fronta. Bio je to pravi pokolj za njega i njegove… On sam je ubrzo poginuo a moje legije izmasakrirale su njegove franačke plaćenike koji su opustošili Londonijum.“ „Varvari na istoku su mudriji kada su vojne stvari u pitanju. Ne bore se bez reda i taktike. Verovatno su zato opasniji.“ „To Govedar verovatno najbolje zna. Menije ostala još jedna, poslednja bitka… Nju želim da dobijem sa svojim sinom, koji će jahati pored mene.“

„Biće mi čast, oče.“ „Plovimo za Rutupiju. Tamo je moja Druga britanska legija. Spojićemo se s njima a zatim jašemo ka Hadrijanovom zidu… Severno od Zida su pobunjena piktska plemena. Imam nameru da im očitam lekciju koju neće zaboraviti.“ „Radujem se što ću videti Zid, oče. Je li zaista toliko velik i dugačak kao što pričaju?“ Konstancije se nasmeši. „Ti koji si video ostatke drevnog Vavilona, željno očekuješ da vidiš običan zid koji je nekad davno napravio jedan umorni rimski car?“ „Zašto da ne?“ „Kada sam ja prvi put video Zid, sine… A to je bilo davno, još pre nego što si se ti rodio… nisam video ništa od rimske veličine, monumentalnosti, lepote… Video sam kraj sveta. Crtu povučenu sa samo jednim ciljem da podeli ljude. I danas je tako. S tim što je zid sad star i oronuo… Baš kao i ja.“ „Ne govori tako, oče, tek te čekaju novi uspesi, nove pobede…“ „Laskaš mi, sinko“, reče Konstancije i nedopijeni pehar vina spusti na sto. „Nekad bi to prijalo mojoj sujeti. Ali više ništa nije važno… ostala je ta jedna bitka.“ „I ja ću te verno pratiti u njoj, kao svog oca i kao svog cezara.“ Konstancije zastade kraj prozora, zagledan u brodovlje ukotvljeno u luci, a onda reče: „U toj bici, sine moj… ako bogovi… ako Bog bude milostiv… rodice se jedan novi cezar.“

XV Rimska provincija Britanija, mesec dana kasnije „Ovo je moj sin. Tribun prve klase. Budite dobri prema njemu.“ Uvek isto kaže Konstancije Hlor dok predstavlja Konstantina svojim najbližim saradnicima, vojnim starešinama i uglednim patricijima. Putovanje po Britaniji pretvorilo se u niz protokolarnih susreta, gozbi i večera, u koloplet beskrajnih priča o sudbini carstva, prošlim i budućim ratovima, novim i starim senatorima, tetrarsima, situaciji na istoku i zapadu carstva… Konstantinu se činilo da ga je dočekalo upravo ono od čega je pobegao. Svi žele njegovo društvo, svi bi da podele koju reč i koju kap vina s njim. A britansko vino, odmah je to primetio, prosto je grozno. I dok ispija taj kiseli izgovor za vino, dok se predusretljivo smeška ljudima koji tvrde da su prijatelji njegovog oca, a samim tim – i njegovi prijatelji, on jednako razmišlja o Istoku i svemu što je tamo ostavio. Razmišlja o Minervininoj dugoj crnoj kosi, o tome kako joj koža još uvek miriše na ruže; čezne za svojim malenim sinom Krispom; brine se za majku koju je ostavio u prljavim Govedarovim rukama. Ljudi u togama govore mu kako je on već viđen za avgusta Zapada. „Zar prvo ne treba da postanem cezar?“ „To je samo formalnost, mladiću…“, odgovara debeli čovek u togi, prefekt Rutupije, dok se sladi kuvanom srnetinom. „Kad se ona resi, stegni pesnicu i tresni po Istoku.“ Još saveta, laskanja, tapšanja po ramenu… U Londonijumu, britanskoj prestonici, gde je njegov otac naročito cenjen i voljen, dočekuju ih uz ovacije. Ovo je bogata provincija, sada kada je

