Dnevna straza - Sergey Lukianenko

ženu, ne piju i ne puše i posvećuju dovoljno vremena deci, najčešće jednom detetu. Ukratko, odgovoran čovek. Voli svoj posao. Možete mu bezbrižno poveriti gomilu slinave balavurdije ili tinejdžera huligana. Obrisaće sline klincima, lepo će popričati s huliganima, oduzeće im votku i ukazati na štetno dejstvo pušenja. Zatim će ih zasuti zaduženjima, igrama i moralnimskaskama. Drugim rečima, u društvu sam savršenog otelotvorenja Svetlih, a ne ljudskog bića. „Drago mi je što smo se upoznali", rekla sam. „Dugo sam maštala o poslu u 'Arteku'. Šteta što smo se upoznali pod ovakvimokolnostima." Pjotr uzdahnu. „Da, to je tužno. Mnogo se brinemo za jadnu Nastjenku... Da li ste prijateljice?" „Nismo", rekla sam i odmahnula glavom. „Upisala sam se na univerzitet dve godine posle nje. Iskreno, teško mi je da se setimnjenog lica." Pjotr klimnu i poče da rešeta papire. Nisam se brinula zbog susreta s Nastjom. Verovatno će se setiti mog lica - Zavulon uvek pazi na svaku sitnicu. Ako u 'Arteku' nema Inih, neko je došao iz Jalte ili Simferopolja i kratko postojao pored nje... posle toga će me se sećati. „Da li si ranije radila kao pionirska predvodnica?" „Jesam, ali ne u 'Arteku'... naravno." „To nije važno", rekao je Pjotr i slegnuo ramenima. „Ovde imamo dve hiljade šest stotina zaposlenih, to je jedina razlika." Bilo mi je jasno da ne misli ono što govori. Ponosio se 'Artekom', kao da ga je lično osnovao; kao da se lično borio s fašistima s mašinkom u ruci, kao da je sagradio sve zgrade i posadio svako drvo. Nasmejala sam se, kao da želim da mu poručim: „Ne verujem ti, ali ću ćutati iz pristojnosti." „Nastja je radila u Ažurnom sektoru", reče Pjotr. „Odvešću te tamo. Vreme je da ustane. U pet sati polazi autobus za Simferopolj... Kako si došla ovde, Alisa?" „Putovala sambez problema", rekla sam. „Dovezla samse kolima." Pjotr se namrštio. „Pretpostavljamda su te opelješili?" „Nisu, sve je proteklo u najboljemredu." Lagala sam. „Kako bilo da bilo, mnogo si rizikovala", dodao je Pjotr. „Predivna mlada žena, sama u kolima, noću, sa strancem." „Putovala sams dvojicomstranaca", rekla sam. „Bavili su se sobom." Pjotr nije shvatio šta govorim. Uzdahnuo je i rekao: „Nije moje da te učim pravilnom ponašanju, Alisa. Ti si odrasla, samostalna osoba. Ne zaboravi da svašta može da se desi! 'Artek' je carstvo detinjstva, kraljevstvo ljubavi, prijateljstva i pravde. Odmaralište je jedina sačuvana sitnica! Ali izvan logora... postoje svakakvi ljudi." „Da, naravno da ih ima", ponovila sam za njim. Izgovorio je sve to sa začuđujućomuverljivošću i patosom! Koliko je verovao u svoje ideje. „Pa, dobro." Pjotr ustade i s lakoćompodiže moju torbu. „Hajdemo, Alisa.“ „Mogu i sama. Samo mi pokaži put.“ „Alisa!", obratio mi se uz prekorno klimanje glavom. „Izgubićeš se. Odmaralište

se prostire na dvesta pedeset hektara! Hajdemo." „Da, čak se i Makar na trenutak izgubio", složila samse. Pjotr se okrete u mestu, nadomak vrata: „Makar? Petnaestogodišnji dečak? Da li je opet visio na kapiji?" Klimnula sam, malčice zbunjena. „Jasno mi je", suvo će Pjotr. Išetali smo u toplu letnju noč. Već je svanjavalo. Pjotr izvadi baterijsku lampu iz džepa. Nije je upalio. Krenuli smo dugomstazom, u pravcu morske obale. „Taj Makar je zaista problematičan", reče Pjotr, dok smo se spuštali stazom. „Zašto?" „Malo spava... u tome je problem", kiselo se osmehnuo Pjotr. „Stalno beži do stražara na kapiji, do mora, a ponekad i van kompleksa." „Mislila samda je na kapiji po dužnosti... kao pionir na straži", nagađala sam. „Alisa!" Pjotr je znao da kaže mnogo s malo reči. Izgovorio je moje ime, izrazivši čitav spektar osećanja. „Deca bi trebalo noću da spavaju! Ne treba da stražare... na kapijama logora, pored večnog plamena ili bilo gde drugde... Sva normalna deca spavaju noću. Izigraju se i izmore pre odlaska u krevet i odmah zaspe. Lepo se zabavljaju preko dana." Šljunak zaškripa pod našim nogama, kad smo skrenuli s popločane staze. Skinula samsandale i nastavila bosa. Uživala samgazeći tvrdo, oblo, sitno kamenje. „Mogao bih natrljati nos stražarima kad bih hteo", reče Pjotr. Razmišljao je naglas. „Mogao bih ih naterati da oteraju klinca. Ali šta onda? Ne mogu da ga vežem za krevet do jutra. Bolje da je u društvu odraslih, njima na oku, nego da sam pliva noću." „Ali, zašto to radi?" „Kaže da noću ne mora da spava duže od tri sata“, odgovori Pjotr, tužnimglasom. On je od onih ljudi s kojima je bolje razgovarati telefonom ili noću. Imao je dosadno, ne preterano izražajno lice i glas raskošne intonacije. „Ima pravo, ako je suditi po energiji koju pokazuje tokomdana. Ali to nije pravi problem..." „U čemu je?“, pitala sam, nakon što samshvatila da to očekuje. „Ne želi da propusti nijedan trenutak letovanja u 'Arteku', nijedan sekund detinjstva." Zvučao je duboko filozofski. „Ovo je njegov prvi i poslednji boravak u odmaralištu. Šta je imao od života?" „Prvi i poslednji put? Dečak mi je rekao..." „On je izsirotišta", objasnio mi je Pjotr. „Već je prestareo. Teško da će ikad više doći ovamo. Danas, dete može doći u 'Artek' više puta, ako plati ili pronađe dobrotvora." Pratila samga u stopu. „Kažeš da je izsirotišta? Bio je tako uverljiv." „Znaju da budu veoma uverljivi", pribrano će Pjotr. „Sigurno ti je rekao nešto zbilja impresivno, zar ne? Njegovi roditelji su poslovni ljudi. Dolazi tri puta godišnje u 'Artek'. U jesen putuje na Havaje... Iz sveg srca žele da veruju u to. Zbog toga maštaju. Mališani to stalno čine, a stariji ne tako često. Verovatno si mu se dopala."

„Ne bih se složila." „U tom uzrastu još ne mogu da izraze naklonost", nastavi Pjotr, setnim glasom. „Ljubav i mržnja se lako pobrkaju, pogotovo kod dece... I znaš šta, Alisa... moram nešto da ti kažem..." „Da?" „Ti si veoma lepa devojka. Ovo je odmaralište za decu, ali ovde ima dosta starijih dečaka. Ne tražim od tebe da prestaneš da se šminkaš i tako dalje, ali... Izbegavaj da nosiš tu mini haljinu. Zaista je prekratka." „Nije ona prekratka", pravila samse nevešta. „Imampreduge noge." Pjotr skrete pogled i prekorno zavrte glavom. „Izvini, šalila sam se", hitro sam reagovala. „Neću je nositi. Ponela sam teksas šorts i jednu dugu haljinu. Imami neupadljiv kupaći kostim!" Nastavili smo put u tišini. Ne znam o čemu je Pjotr razmišljao. Možda je procenjivao da li sam pogodna za posao u obrazovanju. Možda je žalio Makara. Možda je razbijao glavu kako da ispravi nesavršenosti sveta. To bi ličilo na njega. Ja samse osmehivala. Setila samse dečakovog pokušaja da me obmane. Možda će biti naš saborac. Tamni. Čak i da se pokaže da nije Ini i da mu je suđeno dosadno ljudsko bivstvovanje, ljudi poput njega su temelj i osnova našeg postojanja. Suština nije u pokušaju obmane. I Svetli vole da se šale. Stvar je u onom što podstiče na takve praktične šale. Zašto bi neko odveo nepoznatog nasred parka i pobegao. Zašto bi neko isturio mršave grudi, pretvarajući se da je iz bogate porodice... Sve to tako liči na nas. Usamljenost, malodušnost, prezir ili sažaljenje okoline - to su neprijatna osećanja koja oblikuju istinske Tamne. To su ljudi ili Ini obeleženi osećanjem dostojanstva, obdareni ponosomi puni žudnje za slobodom. Kakva osoba će porasti pored dobrostojećih roditelja, provodeći svako leto na moru, učeći u dobroj školi, naoružana planovima za budućnost i lepim manirima? Uprkos široko rasprostranjenom ubeđenju, najverovatnije se neće izmetnuti na nas. Ne mora da znači da će se okrenuti Svetlima. Ljuljaće se napred-nazad čitavog života, kao govno u odvodu. Sitna zlodela, beznačajna dobra dela, supruga koju voli i ljubavnica koju voli, čekanje na šefovo mesto, nakon čega će unaprediti svog prijatelja... Sivilo. Ništavilo. Neće biti naš neprijatelj, ali neće biti ni saveznik. Možda će nam se suprotstavljati. Možda će slediti neostvarive ciljeve apsurdnim metodama. Biće protivnik vredan pažnje. Neko kao Semjon ili Anton iz Noćne straže... Takozvani dobri ljudi su jednako udaljeni od nas i Svetlih. Usamljeni vučići kao Makar su osnova našeg bitisanja. Odrašće sa saznanjem da mora da se bori. Znaće da je sam protiv svih, da je besmisleno očekivati saosećanje ili pomoć i da je jednako besmisleno traćiti energiju na sažaljenje i samilost. Taj neće poželeti da postane dobrotvor čitavog sveta, ali neće priređivati zlobne, sitne spletke drugim ljudima. Razviće snagu volje i karaktera. Sići će u podzemlje. Ako dečak poseduje talente Inog, izuzetno retku i nepredvidivu

sposobnost da ulazi u Sumrak, što je sve što nas razlikuje od običnih ljudi, onda če priči nama. Ako ostane ljudsko biče, nesvesno če pomagati Dnevnoj straži. Kao mnogi drugi. „Ovuda, Alisa.“ Stigli smo do omanje zgrade. Imala je verandu i otvorene prozore. Slaba svetlost je dopirala sa jednog od njih. „Ovo je letnjikovac“, reče Pjotr. „Ažurni sektor ima četiri centralne dače i osam letnjikovaca. Znaš, mislimda je leti u njima mnogo zabavnije." Učinilo mi se da se izvinjava zato što ću s mladim štićenicama stanovati u letnjikovcu. Nisammogla da ga ne pitam: „Šta se dešava zimi?" „Zimi ovde nema nikog", strogo će Pjotr. „Ovdašnje zime su veoma tople, ali nema uslova za boravak dece u njima." Bez napora se prebacio na zvanični, birokratski govor. Pomislih da tako popuje zabrinutim majkama. „Temperatura je prijatna, uslovi za život odlični, kuhinja obezbeđuje uravnotežene obroke." Stupili smo na terasu. Obuze me blagi nemir. Pomislih... pomislih da već mogu nešto da osetim. Ispostavilo se da je Nastja sitna, crnoputa devojka s nešto tatarskih crta. Lepa cura, samo što je sad bila tužna i potresena. „Zdravo, Alja." Klimnula mi je kao staroj prijateljici. Na neki način smo to i bile. Usadili su joj lažno sećanje. „Šta me je snašlo..." Razgledala sam sobu. U njoj nije bilo ničeg vrednog pažnje. Obična učiteljska sobica: krevet, ormar, sto i stolica. U njoj su i mali „moroz" frižider i jeftini crnobeli televizor delovali kao luksuz. Neka, nisamsitničava... „Nastja, sve će biti u redu", uveravala sam je sa lažnim saosećanjem. Devojka je zabrinuto klimnula. To je verovatno po čitav dan radila. „Dobro je što si tako brzo doletela." Podigla je spakovanu torbu, ali je Pjotr odmah prihvatio. „Da li si radila u 'Arteku'?" „Nisam." Nastja se namršti. Možda je autor lažnog sedanja u nečem pogrešio. Tek, sad je imala važnijih briga. „Stići ću na jutarnji let, Petja", rekla je. „Da li autobus vozi do Simferopolja?" „Polazi za jedan sat", reče Pjotr, klimnuvši glavom. Bivša predvodnica ponovo usmeri pažnju na mene. „Več sam se oprostila s devojčicama", rekla mi je. „Niko neće biti iznenađen mojimodsustvom. Reci imda ih mnogo volimi da ću sigurno... pokušati da se vratim." Suze su joj, na trenutak, zablistale u oku. Setila se jednog od razloga za brz povratak. „Nastja", rekla sami zagrlila predvodnicu. „Sve će biti u redu. Tvoja mama će se oporaviti." Nastjino sitno lice se iskrivi od bola.

