Dnevna straza - Sergey Lukianenko

Sergej Lukjanjenko Copyright © by Sergey Lukianenko, 1998 Preveo Vladan Stojanovič

Priloženi tekst odobren je za distribuciju, jer je koristan strani Svetla. - Noćna straža Priloženi tekst odobren je za distribuciju, jer je koristan strani Tame. - Dnevna straža

Svaka sličnost sa imenima i događajima iz stvarnog, ljudskog života slučajna je.

PRVI DOGAĐAJ DOZVOLJEN PRISTUP NEOVLAŠĆENIM OSOBAMA

UVOD Ulaz nije izazivao poštovanje. Šifrovana brava nije radila. Gazila je preko zgužvanih pikavaca jeftinih cigareta. Unutrašnjost lifta bila je bogato ukrašena nemaštovitim grafitima.Reč „Spartak" se po učestalosti pojavljivanja nadmetala sa lascivnim črčkarijama. Neko je plastičnu dugmad, uništenu cigaretama, okrpio okamenjenomžvakaćomgumom. Vrata stana, tapacirana gnusnim sovjetskim skajem, nisu odudarala od ulaza u zgradu. Činilo joj se da će jeftine, aluminijumske cifre svakog časa pasti s nevešto zavrnutih šrafova. Nataša je oklevala pre nego što je pritisnula zvono. Mora da je luda kad na ovakvom mestu traži lek za svoje nevolje. Mogla je da prelista novine, uključi televizor ili posluša radio, kad je u očajanju rešila da posegne za magijom. Mogla je da prouči ponude silesije ozbiljnih spiritističkih salona i iskusnih medijuma s međunarodno priznatim diplomama... I to bi bila prevara, ali izvedena u prijatnijem okruženju, u društvu prijatnijih osoba, a ne u ovompribežištu beznadnih gubitnika. Svejedno je pozvonila. Nije htela da protraći vreme utrošeno za putovanje. Isprva joj se učinilo da je stan prazan. Zatim je čula korake užurbane vlasnica u izanđalim papučama. Malecna špijunka se nakratko zatamnela. Brava je škljocnula. Vrata su se otključala. „Nataša, ako se ne varam? Uđi, uđi...“ Nikad nije volela ljude koji od prvog trenutka nastupaju preterano prisno. U početku valja biti formalan. Domaćica je doslovce uvukla unutra. Uhvatila je za ruku, bez trunke oklevanja. Nataša nije imala snage da se odupre prostosrdačnoj starici, izboranog i napadno našminkanog lica. „Prijateljica mi je rekla da vi...“, započe Nataša. „Ne znam šta ti je rekla", prekide je domaćica, široko gestikulirajući. „Ne, ne skidaj cipele, baš sam se spremala da počistim... pa, dobro, pokušaću da pronađem papuče." Nataša je razgledala stan. S mukomje skrivala gađenje. Predsoblje nije bilo tako malo, ali je bilo pretrpano. S tavanice je škiljila gola sijalica od najviše tridesetak vati, ali ni ona nije mogla skriti posvemašnju prljavštinu. Čiviluk se nije video od odeće, među kojom se isticao čupavi zimski kaput, poslastica za moljce. Mali deo linoleuma vidljiv posmatračevom oku, bio je nerazaznatljive, sivkaste boje. Natašina domaćica je, po svemu sudeći, dugo odlagala čišćenje. „Zoveš se Nataša? Ja samDaša.“ Daša je bila petnaest do dvadeset godina starija od nje. Najmanje toliko. Mogla joj je biti majka. Pored takve majke verovatno bi se obesila... Posmatrala je zdepastu priliku, prljave, izbledele kose, u ispranoj kućnoj haljini, s lakom koji se ljuštio s noktiju. Otvorene, pohabane papuče, obuvene na bosu nogu, otkrivale su isti napadni

lak na nožnimprstima. „Da li ste vidoviti?", pitala je Nataša, rekavši u sebi: „Kakva sam ja budala." Daša klimnu. Sagnula se i izvukla par gumenih papuča iz gomile obuće. Bile su to najgluplje papuče na svetu, one s gumenim šiljcima, ispod stopala, san svakog jogina. Neki šiljci su odavno ispali, ali papuče zbog toga nisu delovale ništa udobnije. „Obuj ih!“, raspoloženo će Daša. Nataša skide sandale i navuče ponuđene papuče, kao da je u hipnotičkom transu. Zbogom, čarape. Šavovi će sigurno popustiti. Neće je spasti ni čuvene „omsa“ čarape, ojačane još čuvenijom likrom. Sve na ovom svetu je prevara izvedena po zamisli lukavih budala. Inteligentni ljudi, iz nekog razloga, uvek nasedaju na te prevare. „Da, vidovita sam“, obznani Daša dok je budno pratila obuvanje papuča. „Nasledila sam dar od babe, baš kao i moja majka. Bile su vidovite. Pomagale su ljudima, to je deo porodičnog nasleđa... Uđi u kuhinju, Nataša. Nikako da stignem da spremimsobe...“ Proklela je sebe zbog gluposti i ušla u kuhinju, koja nije izneverila njena očekivanja. Dočekao je prljavi sto i gomila zamaščenih sudova u sudoperi. Krupna bubašvaba je lagano šetkala po stolu. Mirno je kliznula preko ivice. Pod je delovao lepljivo. Prozore je mimoišlo prolećno čišćenje. Mrlje su prekrivale tavanicu. „Sedi“, reče Daša i veštimpokretomizvadi hoklicu ispod stola. Postavila ju je na počasno mesto - između stola i frižidera, nervoznog i bučnog „saratova". „Hvala vam, stajaću.“ Ni po koju cenu neće sesti. Stoličica je ulivala još manje poverenja od stola ili masnog poda. „Daša... To je od Darja?“ „Da, od Darja.“ „Darja, htela samsamo da saznam..." Domaćica slegnu ramenima. Uključila je rešo za kafu, verovatno jedini predmet u stanu, koji nije delovao kao lovina iz kontejnera. Obratila se gošći: „Htela si da saznaš? Nema tu šta da se sazna. Sve je jasno ko dan.“ Nataši se, na trenutak, učini da u kuhinji nema dovoljno svetla i da u njoj vlada neobjašnjiva teskoba. Sve postade sivo. Utišao se umirući frižider. Nestade buke uličnog saobraćaja. Obrisala je ledeni znoj s čela. Vrućina je za sve kriva. Leto, omorina, duga vožnja metroom. Zašto nije uzela taksi? Otpustila je šofera s automobilom. Uistinu se stidela onog što će učiniti. Nije htela da se sazna za to... ali, zašto nije uzela taksi? „Muž te je napustio, Natašenjka", reče Darja, s mnogo saosećanja. „Ostavio te je, pre dve nedelje, bez upozorenja. Jednostavno se spakovao i otišao. Nije bilo svađe ili rasprave. Ostavio ti je stan i automobil, da bi otišao drugoj, mladoj kučki, tamnih obrva... ali, ti nisi stara, kćeri moja.“ Nataša ni ovog puta nije reagovala na usiljenu prisnost. Očajnički se upinjala da se seti šta je rekla prijateljici. Nije pomenula crne trepavice. Devojčura je imala crnu kosu i tamni ten... Natašu obuze divlji, slepi bes. „Znam zašto je otišao, Natašenjka... Izvini što te zovem kćerkom, iako znam da si snažna žena, sposobna da razmišlja svojom glavom. Uistinu te smatram svojom kćerkom... Nemaš dece, Nataša, zar ne?“ „Nemam“, prošapta Nataša.

„Ali, zašto ih nemaš, draga moja?“, pitala je vidovnjakinja, prekorno vrteći glavom. „On želi kćer, zar ne?“ „Tako je. Hoće kćerkicu..." „Zašto je ne bi rodila?“, upitala je Darja, uz upitno sleganje ramenima. „Imam petoro dece. Dvojica najstarijih su otišla u vojsku. Jedna kći se udala i sad čuva bebu. Ostali studiraju. Najmlađe, najobesnije...“ Odmahnula je rukom. „Sedi dole, zašto ne sedneš...“ Nataša se oklevajući spusti na stolicu. Čvrsto je stiskala.torbicu. Progovorila je, da bi preuzela inicijativu: „Eto, tako je ispalo. Pa... mogla sam da imam dete s njim, ali bi to naškodilo mojoj karijeri." „I to je istina." Vidovnjakinja nije htela da se raspravlja. Protrljala je lice rukama. „To je tvoja stvar... Hoćeš li da ga vratiš? Ali, zašto je otišao? Ona drolja nosi njegovo dete. Zbilja je zatrudnela. Sluša ga, saučestvuje s njim. Primenjuje sve trikove u postelji... Imaš dobrog čoveka, kakvog bi svaka žena kraj sebe poželela. Želiš li da ti se vrati? Posle svega što se dogodilo?" Nataša napući usne. „Da." Vidovnjakinja uzdahnu. „Vratićemo ga... mi to možemo..." Govorila je drugačijim tonom, odlučnije, saosećajnije. „Samo... to neće biti lako. Povratak će biti lakši deo posla. Problem je zadržati ga!" „Želimga, uprkos svemu." „Svako od nas poseduje izvesnu, unutrašnju magiju." Darja se nagnula preko stola. Pogledom je prodrla u Natašu. „Govorim o jednostavnoj, drevnoj ženskoj magiji. Zaboravila si na nju, preokupirana ambicijom. Pogrešila si. Ne brini. Pomoći ću ti. Sve ćemo učiniti u tri koraka.“ Tiho je kucnula po stolu. „Odmah ćeš dobiti ljubavni napitak. To nije veliki greh... Napitak će ti vratiti muža, ali ga neće zadržati." Nataša kolebljivo klimnu. Ideja o podeli vradžbine na tri koraka joj se nije dopala - pogotovo u ovomambijentu. „Što se drugog koraka tiče... dete tvoje suparnice ne sme biti rođeno. Nećeš zadržati svog čoveka ako se rodi. Moraćeš da preuzmeš veliki greh, da uništiš nevino dete u utrobi..." „Kako to misliš?", pitala je Nataša, drhteći. „Ne želimda završimpred sudom!" „Ne govorim o otrovu, Natašenjka. Raširiću ruke", vidovnjakinja učini baš to otvorenim dlanovima, „i udariti dlanom o dlan... Sve će biti gotovo. Greh će biti učinjen. Nema ni govora o sudovima." Nataša je ćutala. „Greh neće pasti na moju dušu", reče Darja, hitro se prekrstivši. „Pomoči ću ti ako želiš, ali ti moraš odgovarati pred Gospodom!" Nastavila je, protumačivši ćutanje kao pristanak: „Treći korak... Zatrudnećeš. Pomoći ću ti u tome. Dobićeš divnu, pametnu kći.

Biće oslonac tebi i tvommužu. Svi tvoji problemi će biti rešeni." „Govoriš li ozbiljno?", tiho upita Nataša. „Da li si u stanju da to učiniš...?" „Objasniću ću ti kako to ide", reče Darja i ustade. „Reci ’da’, pa će se sve to dogoditi. Tvoj muž će ti se sutra vratiti. Tvoja suparnica će prekosutra doživeti spontani pobačaj. Neću ti uzeti novac dok ne zatrudniš. Tada ću naplatiti moj trud, i to obilato. Hrista mi boga!" Nataša se lukavo osmehnu. „Šta ako te prevarimi ne donesemnovac? Kad sve bude gotovo..." „Nećeš me prevariti, Natašenjka. Razmisli malo, pa ćeš shvatiti da bi to bio uzaludan trud." Nataša proguta pljuvačku. Pokušala je da sve okrene na šalu: „To znači da plaćampo isporuci?" „Slatka mala poslovna ženo", podsmešljivo će Darja. „Ko će te zavoleti, tako praktičnu i pametnu. Žena mora sačuvati izvesnu luckastu crtu... I da... platićeš po isporuci. Kad dobiješ sve tri obećane usluge." „Koliko?" „Pet..." „Tražiš pet?" planu Nataša. Izgubila je kontrolu nad sobom. „Mislila sam da ćeš tražiti znatno manju sumu." „Prošla bi jeftinije ako bi se zadovoljila muževljevim povratkom. Ali, znaj da bi te uskoro napustio. Nudimti istinsku pomoć, trajni lek za sve nevolje." „Želim da to učinim", reče Nataša i klimnu glavom. Sve je delovalo nestvarno. Znači to je to. Udarac dlanom o dlan, pa će nerođeno dete nestati? Još jedan, pa će ljubljenom, idiotskommužu, roditi devojčicu? „Prihvataš li greh na svoju dušu?“, vidovnjakinja nije gubila vreme. „Kakav je to greh?", odvrati Nataša i otkri istinsko raspoloženje. „Svaka žena ga je bar jednompočinila! Možda tog deteta i nema!" Vidovnjakinja nakrenu glavu, kao da osluškuje udaljeni glas. Klimnula je. „Ima ga... Mislimda je kćerkica." „Pristajem", reče Nataša, nervoznim glasom. „Prihvatam sve grehe na sebe, ma kakvi oni bili. Da li je pogodba sklopljena?" Vidovnjakinja ju je ozbiljno, prekorno posmatrala. „Ne valja tako, kćeri... Svi ti gresi. Ko zna kojim ću te grehom opteretiti? Mojim, tuđim... ne zaboravi da ćeš zbog njega odgovarati pred bogom." „Sredićemo to nekako." Darja uzdahnu: „Mladi su tako budalasti. Misliš da on gubi vreme pretresajući vaše grehe? Svaki greh ostavlja trag. Po njima će ti suditi... Ali, dobro. Ne boj se. Neću te opteretiti tuđimgrehovima." „Ne bojimse.“ Izgledalo je da je vidovnjakinja ne sluša. Sedela je kao da nešto pažljivo osluškuje. Slegnula je ramenima. „Dobro... hajdemo. Daj mi ruku!" Nataša oklevajući pruži desnicu. Zabrinuto je pogledala dijamantski prsten.

Teško se skidao, ali... „Uh." Vidovnjakinja je ubola u mali prst. Učinila je to tako brzo i vešto da Nataša nije ništa osetila. Zbunjeno se ukočila, posmatrajući crvenu kapljicu. Darja spusti iglu u prljavi tanjir, prekriven starim, smeđim mrljama. Radila je uvežbanim, rutinskim pokretima. Igla je imala oštar vrh. Takvima se vadi krv, u laboratoriji. „Ne boj se, sve je sterilno. Bacamigle posle upotrebe." „Šta to radiš?" Nataša je pokušala da iščupa ruku. Darja je sprečila, iznenađujuće čvrstimstiskom. „Budi mirna, idiotkinjo, inače ću morati još jednomda te bocnem!" Izvukla je bočicu iz omanjeg džepa. Nalepnica skoro da se otrla od pranja. Pročitala je samo nekoliko prvih slova: „Tink..." Starica je vešto odvrnula poklopac. Pritisnula je Natašin mali prst na vrh bočice. Kapljica krvi kanu u nju. „Neki veruju", nastavi vidovnjakinja, „da jačina napitka zavisi od količine krvi. To nije tačno. Krv treba da bude kvalitetna, ali količina ne igra nikakvu ulogu..." Vračara je otvorila frižider i izvadila bočicu „privet" votke. Nataša se setila da je njen šofer tu votku zvao „dizačica iz mrtvih". Kanula je nekoliko kapi votke na vatu koja je završila oko Natašinog malog prsta. Vračara pruži bocu Nataši. „Hoćeš malo?" Nataša najedanput vide samu sebe. Probudiće se sutradan, na drugom kraju grada, opljačkana, silovana, nemoćna da se bilo čega seti. Odmahnula je glavom. „Kako hoćeš. Ja ću gucnuti." Darja prinese „dizačicu" usnama. Ispraznila je bocu u jednomgutljaju. „Sad je malo lakše... za rad. Ne plaši se. Ne živimja od pljačke." Poslednjih nekoliko kapi alkohola je završilo u bočici. Vidovnjakinja je, praćena Natašinim radoznalim pogledom, dodala so, šećer, vruću vodu iz čajnika i malo praha s jakimmirisomvanile. „Šta je to?“, pitala je Nataša. „Da nisi prehlađena? To je vanila." Vračara pruži bočicu mušteriji. „Uzmi je." „Da li je to sve?“ „Da, to je sve. Daj napitak mužu. Možeš li to? Sipaj mu ga u čaj ili votku, iako ovo drugo nije najbolji način." „Ali, gde je tu magija?" „Magija?" Nataša se opet osečala kao budala. Nastavila je prilično glasno: „U bočici je kap moje krvi pomešana s nešto votke, šećera, soli i vanilinog praška!" „Zaboravila si da pomeneš vodu", ispravi je Darja. Podbočila se i podsmešljivo pogledala gošću. „A šta si očekivala? Suve žablje oči? Dlačice s muda? Zar si mislila da ću da izduvamslince u to? Šta hoćeš - predstavu ili učinak?" Nataša je zbunjeno ćutala. Darja nastavi, s neskrivenim podsmehom. „Draga moja, da sam htela da ostavim utisak na tebe, to bih i učinila. Ne sumnjaj u to. Nije