Konstancije ugušio pobunu i omogućio godine mira i blagostanja. Trgovina žitom pokazala se kao veoma unosna pa bogate britanske porodice sada uživaju u svojim vilama i na svojim imanjima. Dolazak carske porodice u Londonijum povod je za još jedno slavlje. Konstantin je umoran od svega i zato krišom odlazi u legiju. Želi da bolje upozna ljude s kojima će prolivati krv u ratu sa Piktima. Galijan, prefekt Druge britanske legije, upoznaje ga s ostalim oficirima. Sede u šatoru uz litre i litre piva. Namah se oseti kao da se ponovo vratio na Istok, da sedi u nekoj taverni u Aleksandriji ili Cezareji, i prekraćuje noć s drugovima iz legije. Momci iz Druge britanske su dobri, prekaljeni vojnici, pomalo prgavi. Ima dosta varvara među njima, ali nakon iskustva s četom iz Gardijske škole, to mu ne smeta. Primećuje da je na njih ostavio snažan utisak. Priča im o drevnim carstvima Istoka, u tančine opisuje Memfis, Vavilon, Antiohiju, Aleksandriju, Nikomediju… Govori o Dioklecijanu i Galeriju, trudi se da suzbije prezir koji prema njima oseća. S pažnjom i divljenjem oficiri i legionari slušaju njegove priče o bitkama protiv Persijanaca. „Kukavica!“, ote se jednome centurionu kada Konstantin pomenu da je u Nisbisu Galerije persijskom caru poklonio rudijus, kako bi ga ponizio. Legenda o generalu Georgiju već je prešla britanski okean i širi se čak i među sumornim pustopoljinama i planinama ove zabačene provincije. O njemu se govori kao o heroju ili čak polubogu. Njegova hrabrost, njegovo držanje pred Dioklecijanom predmet su divljenja svih. Georgije, već za života legenda, sada, nakon mučeničke smrti, postaje i više od toga. „Da li je tačno da su ga mučili na sve moguće načine?“, pita jedan radoznali vojnik. „Ne znam…“, sleže ramenima Konstantin. „Nisam bio prisutan. Čuo sam samo razne priče.“ „Kažu da ga je štitio njegov hrišćanski bog… Da mu ni mač ni vatra ništa nisu mogli“, izbaci jedan od oficira.

„Probili su mu grudi kopljem, i nije krvario…“, oglašava se drugi. „Jeste…“, reče tada Konstantin sa gorčinom u glasu, „krvario je.“ Neobična tišina nastade nakon ovih njegovih reči. On tada ustade praćen njihovim pogledima i odloži vrč na sto. „Svi krvarimo“, reče pre nego što će krenuti nazad, u pretoriju. „I ljudi… i bogovi.“

XVI Konstancije Hlor pritiska šakom grudi u grčevitom napadu bola. Lice mu je belo i sablasno poput britanskih magli. Bori se za svaki udisaj vazduha kao da mu je poslednji. Njegovo krhko telo grči se mučeno bolešću, iz pluća mu dopire potmulo šištanje. Jeziv, zloslutan zvuk… Konstantin ga gleda osećajući kako ga razdiru bol i očaj. Ne govori ništa, zna da je njegov otac suviše ponosan da bi primio makar i tračak samilosti. Samo zuri u njega i čeka da se ovaj povrati. „Sine…“, oglašava se na kraju umorni cezar. „Hteo si nešto?“ „Oče, duga je plovidba do Eburakuma. Sedam… možda osam dana. Bićeš umoran od puta.“ „Zašto mi to govoriš, Konstantine?“ „Ostani u pretoriji s Teodorom i decom. Odmori se. Prezdravi.“ „Šta ti je na umu, sinko?“ „Želim da sam idem na Pikte.“ „To ne dolazi u obzir. Nemaš iskustva u borbi s takvim neprijateljem.“ „Varvari su varvari, bilo da su crne kože ili da lica mažu plavom farbom. A tvoji ljudi imaju dovoljno iskustva u borbi s Piktima.“ „Pobeda… Pobeda neće biti pobeda ako se za nju ne izborimo zajedno… Otac i sin…“ „Ali ti jedva stojiš na nogama, oče. Nećeš moći ni da se popneš na konja.“ „Ne govori mi šta mogu a šta ne!“, Konstancije besno tresnu šakom o sto. „Predvodio sam legije dok se ti još ni rodio nisi. Predvodiću ih opet… Nijedan ni čovek ni bog ne mogu mi uskratiti to pravo.“ „Dobro…“, složi se Konstantin, „kako želiš.“

Konstancije se vrati u ležaljku. Položi glavu na jastuk, u grudima mu je i dalje šištalo. „Ima li još nešto?“, upita sina. „Ima.“ „Reci.“ „Dole na Istoku… Kada smo ratovali s Persijancima… upoznao sam jednog centuriona. Odličan vojnik. Pravi Rimljanin. Bio mi je ađutant kasnije, u Aleksandriji i Nikomediji.“ „Dobro. I šta s njim?“ „Želim da ga pozovem da nam se pridruži u pohodu.“ „Jedan čovek. Ma koliko bio dobar, ne vidim da će napraviti razliku.“ „Jedan čovek upravo čini razliku, oče. U bici naročito. To sam naučio ratujući u pustinji. „U redu, neka prefekt sutra pošalje pismo u Nikomediju i zatraži premeštaj… Kako se zove taj tvoj centurion?“ „Helvije.“ Konstancije klimnu glavom, zatim sklopi oči i okrenu se na bok. Njegovu tanušnu figuru u beloj togi sada je obasjavala samo blaga svetlost s ognjišta. Konstantin je još neko vreme sedeo kraj oca – dok se nije uverio da je ovaj zaspao. Prebacio je preko njega vuneni prekrivač a onda izašao iz odaje. U dvorištu pretorije zatekao je Teodoru, svoju maćehu. Sedela je na klupi, sama. Prišao joj je; ona podiže glavu i pogleda ga. „On neće uspeti, znaš. „Kako to misliš?“ „Tvoj otac broji poslednje dane, Flavije. Valjda si svestan toga?“ „Ja…“, bio je zbunjen Konstantin, „ja nisam mislio da…“ „Njegova sudbina je sada predmet nagodbe između bogova. Niko od nas više ništa tu ne može da učini. Moraš biti spreman, Flavije…“ „Spreman za šta?“ „Za dužnost koja te čeka.“