„Nikad nije bolovala!" otelo joj se. „Nikada." Pjotr je polako pročistio grlo. Nastja je oborila pogled i ućutala. Bilo je mnogo načina da dobijem mesto u 'Arteku'. Zavulon najviše ceni najjednostavnije metode. Nastjina majka je dobila iznenadni i teški srčani napad. Njena kći će uskoro poleteti za Moskvu. Zameniće je druga studentkinja. Šta može biti jednostavnije od toga? Nastjina majka bi najverovatnije dobila srčani napad iduće godine ili za pet godina. Zavulon uvek maksimalno pažljivo vaga odnos snaga. Izazivanje srčanog napada kod zdrave osobe je intervencija četvrtog reda, koja Svetlima daje automatsko pravo da odgovore magijomistog reda. Nastjina majka će gotovo sigurno preživeti. Zavulon se ne predaje besmislenoj okrutnosti. Zašto ubiti ženu, kad se željeni učinak mo?e postići i ozbiljnombolešću? Zbog toga samtešila prethodnicu. Pazila samda ne kažemnešto suvišno. „Evo ti sveska s nekim zabeleškama." Uručila mi je tanku školsku svesku, šarenih korica, sa slikompopularnog pevača. Idiotski se cerio sa scene. „Ovde su neki podaci, koji ti mogu biti od koristi. Nekoliko curica zahteva poseban prilaz." Klimnuo sam. Nastja je iznenada odmahnula rukomi rekla: „Ne moramsve da ti pričam. Dobro ćeš se snaći." Ipak me je, u narednih petnaestak minuta, detaljno upoznala sa režimom odmarališta. Skrenula mi je pažnju na izvestan broj devojčica koje su i suviše otvoreno flertovale s dečacima. Posavetovala me je da ne insistiram na tišini kad se svetla ugase: „Ispričaju se za petnaestak minuta, najviše pola sata.“ Ućutala je, tek kad je Pjotr pokazao na sat. Poljubila me je u obraz i podigla malu torbu i kartonsku kutiju. Možda nosi voće bolesnoj majci? „Želimti sve najbolje, Alisa.“ Konačno samostala sama. Na krevetu je bila gomila čiste posteljine. Električna sijalica je čkiljila ispod tankog stakla. Pjotrovi i Nastjini koraci su zamirali, zajedno sa zvucima banalnog razgovora. Ostala samsama. Ali ne potpuno sama. Osamnaest devojčica uzrasta od deset do jedanaest godina je spavalo s druge strane zida, samo pet koraka niz hodnik. Iznenada sam zadrhtala. Bilo je to brzo, nervozno drhtanje. Osećala sam se kao polaznica, pred prvo crpljenje moći. I Nabokovljev Hambert Hambert bi najverovatnije drhtao na mom mestu, iako njegova strast prema nimfetama deluje kao detinjasti nestašluk, u poređenju s onimšto ću imučiniti. Isključila sam svetlo i na prstima izašla u hodnik. Koliko su mi nedostajale moći Inih! Moraću da se oslonimna ljudske veštine. Hodnik je bio dug. Podne daske su škripale. Tanki prostirač nije bio od velike pomoći. Devojčice su mogle čuti moje korake. Nadala sam se da u kasne noćne sate duboko spavaju i sanjaju. Očekivala samjednostavne, jednoznačne, proste snove. Otvorila sam vrata i ušla u spavaonicu. Zbog nečeg sam očekivala ambijent državne ustanove, nešto na sredokraći između sirotišta i bolnice - gvozdene krevete,

bledi sjaj noćne lampe, depresivne zavese i decu koja spavaju u stavu mirno. Spavaonica je lepo izgledala. Jedina svetlost je dopirala s bandere ispred letnjikovca. Senke su se lagano lelujale. Sveži morski povetarac je duvao kroz otvorene prozore. Namirisala sam aromu divljeg cveća. Televizijski ekran je tupo zurio iz ćoška. Zidovi se nisu videli od crteža načinjenih bojicama i vodenim bojama. Izgledali su šareno i razdragano, čak i u polutami. Devojčice su spavale, ušuškane ispod ćebadi, sa stvarima uredno poslaganim u ormarićima pored postelja ili nemarno razbacanim po policama i stolicama. Vlažni kupaći kostimi, haljine, teksas pantalonice i čarape. Dobar psiholog bi na osnovu noćne šetnje spavaonicommogao da načini kompletni opis karaktera svih devojaka. Meni nisu potrebni. Lagano sam koračala između postelja. Pokrivala sam otkrivene i podizala pale noge i ruke s poda. Devojčice su čvrsto spavale, snombezsnova. Posrećilo mi se tek kod sedme devojčice. Imala je oko jedanaest godina. Bila je bucmasta i svetlokosa. Obična devojčica, koja tiho cvili u snu. Sanjala je ružan san... Kleknula sam pored kreveta i dotakla njeno čelo. Dodirnula sam je samo vrhovima prstiju. Napipala sammoć. Bez moći Inih, nisam mogla da čitam običan san. Uočavanje prilike za hranjenje je druga stvar. Taj proces se obavlja na nivou instinktivne, životinjske reakcije. Podseća na refleks sisanja kod odojčeta. Videla sam... Bio je to loš san. Devojčica je sanjala da ide kući, pre kraja boravka u odmaralištu. Odlazila je zato što joj se mati razbolela. Njen tužni, zabrinuti otac je vukao ka autobusu. Nije imala vremena da se oprosti s prijateljicama, da se poslednji put okvasi u moru, pa čak ni da ponese izuzetno dragoceno kamenje... Opirala se i molila oca da sačeka, ali je on bivao sve ozlojeđeniji... Govorio je nešto o sramotnom ponašanju i da devojčice njenog uzrasta ne treba tući, ali da će on zbog njenog nečuvenog ponašanja, zaboraviti na obećanje da je više neće kažnjavati kaišem... Stvarno loš san. Nastjin odlazak je silno pogodio devojčicu. I niko neće pokušati da joj pomogne u teškomtrenutku. Ljudsko biće bi je pomilovalo po glavi i reklo nešto utešno, nežnim glasom. Možda bi joj otpevalo uspavanku... Ukratko, pokušalo bi da prekine san. Svetli bi upotrebio svoje moći da izvrne san naopačke. Otac bi se osmehnuo i rekao da je devojčicinoj mami bolje. Na kraju bi zajedno utrčali u more. Zamenio bi okrutni, ali stvarni san, zašećerenomlaži. Ali, ja samTamna... Radim ono što mogu. Napajam se njenom moći. Usisavam je u sebe - neraspoloženog oca, bolesnu majku, zauvek izgubljene prijateljice, napušteno morsko kamenje i sramno batinanje... Devojčica tiho zacvile, kao prignječeni miš. Nastavila je da diše mirno i ravnomerno. U dečjim snovima nema mnogo moći. Daleko su od ritualnog ubistva, kojim smo

zapretili Svetlima. Ono oslobađa monstruoznu energiju. Ovo su snovi, samo snovi... Laka, hranljiva čorba za bolesnu vešticu. Podigla sam se na kolena, s blagom vrtoglavicom. Ne, još nisam povratila izgubljene moći. Možda će dvanaest ovakvih snova popuniti golemu pukotinu. Nijedna devojčica nije sanjala. Jedna jeste, ali mi njen san nije mogao biti od koristi. Glupava maštarija o pegavom dečaku, koji joj je dao jedan od idiotskih kamenova s rupom - zovu ih „kokošjim bogovima" - pretpostavljam da i kokoši imaju bogove. Stajala sam pokraj njenog kreveta - bila je verovatno fizički najrazvijenija od svih. Imala je i naznake grudi. Nekoliko puta sam je dodirnula po čelu, pokušavajući da nešto izvučem. Ništa nisam našla, izuzev mora, sunca, peska, talasića i pegavog dečaka. Nije tu bilo ni kapi srdžbe, zavisti ili tuge. Svetli mag bi potegao moć iz nje, napajajući se njenimsnom. Otišao bi veoma zadovoljan. Ja samsamo gubila vreme. Nije važno, biće još prilika, još snova. Noćna mora će se vratiti mojoj bucmastoj donatorki. Usisala sam sav njen strah, ali ne i njegove uzroke. Loš san će se vratiti. Ja ću joj opet pomoći. Najvažnije je da ne crpim suviše revnosno, da ne gurnem devojčicu u naručje nervnog sloma. Nemam pravo na to. To bi mirisalo na ozbiljnu magijsku intervenciju. Šta ako Svetli imaju makar i jednog osmatrača u logoru, jer ko zna kakve ujdurme Tamni smišljaju. Šta ako su tu Ini iz Inkvizicije. Tada bih se našla u ozbiljnoj nevolji. Ne želimda ponovo izneverimZavulona. Nikada. Neverovatno je što mi je oprostio zbog letošnjeg događaja. Sigurna sam da mi drugi put neće oprostiti. U deset ujutru pošla samna doručak sa štićenicama. Nastja je imala pravo - dobro samse snalazila. Devojke su, posle buđenja, bile pomalo rezervisane. Kako i ne bi bile, kad je predvodnica koju su zavolele otišla usred noći, da obiđe bolesnu majku. Umesto nje su u spavaonici zatekli drugu devojku, strankinju, nepoznatu veličinu, prilično različitu od Nastje. Osetih neprijateljske, zabrinute poglede osamnaest devojčica na sebi. Bila sam izolovana, sama protiv svih. Spasio me je što su devojčice bile male, a ja lepa. Da sam imala posla s dečacima istih godina, moj izgled ne bi igrao nikakvu ulogu. Desetogodišnjim dečacima je najružnije štene daleko zanimljivije od najlepše devojčice. Da su moje štićenice bile dve-tri godine starije, moj izgled bi ih ozlojedio. Divna žena je, za desetogodišnje devojčice, predmet obožavanja. Već im se javlja želja da flertuju i ugađaju, ne shvataju da neće svaka izrasti u lepoticu. Znam. I ja sambila takva. Zevala sam, otvorenih ustiju, u moju učiteljicu Irinu Aleksandrovnu. Brzo samuspostavila kontakt s devojčicama. Sela samna Olječkinu postelju, zato što su je beleške predstavile kao najmirniju i najstidljiviju. Govorila sam s njima o Nastji i o tome koliko je teško kad ti je majka bolesna. Govorila sam im da ne smeju da se ljute na moju prethodnicu... da je zaista htela da ostane sa njima, ali da je majka najvažnija osoba u svačijemživotu.