važan sadržaj bočice, već ko ga je spravio. Ne brini se. Idi kući i daj napitak suprugu. Da li će doći...?" „Hoće... večeras. Telefonirao mi je da mi kaže da će svratiti po neke stvari..." promrmljala je. „Pusti ga da ih uzme. Pobrini se da popije malo čaja. Sutra će vratiti sve stvari. Ako mu to dozvoliš, naravno." Darja se osmehnu. „U redu... Ostala nam je još jedna stvar. Prihvataš li ovaj greh na svoju dušu?" „Prihvatam ga." Nataša najedanput shvati da više nije spremna da se smeje svojim rečima. U njima nije bilo ničeg smešnog. Vidovnjakinja je delovala preozbiljno. Ako se njen mužsutra vrati kući... „Tvoja reč, moje delo..." Darja polako raširi ruke i brzo izgovori: „Crvena voda, tuđa bol, trulo seme i zli nakot... Onog što je bilo neće biti, a čega nema, neće ga ni biti... Vrati se u ništavilo, nestani beztraga, pokori se mojoj reći i volji..." Glas joj se preobrazi u nerazgovetan šapat. Čitav minut je micala usnama. Zatim je snažno udarila dlanomo dlan. Nataši se učini da je osetila snažan nalet vetra u kuhinji. Srce joj je snažno tuklo. Žmarci joj pohrliše niz kičmu. Darja trgnu glavom. Pogledala je Natašu i klimnula. „To je sve. Idi sad, draga moja. Idi kući, curice. Čekaj muža." Nataša ustade. Pitala je: „Ali, šta... kada ću...?" „Setićeš me se kad budeš zatrudnela. Čekaću tri meseca... nemoj da me kriviš ako budemjoš malo čekala..." Nataša klimnu. Progutala je pljuvačku da bi se izborila s onim što je gušilo. Zbog nečeg je u potpunosti verovala vračari... istovremeno joj je bilo bolno jasno da če, za tri meseca, ako sve prođe kako treba, oklevati da joj plati. Biće u iskušenju da sve pripiše slučaju... zašto bi ovoj štrokavoj opsenarki isplatila pet hiljada zelembaća? Znala je da hoće. Možda će do poslednjeg dana otezati s isplatom, ali će joj na kraju doneti novac. Učiniće to zato što neće zaboraviti udarac dlanom o nemanikirani dlan i hladni talas koji se pojavio niotkuda u kuhinji. „Idi“, ponovila je vidovnjakinja s ljubaznom odlučnošću. „Moram da skuvam večeru i pospremimstan. Idi, idi...“ Nataša uđe u mračno predsoblje. Skinula je papuče i s uzdahom olakšanja obula sandale. Čarape su, po svoj prilici preživele iskušenje... Tome se svakako nije nadala... Posmatrala je vidovnjakinju, pokušavajući da smisli prave reči. Da li da joj se zahvali, da pita za neki podatak ili pokuša da se našali - ako uspe, naravno... Ali, Darja je sasvim zaboravila na nju. Vidovnjakinja je razrogačenim očima zurila u zatvorena vrata. Nemoćno je mahala rukama ispred sebe, šapćući: „Ko... ko... ko?“ Vrata iza Nataše se otvoriše uz zaglušni tresak. Predsoblje se ispuni mnoštvom ljudi. Dvojica su čvrsto držala vidovnjakinju. Jedan je jurnuo pravo u kuhinju. Očigledno da je dobro poznavao raspored prostorija. Mlada, crnokosa devojka stade kraj Nataše. Svi su nosili jednostavnu i neupadljivu odeću: majice s kratkim rukavima

i šortseve kakvi se po ovoj vrućini mogu videti na devedeset posto Moskovljana. Nataši sinu sumorna misao da njihova odeća podseća na neupadljiva siva odela pripadnika tajnih službi. „To je grozno", reče devojka, posmatrajući Natašu. Vrtela je glavom. „Zaista odvratno, Natalija Aleksejevna." Devojka je, za razliku od muškaraca nosila crne, teksas farmerke i plavu jaknu od istog materijala. Nosila je sjajni medaljon na srebrnom lancu oko vrata i šest srebrnih prstenova. Savremene, složene prstenove sa zmajskim i tigrovskim glavama, isprepletanimzmijama i znacima neobične azbuke. „Kako to mislite?", pitala je Nataša, neobično bezizražajnimglasom. Devojka čutke otvori Natašinu tašnu i uze bočicu. Držala je pred Natašinim očima, prekorno vrteći glavom. Jedan od onih koji su držali vidovnjakinju uzdahnu i poče da izlaže tupimtonom: „Darja Leonidovna Romašova! Hapsimte u ime Noćne straže." „Kakve straže?" U vidovnjakinjinom se glasu mogla nazreti zbunjenost i panika. „Ko ste vi?" „Imate pravo da odgovarate na naša pitanja", nastavi mladić. „Svaka preduzeta magijska radnja će biti protumačena kao neprijateljski čin i na licu mesta kažnjena. Imaš pravo da zahtevaš vreme za sređivanje ljudskih obaveza. Optuženi ste za... Garik?" Mladić se vrati iz kuhinje. Nataša je, kao kroz san, opazila da ima lice intelektualca. Pomalo tužno. Takvi ljudi su joj se uvek dopadali... „Pretpostavljam da je reč o uobičajenom", reče Garik. „Nezakonito upražnjavanje crne magije drugog ili trećeg stepena, na ljudima. Ubistvo, neplaćanje poreza - ali to nije naš problem. To je problemTamnih." „Optuženi ste za nezakonito izvođenje crne magije, uticanje na svest drugih ljudi i ubistvo", ponovio je čovek koji je držao Darju. Vidovnjakinja ispusti otegnuti, prodorni, užasnuti urlik. Nataša nevoljno baci pogled na otvorena vrata. Nije bila naivna. Nije se nadala da će susedi pohrliti u pomoć, ali bi neko mogao pozvati policiju. Neobični posetioci se nisu obazirali na vrisak. Devojka se namrštila i klimnula u Natašinompravcu. „Šta ćemo s njom?" „Zaplenićemo napitak i izbrisati sećanje na ovaj događaj." Garik je posmatrao Natašu beztrunke simpatije. „Misliće da nije zatekla nikog u stanu." „I to je sve?" Devojka izvadi paklicu cigareta iz džepa i nehajno zapali. „Šta nampreostaje? Ona je ljudsko biće. Ne možemo joj ništa." Prestala je da se plaši. Ovo je san, noćna mora... reagovala je kao u snu. Zgrabila je dragocenu bočicu i zaždila ka vratima. Pala je nauznak, kao da je udarila u nevidljivi zid. Majušna mrlja lepljive, bezbojne tečnosti se razli po linoleumu. „Tigrice, pokupi krhotine za izvešaj“, pribrano će Garik. Nataša se rasplakala. Ne, nije se plašila, iako je znala da će joj izbrisati sećanje. Udariće dlanom o

dlan ili nešto slično i pomesti sećanje. Stajaće na ulici, ubeđena da se vidovnjakinjina vrata nisu ni otvorila. Plakala je, dok se njena ljubav razlivala po prljavompodu. Nepoznati muškarac gurnu glavu kroz ulazna vrata. „Imamo društvo, momci!“, čula je Nataša njegov uznemireni glas. Nije se ni osvrnula. Zašto bi. Ionako će sve zaboraviti. Sve se razbilo u komadiće i pomešalo s prljavštinom. Zauvek.

GLAVA 1. Ujutru nikad nemam dovoljno vremena da se spremim. Večito mi nedostaje pet minuta, makar se probudila u sedamili u šest. Ponekad se pitamda li je uvek tako bilo. Stajala sam ispred ogledala i žurno nanosila karmin. Ruž se, kad god ste u žurbi, neravnomerno razmazuje, kao kad devojčica kradom i prvi put pozajmi mamin. Bilo bi bolje da pođem odmah i bez šminke. Nemam komplekse. Znam da sam lepa i bez šminke. „Alja!“ Jovo nanovo. Nema mi spasa, zar ne? „Šta je, mama?", povikala sam, žurno navlačeći sandale. „Dođi ovamo, dušice." „Mama, već sam se obula?“, odvratila sam, boreći se s neposlušnim kaiščićem. „Kasnim." „Alja!“ Nema rasprave. Uletela je u kuhinju. Lupala sam visokim petama, iako nisam bila ljuta. Mama je sedela na svom mestu, ispred televizora. Pila je čaj iz porcelanske šoljice i grickala kolačiće. Nikad mi neće biti jasno zašto voli te grozne danske kolačiće. Najstrašnije đubre! Da i ne govorimo koliko goje. „Dušice, da li ćeš opet zakasniti?", pitala je mama, ne skrećući pogled s ekrana. „Ne znam." „ Alisa, mislim da više ne moraš da radiš na tom mestu. Rad od devet do pet je jedno, ali sedenje do jedan izjutra..." Mama odmahnu glavom. „Dobro plaćaju", podsetila samje. Mati me je konačno pogledala. Usne su joj drhtale. „Ipak mi prebacuješ." Uvek je imala izražajni glas, dostojan glumice. Mogla je da radi u pozorištu. „Znam da živimo od tvoje zarade", ogorčeno će mama. „Država nas je opljačkala i izbacila na ulicu, da na njoj crknemo od gladi. Hvala ti, draga kćeri, zato što nas nisi zaboravila. Otac i ja smo ti veoma zahvalni. Ipak, ne vidim razloga da nas stalno podsećaš..." „Mama, nisamto imala na umu. Dobro znaš da nemamnormalno radno vreme!" „Radno vreme!" Mama raširi ruke. Imala je mrvu od kolača na bradi. „Bolje reci da radiš noću! Ko zna čime se baviš?" „Mama..." Ništa od toga nije mislila. Upravo suprotno. Ponosno se hvalila kćerkom pred prijateljima. Govorila je da ima finu, sposobnu devojčicu. Jednostavno, volela je da se ujutru svađa. Verovatno je na vestima čula još jednu gnusnu priču o životu u Rusiji.

Možda se izjutra podžapala s tatom- zato je i otišao tako rano. „Ne želim da postanem baba u četrdesetoj!", nastavila je mama, sledeči ko zna kakvu logiku. Šta će joj logika? Užasavala je pomisao da ću se udati i otići od kuće, da će ostati sama s ocem. Možda i neće. Ispitala sam linije verovatnoće. Svi su izgledi da će je otac ostaviti zbog druge žene. Tri godine je mlađi od nje. Zna da se čuva, za razliku od nje. „Ove godine puniš pedesetu, mama", rekla sam. „Izvini, stvarno se žurim." U hodniku me preseče majčin glas, pun pravedničkog gneva. „Nikad nisi htela da govoriš s majkom, kao s normalnimljudskimbićem!“ „Nekad sam htela“, promrmljala sam sebi u bradu. Zaputila sem se ka vratima. „Čeznula samza timdok sambila ljudsko biće. Gde si onda bila?“ Znala sam da majka uživa pri pomisli na večerašnju svađu sa mnom. Maštala je da umeša i tatu. To me je oneraspoložilo. Kakvo je to ponašanje. Zašto namerno povređuje voljene osobe? Nesumnjivo uživa u tome. Ne shvata da njen užasni karakter kruni i uništava muževljevu ljubav. Nikad to neću nikomprirediti. Ni mami to neću dozvoliti! U hodniku nije bilo nikoga. Ne bih odustala i da je tamo bilo nekog. Okrenula sam se ka vratima. Pogledala samih na određeni način... da bih videla svoju senku. Mislimna pravu senku, onu koju bacamu Sumraku. Čini vam se da se pomrčina zgušnjava pred vama, sve dok ne postane crna, intenzivna, tamna, tako mračna da je noć bez zvezda, u poređenju s njom, svetla kao dan. Na pozadini te tame, ugledate drhtavu, uskovitlanu, sivkastu siluetu. Nije trodimenzionalna, ali ni sasvim ravna. Izgleda kao da je isečena od sivkaste, pamučne vate. Možda je upravo suprotno. Tek posmatrate rupu prosečenu u velikoj Tami, vrata Sumraka. Zakoračila samu senku. Pohrlila je uvis. Obavila mi je telo. Svet se promenio. Boje su, gotovo u potpunosti, nestale. U tami je sve bilo nepokretno i sivkasto, kao ono što se vidi na ekranu kad se boja i kontrast smanje do kraja. Zvuci se povlače, ostavljajući tišinu. Ostaje samo jedva čujna pozadinska buka, nalik šumoru dalekog mora. Ušla samu Sumrak. Videla sam sjaj maminog nezadovoljstva u kuhinji. Gorka limun žuta boja se mešala sa otrovno zelenommržnjomprema ocu. Odabrao je zlo doba za odlazak na put i petljanje oko kola. Crni vrtlog se lagano obrazovao iznad majčine glave. Kletva u nastajanju. Još je bila nejaka, na nivou „Nezahvalno stvorenje. Nadam se da će te taj posao izludeti“! Ipak, to je majčina kletva, posebno moćna i zlokobna. E nećeš, slatka majčice! Tata je, njoj zahvaljujući, pre tri godine, u trideset sedmoj, doživeo srčani udar. Jedva sam ga spasla od drugog... Platila sam strašnu cenu. Ne želim da se sećam toga. Da li si se sad nameračila na mene? Posegla sam u Sumrak, najjače što sam mogla. Osetila sam oštar bol ispod

lopatica. Ščepala sammajčin um. Zadrhtao je pre nego što se smirio. Dobro... evo šta ćemo... Oznojila sam se, iako je u Sumraku uvek hladno. Traćila sam energiju koja može biti dragocena na poslu. Mama se, trenutak kasnije, nije sećala razgovora sa mnom. Štaviše, bilo joj je drago što sam tako vredna, što me vole i cene na poslu, što izlazim dok se još nije razdanilo i vraćamposle ponoći. To je sređeno. Učinak će, po svoj prilici, biti privremen. Pazila sam da ne prodrem preduboko u majčin um. Ako ništa drugo, mogu da računa na par meseci mira i tišine. Baš kao i moj otac. Ja sam tatina kći - volim ga mnogo više od majke. Samo deca ne mogu da vam kažu kog više vole, mamu ili tatu. Odrasli lako odgovaraju na to pitanje. Posao je gotov. Odstranila sam crni vrtlog, u nastanku. Odlutao je kroz zidove. Tražio je nekog kome će se prikačiti. Duboko sam udahnula i bacila kritičan pogled u hodnik. Odavno nije čišćen. Plava mahovina je ponovo prekrila sav slobodni prostor. Najdeblje naslage su se nakupile ispred naših vrata. To me ne čudi. Imala je čime da se hrani, zahvaljujući majčinim histeričnim ispadima. Kao mala, zamišljala sam da su Svetli posadili mahovinu da bi nas maltretirali. Rečeno mi je da plava mahovina obitava u Sumraku, kao parazit koji se hrani ljudskimosećanjima. „Led!“, prozborila sam odlučnim glasom. Hladnoća se poslušno skupila na vrhovima prstiju. Sunula je preko zidova kao ukrućena četka. Smrznute iglice mahovine padoše na pod. Rastakale su se pred mojimočima. Evo ti! Naučiću te da se ne hraniš ljudskim mislima! To je istinska moć na delu, moć Inih. Izašla sam iz Sumraka - u ljudskom svetu je prošlo manje od dve sekunde - i popravila frizuru. Čelo mi se ovlažilo. Morala sam da otrem znoj maramicom. Pogledala samu ogledalo. Maškara mi se razmrljala. Nisam imala vremena da razmišljam o izgledu. Prebacila sam laki veo privlačnosti oko sebe. Nijedan čovek neće primetiti razmazanu šminku. Zovemo ih „feredžama". Svi vole da se šale s Inima koji ih nose. Ipak ih nosimo. Činimo to kad nam se žuri, a želimo da ostavimo dobar utisak. Ponekad to činimo zabave radi. Znam zgodnu mladu vešticu iz Pskova, koja od magije ne zna ništa drugo nego da nabaci feredžu. Već tri godine radi kao model. Tako zarađuje za život. Jedini problem je što vradžbina ne deluje na fotografije ili video snimke. Mlada veštica mora da odbija većinu ponuda propagandnih agencija. Danas mi sve ide naopako. Činilo mi se da vekovima čekamlift. U predvorju sam naletela na Vitalika, momka koji živi iznad nas. Ukipio se, s glupavim smeškom na usnama, kad me je spazio pod feredžom. Zaljubljen je u mene od trinaeste. Voli me glupom, beznadežnom, tihom ljubavlju. Da budem iskrena, za to je kriva moja slaba uvežbanost. Učila sam ljubavne čini. Odlučila sam da isprobam novostečeno znanje na komšiji, zato što me je špijunirao kad god bi mu se ukazala prilika, dok sam se sunčala na balkonu, u bikiniju. Kako god, još sam vežbala. Zapostavila sam faktore ograničenja. Zaljubio se za sva vremena. Činilo mi se da opsesija bledi kad me dugo

ne bi video. Samo jedan pogled na mene bio je dovoljan da sve počne iz početka. Nikad neće imati sreće u ljubavi. „Žurimse, Vitalik“, rekla sammu, uz osmeh. Stajao je na vratima. Osmelio se da mi uputi kompliment. „Alisa, danas izgledaš zaista divno...“ „Hvala ti.“ Nežno sam ga odgurnula u stranu. Zadrhtao je kad sam ga dodirnula po ramenu. Verovatno će se nedeljama sećati tog dodira... „Položio sam poslednji ispit, Alisa!“, govorio je brzo, meni iza leđa. „Gotovo je, sad samstudent!" Okrenula samse da bih ga pažljivije pogledala. Da li je moguće da ovaj balavac, redovni korisnik kreme protiv bubuljica, gaji ambiciozne misli? Da li se nada da sada, kad se upisao na fakultet i počeo „život odraslih" ima pravo da nešto očekuje od mene? „Izbegavaš vojnu službu?", pitala sam ga. „Današnji muškarci nemaju muda. Svi su mlakonje. Ne žele da odsluže svoje i steknu malo životnog iskustva, pre studija." Osmeh mu je lagano izbledeo. Uživala samu tomprizoru! „Ćao, Vitaljka", rekla sami stupila na nepodnošljivu, letnju omorinu. Neočekivani susret mi je malo popravio raspoloženje. Oduvek sam volela da gledam zaljubljene štence. Dosadni su za flertovanje. Seks s njima je odvratan. Ali, uživamposmatrajući ih. Jednomću ga poljubiti... Trenutak kasnije sam sasvim zaboravila na nesrečno zaljubljenog komšiju. Podigla sam ruku. Prva kola su se povezla pored mene - vozač me je pohlepno odmerio. Sedeo je sa suprugom. Sledeći automobil se zaustavio. „Idemu centar", rekla sam, naginjući se kroz prozor. „Trg Manjež." „Upadaj", reče vozač i pruži ruku da otvori vrata. Bio je to obrazovan, tamnokos muškarac četrdesetih godina. „Kako mogu da ne povezemtakvu lepoticu?" Kliznula sam na zadnje sedište starog „žigulija" i spustila prozor do kraja. Povetarac me je milovao, hladeći mi lice. Konačno samosetila blago olakšanje. „Brže biste stigli metroom", dobrodušno me podseti vozač. „Ne volimmetro." Vozač je klimnuo. Dopadao mi se - nije bezobrazno zurio u mene, iako sam preterala s feredžom. Kola su bila dobro održavana. Imao je divne, snažne šake. Upravljao je automobilomnežnim, ali sigurnimpokretima. Baš šteta što mi se žuri. „Kasnite li na posao?", pitao me je. Govorio je polako, prisnim tonom. Da li da mu dambroj? Sad samslobodna žena. Mogu da činimšta hoću. „Da." „Pitam se šta rade tako divne devojke." To nije bio pokušaj da se sklopi poznanstvo ili uputi kompliment. Moj vozač je jednostavno radoznao po prirodi. „Ne znamšta druge rade. Ja samveštica.“ Nasmejao se. „To je posao kao i svaki drugi...“ Izvukla sam cigarete i upaljač. Vozač me odmeri, s blagimnegodovanjem. Zapalila sambez pitanja. „Kakve su veštičje dužnosti?"

