Dnevna straza - Sergey Lukianenko

GLAVA 2. Anton je voleo Prag. Uistinu, nije shvatao kako je moguće ne voleti ga. Neki gradovi vas odmah zbune i zaskoče, drugi vas lagano i neprimetno fasciniraju svojim šarmom. Moskva, nažalost nije spadala u te dve kategorije. Prag je ličio na staru, mudru čarobnicu. Znao je kako da se pretvara da je mlad, ali nije uviđao potrebu za tim, zato što je bio lep u svakomživotnomdobu. Pragu je bilo suđeno da postane uporište Tamnih. Grad je prepun gotskih zdanja i stubova posvećenim kugi, srednjovekovnoj pošasti zvanoj crna smrt. Grad je imao geto tokom Drugog svetskog rata, bio je poprište sukoba dve super sile, tokom „hladnog rata“... gde su nestale sve te emanacije Tame, osnovna hrana Tamnih? Kako su razvejane? Kud je nestala i zašto je sačuvana u sećanju, ne pretočivši se u zlobu? To je misterija. Anton nije lično poznavao nijednog pripadnika praške Noćne straže. Ponekad su izmenjivali informacije kuririma ili elektronskom poštom. Obično kad je neki arhivski podatak zahtevao razjašnjenje. Običaj je nalagao da se za Božić i Novu godinu šalju čestitke svim Noćnim stražama, ali niko nije pravio razliku između praške Noćne straže (aktivno ljudstvo - sto trideset Inih; operaciona rezerva - sedamdeset šest) i Noćne straže američkog „grada" (aktivno ljudstvo - jedan Ini; operaciona rezerva - nula). Anton je dvaput boravio u Pragu, na odmoru. Besciljno je lutao gradom od bara do bara. Kupovao je jeftine suvenire na Karlovom mostu. Putovao je do Karlovih Vari, da bi plivao u bazenima s toplomvodomi jeo je vruće kiflice u kafićima. Sad je leteo za Prag iz poslovnih razloga. Bio je na vrlo ozbiljnomzadatku. Protegao se u sedištu, koliko je to bilo moguće u ekonomskoj klasi „boinga 737". Standardi udobnosti nisu mnogo odskakali od starih sovjetskih „tupoljeva". Proučavao je glave Braće Regin otpozadi. Delovali su napeto. Aure su ukazivale na izražen strah i nervozu. Svesni su njegovog prisustva. Čeznuli su za prilikom da se što pre i što dalje udalje od njega. Anton bi možda sažaljevao zlosrećne magove da nije pamtio incident na „Šeremetjevu". Kad bi se jednom uhvatio u koštac s neprijateljem, ostajao bi neprijatelj zauvek. Jedan od Braće Regin, visoki snažni crnac, okrenu se i zabrinuto osmotri Antona, kao da mu čita misli, iako je to prevazilazilo njegove moći. Odmah je skrenuo pogled. Raivo - Anton nije zaboravio njegovo ime. Poreklom iz Senegala... ne, iz Burkine Faso, eto odakle je. Odrastao je u porodici Braće Regin i vaspitavan u duhu odanosti velikomFafniru. Kako li su Braća Regin smislila sve te gluposti? Nekad davno se dogodilo nešto što se često događa među Inima. Tamni i svetli mag su se borili do smrti. Svetli mag se zvao Sigurd ili Zigfrid, na nemačkom. Tamni mag je poginuo... izgubio je život u sumračnom, zmajskom obličju. Zvao se Fafnir. I

Sigurd je kasnije poginuo. Anton se pitao da li ga je Geser poznavao. Događaji su, nakon toga, krenuli neobičnim tokom. Sledbenici Tamnog maga se nisu raspršili, kako to obično biva, niti su se sukobili, što je još češći slučaj. Umesto toga su odlučili da uskrsnu gospodara. Okupili su se i osnovali sektu Braća Regin. Povukli su se, gotovo u potpunosti, iz uobičajene borbe Svetla i Tame, što je Svetlima dobrano išlo naruku. S ljubavlju su čuvali Kandžu, iščupanu sa sumračnog leša tamnog maga. Inkvizicija je kasnije konfiskovala magijski predmet. Svetli su, nešto pre Drugog svetskog rata, uložili uspešnu žalbu, zbog izuzetno moćnog magijskog predmeta u rukama Tamnih. Braća Regin se nisu mnogo raspravljala. Predali su Kandžu rekavši: „Fafnirov čas još nije kucnuo".. Evropsko sedište Inkvizicije je nedavno iznenada napadnuto. Zapodenula se bitka u kojoj su izginuli gotovo svi članovi sekte, zajedno s priličnim brojem telohranitelja Inkvizicije, onima koji su se opustili i olenjili. Ostaci sekte su na neobjašnjiv način stigli u Moskvu. Dobro je znano da ljudska bića ne poseduju monopol na idiotizam. Ali, da li su ovi momci idioti? Anton se sećao silnog energetskog naboja Kandže. Delom je u pitanju bila moć nataložena u njoj, dugogodišnjim trudom braće Regin. Ali to nije bilo sve, u njoj je prebivala snaga Tamnog maga. Ini ne umiru na isti način kao obični ljudi. Povlače se u Sumrak. Gube fizički oblik, a samim tim i sposobnost povratka u svet ljudi. I ostavljaju nešto za sobom. Anton je ponekad viđao neodređene senke i drhtavu maglu, na stazama mrtvih u Sumraku. Jednom je sreo mrtvog Inog. To ne spada među prijatnija sećanja. Nešto ostaje, čak i tamo. Da li je moguće vratiti mrtvog Inog u život? Odgovor na to pitanje najverovatnije leži negde u lavirintu arhiva, klasifikovan kao najstroža tajna, zapečaćen pečatima Noćne i Dnevne straže i zabranjen odlukom Inkvizicije. Najmoćniji magovi su lutali stazama mrtvih kojima će i sami jednompoći. Anton nije ni trebalo da zna odgovor. Pogledao je kroz prozor na rastegnute oblake ispod vazduhoplova i slabašni sjaj hiljada aura u gradovima. Avion je leteo nad jednimdelomPoljske. Pretpostavimo, tek onako, da je moguće oživeti Fafnira... Pa šta onda? Možda je bio moćni mag, možda čak i viši mag ili mag van klasifikacije... Njegovo uskrsnuće ne bi poremetilo globalni odnos snaga. Pogotovo usled nepoznavanja ljudske svakodnevnice. Ne bi shvatio stvarnost savremenog sveta. Ako bi bio dovoljno glup da krene Evropom u sumračnom obličju, rastrgli bi ga na komade raketama, laserima sa satelita i taktičkim nuklearnim naoružanjem... dok bi Japanci likovali, govoreći kako je Godzila oživela samo da bi po ko zna koji put bila upokojena. Šta Tamni žele da postignu njegovim uskrsnućem? Nered, paniku, ljude koji izbezumljeno vrište o apokalipsi? Anton se promeškolji u sedištu. Uzeo je plastičnu čašu i bočicu od dve stotine mililitara mađarskog vina. Edgar je bolje prošao. Putovao je biznis klasom kao i svi Tamni. Pio je bolje vino iz kristalne čaše. Bilo je nečeg u toj priči o Fafniru... Apokalipsi. To je davalo neki smisao

Geserovom zapažanju o masovnoj histeriji izazvanoj novim milenijumom. Ali, zašto bi Tamni upriličili smak sveta? Šta je s ostalim elementima? Veštica Alisa... Kreda sudbine... Anton je žalio za laptopom. Bilo bi zanimljivo poslagati sve činjenice na ekran, promešati varijante i videti šta se poklapa. Postojao je standardni program, „Mazarini“. Koristi se za analizu spletki. Pomogao bi mu da shvati neke stvari. Kreda sudbine. Popio je gutljaj vina Bilo je iznenađujuće ukusno. Namrštio se. Geser i Zavulon. Njih dvoje odlučuju o ishodu sukoba. Oni su mnogo kompleksniji i tajanstveniji od drevnih magijskih predmeta, poput Krede sudbine i Fafnirove kandže, ili Inih, poput Ogledala ili Alise. Verovatno shvataju zbivanja, u potpunosti... i pokušavaju da nadmudre jedan drugog. Kao obično. Geser. Zavulon. Kreda sudbine se nameće kao polazna tačka analize. Kad se pojavila Svetlana, nova velika čarobnica i kad se pridružila Noćnoj straži, Geser je naumio da sprovede još jednu intervenciju na globalnom planu. Svetlana je dobila Kredu sudbine - drevni i nepojmljivo moćni magijski predmet kojim se može nanovo ispisati knjiga sudbine i promeniti ljudski život. Na prvi pogled je izgledalo da će Svetlana nanovo ispisati sudbinu dečaka Jegora - Inog sa neodređenom aurom, jednako naklonjenoj Tami i Svetlu, da bi od njega načinila budućeg proroka ili vođu. Svetlana nije uspela uz izvesnu Antonovu pomoć. Uravnotežila je Jegorovu sudbinu, otklonivši sav uticaj straža na dečaka. Geserov plan bio je slojevitiji. Na drugom nivou je bila druga Velika čarobnica, njegova dugogodišnja ljubavnica Olga, rehabilitovana nakon izdržavanja kazne propisane odlukom vrhuške Svetlih. Povratila je magijske sposobnosti i iskoristila drugu polovinu Krede sudbine da nanovo ispiše nečiju sudbinu - dok su Tamni Moskve posmatrali Svetlanu. To je bila Antonu poznata istina. Drugi sloj istine. Ali možda postoji i treći. Zanemariće to za izvesno vreme. Šta se zatim dogodilo? Alisa Donjikova, sposobna veštica, pripadnica Dnevne straže, možda i njenog elitnog dela, ostaje bez svih magijskih moći, posle okršaja Tamnih i Svetlih, u Zavulonovoj režiji. Poslata je na odmor u pionirski logor 'Artek', da bi se oporavila i povratila izgubljene moći... Geser šalje Igora na isto mesto, nakon što je prošao kroz slično iskustvo. Između njih se rađa strasna ljubav - strašna, smrtonosna ljubav između svetlog maga i tamne veštice. Alisa na kraju stradava od Igorove ruke. Igoru preti dematerijalizacija, zbog povrede Dogovora i nepodnošljivog tereta krivice. Tu je i dečak, koji se zbog njega udavio. To nije Geserova spletka. Surovost i cinizam upućuju na Dnevnu stražu. Zavulon je žrtvovao ljubavnicu, ali zbog čega? Da li je želeo da ukloni Igora? To ne zvuči razumno. To bi bila ravnopravna zamena. Alisa Donjikova je bila moćna veštica. Spletka na spletku... Zatim se pojavljuje Ogledalo. Geser je tvrdio da je tako nešto nemoguće

predvideti, da je to rezultat sreće. Geser i Zavulon su nesumnjivo nastojali da ga iskoriste, svako u svoje svrhe. Anton se u poslednji čas uzdržao da glasno ne opsuje. Nije imao dovoljno podataka za analizu. Raspolagao je slutnjama, prazninama i pretpostavkama. Ništa nije sigurno ni u pogledu Braće Regin. Zavulon ih je namamio u Moskvu. Da li je hteo da unese paniku među pripadnike Noćne straže? Ili da nahrani Ogledalo? Samo bi obećanje Fafnirovog uskrsnuća nateralo Tamne magove na luđački napad na Inkviziciju. Stari magovi, Fafnirovi savremenici su se složili - to im je bila poslednja šansa. Mlađi magovi su ih sledili... svi ti mladi Finci afričkog i azijskog porekla, skupljeni sa svih strana. Živeli su izolovano u svom svetu. Napad je za njih bio igra, a ne nezapamćen zločin. Ali, šta Zavulon želi da postigne? Ne. Antonu ništa nije bilo jasno. Odmahnuo je glavom. Jednostavno je nesposoban da shvati šta se događa. Ne ostaje mu ništa drugo nego da obavi povereni mu zadatak i spase Igora. Pokušaće da optužbe protiv Dnevne straže učini održivim. Avion se već pripremao za sletanje. Najnovije izdanje Nejšenel džiografika nije pomoglo Edgaru da se smiri. Nije mogao da se udubi u članak o italijanskom prednovogodišnjem običaju bacanja starih i nepotrebnih stvari kroz prozor. Članak se bavio i drugim neobičnim evropskim novogodišnjimobičajima. Edgarove misli su prijatno podrhtavale u skladu s postojanim zujanjem avionskih turbina. Okrenule su se, uprkos njegovim željama, praškom zadatku i neprestanom sukobu Svetlosti i Tame. Dobro, pomislio je. Valja početi iz početka. Dnevna straža je, u poslednje vreme, učvrstila položaje i nanela niz značajnih udaraca Svetlima. Nanesena šteta se neće brzo nadoknaditi. Trebaće im vremena - ne mislim na godine, već na decenije. Očekivalo bi se da će Zavulon odmah početi da gradi na temeljima postignutog uspeha i da neće Svetlima dati vremena da se pregrupišu i osnaže. Jurnuće ka pobedi dok je neprijatelj još ošamućen. Šta će oslabiti Svetle i osnažiti Tamne? Gubitak veoma moćne i obećavajuće čarobnice? Pokušaj da se još neko izbaci izigre? Edgar je duboko razmišljao. Ponovo je zažalio što nije poneo laptop. Mogao bi da izvaga sve moguće varijante, da prouči sve Bele magove istinske moći i pokuša da pronađe njihove slabe tačke. Za to postoji specijalizovani program, Rišelje. Dnevna straža raspolaže sposobnimprogramerima. Osloniće se na kompjuter koji mu je priroda dala - moćan ali nesavršen. Ko? Geser nije kandidat. Već je prešao granicu preko koje Ini postaje gotovo neranjiv. Objektivno gledano, broj dva u hijerarhiji Noćne straže je bila Svetlana Nazarova. Ona će zadugo biti van igre, pa je Edgar tu čast dodelio veštoj Olgi, iskusnom specijalisti za borbene operacije ili liji, magu prvog reda. Edgar je sumnjao da to nije Iljin krajnji domet. Svi su izgledi da će razviti svoje moći i postati veliki

mag. Takav preobražaj iziskuje mnogo vremena i kolosalni napor, najviše od samog maga, Ilja je premlad da bi se odrekao jednostavnih, gotovo ljudskih, životnih zadovoljstava. Koga od njih dvoje? Olgu ili Ilju? Koga će sad napasti? Edgar spusti stočić kao Štirlic, ruski špijun u nacističkom generalštabu, iz kultne sovjetske televizijske serije iz sedamdesetih, veštim potezima nacrta dva simbolična portreta na salvetama - zaobljenu žensku siluetu i usko lice s naočarima. Olga ili Ilja? Olga je inteligentna, iskusna, s razvijenom moći opažanja, mudra i pri tom cinična. Edgar nije znao koliko ima godina, ali je pretpostavljao da je najmanje dva puta starija od njega. Nije znao ni njenu istinsku moć - nije imao prilike da je isproba i proceni. Ako ćemo pošteno, nije ni želeo da pokuša. Biće vrlo teško po drugi put je lišiti njenih moći. Oni koji su nedavno pušteni izzatvora, mnogo drže do slobode. Olga neće razmisliti dva puta, već stotinu puta, pre nego što preuzme još jedan rizik i završi pred Tribunalom. Sem toga, bila je dugogodišnja Geserova ljubavnica. Šef Noćne straže sigurno neće žaliti napora da je zaštiti. Edgar bi se, da je na Zavulonom mestu, dobro pazio da ne naudi Olgi. Razgnevljeni Geser je mnogo opasniji neprijatelj od onog na kog su navikli. Edgar zamišljeno počeša nos vrhomolovke i precrta ženski portret na salveti. Ilja. Izuzetno moćni mag, s licem rafiniranog intelektualca. Iz nekog razloga nosi naočare, iako lako može da popravi vid. Sad nije u Moskvi, pa čak ni u Evropi. Negde je u Sri Lanki - Svetli iz moskovske Noćne straže, poslednjih nekoliko godina sumnjivo često pohode Sri Lanku. Edgar se pitao šta tamo traže? Načinio je mentalnu zabelešku. Preneće informaciju analitičkom odeljenju. Nek malo razbijaju glavu s tim. Iako najverovatnije već nadziru ovu anomaliju. A šta ako ne nadziru? Odlučio se da igra na sigurno, čak i da ispadne budala. Bolje tako, nego da kasnije prebacuje sebi, zato što niko nije pazio na zbivanja u Sri Lanki. Da. Ali, ako Zavulon planira nešto protiv lije, teško da bi se u doglednoj budućnosti odlučio za Prag, kao pogodno mesto za obračun, izuzev ako nije u stanju da ga namami. Edgar skloni salvetu u stranu i uze novu, poslednju. Podelio je u četiri polja s dve ukrštene linije. Nacrtao je lice u svakom od njih. Prva tri je nacrtao svedenim pokretima. Stvorio je čudesno živahne likove, u stilu Bidstrupa ili Čižikova. Svet je, po svemu sudeći, u Edgaru mogao imati sjajnog karikaturistu. Ilja, Semjon... Igor, optuženi na Tribunalu. Da li se ovaj poslednji računa? Verovatno, pošto je najranjiviji od svih. Edgar posle kraćeg oklevanja nacrta lice Antona Gorodeckog, na četvrtom polju. Samo on još koristi prezime. Ipak je stigao do drugog reda, što ga čini ravnim Edgaru, iako neiskusnijim. Koji od njih? Najjednostavnije je isključiti Igora. On je već jednom nogom u senkama Sumraka. Sledeći je Gorodecki - i on je leteo za Prag. Ovo su najjednostavnije verovatnoće. Koliko ih uopšte ima? Edgar zaškrguta zubima na samu pomisao o teoretskom broju kombinacija. Eh da mu je laptop i „Rišelje", sa saznajnimmodelima...