Olječka se raspekmezila. Privila se uz mene. I druge devojčice su me posmatrale vlažnimcmizdravimočima. Pričala sam im o srčanom napadu mog oca. Objasnila sam im da danas znaju da leče srce i da će Nastjina mama biti savršeno zdrava. Pomogla sam tamnokosoj, majušnoj Kozakinji Gulnari da uplete kike. Imala je veličanstvenu kosu. Pokazalo se da je Nastja imala pravo kad je okarakterisala kao malčice glupu. Sa Tanjom iz Sankt Peterburga sam raspravljala o najboljem načinu za dolazak do 'Arteka'. Ona je zastupala voz, a ja avion. Konačno sam priznala da ima pravo. Putovanje vozom je mnogo interesantnije. Anji iz Rostova sam obećala da če do večeri plivati, a ne samo posrtati po plićaku. Razgovarale smo o pomračenju sunca, koje nastupa za tri dana. Bilo namje žao što na Krimu za dlaku neće biti potpuno. Otišle smo na doručak kao jedinstvena i dobro raspoložena grupa. Samo su Olga koja „nije Olječka, već uvek Olga", i njena prijateljica Ljudmila bile još nadurene. Nisamse iznenadila. Bile su Nastjine miljenice. Nije važno, i one će me zavoleti, najkasnije za tri dana. Odmaralište je bilo predivno. Avgust na Krimu je fantastičan. More je blistalo na dnu padine. Vazduh je bio pun mirisa slane vode i cveća. Devojčice su cičale i trčale na sve strane, sudarajući se. Palo mi je na pamet da su marševske koračnice u starim pionirskim logorima izmišljene s dobrim razlogom - nema mnogo cike i vriske kad su ti usta zauzeta pesmom. Nisamznala nijednu koračnicu, niti samželela da marširamu urednoj koloni. Ja samTamna. U trpezariji sam sledila devojčice - znale su naša mesta za obedovanje. Bile smo deo gomile od pet stotina devojčica, koje su nekako uspevale da jedu u isto vreme. Mirno sam sedela s devojčicama i pokušavala da procenim situaciju. Naposletku, suđeno mi je da ovde provedemčitav mesec. Dvadeset pet predvodnika došlo je na doručak sa svojim brigadama. Moj neosnovani ponos na uspešno komandovanje devojčicama ubrzo je splasnuo. Ovi mladići i devojke su se prema dečacima i devojčicama odnosili kao starija braća i sestre. Ponekad su bivali strogi, a ponekad puni saosećanja. Njihova reč bila je zakon. Bili su voljeni. Gde nalaze takve ljude? Raspoloženje mi se pokvarilo. Bezvoljno sam čapkala „palačinke s jetricom", koje smo dobili za doručak sa heljdom i kakaom. Razmišljala sam o neprijatnoj ulozi špijuna na neprijateljskoj teritoriji. Oko mene je bilo previše izraza oduševljenja, osmeha i nezlobivih šala. Ovo je pašnjak Svetlih. Ovde mogu da napune akumulatore i podignu decu u duhu ljubavi i dobrote. Ovo nije hranilište za Tamnu, poput mene. Licemerje na svimstranama, lažno kao izglačano i pozlaćeno gvožđe. Naravno, tešila sam samu sebe, mnogo toga bi se promenilo da mogu da ih pogledam očima Inih. Među ovim mnoštvom dobrih ljudi našla bih zločince, perverznjake, zlobne i ravnodušne pojedince. Ali, nisam bila sigurna. Možda ne bih našla nikog takvog. Možda su ovde svi iskreni - možda je to moguće. Možda svi iskreno vole decu, logor i jedno drugo,

čistom ljubavlju. Možda je ovo zbilja rezervat idiota, mesto koje su Svetli preobrazili u obrazac po kombi da ustroje čitav svet. To bi značilo da filozofija Svetlih nije lišena svakog uporišta u stvarnomsvetu. „Zdravo." Pogledala sam dečaka u prolazu. Aha, moj stari poznanik... ili, ako ćemo preciznije, moj prvi poznanik u 'Arteku'. „Dobro jutro, Makare." Trgla sam se pri pogledu na njegovo razderano koleno. „Šta bi s jodom?" „Ma, nije to ništa. Samo će zarasti", promrmlja dečak. Pogledao me je pomalo strašljivo. Kao da se pita da li samsaznala nešto o njemu. „Požuri, ako želiš nešto da pojedeš." Osmehnula sam se. „Možda su ti tri sata sna dnevno dovoljna. Hrana je nešto sasvim drugo. Ovdašnja hrana se sprema u državnoj režiji, ali nije loša." Pružio je korak između stolova. Sad zna da znam za njegova noćna lutanja i društveni položaj. Pokupila bih dosta moći da samu boljoj formi. „Otkud znaš za njega, Alisa?", prošapta Olječka. Pravila samse tajanstvena. „Ja znamsve o svakome." „Kako?", pitala je radoznala Olječka. „Tako što samveštica!", rekla samjezivimglasom. Devojčica se veselo zakikotala. O, da. To je veoma smešno... naročito zato što je potpuna istina. Pomazila sam je po glavi i pogledompokazala na pun tanjir pred njom. Čekalo me je zvanično predstavljanje starešini Ažurnog sektora, a potom odlazak na plažu i more, o komsu devojčice uveliko ćućorile. Da budem-iskrena, radovala sam mu se, koliko i predstojećoj noći. Možda sam Tamna, ali nasuprot raširenompredubeđenju, čak i vampiri vole more i sunce. Prošle godine sam, krajem leta, uspela da pobegnem za Jurmalu. Ne znam zašto sam tamo otišla. Mora da sam htela da budem na nekom neprijatnom mestu. Imala sam sreće. Avgust je bio kišovit, hladan i jadan. Uštogljeni letonski kelneri bi progovorili ruski čim bi sračunali cenu porudžbine. Hotel sovjetskog tipa je nudio primitivnu uslugu, uprkos pretencioznoj klasifikaciji od četiri zvezdice. Satima sam lutala Jurmalom. Provodila sam eone u maloj pivnici u Majori. Šetala sam vlažnim peskom pustih plaža, a uveče bežala za Rigu. Dva puta su pokušali da me opljačkaju, a jednom da me siluju. Uživala sam koliko sam god mogla... raspolagala sam moćima Inih i nijedno ljudsko biće na svetu nije moglo da mi naudi. Srce mi je bilo ojađeno i prazno, ali samgospodarila svimneophodnimmoćima i viškomenergije. Najedanput mi se sve smučilo. Jednog dana mi se sve smučilo. Možda zbog dvoje agenata Noćne straže koji su me pritvorili u Dzintari. Robijala sam vekovima dok su oni pokušavali da mi natovare neki nerešeni zločin s magijom trećeg reda. Bili su nepristupačno ljubazni i apsolutno zadrti. Takvi su sigurno bili i letonski Crveni strelci i „šumska braća", posle njih. Letonci su tvrdi, dosledni ljudi. Kad se prihvate nekog posla, moraju ga završiti. Uspela sam da pobijem optužbe. Ionako su bile neosnovane. Sledećeg jutra sam

se ukrcala na avion za Moskvu. Čitavog leta se nisamni okvasila. Sad ću sve naplatiti. Sve je bilo dobro, sve je bilo kako treba. Sastala sam se sa ženom odgovornom za Ažurni sektor. Ispostavilo se da je veoma prijatna, direktna i poslovna u ophođenju. Obavili smo kratak, precizan i ugodan razgovor. Mislim da smo se razišle, u potpunosti zadovoljne jedna drugom. Možda je razgovor glatko prošao zbog tankih letnjih farmerki, umesto jučerašnje mini haljine? Konačno sam se okupala u moru i protegla na suncu. Plaže u 'Arteku' su fantastične. Samo da deca nisu pravila toliku buku. Bila je neizbežno zlo, s koje god strane pogledali. Devojčice su se prevrtale na suncu, na visoko profesionalni način, da bi ravnomerno počrnele. Gotovo polovina je imala kreme za pre i posle sunčanja. Velikodušno su ih delile, tako da uveče nisamimala problema sa izgorelimramenima i leđima. Još kad ne bih morala da pazim na curice... Htela sam da otplivam kilometar-dva od obale, možda čak i tri. Tamo bih opušteno lebdela na vodi... posmatrala bih nebo bez oblačka, ljuljala bih se na blagim talasima, ništa ne bih čula, ni o čemu ne bih razmišljala. Ali, ne. Morala sam da ih gledam, da učimAnju da pliva i da pazim da Veročka, vlasnica plivačke diplome prvog stepena, ne otpliva predaleko. Morala sam da nagonim devojčice u senku. Imale su losione, ali su se pravila morala poštovati. U osnovi sam bila na moru, ali sam dobila odgovornost za osamnaest kapricioznih, bučnih, nemirnih, malih darova. Nisam se smejala samo zbog pomisli na predstojeću noč, kad ću dobiti šansu da izravnamračune s najproblematičnijim. Odlučila samda će to biti Veročka, Olga i Ljudmila! Večeras ću se domoći toliko potrebnih zalogaja moći. Posadiću seme koje će procvetati u njihovimsnovima. Tad samvidela Igora. Nisam znala kako se zove. Ležala sam na vrelom pesku i zverala okolo. Opazila sam dobro građenog mladića, mog uzrasta. Igrao se u vodi sa štićenicima, bandom desetogodišnjih i jedanaestogodišnjih dečaka. Bacao ih je u vodu. Podmetao im je leđa, kao odskočnu dasku - ukratko, silno se zabavljao. Nije pocrneo, ali mu je to na neobičan način lepo stajalo. U gomili uzmuvanih dečaka se izdvajao kao... beli slon koji pažljivo stupa kroz gomilu crnpurastih Indijaca. Zgodan mladić. Osetih slatko golicanje ispod stomaka. Nismo se mnogo udaljili od ljudi. Znala samda između nas i ljudskih bića postoji širok jaz, da mi ovaj mladić nije parnjak i da ne možemo ostvariti trajniji odnos. Ali, ipak. Jednostavno volim muškarce snažnih mišića, svetlosmeđe kose i inteligentnog lica. Tu ništa ne pomaže. Zašto bih se brinula zbog toga? Ionako samnameravala da pronađemljubavnika na letovanju. „Olječka, znaš li kako se zove onaj predvodnik?" pitala sam devojčicu priljubljenu uz mene. Olječka je gajila snažnu naklonost prema meni, zato što sam je

malčice izdvojila iz gomile. Stalno se kretala u mojoj blizini, uživajući u ostvarenom uspehu. Ljudi su čudni. To naročito važi za decu. Svi traže pažnju i brigu. Olječka pogleda u more i odmahnu glavom. „To je četvrta brigada. Imali su drugog predvodnika." Briga se ogledala u devojčinim očima. Kao da je strahovala da ću se razočarati u nju, zato što ne zna odgovor. Možda se zaista plašila... „Hoćeš li da saznam?" pitala je Olječka. „Poznajemneke dečake u toj brigadi." „Dobro", rekla sami klimnula. Devojčica poskoči. Podiže pesak oko sebe i potrča u vodu. Okrenula sam glavu da bih skrila osmeh. Dobila sam prvog dostavljača. Nervozna, žgoljava devojčica je očajnički žudela za mojompažnjom. „Zove se Igor", iznenada se oglasi Nataša. Ležala je nedaleko od mene. Ona je maštala o pegavom dečaku prethodne noći. Nije se sunčala kao ostala deca. Sedela je ispruženih nogu i zabačena glave, oslonjena na ruke. Sigurno je videla tu pozu u modnom časopisu ili na filmu. Možda je shvatila da se njene još sitne grudi, u tom položaju, najviše ističu ispod kostima. Daleko će ta dogurati... „Hvala ti, Nataša", rekla sam. „Mislimda smo se ranije sreli." Devojka mi je uz osmeh namignula. Obratila mi se snenimglasom. „Tako je zgodan..." Kakva namje današnja omladina! „Mnogo je mator za tebe, zar ne?", rekla sam. Zadirkivala samje. „Nije loš, uopšte nije loš", obznani devojčurak. Još više me je zaprepastila sledećomizjavom. „Pouzdan je, zar ne?" „Otkud ti ta pomisao?" Nataša lenjo odgovori, posle kraćeg razmišljanja: „Ne znam. Ostavlja takav utisak. Moja mama kaže da je pouzdanost najvažnija stvar kod muškaraca. Ne mora da bude zgodan, da i ne govorimo o inteligenciji." „To zavisi od tvojih namera." Neću dopustiti da me nadgovori jedanaestogodišnja balavica. „Tako je“, spremno se složi Nataša. „I zgodni moraju postojati. Ali nisam mislila na takve besmislice." Divno! Ako od ove curice ispadne Ina, biće moja učenica. Šanse za to su izuzetno male, ali ko zna... Nataša je, samo trenutak kasnije, odbacila svu mudrost i jurnula po plaži za nekomdevojčicomkoja je poprskala. Pitamse da li ideja pouzdanosti obuhvata i celodnevno izležavanje na plaži. Pogled mi je ponovo odlutao do mladića. Prestao je sa igranjem u vodi i isterao krdo na pesak. Zapanjujuće telo i nesvakidašnje pravilna lobanja. Možda je to smešno, ali osim dopadljivog tela, kod muškarca cenim još dve stvari: lepo oblikovanu glavu i negovane nožne prste. Možda je reč o nekakvomfetišu? Još nisamvidela njegove nožne prste. Sve ostalo odgovara.