Skrenuli smo u Rusakovsku. Vozač dodade gas. Možda ću ipak stići na vreme? „Zavisi?", neodređeno sam odgovorila. „U osnovi se suprotstavljamo silama Svetla." Vozač je prihvatio pravila igre, iako nije znao da ovo nije igra. „Znači da si na strani Senke?" „Na strani Tame." „To je sjajno. Poznajem još jednu vešticu, moju taštu", reče vozač, uz srdačan smeh. „Bojimse da je u penziji. Zašto zazireš od sila Svetla?" U potaji proučih njegovu auru. Sve je u redu. On je ljudsko biće. „Smetaju nam. Reci mi, šta je za tebe najzanimljivija stvar u životu?" Vozač nije dugo razmišljao. „Samživot, rekao bih. Ne bih želeo da me iko spreči da u njemu uživam." „Tako je", složila samse. „Svako želi da bude slobodan, zar ne?" Klimnuo je. „Veštice se bore za slobodu. Borimo se za svačije pravo da radi šta hoće." „Šta ako neko poželi da čini zlo?" „To je njegovo pravo." „Ali, šta ćemo ako tomprilikomozledi druge ljude?" Ovo je zabavno. Započeli smo vekovnu raspravu na temu „Šta je Svetlo, a šta je Tama"? Mi Tamni i oni koji sebe zovu Svetlima ispiramo mozak svojim regrutima ovompričom. „Ako neko pokuša da ugrozi tvoja prava, jednostavno ga spreči u tome. Imaš prava na to." „Shvatam. Zastupaš zakon džungle. Sila ima pravo da radi šta hoće.“ „Pravo imaju snažniji, pametniji, dalekovidiji. To nije zakon džungle, već zakon života. U čemu je razlika?" Vozač odmahnu glavomposle kraćeg razmišljanja. „Ne, nije. Hoćeš da kažeš da imam pravo da skrenem na neko mračno mesto, da se bacimna tebe i da te silujem?" „Da li si siguran da si jači od mene?" Stajali smo na crvenom svetlu. Vozač me je pažljivo odmerio. Odmahnuo je glavom. „Ne... nisam siguran. Samo da znaš, ja ne napadam devojke zato što se bojim da će mi se odupreti!" Iznervirala sam ga. Razgovor je imao šaljiv ton, ali je osetio da nešto nije kako valja. „Ne radiš to izstraha da ćeš zaglaviti u zatvoru", rekla sam. „To je sve." „Nije tako", odvratio je odlučnimtonom. „Tako je", rekla sam, uz osmeh. „To je pravi razlog. Ti si normalan, zdrav muškarac, sa prirodnim reakcijama. Ograničen si zakonom. Zbog njega napadaš devojke, ali tek posle nekoliko sastanaka." „Prava si veštica...", promrmlja vozač s lukavim osmehom. Nagazio je papučicu gasa. „Veštica sam“, potvrdila sam, „zato što govorim istinu i ne izigravam licemera.

Na kraju krajeva, svi žele da budu slobodni i žive svoj život. Žele da rade šta hoće. Neće im sve poći za rukom. Naposletku, svako ima svoje želje, ali svi gaje iste aspiracije. Sloboda se rađa u njihovom sukobu! Tako se stvara skladno društvo, u kom svako želi da ima sve, iako mora da pazi na želje drugih ljudi." „Ali, šta je s moralom?" „S kakvimmoralom?" „Univerzalnimljudskimmoralom." „Šta je to?“ Nema većeg zadovoljstva od onog koje se javlja kad nekog priterate u ćorsokak i primorate da na ispravan način oblikuje pitanje. Ljudi retko razmišljaju o stvarnom značenju reči. Misle da one automatski prenose značenje. Kad neko kaže „crveno", ima na umu zrelu malinu, a ne jezerce krvi. Reč „ljubav“ ga podseća na Šekspirove sonete, a ne na erotske filmove iz „Plejbojeve“ produkcije. Takvi se zbune kad reči koje izgovore ne naiđu na dobar prijem. „Postoje osnovni principi", nastavi vozač. „Dogme. Tabui. One... kako se ono zvaše... Zapovesti." „Zaista?", ohrabrila samga. „Ne kradi." Nasmejala samse. I vozač se osmehnuo. „Ne poželi susedovu ženu." Osmeh mu je sad bio veoma širok. „Da li ti ovo poslednje polazi za rukom?" „Ponekad." „Da li ti uspeva da je ne poželiš? Da li si toliko uspešan u kroćenju nagona?" „Veštice!", raspoloženo odvrati vozač. „Dobro. Kajemse, kajemse..." „Nemoj se kajati!" prekinula sam ga. „To je normalno. To je sloboda! Slobodan si da kradeš, obljubljuješ i žudiš za komšinicom." „Ne ubij!", pobedonosno obznani vozač. „A? Šta kažeš na to? To je univerzalna zapovest!" „Mogao si reći i ’Ne kuvaj jare u majčinom mleku’. Gledaš li televiziju? Čitaš li novine?" pitala samga. „Ponekad, iako ne uživamu tome." „Zašto onda ’Ne ubij’ nazivaš zapovešću? Ne ubij... Bilo je jutros u vestima - dole na jugu su oteli još tri taoca. Traže otkup. Već su im odsekli po jedan prst. Da pokažu da se ne šale. Jedan od talaca je trogodišnja devojčica. I nju su osakatili." Vozač poblede i čvršće stisnu upravljač. „Kopilad...", prosiktao je. „Monstrumi. Čuo sam za to. To je ološ. To nisu ljudi. Ne mogu biti, kad rade tako nešto. Zadavio bih ih golimrukama..." Ćutala sam. Vozačeva skerletna aura je bleštala. Nisam htela da izazove nesreću. Pomislih da će uskoro izgubiti kontrolu nad vozilom. Izabrala sam predobar udarac - imao je kćerkicu... „Obesio bih ih na telefonske bandere!", besneo je. „Spalio bih ih napalmom." Ćutala samdok se nije smirio. Pitala samga: „Kud se dadoše univerzalne zapovesti? Da ti ih neko stavi pred njih s mitraljezom, pritisnuo bi obarač bez oklevanja."

„Zapovesti se ne odnose na čudovišta!", zareza on. Od učevnog i pribranog stava nije ostalo ni traga ni glasa! Isijavao je energiju, u svim pravcima... upijala sam je. Nadoknadila samsve što samod jutros potrošila. „Teroristi nisu čudovišta", rekla sam. „To su ljudska bića. Baš kao i ti. Nema univerzalnih zapovesti za ljudska biča. To je naučno dokazana činjenica." Vozač se smirio dok sam crpla energiju iz njega. Ne zadugo, naravno. Večeras če klatno stići do suprotnog kraja. Obuzeće ga gnev. To je kao kad brzo ispumpate svu vodu iz bunara, vratiće se još brže. „Pričaj ti šta hoćeš, ali znaj da nemaš pravo", odgovorio je nešto mirnijim tonom. „Logika postoji. U to nema sumnje... Moralnost je osetno napredovala, u odnosu na srednji vek." „Ne budi smešan!", rekoh i odmahnuh glavom. „O kakvom napretku govoriš? Tada se ratovalo po strogo određenim pravilima časti. Rat je tada bio pravi rat. Kraljevi su se tukli na čelu vojski, rizikujući glave i prestola. A, sada? Velika zemlja želi da izvrši pritisak na malu, pa je tri meseca bombarduje. Rešavaju se zastarelog oružja, a njeni vojnici ne rizikuju život! Kao da voze trotoarom, obarajući pešake." „Kod časti je važio samo za aristokrate", žestoko se pobuni vozač. „Običan svet je ginuo u buljucima." „ A danas je kobajagi drugačije?" pitala sam ga. „Kad jedan oligarh izravnava račune s drugim, pridržava se izvesnog kodeksa časti! Čine to zato što obojica kontrolišu plaćene ubice, poseduju kompromitujuće informacije, imaju zajedničke interese i porodične veze. To veoma podseća na ponašanje stare aristokratije! Žive kao bubreg u loju. Običan svet smatraju đubretom, krdomovaca pogodnimza striganje. Pokatkad ocene da je klanje isplativije. Ništa se nije promenilo. Zapovesti nikad nije bilo, niti će ih biti!" Vozač se ućutao. Nije otvarao usta do kraja vožnje. Skrenuli smo iz ulice Kamergerskog u Tversku. Rekla sam mu gde da stane. Platila sam mu. Namerno sam bila velikodušnija nego što je trebalo. „Nikad više neću povesti vešticu“, rekao mi je s ružnim osmehom. „Mnogo me nerviraju. Nikad ne bih pomislio da razgovor s lepoticom može da toliko pokvari raspoloženje." „Žao mi je“, rekla sam, uzsladak osmeh. „Želimti lep dan na... poslu." Zalupio je vratima. Žurno se odvezao. Vidi, vidi. Nikad ranije me nisu pomešali s prostitutkom. Izgleda da se baš to desilo. To je zbog feredže... i ovog kraja grada, naravno. Ako ništa drugo, obnovila sam izgubljenu snagu i više od toga. Inteligentni, kulturni, snažni muškarac se pokazao retko izdašan davalac. Bolje sam prošla samo... s prizmommoći. Zadrhtala samod tog sećanja. Bila samtako glupa... sve u vezi s njombilo je tako glupo. Zbog nje mi je čitav život krenuo nizbrdo. Izgubila samsve u trenu. „Budalo! Pohlepna budalo!“ Dobro je što niko nije mogao da vidi moje pravo lice. Verovatno sam izgledala

ucveljeno, kao moj zaljubljeni komšija. Šta je bilo, bilo je. Ne mogu da vratim vreme unazad i povratim... njegovu naklonost. Sama sam kriva, naravno. Trebalo bi da budem srećna što me Zavulon nije predao Svetlima. Voleo me je. I ja njega... Bilo bi apsurdno da se mlada, neiskusna veštica ne zaljubi u starešinu Dnevne straže, nakon što se on zainteresovao za nju... Stisnula sam prste tako snažno da su mi nokti prodrli kroz kožu. Borila sam se. Preživela samprošlo leto. Samo Tama zna kako, ali sampreživela. Nije bilo vajde od prisećanja na prošle dane, cmizdrenja i pokušavanja da privučem Zavulonovu pažnju. Od prošlogodišnjeg uragana nije progovorio ni reč sa mnom. Bila samsigurna da mi se neće obratiti sledečih sto godina. Kola se zaustaviše ispred mene, uz prodornu škripu guma. Pristojni automobil, „volvo". Stao je u mestu. Majmun obrijane glave isturi gnusno lice kroz prozor. Odmerio me od glave do pete. Zadovoljno se nacerio i prosiktao: „Koliko?" Ostadoh bezreči. „Koliko... za dva sata?“ Idiot obrijane glave se potrudio da bude precizniji. Pogledala samtablice. Nije iz Moskve. U tome je stvar. „Prostitutke su dalje niz drum, budalo", ljubazno samodgovorila. „Gubi se." „Vidi se da se odavno nisi tucala", nastavi razočarani idiot. Pokušavao je da spase obraz. „Dobro razmisli. Biću velikodušan." „Bolje čuvaj pare", posavetovala sam ga i pucnula prstima. „Trebače ti za popravku auta." Okrenula sam mu leđa i krenula ka zgradi. Dlan mi je blago brideo. „Gremlin" nije naročito teška vradžbina, ali sam je bacila u žurbi. Nematerijalno stvorenje se muvalo ispod haube „volvoa". Ne bi se moglo nazvati stvorenjem, već čvorištem energije sa opsesivnomstrašću za uništavanje tehnologije. S motorom je gotovo, ako bude imao sreće. Ako nema, eksplodiraće mu buržoaska elektronika. Biće to kraj karburatora, ventilatora, hidraulike i signalizacije, kakvih na sličnim automobilima ima u izobilju. Znam samo osnovne stvari o funkcionisanju automobila. Uprkos tome, imamjasnu sliku o učinku „gremlina". Razočarani vozač se odvezao. Nije hteo da gubi vreme na uzaludne rasprave. Pitala sam se da li će me se setiti kad kola pošašave. Moraće. Zavapiće: „Proklela me je, veštica!" Neće ni znati koliko je u pravu. Ta misao me je zabavljala, iako je dan bio nepovratno upropašćen. Kasnim na posao više od pet minuta. Posvađala sam se s majkom i još taj idiot u „volvou"... S takvim mislima sam prošla pored veličanstvenih, šljaštećih izloga. Podigla sam senku, refleksno i bez razmišljanja. Ušla sam u zgradu na vrata, nevidljiva običnim ljudima. Sedište Svetlih, nedaleko od Sokolske stanice metroa, maskirano je kao obična kancelarija. Mi smo na prestižnijoj lokaciji, sa interesantnijom kamuflažom. Ova zgrada, sedmospratnica sa radnjama luksuznim i po moskovskim standardima, ima još tri sprata, o kojima običan svet ništa ne zna. Izgrađeni su za potrebe sedišta Dnevne

straže. Vradžbine za skrivanje pravog izgleda zdanja su ugrađene u cigle i kamen. Obični ljudi, stanovnici zgrade, verovatno osećaju neobično golicanje u liftu. Čini im se da put od prvog do drugog sprata predugo traje... Lift zaista putuje duže, zato što je drugi sprat u stvari treći, dok je drugi nevidljiv. Na drugom su naše kancelarije, oružnica i tehnička služba. Još dva sprata su na vrhu zgrade. Ljudska bića o njima ništa ne znaju. Svaki dovoljno moćni Ini može pogledati kroz Sumrak i videti sumorni crni granit i lučne prozore, gotovo uvek zastrte debelim, teškim zavesama. Pre deset godina su postavili rashladne uređaje. Ružne kutije su se načičkale na zidovima. Temperatura je, pre klima-uređaja regulisana magijom. Zašto traćiti dragoceni resurs, kad je električna energija mnogo jeftinija? Jednom sam videla fotografiju kuće u Sumraku, delo veštog maga. Neverovatno zdanje! Ulica puna užurbanog, lepo obučenog sveta i automobila. Prozori stanova i izlozi prodavnica... slatka bakica gleda kroz prozor, na drugom spratu je mrzovoljna i smrknuta mačka. Životinje lako osećaju naše prisustvo... Naporedo s tim - dva ulaza iz Tverske, sa otvorenim vratima. Na jednim od njih je stajao mladi vampir, bezbednjak. Bezbrižno je čistio nokte. Iznad radnji je traka crnog kamena s grimiznim prozorima... Dva najviša sprata su pritiskala zgradu kao kameni šešir. Kad bih samo mogla da pokažem tu fotografiju stanarima zgrade. Znam da bi svi pomislili da posmatraju nevešto izrađenu fotomontažu. Neveštu, zato što je zgrada delovala tako nezgrapno... Kad je između Zavulona i mene sve bilo kako treba, pitala sam ga zašto su naše prostorije na tako čudan način isprepletene s ljudskim nastambama. Šef se nasmejao i objasnio da se Svetlima tako otežava eventualni napad. Naši protivnici zaziru od pogibije nevinih. Svi znaju da Svetli ne drže mnogo do ljudskih bića. I pored toga sami sebe sputavaju svakakvim licemernim trikovima. Zbog toga su sedamspratova sa stanovima pouzdan štit. Mala kancelarija na ulazu, pored dva lifta (za koje stanari nisu znali) delovala je prazno. Na šalteru nije bilo nikog, kao ni u fotelji ispred televizora. Trebalo mi je neko vreme da opazim dva bezbednjaka, koliko ih, prema pravilima službe uvek ima na straži. Videla sam vampira koji se zvao Kostja i koji se nedavno pridružio Straži i vukodlaka Vitalija iz Kostrome, još jednog civilnog uposlenika. Radio je za Stražu, otkad sam ja u njoj. Mirno su stajali u uglu. Vitalij se tiho kikotao. Svašta mi je prošlo kroz glavu. „Momci, šta to radite?“, pitala sam ih, ljutitim glasom. U ophođenju s vampirima i obortenjima (onaj koji mjenja oblik) ne valja biti preterano ljubazan. To su primitivne tovarne životinje - da i ne govorimo o činjenici da vampiri nisu živi, što ih ne sprečava da se prave jednakimsa magovima i vešticama. „Hodi ovamo, Aliska!“, reče Vitalij. Prizvao me je, okrenut leđima. „Ovo je prava zabava." Kostja se ispravio i hitro ustuknuo, postiđen mojomreakcijom. Prišla sam. Mišić je trčao ispod Vitalijevih nogu. Povremeno bi se ukipio ili skočio u vazduh. Skičao je, očajnički mlatarajući šapicama. Isprva nisam shvatala šta se dešava. Pogledala samga kroz Sumrak. Tako znači?