Prestani, prekori Edgar samog sebe. Prestani. Kako si depresivno jednostran, moj Tamni! Sinula mu je jednostavna, iznenađujuća misao. Eliminisanje jednog od neprijatelja iz igre nije jedina stvar koja može ojačati Tamne. Šta je sa suprotnimprilazom- uvođenjemmoćnog Tamnog u igru? Ali, ko će pojačati proređene redove Dnevne straže? Pojava Vitalija Rogoze je ispunila Edgarovo srce detinjim oduševljenjem. Ispostavilo se da je on bio Obično Ogledalo. Zauvek je iščezao, nakon što je učinio sve što je Sumrak od njega zahtevao. Da li će pronaći obećavajuće regrute? Tražili su ih i nisu našli bogzna šta. Za razvoj istinski moćnog Tamnog je potrebno dosta vremena. Odavno nisu naišli na talenat sličan Svetlani Nazarovoj. Šta je tu je, pomisli Edgar. Na pravom sam putu. Letim za Prag, evropsku prestonicu nekromantije. Stižem na Božić, pred dolazak novog milenijuma, dok bezbrojni proroci i vrači pogađači plaše svet svakakvim užasima, uključujući i kraj sveta. Da! To je to! Možda Zavulon planira da uskrsne nekog od palih magova iz prošlosti? U Pragu, u ovo nemirno doba! Tama na Tamu! Zavulon je kao i uvek vešto i neprimetno skrivao ono što je svima bilo pred očima. Edgar muklo uzdahnu. Zgužvao je salvetu, pre nego što je gurnuo u džep. I tako, u gradu nekromantije, u vreme nezapamćene energetske nestabilnosti, Zavulon može pokušati da nekog otrgne iz nepostojanja, ali koga? Razmišljaj, Edgare. Odgovor je sigurno tu negde, blizu površine. Dobro, šta imamo? Prag, Tribunal. Slučaj dvoboja između Teplova i Donjikove. Na suđenju se pojavljuju Gorodecki i Edgar, možda i Alita. Ko još? Braća Regin. Čekaj. To je to! Braća Regin. Sluge Fafnirove. „Iskoristiću ih, Edgare“, reče Zavulon. „Imamneke planove za njih." Fafnir. Edgar sklopi stočić i potraži udobniji položaj na sedištu. Trudio se da deluje opušteno. Fafnir. Eto nekog ko bi mogao biti izuzetno koristan Tamnima. Moćni Fafnir. Veliki mag. Zmaj Sumraka. Slab odjek njegove moći, koji je usisao Ogledalo Rogoza, omogućio mu je da s lakoćomiscedi čarobnicu poput Svetlane. „Ako ja Zavulon zbilja namerio da pokuša da uskrsne Fafnira, nije mogao izabrati bolje mesto i vreme u poslednjih sto godina", pomisli Edgar, dok je pogledom šarao po tavanici Boinga. „Boljeg sigurno nije bilo.“ Stjuardesa ga je pogledala. Edgar je zakopčao pojas. Avion se pripremao za sletanje. Uskoro će biti u Pragu. Edgaru se činilo da su mu uši pune vate. To ga nije sprečavalo da razmišlja. Sprema se uskrsnuće. Tamni to nisu pokušali bar pedeset godina, još od Staljinovog vremena. Nije bilo prilike, zato što nivo energetske turbulencije nije bio

dovoljno visok ni u jednomtrenutku još od 1933. i 1947. godine. Zašto mu Zavulon ništa nije rekao? Da li je procenio da je prerano za to? Šta da misli o Jurijevom zakukuljenom i zamumuljenom upozorenju? I kakve veze to ima sa letošnjim događajima u 'Arteku'? Neka veza sigurno postoji. Mora da postoji. Pion je žrtvovan. Možda je došao red na vredniju figuru, konja ili lovca? Kojoj figuri odgovara Edgar? Dva topa su svakako Jurij i Nikolaj, kraljica je sam Zavulon, a kralj bespomoćna, ali ključna figura - to je Tama. Jedan od topova je nagovestio Edgaru da će se možda ponovo zaigrati krimski gambit, ovaj put s konjem. Edgar nekako nije hteo da bude jahač. Nek ona zla stara veštica Ana Tihonovna odigra ulogu konja, baš bi joj odgovarala. Avion zadrhta kad su točkovi dodirnuli pistu. Jednom, dvaput - i let postade brzo rulanje po tvrdoj podlozi. Zavulon sigurno nije predvideo još jednu izmenu figura, dok tablomgura nekoliko piona, Braću Regin, u nada da će se pojaviti još jedna crna kraljica ili bar lovac? Položaj žrtvovane figure je zbilja uvredljiv. „Ali šta ako je ovo neka vrsta testa?“, pitao se Edgar. „Proba izdržljivosti? Alisa je dopustila da bude nasamarena - Zavulonu ne trebaju takve figure u igri. Ali kad bi Edgar uspeo da preživi, ne remeteći šefove planove... Da, to bi bio poželjan i prihvatljiv rezultat!" Ali, kako da ga postignem? Drugi deo razmene je Anton Gordecki, Zavulonov miljenik. U to ne treba sumnjati. Šef Dnevne straže je dobro znao da ga ne može u nedogled koristiti. Edgar nije verovao da je sve baš tako bilo. Zavulon je vazda bio sklon šminkanju loših rezultata. Činio je sve da bi izgledalo da je nadmudrio svetle magove. Putnici su krenuli ka izlazu i harmonika mostu, nepoznatom stanovnicima bivšeg SSSR-a. Edgar je obukao mantil. Ostavio je časopis u džepu sedišta ispred svog, podigao je tašnu i krenuo za ostalima. Smesta mu postade jasno da je u Evropi, a ne u Rusiji. Teško je reći šta ga je izazvalo. Izrazi lica, odeća, čistoća aerodroma ili besprekorni prostorni raspored? Utisak je bio posledica hiljada sitnih detalja. Obaveštenje na češkom i engleskom bez rjazanjskog akcenta. Mnogo veći broj osmeha. Činjenica da na trgu ispred zgrade terminala nije bilo taksiste divljaka, koje je toliko prezirao. U traci za taksije presijavao se nizlepih, žutih, jednoobraznih „opela" Taksista se bez problema služio ruskim, engleskim i maternjim češkim. Gde da vozim? U hotel „Hilton“, pretpostavljam. Dobro, dobro. Rusi retko idu pravo u „Hilton“. Oni koji idu, drugačije izgledaju. Nose mnogo zlata, putuju s telohraniteljima, u skupim limuzinama... Ja nisam Rus. Ja sam Estonac. Da, to više nije isto... Nikad nije ni bilo. Pa, čak je i češki nekad bio isti kao ruski... O tom se može raspravljati. Da, možda jeste. Edgar odluči da prekine s razmišljanjima. Slušao je vozačevo blebetanje. Ionako na dan dolaska neće raditi. Opustiće se, uz nekoliko krigli piva, naravno. Koja osoba zdrave pameti bi odbila kriglu pravog češkog piva, uz uslov da mu je stomak u redu (pa čak i da nije)? Samo mrtvac.

Kao i u svakom „Hiltonu“, slobodna soba se može pronaći bez velikog problema, pa čak i u Pragu pred Božić, pretrpanom turistima. Ali, baš kao i u svakoj zemlji koja je nedavno zbacila okove socijalizma, to bi svakog ne-Inog koštalo pravo bogatstvo. Edgar je bio Ini. Platio je bez ikakvog mrštenja, iako ga je osoblje očekivalo. Bio je Rus i nije ličio na banditske nove bogataše. Edgar, pre stotinu godina, ne bi odoleo da recepcioneru ne gurne pod nos argentinski pasoš. Sad je bio stotinu godina zreliji. Služio se ruskimpasošem. Na šalteru za prijave, vidljivom samo nekim putnicima je radio Tamni. Pripadao je izuzetno retkoj vrsti - beskudu 4 . Pogledao je Edgara, olizao tanke usne i širom otvorio uske zenice. Konačno se nasmejao otkrivši sitne, oštre, trouglaste zube. „Dobro došli! Došli ste radi Tribunala." „Uhuh.“ „Evo je.“ Bacio je mali splet plave vatre na Edgara. To je bila privremena registracija. Vatra je lako prošla kroz Edgarovu odeću. Završila je na njegovim grudima u obliku okruglog znaka, koji svetli u Sumraku. „Hvala." „Sredite ih na Tribunalu", reče beskud. „Sredite ih kako valja. Sad je na nas red." „Pokušaću", uz uzdah obeća Edgar. Otišao je u sobu, da bi se oprao i ostavio tašnu. „A sada ću“, pomisli raspoloženi Edgar, dok se spuštao liftom, „svratiti do Crnog orla. Naručiću svinjske kolenice, vrlo popularno jelo. Naišao je na njihov recept u davno pročitanomfantastičnomčasopisu. Ispijao je gutljajčiće iz druge krigle piva, čekajući na porudžbinu (prvu je popio naiskap, u ruskom stilu, i zaradio kelnerovo odobravajuće klimanje glavom). Pokušavao je da sabere misli. Nešto ili neko ga je sprečavao u tome. Edgar opazi Antona Gorodeckog. Stajao je pored stola i zurio u njega. Stresao se, na pomisao da ga Svetli prate. Odahnuo je, kad je presreo zbunjeni pogled Gorodeckog. Ovo je slučajnost, puka slučajnost. Štaviše, jedino slobodno mesto je bilo ono za Edgarovimstolom. Edgar, vođen iznenadnimimpulsom, klimnu Svetlomi reče: „Sedi. Odmaramse. Mogao bi da mi se pridružiš. Do đavola s poslom!" Anton je oklevao. Edgar pomisli da će otići, ali je ipak ostao. Obišao je sto i seo preko puta Edgara. Snuždeno ga je odmerio, kao da mu je teško da poveruje da njegov stari neprijatelj želi da se malo opusti. Kako ono Svetli govore? Ako si se s nekim bar jednomborio, biće tvoj neprijatelj za večita vremena. Budalaština. Fanatizam. Edgar je više voleo prilagodljiviji pristup. Ako se danas više isplati da sklopiš savezništvo s nekim kog si juče gađao Šahabovim bičem, zašto ne bi to učinio? Posle udarca Šahabovog biča obično ne ostaje ništa s čim bi se moglo stupiti u savez. Pepeo nije bogzna kakav saveznik. „Ni reči o stražama?" ironično će Anton. „Ni reči", potvrdi Edgar. „Razgovaraćemo kao dva zemljaka u Pragu, pre Božića. Naručio samsvinjske kolenice. Preporučujemih."

„Hvala, čuo sam za taj specijalitet", reče Anton. Okrenuo se kelneru, bez trunke osmeha na licu. Evropljani ni zimi, nemaju predstavu o pravom mrazu. Anton izađe iz metroa na Malostranskoj stanici. Razmišljao je da li da podigne okovratnik jakne, ali je odlučio da to nije potrebno. Padao je sneg, ali nije bilo mraza. Bilo je najviše dva stepena ispod nule. Šetao se niz ulicu. Lagano je gazio po drevnoj kaldrmi. Ponekad bi popustio pred radoznalošću i svratio u neku prodavnicu suvenira punu veselih crvenih igračaka, neobične keramike, fotografija Praga i majica s duhovitim natpisima. Kupiče nešto. Da se zna gde je bio. Možda majicu s otkačenimlikomi natpisomBorn to be Wild. Tri sata ga je delilo od sastanka s predstavnikom Inkvizicije. Nije morao da ide taksijem ili metroom. Ručaće natenane i krenuti u dugu šetnju. Randevu ispod sahatkule - šta može biti romantičnije od toga? Šta će biti, ako se ispostavi da je predstavnik Inkvizicije privlačna i Svetla žena? Romansa će visiti u vazduhu. Anton se nasmeja sopstvenim mislima. Nije imao ni najmanju želju da šara ili da otpočinje aferu. Podela na Svetle i Tamne nije važila u Inkviziciji. Ona je postojala iznad dve velike sile. Ali možda podela na polove opstaje čak i u njihovim redovima? Anton se setio da se Maksim, svetli mag iz Moskve, kog su prozvali Neprilagodljivi, razveo kad je postao Inkvizitor. Očigledno je da Inkvizitori gube interes za sitne ljudske ludosti - ljubav, seks, ljubomoru. „Crni orao“ je bio jedan od Antonovih omiljenih praških restorana. Možda zato što ga je posetio nekoliko puta, prilikom prvog boravka u gradu. Na kraju krajeva, Rusa je lako zadovoljiti. Dobra, nenapadna usluga, kvalitetna hrana, izvanredno pivo i zadnje ali ne i poslednje, niske cene. Samo Tamni mogu da se razbacuju novcem. Čak je i Rogoza, stvorenje Sumraka stigao u Moskvu, s velikom sumom dolara. Moguće je pošteno zaraditi novac. Da bi se zaradilo mnogo novca, moraš načiniti neki kompromis sa savešću. Noćna straža je, na tompolju, u gorempoložaju od Dnevne. Ulica kojom se Anton šetao se delila na dve, kao reka. Stvarala je dugo, usko ostrvo od izvesnog broja starih, niskih zgrada. U prizemlju su bili restorani i prodavnice suvenira. „Crni orao“ je bio prvi u nizu. Anton je ušao u dvorištance i opazio Svetlog Inog. Nije bio pripadnik Straže, već samo Ini koji više voli gotovo običan, ljudski život, od mesta u prvim redovima magijskog rata. Bio je to visoki, zgodni, sredovečni muškarac u uniformi američkog vazduhoplovnog oficira. Izlazio je iz restorana, očigledno zadovoljan tamo utrošenimvremenom, lepomČehinjomi samimsobom. Bio je i suviše zaokupljen razgovorom, pa nije odmah primetio Antona. Kad ga je opazio, počastio ga je širokim, blistavimosmehom. Anton podiže senku sa snegom pokrivene kaldrme i zakorači u Sumrak. Zavlada tišina. Svi zvukovi behu prigušeni i daleki. Svet se usporio i obezbojio. Ljudske aure oživeše, kao duge - većinom su bile mirne i spokojne, neopterećene nepotrebnim mislima. Takvih ima mnogo po turističkimmestima. „Pozdravljam te, stražare!“, srdačno će Amerikanac. U Sumraku nema jezičkih

problema. „Zdravo, Svetli“, uzvrati Anton. „Drago mi je da te vidim." „Praška straža?", interesovao se Amerikanac. Pročitao je stražarevu auru, ali nije razabrao detalje. Nije ni čudo, on je prilično slab mag, otprilike šestog reda sa izraženomsklonošću ka prirodnoj magiji. Ne bi taj imao šta da traži u Straži. Možda bi mogao da sedi sa strane i pazi na veštice i obortenje, čije moći se mogu porediti s njegovim. „Moskovska." „O, Moskovska straža!" Amerikanac je govorio sa osetnim poštovanjem. „Moćna straža. Dozvoli da ti stisnemruku." Pozdravili su se stiskom ruku. Za Amerikanca je ovaj susret bio samo još jedna dopuna prijatne večeri. „Kapetan Kristijan Vanover Mlađi, mag šestog reda. Treba li ti moja pomoć, stražare?" Formalna ponuda je iskreno i ozbiljno izrečena. „Hvala ti, Svetli. Ne treba mi nikakva pomoć", odgovori Anton, jednako učtivo. „Da li si na odmoru?", upita Kristijan. „Nisam. Poslovno putovanje. Pomoć mi nije potrebna." Amerikanac klimnu: Ja sam na božičnom odsustvu. Moja jedinica je na Kosovu, pa sam odlučio da posetimPrag." „Dobar izbor", reče Anton i klimnu glavom. „Divan grad." Nije hteo da nastavi razgovor, ali je Amerikanac kipteo od druželjublja. „Divan grad. Drago mi je što smo ga sačuvali za vreme Drugog svetskog rata." „Tako je, sačuvali smo ga“, reče Anton, uz novi klimoglav. „Da li si se borio u ratu, stražare?“ Anton razumede da ima posla sa slabim magom, čim nije mogao da mu odredi godine, bar okvirno. „Nisam.“ „I ja sam bio premlad", uzdahnu Amerikanac. „Hteo sam da stupim u armiju, ali samimao samo petnaest godina. Šteta, došao bih ovamo još pre pedeset godina." Anton odustade od namere da mu kaže da od tog ne bi bilo ništa, zato što Amerikanci nisu stigli do Praga. Postideo se svojih misli. „Srečno, stražare", reče Amerikanac. Konačno je bio spreman da krene. „Jednog dana ću doleteti do Moskve, da bih te video, stražare!" „Samo nemoj onako kako si doleteo na Kosovo." Anton ovog puta nije mogao da se uzdrži. Kapetan Kristijan Vanoyer Mlađi se nije uvredio. Naprotiv, osmehnuo se i rekao: „Ne, mislimda do toga neće doći. Neka Svetlo bude s tobom, stražare." Anton izađe iz Sumraka s Amerikancem. Kristijanova pratilja nije ništa primetila. Uhvatio je podruku i namignuo Antonu. „Neka sila bude s tobom", promrmlja Andrej 'na ruskom. Ovo je baksuzni trenutak. Dobro raspoloženje se istopilo, kao kocka leda na vrelomtiganju. Uzalud je bezbroj puta ponavljao sebi da svađe i sukobi između država nemaju

ništa sa odnosima Svetla i Tame. Ovaj pilot mag će u ratu i te kako paziti da ne istrese bombe na civile. Kako mu je uspelo da bombarduje i seje eksploziv po ljudima i ostane Svetli? Svetli je, u to nema sumnje. Opet, gotovo je sigurno da nosi živote nevinih na duši. Kako je uspeo da ne padne nazad, u Sumrak? Mora da ima neverovatnu veru u sopstvenu pravednost, čimkombinuje vojnu službu i služenje Svetlu. Ušao je u „Crnog orla" u melanholičnomraspoloženju. Odmah je spazio vazduhoplovce Kristijana Vanovera. Bilo ih je desetak. Svi su bili obična ljudska bića. Sedeli su za dugimstolom, jeli gulaš i pili „sprajt“. Pili su „sprajt“! Usred češke pivnice. Na praznik. Nisu mrzeli pivo. Na stolu je bilo praznih pivskih boca, američkog „badvajzera". Anton bi ga pio samo ako bi umirao od žeđi u pustinji. Prošao je pored Amerikanaca. Nije bilo slobodnih stolova - još jedan baksuz. Opazio je usamljenog čoveka za stolom. Možda bi mogao da mu se pridruži. Čovek za stolompodiže glavu. Prenerazio se, baš kao i Anton. Našao se licemu lice s Edgarom.

GLAVA 3. Tamni neosporno poseduju žudnju za životom. Anton nije ni najmanje sumnjao u to. Dovoljno mu je bilo da pogleda sočnu svinjsku kolenicu pred Edgarom, koju nijedan nutricionista ne bi preporučio. Tamni je neštedimice zasipao sladunjavim senfom, sa gorko-ljutkastom notom po ruskom ukusu. Dodao je malo rena. Svaki zalogaj je zalivao velikimgutljajima piva. Anton se oduvek tome čudio. Bio je u najboljim mogućim odnosima sa susedima vampirima. Ponekad mu se činilo da i oni više uživaju u životnim radostima od svetlih magova. Viši magovi - čija se moć mogla porediti s Antonovom, još nisu prestali da se „igraju s ljudima“. Neprijatna činjenica je da se njihova ljubav za životom odnosila isključivo na njih. Anton podiže tešku kriglu „badvajzera“ i promrmlja: „Živeli." Dobro je što Česi nemaju običaj da se kucaju kriglama. Anton ne bi voleo da se kuca s Tamnima. „Živeli", odgovori Edgar. Iskapio je pola krigle u dva gutljaja. Uživao je u ukusu piva. Obrisao je penu s gornje usne i rekao: „Baš je dobro." „Jeste", složio se Anton, iako ga napetost nije napuštala. Niko mu ne može prebaciti zbog ovog susreta. Pravila Noćne straže ne zabranjuju kontakte s Tamnima. Naprotiv, pozdravljala ih je, ako se pripadnik Straže osećao sigurno. Nikad se ne zna šta sve možeš doznati ili kako možeš uticati na Tamnog. Ne mislim na preobračanje na stanu svetla, već na sprečavanje sledećeg trika. Anton iznenadi samog sebe sledečim rečima: „Lepo je kad se oko nečeg možemo složiti." „Da", reče Edgar. Pokušavao je da govori prijateljskim, učtivim tonom, da Svetli ne pobesni zbog nepostojeće uvrede ili neosnovane sumnje. „Češko pivo u Moskvi i češko pivo u Češkoj su dve različite stvari." Gorodecki klimnu. „Da, pogotovo kad se poredi s pivom u bocama. Češko pivo u bocama je leš pravog piva u staklenomkovčegu." Edgar se odobravajuće osmehnu i napomenu: „Izgleda da je ostatak Istočne Evrope izgubio talent za pravljenje piva." „Da li to važi i za Estoniju?", pitao je Anton. Edgar slegnu ramenima. Svetli nikad ne propuštaju priliku da te pecnu. „Naše pivo je dobro, ali nije izuzetno. Ne razlikuje se mnogo od ruskog." Anton se namršti, kao da se setio ukusa piva u domovini. Rekao je nešto sasvim drugo. „Letos sam bio u Mađarskoj. Pio sam njihovo ’dreher’ pivo. Mislim da drugog i nemaju." T?“