Mala špijunka se vratila sa izveštajem. Bila je mokra, uzbuđena i srećna. Sručila se na pesak pored mene. Počela je da šapuće, igrajući se uvojkomkose. „Zove se Igor Dmitrijevič. Simpatičan je. Juče je došao u odmaralište. Peva i svira gitaru i priča zanimljive priče. Predvodnik četvrte brigade je otišao. Njegova žena je rodila dečaka. Mislio je da će se roditi za mesec dana, ali se to baš sad dogodilo!" „Zar to nije srećna okolnost", rekla sam, misleći na sopstvene interese. Lišena moći, nisam mogla da nateram mladića da se zaljubi u mene. Zbog toga su sretne okolnosti više nego dobrodošle. Tek što je stigao. Nije imao kad da započne romantičnu vezu. Nije valjda resio da provede čitavu sezonu obrazujući mladež? Valjda će hteti da razgovara... Olječka se zadovoljno nasmejala. Dodala je tihimglasom: „Tek da znaš, nije oženjen." Šta se, za ime sveta, s takvima da učiniti? „Hvala ti, Olječka", osmehnula samse. „Hoćemo li na kupanje?" „Uh." Uhvatila sam devojčicu, koja je skičala od zadovoljstva i pojurila u vodu. Bilo mi je jasno da će se večeras naširoko raspravljati o mom zanimanju za novog predvodnika. Nisamse brinula zbog toga. Ionako ću za par dana moći da ih navedemda zaborave što god poželim. Dan je prohujao kao ubrzani film. Poređenje je sasvim odgovarajuće, zato što sam u 'Artek' stigla u šestoj smeni, tik pred održavanje festivala Dečjeg filma. Veliko otvaranje će se održati za dva dana. Režiseri i glumci su uveliko razgovarali s brigadama. Nisam imala ni najmanju želju da gledam stari ili novi dečji film. Nadala sam se da će mi festival omogućiti kratki predah od zamornog nadziranja curica. Bila sam iscrpljena, kao posle duge, napete patrole moskovskimulicama. Posle popodnevne užine od soka od jabuke i kiflica s romantičnim imenom „azur“, nisam mogla da se uzdržim. Telefonirala sam Zavulonu. Njegov satelitski telefon radi bilo gde na svetu. Nije mi odgovorio. To znači samo jedno - šef nije u našemsvetu, već negde u Sumraku. Šta ću, kad je veoma zaposlen. Taj posao ponekad nije nimalo prijatan. Putovanje po donjim nivoima Sumraka, gde nestaju sve veze s ljudskimsvetomzna biti veoma mučno. Nikad nisamsamostalno pohodila donje predele. Takav poduhvat iziskuje nezamislivu moć. Posetila sam ih samo jednom, posle glupog i nezakonitog isisavanja energije od ljudi. Ne sećam se te ekskurzije. Zavulon je procenio da sam to učinila nesvesno. Kaznio me je zbog lakomislenosti i zaštitio od dubokih nivoa Sumraka. Ponekad se nečeg setim. Kao da u praznomsivilu postoji trenutak svesti. To liči na san ili deliričnu viziju. Možda sambila u delirijumu? Zavulon u obličju demona nosi me preko ramena. Stiska me za noge, rukama posutim krljuštima. Glava mi se ljulja iznad tla posutog sjajnim, šarenim peskom. Podigla sam glavu i pogledala

sjajno nebo, puno zaslepljujućeg svetla i posuto velikim, crnimzvezdama. Dva luka se uzdižu do vrtoglavih visina, između mene i neba. Sivi su, kao da su od magle... u njima nema ničeg zastrašujućeg, ali samja zbog nečeg užasnuta. Šuštanje - suvo, preteče šuštanje sa svih strana, kao da zrnca peska drhte, taruči se jedna o druge ili oblak insekata lebdi van domašaja mog pogleda. Možda sambila u delirijumu. Možda ga sad, nakon što smo se pomirili, mogu pitati čega ima dole u dubinama Sumraka? Dan je prolazio. Približavalo se veče. Privolela sam Olgu i Ljudmilu da se pomire, posle svađe. Vratile smo se na plažu. Anja je prvi put preplivala nekoliko metara bez ičije pomoći. Lupala je dlanovima po vodi, razrogačenih očiju, ali je plivala. Ovo nije nikakav odmor, već težak rad. Ovo je za Svetle. Samo oni mogu biti srećni dok po čitav dan vaspitavaju decu. Jedino olakšanje mi je donosila pomisao na sledeću noč. Sunce se spuštalo. Čak su i neumorna deca počela da pokazuju prve znake umora. Za večeru smo dobili ribu, palačinke i krompir. Nije mi jasno gde imsve to stane. Spremna sam za akciju. Još samo da ih zabavim dva sata, do druge večere (čovek bi pomislio da su sva deca stigla ozbiljno neuhranjena), pa će posle toga poći na spavanje. Moje istinsko raspoloženje se najverovatnije ogledalo na momlicu. Prišla mi je Galina, predvodnica sedme brigade. Upoznala sam je tog popodneva, više zbog održavanja identiteta, nego zbog stvarnog interesovanja. Obična devojka, standardni proizvod Svetlih. Dosadni moralista. Ljubazna, staložena i razumna osoba. Imala je zahtevniji posao od mog. Devojčice iz njene brigade su imale od dvanaest do trinaest godina. To znači da su se stalno zaljubljivale. Histerisale su i plakale, zarivajući glave u jastuke. Galina je i pored toga gorela od želje da mi pomogne. „Da li si se umorila?", pitala je tihim glasom. Sa osmehom je posmatrala moje devojke. Klimnula sam. „Prva smena je uvek takva", reče Galina. „Prošle godine sam se, posle prvih mesec dana posla, samoj sebi zaklela da se nikad neću vratiti. Ubrzo sam shvatila da ne mogu da zamislimživot bez'Arteka'." „Ovo mesto je kao droga", napomenula sam. „Tako je.“ Promakla joj je ironija. „Ovde je sve u boji, ako shvataš šta hoću da kažem. Boje su tako čiste i živopisne. Da li si to zapazila?" Uspela samda se usiljeno osmehnem. Galina me je uhvatila za ruku. Misteriozno se zagledala u devojčice i prošaptala: „Znaš li šta se sprema? Četvrta brigada će zapaliti logorsku vatru. Pozvali su nas u goste, a ja pozivam tebe. Dobićeš dva sata odmora. Zabavićeš curice, a ne moraš ništa da radiš." „Misliš da je u redu da dođemo?" pitala sam je, iako nisam htela da odbijem poziv. Ne samo zbog dva sata odmora, već i zbog privlačnog predvodnika Igora. „Naravno da jeste!", reče Galina. Iznenađeno me je pogledala. „Igor dolazi u

'Artek' svake godine. On je jedan od najboljih predvodnika. Moraš da ga upoznaš. On je fin momak, zar ne?" Glas joj je odisao toplinom. To me nije začudilo. Izgleda da nisam jedina koja voli kombinaciju čvrstih mišića i inteligentnog lica. „Doći ćemo", složila samse. „Dogovoreno."

GLAVA 5. Shvatila sam da menjam odeću neobično užurbano. Gde se toliko žurim? I zašto? Da bih upoznala momka lepog lika i napumpanih mišića? Za dva-tri dana ću imati koga god hoću. Biće mi teško da izaberem. Nisam sukubus (seksualni vampir), već obična veštica, ali samjoš u detinjstvu znala da opčinimmuškarce, još dok samse upinjala da kontrolišemmoć. Treba samo malo da se strpimi... Ali ne, ne mogu da čekam! Obukla sam najbolji donji veš, predobar za podvodnicu u pionirskom logoru, dostojan manekenki na pisti. Odabrala sam tanki srebrni lančić sa dijamantskim priveskom. Niko neće znati da nosim prave dijamante, umesto jeftinih staklića. Kap „klajmat“ parfema na zglob, kap iza ušiju i kap na pubis... da li zaista mislimda ga večeras zavedem? Da, nego šta! Sasvimsamozbiljna! Shvatila sami zašto. Navikla sam da se oslanjam na sposobnosti Inih. Činila sam to u svakoj prilici, pa čak i kad sam do onog što sam htela mogla doći normalnim razgovorom ili pitanjem. Nije ni čudo što mi je to prešlo u naviku. Htela sam da vidim kako bih se snašla bez natprirodnih moći, sad kad samostala bez njih. Mogu li išta da uradimbez magije ili ne? Čak i nešto osnovno, kao što je zavođenje čoveka koji mi se dopada? Na kraju krajeva, zar nisam mlada, lepa i umešna... tu je more, logorska vatra u nedelju uveče... dozlaboga dosadna deca će otići u krevet... valjda mogu da uspem bez magije? Ako ne mogu, koliko zaista vredim? Obećala sam da neću nositi mini suknju, ali je šorts bio još izazovniji. Okrenula sam se ispred ogledala, ispitujući sebe. Nije loše. Izgledala bih još bolje ako bih obukla drsku bluzu, ali bi to značilo nepotrebno provociranje. Ovo je ipak pionirski logor, a ne letovalište. Bila sam toliko zaokupljena pripremama, da sam gotovo prečula kucanje na vratima. Okrenula sam se, tek kad ih je neko odškrinuo. Olječka je provirila u sobu. Odmah se rastorokala: „Alisa, spremne smo... uh! Sa divljenjem me je gutala očima. Toliko mi se divila da je nisam ukorila zbog ulaska u sobu bez dozvole. „Alisa, kako si lepa! Ponosno sam se osmehnula, zbog ništavnog komplimenta iz usta prostodušne devojčice koja brižljivo ukrašava mršave ručice glupavom bižuterijom i nosi bušni kamen na uzici oko vrata. Pohvala mi je ipak prijala... Ponovo ti bušni kamičci. Muka mi je od njih. „Šta misliš", pitala sam, „da li će se neko zaljubiti u mene?" Olječka je blistala od radosti. Pritrčala mi je. Obgrlila me je i zarila lice u