Golema, okretna mačka je skakala oko miša. Ponekad bi zamahnula šapom na sićušno stvorenje ili škljocnula čeljustima. To je bila primitivna iluzija, stvorena da muči sićušnog glodara. „Videćemo koliko će izdržati!", likovao je Vitalij. „Kladim se da će za minut crknuti od straha." „Vidim šta radite", rekla sam, iako mi se smrklo pred očima. „Sad vidim. Zabavljate se, zar ne? Da li ste poklekli pred lovačkiminstinktima?" Spustila sam ruku i dohvatila paralizovanog mišića. Mali, krzneni oblačić je drhtao u mojim rukama. Blago sam dunula na njega i izrekla odgovarajuću reč. Miš prestade da drhti. Ispružio se na momdlanu i zaspao. „Šta ti je?“, pitao je Vitalij, blago uvređenim tonom. „ Aliska, od tebe se očekuje da takve kuvaš u kazanu!" „Ima nekoliko takvih čarolija", priznala sam. „Ima i onih za koje je neophodna jetra vukodlaka, ubijenog u ponoć." Obortenjove oči zlobno zablistaše. Ćutao je. Bio je prenisko u hijerarhiji da bi se prepirao sa mnom. Možda sam obična veštica, patroldžija, ali me to čini mnogo moćnijomod vukodlaka najamnika. „Dobro, momci. Podsetite me na procedura u slučaju pronalaženja glodara, bubašvaba ili komaraca u objektu', govorila samsporim, lenjimglasom. „Procedura predviđa aktiviranje amajlije za kontrolu gamadi", oprezno će Vitalij. „Ako neko od stvorenja pokaže otpornost na dejstvo amajlije, dužni smo da ga s najvećompažnjomuhvatimo i predamo dežurnommagu na proveru." „Procedura vam je, dakle, poznata... To znači da se ne možete izgovarati na neznanje. Da li ste aktivirali amajliju?", pitao sam. Vukodlak pogleda vampira ispod oka i skrenu pogled. „Nismo." „Jasno mi je. Niste izvršili propisanu radnju. Bićete kažnjeni. Javite se dežurnom." Vukodlak je ćutao. „Ponovi moje reči, bezbednjače." Učinio je to. Bio je dovoljno pametan da shvati da prkos ne vodi nikuda. „Vratite se na stražarsku dužnost", rekla sam i pošla u levo, ne ispuštajući miša iz otvorenog dlana. „Prijatno", promrmlja vukodlak za mnom. Ta stvorenja ne znaju za disciplinu. Životinjski deo njihove ličnosti je i suviše snažan. „Nadam se da ćete u pravom okršaju pokazati polovinu hrabrosti ovog miša", rekla sam na ulasku u lift. Učinilo mi se da je mladi vampir postiđen i da mu je drago što se okrutna zabava okončala. Ušla samu odeljenje s mišemu ruci i izazvala provalu negodovanja. Ana Lemeševa, najstarija veštica u smeni, htede da se upusti u omiljenu litaniju o mladimljudima koji ne znaju red: „U Staljinovo doba bi svi koji kasne na posao makar i pet minuta završili na Kolimi, kuvajući travuljine", ali je i ona zanemela kad je videla miša. Žana Gromova se zakikota. Pitala me je da li nameravam da spremim

„lopovski eliksir", u kom je kuvani miš osnovni sastojak i šta planiram da ukradem. Olja Meljnikova prestade da maže nokte, da bi mi čestitala na uspešnomlovu. Nehajno sam stavila uspavano stvorenje na sto, kao da nikad ne dolazim na posao bezsvežeg miša. Upoznala samih sa stražarskomrazbibrigom. Ana odmahnu glavom. „Da li si zato zakasnila?" „Delimično", iskreno sam odvratila. „Ana Tihonovna, nisam imala sreće u saobraćaju. Zatimsamnaišla na ta dva, za igru raspoložena bezbednjaka." Ana je stara, iskusna veštica. Takva se ne može zavarati drčnim nastupom. Ima više od sto godina. Nakon svega što je videla, igra s mišemjoj se neće činiti okrutnom. Ipak je napućila usne i obznanila: „Vukodlaci jednostavno ne razumeju ideju dužnosti. Službovala sam u Revelu. Prepričavali smo sledeću poslovicu: ’Kad pošaljete vukodlaka na stražu, pošaljite i vešticu da ga čuva.’ Šta bi se desilo da je napadački odred Svetlih nasrnuo na ulaz, dok su ta dvojica posmatrala ovog glodara? Možda su Svetli poslali miša. Ovo je sramota. Mislimda bi trebalo insistirati na oštrijoj kazni, Alja.“ „Bič“, tiho će Lenka Kirejeva. Zabacila je dugu, crvenu kosu. Svi smo joj zavideli na njoj. Tešile smo se što ostatak nije bio na istomnivou. „Odustajanje od kažnjavanja bičem bila je velika greška", hladno dodade Ana. „Baci to biće kroz prozor, Alisa.“ „Žao mi ga je“, pobunila samse. „Budale poput njih su odgovorne za loš glas koji prati Tamne. Ljudi misle da smo karikature, obesni sadisti i čudovišta... Zašto su mučili sirotog miša?“ „Mučenje proizvodi izvesno pražnjenje energije", reče Olja, dok je zavrtala poklopac laka za nokte. „Ali vrlo malo...“ Mahnula je rukama. Zana prezrivo frknu. „Pražnjenje! Utrošili su toliko energije za stvaranje iluzije mačke da bi morali da preplaše tonu miševa kako bi nadoknadili izgubljenu." „Lako ćemo odrediti nepoznatu veličinu", predloži Olja. „Mučićemo ovog miša do smrti i izmeriti ukupnu oslobođenu energiju... treba namvagica." „Grozna si", gnevno će Lena. „A, ti imaš pravo, Alisa! Mogu li da uzmemmiša?" „Šta će ti?“, žustro samodvratila. „Daću ga mojoj kćeri. Ima šest godina. Vreme je da nauči da brine o nekom. To je dobro za devojčicu.“ Zavladala je neprijatna tišina. To nije neobična pojava. Ini retko imaju decu koja su Ini... To se gotovo nikad ne događa. Vampirima je mnogo lakše. Mogu inicirati sopstvenu decu. Obortenjima je još lakše. Njihova deca po pravilu nasleđuju roditeljsku sposobnost. Mi i Svetli nemamo tako dobre izglede. Lena nije imala sreće, iako je njen muž tamni mag i bivši pripadnik Dnevne straže. Povukao se nakon ranjavanja, da bi započeo karijeru poslovnog čoveka. „Miševi ne žive dugo“, primeti Olja. „Proliće more suza." „To nije problem. Živeće taj dugo kod mene", nasmejala se Lena. „Garantujem mu deset godina. Pavel i ja ćemo se pobrinuti za to."

„Uzmi ga, onda!", rekla sami velikodušno pokazala miša. „Obilaziću ga." „Da li si ga duboko uspavala?", pitala je Lena, hvatajući miša za rep. „Sigurna samda se neće probuditi pre mraka." „Sjajno." Odnela je miša na svoj sto. Izbacila je flopi diskove iz kartonske kutije da bi napravila mesta za sićušno stvorenje. „Kupi kavez", posavetovala je Olga. Divila se sopstvenim noktima. „Ili akvarijum, inače će sve izgristi i posrati." Ana Lemeševa je pažljivo slušala razgovor. Udarila je dlanomo dlan. „Dobro, devojke. Okončajte zabavu. Nesrečno stvorenje je zbrinuto. Našlo je novi dom. Problem nije mogao biti elegantnije rešen. Započnimo službeni deo sastanka." Bila je stroga ali nezlobiva šefica. Nikog nije maltretirala bez razloga. Dopuštala je glupiranje i raniji odlazak s posla, u opravdanim slučajevima. Nije se šalila kad je posao bio u pitanju. Devojke su zauzele svoja mesta. Soba za sastanke bila je mala. Zgrada je načinjena za manji broj službenika. Jedva su stala dva stola za nas i treći, veći za Anu Lemeševu. Odaja me je podsećala na školsku učionicu u nekom seocetu, s mnogo učenika i jednimučiteljem. Lemeševa je sačekala da uključimo kompjutere i da se konektujemo na mrežu. Počela je zvonkimglasom: „Za danas su predviđene uobičajene dužnosti. Patroliraćemo jugoistočnim delom Moskve. Izabraćete partnere među slobodnimoperativama u stražari.“ Obično patroliramo u parovima. Veštica i jedan obortenj ili vampir. Ako je nivo patrole viši, dobijamo vešce ili mlađe magove za partnere. To se retko dešava. „Lenočka, ti ćeš patrolirati Vihinomi Ljublinom.“ Lena Kirejeva je počela partiju pasijansa na kompjuteru. Htela je da se pobuni. Znam i zašto. To je velika i udaljena oblast. Uzalud će se buniti. Ana Lemeševa će isterati svoje. Kirejeva nije mogla da sakrije nezadovoljstvo raspodelomrejona. U tom trenutku zazvoni telefon na Leninom stolu. Izmenjale smo poglede. Lena se uozbiljila. To je direktna veza sa šefomoperacija. Taj ne zove uzalud. „Da“, reče Lemeševa. „Da. Naravno. Razumem. Zapamtila samsve podatke." Izraz joj nakratko postade nedokučiv. Dežurni mag je telepatskim putem slao podatke o operaciji. To znači da se sprema nešto ozbiljno. Čeka nas zahtevan posao. „Spremite metle...“, tiho će Lenka. Tih nekoliko reči iz starog crtaća smo usvojile kao nezvanični moto. „Pitamse koga će poslati", rekla je. Ana Tihonova spusti slušalicu, s čvrstimodlučnimizrazomlica. „Idemo autobusom, devojke. Idemo svi. Požurite." „Toliko o tvojimmetlama." Dogodiće se nešto značajno. Sve sluti na borbu.

GLAVA 2. Minibus je vozio Denjiška, mladi tamni mag. Bio je toliko lenj da je više voleo da radi u garaži s vampirima i ostalom boranijom. Lenjost nije podrazumevala neveštu vožnju. Dobro je naučio nekoliko čini, neophodnih za taj posao. Leteli smo drumom. Odmicali smo iz centra ka periferiji, brzinom o kojoj je predsednička kolona mogla samo da sanja. Osećala sam pražnjenje energije, dok je pretraživao linije verovatnoće, nagonio policajce i da okrenu glavu i druge vozače da se sklone. Pored njega je sedeo Edgar, zdepasti crnomanjasti crnokosi mag iz Estonije. Nije ličio na čoveka s Baltika. Posedovao je magijske moći drugog reda. U vozilu nas je bilo devetoro. Ne sećam se kad je Ana Lemeševa poslednji put napustila zgradu Straže. Sedela je na stolici pored vrata. Sipala je neophodne podatke monotonimglasom: „Darja Leonidova Romašova. Stara šezdeset tri godine. Izgleda mnogo mlađe. Verovatno se stalno pothranjivala energijom. Pretpostavljam da je veštica, ali bi mogla biti i tamni mag. Četiri godine je na posmatranju, kao neregistrovani Ini.“ Na ovom mestu je dozvolila sebi kratku, sočnu psovku na račun aljkavih službenika odeljenja za pronalaženje Inih. „Izgleda da je odbijala sve kontakte. Izbegavala je razgovore na mistične teme, pozivajući se na pobožnost! Kakve veze sposobnosti Inih imaju sa verom? Pitanje je ko je bio taj njihov Hrist.“ „Ne huli, Ana Tihonovna", tiho ali energično reče Lenka. „I ja verujem u Gospoda." „Žao mi je, Leno“, reče Lemeševa, uz klimoglav. „Nisam htela da te vređam. Nastavimo... Romanšova je verovatno zarađivala sitne pare od magije. Spravljala je ljubavne napitke, nektare mržnje i prokletstva. Skidala je kletve..." „Standardni šarlatanski repertoar", dodala sam. „Nije ni čudo što je niko nije ozbiljno proverio." „Da li je neko pratio njene rezultate, da vidi da li je zaista pomagala mušterijama?" pitala je Lemeševa. „Nije. Napisaću izveštaj. Ako Zavulon proceni da je to dobro obavljen posao, može da me otpusti. Ionako samzrela za penziju." Olga je upozoravajuće pročistila grlo. „Spremna sam da mu sve skrešem u lice!", nastavi razgoropađena Lemeševa. „Kako je to moguće, molim vas? Četiri godine sumnjaju da je veštica, a niko ništa ne proverava. To je uobičajena procedura. Šaljemo agenta i vrebamo oslobađanje moći... Svetli su, uzgred, baš tako postupili." U tome je stvar. Shvatila sam razlog za mobilisanje snaga. Problem nije u ludoj veštici, koja je prešla granice dozvoljenog ponašanja. Očekuje nas bitka s Noćnom stražom. Vitalij je nerazgovetno režao ispred mene. Procenila sam da se ne raduje predstojećem sukobu, već da pribira hrabrost. Smeli lovac na miševe se olenjio na

stražarskoj dužnosti. Zlobno sam se osmehnula. Vukodlak zareža i isturi zube. Porasli su pred mojimočima. Donja vilica se izbočila. „Vitalij, poštedi nas spektakularnog preobražaja u vozilu", oštro ga ukori Lemeševa. „Pseći vonj je neizdržljiv na ovoj vrućini!" Tri vampira na zadnjem sedištu uglas se nasmejaše. Dobro sam poznavala te momke. Videla sam ih na delu. Nisu budili odvratnost kao većina neumrlih. Tri brata su rođena s godinu dana razlike kao snažni, dobro građeni muškarci iz normalne ljudske porodice. Prvo je najstariji postao vampir, u padobranskoj jedinici. Učinio je to namerno, iz ideoloških pobuda. Pretpostavljeni oficir, vampir, predložio mu je da postane neumrli. Njegova jedinica se u to vreme borila na jugu. Mladić se složio, pošto su stvari loše išle. Jedinica je nakon toga postala mnogo efikasnija u borbi. Ubijanje desetak neprijatelja tokom noći i duboki prodori u neprijateljsku pozadinu su čak i za neiskusnog vampira bili dečja igra. Mladić je po povratku u civilni život otkrio mlađoj braći šta mu se dogodilo. Spremno su mu ponudili vratove. „Koliko je ih je tamo, Ana Tihonovna?" pitala je Olga. „Mislimna Svetle?" „Nema ih mnogo. Četvoro... možda petoro. Ali“, Lemeševa pređe ozbiljnim pogledom preko svih u minibusu „ne smete se opustiti, devojke. Među njima je bar jedan svetli mag drugog stepena.“ Najstariji vampir zviznu. Vampiri nisu imali šta da traže u sukobu s magom. Pogotovo tako moćnim. Ako su tamo dvojica... „Tamo je i ženski obortenj“, reče Lemeševa, gledajući na mene. Stisnula sam zube. Znači, Tigrica je tamo. Svetli je zovu borbeni mag, obortenj. Moja stara poznanica. Učini mi se da me boli desno rame, koje mi je davno iščašila. Nisamzaboravila rane na licu, četiri duboke i krvave posekotine od kandže. Zavulon mi je tada pomogao. Izviđao me je u potpunosti. Nikakvi tragovi nisu ostali na mom zdravlju ili izgledu. Tada sam ušla u bitku hrabro i veselo, svesna njegovog pogleda punog odobravanja i suzdržanog, strpljivog osmeha. Gotovo je s tim. To pripada prošlosti, Aliska. Šta je bilo, bilo je. Zaboravi na to i ne muči sebe. Ako ti sad iskidaju lice, moraćeš da nosiš feredžu dok ne dođeš na red za magijsko lečenje. To neće trajati manje od šest meseci. Imaću sreće ako me predlože za potpuno izlečenje, uključujući i kozmetičku magiju. „Nek svako proveri opremu“, naredila je Ana Lemeševa. Devojke su se uznemirile. Potapšala sam džepove, tražeći paketiće, bočice i amajlije. Moć veštica ne proističe isključivo iz kontrolisanja energije Sumraka. Koristimo i pomoćna sredstva, za razliku od magova. „Alisa?“ Pogledala samLemeševu. „Imaš li neki predlog?" Ovo mi više odgovara. Sad moram da mislim o budućnosti, umesto o prošlosti. „Operativci mogu da neutrališu Tigricu. Sva četvorica." „Ne treba nam pomoč, Aliska", dobrodušno če najstariji brat, vampir. „Snaći ćemo se.“ Lemeševa klimnu, posle kraćeg razmišljanja. „Dobro. Vas trojica ćete raditi zajedno. Vitalij će ostati sa mnom, u rezervi."