„Bolje bih prošao da sampio gorku ’baltiku’." Edgar se nasmejao. Ma koliko da je naprezao mozak, nije mogao da se seti nijednog mađarsko piva. I bolje što ih se ne seća, kad Anton tako loše govori o njima. Anton dobro procenjuje pivo. Svetli, ako ćemo pravo, znaju da uživaju u životu - to im se mora priznati. „A, ovi... hrabri ratnici... piju splačine, koje su doneli od kuće“, reče Anton, klimajući glavomka Amerikancima. „Borci za mir... Geringovi asovi.“ Edgar i Anton su odavno pojeli svinjsku kolenicu i popili dovoljno piva da im pogledi zaplamte, glasovi obodre i raspoloženje poboljša. „Zašto Geringovi?“, reče iznenađeni Edgar. „Nisu Švabe, već Amerikanci." Anton je strpljivo objašnjavao, kao da se obraća detetu. „Ne zvuči dobro kad kažeš asovi Američkih vazdušnih snaga. Znaš li neku zgodnu skraćenicu za Američke vazdušne snage?" „Ne znam." „Dobro. Mogli bi biti Klintonovi asovi. Nemci su se bar tukli s drugim pilotima. Ova žgadija je bacala bombe na sela branjena protivvazdušnim topovima iz Drugog svetskog rata. Za to su im deljene medalje. Pokušaj da ih pitaš da li išta u svom životu smatraju svetim. Još misle da su oslobodili Prag." „Svetim?" ponovi Edgar, uz smeh. „Zašto bi nešto smatrali svetim? To su vojnici." „Znaš, Ini, i vojnici su pre svega ljudska bića. Njima je neophodno da čuvaju nešto sveto u srcu." „Prvo moraš imati dušu. Nešto sveto je nadgradnja. Evo! Pitajmo jednog od njih!" Pored njihovog stola se provlačio jedan od američkih vazduhoplovaca, momak ružičastih obraza, s blistavomuniformomprekrivenomtrakama, tračicama i kolajnama. Verovatno se vraćao s odsustva u domovini. Bio je pravi ponos Teksasa i Oklahome, kože boje svežih jagoda i krema. „Oprostite mi, oficire! Mogu li da vam postavim jedno pitanje?", obratio mu se Edgar na pristojnomengleskom. „Da li išta u životu smatrate svetim, bilo šta?" Amerikanac stade, kao da se sapleo o nešto. Instinkti su mu govorili da vojnik najbolje zemlje na svetu mora da se pokaže dostojnim izazovu i pruži zadovoljavajući odgovor. Razmišljao je. Na licu mu se ogledao mučni misaoni proces. Najedanput se ozario. Dobio je inspiraciju. Ponosni osmeh mu ozari lice. „Znamli za išta sveto? Pa, naravno, to su Čikago bulsi." * * * „Sve podseća na partiju šaha, shvataš li?“, objašnjavao je Edgar. „Šefovi pomeraju bespomoćne figure - mene i tebe - po tabli.“ Konobar je sve češće svraćao pogled na Edgara i Antona. Popili su toliko piva. Doneo je toliko krigli za njihov sto, dovoljno za čitavu američku eskadrilu i Čikago bulse pride. Dva Rusa su i dalje sedela za istim stolom. Istina, sve teže su kontrolisali jezik. „Uzmimo nas dvojicu za primer“, nastavi Edgar. „Ti ćeš biti branilac na suđenju. Ja ću biti tužilac. Ipak, obojica smo lišeni stvarne težine. Mi smo obične figure na

šahovskoj tabli. Bačiče nas u najžešću borbu, ako im to odgovara, ili će nas gurnuti u zavetrinu, da čekamo bolja vremena. Razmeniće figuru za figuru, ako im se ćefne. Šta je suština ovog suđenja? To je predstava sa igranjem i pevanjem upriličena povodom proste razmene figura. Vaš Igor za našu Alisu. To je to. Napujdani su da nasrnu jedan na drugog, kao dva pauka u tegli. Sve u ime viših, nama neshvatljivih ciljeva." „Grešiš", ozbiljno će Anton. Mlatio je prstom prema Edgaru. „Geser nije znao da će Igor naleteti na Alisu. To je jedna od Zavulonovih spletki." „Kako možeš biti siguran u to?", izazivački će Edgar. „Da li si toliko moćan, da čitaš Geserov um kao bukvar? Koliko ja znam, vođa Svetlih ne žuri da otkrije najvažnije planove podređenima. To je viša politika moćnika!", govorio je glasno i uverljivo. Anton je hteo da mu oponira, ali nije imao ubedljive argumente. „Uzmimo za primer poslednji sukob na Moskovskom univerzitetu. Zavulon te je iskoristio - žao mi je, verovatno ti je neprijatno da čuješ, ali kad smo već kod toga... Bilo kako bilo, Zavulon te je iskoristio. Zavulon, tvoj zakleti neprijatelj!" „Nije me iskoristio." Anton je kratko oklevao. Rešio je da nastavi. „Pokušao je da me iskoristi. Ja sam pokušao da okrenem situaciju u našu korist. Naposletku, u ratu smo." „Dobro, znači da si pokušao da iskoristiš situaciju", potcenjivački će Edgar. Ali Geser nije ništa učinio. Nije prstom mrdnuo da te zaštiti. Zašto bi štitio pione? To je besmisleno traćenje moći." „Vi ste još gori prema vašim pionima", sumorno napomenu Anton. „Ine nižeg reda, vampire i obortenje, ne smatrate jednakima. Oni su za vas obično topovsko meso.“ „Ali oni i jesu topovsko meso, Antone. Manje vrede od nas, magova. Mislim da je besmisleno da se raspravljamo, pokušavajući da shvatimo šta se događa. Mi smo lutke, obične lutke. Nećemo dobiti priliku da postanemo gospodari lutaka, zato što je za tako nešto neophodna moć slična Geserovoj ili Zavulonovoj. Takva se ne javlja često. Sva mesta na šahovskoj tabli su ionako popunjena. Nijedan igrač neće prepustiti mesto običnoj figuri - pa čak ni kraljici ili kralju.“ Anton smrknuto iskapi veliku kriglu. Vratio je na stakleni podmetač s kafanskim logoom. Više nije bio mladi mag, novajlija na terenu, u potrazi za vampirom u krivolovu. Brzo se menjao. Posle prve misije je imao dosta prilika da vidi koliko Tame ima u Svetlu. Bio je prilično impresioniran sumornim stavom tamnog maga Edgara. Oni su samo zrnevlje između vodeničkih kamenova, velikih igrača koji sređuju međusobne račune. Najbolje je da ćutimo i pijemo pivo. Anton opet pomisli da Tamni, sa svojim jednostavnim pristupom, deluju ljudskije od Svetlih, koji teže višim idealima. „Varaš se, Edgare, čak i u tom slučaju", konačno je progovorio. „Postoji jedna fundamentalna razlika. Mi živimo za druge. Mi služimo, umesto da gospodarimo." „Sve ljudske vođe su to govorile", odgovori Edgar. Upao je u zamku. „Partija je sluga naroda, sećaš li se?" „Nešto nas razlikuje od ljudskih vođa", reče Anton, gledajući Edgara u oči. „Dematerijalizacija. Shvataš li? Svetli ne može izabrati stazu Zla. Ako opazi da je

povećao količinu zla u svetu, povlači se u Sumrak. Nestaje. To se često dešavalo, kad god bi Svetli pogrešio ili se, čak i u najmanjoj meri, prepustio uticaju Tame." Edgar se tiho zacereka. „Antone, opovrgavaš samog sebe. Ako opazi... A šta ako ne opazi? Da li se sećaš slučaja iscelitelja manijaka? Mislimda se desio pre dvanaest godina." Anton se sećao. U to vreme nije bio iniciran, ali je o slučaju bez presedana razgovarao sa svakimpripadnikomStraže, sa svakimSvetlim. U Moskvi je živeo svetli iscelitelj s moćnim proročkim darom. Nije bio aktivni pripadnik Nočne straže, ali je bio u rezervi. Radio je kao lekar. Koristio se svetlom magijom u lekarskoj praksi. Pacijenti su ga obožavali. Kako i ne bi, kad je doslovce izvodio čuda. Istovremeno je ubijao mlađe žene, pacijentkinje. Nije koristio magiju. Jednostavno bi ih ubijao. Ponekad ih je ubijao akupunkturom - savršeno je poznavao raspored energetskih tačaka. Noćna straža je gotovo slučajno otkrila ono što je radio. Neki analitičar se uznemirio zbog velikog povećanja smrtnosti među mladim ženama, u malom gradu pored Moskve. Naročito ga je pogodio podatak da su većina žrtava bile trudnice. Opaženo je i čudesno povećanje broja spontanih pobačaja, abortusa i mrtvorođene dece. Sumnja je pala na vampire, vukodlake, sataniste, veštice. Svi su provereni. Konačno je i Geser uzeo učešća u istrazi. Ubica je uhvaćen. Pokazalo se da je ubica svetli mag. Šarmantni i umešni doktor je predobro video budućnost. Ponekad bi, tokom vizite, video budućnost pacijentkinjinog nerođenog deteta, koje će, gotovo sigurno, izrasti u ubicu, manijaka ili kriminalca. Ponekad bi video da će njegov pacijent počiniti monstruozni zločin ili slučajno prouzrokovati pogibiju velikog broja ljudi. Odlučio je da se suprotstavi zlu na svoj način. Na suđenju je gorljivo tvrdio da intervencija svetlom magijom ne bi donela nikakvu korist. U tom slučaju bi Tamni dobili dozvolu za obavljanje intervencije istog reda. Količina Zla na svetu ne bi bila smanjena. On je samo „čupao korov". Nije kliznuo u Sumrak zahvaljujući tvrdom ubeđenju da je količina Dobra koju je doneo na svet, mnogo veća od Zla koje je naneo. Geser je morao da ga lično dematerijalizuje. „Bio je psihopata", objasnio je Anton. „Običan psihopata, s njihovim iščašenim načinomrazmišljanja. Nažalost, ima takvih slučajeva." „Baš kao onaj mačevalac Jovanke Orleanke, markiz Žil de Rej", složio se Edgar. „I on je bio Svetli, zar ne? Počeo je da ubija žene i decu, da bi od njihovih tela spravio eliksir mladosti, pobedio smrt i usrećio čovečanstvo." „Edgare, niko nije imun na ludilo, pa čak ni Ini. Ali, ako uzmeš običnu vešticu...", poče gnevni Anton. „Slažem se s tim“, reče Edgar i pomirljivo raširi ruke. „Ali sad ne raspravljamo o izuzetnim slučajevima, več o činjenici da je tako nešto moguće, i da odbrambeni mehanizam kojim se toliko ponosiš, dematerializacija... nazovimo je jednostavnijim imenom savest... može da omane. Razmisli - šta ako Geser odluči da bi tvoja smrt donela nemerljivu korist stvari Svetlosti? Šta ako na jednom tasu vage stoji Anton

Gorodecki, a na drugommilioni ljudskih života?" „Ne bi morao da me obmanjuje", odrešito odvrati Anton. „Ne bi bilo potrebe. Ako do toga dođe, spreman samda se žrtvujem, baš kao i svi mi.“ „A, šta ako ne može ništa da ti kaže?“, zadovoljno se osmehnuo Edgar, „da neprijatelj ne bi znao šta mu se sprema, da bi se ponašao prirodnije i da ne bi bespotrebno patio. Na kraju krajeva, Geserova obaveza je da pazi na tvoj duševni mir.“ Sa zadovoljnimizrazomje podigao novu kriglu piva. Bučno je usisao penu. „Ti si Tamni", odvrati Anton. „Svugde vidiš samo zlo, izdaju, podvalu." „Ja samo ne zatvaram oči pred njima", uzvrati Edgar. „Zbog toga ne verujem Zavulonu. Ne verujem mu gotovo koliko i Geseru. Više verujem tebi. Ti si samo jedna nesrečna figura, slučajno obojena različitom bojom. Da li beli pion mrzi crnog? Ne, pogotovo kad dva piona lepo sede za zajedničkimstolomi loču pivo." „Znaš", reče Anton, s blagim iznenađenjem, „nije mi jasno kako možeš da živiš posmatrajući svet takvimočima. Ja bih se na tvommestu davno obesio." „To znači da nemaš kontraargumenata?" Anton proguta dobar gutljaj piva. Divna stvar s češkim pivom načinjenim od prirodnih sastojaka je što se može popiti u velikim količinama, a da ne optereti mozak i telo. Ili je to iluzija?" „Nemam nijednog", priznade Anton. „Sada, u ovom trenutku, nemam nijedan argument. Siguran sam da grešiš. Teško je raspravljati sa slepcem o bojama duge. Jednostavno ti nešto nedostaje. Ne znam tačno šta. Ali to je nešto veoma važno. Bez toga si bespomoćniji od slepca." „Zašto?“, protestovao je Edgar, pomalo uvređeno. „Vi Svetli ste nemoćni. Vezani ste od glave do pete samonametnutim etičkim dogmama. Kontrolišu vas oni na višim stepenu razvoja, kao Geser.“ „Pokušaću da ti na to odgovorim", reče Anton. „Ali ne odmah. Videčemo se opet.“ „Izbegavaš odgovor?", pitao je Edgar, smejući se. „Ne, samo smo rekli da nećemo govoriti o poslu. Sećaš li se?" Edgar je ćutao. Svetli je pogodio u metu. Zašto učestvuje u tako besmislenoj raspravi? Ne možeš da obojiš belog psa u crno, kao što govore u Dnevnoj straži. „Da", složio se. „Priznajemkrivicu. Samo..." „Samo što je jako teško ne govoriti o stvarima koje nas razdvajaju", reče Anton i klimnu. „Shvatam. Nisi ti kriv... to je sudbina." Zaronio je u džepove i izvadio paklo cigareta. Edgaru nije primaklo da su jeftine, „21. vek". Ruska roba. Vidi, vidi. Tamni mag njegovog reda može sebi da priušti sva životna zadovoljstva. Ali Anton puši ruske cigare i možda nije slučajno svratio u mali, udobni i jeftini restoran? „Gde si odseo?", pitao je. „U hotelu ’Kafka’", odvrati Anton. „U Žižkovu, Cimburkova ulica. To se uklapalo. To je mali, drugorazredni hotel. Edgar klimnu, posmatrajući Svetlog. Delovao je trapavo, kao da dugo nije pušio. Bilo mu je jasno da je to retko činio.

„Ti si u ’Hiltonu’, zar ne?", iznenada će Anton. „Ili u ’Radison SAS-u’, kao najgoroj varijanti?" „Da li si me pratio?", pitao je Edgar. Ponovo je bio na oprezu. „Nisam. Stvar je u tome što Tamni toliko drže do poznatih robnih marki i skupih hotela. Veoma ste predvidljivi." „Pa šta", prkosno će Edgar. „Da li veruješ u asketizami život u siromaštvu?" Anton baci ironični pogled po restoranu, na patetične ostatke svinjske kolenice na nožem izrezanoj drvenoj ploči, na najnoviju kriglu piva - koliko ih je bilo? Odgovorio je, iako nije morao: „Ne, ne zagovaram tako nešto. Ali broj soba i hotelskog osoblja, nije najvažnija stvar, baš kao ni cene ili bogatstvo menija. Mogao sam da odsednem u ’Hiltonu’ i pijem pivo u najskupljoj praškoj pivnici. Ali, zašto? A ti - zašto si došao ovamo? Ovo nije lokal s pet zvezdica, zar ne?" „Ovde mi je lepo“, priznade Edgar. „I hrana je dobra." „Shvataš li šta želimda kažem?" Edgar uskliknu, u iznenadnomnapadu pijane velikodušnosti. „To je to! Mislim da sam razumeo! To nas razlikuje. Pokušavate da ograničite prirodne težnje. Možda je to neka vrsta skromnosti. Mi smo, svakako mnogo ekstravagantniji... Tako se ponašamo s moči, novcem, finansijskim i ljudskim resursima... „Ljudi nisu resurs!" Anton ga je posmatrao prodornim, gnevnim pogledom. „Razumeš li me? Oni nisu resurs!" Uvek ista priča. Čim se pojave oblasti od zajedničkog interesa... Edgar uzdahnu. Svetli su stvarno zabludeli. Kako mogu toliko da zastrane? „Dobro. Promenimo temu." Otpio je još jedan gutljaj piva. Nije mogao da ne primeti: „Tamo je sedeo američki vazduhoplovac... svetli mag... potpuna šeprtlja, kad smo već kod toga. Nije me ni primetio. Kladim se da ljude posmatra kao resurs ili kao glupu, nesposobnu, nižu rasu koju mora hraniti i kažnjavati. Baš kao što ih mi posmatramo." „Naš problem je što smo proizvod ljudskog društva", tužno će Anton, „sa svim nedostacima. Čak i Svetli, sve dok ne prožive nekoliko vekova, posrću pod teretom predrasuda i mitova svojih zemalja: Rusije, Amerike ili Burkine Faso, bez razlike. Do đavola, zašto ne mogu da izbacimBurkinu Faso iz glave?" „Jedan od Braće Regin je iz Burkine Faso", podseti ga Edgar. „To je smešno ime." „Braća Regin", reče Anton uz klimoglav. „Šta su vaši lukavi magovi hteli s njima? Neko iz moskovske Dnevne straže ih je pozvao u Moskvu. Obećao imje pomoć na aktiviranju Fafnirove kandže... Zašto?" „Nisam u posedu slične informacije, to je moj zvanični stav o tom pitanju", odgovori Edgar, bez oklevanja. Svetlima se ne sme dati ni najmanja prilika za pokretanje prekršajnog postupka. „Ne moraš da priznaš. Nema potrebe", reče Anton, uz prezrivo od-" mahivanje rukom. „Nisam dete. Poslednje što nam je potrebno je pojava ludog Tamnog maga ogromne moći."

„I nama", obznani Edgar. „To bi bio početak totalnog rata, neograničenog sukoba. Drugimrečima, apokalipsa." „To bi značilo da su Brača Regin obmanuta", reče Anton, „nagovorena da napadnu bernsku centralu, ukradu Kandžu i dolete u Moskvu, ali zašto? Da bi se ojačalo Ogledalo?" Stvarno je promućuran, pomisli Edgar. Brzo je odmahnuo glavomi rekao: „To je budalaština. Shvatili smo ko je Vitalij Rogoza, tek kad je Kandža ukradena i četvorica preživelih krenula za Moskvu." „Imaš pravo!", iznenada uskliknu Anton. „Tako je, Tamni! Pojava Ogledala se ne može predvideti. Ono je spontana tvorevina Sumraka. Zvanično saopštenje Inkvizicije navodi da je sekta započela pripreme za napad na skladište magijskih predmeta, dve nedelje pre kobnog događaja. Rogoza tada nije ni postojao. To jest postojao je, ali kao običan čovek. Sumrak ga je tek kasnije preobrazio." Edgar se ugrize za usnu. Učinilo mu se je da je Svetlom dao ideju, preneo informaciju ili ga uputio u dobrom pravcu. To ne valja. Ali zašto? Voleo bi da bolje razume situaciju, da dođe do životno važnih saznanja. Glasno je razmišljao: „Možda je neko hteo da Inkvizicija izmesti sedište iz Berna?" „Ili je odlučio da ga premesti u Prag." Zamišljeno su posmatrali jedan drugog - svetli i tamni mag, jednako zainteresovani da shvate šta se događa. Kelner htede da im priđe. Opazio je da nisu popili pivo, pa se okrenuo Amerikancima. „To je jedna mogućnost", složio se Edgar. „Operacija s Kandžom nam nije bila potrebna. I ne pomišljaj da nas optužiš za takvu glupost." Možda ste", nije se dao Anton, „hteli da pokvarite neku našu operaciju. Fafnirova kandža je poslužila kao vrlo dobro sredstvo za to?" Edgar prokle sebe zbog brbljivosti. Samo figurativno, naravno. Nijedan tamni mag ne bi stvorio paklenski vrtlog nad svojomglavom. „Gluposti, kakve druge operacije...?", počeo je. Najedanput je shvatio da je neočekivanomodbranomDnevne straže, samo potvrdio Antonovo nagađanje. „Hvala ti, Ini", reče Svetli, iskrenimtonom. Edgar ustade. Duboko je prekorevao sebe. Ona poslovica je istinita: Iseci jezik i žicomzašij usta pre nego što sedneš sa Svetlim. „Vreme je da krenem", rekao je. „Stvarno samuživao... u našemrazgovoru." „I ja, takođe“, reče Anton i pruži ruku. Edgar je prihvati, zato što bi bilo glupo da je odbije. Bacio je novčanicu od pet stotina kruna na sto i žurno otišao. Anton je s osmehom posmatrao njegov odlazak. Zabavljalo ga je što je uplašio tamnog maga, povrh svega elitnog pripadnika Dnevne straže. Stražar je očigledno mislio da je odao neku strašnu tajnu, iako ništa nije otkrio. Anton je izneo budalastu tvrdnju. Nije ništa vredno saznao, čak i da se ispostavi da je tačna. Namignuo je kelneru. Prstomje pisao po dlanu. Ubrzo je dobio račun. Iznosio je hiljadu dvadeset kruna, uz uobičajenu napojnicu. Ah, ti Tamni... Edgar je ućario nešto para, posle toliko popovanja o siromašnoj Noćnoj straži i