stomak. Strastveno je prozborila: „Mora da se zaljubi u tebe! Zaljubiće se čimte vidi!" „To će biti naša tajna!", prošaptala sam. „Je l' važi?" Olječka je hitro klimnula. „Trči do devojčica. Brzo ću doći", rekla sam. Olječka otrča izsobe, nakon što me je još jedanput odmerila s divljenjem. Dobro. Sad još malo šminke. Kad se žuriš, sve ide naopako, ali... Ne idemna koncert. To je mala, pionirska logorska vatra. Svaki letnjikovac ima svoje mesto za loženje logorske vatre. To je očigledno jedna od 'Artekovih' tradicija. Utisak su kvarila drva, istovetne, četvrtaste cepanice. Zamišljala sam predvodnika koji piše trebovanje za: „ogrevno drvo za brigadnu logorsku vatru, koja će goreti dva sata..." To nije šala. I ja ću verovatno morati da organizujem sličnu priredbu. Napisaću trebovanje. Nabaviću drva. Da li će ga doneti radnici? To sad nije važno. Ubrzo ću saznati. Sve je spremno. Drva su nagomilana. Oko njih su stajali dečaci iz četvrte i devojčice izsedme brigade. Uviđavno su ostavili mesta za moje štićenice. Igor je sedeo pored velike gomile cepanica. Dečaci su jurcali oko njega. Tiho je štimovao akustičnu gitaru. Zamalo što nisam zaječala kad sam shvatila da su pesme ruskih bardova nerazdvojni deo ovakvih priredbi. Gitara je posebno nesrećan instrument! Ljudi bez sluha i glasa neprestanom zloupotrebom svode istinski plemenitog muzičkog monarha na jadnu gomilu drveta sa šest žica. Istrpeću. Biće velika šteta ako se ispostavi da je tako veličanstven muškarac, pevač bez glasa i talenta. Uh. Kako li će tek biti, ako se ispostavi da peva svoje pesme? To je istinska noćna mora. Strašno je kad pisac loših stihova, posle savladana tri akorda pomisli da jedna negativna vrednost pomnožena s drugom daje pozitivan rezultat - kantautora. Upoznala sam veliki broj takvih. Oči im se ustakle kad zapevaju. Glas im odzvanja misterioznom, romantičnom, muškom hrabrošću. Nemoguće ih je zaustaviti. Oni su kao divlje jarebice u sezoni parenja! Jedina alternativa su pop pesmice u ljigavoj obradi. One su vrhunac njihovog umeća. Pesmuljci Viktora, Kina ili Alise. Ono što sluša današnja mladež. Šta god da bude svirao, neće mi se svideti! Igor je ustao da nas pozdravi, čimnas je ugledao. Zaboravila samna sve strepnje. Da, stvarno je zgodan! „Zdravo", obratio mi se, kao da smo dobri poznanici. „Nismo počeli, čekali smo na vas." „Hvala ti.“ Gubila sam kontrolu nad sobom. Devojčice su zauzimale mesta. Sedale su bliže dečacima. Malo su zazirale od starijih devojčica. Stajala sam kao budala, privlačeći ljubopitljive poglede. „Sjajno plivaš“, reče Igor, osmehnuvši se. „Tako znači? Našao je vremena da malo pogleda šta ima po plaži.

„Hvala ti“, ponovila sam. Šta se to sa mnom događa? Okamenila sam se, kao naivna neiskusna devojčica. Nisamni morala da se pretvaram. Snagu mi je ulio bes na samu sebe. Sela sam na travu, između Olječke i Nataše, pored malog stražara, uhode i savetnice. Izgubile su svako interesovanje za mene. Bile su previše uzbuđene pomišlju na logorsku vatru. „Dobro, Aljoška, počni!“, reče Igor veselim glasom i baci kutiju šibica snažnom, plavokosom dečaku. On je vešto uhvati u letu. Zavukao se pod cepanice, puzeći na sve četiri. Sve je ličilo na početak religioznog obreda. Dečak izvadi šibicu iz kutije s uvežbanom preciznošću. Skupio je šake kao pušač veteran i kresnuo šibicu. Nagnuo se ka plamenu. Nisamvidela hartiju koja će prihvatiti plamen, već samo gomilicu borovih iglica i iverja. Svi su ga nemo posmatrali. Drugimrečima, bila je to smešna predstava. Ipak, i ja samhtela da vidimda li će mali piroman uspeti da zapali logorsku vatru jednimpalidrvcetom. Uspeo je. Prvi plameni jezičak zapalacao je u sve gušćoj tmini. Pozdravljen je opštom vriskom i cikom, kao da je logorska vatra opkoljena plemenom prvobitnih ljudi, koji su se dosad smrzavali na ciči zimi. „Svaka čast!“ Igor stisnu ruku dečaku. Pomilovao ga je po kosi, široko se osmehnuvši. „Proglašavamte nadzornikomlogorske vatre." Aljoška je blistao od nemerljivog ponosa. Logorska vatra je, pet minuta kasnije, snažno plamtela. Deca su se malo smirila. Čavrljala su, smejala se i šaputala. Bežali su od vatre i jurišali na nju. Bacali su grančice i šišarke u plamenove i pokušavali da ispeku kobasice nabodene na drvca. Ukratko, zavladalo je opšte ushićenje. Igor je dostojanstveno sedeo usred gomile dečaka. Sipao je fraze, izazivajući provale smeha. Grickao je zagorelu hranu i opominjao decu koja su se suviše približila vatri. Bio je duša i srce zabave... Galina nije odolela njegovom šarmu. Jedino sam ja sedela kao budala, nasred srećne gomile. Davala sam nevažne odgovore devojčicama. Izveštačeno sam se smejala, kad i one, i okretala glavu, čimbi Igor pogledao u mompravcu. Budala! Kakva sam ja budala! Poslednje što mi je potrebno jeste da se zaljubim u ljudsko biće. Jedanput nisam okrenula glavu na vreme. Igor mi se osmehnuo. Podigao je gitaru s trave. Talas tišine širio se oko njega. Klinci su se gurkali. Ućutali su se, spremni da ga saslušaju, s krajnje ganutljivompažnjom. Očajnički sam poželela da zapeva neku glupu koještariju. Neku staromodnu pionirsku pesmu o krompirima ispečenim na vatri, moru, pionirskom logoru, čvrstom prijateljstvu i dečjoj spremnosti da uživaju i da uče. Nadala sam se bilo čemu što bi razbilo idiotsku čaroliju, bilo čemu što bi me sprečilo da izmišljam kojekakve besmislice i vidimizmaštane vrline u toj privlačnoj fizičkoj ljušturi! Shvatila sam da mi nema spasa, kad je zasvirao. Znao je da svira. Melodija nije bila mnogo komplikovana, ali je bila lepa. Nije omašivao note. Zapevao je: Dva dečaka videše rajskog anđela kako

Uleće u njihov tavan. Pojuriše požarnimstepenicama, ne rekavši nikom... Popeli su se na prozor. Bilo je prašnjavo, zapušteno i mračno Ali samo četiri stope od ćoška na podu bese par belih krila. O, da, da, dečaci! Anđeli nisu večni, Ali krađa jeste greh, Nema dovoljno krila za sve... Žele da se vinu na nebesa, moraju samo da ogrnu krila... Nisu se usudili, dobro su ih vaspitali. Znali su šta je pravo, a šta krivo. To nije pesma za decu. Ona su ipak pomno slušala. U tom trenutku bi, uz gitaru, slušali i zbirku zadataka iz matematike. Sve bi im leglo. Logorska vatra noću, s najomiljenijimpredvodnikomi gitarom. Deci se u takvomambijentu sve dopada. Shvatila sam, Igor meni peva, iako nije skidao pogled s plamenova, iako pesma nije ljubavna, iako smo jedva prozborili koju reč. Kao da je naslutio moja očekivanja - i odlučio da ih suzbije. Možda je to to, pomislila sam. Veliki broj ljudi ima snažnu intuiciju, čak i da nisu Ini. Dečaci odrastaše i pođoše različitimputevima lavirintomživota. Jedan postade bandit, a drugi pajkan, I oboje se pokajaše... O, da, da, dečaci! Ali krađa je greh, i nema dovoljno krila za sve. Pogledao me je s osmehom. Tiho je prešao preko žica i ponovio: „Nema dovoljno krila za sve...“ Klinci odgovoriše nesnosnomlarmom. Stekla sam utisak da im se pesma svidela, iako mi nije bilo jasno, kako su je mogli razumeti. Možda im se dopala fraza o dobru i zlu ili su u malim umovima zamislili pravu avanturu - penjanje na tavan u koji je sleteo anđeo... Meni se činilo da pesma peva o Inima - Tamnimi Svetlim. Bila je to dobra pesma. U jednom je pomalo odstupala od istine. Dečak koji će kasnije preći na našu stranu navukao bi krila, ili bi bar pokušao da to učini. Jer mi ne priznajemo postojanje ideje o „dobru i zlu“. „To je dobra, ali veoma ozbiljna pesma“, reče Galina. „Da li si je ti napisao?" „Ne, nije. Napisao je Burkin. Nažalost, ne preterano poznati pevač.“

„Igore, hoćeš li da odsviraš... jednu od svojih pesama?“ Galina je iz petnih žila flertovala s njim. Sirota budala... „Naravno!" spremno se složio Igor. Prebirao je po žicama. Zasvirao je veselim ritmom i zapevao luckasti pesmuljak o naj, naj logoru na svetu, punompesme i drugarstva. Deca su to jedva čekala. Zapevala su od druge strofe. Lako su predviđala sledeću reč. Poletno su urlali kad su stigli do mora, u kog mora da se zaletiš zajedno s predvodnikom, zato što on voli „ustalasanu vodu i pesak". Svi su bili zadovoljni, čak i Galina i njene devojčice. Igor je, u jednom trenutku zapevao o „kamenu s rupom u sebi", pronađenom na obali... kao da iko može zamisliti kamen s rupom van sebe. Videla samkako mnogo dece pipa kamenje oko vrata. Vidi, vidi. Odani sledbenici kokošjeg božanstva! Možda neko u 'Arteku' ima nesvakidanje zanimanje - bušač kamenja? Neki pijanac, koji se nikad ne brije, sedi u radionici i po čitav dan buši rupe u kamenju. Uveče ih razbacuje po plaži, da bi se deca sutra radovala. Ako takav ne postoji, jedno radno mesto je upražnjeno! Činilo mi se da se Igor zabavlja koliko i deca. Poletno je pevao... izuzev što je svo dobro raspoloženje usmerio na decu. Zabavljao ih je pesmom koja mu ništa nije značila. Opustila samse. Ako ništa drugo, dopadao mu se moj izgled. Kao i meni njegov. Otpevao je još par pesama, nakon čega je Galina preuzela instrument. Pokušala je da ga prisili da zasvira. Gitara se svom snagom opirala. Odbijala je da proizvede snošljive zvuke. Galina je ipak otpevala „Uhvatimo se za ruke, prijatelji", i još jednu pionirsku pesmu. I dečak iz četvrte brigade, jedva sposoban da udara po žicama svirao bi bolje od nje. Igor udari dlanomo dlan. „Dobro! Sad ćemo ugasiti vatru i poći na večeru!" Odnekud se stvoriše dva čabra vode. Sipali su je preko usijanog žara. Proučavala sam njihove ekonomične, precizne pokrete. Igor je delovao kao neko ko je čitavog života gasio logorske vatre. Verovatno je sve tako radio - svirao gitaru, gasio vatru, radio na kompjuteru i milovao žene. Radio je precizno i promišljeno. Pouzdano. S njime je zadovoljstvo garantovano. Vrela, bela para se diže s usijanog žara. Deca su se raspršila u svim pravcima. Igor me je iznenadio pitanjem. Nije prestao da gasi vatru: „Da li voliš noćno plivanje, Alisa?“ Zadrhtala sam. „Da.“ „Baš kao i ja. Deca će se smiriti do jedan uveće. Otići ću na plivanje. Tamo gde smo se jutros kupali. Dođi ako hoćeš." Izgubila sam prisebnost. To osećanje sam sasvim zaboravila! Muškarac mi se nabacivao, umesto ja njemu. Igor prosu preostalu vodu preko logorske vatre i podiže glavu. Smešio se.