Vukodlak se zadovoljno smejuljio. Kakva budala. Lemeševa će ga baciti u vatru kao cepanicu, pravo u najgušće plamenove. „A nas četvoro..." „Petoro", ispravila me je Lemeševa. Opa, i stara veštica je odlučila da se oproba u borbi. „Nas petoro ćemo napraviti Krug moći", predložila sam. „Predaćemo svu snagu Edgaru. Denjiška će održavati kontakt sa štabom." Minibus poskoči preko niza rupa i grbina. Ušli smo u dvorište. „Da, to je jedini mogući način delovanja", složila se Lemeševa. „Svi ste čuli! To je naš plan." Obradovala sam se zato što je moj plan u celosti prihvaćen. Ostala sam veštica, ratnica, uprkos ličnim problemima. Otišla sam korak dalje i samoinicijativno preuzela ulogu najstarije veštice, koja odlučuje o taktici. „Predlažemda potražimo pomoć, ako tamo zateknemo dva maga drugog reda." „Iscrpeli smo sve rezerve", planula je Lemeševa. „Ipak, još imamo ponekog asa, ili aduta, u rukavu." Vitalij iznenađeno pogleda vešticu. Ponosno se nacerio vučjim čeljustima. Kakav idiot. Nije mislila na njega. Nije on nikakav as, samo sitna karta... a pogotovo nije adut. „Dobro, cure, počinjemo!" Minibus je stao. Ana Lemeševa okretno iskoči napolje i mahnu levom rukom. Fina crna prašina se razlete oko njenih prstiju i čarolija odvraćanja pažnje očas prekri dvorište. Obični ljudi nas neće videti, ma šta mi radili. Izašli smo iz minibusa. Bilo je to obično dvorište u Južnom Butovu. Uh, kakva rupa... radije bih živela u Mitiščahu ili Litkarinu, nego što bih se na papiru vodila kao Moskovljanka i živela na ovako strašnom mestu. Okolina je bila depresivna: kuće, zakržljalo drveće koje pokušava da opstane na tvrdoj ilovači i izraubovani mali automobili oko ulaza, ali... „Hajdemo!" Lemeševa me snažno gurnula. Zaustavila sam se na nekoliko metara od autobusa. Umalo da upadnem u jamu s peskom, u kojoj su petogodišnji dečak i devojčica raspravljali o tajanstvenoj veštini gradnje peščanih zamkova. Čak me ni deca nisu videla, iako su mnogo osetljivija na prisustvo Inih. Vampirska braća projuriše kraj mene, kao tri senke. Opkolili su minibus. Njihov preobražaj bio je u punom jeku: Očnjaci su im rasli, koža im je poprimila bledi, bolesni izgled, tipičan za neumrle... „Krug“, dreknu Lemeševa. Jurnula sam ka minibusu kao strela i zgrabila Olju i Lenu za ruke. Stara veštica je tako jaka! Neko je stajao na ulazu u zgradu, vidljiv samo Inima - nizak, zdepast muškarac... upravo tako, običan momak u turskom teksasu i sintetičkoj majici, sa smešnom kapom na glavi. Ovo ne sluti na dobro. Prepoznala samSemjona, maga izuzetne moći. Retko je koristio. Još gore je što je on mag s velikimterenskimiskustvom.

Osećala sam njegov pogled na sebi - čvrst, prodoran i prilagodljiv, kao hirurški nož. Okrenuo se i ušao u zgradu. Ovo stvarno ne sluti na dobro! Zana zgrabi Olgu za ruku. Ana Lemeševa je zatvorila krug i sva moja osećanja nestadoše. Postali smo živi akumulator, povezan s Edgarom, koji se kretao ka ulazu, lakim, lenjimkorakom. Izgledao je isto u Sumraku, kao i u ljudskoj ravni postojanja. Edgar pođe uza stepenice, za svojim protivnikom. Nije napadnut na stepeništu. Čekali su ga na vratima stana. Gledale smo svet njegovim očima okupljene u Krugu moći. Vrata su u ljudskom svetu bila otvorena. U Sumraku su bila zatvorena čvrstim zidom. Dva maga su stajala na odmorištu. Semjon i Garik. Nisam ništa osećala, ali sam mogla da mislim. Razmišljala sam hladno, pribrano i sporo. Ovo je kraj. Dva maga od kojih je svako jednak ili moćniji od Edgara. „Vrata su zatvorena", reče Semjon. „U toku je operacija Noćne straže." Edgar se ljubazno naklonio. „Razumem, ali znamda je u toku operacija Dnevne straže." „Šta hoćeš?" Semjon iskorači u stranu. Tigrica je stajala u uskom hodniku iza njega. Golema zver, obrasla sjajnimkrznom, izazivački se cerila. Na šta Lemeševa računa? Ne možemo s njima izaći na kraj. To je nemoguće! „Želimo da odvedemo osobu koja nam pripada", reče Edgar, uz sleganje ramenima. „To je sve." „Veštica je uhapšena i optužena zbog magijske intervencije trećeg reda, ubistva, upražnjavanja crne magije bez dozvole i skrivanja sposobnosti Ine." „Isprovocirali ste je da stupi u akciju", reče Edgar. „Dnevna straža će preuzeti istražne radnje." „Neće." Semjon se naslonio na zid. Plava mahovina uplašeno ustuknu od njega. Pokušavala je da se što više udalji od maga. „Stvar je rešena." Garik je ćutao. Igrao se malom amajlijom. Ličila je na kocku od slonovače. Njeni zraci ispuniše odaju. To je najverovatnije obični magijski akumulator. „Ulazimunutra, da bih uzeo ono što nampripada", reče Edgar. Bio je neverovatno pribran. Da li i on zna nešto što ja ne znam? Svetli magovi su ćutali. Očigledna glupost protivnika ih je nagonila na oprez. Sudbina veštice je zavisila od Straže koja će obaviti istragu. Odbranićemo je i regrutovati, ako je se dočepamo. Izgubiće glavu ako padne u ruke Svetlima. Bolje ona nego svi mi! Dva maga drugog reda, obortenj i dva ili tri Ina u stanu! Smrviće nas! „Ulazim", mirno prozbori Edgar i načini korak napred. Sumrak oko njega je urlikao, kao da je pun moći - mag je postavio zaštitno polje. Bitka je počela. Svetli su napali posle Edgarovog prvog koraka. Nisu potegli smrtonosne čini, već obično „guranje". Pokušali su da ga potisnu sa stepeništa. Edgar se povio, kao da hoda nasuprot snažnom vetru. Obrisi zaštitnog vrtloga oko njega postadoše vidljivi. Primitivna i nimalo spektakularna bitka se vodila na nivou čiste energije. Ah, da je

samo umesto Edgara bio Zavulon! U sekundi bi pomeo Svetle. Naterao bi ih da utroše svu energiju. Zatim bi ih odgurnuo u stranu, isceđene i lišene moći. Edgar se sjajno borio. Pet sekundi je napredovao nošen sopstvenom snagom. Potisnuo je neprijateljsku čin do vrata stana. Osetih hladnoću u prstima. Mag je crpeo našu moć. Svetli su se ukočili, kad su otkrili energetski kanal između nas i Edgara. Nisu pokušali da ga prekinu. Ishitreno petljanje bi samo omogućilo Estoncu da se domogne njihove energije. Jednostavno su povećali pritisak, uzdajući se u vlastitu premoć. Pomislila samda su i magovi u stanu počeli da ih hrane energijom. Nakratko smo bili u ravnoteži. Struja naše kombinovane moći pojačala je Edgarov pritisak. Ali Svetli su imali rezerve. Kockica u Iljinim rukama se iskrunila i rasula po podu, u obliku zlatne prašine. Njihov protivudar odbaci Edgara za metar. Olga zastenja pored mene. Iscrpla je osnovne zalihe moći. Crpla je iz najdubljih rezervi, koje se ne mogu tako lako nadoknaditi. Danas nije bila u velikoj formi. Čemu se Lemeševa nada? Čula sambuku iza Svetlih. Vampirska braća... sigurno su se popeli na balkon. Magovi kao da nisu znali šta se iza njih događa. Samo je Tigrica krenula u pravcu buke. Gurala je lakši nameštaj s puta i trgala linoleum kandžama. Odmah zatim sam čula žalobni urlik jednog od vampirske braće. Tri vampira neće biti dovoljna za obortenja. „Vitalij!“, kratko komandova Lemeševa. Misaona komanda kliznu kroz Sumrak i naš vukodlak jurnu ka vratima stana. Odbacio je odeću, preobražavajući se u trku. Golemi vuk se pojavi iza Edgara i jurnu napred, kao da ne mari za magove. To je bila dobra ideja. Vukodlak nalete na vatrenu munju. Jedan od Svetlih, dotad u rezervi, uze učešće u bici. Smesta je pokazao da se ne šali. Plamen zahvati vukodlakovo gusto, smeđe krzno. Poskočio je i pao na pod. Mlatarao je kandžama. Valjao se po podu, da bi ugasio vatru. Da je nastavio napad, imao bi šanse da stigne do maga, pre nego što ispali drugu vatrenu loptu... Izgleda da je proveo previše vremena na stražarskimdužnostima. Vitalij se borio s plamenovima, dok su ga nova pražnjenja obasipala iz tame. Drugo, treće, četvrto... Briznula je krv. Izgoreli komadi mesa poleteše okolo. Vuk je otegnuto urliknuo, nakon čega se zauvek ućutao. Trzao je zadnjim šapama. Zapaljeni rep je ležao među njima. Izgledao je veoma lepo. Na grudima mi je visila amajlija, kristalna bočica s crvenom kapljicom. Zdrobila sam je u sitne komade, što nije bio dobar znak. Ponestajalo mi je snage. Crpla sam poslednje rezerve. Kap krvi žene koja je umrla rađajući Inog veoma je moćan izvor energije, ali ni on neće dugo trajati. „Lena!“, zapovedi Lemeševa. Ponovo sam osetila bezglasnu komandu. Lena napusti Krug. Kretala se polako, kao mesečarka. Desnica mi ostade prazna. Trans je oslabio nekoliko sekundi, koliko je trebalo Ani Lemeševoj da me uhvati. Imala sam dovoljno vremena da vidim da nešto stoji u središtu Kruga - stočić na sklapanje od crnog drveta, s uskim sečivom od uglačanog čelika. Lena je stajala pored rupe s peskom. Posmatrala je dečicu u igri, kao da bira jedno od njih.

„Devojčicu!“, povika Lemeševa. „Jedna devojčica je korisnija od tuceta dečaka!" Shvatila sam sve izuzev dve stvari. Nisam znala kako je Ana Lemešova izdejstvovala pravo na prinošenje ljudske žrtve, niti zašto je spremna da utroši ogromnu moć za spasavanje jedne obične veštice? Lemeševa me je dohvatila za ruku. Ponovo sam postala beslovesni deo Kruga moći. Sabili su Edgara u ugao stepeništa. Ne samo da su ga naterali na uzmak, već su pokušavali da ga smrskaju o zid. Podigao je ruku: „ Stanite!" Strašan bol... Krug je crpeo poslednje zalihe iz mene. Olga se ispraznila. Drhtala je među nama, isceđena, kao da drži goli strujni kabl. Zana je ćutala. Glava joj je padala na grudi. „Imamo pravo da prinesemo žrtvu", mirno će Edgar. „Ako je ne pustite..." Svetli se ukočiše. Videla sam kako izmenjuju poglede i kako Garik odmahuje glavom. Mislimda namje Semjon odmah poverovao. Prinošenje žrtve oslobađa ogromnu količinu energije, pogotovo ako je žrtva dete i ako se prinosi usred Kruga moći, rukom iskusne veštice. Lena Kirejeva je stajala u krugu, s nožemu rukama. Devojčica je ležala na crnomstolu. Svetli nam se ne bi mogli odupreti, ako bismo oslobođenu energiju usmerili ka Edgaru. I oni raspolažu ekstremnimmetodama, ali da li imaju dozvolu da ih upotrebe? Tigrica skoči u hodnik. Sigurno je shvatila šta spremamo, dok se borila s vampirskombraćomna balkonu. „Ne možete nas sprečiti", reče Edgar iz pozadine. „Ipak ćemo uzeti ono što nam pripada. Ljudsko dete će umreti vašomkrivicom." Svetli su bili zatečeni razvojem događaja. To ne iznenađuje. Hapšenje veštice nije nagoveštavalo neprilike. To je kao kad bi neka od supersila pretila nuklearnim napadom zbog uhvaćenog špijuna. Ini ne prete koriščenjem magije prvog reda, zbog čarke među terenskimagentima. Svetli su i dalje vršili pritisak na našeg maga. Pritiskali su ga, možda po inerciji, a mi nismo imale snage za deljenje s Edgarom. Olga se onesvestila i ukočila. Stajala je u Krugu kao oklembešena lutka. Zana je klečala na kolenima. Herojski se držala za ostale, crpeći poslednje zalihe moći. Lenino lice se izobličilo u bolnoj grimasi. Podigla je nož iznad usplahirene devojčice. Bila je pri svesti, da bi pražnjenje energije bilo što snažnije. Ležala je sapeta čarolijom ćutnje. Imala sam osećaj da mi je telo od vate. Zaljuljala samse na nogama. Bolje da požure... neću izdržati... „Stanite!", povika Semjon. „Predaćemo vešticu!" Održi... održi Krug. Pokušala sam da skupim energiju iz okolnog prostora, iz na smrt preplašene devojčice, iz prolaznika nesvesnih magijskog odmeravanja. Zalud sam se trudila. Bila sam isceđena do kraja. To je zbog Lemeševe... pokvarena je, stoji tamo jača nego sve ostale... umrećemo ovde zbog beskorisne starice, opstaće, to ništavno stvorenje... Svetli su već gurnuli izboranu, punačku ženu u Edgarovo naručje. Nije znala šta

se događa. Unezvereno se obazirala oko sebe. Pokušavala je da se prekrsti. „Platićete za ovo“, behu Semjonove poslednje reči. Edgar oštrim trzajem povuče veštici ruke iza leđa. Nije imao vremena za objašnjavanje, ni snage za magiju. Povukao je niza stepenice. Sačuvaj Krug... Žrtvovanje je čin takve magijske moći da je bolje sačuvati ga u rezervi. To pravo je verovatno stečeno pre dvadeset ili trideset godina, mudrom upotrebom spletki i provokacija. Zato je Kirejeva još stajala, kamena lica, iznad devojčice, sa blistavim nožem u ruci, spremna da joj iseče srce jednim zamahom, dok je Denjiška monotono recitovao odgovarajuće čarolije. U svakom trenutku možemo doći u posed moćne energije... iako će biti bolje ako je ne oslobodimo. Sačuvaj Krug... Izvukla sam se samo zahvaljujući svom besu. Spasao me je nakupljeni gnev zbog čitavog neuspešnog dana, zbog svih prošlogodišnjih neuspeha, i gnev usmeren na Lemeševu, koja očigledno zna mnogo više od onog što nam govori. Ne znam gde sam pronašla poslednje ostatke snage, ali sam ih pronašla! Poslala sam je kroz mlitava tela Olge i Zane, da bi je Lemeševa prosledila Edgaru. U minibus su prvo ušla vampirska braća... beskorisni terenski agenti... Zatim je Lenka pustila devojčicu, koja urlajući pobeže. Denjiška prestade da recituje čarolije i podiže stočić da bi ga ubacio u zadnji deo minibusa. Lemeševa tek tada prekide Krug. „U autobus", povika Lemeševa. „Brzo!" Pojavio se Edgar. Bar je on delovao prilično veselo. Gurnuo je vešticu u zadnji deo autobusa i skočio na sedište pored Denjiške. Ana Lemeševa je dovukla Olgu do autobusa. Ja sampomogla Zani. Bila je pri svesti, ali u groznomstanju. „Ko ste vi? Ko ste vi?“, zapomagala je spasena žena. Ućutala je kad je Lemeševa ošamarila preko lica. „Nagari, Denjiška", rekla sam. Kao da je neko trebalo da mu govori... Izjurili smo iz dvorišta uz škripu guma. Edgar je zario lice u šake. Raščišćavao namje put, ispravljajući linije verovatnoće. „Nije ti dobro, Aliska?“, pitala je Lena s nepatvorenom radoznalošću. Stisnula sam zube i odmahnula glavom. Lena se požalila: „Potpuno sam iscrpljena. Moraću da uzmemodmor." Spasena veštica je tiho cvilela, dok nije presrela moj pogled, pun mržnje. Smesta se ućutala. Pokušala je da se odmakne unazad, što dalje od mene. Nije mogla od vampira. Bili su izubijani, krvavi i gnevni. Mislim da su bili dovoljno razumni da ne srljaju na obortenja, ali je svakog bar jednomdobro zahvatila kandžama. „Pretvorili su Vitalika u prah i pepeo", turobno će Denjiška. „Bio je idiot, naravno, ali je bio naš idiot... Ana Tihonovna, da li si sigurna da je ova kučka vredna ovolikog truda?" „Naređenje je stiglo od Zavulona", odgovori Lemeševa. „On verovatno najbolje zna." „U tom slučaju nam je mogao pomoći", morala sam da napomenem. „Ovo je bio posao za osobu njegovih moći, a ne za nas." Ana Lemeševa me je ljubopitljivo odmerila.