„Već sam rekao ocu da mogu sam predvoditi pohod na Pikte.“ „Taj rat si već dobio, Flavije. Moraš se spremiti za drugo što sledi… Kad budeš ogrnuo purpur, više nećeš moći nazad. Kad Konstancije ode, ostaješ samo ti da nas štitiš od surovosti sveta… samo ti to i možeš, Konstantine, jer imaš u sebi očevu snagu i vrlinu. „Moj otac je još živ, Teodora. Nisam ga video godinama, i svaki trenutak proveden pričinjava mi veliku radost. Pusti da bogovi odluče koliko će ta radost trajati. Teodora obori glavu, glas joj je bio gotovo šapat. „Bojim se, dobri moj Flavije… da su bogovi već odlučili.“

XVII Vallum Aelium ili Hadrijanov zid izgrađen je u periodu od 122. do 128. godine. Hadrijan, jedan od onih careva koji su ostali upamćeni po svojoj dobroti i mudrosti, bio je vizionar i filozof. Zid je nastao kao izraz njegovog uverenja da Rim više nije u Rimu. I da carstvo mora ostati netaknuto, jer su mu tako poručili bogovi. Još dalje na severu bio je Antoninov zid, ali on je napušten. Hadrijanova vojna doktrina u osnovi je više težila odbrani nego širenju carstva. U drugim delovima imperije Hadrijan je ustanovio limese, koji su imali funkciju sličnu zidu, i na kojima je, kasnije, Konstantin stekao znatan deo svoga ratničkog iskustva. Zid koji je Britaniju presekao napola pružao se od Luguvalijuma do Korije; na njemu je, na propisanim razmacima, podignut niz utvrđenja, manjih i većih, od kojih je najznačajnije bilo ono u Vindodolandi. Graditelji su isprva zamislili da na zidu bude osamdeset manjih utvrđenja, svako na po jednoj rimskoj milji, čiju bi posadu činila najviše jedna kohorta. Međutim, taj plan nije sproveden u delo. Razlog možda treba tražiti u tome što su i zid i utvrđenja gradile različite rimske legije, čije su vođe imale sopstvene vizije o tome kako treba ustrojiti zid i sistem njegove odbrane. U gradnji su učestvovale Druga, Šesta i Dvadeseta legija, i svaka je ostavila neku vrstu ličnog nasleđa. A sam zid, on je ostavština i svedok jednog vremena koje se više nikad neće ponoviti, baš kao što se Rimu više neće desiti još jedan Hadrijan. Rođen u Španiji, izdanak bogate porodice koja se bavila proizvodnjom maslinovog ulja, Publije Elije Trajan Hadrijan kao da je bio predodređen za velike stvari. Bio je pesnik, komponovao muziku, imao moć da istovremeno diktira, sluša i savetuje, a u sebi je nosio

viziju jednog boljeg, humanijeg i stabilnijeg carstva. Bio je neumoran: putovao je i po provincijama pronosio svoje vizije i snove, mudrost i ideje. Prozvali su ga Grekulos jer je bio naklonjen grčkoj kulturi i grčkoj ljubavi, na koju su Rimljani gledali s prezirom; čak je i kosu i bradu oblikovao po uzoru na Grke. Ostavio je iza sebe arhitektonska čuda, građevine koje su nadživele i njega i njegovo vreme, ali od svih trijumfalnih kapija, hramova posvećenih Jupiteru i ostalim bogovima, slavoluka i gradova, ostaće upamćen najviše po toj sumornoj građevini na rubu carstva – po Zidu. Konstantin se te večeri smestio u jedno od manjih utvrđenja na Zidu. On je, sa svojim ljudima, dojahao iz Eburakuma, gde je ostavio bolesnog oca, jedva ga ubedivši da ne ide u pohod na Pikte. Nakon što su legionari pošli na počinak a upravo pridošli Helvije preuzeo dužnost njegovog zamenika, resio je da prošeta Zidom. Bio je iznenađen njegovom postojanošću nakon tolikih godina služenja ideji koja nikad nije dokraja našla opravdanje, ni među vojnicima ni među senatorima. Dok je stupao dugačkom šetnicom osmatrajući kako magle promiču u daljini i skrivaju sumorne britanske pejzaže, razmišljao je o svemu što ga očekuje. A rat s Piktima bio je najmanja briga. Zastao je kraj grudobrana. Pogledom je pokušavao da prodre kroz maglu i mrak. Magla je bila poput živog bića: kretala se kao divlja životinja, pojavljivala se i nestajala. I u tome mimohodu, toj drevnoj igri sive izmaglice, Konstantin shvati da tamo, u pustom polju, stoji neko… Čovek. Ne. Dečak. Stajao je ispred zida, odeven u iscepanu plavu tuniku. I gledao u njega. Na tunici se jasno, čak i s ove daljine, mogao videti izvezeni znak ribe. To je trajalo tren, onda magla ponovo započe svoj bešumni ples, i