„Biću veoma srećan ako uzmogneš da dođeš. Samo... nemoj da me pogrešno shvatiš." „Mislimda samte dobro razumela", odgovorila sam. „Hoćeš li doći?" Htela sam da kažem ne. Samo da bih ga isprovocirala. Bilo bi glupo da se odreknemzadovoljstva, zbog mušičavosti. „Verovatno", odgovorila sam. „Čekaću te", mirno odvrati Igor. „Hoćemo li da krenemo. Čaša rjaženke 2 pre spavanja godi umornimpredvodnicima. Garantuje čvrst, zdrav san." Ima predivan osmeh. U 'Arteku' se svetla gase u pola jedanaest. Trube su uzvišeno zatrubile preko zvučnika. Ljubazni ženski glas je svima poželeo laku noć. Stajala sam ispred ogledala, posmatrajući vlastiti odraz. Pokušavala samda shvatimšta mi se dešava. Da li samse zaljubila? Ne, to je nemoguće. Volim Zavulona, najvećeg tamnog maga u Moskvi. Jednog od nekolicine Inih koji kontrolišu sudbinu sveta. Šta je obično ljudsko biće u poređenju s njim? Iako je privlačan, iako ima divno telo, iako pouzdanost izbija iz njega na svakom koraku. On je običan čovek, pripadnik ljudske vrste. Glava mu je puna običnih ljudskih misli. Dobar je za letnju romansu i ništa više. Nisammogla da se zaljubimu njega! Zazvonio je mobilni u mojoj torbi. Trgla sam se. Mama? Ne verujem. Ona vodi računa o novcu. Nikad me ne zove na mobilni. Prihvatila sampoziv. „Zdravo", prošaptala sam. „Nervozna si, osećamto. Šta ti se dešava, devojčice moja?" Od njega se ništa ne može sakriti. Zavulon sve zna... sve što želi da zna. „Razmišljamo pronalaženju družbenika, na odmoru", uzdahnula samu slušalicu. „Dobro, pa šta s tim?" Zvučao je zbunjeno. „Alisa, nisamljubomoran na tvog psa, pa neću biti ljubomoran ni na ništavno ljudsko biće s kojimse budeš igrala." „Nemampsa", rekla sam, setnimglasom. Zavulon se nasmeja i sve glupe misli nestadoše. „Upravo tako! Ne zanima me da li imaš ili nemaš psa. Niti me zanima da li imaš ljudskog ljubavnika. Opusti se, mala moja. Smiri se. Povrati snagu. Zabavi se kako god želiš. Zavedi čitav 'Artek', sve pionire i stare vodoinstalatere, ako hoćeš. Budalice..." „Ponašamse kao ljudsko biće, zar ne?“, najedanput samse postidela. „Ne brini zbog toga. To neće trajati dugo, Alisa. Povrati snagu... samo..." Zavulon nakratko ućuta. „Nije važno. Nije to ništa." „Ne, reci mi, molimte!", ponovo samse uznemirila. „Verujem u zdrav razum", reče Zavulon. Oklevao je. „Alisa, ne dozvoli da te osećanja ponesu. Je l' važi? Tvoj odmor je strogo određen Dogovorom između straža. Nemaš pravo da uzimaš mnogo moći, već samo male količine. Ne smeš da se preobraziš u nemilosrdnog energetskog vampira. Na odmoru si, a ne u lovu. Zauvek

ćemo izgubiti odmaralište, ako pređeš granicu." „Shvatam", rekla sam. Dokle će me proganjati taj propust s Prizmommoći? Nisam odgovorila salvom obećanja, niti sam se klela Tamom i mojoj moći. Obećanja ništa ne znače. Tama se ne bakće oko sitnica, a ja nemam nikakve moći. Jednostavno sam obećala sebi da ni po koju cenu neću prekoračiti utvrđene granice. Neću izneveriti Zavulona i Dnevnu stražu. „U tom slučaju, uživaj u prijatnom odmoru, devojčice." Učinilo mi se da sam prepoznala trag sete u Zavulonovomglasu. „Dobro se odmori." „Možeš li da svratiš? Samo nakratko?" pitala sam ga, iako sam znala da se tome ne mogu nadati. „Ne, veoma sam zauzet, Alisa. Plašim se da sledečih dva-tri dana nećemo biti u kontaktu. Ne brini. Kakva je korist od zamornog, starog pokvarenjaka, obuzetog globalnimproblemima? Može li on biti partner veštici na odmoru?" Nasmejao se. Izbegavamo da telefonomgovorimo o takvimstvarima, naročito mobilnim. Znamo da se svi razgovori snimaju i prisluškuju. Opet, sve je zvučalo kao duhovita razmena mišljenja... Ipak, šta ako neko ništavno ljudsko biće uhvati tu nit i počne da je sledi? Onda ćemo morati da traćimo vreme i energiju na njega. „Volimte", prošaptala sam. „Hvala ti." „Srečno, mala moja", reče Zavulon s osetnomnaklonošću. „Ljubimte." Isključila samtelefon, sa osmehomna usnama. U pravu je, sve je u redu. Zašto sam se toliko uznemirila? Odakle mi blesava ideja da samse zaljubila u Igora. Ljubav je nešto drugo. Ljubav je čista radost, fontana čuvstava, senzualnih zadovoljstava i uživanja u zajednički provedenom vremenu. Neobično, stidljivo upozorenje bilo je samo posledica narušenog zdravlja. Osećala sam se neugodno pri pomisli na vezu s muškarcem kog ne kontrolišem. Nisam mogla da mu zapretimpištoljem, kao onimglupavimbanditima. „Alisa?", na dovratku se pojavilo Olječkino radoznalo, sitno lice. „Hoćeš li doći da nas obiđeš na minut?" Devojčica je bila bosa, u gaćicama i grudnjaku. Legla je, ali se zbog nečeg uznemirila. „Doći ću", rekla sam. „Da li da vamispričampriču?" Olječka se ozari: „Uh, uh, uh.“ „Lepu ili strašnu?" Čelo joj se blago nabra. Pobedila je radoznalost. „Strašnu." Sva deca vole strašne priče. „Trči nazad u krevet", rekla sam. „Stići ću." Deset minuta kasnije sam sedela na Olječkinoj postelji, u spavaonici i tihim glasompripovedala: „Devojčica se ujutru probudila. Prišla je ogledalu i pogledala svoj odraz. Svi

zubi behu crveni! Pokušala je da ih opre pastom i sapunom, ali su i posle toga bili jednako crveni. Nije smela da kaže nijednu reč roditeljima. Čuvala se da je ne primete. Dobro je, što je njen mladi brat bio bolestan, pa niko nije obraćao pažnju na nju. Tako ti je to. Mališani dobijaju svu pažnju. Niko te i ne gleda, čak i kad su ti svi zubi crveni..." Strašne priče za decu su tako divne! Pogotovo kad ih pripovedaš noću, gomili prostodušnih devojčica, dok misteriozna prigušena svetlost dopire kroz prozor. „Znamšta će biti", oglasi se mrzovoljna Nataša. Ona je ozbiljna devojčica. Ne da se impresionirati strašnim pričama. Ućutala je kad su se ostale obrušile na nju. Nastavila sam, u ritmu Olječkinog srca, prislonjenog uz mene. Čeka me dobra žetva... „Treće noći je kanapom vezala desnu kiku za krevet", nastavila sam jezivim šapatom. „U ponoć je probudio zategnuti kanap. Čupao joj je kosu. Shvatila je da stoji nad posteljommlađeg brata. Zubi su joj cvokotali! Cvokotali!" Larisa tiho zacvile. Ne iz straha, već zato što tako treba. Naravno, neka devojčica je veselo cvokotala zubima. „Otišla je u kuhinju i uzela očev čekić i klešta iz ormana. Do ujutru je kradomice povadila sve zube. Mnogo je bolelo, ali je uspela, zato što je bila hrabra devojčica, snažnih ruku. Bratu je, sledećeg jutra bilo bolje. Devojčici su izrasli novi, bolji zubi, zato što su stari bili mlečni!" Utišala samglas, jedva čujno šapčuči. Nastavila samzlokobnimtonom: „Iako su bili malčice ružičasti!" Jedna od devojčica preplašeno uzdahnu. Očekivala je srečan kraj. Zaključila sam: „Roditelji su i dalje više voleli mlađeg brata. Zato što je bio teško bolestan i zato što su se brinuli za njega." To je bilo sve. Pitala samse koliko devojčica ima mlađu braću. Stopa nataliteta u Rusiji je niska, ali se roditelji najčešće odlučuju za još jedno dete, ako je prvo žensko. To je palo na pamet i mojoj majci. Ali posle tridesete, kad je bila prestara. Kakva budala... Još u dvanaestoj sam bila Ina. Uhvatila sam se u koštac s neočekivanim problemom, iako nisam morala. Šta je tako loše u mlađem bratu? Čak i ako je samo polubrat... čak i kad bih samo ja to znala, pošto ni mama nije bila načisto... čak i kad bi on mogao biti Ini, ne samo brat, već i saveznik... Ali šta je bilo, bilo je. „A sad na spavanje", naredila samimveselimglasom. Zasule su me zahtevima za novom pričom. Odbila sam. Bilo je pola jedanaest. Morala sam da idem na plažu... govorile su isprekidanim, snenim glasovima. Guljnara je, kad sam pošla, započela strašnu pripovest. Česte pauze i oklevanje su nagoveštavale da će zaspati daleko pre kraja. Vratila samse u sobu. Pružila samse po krevetu i čekala. Pitala samse šta Igor sad radi. Da li i on zabavlja dečicu? Ili pije votku s drugimpredvodnicima? Ili tuca neku predvodnicu? Ili je zaboravio da te noći treba da ide na kupanje i mirno spava u svomkrevetu?

Odmahnula samglavom. Ne. Sve samo ne ovo poslednje. Pouzdanje. Gotovo... gotovo kao Zavulon. Kakvo apsurdno poređenje. Nema mnogo njih, čak ni među Tamnima, koji bi Zavulona nazvali pouzdanim. Ali ja sam mogla. Imala samsavršeno pravo na to. Ljubav je velika i čudesna sila. Šta ako se ispostavi da je Igor potencijalni Ini? Čvrsto sam zatvorila oči, obuzeta mešavinom panike i slatkog iščekivanja. Šta ču onda? To tad ne bi bila igra s običnim ljudskim bićem, sa Zavulonovom dozvolom, već pravi ljubavni trougao. Šta mi je? Ne može biti nikakvog trougla, pa čak ni u slučaju da je Igor neregistrovani Ini. Pobegao bi glavom bez obzira. Zaboravio bi da je ikad išta imao sa Zavulonovom devojkom. I ja bih zaboravila. Vreme je nepojmljivo sporo prolazilo. Skazaljke na satu su se, oklevajući pomerale, kao da nisu sigurne da li vreme prolazi. Trebalo je da čekam pola sata. Odustala samposle dvadeset minuta. Nisamimala snage da izdržim. Ustala sami tiho krenula ka dečjoj spavaonici... Dočekala me je tišina. Mirna, prijatna tišina velike dečje spavaonice sa retkim zvukovima - disanjem, meškoljenjemi sanjivimcoktanjem. „Devojke!" tiho samih ih pozvala. Nije bilo odgovora. Pošla sam između kreveta,. Nežno sam dodirivala ramena, ruke, kosu... Ništa... ništa... ništa... Evo nečeg. To je bila Olječka. Kleknula sampored kreveta i spustila ruku na njeno oznojeno čelo. Oslušnula sam njen san i napipala cvet moći. Bio je to zbrkani i nedosledni san. Nije imao nikakve veza s pričom za laku noč. Olječka je sanjala da se penje na vrh kule - stare, blago nagnute kule, po polurazrušenim kamenim stepenicama s velikim rupama. Dole ispod, u podnožju kule, bio je srednjovekovni grad ili manastirski kompleks. Neobično je što je kula bila u polutami, a grad oko nje okupan suncem. Ljudi su lutali između oronulih zdanja - srećni i veseli, u lakoj, letnjoj odeći. Nosili su kamere i šarene časopise. Lepo su se zabavljali. Nije im padalo na pamet da podignu pogled ka nebu i ugledaju devojčicu kako hoda ka provaliji na stepenicama, kao da je opčinjena. Morala sam da malo pričekam, dok Olječka ne počne da pada. Pad je bio neumitan, san je neumitno vodio ka tome. Ne znam zašto, ali sam iznebuha skupila snagu i usisala njen san, do poslednje trunke. Usisala sam mračnu kulu iznad razdragane svetine, zjapeće pukotine na stepenicama, hladnu ravnodušnost i strašnu, preteču visinu, sve što je moglo doneti moč. Olječka prestade da diše. Uplašila sam se da će pasti u komu. To je retka pojava. Do nje dolazi kad ljudima naglo isisate energiju. Nastavila je da diše.