„Ne bih rekla. Obavile ste odličan posao, devojke. To je bio veličanstven poduhvat. Nisammislila da ćete dati toliko energije." Pokušavala sam da ne zaplačem kao dete. Pogledala sam Olgu da bih zaustavila suze. Još nije došla sebi. To me je malo utešilo. Prošla je mnogo gore od mene. S mukom sam se podigla i ošamarila Olgu po obrazu. Nije reagovala. Uštinula samje. Nije ni mrdnula. Svi su me radoznalo posmatrali. Čak su i vampiri prestali da ližu rane i psuju u bradu. Čekali su. „Možeš li da joj pomogneš, Ana Tihonovna?" pitala sam je. „Povređena je na dužnosti. Prema pravilniku..." „Alisa, draga moja, kako da joj pomognem?", pitala je Lemeševa, brižnim glasom. „Mrtva je. Umrla je pre pet minuta. Pogrešno je precenila i iscrpla svu snagu." Trznula sam glavu. Olgino mlitavo telo trzalo se napred-nazad. Brada joj je lupkala po grudima. „Kako je moguće da nisi znala?", prošapta Zana. „Aliska, šta ti se desilo?" Nikakve vradžbine nisu potrebne za razlikovanje mrtvih od živih. To je stvar elementarne moći. Suptilno prisustvo koje neki zovu duša odmah se oseti... ako ga ima. „Potrošila si suviše snage!" reče Lenka. „O, Alisa, načisto si se ispraznila! Ispraznila si se za narednih pet godina, baš kao Julija Brijanceva. Ona se pre dve godine ispraznila tokomjedne operacije. Još nije uspela da uđe u Sumrak!" „Ne gaji preterane nade", izustila sam. Pokušavala sam da održim miran izraz lica. „Pravilnik kaže da će mi služba pomoći da obnovimsnagu." Samoj sebi samjadno zvučala. „Da li su pomogli Brijancevoj?" pitala je Lena. Ana Lemeševa uzdahnu i reče: „Alisa, da li je sve bilo po pravilniku pre godinu dana, kad je Zavulon bio zagrejan za tebe?" Romanševa je histerično zaskičala, pre nego što samstigla da odgovorim: „Gde me vodite? Gde me vodite?" Otkačila sam. Obrušila sam se na neregistrovanu vešticu. Grebala sam je po licu. Htela sam da je teško naružim. Bila je toliko uplašena da nije ni pokušala da pruži otpor. Tukla sam je čitavih tri minuta, uz pokliče odobravanja vampirske braće, prekore Lemeševe i Lenkino i Zanino sokoljenje. Samo je mrtva Olga ćutala. Stalno samse saplitala o nju u pretrpanomminibusu. Znala samda bi me podržala. Sela samda povratimdah. Stara veštica je jecala, opipavajući krvavo lice. Kad bi samo pošli za nama! Zagrizla bih grla Svetlih kao vampirica! Sredila bi ih bez magije. Ali, niko nije krenuo za nama. Naš povratak se ni uz najbolju volju ne bi mogao nazvati trijumfalnim. Vampiri su ćutke poneli Olgino telo, kao da shvataju tragiku situacije. Zašto je ne bi razumeli? Zamenili su život za neživot, ali mogu da misle i osećaju. Teoretski mogu tako do kraja večnosti. Olga je za uvek otišla. Denjiška je odvezao minibus na parkiralište. Edgar zgrabi spasenu vešticu za ruku. Poveo je ka zgradi Straže. Nije se opirala. Išla samna čelu povorke.

Nošenje leša prometnim ulicama Moskve, nedaleko od zidina Kremlja, nije jednostavan zadatak, čak i pod zaštitom skrivajuće čini Lemeševe. Niko nas nije gledao. Ljudi bi samo ubrzali korak i prošli pored povorke. Sumrak se uskovitlao. Tkanje postojanja je ovde i suviše tanko. Ima previše krvi i osećanja. Tragovi prošlosti su preterano vidljivi. Postoje mesta na kojima su granice između ljudskog sveta i Sumraka gotovo neprimetne. Centar Moskve je jedno od njih. Da sam bila u normalnom stanju, videla bih vihore moći koja hrle iz dubina različitih stvarnosti. Verovatno ni Zavulon ne bi mogao objasniti šta stoji iza njih. Nismo mogle ništa drugo do da se uzdržimo od reagovanja i zanemarimo pohlepni dah Sumraka, koji je osetio smrt veštice na magijskommegdanu. „Brže!“, reče Lemeševa. Vampiri ubrzaše korak. Sumrak je bivao sve nemirniji. Ja to nisamznala. Ušli smo na vrata, nevidljiva ljudskim bićima. Lena je morala da uvede Zanu i mene. Kolege su trčale k nama. Veštica je ponovo zaurlala. Odveli su je na deseti sprat, u sobu za ispitivanje. Olga je predata magovima iz isceliteljskog odeljenja. Nije bilo nade da će joj pomoći, ali se smrt morala zvanično utvrditi. Jedan od dežurnih iscelitelja nas je pažljivo proučio. Zabrinuto je vrteo glavom, gledajući Zanu. Namrštio se pri pogledu na ranjene vampire. Sledio se kad samja došla na red. „Da li je zbilja tako strašno?", pitala samga. „Blago rečeno", rekao je bez suvišne sentimentalnosti. „Alisa, na šta si mislila kad si se lišila sve svoje moći?" „Postupala sam u skladu s naređenjima", odgovorila sam. Bila sam na ivici suza. „Edgar bi bio mrtav da nisam. Namerio se na dva maga drugog reda!" Iscelitelj klimnu. „Pokazala si hvale vredan borbeni žar, Alisa. Platila si previsoku cenu." Edgar je nezaustavljivo grabio ka liftu. Zastao je da bi me osmotrio sa simpatijama. Prišao mi je i poljubio u dlan. Baltički tipovi uvek izigravaju viktorijanske džentlmene. „Alisa, dugujem ti najdublju zahvalnost! Osetio sam da daješ sve od sebe. Plašio samda će ti se desiti isto što i Olgi." Obratio se iscelitelju. „Karle Ljvoviču, šta možeš da učiniš za ovu hrabru devojku?" „Bojim se da se tu ništa ne može učiniti", odgovori iscelitelj i slegnu ramenima. „Alisa je izvlačila snagu iz vlastite duše. Njeno stanje se može porediti sa akutnom distrofijom, ako shvatate šta hoću da kažem. Kad telo nema dovoljno snage, ono proždire samo sebe. Uništava jetru, mišiće, stomak. Čini sve što može da bi što duže održalo mozak u životu. Devojke su se našle u sličnoj situaciji. Zana je, kako se čini, na vreme izgubila svest. Pre nego što je iscrpla poslednje rezerve. Alisa i Olga su izdržale do kraja. Olgini unutrašnji izvori nisu bili tako izdašni. Zbog toga je umrla. Alisa je preživela, ali su njene mentalne rezerve sasvimiscrpljene." Edgar saosećajno klimnu. Svi ostali su sa zanimanjem slušali iscelitelja. On je nastavio tečno izlaganje, osokoljen interesovanjem: „Izuzetne moći Inih su donekle slične svim drugim energetskim reakcijama, npr. nuklearnim. Održavamo naše moći tako što crpimo snagu iz okolnog sveta, iz ljudi i

drugih, manje složenih bića. Da bismo primili moć, moramo da uložimo jedan deo svoje. To je okrutni zakon prirode. Alisi nije ostalo ništa od te inicijalne moći. Upumpavanje moći u ovom slučaju ne može biti od pomoći, baš kao što komad masne slanine ili prepečen, hrskav odrezak ne mogu spasti onog ko skapava od gladi. Telo jednostavno ne može da svari takvu hranu - u stvari, to bi donelo smrt, umesto izlečenja. Alisa je u takomstanju. Upumpavanje energije bi je ubilo." „Molila bih te da prestaneš da govoriš o meni u trećem licu“, rekla sam. „I promeni ton!“ „Žao mi je, devojko“, uzdahnu Karl Ljvovič. „Veruj mi da govorimistinu." Edgar nežno pusti moju ruku i reče: „Alisa, ne primaj to previše k srcu. Možda će šef smisliti nešto. Kad smo već kod toga, kod odrezaka... crkavamod gladi." Lemeševa klimnu: „Hajdemo u neki bistro." „Čekajte me, molimvas", reče Zana. Moramda se istuširam. Kupamse u znoju..." Nisam imala snage za užasavanje. Stajala sam kao budala i slušala njihov razgovor. Pokušava samda osetimbilo šta, kao Ina. Da vidimpravu senku, da napipam emocionalnu pozadinu... Zalud samse trudila. Izgleda da su već zaboravili na mene. I ja bih se tako ponašala da sam bila na Lenkinom ili Zaninom mestu. Naposletku, zar bi trebalo da se obese zato što je neko neoprezno postupio? Da li je iko od mene tražio da dam sve od sebe, sve do kraja? Nije. Sama sam kriva, zato što sam htela da budemheroj! Nagrabusila sam zbog Semjona i Tigrice. Odlučila sam da se osvetim kad sam shvatila protiv kog imamo posla. Htela sam osvetu. Želela sam da nešto dokažem... nekome... iz nekog razloga... I šta ću sad? Dokazala sam se, u redu. Obogaljena sam, mnogo gore nego posle borbe s Tigricom. „Požuri, Zana", reče Lemeševa. „Alisa, ideš li s nama?" Okrenula samse ka njoj. Neko se oglasio iza mene, pre nego što samstigla da išta kažem: „Niko ne ide nikuda." Lemeševa razrogači oči. Stresla samse zbog tog glasa. Zavulon je stajao kraj lifta. Bio je u ljudskom obličju: mršav, tužnog i zamišljenog pogleda. Mnogi ga poznaju samo u tomobličju - mirnog, spokojnog i pomalo dosadnog. Poznavala sam drugog Zavulona. To nije bio suzdržani starešina Dnevne straže, noćni ratnik u demonskom obličju, tamni mag izvan klasifikacije, već veseli, neiscrpno domišljati Ini. Upoznala sam ga kao Inog, bez ikakve distance, kao da nas ne dele životna dob, iskustvo ili moć. Tako je bilo. Nekada. „Hoču da svi dođete u moju kancelariju", naredio je Zavulon. „Iz ovih stopa." Nestao je - najverovatnije u Sumraku. Pre toga me je nakratko pogledao. Iz tog

pogleda se ništa nije moglo pročitati. U njegovim očima nije bilo podsmeha, saosećanja ili naklonosti. Ipak me je pogledao. To je bilo dovoljno da mi srce stane. Zavulon poslednjih godinu dana nije ni primećivao zlosrećnu vešticu Alisu Donjiktovu. „Toliko o bistroima i tuševima“, reče Lemeševa oporim glasom. „Idemo, devojke." Slučaj je hteo da sednem podalje od ostalih. Noge su me same odvele do fotelje pokraj kamina - do udobne kožne fotelje, u kojoj samse svijala, polusedeći, poluležeći i posmatrala Zavulona na poslu, bezdimni plamen na ognjištu i fotografije na zidovima. Bilo je prekasno da se pomerim, kad sam shvatila da sam se nerazborito odvojila od ostalih, koji su zauzeli propisana mesta na sofama, pored zida. Bilo bi glupo da ustajemi tražimmesto. Izula samsandale, podigla noge i potražila što udobniji položaj. Lemeševa me je sablažnjivo osmotrila pre podnošenja raporta. Ostali nisu obraćali pažnju na mene. Uprli su poglede pune obožavanja u šefa. Podle ulizice. Zavulon je opušteno sedeo u stolici iza ogromnog stola. Ni on nije gledao u mom pravcu, bar ne na vidljiv način. Pa, ne moraš da me gledaš... Slušala sam milozvučni glas starije veštice. Znalački je raportirala. Govorila je kratko i precizno. Nije rekla ništa suvišno, niti je išta važno izostavila. Posmatrala sam fotografije iznad stola. Bile su veoma, veoma stare. Snimljene su pre sto četrdeset godina, koloidnom tehnikom. Šef mi je jednom prilikom detaljno objasnio razliku između „suvih“ i „vlažnih" metoda. Fotografija je prikazivala Zavulona u staromodnom odelu, kao studenta u Oksfordu, s tornjem Hristove crkve u pozadini. To je bio originalna fotografija Luisa Kerola. Šef je jednom napomenuo da je imao muke da nagovori „uštogljenog i vrlog pesnika" da provede nešto vremena s običnim studentom, umesto s devojčicom. Fotografija je odlično ispala. Kerol je bio pravi umetnik. Zavulon izgleda ozbiljno, ali s tračkom podsmeha u očima. Izgleda mnogo mlađe... ali, šta njemu znači vek i po? „Donjikova?" Pogledala samLemeševu i klimnula. „U potpunosti se slažem. Ako je apsolutno neophodni cilj misije bio da oslobodimo zatvorenicu, organizovanje Kruga moći i pretnja žrtvovanjem devojčice bili su najbolji pristup." Posle kraće pauze samnastavila skeptičnimtonom: „Pod uslovomda je ta blesava baba vredna tolikog truda." „Alisa!", glas stare veštice je imao metalni prizvuk. „Kako se usuđuješ da raspravljaš o šefovimnaređenjima? Šefe, izvinjavam se zbogAlise, ona je iscrpljena i ne oseća se... najbolje." „Prirodno", reče Zavulon. „Alisa je obezbedila uspeh operacije, žrtvovala je svu moć. Nije ni čudo što želi da postavi neko pitanje." Oštro sampodigla glavu. Zavulon je bio ozbiljan. U njegovim rečima nije bilo nimalo podsmeha ili ironije.

„Ali...", poče Lemeševa. „Ko je upravo govorio o značaju poštovanja viših činova?", prekide je Zavulon. „Ćuti." Lemeševa je utihnula. Šef ustade i zaobiđe sto laganim korakom. Išao je ka meni. Posmatrala sam ga, ali nisamustala. „Pomenuta blesava baba", reče Zavulon, „nije vredna ovolikog truda. Naravno da nije. Ova operacija protiv Noćne straže bila je izvanredno važna. Sve ozlede koje ste pretrpeli u borbi su potpuno opravdane." Ovo je bio pravi udarac, nožemu leđa. „Hvala ti, Zavulone", odgovorila sam. „Biće mi lakše narednih godina, pošto znamda se nismo zalud trudili." „O kakvimgodinama govoriš, Alisa?", pitao me je šef. Bila sam van sebe od čuda... godinu dana ni reči... nije mi izdao naređenje... Sad, kad mi se napokon obratio, osetih bodljikavu grudvu u grudima. „Iscelitelj mi je rekao da ću dugo čekati na povratak svojih moći.“ Zavulon se nasmejao. Iznenada je pružio ruku! Potapšao me je po obrazu. Učinio je to s naklonošću... na stari, poznati način... Nije važno šta iscelitelj kaže“, mirno će Zavulon. „Iscelitelj ima svoje mišljenje, a ja svoje.“ Sklonio je ruku. Potrudila samse da ne krenemobrazomza njom... „Mislim da niko neće osporiti da je Alisa Donjikova u osnovi zaslužna za uspeh današnje operacije.“ Aha... volela bih da vidim ko će se usprotiviti šefu! Lemeševa je oprezno napomenula: „Svi smo dali zamašan doprinos." „Iz vašeg zdravstvenog stanja je jasno ko je najviše doprineo.“ Zavulon se vratio za sto. Nije seo. Nagnuo se preko ploče i pogledao me. Mislim da me je pažljivo proučavao kroz Sumrak. Iako to nisammogla osetiti... „Da li se svi slažemo da Dnevna straža treba da pomogne Alisi?“, pitao je Zavulon. Gnev sevnu u očima Lemeševe. Stara veštica je nekad bila Zavulonova družbenica. Zbog toga me je mrzela, dok sam bila u njegovoj milosti... zbog toga sam joj omilela čimmi je šef okrenuo leđa. „Kad je reč o pomoći", počela je, „Karl Ljvovič je izveo ispravno poređenje. Spremni smo da podelimo moć s Alisom, ali bi to bilo isto kao kad bi umirućem od gladi dali masno parče slanine, umesto lake čorbe. Spremna samda pokušam..." Lemeševa se ućutala kad je Zavulon okrenuo glavu. „Ako je laka čorba neophodna, serviraćemo joj laku čorbu", rekao je spokojnim glasom, „slobodni ste.“ Vampirska braća su prva skočila na noge, a za njima i veštice. Promeškoljila sam se na fotelji. Tragala samza sandalama. „Alisa, ostani molimte“, reče Zavulon.