njenimagentima koji se stalno prebrojavaju. Anton je platio i ustao (pivo je ipak imalo učinka - telo mu se opustilo na prijatan i uznemiravajući način) i izašao iz „Crnog orla“. Krenuo je ka trgu Staromestske, na sastanak sa predstavnikomInkvizicije. Stići će tačno na vreme. Ovde uvek ima mnogo turista. Najviše ih se skupi početkom svakog sata, kad stari astronomski časovnik počinje da zvoni. Otvaraju se mali, dvostruki prozori. Na njima se pojavljuju figurice apostola. Čini se da pogledom ispituju trg, pre nego što nestanu u dubinama mehanizma. Neumorni sat na trgu Staromestske. Anton je stajao među turistima, s rukama u džepovima. Bilo mu je hladno na prstima. Nikad nije voleo da nosi rukavice. Video kamere zujale su svuda oko njega. Fotoaparati su škljocali, a mnogojezična gomila izmenjivala utiske o poseti jednoj od obaveznih atrakcija. Zamišljao je da čuje škripanje bezbrojnih olovaka koje precrtavaju još jednu atrakciju na turističkim mapama Praga: „Zvonjava sata - urađeno." Zašto se muva kroz bezličnu gomilu, kao da i sam precrtava tačke na mentalnoj mapi grada? Duhovna inercija? Lenjost? Možda neizlečiv nagon krda? Tamni se verovatno nikad ne mešaju sa gomilama običnog sveta. „Ne, ne razumem te“, reče neko u gomili na ruskom, par koraka od Antona. „Na odmoru sam, čuješ li me? Zar ne možeš da odlučuješ samostalno?" Anton baci brz pogled na zemljaka. Prizor nije bio prijatan. Video je snažno građenog muškarca, širokih ramena, bogato ukrašenog zlatom. Naučio je da nosi skupa odela, ali ne i da vezuje čvor na „hermes“ kravati. Vezao ga je, ali ružnim„kolhoznim“ čvorom. Zgužvan šal mu je virio iz nezakopčanog kaputa od smeđeg kašmira. Novopečeni ruski bogataš je presreo njegov pogled. Smrknuto je sklonio mobilni. Okrenuo se prema astronomskomsatu. Anton skrenu pogled. Treća generacija, tako vele analitičari. Valja sačekati tri generacije. Tek će unuk ovog bandita koji se obogatio i sačuvao glavu, biti pristojan čovek. Dotle valja čekati. Ini, za razliku od ljudskih bića, mogu čekati generacijama. Njihov rad traje vekovima... bar rad Svetlih. „Anton Gorodecki", prozbori neko iza njegovih leđa. Neko je govorio tuđim jezikom, kojimje savršeno vladao. Govorio je s intonacijom koji nije mogao pobrkati ni s jednom drugom, s suzdržanom, pomalo dosadnomintonacijomInkvizitora. Anton se okrete, klimnu i ispruži ruku. Inkvizitor je ličio na Čeha. Visok muškarac, neodređenih godina, u toplom sivom kaputu, vunenoj bereti sa ukrasnom iglom, zanimljivom kombinacijom lovačkih rogova, oružja i jelenske glave. Zbog nečeg ga je mogao lako zamisliti u sumračnom parku, ujesen, kako zamišljeno i tužno polako šeta po debelom tepihu smeđeg lišća - kao špijun izgubljen u mislima. „Viteslav“, predstavi se Inkvizitor. „Viteslav Grubin. Hajdemo." Lako su se probijali kroz gužvu. Ljudi su se, iz ko zna kog razloga, odmicali od

Inkvizitora, iko on nije koristio moći Inog. Zaputili su se uskom uličicom. Sve više su se udaljavali od turista. „Kako si putovao, Antone?“, interesovao se Viteslav. „Da li si se odmorio i ručao?" „Da, hvala na pitanju. Sve je u redu." Ljubazni, mada formalni nastup Inkvizitora bio je prijatno iznenađenje. „Da li vamje potrebna pomoć Sedišta?" Anton odmahnu glavom. Bio je siguran da će Viteslav osetiti pokret, iako je hodao ispred njega. „Dobro je“, odgovori inkvizitor, istim ravnodušnim glasom, ali sasvim iskreno. „Predstoji nam mnogo posla. Preseljenje Sedišta u Prag je bio veliki događaj za nas. Ponosimo se obavljenimposlom. Naša odeljenje je veoma malo i preopterećeno." „Inkvizicija, koliko ja znam, retko interveniše u Pragu." „Naravno. Ovdašnje straže se pridržavaju zakona. Retko krše Dogovor." „Svakako", pomisli Anton. Inkvizicija se oduvek bavila rešavanjem nesuglasica među stražama. Straže su izlazile na kraj sa zločinima Inih. Nije verovao da su se Tamni smirili zbog atmosfere normalne evropske zemlje. Naučili su da poštuju zakon, suočeni s tvrdimorganizacionimokvirom. Ili su naučili da ga krše na manje upadljiv način. „Zasedanje Tribunala povodom razmatranja slučaja Igora Teplova, maga drugog reda počinje sutra uveče", reče Vječeslav. Antonu se dopala činjenica da je upotrebio Igorovo puno ime i naveo status maga, kao i izraz da će zasedanje „početi", umesto „održati se." To znači da inkvizicija još nije došla do konačnog stava i da predstoji dugo zasedanje. „Da li biste želeli da ga vidite?" „Da, naravno", reče Anton, uz klimoglav. „Nosim mu neka pisma i poklone od kolega." Naglo se ućutao. Zbunio se na pomen pisama i poklona. Izgledaće kao neko ko nosi paket zatvoreniku u kaznionicu ili ide u posetu ozbiljnombolesniku u bolnicu. „Imam auto", reče Inkvizitor. „Svratićemo do vašeg hotela po paket. Zatim ćemo obići pritvorenika." „Igor... da li je negde u Inkviziciji?" „Nije, zašto bi bio?", reče Vječeslav. Odgovorio je pitanjem na pitanje. „Možda bismo zadržali tamnog pritvorenika. Vaš kolega je u običnom hotelu. Pismeno se obavezao da neće napuštati grad." Anton klimnu. Postavio je baš glupo pitanje. Kakva je korist od držanja svetlog maga u ćeliji? „Oprosti, Viteslave", rekao je. „Pitao sam se, iako znam da to nema nikakve veze s poslom koji obavljaš... pitao sam se, bez ikakvih skrivenih misli... možda bih mogao da te ispitam, ali to jednostavno ne bi bilo pristojno..." „Hteo bi da znaš šta samranije bio?“, pitao je Viteslav. „Da." Inkvizitor izvadi ključeve i isključi alarm. Otvorio je vrata. „Ja samvampir. Tačnije, bio sam.“ „Viši vampir?" pitao je Anton iz ko zna kog razloga.

„Da.“ Anton sede na prednje sedište i sveza pojas. Vampir Viteslav je upalio motor. Nije odmah krenuo. Čekao je da se ugreje. „Izvinite, to je bilo idiotsko pitanje", priznade Anton. „Naravno da jeste. Potpuno idiotsko." Inkvizitor očigledno nije patio od viška učtivosti. „S moje tačke gledišta, Antone, još ste veoma mladi." Pažljivo i vešto je izvezao kola na ulicu. Nije pitao u kom hotelu je Anton odseo. Nije morao. Nastavio je: „Verovatno gajite izvesne iluzije u pogledu prirode Inkvizicije i o vrsti Inih koji u njoj rade. Dozvolite mi da vam objasnim neke stvari. Inkvizicija nije treća sila, kako veruje većina stražara. Njeni pripadnici ne postaju naročita vrsta Inih podjednako udaljeni od Tame ili Svetla... Mi smo inkvizitori. Odabrani smo među Svetlim i Tamnim koji su iz raznovrsnih razloga shvatili apsolutnu neophodnost Dogovora i primirja između straža. Tačno je, posedujemo izvesne informacije nedostupne stražama, izuzev možda, najmoćnijimmagovima. Veruj mi, Antone Gorodecki, da u tim saznanjima nema ničeg utešnog. Obavezni smo da branimo Dogovor. Da li me razumeš?" „Pokušavam", reče Anton. „Ja sam vampir", ponovi Viteslav. „Apsolutno originalni viši vampir, koji je često ubijao mlađe devojke... to je najbolji..." „Molim te, ne podučavaj me fiziologiji vampira", reče Anton. „Veruj mi kad ti kažemda mi je veoma neprijatno da to slušam." Viteslav klimnu. Nije skretao pogled s druma. Anton zapazi da je auto nov i da se vlasnik predano brine o njemu. Inkvizitor se očigledno ponosio mašinom. „Evo, ovako. Nemam dušu, niti sam živ, onako kako Svetli to poimaju", reče Viteslav. „Učenje Svetla smatram naivnom, opasnom i počesto kriminalnom doktrinom. Ideja Tame mi je, naravno, bliža. Ali...“ Oklevao je, kao da se bori sa zamršenimspletomideja. „Međutim, imam veoma jasnu sliku alternative trenutnoj situaciji. Zbog nje sam pripadnik Inkvizicije. Zbog nje kažnjavam prekršioce Dogovora. Zapamti to, Antone. Ne kažnjavam one koji su pogrešili - naposletku, uvek postoje najmanje dve istine. Svetlo ponekad prikupi veliku moć, dok u nekim trenucima trijumfuje Tama. Inkvizicija samo štiti Dogovor." „Shvatam“, reče Anton. „Prirodno. Ali, oduvek sam se pitao da li može doći do situacije u kojoj će Inkvizicija podržati ovu ili onu stranu, ne na osnovu slova Dogovora, već na osnovu Istine." „Istina uvek ima najmanje dve strane", reče inkvizitor. „Situacija..." Razmišljao je o tome. „Nikad nisam naišao na svetlog inkvizitora koji favorizuje svoju stražu", dodade Anton. „Ali, da li je situacija ista sa tamnim inkvizitorima? Pričaj ti šta hoćeš, ali vi imate svoje moći i ezoterično znanje. Ne govorim o konfiskovanim magijskim predmetima u arhivama." „Sve je moguće", neočekivano će vampir. „Da, mogu da zamislim takav razvoj događaja, ako bi izbio otvoreni rat između straža. Ne mislim na sukob straža, već na

pravi rat između Tame i Svetla. Da li bi Inkvizicija bila potrebna ako svaki Ini stane na jednu stranu fronta? Tada bi svi bili isključivo Ini." Klimnuo je i nastavio: „Inkvizicija bi do tada najverovatnije prestala da postoji. Nestala bi u pokušaju da spreči takav razvoj događaja. Ono malo preživelih Inih u odorama Inkvizicije ne bi mogli mnogo toga da urade." „Znam zašto Noćna straža nadzire Dogovor", reče Anton. „Strahujemo za ljude. Razumem motive Dnevne straže - oni strahuju za sebe. Ali zbog čega vi, inkvizitori, ustajete protiv svoje prirode?" Viteslav se okrenu i tiho prozbori: „Ograničeni ste isključivo strahom, Antone Gorodecki. Nije važno da li strahujete za ljude ili za sebe. Mi smo ograničeni užasom. Zbog toga nadziremo Dogovor. Nema razloga da se brinete zbog ishoda suđenja. Nema nameštaljki. Vaš kolega će napustiti Prag živ i zdrav, ako nije prekršio Dogovor." Edgar se, do mraka, uglavnom oporavio od neprijatnog susreta. Možda mu je u tome pomogla dobra večera u skupom restoranu, zalivena bocom starog češkog vina (istina, nije bilo francusko ili špansko, ali nije bilo loše). Možda je i praška božična atmosfera imala nekog uticaja. Edgar nije verovao u Boga. Mali broj Inih, pogotovo Tamnih, patio je od takvog sujeverja. To mu nije smetalo da Božić smatra veoma prijatnimpraznikom. Uvek se trudio da ga što bolje proslavi. Možda je opterećen uspomenama iz detinjstva? Tada je bio obično seljače. Pomagao je ocu na farmi i išao redovno u crkvu. Srce mu je pevalo od radosti pre svakog praznika. Možda se sećao dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Tada je bio Ini, ali nije bio aktivni pripadnik Straže. Živeo je u Talinu i imao lepo razvijenu advokatsku praksu, divnu suprugu i četiri dečačića. Roditelji su mu davno umrli. Sahranio je suprugu. Jedan od dva živa sina živi u Kanadi, a drugi u Pjarnu. Četrdeset godina ih nije video. Starci bi teško poverovali da je ovaj mladoliki, zdravi muškarac njihov otac, rođen pri kraju devetnaestog veka. „Da, sigurno je reč o uspomenama", pomisli Edgar i zapali cigaru. Bilo je mnogo dobrih stvari u običnom ljudskom životu. Možda bi se mogao ponovo oprobati u ulozi ljudskog bića? Oženiće se, zasnovati porodicu... uzeće tridesetogodišnje odsustvo. Nasmej ao se, bez trunke veselosti. To su besmislice. Ne možeš dva puta ući u istu reku. Živeo je kao ljudsko biće, živeo je kao običan Ini. Sad je njegovo mesto u Dnevnoj straži. To bi možda bio dobar izbor za Antona, s nepotrošenom strašću i svežim, životnimsokovima. Ali sva ta izmotavanja više nisu za Edgara. Presreo je pogled mlade žene. Dosađivala se za susednim stolom. Osmehnuo se i dodirnuo njen umna najsuptilniji mogući način. Nije prostitutka, već devojka u potrazi za pustolovinama. To mu odgovara. Ne voli profesionalke. Ne mogu ga iznenaditi. Pozvao je konobara i naručio bocu šampanjca.

GLAVA 4. Inkvizicija nije okrutno postupala sa pritvorenicima. Hotel je bio savršeno pristojan. Igor je bio u dvosobnomapartmanu ništa goremod Antonovog. Oklevao je da priđe Igoru. Strahovito se promenio. Igor je oduvek bio terenski agent. Pridružio se Straži posle rata. Tada je bilo dosta posla. S jedne strane provala svetlih osećanja, a s druge plima svakakvog sitnog ološa. U ateističkoj klimi nikomnije bilo lako da prihvati kako je on ili ona Ini. Igor se s lakoćom i ushićenjem srodio sa svojom istinskom prirodom. Nije video veliku razliku u skakanju padobranom iza nacističkih linija radi izvođenja diverzantskih akcija i lova na vampire i vukodlake po moskovskimulicama. Klasifikovan je kao mag trećeg reda, bez izgleda za dalje napredovanje. Čak i treći red je sasvim dovoljan, pogotovo kad je ojačan iskustvom, mudrošću i hitrimumom. Igor je navedene sposobnosti posedovao u izobilju. Možda nije imao toliko iskustva, ali je radio u Straži u vreme kad se jedna godina mogla računati kao tri. Možda nije bio načitan ili obrazovan kao Ilja ili Garik, niti je učestvovao u velikom broju impresivnih operacija kao Semjon, ali nije bilo mnogo onih koji su se s njim mogli porediti na terenu. Antonu se nešto u vezi s njim još više dopadalo - Igor je ostao mlad. Ne samo fizički - to nije teško magu njegovih moči - več u duši. Ko bi izuzev njega rado otpratio petnaestogodišnju Juliju iz analitičkog apartmana na neko mesto u Tušinu, na promociju albuma Sto pedeset milijardi koraka, popularnog benda „Tekila džez“? Ko bi s poletom provodio vreme brinući se o tinejdžeru pritisnutom kompleksima, koji je upravo shvatio da je Ini? Ko bi se punog srca, pet godina bavio ekstremnim padobranstvom, samo da bi potvrdio teoriju o velikom broju Inih, u ekstremnim sportovima? Ko se uvek javljao prvi da zameni kolegu na dužnosti ili da preuzme neki zamorni zadatak (za opasne zadatke nije nedostajalo dobrovoljaca)? Možda je grešio, ali je već neko vreme mislio kako je na terenu sigurnije imati iza sebe pouzdanog i dobro raspoloženog umesto moćnog i iskusnog partnera. Moćni i iskusni partner može lako da se posveti važnijemposlu od odbrane tvojih leđa. Ini pred Antonom nije delovao ni moćno, ni veselo. Igor je izgubio dosta na težini. U očima mu se ogledala neobična, beznadežna žudnja. Kao da nije znao šta će s rukama... skrivao ih je iza leđa ili nervozno kršio. „ Antone“, rekao je posle duge tišine. Govorio je bez osmeha, sa gotovo neprimetnomnaznakomzadovoljstva. „Zdravo, Antone.“ Anton iskorači i vođen iznenadnimimpulsom, zagrli Igora. Prošaptao je: „Zdravo... Kako si dogurao dovde?" Viteslav tiho dobaci s vrata: „Od mene se ne očekuje izdavanje nikakvog zvaničnog upozorenja o druženju s pritvorenicima. Da li da te sačekam, Gorodecki?" „Ne, hvala", reče Anton. Odmakao se od Igora, ali mu je ostavio ruku na ramenu.

„Samću se vratiti." „Igore Teplove, zasedanje Tribunala radi razmatranja tvog slučaja će se održati sutra uveče, u sedam sati po lokalnom vremenu. Automobil će doći po vas u šest i trideset. Budite spremni." „Odavno samspreman", tiho će Igor. „Ne brini." „Želimvamsve najbolje", ljubazno će vampir, pre polaska. Dva Svetla ostadoše sami. „Izgledamli grozno?“ Anton nije hteo da laže: „Izgledaš još gore od toga. Video sam leševe koji bolje izgledaju od tebe. Svako će misliti da si su te ovde držali na hlebu i vodi.“ Igor smrknuto odmahnu glavom. „Nije tako. Dobro su postupali sa mnom.“ Bilo je blage ironije u tim rečima. Činilo se da govori o nekoj životinji zatočenoj u kavezu, u zoološkomvrtu. „Doneo sam ti paket", nastavi Anton u istom tonu, hvatajući se za prvu iskru života. „Da li je dozvoljeno hranjenje životinja?" „Jeste", reče Igor klimajući glavom. „Samo što... samo što ne mogu da jedem, znaš? Ne mogu da čitam knjige, ne želim da se napijem... niti da ikog vidim. Uključim televizor da bih ga gledao sve do tri ujutru. Uključim ga čim ustanem. Znaš, u priličnoj meri samovladao češkim. Nije težak." „To je strašno", reče Anton uz klimoglav. „U redu. Moraš da shvatiš da sam došao sa jasnimzadatkom- da ti vratimželju za životom." Igor se nasmejao. „Shvatam. To se dalo očekivati... Pa, vadi poklone." Anton spusti debeo svežanj pisama na sto. Na svakom je bilo jedno ime - osobe koja ga je napisala. „Pisala ti je čitava ekipa. Olga je rekla da njeno pismo moraš prvo da pročitaš. Julija i Lena su ti poručile to isto. Izbor je na tebi." Igor je zamišljeno gledao pisma i klimnuo. „Baciću kocku. Dobro, vadi ostalo. Ne mislimna pisma." Anton, uz osmeh izvadi bocu iz plastične torbe. „’Smirnov’ broj dvadeset jedan", reče Igor. „Je l' tako?" „Tako je." „Znao sam. Dalje." Anton nastavi. Uz snebivljiv smešak je izvadio veknu borodinskog crnog hleba, salamu, usoljeni krastavac u plastičnom pakovanju, nekoliko ljubičastih glavica jaltskog luka i parče svinjske masti. „Pravi ste đavoli", reče Igor, odmahujući glavom. „Sve što volim. Semjon ti je rekao šta da doneseš, zar ne?" „Jeste." „Carinici su sigurno mislili da si lud.“ „Naterao samih da skrenu pogled. Imampravo na to kad samna službenomputu." „Jasno mi je. Ispričaj mi šta se tamo desilo, dok ja spremim sve za jelo.