Podigla sam se na kolena. Preznojila sam se. Osetila sam novu energiju u sebi. Ne, rezervoar još nije pun, niti će uskoro biti... iz nekog razloga sam preuranjeno delovala... Oporavljala samse. Ponovo nežni dodiri, meka kosa, blago rastavljene usne, opušteni prsti... Ovde nema ničeg... ni ovde... ali ovde ima. To je bila Nataša. Njen san je iniciran pričomza laku noč. Stajala je u kupatilu, gola i oblepljena sapunicom. Držala je dečaka od pet-šest godina. Udarala je njegovom glavom po pločicama na zidu, ponavljajući: „Hoćeš li opet da viriš? Da li ćeš da viriš?“ Dečak se ljuljao u njenim rukama, kao krpena lutka. Širom je otvorio užasnute oči, ali je ćutao. Izgleda da je više strahovao od roditelja. Nataša se nije najbolje osećala. Dušu joj je ispunila mešavina neobuzdanog besa na bezobraznog brata; straha da će i suviše snažno udariti njegovom glavom o zid; stida, zato što se donedavno kupala s njim i krivice... zato što je namerno otvorila vrata, da vidi da li će njen brat pokušati da gvirne, gonjen prirodnim nagonom dece da krše zabrane. Ovo je nešto izuzetno. Takva strast se ne očekuje od nekog ko još nije napunio dvanaest godina. Nataša ispusti dubok uzdah. U snu je izuzetno snažno udarila bratovljevom glavom u zid. Raskrvarila ga je. Nisam videla otkud stiže krv, ali je odmah prekrila dečakovu glavu. Usisala sami njen san. U potpunosti. Požnjela sam bes, strah, krivicu i procvalu senzualnost, još nejasnu i neodređenu. San nije bio gotov. Pustila je brata. Opet ga je uhvatila za ramena i hladno i proračunato, kao iskusni dželat, zaronila u vodu. Ona se odmah obojila u ružičasto. Dečak se nemoćno trzao. Borio se da podigne glavu iz vode. Ukočila sam se od iznenađenja. Ubistvo učinjeno u snu oslobađa gotovo istu količinu energije kao ono počinjeno na javi. U trenutku ću ispuniti prazninu u duši! Samo da isisamNatašin probuđeni strah, i... Ipak, nisam ništa učinila. Stajala sam, nagnuta preko kreveta i posmatrala tuđi san kao filmstrave i užasa, pušten umesto crtaća. Nataša iznenada izvadi bratovljevu glavu iz vode. Pohlepno je udisao vazduh. Na njemu više nije bilo krvi. Ostala mu je mala modrica ispod oka. Snovi slede sopstvenu logiku. „Reći ćeš da si pao u kupatilu i udario glavu. Je l' jasno?“, prosikta Nataša. Dečak je uplašeno klimnuo. Sestra ga je brzo isterala iz kupatila i zatvorila vrata. Lagano je ušla u penušavu vodu, lepu, bledoružičastu vodu... Čekala samsekund-dva i ispila ostatke sna. Trijumf, uzbuđenje, spokoj. Zjapeća rupa u duši se začas ispuni do polovine. Trebalo je da pustim da Nataša ubije brata. Trebalo je da otklonim strah. Udavila

bi ga kao mače. Oblio me je znoj. Ruke su mi drhtale. Ko bi očekivao takve noćne more od razumne, gospođice sveznalice, poput nje? Dobro je. Napredujempolako, ali sigurno. Pošla samka sledečemkrevetu. Do pola jedan te večeri usisala sam još tri sna. Nisu bili tako izdašni, ali su doneli lepu količinu energije. Ovo je sjajno mesto za odmor, kad su devojke skupile toliko energije. Izgubljenu snagu sam gotovo u potpunosti nadoknadila. Nataša me je darivala lavovskim delom moći. Činilo mi se da mi fali samo još jedan san, da u potpunosti povratim moć i postanem normalna Ina. Ali, avaj. Niko nije imao odgovarajući san. Jedan mi se stvarno zgadio: Guljnara je sanjala da brine o svom dedi. Jurcala je po kuhinji, sipala čaj i stalno postavljala brižna pitanja. O, kako mrzim tu ogavnu istočnjačku kulturu... ratluk sa arsenikom. Da nije Igora. Čekala bih pola sata ili sat, da jedna od osamnaest donatorki usni zastrašujući san. Ali... Nisamdugo oklevala. Sakupiću svu neophodnu moć, apsolutno svu, već iduće noći. Danas ću se opustiti i pokušati da odigramulogu obične žene. Pažljivo sam zatvorila vrata i kliznula u letnju noć. Logor je spavao. Nad ponekomstazomje sijala lampa. Pun mesec je visio na nebesima. Ovo su divne noći za vukodlake. Sad su na vrhuncu moći. Pretvaraju se brzo i lako. Puni su poleta, žudnje za životom i želje za lovom, kidanjem živog mesa, proganjanjem i kidisanjem na plen. Vampiri i obortenji su najniža klasa Tamnih. Većina je glupa i primitivna. Ali... u ovakvim noćima sam im malčice zavidela, zbog primitivne moći poreklom iz najanimalnijih dubina prirode, na sposobnosti da se preobraze u životinje i da se reše svih glupih ljudskih osećanja. Nasmejala sam se i potrčala stazom. Ispružila sam ruke i zabacila glavu da bih pogledala u nebo. Još nisam imala moći Ine, ali mi je sveža energija strujala krvotokom. Nijedanput se nisam saplela, niti sam oklevala u izboru pravca. Sve je podsećalo na doba pre inicijacije, kad je „mamina stara prijateljica", Irina Andrejevna, nenajavljeno posetila naš stan. Osetila sam da se roditelji neobično i neprirodno ponašaju. Irina Andrejevna me je često procenjivački odmeravala, s nežnim, utešnim osmehom. Roditelji su naprečac odlučili da nekud odu. Ostavili su me čitavo veče nasamo sa „starom prijateljicom". Buduća mentorka mi je sve objasnila. Rekla mi je da prvi put u životu vidi moje roditelje i da ih je omađijala. Otkrila mi je postojanje Inih i Sumraka, koji im daje čudesne moći. Objasnila mi je da će moj prvi ulazak u Sumrak odlučiti na čijoj ću strani biti, uz Svetle ili Tamne... Rekla mi je da sam buduća Ina. I da me je otkrio izvesni „veoma, veoma moćni mag“. Kasnije sam se pitala, nije li to bio Zavulon lično. Nisamse usudila da ga pitam. Dugo sam oklevala. Bila sam mala budala. Nije mi se dopadala reč Tamni. Oni

su u bajkama i filmovima uvek bili loši. Gospodarili su svetom, vladali su državama i zapovedali vojskama. Istovremeno su jeli svakojake gadosti, govorili strašnim, odbojnim glasovima i izdavali koga god su stigli, u svakoj prilici. Povrh svega - na kraju bi uvek izgubili. Irina Andrejevna se dugo smejala kad sam joj sve to ispričala. Objasnila mi je da su Svetli izmislili sve bajke. Tamni se obično ne bakču takvimglupostima. Rekla mi je da Tamni u stvarnosti teže slobodi i nezavisnosti. Ne bore se za vlast, ne pokušavaju da drugima nametnu sopstvene, budalaste želje. Pokazala mi je neke od svojih sposobnosti. Saznala sam da mama več dugo vara oca i da on nije onako hrabar kao što sam mislila, kao i da moja najbolja prijateljica Vika govori svakakve gadosti o meni. Za mamu sam znala, iako sam imala samo deset godina. Pokušavala sam da ne mislim na nju i ujka Vitju. Povredilo me je ono što sam saznala o ocu. Razbesnela sam se kad sam čula za Viku. Shvatila sam da želim da joj vratim milo za drago. Danas mi to izgleda smešno, ali sam se u desetoj užasnula kad sam čula da je prijateljica otkrila drugu iz razreda Romki moju najstrašniju tajnu - da sam piškila u krevetu do druge godine! Naivno sam se pitala zašto se gadljivo namrštio kad sam mu, dvadeset trećeg februara, za Dan armije dala razglednicu i bojice. Prvi put sam ušla u Sumrak, uz Irininu pomoć. Rekla mi je da ću tamo sama odlučiti kojoj ću se strani privoleti. Sumrak će prozreti moju dušu i načiniti pravilan izbor. Moja prijateljica Vika je počela da dobija loše ocene i da psuje učitelje, čak i direktora. Ispisali su je iz škole. Čula sam da je provela mnogo vremena u dečjoj psihijatrijskoj ustanovi. Lečili su je od retkog poremećaja, Turetovog sindroma. Lepuškasti Romka se upiškio u gaće nasred presudnog diktata iz ruskog. Dve godine je trpeo nadimak Upišanko, sve do preseljenja u drugi grad. Ujka Vitja se udavio u plitkom jezercetu, pored naše dače, ali tek posle tri godine. To je bio težak poduhvat za dete. I dan danas mi je muka kad pomislim kako samse domogla uvojka njegove kose. Nikad nisamzažalila zbog svog izbora. Neki misle da su Tamni zli, ali to nije tačno. Mi smo pravedni. Ponosni smo, nezavisni i pravedni. Samostalno odlučujemo. * * * Plaža je noću puna setne magije, kao park u oktobru ili koncertna dvorana posle premijere. Umorna gomila se za izvesno vreme povukla, da bi prikupila snagu za nove ludorije. More liže svoje rane i izbacuje kriške lubenica, raskvašene omote čokolade, oglodane klipove kukuruza i drugo ljudsko smeće, na plažu. Čula sam Igora nadomak plaže, prvo gitaru, a zatim i njegov glas. Sinulo mi je, dok sam slušala njegovu pesmu, da se večeras ništa neće dogoditi. Grupa ljudi sedi na pesku. Dele dve boce i kifle ukradene iz trpezarije. Poziv da ostatak večeri provedem u njegovoj sobi je najviše čemu se mogu nadati. Ipak samkrenula ka usamljenomzvuku.

Kažeš da ljubav ne postoji, da nema ničeg izuzev mamca i plena. Tvrdimda cveće cveta zato što ne veruje u smrt. Kažeš da ne želiš da budeš ničiji rob. Tvrdimda će onda robovati ko god se zatekne pored tebe Nikad nisam volela tu pesmu. Ne volimNautilus Pompilijus. Njihove pesme zvuče kao da su naše, ali u njima ima nečeg suptilno različitog. Nije ni čudo što ih Svetli toliko cene. Ova pesma mi se posebno ne dopada. Tek na dva-tri koraka od zvučnog izvora samvidela da je samna plaži. Igor me je opazio. Podigao je glavu. Osmehivao se, pevajući: Možda grešim Možda si u pravu, ali video samsopstvenimočima travu kako poseže za nebom. Zašto bismo se folirali cele noći I ležali bezsna do zore. Možda grešim, Možda si u pravu Koja je vajda od svađanja, Svanuće dan, pa ćeš samvideti ima li dna nebu i zašto trava za njimposeže. Sela sam pokraj njega na veliki, čupavi peškir raširen po pesku i strpljivo čekala kraj pesme. Pitala samga, kad je konačno odložio gitaru: „Sviraš talasima i pesku?“ „Zvezdama i vetru“, ispravio me. „Mislio sam da ćeš me teško naći u mraku, a nisamhteo da ponesemkasetofon." „Zašto da ne?“ Slegnuo je ramenima. „Siguran samda osećaš isto što i ja. Ovo je vreme za živo izvođenje." Imao je pravo. Možda mi se nije dopao izbor pesme, ali sam bila za živo izvođenje... Ćutke sam ga odmerila - ili bolje reći, pokušala da ga vidim u mraku. Bio je bos, samo u šortsu. Kosa mu se vlažno sijala. Mora da je već bio u vodi. U tom trenutku me je podsetio na nekog... na lika iz drevnih bajki, na lepog trubadura ili princa prerušenog u trubadura. „Voda je topla", reče Igor. „Hoćemo li da plivamo?" Postade mi jasno da sami suviše žurila na plažu.