Sjaj sevnu u očima Lemeševe i namah iščeze. Shvatila je ono u šta ja nisamsmela verovati. Zavulon i ja smo uskoro ostali sami. Ćutke smo posmatrali jedno drugo. Grlo mi se osušilo. Jezik je odbijao poslušnost. Ne, to ne može biti istina... Ne smemda obmanjujemsamu sebe... „Kako si, Alja?“, pitao je Zavulon. Samo me je mati zvala Alja. Zavulon... „Kao iscedeni limun", rekla sam. „Reci mi, da li sam stvarno strašna idiotkinja? Da li samse iscrpla radeći nešto što niko drugi ne bi?“ „Bila si sjajna, Alja", reče Zavulon. Osmehnuo se. Tako se nekad smejao. Baš tako. „Ali sad, ja...“ Ućutala sam zato što je Zavulon krenuo prema meni i zato što reči više nisu bile potrebne. Nisam mogla da se dignem iz fotelje. Obgrlila sam njegove noge. Stisnula samga. Privila samse uz njega - i briznula u plač. „Danas si položila temelj za jednu od naših najuspešnijih operacija", reče Zavulon. Milovao me je po kosi. Činilo mi se da je veoma daleko. Veliki mag poput njega nikad ne može da se opusti. Odgovoran je za čitavu Dnevnu stražu u Moskvi i okolini. Odgovoran je za sudbinu običnih Tamnih što vode obične, mirne živote; mora da se nosi sa spletkama Svetlih i da vodi računa o potrebama ljudi... „Alisa, procenio samda nisi vredna moje pažnje, posle glupog incidenta s Prizmommoći.“ „Zavulone, bila sam nesmotrena", prošaptala sam, gutajući suze. „Oprosti što sam te izneverila." „Danas si se iskupila za sve." Podigao me je na fotelju, veštim, snažnimpokretom. Stajala samna prstima, da ne bih visila u njegovomnaručju. Setila samse koliko samse prvi put iznenadila, suočena s neverovatnomsnagomnaoko sitnog tela. Bila je očigledna, čak i u ljudskomobličju. „Alisa, zadovoljan samtobom", rekao je uz osmeh. „Ne boj se zbog gubitka moći. Raspolažemo izvesnim, specijalnimrezervama." „Kao što je pravo na prinošenje žrtve?", pitala sami pokušala da se nasmejem. „Da.“ Zavulon klimnu. „Odmor ti počinje od današnjeg dana. Vratićeš se snažnija nego ikad.“ Usne mi izdajnički zadrhtaše. Šta mi se dešava? Jecala sam, kao histerično dete. Maškara mi se razmazala po licu. Umeni nije bilo ni trunke moći. „Želimte“, prošaptala sam. „Zavulone, bila samtako usamljena..." Nežno je sklonio moje ruke. „Posle, Alja. Kad se vratiš. Inače bi to bila...“, osmehnuo se, „... zloupotreba položaja, radi postizanja ličnog zadovoljstva." „Ko bi se usudio da ti išta spočita?" Dugo me je gledao pravo u oči. „Ima takvih, Alja. Prošla godina bila je veoma teška za Stražu. Mnogo njih bi volelo da me vidi poniženog."

„Onda, ne čini to“, brzo sam reagovala. „Ne rizikuj. Moč če mi se vratiti, malopomalo...“ „Ne, to je ispravan postupak. Ne brini, devojčice.“ Srce mi je preskočilo jedan otkucaj kad sam čula njegov glas, pun samouverene, spokojne moči. „Zašto bi toliko rizikovao zbog mene?“, prošaptala sam, ne očekujući odgovor. Zavulon me je ponovo iznenadio. „Zato što je ljubav moč. Velika moč koja ne sme biti potcenjena."

GLAVA 3. Život je čudna stvar. Juče samizašla izstana kao mlada, zdrava veštica, puna moči i duboko nesrečna. Pre dvanaestak časova sam stajala u kancelariji Straže obogaljena, bez nade i vere u sutrašnjicu. Odonda se sve promenilo! „Hočeš li još malo vina, Alisa?“, pitao me je Pavel, moj pratilac. Gledao me je pravo u oči. „Još malo“, odvratila sam, gledajući kroz prozor. Avion je započeo poniranje ka simferopoljskom aerodromu. Stari „tupoljev“ je škripao u manevru. Putnici su delovali zabrinuto i napeto. Pavel i ja smo spokojno sedeli. Zavulon je ocenio da je let bezbedan. Pavel mi je dodao kristalnu vinsku čašu. Čaša nije deljena ostalim putnicima, baš kao ni njen sadržaj, južnoafričko vino. Mladi obortenj je ozbiljno shvatao svoju misiju. Putovao je na jug, na odmor s prijateljima. U poslednjem trenutku je skinut s leta za Herson, da bi me otpratio do Simferopolja. Bilo mi je jasno da su vesti o mojoj obnovljenoj vezi sa Zavulonomveć stigle do njegovih ušiju. „Zašto ne bismo nazdravili šefu, Alisa?“, pitao je Pavel. Nervirao me je preteranimtrudomda mi ugodi. „Dobro“, složila sam se. Kucnuli smo se i otpili nešto vina. Stjuardesa je prošla pored nas. Proveravala je da li su svi pojasevi vezani. Nije nas ni pogledala. Pavelova vradžbina skretanja pažnje obavila je posao. Čak je i ništavni obortenj bio mnogo moćniji od mene. „Moraš da priznaš", reče Pavel, posle dobrog gutljaja vina, „da šef lepo postupa s podređenima!" Klimnula sam. „Ah, Svetli su“, rekao je s najvećom dozom prezira, „mnogo veći individualci od nas.“ „Ne preteruj", rekao sam. „To nije uvek istina." „Ma hajde, Alisa!" Vino mu je razvezalo jezik. „Sećaš li se kako smo pre godinu dana stajali u kordonu? Pre uragana?" Verovatno sam ga tamo prvi put videla. Obortenji obavljaju isključivo teške poslove. Staze namse retko ukrštaju. Srećemo se samo prilikomborbenih operacija i u retkimprilikama, kad se čitava Straža okupi na jednommestu. „Sećamse." „Tu je bio i onaj Gorodecki, pokorni sluga Svetla." „On je veoma moćan mag", negodovala sam. „Veoma moćan." „Ma, sigurno! Skupio je onoliku moć. Ukrao je od običnog sveta i šta onda? Kako je iskoristio?" „Za obnovu vlastite moralnosti."

Sklopila samoči i prizvala sećanje na taj događaj. Fontana svetlosti je pohrlila u nebo. Struja energije koju je Anton prikupio od tolikih ljudi. Rizikovao je sve, kladeći se na jedno bacanje kocki. Igrao je i s pozajmljenom moći. Nakratko je raspolagao energijom koja se mogla meriti sa Zavulonovomili Geserovom. Obnova moralnosti. Traganje za etički najboljom odlukom. Najveći problem Svetlih je izbegavanje nanošenja štete, uzdržavanje od preduzimanja koraka koje bi naneli zlo ljudskimbićima. „To ga čini superegoistom!" reče Pavel s uživanjem. „Mogao je da brani svoju devojku, zar ne? Mogao je da se bori protiv nas, je l' tako? Borio bi se i te kako - s tolikom moći! I šta je učinio? Straćio je svu energiju na sebe. Nije ni pokušao da zaustavi uragan... a, mogao je da je hteo, mogao je!“ „Ko zna šta bi se dogodilo da se odlučio za nešto drugo?“, pitala samga. „Poneo se kao jedan od naših, kao pravi Tamni!" „Da je to tačno, bio bi u Dnevnoj straži." „Biče", reče Pavel, u poverenju. „Gde bi drugo? Nije mogao da baci toliku moć, pa je upotrebio na sebi. Posle je iznalazio opravdanja - sve je učinio da bi doneo pravu odluku... I kakvu je odluku doneo? Da se ne meša! To je sve - stajao je po strani! To je naš način, put Tamnih!" „Neću se raspravljati s tobom, Pavluša", rekla sam. Avion zadrhta, kad je izbacio točkove. Obortenj je, na prvi pogled bio u pravu. Još se sećam Zavulonovog lica u danima posle uragana. Imao je turoban pogled. Naučila sam da čitam njegovo raspoloženje. Stekla samutisak da je prekasno shvatio da je obmanut. Pavel nastavi da govori o suptilnostima u borbi dve straže, o različitim prilazima dugoročnimoperativnimplanovima. Kakav strateg... mesto mu je u glavnomštabu, a ne na ulicama. U jedan mah mi postade jasno koliko me je umorio tokom dvočasovnog leta. Na prvi pogled je delovao prijatno. „Pavluša, u šta se pretvaraš?" pitala samga. Obortenj je dahtao kroz nos, pre nego što mi je, oklevajući, odgovorio: „U guštera." „Opa!“, pogledala sam ga sa iskrenim interesovanjem. Takvi obortenji su veoma retki. Nije bio običan vukodlak, kao Vitalik. „To je baš fino. Zašto te češće ne viđamu operacijama?" „Ja..." Pavel se ućuta i namršti. Izvadio je maramicu i obrisao znoj s čela. „Znaš, stvar je..." Uživala sam u njegovoj nelagodnosti. Ponašao se kao šiparica u poseti ginekologu. „Preobražavam se u guštera biljojeda", konačno je izbacio iz sebe. „Ta vrsta, nažalost, nije upotrebljiva u borbi. Imam snažnu vilicu, ali ravne zube, za preživanje. Prespor sam. Mogu da slomimruku ili nogu... ili da odgrižemprst." Morala samda se nasmejem. Uputila sammu reči utehe: „Pa, nije važno! Imamo potrebe i za takvim osobljem! Najvažnije je da izgledaš

opasno, da unosiš strah i pometnju." „Istina je da strašno izgledam", složio se Pavel. Posmatrao me je ispod oka. „Krljušt mi je preterano šarena, pa podsečam na hohlomsku 1 igračku. Ne mogu da se kamufliram." Uspela samda sačuvamozbiljan izraz. „Nije važno. Mislim da si veoma interesantan. Šarene krljušti plaše ljude, pogotovo decu." „To su moja najčešća zaduženja", priznade Pavel. Kratki trzaj vazduhoplova okonča naš razgovor. Avion je dotakao pistu. Putnici su, malčice preuranjeno, nagradili pilota aplauzom. Nekoliko sekundi sam posmatrala zeleniš kroz prozor. Videla samaerodromsku zgradu i avion spreman da poleti. Nisammogla da verujemda samstigla. Pobegla sam iz pretrpane, teskobne Moskve. Konačno sam na dugoočekivanom odmoru... tu su i moja posebna prava... a kad se vratim- čeka me Zavulon... Pavel me otpratio sve do trolejbuske stanice. To je najneobičnija trolejbuska linija za koju znam, od Simferopolja do Jalte. Najčudnije je što je to veoma udoban način putovanja. Ovde je sve drugačije, mnogo drugačije. Bila je vrućina, ali nimalo nalik omorini asfaltno-betonske Moskve. Osećala sam more, iako je bilo daleko. Našla sam se usred živopisnog zelenila i atmosfere luksuznog letovališta, na vrhuncu sezone. Bilo mi je lepo... zaista lepo. Htela sam da se što pre istuširam, da se naspavam i udesim. „Ne ideš u Jaltu, zar ne?“, pitao je Pavel. „Ne baš u Jaltu", rekla sam. Namršteno sam posmatrala dugački red. Čak su i deca mirno stajala, da bi što pre sela u trolejbus. Putovala samsa skromnimprtljagom, tašnom i sportskom torbom preko ramena. Stajaću ako treba, samo da uđem u trolejbus bez karte. Nisambila raspoložena za stajanje. Nisam se brinula, zato što sam putovala s dosta gotovine. Bio je to novac za odmor, putovanje i medicinsku negu. Zavulon se postarao da krenem s dve hiljade dolara. To je više nego dovoljno za dve nedelje boravka, pogotovo u Ukrajini. „Sjajno, Pavluša", rekla sam i poljubila pratioca u obraz. Obortenj pocrvene. „Stići ću tamo gde samnaumila, nema potrebe da čekaš trolejbus." „Da li si sigurna?" pitao je. „Naloženo mi je da ta ti pružimsvaku pomoć." Moj zaštitnik... Gušter biljojed, krava s krljuštima... „Sigurna sam. I ti treba da se odmoriš." „Voziću bicikl s prijateljima", rekao mi je, ko zna zbog čega. „To su dobri momci. Ukrajinski vukodlaci i jedan mladi mag. Možda bismo mogli da te obidemo?" „Volela bih." Obortenj krenu ka aerodromskoj zgradi, gde će se ukrcati na drugi let. Krenula sam ka kratkom redu taksija i privatnih automobila koji nude taksi usluge. Već se smrkavalo. Ostalo je veoma malo vozila. „Gde si krenula, lepotice?", reče brkati debeljko, pušeći u svoj6j „ladici".

Odmahnula sam glavom - nikad ne idem „lađom" na duža putovanja... preskakala sam i „volge", kao i majušne „oke". Bog sveti zna čemu se nadaju njihovi vozači. Novi „nisan patrol" će mi sasvimodgovarati. Nagnula sam se ka spuštenom prozoru. Dva crnokosa mladića su sedela u kolima. Onaj za volanomje pušio, a onaj pored njega pio pivo iz boce. „Momci, da li ste slobodni?" Dva para očiju me je osmotrilo od glave do pete. Nisam delovala naročito imućno. To je bio deo mog novog identiteta. „Možda jesmo", reče vozač, „ako se pogodimo oko cene." „Pokušaćemo“, odvratila sam. „Idemdo odmarališta 'Artek'. Pedeset." „Da li si ti pionirka?", nasmejao se vozač. „Za pedeset ćeš dobiti vožnju po gradu.“ Mudrijaš. Bio je toliko mlad da se nije mogao sećati pionira. Bio je i izuzetno alav... pedeset rubalja - to je gotovo deset dolara. „Niste pitali najvažniju stvar“, nastavila sam. „Pedeset čega?“ „Dobro, pedeset čega?“, poslušno odvrati vozačev prijatelj. „Dolara." Njihov izrazlica se smesta promenio. „Za pedeset zelembaća ćete voziti brzo, nećete primati druge putnike, niti jako puštati muziku', dodala sam. „Slažete li se?" „Da“, odluči vozač. Počeo je da se osvrće. „Gde su tvoje stvari?" „Nosim ih sa sobom." Sela sam na zadnje sedište i spustila torbu pored sebe. „Hajdemo." Moj glas je imao željeni učinak. Minut kasnije smo se ljuljali drumom. Opustila sam se i slatko opružila. To je to. Pravi odmor. Moram da se odmaram... ješću breskve... prikupljaću snagu. Moskva i Zavulon očekuju moj povratak. Mobilni je baš tad zazvonio. Izvadila samga, ne otvarajući oči i prihvatila poziv. „Alisa. Da li je let bio prijatan?" Toplina mi se razli po grudima. Iznenađenje za iznenađenjem! Zavulon, čak ni u jeku veze, nije mario za takve sitnice. Da li me je zvao zato što samtužna i rovita? „Bio je sjajan. Rekli su da će biti manjih problema s vremenom, ali..." „To mi je poznato. Momci iz simferopoljske Dnevne straže pomogli su nam oko vremena. Nisamto hteo da ti kažem, Alisa. Da li si u kolima?" „Jesam." „Loše ti se piše." Načuljila samuši. „Zbog puta?“ „Ne. Reč je o vozaču." Dve kratko podšišane mlade glave ispred mene ličile su na gole stene. Posmatrala sam ih, besna zbog svoje bespomoćnosti. Nisam čitala njihova osećanja, da i ne govorimo o mislima. „Snaći ću se." „Da li si otpustila pratioca?"

„Jesam. Ne brini, dragi. Snaći ću se." „Da li si sigurna, Alisa?" Zavulon je bio iskreno zabrinut. Io je na mene delovalo kao doping na sportistu. „Naravno. Pregledaj buduće linije verovatnoće!" Zavulon se nakratko ućutao. Rekao je: „Da, poboljšavaju se... Zovi me. Doći ću, ako bude trebalo." „Oderi ih žive, dušice, ako mi naude", rekla sam. „Učiniću i više od toga, nateraću ih da pojedu svoju kožu", napomenu Zavulon. To nije bila prazna priča, već ozbiljno obećanje. „Pa, lepo se odmori, draga." Isključila sam mobilni i zadremala. „Nisan" je brzo odmicao. Uskoro smo napustili glavni drum. Mladići su palili cigaretu za cigaretom. Namirisala sam duvan - na svu sreću nije bio najgore vrste. Motor je bučnije radio. Penjali smo se uz planinu. Otvorila sam oči i pogledala zvezdano nebo, kroz otvoreni prozor. Kako su zvezde krupne na Krimu. Koliko su blizu. Potom sam zaspala. Sanjala sam slatki, opojni san. Noću sam plivala u moru. Neko je plivao pored mene. Pokatkad sam, u tami, nazirala obrise njegovog lica. Osećala samnežni dodir nepoznatih ruku... Otvorila samoči, čimsamshvatila da je dodir stvaran. Motor je utihnuo. Kola su bila parkirana pored puta. Mislim da smo bili na odmorištu za nesrečnike sa pokvarenimkočnicama. Kočnice vozača i njegovog prijatelja su nesumnjivo otkazale. Videla sam to u njihovimočima. Vozačev prijatelj je sklonio ruku s mog lica kad sam se probudila. Podmuklo se nasmejao i rekao: „Stigli smo, sestrice." „Ovo ne liči na 'Artek', brate", odgovorila sam. „Ovo je Angarski prolaz. Motor se pregrejao", reče vozač, oblizujući usne. „Moramo da pričekamo da se ohladi. Izađi, nadiši se svežeg vazduha.“ Nije odustao od traganja za providnim izgovorima. To znači da je mnogo nervozniji od drugog tipa, koji je skupio hrabrost i rekao: „Mogla bi da piškiš..." „Hvala, ali ne moram.“ I dalje sam sedela na zadnjem sedištu. Radoznalo sam ih posmatrala. Pitala samse šta će pokušati. Da li će probati da me izvuku izautomobila? Možda će pokušati da me siluju na zadnjemsedištu? Šta će učiniti posle toga? Neće smeti da me puste. Verovatno će me baciti s litice. Najverovatnije u more, vekovnog najboljeg prijatelja ubica. Zemlja dugo čuva tragove. More ima kraće pamćenje. „Počeli smo da se pitamo", nastavi vozač, „da li zbilja imaš para... pionirko." „Unajmila samvas", rekla sam, naglašavajući reč „unajmila", „to znači da imam." „Pokaži ih", naredi vozač. O, kako ste glupi... vi mali ljudi... Izvadila sam svežanj dolara iz tašne. Izvukla sam pedeseticu. Pružila sam je, kao da ne znamda pohlepnimočima proždiru ostatak. Pa, sad samstvarno gotova. Još su tragali za nekimopravdanjem. Možda sebe radi.