Obaveštavali su me, ali bih voleo da od tebe čujem o Andreju, Tigrici... o čitavom zamešateljstvu." Igor je pripremao hranu. Prao je čaše. Pažljivo ih je obrisao, pre nego što je otvorio bocu. Anton mu je ukratko ispričao šta se desilo u Moskvi. Igor je čutke sipao votku u četiri čaše. Pokrio je dve kriškama hleba. Stavio je jednu pred Antona i uzeo poslednju. „Za ekipu", rekao je. „Neka imSvetlo podari milost. Za Tigricu... za Andrjuhu." Nazdravili su bez kucanja. Anton je znatiželjno posmatrao Igora. Ovaj se zakašlja i zbunjeno zagleda u svoju čašu. „Antone... čekaj... ovo je lažna votka!" „Naravno", veselo potvrdi Anton. „To je apsolutno originalna lažna votka, čist alkohol razblažen česmovačom. Lično sam je odabrao. Nećeš mi verovati koliko je teško kupiti lažnu votku u prodavnici." „Ali zašto?", uskliknu Igor. „Kako misliš zašto? Zašto samti doneo borodinski hleb? Mogao samkupiti veknu svežeg, ukusnog crnog hleba u bilo kojoj praškoj prodavnici. Isto važi za salame i svinjsku mast. Luk bi bio jedini problem." „Znači, ovo je autentični pozdrav iz domovine, zar ne?", reče Igor. Još je drhtao. „Upravo tako." „Nemoj, molimte. Hteo bih da dočekamposlednje jutro bez glavobolje", ozbiljno će Igor. Namrštio se i mahnuo rukom iznad boce i dve pune čaše. Tečnost je nakratko zablistala žućkastom bojom limuna. Igor je objasnio šta je učinio, s blagom naznakom griže savesti: „Dozvoljena mi je upotreba slabije magije." „Sipaj još jednu čašu." „Da li se negde žuriš?", pitao je Igor. Mrštio se na Antona koji je sipao preobraženu votku. „Ma kakvi, gde bih se žurio?", odgovori Anton. „Radije bih sedeo ovde i razgovarao s tobom. Znaš li zašto sampromenio bocu?" „Znači to je bila tvoja ideja?“ „Da, moja je. Semjon je kupio pravu stvar. Hteo sam da te podsetim da lepa boca ne garantuje ispravan sadržaj.“ Igor uzdahnu. Lice mu se smrklo. „Gorodecki, ne morališi. Bio sam u Straži pre nego što si se ti rodio. Sve znam. Pogrešio sam. Prihvatiću kaznu." „Ne, ne znaš ti ništa", besno povika Anton. „Izabrao si taj nedostojni stav: „Ja sam kriv, prihvatiću ono što mi sleduje", rekao je, imitirajući Igora. „Ali šta mi da radimo? Pogotovo sad, bez Tigrice i Andreja? Znaš li da je Geser poslao programerke na intenzivnu terensku obuku?" „Ma hajde, Antone. Nema nezamenljivih Inih. Moskovska straža ima stotine magova i čarobnica u rezervi!" „Imaš pravo, nego šta. Dotrčaće čim zviznemo. Ostaviće porodice, napustiće poslove i svakodnevne obaveze. Jedva čekaju da se prihvate oružja. Šta će kad se aktivni pripadnici straže brukaju i dižu ruke." Igor uzdahnu. Počeo je da govori odsečno i energično, tonom starog terenskog

agenta: „Antone, sve mi je jasno. Pametan si ti momak. Pravo činiš kad me ljutiš. Pokušavaš da u meni probudiš želju za životom. Pokušavaš da me nateraš na borbu, ali shvati jedno - zbilja ne želim da se borim. Zaista mislim da sam kriv. Čvrsto sam odlučio da se... povučem, u ništavilo, u Sumrak." „Zašto Igore? Shvatam da je svaka smrt tragedija, pogotovo ako si odgovoran za nju, iako nisi mogao da je predvidiš..." Igor ga odmeri tužnimpogledomi odmahnu glavom. „Ne, Antoška. Ti si taj koji ništa ne razume: Misliš da kažnjavam sebe zbog smrti onog dečaka? Nije tako." Anton iskapi votku. „Žao mi je dečaka", nastavi Igor. „Veoma mi ga je žao. Ali, svašta sam video... i ranije su ljudi umirali mojom krivicom. Deca, žene, starci. Da li si ikad bio u prilici da odlučiš kome prvo da pomogneš - neiniciranomInomili običnomčoveku? Ja jesam. Da li si ikada morao da isisaš svu moć iz gomile - da je načisto iscediš, iako si sa devedeset postotnom verovatnoćom znao da će bar dve osobe u gomili umreti, zato što su nesposobne da s timizađu na kraj? Ja jesam." „I ja sammorao svašta da radim, Igore." „Da, shvatam. Taj uragan... Zašto onda govoriš takve besmislice? Zašto veruješ da se sve vrti oko tog nesrećnog klinca? Zašto ne veruješ da sam se zaljubio u Tamnu?“ „Ne mogu“, reče Anton. „Jednostavno ne mogu! Geser mi je rekao, ali...“ „Bolji počni da veruješ Geseru“, reče Igor, s gorkim osmehom na usnama. Voleo samje, Antone. Još je volim. Nastaviću da je volim- to je prava tragedija." Podigao je čašu. „Hvala ti što nisi stavio njenu čašu na sto.“ Anton poče da se ljuti. „Hvala...“ Učutao je. Sledio je Igorov pogled do ormana sa staklenim vratima. Jedna od čaša je bila dopola puna votke i pokrivena bajatimparčetomhleba. „Poludeo si“, promrmlja Anton. Načisto si poludeo. Ne zaboravi, Igore - ona je veštica." „Bila je veštica", složio se Igor sa slabašnim, setnimosmehom. „Isprovocirala te je... u redu, nije te začarala, ali te je navela da se zaljubiš u nju." „Nije. I ona se zaljubila. Nije znala ko sam." „Dobro. Prihvatam i to. Ali, ipak je reč o provokaciji. Zavulonovoj. Znao je šta se dešava." Igor klimnu. „To je veoma verovatno. Mnogo sam razmišljao o tome, Antone. Tamni su nesumnjivo dobro pripremili okršaj u Butovu. Isplaniran je na najvišem nivou. Samo je Zavulon za to znao, on i par najbližih saradnika. Lemeševa je verovatno znala. Edgar i veštice nisu." Nije ni spomenuo vampire i obortenja. „Pa, ako se slažeš...", poče Anton. „Čekaj. Da, to je bila dobro isplanirana operacija. Jedna od Zavulonovih spletki.

Veoma uspešna." Igor obori glavu. „Samo kakvog to uticaja ima na moja osećanja prema Alisi?" Anton htede glasno da opsuje. To je i učinio. Nastavio je: „Igore, pogledao si dosje Alise Donjikove. Sigurno si ga pogledao." „Jesam." „U tom slučaju znaš koliko krvi ima na rukama, koliko zla je nanela. Nekoliko puta sam se sukobio s njom. Odgovorna je za propast naših operacija, ona... odano je služila Zavulonu." „Zaboravio si da kažeš da je bila Zavulonova kurva“, reče Igor, tupim, beživotnim tonom. „Da je starešina moskovskih Tamnih vodio ljubav s njom u sumračnom obličju, da je učestvovala u sabatima sa prinošenjem ljudskih žrtava i orgijanjem. Zašto si to preskočio? Reci, ionako mi je poznato. Geser mi je predočio kompletan dosje... stvarno se potrudio. Sve znam.“ „Još je voliš?“, s nevericomupita Anton. Igor podiže glavu. Pogledali su se u oči. Igor pruži ruku i nežno dodirnu Antona. „Ne ljuti se na mene, svetli brate. Nemoj me prezreti. Bolje idi, ako ne možeš da me razumeš. Prošetaj se Pragom." „Pokušavam da te razumem“, prošapta Anton. „Iskreno pokušavam. Alisa Donjikova je bila sasvim obična veštica. Ni bolja ni gora od ostalih. Pametna, lepa, okrutna veštica. Sejala je zlo i patnju gde god je krenula. Kako možeš da je voliš?“ „Sa mnom je bila drugačija", odgovori Igor. „Upoznao sam je kao nervoznu i nesrećnu devojku, koja je zbilja želela da voli. Prvi put da se zaljubila. Tu devojku su, na našu nesreću, Tamni otkrili pre nas. Inicirali su je u trenutku u komje Tama u njenoj duši preovlađivala nad Svetlom. Takvi periodi, kao što i sam znaš, nisu tako retki kod tinejdžerki. Posle toga je sve bilo jednostavno. Sumrak je iscedio sve dobro iz nje, preobrazio je." „Ne voliš ti Alisu", reče Anton. Nije opazio da o Donjikovoj govori u sadašnjem vremenu. „Voliš njenu idealizovanu... ni to nije tačno, njenu alternativnu sliku. Voliš Alisu koja nikad nije postojala." „Sad zaista ne postoji. I opet grešiš, Antone. Zavoleo sam je onakvu kakva je bila nakon gubitka moći Ine, kad se na trenutak oslobodila lepljive, sive mreže. Reci mi, zar nikad nisi bio u prilici da nekomoprostiš?" „Da, jesam", odgovori Anton, nakon pauze. „Ali ne za nešto tako ozbiljno." Igor nasu još votke. „Reci mi nešto“, Anton nije nastojao da poštedi Igorova osećanja, ali je s teškoćomizgovorio sledeče: „Zašto si je ubio?“ „Zato što je bila veštica“, pribrano će Igor. „Zato što je sejala zlo i patnju. Zato što ’pripadnik Noćne straže uvek i svuda štiti ljude od Tamnih, u svakoj zemlji, bez obzira na lični odnos prema situaciji’. Da li si se ikad zapitao zašto pravila sadrže ovu rečenicu? O ličnom odnosu prema situaciji? Trebalo bi da piše ličnom odnosu prema Tamnima, ali bi to zvučalo patetično. Poslužili su se eu... eu...“ „Eufemizmom“, podsetio ga je Anton. „Eufemizmom“, nasmeja se Igor. „Baš tako. Sećaš li se kad smo uhvatili vampiricu na krovu. Spremao si se da pucaš u nju iz neposredne blizine. Spustio si

pištolj, kad se pojavio tvoj sused, vampir." „Pogrešio sam“, reče Anton i slegnu ramenima. „Morala je na sud. Zato sam odustao.“ „Nisi, Antone. Ubio bi je, kao i svakog drugog vampira koji hrli u pomoć kriminalcu. Suočio si se sa vampirom kog smatraš prijateljem ili poznanikom. Stao si. Šta bi učinio da si morao da biraš između pucanja i puštanja kriminalca da pobegne?“ „Upucao bih je“, naglo će Anton. „Baš kao i Kostju. Ne bih imao izbora. Bilo bi mi veoma teško zbog toga, slažemse, ali...“ „ A šta ako to ne bi bio neko koga dobro poznaješ, već voljena žena? Ljudska žena ili Ina čarobnica, sa suprotne strane?“ „Pucao bih“, prošapta Anton. „Pucao bih i u tomslučaju.“ „A, šta bi posle radio?“ „Ne bih dopustio da do toga dođe. Jednostavno ne bih dopustio.“ „Naravno. Ideja ljubavi nam nikad ne pada na pamet, kad vidimo tamnu auru. Isto važi za Tamne koji ugledaju auru Svetlog. Bili smo zatečeni, Antone. Izgubili smo sve moći. Nismo imali izbora.“ „Reci mi, Igore...“ Anton zastade i duboko uzdahnu. Votka još nije delovala. Razgovor je bio intiman, ali nije donosio nikakvog oduška. „Reci mi zašto nisi oterao Alisu iz logora? Zašto nisi tražio pomoć i savet od Gesera? Tako bi zaštitio ljude i istovremeno...“ „Ne bi otišla“, oštro odvrati Igor. „Na kraju krajeva, imala je zakonsko pravo da boravi u 'Arteku'. Znaš li šta je najstrašnija stvar u svemu ovom, Antone? Zavulon je iznudio Geserovu dozvolu za povraćaj njenih moći u zamenu za isto pravo maga trećeg reda, to jest mene. Zar ne vidiš kako je sve povezano?" „Ali, da li si siguran da ne bi otišla?", pitao je Anton. Igor ćutke podiže čašu. Kucnuli su se prvi put te večeri, bezzdravice. „Ne, Antone, nisam siguran. To je najstrašnije. Nisam siguran. Rekao sam... naredio samda se čisti izlogora, ali u prvomtrenutku, kad smo shvatili ko smo. Mozak mi tad nije radio. Preplavio me je adrenalin." „Otišla bi“, reče Anton, „ako te je volela. Trebalo je da pronađeš prave reči, to je sve.“ „Verovatno. Ali ko sad može biti siguran?" „Igore, zaista mi je žao“, prošapta Anton. „Ne žalim vešticu, Alisu, naravno... ne traži to od mene. Ne mogu da pustim nijednu suzu za njom. Ali mi je veoma žao zbog tebe. I stvarno želim da ostaneš s nama, da prevladaš ovu krizu, da ne dopustiš da te uništi." „Nemam nijedan razlog za život, Antone", reče Igor, uz snebivljivo sleganje ramenima. „Znaš, u 'Arteku' sam se i ja zaljubio, prvi put u životu. Nekad sam bio oženjen. Postao sam Ini devetsto četrdeset pete... Vratio sam se s fronta, kao mladi kapetan, s grudima punim odlikovanja, bez ijedne ogrebotine... uvek sam imao sreće. Tek kasnije sam shvatio da su mi latentne sposobnosti Inog sačuvale glavu. Spoznao sam istinu o stražama. To je bio novi rat. Shvataš li? Pri tom sasvim pravedan, da pravedniji ne može biti. Znao sam samo da se borim. Pronašao sam životno zanimanje i u isti mah saznao da ću živeti veoma dugo. Shvatio sam da neću morati da proživim

ljudske tegobe, neugodne bolesti i čekanje u redu za hranu. Ne možeš ni da zamisliš na šta liči obična glad, Antone, kakav je ukus pravog crnog hleba, ili istinski loše votke... kako je kad se prvi put nasmeješ u dobro uhranjeno lice specijalnog agenta SMERŠ-a 5 , dok odgovaraš na pitanje: „Zašto si na neprijateljskoj teritoriji proveo tri meseca, ako je most odleteo u vazduh tri dana nakon padobranskog skoka." Igor se zaneo. Govorio je brzo i žestoko, drugačije nego što govore mladi magovi Noćne straže. „Vratio sam se i ugledao moju malu Vilenu, malu Lenočku Vilenočku, tako mladu i lepu. Svakodnevno mi je pisala pisma. Ah, kakva pisma. Video sam koliko se raduje mom povratku - bio sam nepovreden, neobogaljen. Vratio sam se kao heroj. Mali broj žena je imao toliko sreće. Strahovala je da će mi zavidne kučke iz komšiluka reći za sve ljude s kojima je spavala za poslednje četiri godine i da ću saznati da moja oficirska plata nije bila jedini razlog zbog kog je tako dobro prolazila... čak i sad ne razumeš pola od onog što ti govorim, zar ne? Video sam. Svaki detalj. Ne samo sve muškarce - od vašljivih crnoberzijanaca do vojnika poput mene, koji su preskakali bolničku ogradu radi nedozvoljenog odsustva. Kako je samo šaputala jednom pukovniku na uvo: ’Verovatno već odavno trune pod zemljom...’, i to sam čuo. Uzgred budi rečeno, ispostavilo se da je pukovnik bio pravi muškarac. Skočio je iz kreveta, ošamario je, obukao se i otišao.“ Igor nasu sebi još votke. Ispio je brzo, ne čekajući Antona. Opet je nasuo. Nastavio je: „Eto tako sam postao ono što jesam. Napustio sam dom. Ordenje je zveckalo, a Vilena zapomagala: ’Te kučke su ti napričale same laži. Bila samti verna!’ Hodao sam ulicom, dok me je nešto peklo u duši. Bio je maj, Antone. Maj hiljadu devet stotina četrdeset pete. Odmah posle nemačke kapitulacije. Geser me je povukao s fronta i rekao: ’Ovo će odsad pa nadalje biti tvoja linija fronta, kapetane Teplove’ Ljudi su u to doba bili... bili su drugačiji, Antone. Lica su imse blistala! Ne vredi poricati da je i onda bilo mnogo prljavih Tamnih njuški, ali je bilo dosta Svetla. Dečica su skakala oko mene dok sam se šetao ulicom, grudi punih medalja. Raspravljala su, kako sam ih dobio. Muškarci su mi prilazili, Čestitali su mi i nudili piće. Devojke su jurišale na mene... da bi me poljubile. Ljubile su me kao svoje momke, koji se još nisu vratili, ili su ostavili kosti u tuđini. Kao očeve i braću. Ponekad bi se rasplakale. Poljubile bi me i nastavile svojim putem. Da li me razumeš? Ne razumeš me, a kako bi i mogao? I ti brineš za našu zemlju. Misliš da ovde ništa ne valja i da glavinjamo sred sveopšte zbrke. Patiš zato što se svi Svetli nisu udružili da pomognu Rusiji. Samo ti ne znaš šta je ozbiljna nevolja, Antone. Ali mi znamo!“ Igor ponovo iskapi čašu. Anton ćutke podiže svoju. Klimnuo je, u odgovor na neizgovorenu zdravicu. „Sad znaš kako sam postao ono što jesam“, ponovi Igor. „Mag. Terenac. Večno mlad. Momak koji voli svakog... i nikog. Još onda sam odlučio da se ne zaljubljujem. Nikada. Devojke su jedno, a ljubav nešto sasvim drugo. Nisam mogao voleti ljudska bića, zato što su ona slaba. Nisam mogao da volim Inu, zato što su bile neprijatelji ili saborci. Živeo sam po tom principu, Antoška. Držao sam ga se, što sam bolje mogao. Činilo mi se da sam onaj isti mladić, povratnik s fronta i da imam dovoljno vremena

da razmislim o zaljubljivanju. Jedno je vrteti se s devojkom po podijumu za igru“, rekao je, uz tihi smeh, „ili skakutati u otmenoj odeći pod ultraljubičastim svetlom u diskoteci. Zar je važno da li sluša džez, rok ili disko, koliko su joj dugačke suknje i od čega su joj čarape? Sve mi je odgovaralo. Tako treba da bude. Da li si video američki crtač o Petru Panu? Pa, postao sam sličan njemu. Samo što nisam bio glupi dečačić, već glupi mladić. Dugo sam se dobro sećao. Premašio sam prosečni ljudski vek. Ogrešio bih dušu kad bih se požalio. Ne preti mi nemoćna starost niti slični problemi. Ne muči se uzalud, Antone. “ Anton je ćutke sedeo, lica zarivenog u šake. Kao da je otvorio vrata i video nešto iza njih... ništa zabranjeno ili sramotno. Samo nešto što nema nikakve veze s njim. Shvatio je da će iza svakih vrata, ako - neka me Svetlost u tome spreči! - bude mogao da ih otvori, videti nešto jednako strano i... lično. „Stigao sam do kraja puta, Antone“, reče Igor, gotovo nežnim glasom. „Ne tuguj. Znam da si došao s nadom da ćeš me prodrmati, da ćeš mi izbaciti sve budalaštine iz glave i obaviti povereni zadatak. Stvarno sam se zaljubio u Tamnu, kao neka budala. Ubio samje. Ispostavilo se da samubio i samog sebe.“ Anton je ćutao. Ništa nije imalo smisla. Časkom bi ga prekrio novi talas tuge i bola. Mislio je da nosi paket bolesnomprijatelju, umesto toga je sedeo na bdenju. „Antone, ne idi, molim te“, reče Igor. „Ionako neću spavati... uskoro ću zauvek raskinuti s tom navikom. Da budem iskren, imam još tri boce votke u frižideru. Restoran je pet spratova niže." „Zaspaćemo za stolom." „Mi smo Ini, ništa nam neće faliti. Istrpećemo. Hoću da razgovaramo. Hoću da se isplačemna nečijemramenu. Počeo samda se plašimmraka. Možeš li da zamisliš?" „Mogu." Igor klimnu. „Hvala ti. Doneo sam gitaru. Nešto ćemo otpevati. Pevaću sam ako treba. Znaš, pevanje samomsebi je kao... pa, shvataš šta hoću da kažem. Semtoga...“ Anton se zagleda u Igora - zvučao je svrhovitije, izražajnije. „I dalje sam stražar. Nisam to zaboravio, budi siguran u to. Rekao bih da sam običan pion u ovom zamešateljstvu. Ne, verovatno nisam pion... već top na kvadratu izloženom neprijateljskoj vatri. Samo što za razliku od drugih figura, mogu da mislim. Nadam se da ni ti nisi zaboravio kako se to radi. Više ne brinem za sebe, Antone. Ali me brine ko će pobediti u ovoj igri. Hajde da zajedno razmislimo o tome.“ „Odakle ćemo početi?“, pitao je Anton. Čudio se samom sebi. Nije valjda prihvatio Igorov stav da je figura, uklonjena sa šahovske table ili osuđena na propast pošto će nevidljivi igrač, svakog časa posegnuti za njim. „Počečemo od Svetlane, od Krede sudbine", reče Igor. Pažljivo je motrio Antonov izraz lica. Lukavo se nasmešio. „Pa, da li je moja pretpostavka tačna? I ti si razmišljao o tome?“ „Baš kao i Geser", prošapta Anton. „Geser je pametan", složio se Igor. „Ali ni mi nismo budale, zar ne? Bilo kako bilo, zašto za promenu ne bismo razmišljali glavom, umesto rukama?"

„Dobro, hajde da probamo", reče Anton uz klimoglav. „Samo..." Gurnuo je ruku u džep. Tražio je Geserovu amajliju. Slomio je kuglicu i oseti ubode koštanih iglica. Ništa se ne može postići bez bola... Rekao je: „Sledečih dvanaest sati nas niko neće videti ili čuti." „Da li si siguran?", pitao je Igor. „Zar odsustvo podataka neće uznemiriti Inkviziciju?" „Neće biti nikakvog prekida u dotoku informacija", objasni Anton. „Kako sam ja razumeo, sve sprave za nadzor ili čini za praćenje će prosleđivati lažne informacije. Ovo je kvalitetna obmana." „Geser je pametan tip", ponovi nasmejani Igor. * * * Edgar je sedeo pored prozora. Pušio je i pijuckao čašu ishlapelog šampanjca. I dalje je bio ukusan. U susednoj sobi je mirno spavala zadovoljna i srečna devojka. Dobro se pokazala. Nemačka studentkinja s nešto skandinavske krvi, pomalo premaštovita za Edgarov ukus. On je, za razliku od većine kolega, bio vrlo konzervativan s tim u vezi. Nije učestvovao u grupnom seksu, nije spavao s maloletnicama. Od svih mogućnosti je najviše uživao u klasičnom, misionarskompoložaju. Nema zbora da je u tompoložaju dosegao savršenstvo. Edgar se slatko i mazno protegao. Otvorio je prozor. Stajao je, udišući hladni, ledini vazduh. Novi dan je počeo. Možda će Tribunal još večeras presuditi. Tada će moći da se opusti i uživa u prazniku. Zaboraviće na sve spletke. Ali ko stoji iza ovih spletki... Dnevna ili Noćna straža? I najvažnije pitanje - kakva uloga je njemu namenjena? Da li će se Jurijeva slutnja pokazati tačnom. Da li je predviđen za žrtvovanje, baš kao Alisa? „Evo, pogledaj." Igor raširi veliko parče papira po stolu i izvadi kutiju sa olovkama iz džepa. „Već sam nacrtao nekoliko dijagrama... neke činjenice se uklapaju. Ovo je Svetlana." Anton pogleda krug, iscrtan debelom, žutomlinijomi reče: „Ne liči mnogo na nju." Igor se nasmeja. „Dobro. Veoma si duhovit. Pogledaj kako se sve uklapa. Između nas i Tamnih postoji osetljiva, kakva-takva ravnoteža. Evo magova od prvog do trećeg reda na našoj strani i njihovih parnjaka na strani Tame... onih u aktivnoj službi i rezervista." Uskoro je prekrio papir manjim krugovima. Oštrim potezom je podelio papir na pola. Na vrhu jedne polovine napisao je „Geser", a na vrhu druge, „Zavulon." Objasnio je: „Ne može se reći da su u igri. Oni su igrači, ali nas zanimaju figure. Vidi kako su se stvari promenile. Svetlaninimdolaskom." „To zavisi od figure koju će, po našoj odluci, predstavljati", oprezno će Anton. „Sada je čarobnica prvog reda... tačnije, bila je."

„I šta to znači? Vidi koliko ima magova njenog nivoa." „Ona je pion", reče Anton, iznenađen sopstvenim zaključkom. „Godinama če biti običan pion. Biče takva sve dok prikuplja moč, uči da kontroliše svoje sposobnosti i stiče iskustvo. Moćnija je od mene, ili je to bila. Izašao bih na kraj s njom da sam bio na drugoj strani." „Upravo tako, Antone", reče Igor, vešto puneći čašu votkom iz druge boce. Prva je stajala prazna pod stolom. „Upravo tako. Svetlana je znatno ojačala redove Nočne straže. U budućnosti će sigurno dostići Geserov nivo. Govorimo o decenijama, možda i stolećima." „Čemu onda sva ta aktivnost Tamnih? Zamalo što nisu prekršili Dogovor da bi uklonili Svetlanu s puta?" „Razmišljaj", reče Igor. Gledao je Antona u oči. „Pratimo analogiju sa šahom." „Pion koji stigne na drugi kraj table..." „... postaje neka druga figura." Anton slegnu ramenima. „Igore, to je od početka očigledno. Svi smo pioni, ali neki među nama imaju šanse da postanu kraljice. Svetlana ima tu mogućnost. Ti je nemaš. Ja je nemam. Ni Semjon je nema... ali dug je put do suprotnog kraja table. Pa Tamni ne moraju da se žure sa uklanjanjemSvetlane!" „Kreda sudbine", reče Igor. „Šta je s njom? Geser je hteo da iskoristi Igora, dečaka bez sudbine, da ga preobrazi u..." „U šta?" Anton slegnu ramenima. „U proroka, filozofa, pesnika, maga... ne znam. U nekog ko će povesti ljudski rod ka Svetlu. Ili možda u Ogledalo? Još jedno Ogledalo, kao što je bio Vitalij Rogoza, samo što bi ovo bilo na našoj strani?" „Ali, Svetlana nije htela da se meša", reče Igor uz klimoglav. „Dečak Jegor je prepušten sudbini." „Ali, u tom slučaju...", poče Anton i odmah ućuta. Nije znao ima li pravo da otkrije istinu Igoru, čak i pod zaštitomamajlije. „Ali Olga je nanovo ispisala nečiju sudbinu, drugom polovinom Krede", reče Igor, kroz smeh. „To je javna tajna. Najvažnije je da je operacija uspela. Svetlana nije ništa učinila, ali Olga jeste. Geser je, nekimslučajem, uspeo da rehabilituje Olgu." „Slučajno je to učinio?“, ponovi Anton, odmahujući glavom. „Dobro, recimo da je bilo slučajno. Ali to je drugi nivo istine. Siguran samda postoji i treći." „Treći nivo je osoba čiju je sudbinu Olga nanovo ispisala. Zavulon je shvatio da je nasamaren, čim je čuo da je rehabilitovana. Obmanut je jednostavnim manevrom skretanja pažnje. Tamni su počeli da istražuju. Desetak puta su proveravali sirotog Jegora. Mislili su da mu je sudbina dvaput izmenjena." „Otkud znaš?" „Pazio sam na dečaka po Geserovom naređenju. Znali smo da će Tamni pokušati da prozru obmanu." „I?“

„Jegor je bio čist. Njegova sudbina nije menjana." „Čija je?" Igor ćutke pogleda Antona u oči. Kao da nema pravo da kaže ono što je znao. „Svetlanina?", uskliknu Anton, potresen nenadnom spoznajom. Pade mu na pamet da bi svaki Tamni na njegovommestu zacvileo: „Moja?" „Izgleda da je tako. To je briljantan i elegantan potez. Okean moći je besneo oko nje, tako da niko nije opazio promene na njenoj Knjizi sudbine. Tamni ne mogu da je provere - to bi bilo ravno objavi rata." „Geser želi da ubrza Svetlanin preobražaj u veliku čarobnicu?" „Nikako. To bi se smatralo povredomDogovora. Kopaj malo dublje." Anton se zagleda u kružiće na papiru. Uzeo je olovku i povukao svetlocrvenu liniju od Svetlane. Vodila je do drugog, praznog kruga. „Da", reče Igor. „Upravo tako. Znaš koje je ovo vreme, zar ne?“ „Kraj milenijuma." „Dve hiljade godina od rođenja Isusa Hrista", reče Igor, uz osmeh. „ Josija je bio vrhunski svetli mag", reče Anton. „Ne znam, možemo li ga zvati magom... bio je Svetlost sama. Ali šta želiš da kažeš... da Geser želi drugi mesijin dolazak?" „Ti si to rekao, a ne ja", odvrati Igor. „Pijmo u... u ime Svetla." Anton popi punu čašu. Bio je potpuno zbunjen. Odmahnuo je glavom. „Neću, ali ovo... Igore, ovo je igra sa silama u osnovnom obliku, s temeljima vaseljene! Kako može da preuzme toliki rizik?" „Antone, siguran sam da je baš to planirao. Proceni sam - svuda se javlja eksplozija religioznih verovanja. Svi, na ovaj ili onaj način, očekuju kraj sveta ili drugi dolazak... što je jedno te isto.“ „To nije slučaj sa svima", usprotivi se Anton. „Ne preteruj." „Nije sa svima, ali ih ima dovoljno da njihov nivo očekivanja počne da preoblikuje stvarnost. Ako bi mogao da poguraš stvari, da nanovo napišeš nečiju sudbinu... Geser je sve bacio na jednu kartu. Hteo je da osnaži naše redove novim akterom, Inim takve moći da mu nijedan Tamni ne bude dorastao. Ni Zavulon, ni izvesni skromni kalifornijski seljak, niti vlasnik malog hotela u Španiji, ni popularna japanska pevačica... niko.“ „To bi mogla biti istina", priznade Anton. „Svetlana je izgubila moć i to zadugo." „Pa šta? Da li je zbog toga ne može da zatrudni?" „Stani", reče Anton. Upozorio ga je mahanjem ruke. „Otišli smo predaleko! Možemo verovati u svaku hipotezu, ali prvo pogledajmo šta se dogodilo. Na primer, Ogledalo." „Ogledalo...", namršti se Igor. „Ogledalo je delo Sumraka. Zavulon ga nije mogao direktno upotrebiti, ali je domamio glupe sektaše s magijskim predmetom u Moskvu i nahranio Rogoza energijom. Učinio je to s jednommišlju, da uništi Svetlanu." „Rogoza je nije uništio! Samo je iscedio, ali to je..." „Jedan od nas nije odigrao ulogu po Zavulonovom scenariju", odgovori Igor. „Neko nije učinio potez koji bi omogućio Ogledalu da potpuno uništi Svetlanu kao ličnost. Možda ju je spasla činjenica da su Tigrica i Andrej poginuli? Ogledalo nije

Tamni. Nije direktno umešan u sukob između straža. Možda je očekivao još jedan udarac? Na primer, od tebe. Od Gesera. Do udarca nikad nije došlo, a on nije uzvratio punomsnagom." „Objasni mi, Igore, zašto je Zavulon namestio igru Alisi i tebi." „To je bila slučajnost", promrmlja Igor. „Rekao samti, Alisa..." Dobro, znači da ni ona nije znala! Ali, Zavulon jeste, veruj mi! Poslao je u smrt. Zamenio je figure, zašto?" „Voleo bih da znam", reče Igor slegnuvši ramenima.

GLAVA 5. Raivo se uzmuvao po hotelskoj sobi. Gestikulirao je s neobičnomživošču. „Mislim da če biti nevolja. Nema razloga da računamo na pomoč Dnevne straže Moskve, Praga ili Helsinkija - bilo koje od njih.“ „Ali Tamni mi je obećao pomoć", pobunio se Jari. Raivo se namršti i rečito mahnu rukama. „Obećao je! Da, naravno da jeste. A ko je našoj braći obećao Fafnirovo uskrsnuće?" „Čini mi se", tiho će Juha, „da bi bilo razumnije služiti velikoj stvari Fafnirovog uskrsnuća, umesto pokušavati da se on uskrsne." Zavladala je tišina. „Juha...", prekorno će Jari. „Ti... ne možeš to da kažeš." „Zašto ne mogu? Davno su prošla vremena u kojima su magovi igrali bez pravila. Da li bi hteo da izazoveš globalnu kataklizmu?" „Ali naše..." „Naše izlapele vođe su poludele! Zbog toga su poverovale lažnim obećanjima! Zato su pobijene u Bernu... Raivo ima pravo kad kaže da nećemo dobiti nikakvu pomoć! Izgubljene ne možemo vratiti. Pasi im je verovao - i gde je sad? Geser ga je dematerijalizovao u Sumraku!“ Telefon na stolu je zazvonio. Juha nevoljno prekinu raspravu i podiže slušalicu. „Da?“ Poskočio je u mestu. Ispustio je čašu češkog piva. Povikao je: „Ti? Ti... odakle zoveš? Šta?“ Slušao je čitav minut. Svakog trenutka je bivao sve radosniji i smeteniji. Izgledao je kao čovek koji je čuo dobre vesti, iako je očekivao loše, zarazivši okolinu pesimizmom. Juha konačno spusti slušalicu i prošapta: „Braćo..." Anton nikako nije mogao da odluči da li su pogrešili kad su otvorili drugu flašu votke. Opet, činilo mu se da ih približila istini o najnovijim događajima... Rasprava je bivala sve neprijatnija. Igor je, na primer, zauzeo izuzetno skeptičan stav. Nikako nije mogao da razume ono što mu je Anton objašnjavao: „Igore, u tako složenim planovima sve odlazi do đavola, ako samo jedan događaj krene pogrešnim tokom! Mora postojati razlog. Možda predstavljaš značajnu prepreku Zavulonovimplanovima?" „Ja?“ Igor se gorko nasmeja. „Ne budi lud. Ja sam običan operativac. Trećeg reda... možda drugog... bez naročitih sposobnosti i perspektive. Nisam mogao da savladamOgledalo. Ne znam, Antone." „Pokušaj da se setiš", promrmlja Anton. Nalio je nešto votke i nastavio posle pauze od nekoliko sekundi: „Igore, da li je bilo nečeg između tebe i Svetlane?"

„Nije", oštro će Igor. „Nije i ne pomišljaj na tako nešto. Nije bilo, nema i neće biti ničeg. Ako misliš da samja viđen kao otac budućeg mesije..." Prasnuo je u smeh. „To je samo ideja", promrmlja Anton. Osećao se kao potpuni idiot. „Antone, razmisli malo... iz tebe progovara ljubomora, a ne razum. Žao mi je. Obični ljudski proces razmnožavanja sa ovim nema ništa. Ako je Svetlanina Knjiga sudbine iznova napisana, ako je predviđena za majku novog mesije - to je proces koji obuhvata suptilne stvari, energije Svetla i Tame, potku Vaseljene! Kakve veze ima ko će“, na trenutak je izgubio glas, „biti biološki otac? I Svetlana samo donekle utiče na taj proces! Ne, to je besmislica. Zavulon treba da se plaši isključivo Svetlane." „U tomslučaju, ne vidimsmisao tvog uklanjanja." „Ne vidimga ni ja, ali on verovatno postoji." Tiho su pili, bez kucanja čašama. Zurili su u parče papira. „Počećemo od osnovnih podataka", reče Anton. Primetio je da blago razvlači reči. „Geser i Olga su, pre godinu i po dana, nanovo napisali Svetlaninu sudbinu? Sad će roditi mesiju?" „Da, tako izgleda." „Zavulon je pokušao da iskoristi pojavu Ogledala da bi je uništio, ali nije uspeo." „Tako je." „Dobro. Zanemarimo nakratko tvoju ulogu u ovim događajima. Šta bi mogao biti Zavulonov sledeči potez, sad kad je Svetlana lišena svih magijskih moći i nemoćna da se odbrani?" „Nije ona bez odbrane", reče Igor, mašući prstom prema Antonu. „Zašto to govoriš? Siguran sam da uživa najbolju zaštitu. Napad na nju bi, u svakom slučaju bio povreda Dogovora. Tamni drže do svoje kože, niko ne želi da se suoči s dematerializacijom. „Šta može biti njegov odgovor? Samo jedno." „Pojava Antihrista, jedinog ko može da se suprotstavi mesiji." „Čovečanstvo s ništa manje poleta ne čeka pojavu Antihrista", reče Anton. „Uglavnomzahvaljujući masovnoj kulturi." „Imaš li Bibliju", iznenada će Igor. „Ovde? Ne, naravno da je nemam." „Samo trenutak", reče Igor. Požurio je u drugu sobu, pomalo nesigurnim korakom. Vratio se sa debelom knjižicom. Snebivljivo je pogledao Antona i rekao: „Ja sam ateista. Ali Biblija... razumeš. Sad..." „Igore", reče Anton i spusti ruku na knjigu. „Neće nam pomoći. Zašto ne bismo logično razmislili?" „Dobro", Igor se spremno složio. Odložio je Svete spise s izvesnimolakšanjem. „I Zavulon želi da živi. Nije mu stalo do Apokalipse... nadam se. Potreban mu je neko ko se može meriti s mesijomSvetlih." „Fafnir“, zamišljeno će Igor. „Fafnir?“ „Moćni tamni mag“, složio se Anton. „Ali on nije Antihrist." „Šest, šest, šest“, izgovori Igor. Vrpoljio se u stolici. „Hajde da izračunamo zbir slova u Fafnirovomimenu!"

„Ne sećam se kako se ime Fafnir piše u originalu. Ako ga napišemo na ruskom, tada...“, Anton se nakratko zamisli, „... tada je zbir osamdeset osam! Ne liči na šest stotina šezdeset šest." „Ali i osamdeset osam je neobičan broj", reče Igor. Posmatrao je Antona plamenim pogledom. „Razmisli o tome. Nije osamdeset sedam. Nije osamdeset devet. Tačno osamdeset osam. To je sumnjivo." „Jeste", složio se Anton. Broj mu je, iz neznanog razloga, zaista delovao sumnjivo. Verovatno je moguće uskrsnuti Fafnira, vratiti ga iz Sumraka. Ali..." „Ne samo uskrsnuti ga", reče Igor. „Uspeh čitavog poduhvata zavisi od ljudskih bića, zar ne? Od njihovih očekivanja i spremnosti da poveruju. Ako Fafnirov povratak u život bude insceniran na odgovarajući način, ludi mag može biti materijal za ludog antimesiju." „Ali kako?" „Četiri jahača Apokalipse... izranjanje zveri iz mora." Igorov pogled se zamuti. „Antone, Fafnir je navodno sahranjen u moru. Šta ako su... Alisa i taj dečak Makar, umrli u moru kao neka vrsta žrtve? Kakvo bi to oslobađanje Tamne moći..." Anton odmahnu glavomi obrisa znojavo čelo: „Igore, možda smo previše popili? Slažem se da Geser namerava da upotrebi... može da upotrebi Svetlanu kao majku novog mesije, reinkarnaciju Hrista u određenoj meri ili maga nezabeležene moći. Sve upućuje na to. Zavulon će, da bi parirao tome, možda pokušati da pronađe nekog odgovarajuće moći. Ali povezivanje toga sa Armagedonom, Biblijomi religijom- to je preterano!" „Šta je s milenijumom?" Anton je gotovo urlao. „Shvataš li? Magovi možda žele jedno, ali ljudski strahovi i snovi oblikuju stvarnost na svoj način, tako da će ličnosti koje se budu pojavile posedovati sve tražene osobine. Hajdemo!" „Gde?“ „U restoran, da nabavimo još malo votke." Anton s uzdahompogleda bocu. Da, stvarno je prazna. „Zašto je ne poručimo telefonom?" „O ne, voleo bih da se prošetam.“ Anton ustade i stavi amajliju u džep. Klimnuo je. „Dobro, idemo.“ Ispred lifta nije bilo nikog. Dugo su ga čekali. Igor je govorio, naslonjen na zid: „Vidi, evo šta Zavulon može da radi. Izneće Fafnirovu kandžu iztrezora." „Kako?“ „Zar je važno, kako? Uspeće im. Jednom su je ukrali. Sprovešće magijsku operaciju, uz insceniranje svih mitova Apokalipse. Skakavci, zvezda Pelin, četiri jahača..." „Lepo vidimZavulona gde vodi četiri konja za uzde...“ „Šta će mu konji!“, smrknuto će Igor. „Znaš isto tako dobro kao i ja šta magija prerušavanja može da uradi. Na primer, uzmimo četiri čoveka ili još bolje - četiri tamna Ina. Jednog izAzije - biće crveni jahač, jednog crnca - biće crni, treći bi mogao biti Evropljanin - beli jahač, i recimo jednog Skandinavca - bledi jahač. Posadi ih na

drvene konjiće..." Vrata lifta se otvoriše. Anton stade u mestu. Braća Regin su ih uplašeno posmatrala iz kabine s ogledalom. Usvojena deca sekte: Afrikanac, Kinez i Ukrajinac. Gde bi bili, nego u ovom hotelu? I oni su došli na zasedanje Tribunala... Anton lagano, pribrano pomisli da je pali brat bio poreklom Skandinavac. Dobro je što ga više nema. Igoru je po svemu sudeći isto palo na pamet. Promrmljao je: „Trojica. Vrata lifta su se zatvarala u mrtvoj tišini. Ali Juha Mustajoki iznenada iskorači i gurnu stopalo između njih, tamo gde su senzori. Vrata se, oklevajući, razdvojiše. „Želim da se zahvalim moskovskoj Noćnoj straži", izjavio je. Bio je jako nervozan, ali je pokušavao da zvuči dostojanstvo. „Postupili ste veoma humano." „O čemu govoriš?" pitao je Anton. „Poštedeli ste Pasija Olikainena... Mi... cenimo to što je živ.“ „Gde je?“, uskliknu Anton. „U prizemlju... za barom", reče Joka. Iznenađeno je zevao na dva Svetla maga. „Četiri konja", reče Igor tihimglasom. „Četiri konja! Četiri konja!" Mustajoki brzo ustuknu i izmenja zbunjene poglede s prijateljima. Svetli magovi ostadoše sami. „Sve se uklapa!", reče Igor. „Vidiš li? Sve!" „Čekaj malo..." Anton se usredsredio. Setio se pokreta. Podigao je desnicu, mahnuo pred Igorovim licem i cimnuo ruku nadole. Ponovo je podigao iskrivljenih prstiju i skupljenih šaka. „Proklet da si", zareža Igor muklim glasom i otrča u svoju sobu. Anton polako krenu za njim. Gledao je Igorova svinuta leđa kroz otvorena vrata toaleta. Posegnuo je ka njemu kroz Sumrak. Igor zakrklja. Otrežnjavajuća vradžbina nije naročito komplikovana, ali pijancu nimalo ne prija. Igor je dva minuta kasnije izašao iz kupatila. Imao je mokru kosu i upale oči. Bio je bled kao smrt. „Bledi jahač", promrmlja Anton. „U redu... Na mene je red." Igor spremno ponovi pokrete. Anton smesta prigrli šolju. Vratio se u sobu, posle nekoliko minuta, nakon što se umio i popio nešto bljutave česmovače (žeđ ga je smesta pogodila). Igor je uklanjao tragove pijanke. Podsmešljivo se obratio Antonu: „Crni jahač." Anton priđe frižideru i izvadi dve boce kisele vode. Otvorio je jednu i pao u fotelju. Igor uze drugu bocu iz Antonovih ruku. Neko vreme su pili u blagoslovenoj tišini. Igor nevoljno napomenu: „Da... uvoštili smo se." „Drveni konjići", reče Anton. Udario je pesnicom o sto uz glasnu psovku. „To je sramota. Istrtljali smo tolike gluposti." „Delovale su tako logično", dobaci Igor, snebivljivim tonom. „Ta prokleta Braća... i četvrti je živ."