„Falsifikovana je“, prosikta vozač i pažljivo gurnu pedeseticu u džep. „Kučko, pokušala si..." Netremice samih posmatrala. Slušala samkako vozač sipa najgore psovke. Nešto se kupilo u meni, ali nisam imala sposobnosti Inih, pomoću kojih bi očas preobrazila nitkove u poslušne lutke. „Mislila si da će ti prijatelj pomoći, zar ne?", pitao je vozačev prijatelj. „Je l' tako? Odraće nas žive, zar ne? Odraćemo mi njega, kučko!" Nasmejala sam se, zamišljajući milion i jednu stvar koju bi Zavulon učinio ovim štencima. Koliko bi samo propatili zbog ovih uvreda. Vozač me uhvatio za ruku. Mladić je imao zgodno lice - ne bih imala ništa protiv da u odmaralištu pronađem družbenika poput njega. Lepuškasto lice se pretvorilo u iskrivljenu masku besa, straha i žudnje. „Skupo ćeš namplatiti, kučko." Uh. Skupo. Uzeće mi sve stvari i baciti preko litice. Biće to kratak let do tople vode Crnog mora... po vertikalnoj putanji... Ne, ne želimda se tako upoznams toplomvodomCrnog mora. I drugi mladić posegnu ka meni, s očiglednom namerom da mi pocepa bluzu. Kopilan, koštala me je dve stotine pedeset dolara! Gotovo da me je dohvatio, kad sam mu prislonila cev pištolja na čelo. Ukipio se. „Vi ste baš tvrdi, momci", mazno sam prela. „Dobro. Skidajte ruke s mene i izlazite iz kola." Pištolj ih je prenerazio. Možda zato što sam došla s aerodroma, pa nisu očekivali tako nešto ili su štenci naslutili da bi imsa zadovoljstvomprosula mozak. Krenula sam za njima, kad su iskočili iz auta. Dali su se u beg, posle kraćeg oklevanja. To mi nije odgovaralo. Prvi metak je završio u nožnom članku vozačevog prijatelja. Njegove noge nisu tako važne, ne moraju da pritiskaju papučice. To je bila obična ogrebotina, sličnija opekotini, nego rani od metka. Bila je dovoljna. Vozačev prijatelj je dreknuo i pao na tle. Vozač je stao u mestu, visoko podignutih ruku. Pitala sam se šta misle? Na koga su naleteli, na agenta Federalne službe bezbednosti na odmoru? „U potpunosti razumemvašu pohlepu", rekla sam. „Ekonomija je propala, ljudi ne primaju platu... Razumem i požudu. Naposletku, vi ste mladi muškarci, razdirani hiperaktivnimseksualniminstinktom. Radite ono što hoćete!" I ranjenik se ućutao. Slušali su me u tišini. Put se noću ispraznio. Videla sam samo jedan par farova u daljini. Bila je to očaravajuća i mirna noč, sa zvezdama posutimnebom. Topla krimska noč. More je šumorilo na dnu litice. „Obojica ste zgodni, momci", rekla sam. „Problem je što nisam raspoložena za seks. Loše ste se poneli. Ali...", podigla sam prst. Zurili su u njega kao opčinjeni, „... naći ćemo rešenje." Ako je suditi po njihovim izrazima lica, očekivali su najgore. Nije trebalo. Ja nisamubica. „Pošto ste vas dvojica očigledno dobri prijatelji", nastavila sam, „zadovoljićete jedan drugog, bez problema. Posle toga ćemo mirno i bez daljih avantura otići u

kamp.“ „Šta, ti...“, vozač načini dva koraka u mom pravcu. Cev pištolja uperena u mošnice je imala očekivani učinak. „Postoji još jedna mogućnost, naravno. Mogu vas osloboditi izvesnih, nepotrebnih delova tela. Kladila bih se, tri prema jedan, da bih uspela iz prve." „Ti...“, prosikta ranjenik. „Zbog nas će..." „Niko neće mrdnuti malim prstom zbog vas", prekinula sam ga. „Skidajte pantalone i na posao." Nisam imala moć koja Inima omogućuje da slome ljudsku volju. Deo tog autoriteta se ipak osećao u momglasu. Poslušali su me. Tačnije, pokušali su. Ponekad gledamo gej porniće - mnogo su zabavni. Vampiri i magovi često puštaju lezbijske u radnoj sobi. Glumci to uvek rade s poletom i veštinom, ali su ovi glupani bili zatečeni iznenadom promenom odnosa snaga. Nedostajalo im je preko potrebno iskustvo. Uživala sam posmatrajući tamom pritisnuto more. Krajičkom oka sam pazila da dva smotanka ne zabušavaju. „Nije važno", tešila sam ih kad sam procenila da su dovoljno poniženi. „Znate kako se kaže, prvi mačići se u vodu bacaju. Vežbajte u slobodno vreme. Ulazite u auto!" „Zašto?", pitao je vozač, kad je završio s pljuvanjem. Verovatno je mislio da hoću da ih upucamu skupocenomautu, da bih ga zatimgurnula u more. „Pa, pogodili smo se da me odvezete do 'Arteka', zar ne?", rekla sam, pomalo iznenađeno. „Uzeli ste pare." Ostatak puta smo prešli bez novih uzbuđenja. Vozač je na pola puta zaurlao kako više ne može da živi, da mu je život preseo i da će skrenuti auto u more. „Samo izvoli!", ohrabrila sam ga. „S metkom u potiljku, nećeš ni znati kad si pao!" To ga je ućutkalo. Nišanila samih pištoljemsve do vrata odmarališta. Otvorila samvrata, nagnula samse i rekla: „Hoću nešto da vamkažem, momci..." Posmatrali su me s mržnjom. Koliko moći sam mogla da pokupim, da sam bila u formi! „Ne pokušavajte da me ikad pronađete ili će vam ovo izgledati kao boravak u raju. Da li me razumete?" Ćutali su. „Tišinu ću protumačiti kao pristanak", rekla sam i vratila pištoljče u tašnu. „Astra kab" je idealno oružje za nežnu ženu. Pavel ga je preneo preko carine. Pošla sam ka vratima. „Nisan" je urlajući grabio putem kojim je i došao. Nadala sam se da će nesuđeni silovatelji i pljačkaši imati dovoljno razuma da odustanu od osvete. Nisamznala da ću za par dana sasvimzaboraviti na lokalne siledžije. U dva ujutru sam stigla u odmaralište 'Artek', mesto na kom ću obnoviti narušeno

zdravlje. Ovde ću, kao što je Karl Ljvovič govorio, potpisujući neophodne obrasce, imati prilike da „kušamlaku čorbu". Od svakog primernog sovjetskog pionira očekivalo se da obavi tri zadatka: poseti Lenjinov mauzolej, ode na odmor u 'Artek' i veže oktobarsku maramu. Tako se spremao za sledeću fazu razvoja, članstvo u Komsomolu. U kratkoj pionirskoj karijeri nisam odmakla dalje od prvog zadatka. Život mi je pružio šansu se iskupimzbog nečeg što sampropustila. Ne znam kako je bilo u sovjetsko doba, ali je ogledno dečje odmaralište izgledalo strogo. Ograda logora bila je u savršenomstanju. Na ulazu su stajali stražari. Nisam primetila oružje... bar ne na prvi pogled... tvrdokorni mladići u policijskim uniformama su izgledali preteče i bez njega. Društvo im je pravio dečak od četrnaest ili petnaest godina. Bilo mi je jasno da nije čuvar reda. Da li je on ostatak prošlosti, kad su trube trubile, a doboši lupali, dok su pioniri, u pravilnim redovima, stupali ka plaži i vodenoj terapiji propisanoj strogimplanomrada? Ako ćemo pošteno, očekivala sam dosta birokratskih zavrzlama, ili bar veliko iznenađenje stražara. Izgleda da nisam bila prva pionirska predvodnica (danas su nosile skromnu titulu učiteljice) koja je stigla u 'Artek', u dva sata ujutru, stranim kolima. Jedan od stražara je na brzinu pogledao papire. Bili su originalni, potpisani i ispečatirani na svimneophodnimnivoima. Pozvao je dečaka kad je završio proveru. „Makare, odvedi Alisu do dežurnog." „Uh“, promrmlja dečak. Osmotrio me je sa interesovanjem. Bilo mi je jasno da imam posla s valjanim momčićem, lišenim kompleksa. Nije se ustezao da pokaže interesovanje, pri susretu sa zgodnommladomženom. Daleko će dogurati. Prošli smo pored stražarske kućice i dugog niza oglasnih tabli sa spiskovima dnevnih aktivnosti, obaveštenjima o brojnim priredbama i zidnim novinama... otkad nisam videla zidne novine! Zaputili smo se loše osvetljenom stazom. Pogledom sam tražila stare, sovjetske gipsane statue dečaka s trubomi devojčica s veslima, ali ih nije bilo. „Da li si ti nova predvodnica?", pitao je dečak. „Jesam." „Zovemse Makar." Dostojanstveno je pružio ruku. „Alisa." Stisnula sampruženu ruku. S mukomsamskrivala osmeh. Bila sam starija od njega deset, možda dvanaest godina. Čak su i imena svedočila o velikoj društvenoj promeni. Gde su devojke krštene po Alisi Luisa Kerola? Nestale su, zajedno s gipsanim trubačima, pionirskim zastavama, izgubljenim iluzijama i propalim snovima. Odmarširali su u urednim kolonama uz zvuke veselih, poletnih koračnica... Devojčica u koju su se zaljube svi dečaci zemlje oktobra, glumica u starom filmu o Alisi, sad je radila kao biolog. Skromno bi se nasmešila kad bi neko spomenuo njen davnašnji romantični imidž. Sad su carevala druga imena. Makar, Ivan, Jegor, Maša... To je nepromenjiv zakon prirode. Težnja za korenima raste naporedo s propadanjem zemlje i povlačenjem po glibu svakodnevne borbe za opstanak. Narod se okretao starim

imenima, običajima i ritualima. Makari i Ivani nisi nisu bili loši. Verovatno su bolji, ozbiljniji i usmereniji na sebe. Nisu ograničeni ideologijom ili lažnim jedinstvom. Mnogo su bliži Tamnima od silnih Alisa, Serjoža i Slava iz dana predašnjih. Ipak sam se osećala pomalo stegnuto. Možda zato što mi nismo bili takvi ili zato što su današnja deca drugačija. „Da li si došla na zamenu?" pitao me je dečak, ozbiljnimglasom. „Jesam. Prijateljica mi se razbolela. Ja ću je zameniti. Pokušaću da iduće godina pronađemstalno mesto.“ Makar klimnu. „Učini to. Ovde je lepo. I ja ću doći iduće godine. Na leto punimpetnaestu." Možda mi se učinilo da samvidela kratki blesak u očima mladog zgubidana. „Šta ćeš posle petnaeste?" Odmahnuo je glavomi odgovorio s primetnomtugom. „Dolaziću ovamo do šesnaeste, to je granica. U šesnaestoj ionako idem na Kembridž." Zamalo što se nisamzakašljala od iznenađenja. „To je strašno skupo, Makare." „Znam. Ne brini, sve je isplanirano još pre pet godina." Sigurno je sin jednog od novobogataša. Oni sve planiraju unapred. „To je dobra ideja. Hoćeš li da ostaneš u inostranstvu?" „Neću, zašto bih. Vratiču se u Rusiju, s pristojnimobrazovanjem." Veoma ozbiljno dete. Ljudska bića ponekad znaju biti zabavna. Šteta što ga ne mogu testirati, da bih ocenila poseduje li sposobnosti Inog... takva deca nam mogu biti od koristi. Sledila sam vodiča. Dečak je skrenuo sa kamenom popločane staze na sporedni puteljak. „Ovo je prečica", objašnjavao je. „Ne brini, dobro poznajemlogor..." Tiho sam ga pratila. Bio je mrkli mrak. Oslanjala sam se na ljudske sposobnosti. Lako sampratila belu majicu. „Eno tamo. Vidiš li ono belo svetlo?", pitao me je Makar. „Kreni prema njemu, ja ti više ne trebam..." Pade mi na pamet da dečak želi da me obmane. Od svetla me je delilo tri stotine metara gustog šipraga. Hvaliće se drugovima kako je odveo novu predvodnicu u gustiš i ostavio da se pati u njemu. Makar htede da korakne u stranu. Zapeo je nogom za nešto i pao, s krikom na usnama. Nisamlikovala - bio je tako smešan. „Zar nisi rekao da dobro poznaješ okolinu?“, morala samda ga pitam. Čutao je i šumno disao kroz nos. Trljao je povređeno, krvavo koleno. Čučnula sam, da bih ga pogledala pravo u oči. „Hteo si da me pređeš, zar ne?“ Dečak me pogleda i okrete glavu. Promrmljao je: „Žao mi je...“ „Da li sa svima zbijaš takve šale?“, pitala samga. „Ne...“

„Zašto je meni pripala takva čast?“ Nije žurio s odgovorom. „Deluješ... izuzetno samouvereno." „Trebalo je da pretpostavim", složila sam se s njim. „Doživela sam malu avanturu na putu ovamo. Za dlaku sam izbegla smrt. Časna reč! Preživela sam. Kako bih trebalo da izgledam?" „Izvini." Sva samouverenost i samopouzdanje su ga napustili. Čučnula sampored njega: „Pokaži mi koleno." Sklonio je ruke. Moč. Znam šta je to. Mogu da je osetim. Kuljala iz dečaka. Stvorena je bolom, ogorčenjem, stidom - čista moč... mogla sam da je uzmem - kao svaki Tamni koji crpi snagu izljudskih slabosti. Gotovo da sammogla. Nije mi potrebna. Makar je sedeo škrgućući zubima. Nije progovorio ni reč. Nije hteo da popusti. Zadržavao je moć u sebi. Izvukla sambaterijsku lampu iztorbe, tanku kao olovka. Upalila samje. „Ništa opasno. Hoćeš li flaster?" „Ne, neću. Biće mi dobro i bez njega." „Kako hoćeš." Ustala sam i osvetlila okolinu. Teško bi se probila do osvetljenog prozora u daljini... „Šta ćemo sad, Makare? Hoćeš li pobeći? Ili ćeš mi pokazati put?" Ćutke je ustao i krenuo. Sledila sam ga. Stigli smo do ne tako male zgrade, dvospratnog zdanja sa stubovima. Makar me je pitao: „Da li ćeš me prijaviti dežurnomučitelju?" „Zbog čega?“, nasmejala sam se. „Ništa se nije dogodilo, zar ne? Mirno smo prošetali stazom...“ Zastao je. Šumno je disao. Još jednommi se izvinio, ovaj put znatno iskrenije: „Žao mi je. Pokušao samda izvedemglupu šalu.“ „Pazi na koleno", posavetovala sam ga. „Ne zaboravi da ga opereš i očistiš jodom."

GLAVA 4. Čula sam pljeskanje vode s druge strane zida. Dežurni predvodnik se izvinio i otišao da se opere, nakon što sam ga probudila.Mirno je spavao pored bučnog, jeftinog, kineskog kasetofona. Nije mi jasno kako neko može spavati pored Visockog. To đubre verovatno i nije moglo da reprodukuje ništa drugo. Ima pesama i računanja, Počasti i dugova, nejednakih bitaka. Danas su svi mali olovni vojnici postrojeni po staroj mapi. Mogao je da ih zadrži u kasarni ali ovo je rat kao i svaki drugi I ratnici u obema armijama ginu sa obe strane podjednako. „Gotov sam. Oprostite zbog čekanja", reče dežurni predvodnik po izlasku iz sobice za tuširanje. Brisao je lice vojničkimpeškirom. „Bio samiscrpljen." Klimnula sam s razumevanjem. Kasetofon je nastavio da svira. Visocki je zvučao promuklije nego ikad: Možda su u pitanju praznine u vaspitanju ili propusti u obrazovanju? Ali nijedna od dve strane Ne može da pobedi u dugoj kampanji Prokleti problemi sa savešću: Kako ne ispasti kriv u sopstvenimočima? Ovde i tamo, olovni vojnici na obe strane, Kako odlučiti ko treba da dobije...? Dežurni predvodnik se namršti i utiša kasetofon, tako da više nisam razumela reči. Pružio mi je ruku. „Pjotr.“ „ Alisa. “ Čvrsto mi je stisnuo ruku, kao da se pozdravlja s muškarcem. Time mi je dao do znanja da smo na distanci. Biće to isključivo profesionalni odnos...“ Pa, to mi odgovara. Oniži, suvonjavi muškarac, sličan adolescentu, ni na koji način me ne inspiriše. Nameravala sam da na odmoru nađem ljubavnika. Više bi mi odgovarao neko mlađi i zgodniji. Pjotr ima najmanje trideset pet. Čitala sam ga kao bukvar i bez moći Inih. Pravi porodični čovek. Od onih koji gotovo nikad ne prevare