„Nego šta je", reče Anton i slegnu ramenima. „Znam da je Geser pošao za njim u Sumrak. Naravno... zašto bi želeo da ubije osumnjičenog? Predao ga je Inkviziciji. Verovatno u Sumraku. Antone, možda smo bili u pravu?“ „Da nisi ti još malo pijan?“, pitao je Anton. „Nisam. U potpunosti sam trezan. Prokletstvo, ne mogu ni da pijem kako treba! Trtljali smo same gluposti. Zavulon ne bi pokušavao da dovuče drevnog maga iz Sumraka. Šta bi time dobio? A, što se tiče insceniranja kraja sveta dovođenjem Antihrista..." „Fafnir ionako ne odgovara toj ulozi", reče Anton. „Nije dorastao zadatku." „Znači da su sve naše ideje besmislene?" Anton pogleda parče papira prekriveno masnim mrljama od salame i vlažnim krugovima od čaša. Kada su izgubili nit? A bili su tako oprezni. „Bojim se da deo sa Svetlanom nije besmislen. Ali, što se ostalog tiče... Zašto smo se toliko uzbudili zbog broja osamdeset osam? Šta ga čini tako mističnim?" „Nekako je okrugao i gladak, čita se isto s obe strane." Igor nemoćno raširi ruke i prasnu u smeh. „Da, imaš pravo. Bile su to pijane baljezganje." Anton podiže flomaster s poda i,precrta krug s „braćomRegin". Rekao je: „Nisu u igri. Izgleda da su okončali misiju, ispunivši Ogledalo energijom. Evo šta bi trebalo da nas zanima, Igore." Igor s uzdahompogleda krug sa svojimimenom. „Rado bih poverovao u posebnu ulogu moje malenkosti. Lepo je misliti da sam učinio nešto što je duboko uznemirilo Zavulona i Dnevnu stražu. Ali..." Nemoćno je raširio ruke. „Igore, ti si ključ", reče Anton. „Shvataš li to? Pobedićemo, ako shvatimo zašto Zavulon nastoji da te ukloni da bi naudio Svetlani. Partija će pripasti njemu, ako ne uspemo." „Tu je i Geser. Čuo samda dolazi ovog jutra." „Bolje da pokušamo da se snađemo bez njega", reče Anton pomalo nervoznim glasom. „Njegove odluke su... previše globalne." * * * Edgar nasu još ishlapelog šampanjca, zaostalog od juče. Popio je gutljaj, namrštio se i zabrinuto pomislio: „Samo aristokrate i degenerici ujutru piju šampanjac, a ti, dragi moj ne ličiš na aristokratu." Stara stražarska navika da razmišlja uvek i o svemu nije napuštala Edgara čak ni tokom nočnih zanimacija. Sinoć je pokušavao da shvati šta vode moskovskih straža planiraju za Božić... ali ga to nije sprečilo da uživa u onomšto je činio. „Hajde da vidimo", pomisli Edgar, „šta imamo. Treba da sve uredno složim, do poslednjeg podatka?" Šta Zavulon može da iscedi iz ove situacije? Mora da konstruiše šefov psihološki model. Tribunal crpi snagu iz obe straže. Nije najmoćniji, ali je daleko od najslabijeg učesnika. Tu su i dva elitna maga, Edgar i Anton. Tamo če biti i posmatrača. To je sigurno. Nesumnjivo je da tokom zasedanja Tribunala nijedna strana neće povući

odlučni potez. Manevrisaće, da bi obezbedile izvesne prednosti pred ravnodušnom i nepristrasnomInkvizicijom. Ali, da li je ravnodušna? Edgar nije sumnjao da je neopterećena predrasudama. Dugo je bivstvovao kao Ini i nikada nije naišao na senku sumnje u dela Inkvizicije. Sluge Dogovora su uvek pribrano i odlučno dejstvovale. Neko je, negde rekao da Inkvizicija ne presuđuje ko je u pravu, a ko greši, već ko je povredio Dogovor. To je osnovni pogled na svet svakog Inkvizitora. Edgar je dovoljno zreo da to razume. I dalje nije razumeo šta nagoni Inkviziciju da se ponaša tako i nikako drugačije. Pitao se da li viši magovi to shvataju. Geser i Zavulon. Počnimo od Tribunala. Svetli mag Igor Teplov može biti oslobođen (što je nepoželjno), ili proglašen krivim. Noćna straža će, u prvom slučaju, zadržati maga trećeg reda, privremeno nesposobnog za borbu, ali još moćnog i što je još važnije, veoma iskusnog. Edgar se namerio na Teplova i pre borbe u Novom Butovu, iako samo u prolazu. Bilo je to posle rata u čuvenoj operaciji Pepeo Belozerska. U to doba su Moskovska i Talinska straža operisale na najneobičnijim mestima, kao što je Vologodskoj oblasti. Nisu imali dovoljno ljudi... Tačnije, Inih. Tamni i Svetli su podjednako oskudevali u ljudstvu. U drugom slučaju Noćna straža zauvek gubi maga. Pitanje je: pa šta? Igor Teplov je sigurno bio značajniji nego što se činilo. Tačnije posedovao je neku vrednost vidljivu samo višim magovima. Sve u svemu činilo se da Zavulon tvrdoglavo i dosledno cilja dve mete u protivničkom taboru: Igora Teplova i Svetlanu Nazarovu. U tom poduhvatu je svesno žrtvovao ljubavnicu, Alisu. Edgar nije našao logičnu vezu između okršaja u Butovu, dvoboja u 'Arteku' i zbrkanih događaja vezanih za pojavu tamnog Ogledala. Zasad je bilo dovoljno znati da ta veza postoji. Ovi događaji i spletke su nesumnjivo povezani jedinstvenom niti. Njen drugi kraj je u Zavulonovoj ruci. Svaki pokušaj uklanjanja buduće velike čarobnice je opravdan i razumljiv. Ali zašto je Zavulon ispleo mrežu spletki oko maga Igora? Zašto baš oko njega? I zašto sad, a ne pre, kad je bio slabiji i neoprezniji? Postojalo je samo jedno, prihvatljivo objašnjenje: Igor je postao opasan, tek nakon što se svetlana pridružila redovima Noćne straže. Dobro. Idemo dalje. Fafnirovo uskrsnuće. Ovo je najbolje vreme i mesto: Predvečerje milenijuma, u srcu evropske nekromantije. Ali kakve to veze ima s Tribunalom i slučajem TeplovDonjikova? U tome je problem! Edgar je smrknuto pijuckao šampanjac. Imao je veoma malo vremena - do mraka mora nešto smisliti. Doneo je jedinu moguću odluku. Posetiće lokalno sedište Dnevne straže i to odmah. Zatražiće podatke o dvoboju Zigfrida i Fafnira. Proučiće izvesne delove Nekronomikona. Edgar je bio dovoljno moćan mag da bi bio obavešten o mehanizmu uskrsnuća Velikog Tamnog. Mogao je da razluči koje od neophodnih pretpostavki mogu biti ispunjene, a koje ne mogu. Nemica je još duboko spavala. Edgar se sažalio na nju. Nije hteo da je budi.

Oprao se, obrijao i obukao. Nežno je dodirnuo njen uspavani um i izašao na snegom pokrivene praške ulice. Sedište Dnevne straže bilo je na Višehradu, odmah pored Vltave, u privatnoj trospratnici od cigala, s prastarom pumpom za vodu, koja je još radila. Ručka pumpe je ličila na iskrivljeni kažiprst. Edgar je, u skladu s tradicijom, izašao iz taksija nešto ranije. Kolege su tako mogle da ga otkriju i odluče šta da po potrebi preduzmu. Stražari su revnosno obavljali svoj posao. Otkrili su ga tri stotine metara od ulaza. Osetio je laki dodir po auri. Otvorio se, dovoljno da dežurni mag shvati da im se približava tamni mag drugog reda, u poslovnoj poseti. Predstavio im je nekoliko nivoa informacija, opisanimredom. Prag je bio evropska prestonica, ali nije bio Moskva. Beskud na dužnosti - kako se ispostavilo, jedini stražar - počasti Edgara zubatimosmehom. „Još jedan beskud“, pomisli iznenađeni Edgar. „Da li su prisutniji u Pragu? Ovo je drugi kog samsreo.“ Na teritoriji bivšeg SSSR-a bilo je samo šest registrovanih beskuda: dva u Turkmenistanu i po jedan na Krimu, Belorusiji, Jakutiji i Kamčatki. Edgar je pre petnaest godina slučajno došao do tog podatka. Sva šestorica su svedočila u jednom slučaju. Beskudi su imali gotovo klasično sumračno obličje. „Pozdrav, kolega!" „Dobro jutro." U Sumraku nije bilo jezičkih prepreka. „Šta te dovodi do naše citadele? Poslovi? Ili je ovo poseta dobre volje?" „Poslovi. Gde je vaša arhiva?" „Na drugomspratu ispod zemlje. Snaći ćeš se u podzemlju." „Drugi sprat ispod zemlje", pomisli Edgar. „Znači da imaju duboko podzemlje." „Hvala. Mogu li da idem." „Naravno. Tamni je slobodan da ide gde god hoće, zar ne?" Edgar uzdahnu. To mu je odgovaralo, ali ne sasvim. „Lift je tamo", reče beskud. Spustio se dva sprata ispod nivoa ulice, veoma veoma starim liftom. To nije bio poslednji nivo, ispod njega je bilo još pet spratova. Praška straža je nesumnjivo dobro utemeljena. Prostor ispred lifta bio je sasvim sićušan: četiri sa četiri metra. Po jedna vrata su vodila u prostorije levo i desno od lifta. Na jednima je pisalo „Biblioteka", a na drugima „Kompjuterska soba". „Počeču s bibliotekom", pomisli Edgar. „U Fafnirovo i Alhazredovo doba nije bilo kompjutera... bar ne u savremenomsmislu te reči." Edgar krenu ka levimvratima. Bila su zatvorena, ali nezaključana. Našao se u klasičnoj biblioteci, velikoj dvorani sa desetak stolova i dugim policama punim knjiga. Jedan pogled na kožne poveze bio je dovoljan za zaključak da skupocena dela postoje duže od velikog broja Inih. Edgar zastade, baš kad je izuzetno mršavi Ini iskrsnuo između polica. Vampir i to viši, shvatio je Edgar.

U Moskvi je bilo mnogo običnih vampira. Radili su na terenu. Bili su topovsko meso, kako ih je krstio Anton Gorodecki. Raspolagali su slabom magijom. Čak je i degenerisani tamni mag bio moćniji od njih. Viši vampiri bili su nešto sasvim drugo, iako ih iz nekih razlog u Moskvi nije bilo, pa ni u Centralnoj Evropi, sa izuzetkom Češke i Rumunije. „Dobro jutro. Mogu li biti od neke pomoći?" „Dobro jutro. Zanima me materijal o jednommagu iz prošlosti." „Ko vas zanima?", pitao je vampir. „Fafnir. Zmaj Sumraka." „Aha", s poštovanjemće vampir. „Bio je zaista moćan mag. Jedan od najmoćnijih Tamnih u istoriji čovečanstva. Šta te zanima?" „Okolnosti pod kojim je poginuo. Razlozi dvoboja sa Zigfridom, predistorija, svi podaci. Ukratko, hteo bih da obavim opsežno istraživanje te izuzetne ličnosti. Nažalost, imam samo nekoliko sati. Želim da isplaniram operaciju njegovog povratka iz Sumraka." Vampir se osmehnuo. „To je, nažalost, nemoguć poduhvat. Zahtevao bi tako moćnu i intenzivnu reakciju, da dozvola za njeno izvođenje ne bi bila dobijena ni po cenu stogodišnje hibernacije svih Tamnih na svetu. „Nije važno", odvrati Edgar, uz široki zamah ruke. „Želeo bih da rešim taj problem, na teorijskomnivou." „U tom slučaju bi trebalo da pogledaš Alhazredov Nekronomikon", posavetova ga vampir. „Delo izuzetno precizno opisuje sve neophodne postupke za rematerijalizaciju senovitih bića." Pitao je, bez pauze: „Da li si teorijski nekromant?" Edgar se nasmejao, srdačnije nego pre. „O, ne! Nikada nisam imao dodira s nekromantijom. Iznenada sam se zainteresovao." „Pravo si učinio kad si došao u Prag. Ovdašnji su vični tom nauku. Postoje brojni specijalisti. Nažalost, sve sami teoretičari. Siguran samda znaš zašto." Edgar je vrlo dobro znao. Inkvizicija je, od potpisivanja Dogovora, samo dva puta dozvolila rematerijalizaciju. Oba puta samo privremenu. Tribunal je morao da ispita svedoke. Ponekad bi se ukazala mogućnost za vraćanje dematerijalizovanih Inih iz Sumraka. Ta mogućnost je dva puta iskorišćena. Svedoci su, nakon svedočenja, vraćeni u Sumrak. Edgar nije verovao da mag Fafnirovog formata nije ostavio neku začkoljicu, koja bi omogućila njegovu rematerijalizaciju. Sigurno je to učinio, nakon što je dostigao izvesni stepen veštine. I Edgar se nadao da će stići do istog nivoa. Život je tako neobičan. Stalno vas zasipa iznenađenjima. Pogotovo u uslovima neprekidnog rata. „Samo izvoli“, reče vampir i pokaza na stolove. „Uskoro ću ti doneti knjige. Mislimda te ne zanimaju ondašnja ljudska iskustva, već hronike Inih. Imamli pravo?" „Naravno, dragi kolega. Naravno." „Vraćamse za sekundu."

Vampir se zaista brzo vratio. Očigledno je duže od deset godina radio kao bibliotekar. Dobro je poznavao knjige. „Evo", rekao je, spuštajući dva velika toma na sto. Prvi je bio ogromna knjiga, u čvrstompovezu od bledosmeđe kože, Nekronomikon, u prevodu Gerharda Kihelštajna; druga je bila znatno skromnija - ne tako velika, s opširnimnaslovompreko pola strane: Život i opis slavnih dela, proročanstava i brojnih neuporedivih otkrića velikog Tamnog maga poznatog među Inima pod imenom Fafnir ili Zmaj Sumraka iz pera Johana Jecera. Izgleda da je knjiga bila original. Naslov Jecerove knjige verovatno je zvučao arhaičnije na staronemačkom, ali ga Edgar nije znao. Čitao je knjigu kroz Sumrak, tako da su pojedine stilske figure izbrisane. Tekst je tako bio ujednačeniji i mnogo lakši za tumačenje. Edgar pređe dijagonalnim pogledom preko Fafnirovih dela. Kao što se i dalo očekivati, opsežni tom je drugačije svedočio o događajima od dve Ede i Pesme Nibelunga. Kao prvo, bilo je jasno da je Sigurd (Zigfrid, Sivrit) bio Ini, baš kao i Regin, Hrajdmar i Fafnir. Hrajdmar, naravno nije bio Fafnirov biološki otac, niti su Regini bili braća. Sigurd je, upornim i umešnim spletkarenjem, uspeo da posvađa i uništi sve tamne magove. Neke uz pomoć Inih, a neke sopstvenim rukama. Sigurd nije tragao za blagom, bezvrednim metalom i svetlucavim kamenjem. Sigurd i Ini su tragali za nasleđem patuljka Andvara, ali Jecer nije objasnio njegov sadržaj. Možda su u pitanju bila drevni, moćni magijski predmeti ili znanja (u obliku knjiga). Bilo kako bilo, Sigurd je konačno pobio sve Ine i dobio Andvarovo nasleđe. Edgar nije imao vremena da dozna šta se posle toga dogodilo. Fafnir je bio Sigurdova pretposlednja žrtva, pre Regina. Izgleda da je Fafnir odneo izvesne tajne sa sobom, u Sumrak. Magovi onog vremena se zbog toga nisu preterano uzrujavali. Nisi bili ograničeni Dogovorom i zakonima. Delali su ne razmišljajući o Inkviziciji, koja tad nije postojala. Najvažnije saznanje je da je Fafnir posedovao izvesno zaboravljeno znanje na polju visoke borbene magije (koje mu, po svemu sudeći, nije mnogo pomoglo u okršaju sa lukavim Sigurdom) i da ga je poneo sa sobom, u Sumrak. Zavulon možda pokušava da ga se domogne. Edgar se okrenuo Nekronomikonu, nakon što je doneo ovaj prilično očigledan zaključak. Prvo je naučio da rematerijalizacija dematerijalizovanog Inog nije uskrsnuće, već nešto mnogo jednostavnije i banalnije. Proces više podseća na zamenu figura u šahu. Neko se povuče u Sumrak, a neko drugi dođe na njegovo mesto iz njega. Moć rematerijalizovane i dematerijalizovane individue moraju biti usklađene. Nivoi ne moraju biti jednaki - dozvoljena je izvesna nesrazmera. Ako su Jecerove pisanije o Fafniru tačne, Zmaj Sumraka se može razmeniti za tamnog maga drugog ili trećeg reda, ali samo ako ima dovoljno raspoložive energije. Zahtevana količina energije mogla bi se obezbediti insceniranjem Apokalipse. Samo uzburkana osećanja hiljada ljudski bića mogu stvoriti energetski talas koji bi omogućio ponovno rađanje Fafnira iz Sumraka, povratak moćnog i snažnog tamnog maga željnog osvete i davno izgubljene slobode.

Šta će učiniti taj veliki mag iz davnina, koji nije čuo za Dogovor ili Inkviziciju? Kako Zavulon misli da ga kontroliše? Da li to uopšte planira? Zmaj Sumraka na evropskomnebu za Božić - šta bi moglo biti luđe i užasnije? Pretpostavimo da će Fafnir podivljati, paliti gradove i činiti svakojaka razaranja. Ljudi će ga smiriti, ako se osloni isključivo na grubu silu. Smiriće ga raketama. Onaj Svetli leteći as, ljubitelj Čikago bulsa, oboriće ga razornim eksplozivnim napravama iz „fantoma" ili „harijera". Ne bi ga ubili, ali bi ga smirili. Kakve koristi Evropa može imati od toga? Da li joj trebaju šarmantni nuklearni oblaci i gradovi pretvoreni u pepeo Fafnirovimplamenom? Fafnir najverovatnije ne bi pobesneo. Lukavo bi se koristio iskustvom. Evropa bi tek tad morala da se pripazi. Usledila bi mnogo veća razaranja, sa znatno većim brojemžrtava. Ali, šta će sve to Zavulonu? Edgar to nije razumeo. Šta još treba da se obezbedi za uskrsnuće Zmaja Sumraka? Mag drugog ili trećeg reda na pravommestu... Ali na kom? Edgar je sledećih deset minuta izračunavao odgovor na osnovu zvezda iz promenjivih energetskih fokusa. To nije bio veliki problem: Fafnir je bačen u Sumrak negde na severu Evrope. Stoga je najpogodnije mesto za njegovu rematerijalizaciju na izmaku milenijuma... Izračunao je. Rezultat nije izazvao čuđenje. Češka. Prag. Obuze ga mračna slutnja. Tamni mag, potrebnog reda, na pravom mestu... U Pragu... To je on! Estonac Edgar! On obrisa hladni znoj s čela i zari nos u knjigu. Ne odgovara svaki mag Zavulonovoj svrsi. Na primer, predmet zamene figura mora biti rođen na tačno određenommestu. Ali, to nije jasno. Na kommestu? Dobio je odgovor: Skandinavija, severna Nemačka i baltička oblast. Baltik. Šef moskovske Dnevne straže iznenada poziva Estonca na rad u ruski glavni grad. Edgar nikad nije uspeo da pronađe nijedan očigledan razlog za svoj dolazak u Moskvu. Ima li u Pragu nekog ko je rođen u Skandinaviji, severnoj Nemačkoj ili u baltičkoj oblasti? Nema nikog. Nikog, izuzev Edgara. Sad zna na šta ga je Jurij upozorio pre nego što je poleteo za Prag. To je to. Šta bi moglo biti? Dobro. Samo polako. Bez panike. Upozoren si i spreman. Šta još možeš saznati iz Nekronomikona? Evo, još četiri Tamna su neophodna radi oblikovanja Kruga uskrsnuća. Dobro, to je prilično jasno. Krug je neka vrsta portala, podržana energijom četiri Tamna, elegantno nazvanih Tamnimjahačima. Jahači su crvene, crne, bele i blede boje. To odgovara scenariju Apokalipse. Od reči do reči. U Pragu su i magovi koji odgovaraju opisu, iako ih je samo troje - Braća Regin,

crvenokosi (Azijac), crni (Afrikanac), beli (Sloven) i bledi (Skandinavac, kog je Geser pogubio). Zavulon mu je rekao da računa na Braću u svojim planovima. Edgar je odgonetnuo sadržaj tih planova. Zavulon neće biti zaustavljen odsustvom četvrtog jahača. Edgar pročita taj deo Nekronomikona do kraja. Otkrio je još dva sitna, ali važna detalja. Pošto je Fafnir zmaj, zakonska forma uskrsnuća zahteva da izroni iz mora - iako to nije sasvim neophodno. Neophodno je da se moru prinese žrtva. Unapred. Bilo gde - u Kini ili na Foklandima. Ili na Krimu. Žrtvovani mora biti „mlad i nevin.“ Ni dečak, ni odrastao. 'Artek', pomisli Edgar. „Dečak koji se udavio zbog dvoboja.” I opet, ako je Zavulon namislio da Edgar bude druga figura u zameni, šef ma gde bio tokom poslednja dvadeset četiri časa, mora pronaći Edgarovu sliku. Portret ili fotografiju. Verovatno portret. Mora imati tu sliku sa sobom. Sve do zamene. To je bilo sve. Biblioteka više nije imala šta da mu ponudi. Žurno se zahvalio vampiru, bibliotekaru, i otišao do kompjutera. Mogao je da telefonira u Moskvu, ali se telefonskom pozivu lako ulazi u trag. Edgar nije hteo da se prerano pokaže. Bio je potpuno siguran da Alita četuje na nekom od IRC kanala. Mladi IT menadžer, mag nižeg reda ili čarobnjak, sa zadovoljstvom mu je pokazao kako da izađe na Internet. Edgar mu je zahvalio. Mladić je odmah zatim nabio nos u svoj kompjuter. Zagledao se u ekran prepun mašinskih kodova. Programirao je na staromodni način, bez novih, šarenih „delfi“ oruđa. Edgar pokrenu MIRC. Konektovao se na uobičajeni način na Getborg DALnet server, sa smešnom kravom (krava je nacrtana u AS- CII-artu - slovima i brojevima). Identifikovao se, ali nije ušao ni na jedan kanal. Odabrao je Potragu iz menija i ukucao NIC koji ga je zanimao: Alita. Otvorio se novi prozor. Edgar se najviše plašio kratke rečenice u statusnomredu: „Nema takvog NIC-a ili kanala." Tama beše milostiva. Odgovor je stigao gotovo odmah. S prave adrese - [email protected]. „Zdravo, Edgare! Da li si u Pragu?“ „Jesam, Alita. Imam hitno pitanje... pomalo neobično. Nije za svačije uši. Da li češ mi pomoči?" „Zašto pitaš, Edgare? Naravno da hoću." „Da li si, u poslednjih nekoliko dana bila u šefovoj kancelariji?" Postojala je veoma mala verovatnoća da je neka veštica boravila u Zavulonovoj kancelariji, ali je morao odnekud da počne. „Da, jesam. Zašto pitaš?" „Vidi, vidi", pomisli Edgar. „Pogodio sam." Otkucao je:

„Da li si primetila moj portret ili fotografiju u šefovoj kancelariji? Na primer, na stolu." „Kako si pogodio?" Alita mu posla gomilu smajlija, simbola dobrog raspoloženja. „Šef je, nakon tvog odlaska, naručio dva crteža. Na jednom si ti, a na drugom zmaj. Stoje na njegovom stolu. Išla sam u umetničko - zanatsku radnju na Tverskoj ulici da kupimramove. Šef me je nagradio bocomdobrog vina." Edgar sklopi oči. To je to. Poslednji čin pred planiranu izmenu figura. Tvoja smrtna presuda, Edgare iz Estonije. I šta ćeš sad? „Pozdravi Edgare. Poljubac!" Nije mogao da gleda smajlije. Zatvorio je prozorče na ekranu i ustao. Mladi programer ga pogleda preko laptopa. „Gotovo?", pitao je, ravnodušnimglasom. „Jeste", odgovori Edgar. „Hvala." Stigao je do izlaza. Nije razmišljao ni o čemu. Glava mu je bila prazna. Pazljivo je izabran, kao krava za božični roštilj. Razumno močni mag s Baltika. Namamljen je i obasut počastima. Dozvoljeno mu je da neko vreme upravlja paradom i to u Moskvi, a ne u nekoj vukojebini. Sve vreme je bio obična žrtvena krava, predviđena za klanje, u odgovarajućem trenutku. Biće iskorišćen kao predmet i razmenjen kao beslovesna šahovska figura. Igra, naposletku, večito traje. Samo je boravak figura na šahovskoj tabli privremen. Pa šta. Ako je kucnuo čas da se još jedna crna kraljica vrati u igru, da li to znači da na brzinu dovedeni top s periferije zbivanja ne može da se ukopa i pokuša da nađe oslonac na klizavoj površini table? „E, neće moći", pomisli Edgar. „Možda nisam kraljica, ali sigurno nisam pion. Neću tako lako napustiti tablu. Napraviću rusvaj. Ako uspem, poštedeću pola Evrope ozbiljnog problema." Ako sve drugo propadne, ostaje mu Inkvizicija. Edgar je imao utisak da zvaničnici u sivomneće biti oduševljeni mogućomposetomZmaja Sumraka. Praznični Prag kao da je iščezao. Izbledeo je, povukavši se u pozadinu. Edgar pozva taksi. Odvezao se do hotela. Nijedanput nije pogledao kroz prozor. Automatski je platio vozaču i požurio ka recepciji. Vratara je prostrelio pogledom zbog kog je nesretnik poželeo da propadne kroz granitne ploče na podu. Pohitao je ka liftovima tako brzo, da je otkopčani kaput gotovo lepršao za njim. Žurio je ka sobi, gonjen intuicijomInog. Najedanput je stao, kao da je naleteo na nevidljivu prepreku. Nervozno je progutao knedlu. Finci su se pojavili iz pravca bara. Braća Regin. Sva četvorica. Četvorica, a ne trojica. Finac se pridružio Kinezu, Afrikancu i Slovenu. Onaj za kog se mislilo da je mrtav. Evo ga. Živ je i zdrav.

Pa naravno. Zašto bi Geser ubio svedoka? Nesumnjivo je da umetnika obuzmu svakakva neopisiva osećanja kad utisne poslednji komadić stakla u mozaik. Šta čovek da radi kad vidi da komadići stakla oblikuju kobni tekst njegove smrtne presude? „Brate“, trijumfalno će jedan od Finaca. „Želimo da se zahvalimo tebi i Dnevnoj straži na podršci. Pridruži nam se? Slavimo povratak našeg brata Pasija. Već smo ga prežalili!“ Pravi Finac se stidljivo nasmeja. Svakim pokretom i grimasom je rečito zborio, koliko je dirnut brigomsvoje sabraće. „Čestitam", reče Edgar, tupim glasom, iako nije video nijedan razlog za čestitanje. Sva četvorica će sigurno stradati na Fafnirovomuskrsnuću. „Tamni brate..." Magovi se malo ohladiše, suočeni s Edgarovim oklevanjem. „Poznaješ li Svetlog koji će braniti optuženog? Zašto nam je rekao da smo četiri jahača?“ Njegove kolege uvređeno klimnuše. „Da li da to tumačimo kao neosnovanu uvredu?", s nadom upita vođa Braće Regin. „Ne“, odgovori Edgar. „To je nešto gore od uvrede, to je istina." To reče i potrča ka liftu.

GLAVA 6. Anton se predao oko podneva. Igor i on prestadoše da piju votku, uprkos njenom čudesnom svojstvu da potiče maštu. Od kafe mu je bila muka. Nije mu se pilo ni divno češko pivo. Igor je stajao na prozoru s čašom „danone“ jogurta u ruci. Poslednji Antonov predlog je propratio odmahivanjemglave. „Ma hajde, molimte. Kakav bih ubica zmajeva bio? Mislio samda smo digli ruke od priče s Fafnirom?" „Ali, šta ako se pokaže tačnom?" „Nije važno. Ovo je sukob magija, a ne dvoboj sa zmajemkoji bljuje vatru." Igor se zakikota i cinično nastavi: „Kad smo već kod toga, kladio bih se u mašine u borbi između zmaja Fafnira i dva savremena helikoptera. Zalud se trudimo da odgonetnemo pozadinu zbivanja, Antone. Nećemo ništa smisliti." „Pričaj ti šta hoćeš, ali ti si ključ." „Ali, šta možemo da preduzmemo povodomtoga? Niko ne govori ključevima koja vrata otvaraju, Antone. Ja sam običan Ini. Samo Zavulon zna šta me čini značajnim i najverovatnije Geser. Na stepenicama je. Uskoro če stići, pa ćemo ga lepo pitati.“ Anton baci pogled kroz Sumrak i sa zavišću upita: „Ozbiljno? Da li je blizu? Ne mogu da ga osetim.“ „Ne mogu ni ja. Video samih kroz prozor, dok su ulazili u hotel." Čuli su pažljivo kucanje na vratima. Običan, ljubazni gest i ništa više. Posetioci uđoše kroz Sumrak. Magovi su vodili Svetlanu. Videla je Antona tek kad su sve troje izašli iz Sumraka, u svet ljudi. Osmehnula se i lako slegnula ramenima, kao da hoće da kaže: „Vidi kakva sam.“ Antona ponovo obuze griža savesti i plima nežnosti, pomešana sa sramom i ljutnjom na samog sebe. Tako se osećao, iako je znao da je morao da dopusti Ogledalu da oduzme Svetlaninu moć. Najvažnije je da je ostala živa. Nije mogao da se reši prokletog osećanja da je igra izgubljena. Da li Igor ima slična osećanja kad se seti Alise? Slična, ali mnogo gorča? U tomslučaju, pomisli Anton, mogu biti iznenađeni i oduševljeni činjenicomda je još živ. „Dobar dan, momci“, tiho će Geser. Nosio je skromno, jeftino odelo i jednobojnu kravatu. Ličio je na tipičnog poslovnog čoveka, koji kupuje odela u „Mark i Spenseru" i redovno poklanja skromne darove zaposlenima za Božić. Danas je sebe smatrao najboljimpoklonom. „Zdravo, Borise Ignjatijeviču", reče Anton. Nije mogao da natera sebe da nazove ovaj dan dobrim. „Zdravo, Ališere." Sveta i on samo izmenjaše poglede. Uhvatio je za ruku i doveo do stolice, kao invalida. Grozno se osećao. „Dobar dan, šefe", mirno će Igor. „Drago mi je što te vidim. Zdravo, Sveta. Zdravo, Ališere."

Geserov telohranitelj Ališer (ako je moguće da se mag trećeg reda posmatra kao telohranitelj velikog maga, naravno) - ili tačnije njegov posilni, sin devone i ljudske žene - nemo klimnu svom magu i zauze mesto u uglu odaje. Ukočio se, s prekrštenim rukama na grudima i delimično povukao u Sumrak. Anton oseti da su Ališerove sposobnosti osmatranja u Sumraku veštački pojačane, što je očigledno šefovo delo. Primetio je da mladi mag izbegava da gleda u Igora. To je bila nova neprijatna komplikacija - Alisa Donjikova je ubila njegovog oca. Iako nije bio ljudsko biće ili Ini... teško je precizno odrediti status devona, pouzdanih pomoćnika velikih magova. Devone ne izvode Velika junačka dela. To nije njihov posao. Oni samo služe heroje. Uklanjaju manje prepreke s njihovog puta i učvršćuju porodične veze, olakšavajući rađanje velikih heroja. Antonu zastade dah. Deca vukodlaka, po pravilu nasleđuju sposobnost preobražaja, dok deca magova izuzetno retko postaju Ini. Šta se dešava s devonama? Da li je Ališer mag ili devona, kao njegov otac, koji je stolećima bio Geserov pomoćnik u centralnoj Aziji. I zašto je šef zadržao mladog maga iz Uzbekistana? Da li ga je ostavio u Moskvi i primio u Stražu, isključivo izsentimentalnih razloga? „Antone!“ Pogledao je Svetlanu. Tek tad je shvatio da je snažno stiska za ruku. „Izvini." Geser je stajao ispred Igora. Gledao ga je pravo u oči. Dugo ga je ćutke posmatrao. Uzdahnuo je i krenuo ka stolici, mlitav i pogrbljen. Seo je i zario lice u šake. „Borise Ignjatijeviču", reče Igor, „oprosti mi.“ „Neću!“, graknu Geser, ne skidajući ruke s lica. „Neću ti oprostiti. Pa šta ako si se zaljubio u vešticu? Ne bih te osuđivao zbog toga - to je sudbina. Digao si ruke od sebe. Ne očekuj da ću ti to oprostiti." Igor je bio vidno potresen. Anton ga je pažljivo posmatrao. Shvatio je da je obavio povereni mu zadatak. Nije uspeo prvobitnom, direktnom taktikom. Bilo bi glupo očekivati da će obmanuti iskusnog maga i da će u njemu raspiriti ugaslu želju za životom, pijankom i razgovorom o saborcima. Pokušaj da ga ubedi kako je njegova ljubljena bila gnusna, pohlepna kučka bio je još gluplji i beznadežniji. Njihov dugi noćni razgovor, pokušaj da shvate šta se dešava i pronađu smisao u najnovijoj fazi rata između straža je imao učinka. Skrenuo je pažnju Igoru s njegovih jada. Ponovo se osećao kao deo tima. Da li je Geser od početka s timračunao? U tom slučaju je njegovo celokupno ponašanje, uključujući i ovu scenu, pažljivo proračunato. Šef, na kraju krajeva, ima pravo. Igorov umje pomućen. „Gesere, postoje pitanja koja čak ni ti ne bi trebalo da postavljaš", iznebuha će Igor. Govorio je glasno, s probuđenimgnevom, glasompunimživota. „Naravno, kapetane Igore Teplove.“ Geserov glas bio je hladan kao led. „Nemam pravo! Ali ko je imao pravo da te pita da novembra četrdeset druge plivaš preko

Dnjepra pod neprijateljskomvatrom? I ko je imao pravo..." „To nije isto!" „A, zašto nije?" Geser ustade. Prišao je Igoru i stao ispred njega. Nije izgledao nimalo herojski, onako sitan i žilav, za glavu niži od Igora. „Moram li da ti objašnjavam zahteve ratovanja, Teplove? Rat ne proždire tela, nego duše. Naučio si to u slavnom gradu Berlinu, kad si nožem obradio sirotog balavca iz Hitlerjugenda, da bi ga naterao da oda drugove - naučio si to." Igor se trže, kao ošamaren. „Savest... ljubav... čast...", zamišljeno će Geser. „Niko nema prava da tera nekog da radi protiv svoje savesti. Niko nema prava da natera nekog da izda ljubav. Niko nema prava da ubeđuje drugog da izda svoju čast. Niko. Imaš pravo. Ali mi to činimo, po sopstvenoj proceni, kad na jednom tasu vage stoje naša ljubav, savest i čast, a na drugom milioni ljubljenih, časnih, pristojnih ljudi. Mi nismo anđeli, nije to za nas. Veruj mi kad ti kažem da razumem tvoj bol. Pogledaj Ališera. Pokušaj da razumeš njegovu bol. Pitaj Antona šta misli o onoj koju voliš. Pitaj Svetlanu." „Ne mogu da osuđujem Igora", tiho će Svetlana. „Žao mi je, šefe. Oprosti mi, Ališere. Možda samja samo budala... nedostojna Straže. Ali razumemsve vas." Govorila je izuzetno tiho, bez naglašavanja, ali Geser ućuta i ustuknu od Igora. Raširio je ruke i pitao: „Misliš da ja ne razumem?" U sobi zavlada teška, nesnosna tišina. „Gesere, izvršavao sam naređenja, obavljao svoju dužnost", progovori Igor, „iskreno i do poslednjeg slova. Bez obzira na ono... što sam mislio i osećao. Obavio samsvoju dužnost. Stigao samdo kraja linije." „Nisi. U tome grdno grešiš, Igore." Geser se uzmuva po sobi i izvadi cigaru iz džepa. Smrknuto je posmatrao. Izvukao je paklicu demokratskijeg „pal mala“ iz džepa. Zgužvao je i ozlojeđeno mahnuo rukom. „Potreban si Straži. Svima si potreban. Meni si potreban." „Svetlani, Ališeru, liji, Semjonu, Medvedu - svima nama", nabrajao je Geser. „Naravno." Igor se osmehnu, kao da se pomirio s činjenicom da ne može da završi misao. Ipak je pitao, poslovnim, ozbiljnimtonom: „Koliko dugo?" „Najviše dvadeset godina", spokojno i pribrano odvrati Geser, kao da je očekivao to pitanje. „Gesere, da li se nadaš da ću za to vreme prestati da volimAlisu?" „Ima i toga", priznade Geser. „Potreban si Straži, u ovom času i u narednim godinama." „Šta hoćeš od mene, Gesere?" „Ne smetaj nam, Igore! Pokušaćemo da te izvučemo iz ove nevolje. Uspećemo u tome, veruj mi, ako namne budeš smetao... ili još bolje, ako nammalčice pomogneš." Igor je razmišljao. Progovorio je. „Neću optužiti Alisu Donjikovu za zavođenje magijskim sredstvima. To nije istina."