„Igore... smejaćeš mi se... ne mogu da plivam. Zaboravila samkupaći." „Da li si stidljiva? Ili se bojiš da ne pomislimda si to namerno učinila?" „Ne bojimse i ne želimda tako misliš." „Nije mi ni na kraj pameti", reče Igor i ustade. „Idemu vodu. Pridruži mi se." Skinuo je šorts na ivici beskrajne vode. Potrčao je i odmah skočio u talase. Nisam dugo oklevala. Nisam ni pomislila da ga zavedem tako providnim i primitivnim trikom. Zaboravila sam kupaći. Ostao je u sobi. Neću se stideti, naročito pred običnim ljudskimbičem. Voda je bila topla, talasi su me milovali kao ruke ljubavnika. Plivala sam za Igorom. Obala se smanjivala i nestajala, sve dok se 'Artek' nije poznavao samo po lampama. Otplivali smo daleko preko granice, čitav kilometar od obale. Stigla sam ga. Tiho smo plivali jedno pored drugog. Nismo se nadmetali. Plivali smo istimritmom. Konačno se zaustavio. Pogledao me je i rekao: „Dosta je bilo." „Da li si se umorio?", pitala sam, blago iznenađena. Činilo mi se da može zauvek plivati... baš kao i ja. Mogla bih da preplivamcelo Crno more i isplivamu Turskoj. „Ne, nisam umoran. Ali, noč je varljiva. Ovo je maksimalna udaljenost. Mogao bih da te izvučemna obalu, ako bi ti se nešto dogodilo." Setila sam se kako je Nataša spomenula njegovu pouzdanost. Pogledala sam njegovo lice i shvatila da ovo nije prazno razmetanje, niti duhovitost. U svakom trenutku je kontrolisao situaciju. Bio je spreman da me spase. Neobično, ništavno ljudsko biće. Ujutru ili najkasnije sutra uveče ću prikupiti još malo snage. Tada ću s tobom činiti šta mi se prohte. Nećeš me ti spasti, ako se nešto desi. Spašću ja tebe, veliki, snažni, samouvereni, pouzdani čoveče... Sad si siguran u sebe, siguran u svoju sposobnost da me zaštitiš i spasiš, kao detence koje se šeta s majkomi kaže: „Ne boj se, mama, ja samtu." Možda je to stav Svetlih, ali mi se pomalo dopadao. Polako sam doplivala do njega. Sasvim sam mu se približila. Zagrlila sam ga i šapnula. „Spasi me." Voda je bila topla, a njegovo telo još toplije. Bio je nag, baš kao i ja. Ljubili smo se. Nestajali smo pod vodom i izbijali na površinu. Pohlepno smo dahtali, tražeći se usnama. „Hoću da se vratim na plažu", prošaptala sam. Zaplivali smo. Dodirivali smo se i zastajkivali radi razmene dugih poljubaca. Upijala sam so i ukus njegovih usana. Telo mi je gorelo, a krv bubnjala u slepoočnicama. Mogla sam se udaviti... od uzbuđenja, nestrpljenja, od žudnje za njegovomblizinom. Igor me je pet metara od obale, u plićaku, podigao lako, kao da nemam težinu. Odneo me do odeće i spustio. Osetila sampeškir na leđima i videla zvezde iznad sebe. „Hajde“, šapnula sam. Raširila sam noge, kao iskvarena devojčica, iskusna drolja... kao ono što jesam, veštica moskovske Dnevne straže, Zavulonova ljubavnica.. Nisamse zbog toga brinula. Postojale su samo zvezde, noć i Igor.

Nagnuo se ka meni. Desnom rukom me je milovao po leđima, stigao je do prostora između lopatica. Levom je kliznuo preko mojih grudi. Nakratko me je pogledao u oči, kao da se premišlja, okleva, kao da ne oseća istu plamteću želju za bliskošću, kao ja. Nevoljno sam se podigla ka njegovom telu. Pipala sam njegov nabrekli ud bokovima. Njihala samse. Tek tada je prodro u mene. Koliko samga želela... Bilo je kao ništa drugo pod kapom nebeskom. Drugačije od seksa sa Zavulonom, koji je to uvek radio u demonskom obličju. Zavulon je vazda nudio divlje, bolno iskustvo sa stalno prisutnom primesom poniženja, slatkog i uzbuđujućeg, ali ipak poniženja. To nije ličilo na seks sa običnim ljudima, bilo da su u pitanju neiskusni, nabildovani mladići puni snage ili iskusni, zreli ženskaroši. Sve sam probala. Sve sam znala. Mogla samda veče s bilo kojimmuškarcemučiniminteresantnim. Ovo je bilo drugačije. Činilo mi se da smo se stopili u jedno. Kao da se moje želje direktno saopštavaju njemu, a njegove meni. Osećala sam kako drhti u meni i znala da može da svrši kad god zaželi. Odlagao je taj trenutak. Održavao me je na toj, bolno slatkoj, bezvremenoj granici zadovoljstva. Kao da me zna godinama. Kao da me čita kao bukvar. Njegove ruke su odgovarale na signale mog tela pre nego što bi bili artikulisani. Njegovi prsti su znali gde da budu nežni, a gde grubi. Neprestano je klizio usnama preko mog lica. Prodirao je sve snažnije. Uznosio me je ka tamnomnebu, u ljuljajućemčamcu ushićenja. Šaptala sam, ne znajući šta govorim. Svet je iznenada prestao da se okreće. Stenjala sam, stiskajući ga i grebući po leđima. Nisam htela da ga pustim. Usledilo je sev munje, kratka i zaslepljujuće sjajna provala zadovoljstva. Ali, on nije stao. Ponovo sam se našla na granici zadovoljstva i po drugi put svršila. On je širom otvorio oči. Svaki mišić u telu mu se napeo. Ovaj put je bilo drugačije. Zadovoljstvo nije bilo tako intenzivno, već dugo i pulsirajuće, kao da je pratilo ritam istiskivanja semena u moju nutrinu. Više nisam mogla da stenjem. Ležali smo jedno pokraj drugog. Opružila sam se po peškiru, a Igor na pesku. Dodirivali smo se, milovali. Sticao se utisak da naše ruke raspolažu izvesnim stepenom nezavisnosti. Prislonila sam obraz na njegove grudi. Upijala sam slani miris mora i kiselkasti miris znoja. Drhtao je pod mojom rukom. Nisam ni znala da ga opet ljubim. Spuštala sam se sve niže, dok nisam zarila glavu u oštre dlake. Milovala sam ga usnama i jezikom. Osećala sam kako se u njemu ponovo razbuktava uzbuđenje. Nepokretno je ležao, nežno me milujući po ramenima. To je bio ispravan postupak, ono što bi trebalo da radi. Htela sam da ga zadovoljim. Bila sam srećna, kad je po drugi put svršio, s tihimuzdahom, milujući me po kosi. Sve je bilo baš kako treba. Ni nalik ikojempređašnjemiskustvu. Nikakva, pa ni najuzbudljivija orgija, mi nije pričinila toliko zadovoljstva. Nikad nisam osetila sličnu radost; ni s jednim, dva ili tri muškarca... ovaj osećaj... celovitosti? Da, to je to, celovitost. Niko drugi mi nije potreban. „Volimte“, prošaptala sam. „Igore... volimte.“

Pokvario bi sve ili gotovo sve, da mi je rekao kako i on mene voli. Umesto toga je prozborio: „Znam.“ Nisam mogla da verujem sopstvenim očima kad je ustao da nešto uzme s gomile odeće. Videla sambocu i čašu. Kristalnu čašu. Samo jednu. Osmehnuo se. Zapušač odlete, penušavi šampanjac ispuni čašu. Otpila sam dubok gutljaj i napunila usta. „Brut“, dobro ohlađen. „Da li me smatraš dobrimili lošim?“, pitao me je. „Lošim“, rekla sam, pružajući mu čašu. „Zato što si sakrio ovo dragoceno blago!“ Igor se osmehnu i ispi vino. Zamišljeno je prozborio: „Znaš, mislimda mi se ponovo javlja to osećanje...“ Ućutao je. Naglo se uspravio. I ja sam skočila. Na vreme da vidim indiskretnu sen, kako se iskrada u noč, iza obližnjeg suncobrana. „Ovo ne valja“, prošapta Igor. „Šta je to bilo?“, pitala sam ga. Saznanje da nas je neko posmatrao nije, kao obično, povećalo uzbuđenje. Celovitost. Apsolutna celovitost. Čak je i gutljaj šampanjca bio samo dodatno, suštinski nevažno zadovoljstvo. Radoznali stranci su mi bili najmanje potrebni. „Ne znam... mislim da sam video neko dete.“ Bio je vidno potresen. „To stvarno ne valja... to je veoma glupo.“ „Nije to katastrofa", rekla sam, pre nego što sam ga zagrlila oko vrata. „Mališani odavno spavaju. To je dobro za starije... može biti deo njihovog obrazovanja." Osmehnuo se, iako je bio vidno zabrinut. Ljudi su takvi... prave mnogo buke ni oko čega. „Hajdemo u tvoj u sobu", predložila sam. „Važi", reče Igor, uz oštri klimoglav. Obratio mi se: „Ali znaj da to znači da danas nećeš oka sklopiti." „Baš samhtela da te upozorimna to", rekla sam. Govorila samistinu.

GLAVA 6. Mogla sam da ne spavam pet-šest dana, kao kompletna Ina. Ni sad mi se nije spavalo. Upravo suprotno, pucala samod energije. Vratila sam se u letnjikovac, pola sata pre buđenja. Obišla sam devojčice. Neke su se prevrtale i okretale, kao da su budne. Sve je bilo u redu. Niko nije pobegao na nočno kupanje i nestao u mračnim talasima. Nikog nisu kidnapovali zli teroristi, niko nije poblesavio i pošao za predvodnikombrigade usred noči. Ušla sam u sobu, s glupim osmehom zadovoljstva. Sporo i lenjo sam se obnažila ispred ogledala. Senzualno sam prešla rukama preko bedara. Protegla sam se kao zadovoljna mačka. Luda noč. Magična noč. Radila sam otkačene stvari, kakve može da učini samo zaljubljena žena. Ove noči je i ono što inače nisamvolela, bilo pravo zadovoljstvo. Da li je moguće da samse zaljubila u ljudsko biće? Nije moguće... Nisamse zaljubila u običnog čoveka, iako me razume bolje nego iko na svetu. To jednostavno nije moguće. „Tamo, dopusti da bude Ini“, prošaptala sam. „Preklinjemte, Velika Tamo.“ Opasno je dosađivati praiskonskoj sili, beznačajnim molbama, premda... ne verujem da Tama može da čuje običnu vešticu. Zavulon verovatno može da viče dovoljno glasno da bi ga čula. Zavulon. Sedela samna krevetu, lica zarivenog u šake. Pre dva dana nisam mogla da zamislim veće zadovoljstvo od njegove ljubavi, a sada? Sam mi je predložio da pronađem neku zabavu. On naravno nije hajao za banalne ljudske dogme, pogotovo na one na kojima počivaju verovanja Svetlih. Neverstvo mu nije ništa značilo. Što se ljubomore tiče... ne bi imao ništa protiv, ako bismo se Igor i ja... Stani! Kud si zapela. „Alisa, gubiš razum“, prošaptala sam. Da li je moguće da sam umnogome slična običnim ljudima? Mogu li da ozbiljno pomišljam - kako je to strašno reći - o udaji za ljudsko biće? O kuvanju boršča, pranju čarapa i rađanju i podizanju dece? Nameće mi se stara izreka: Veštica preko dana, sramota preko noći. Ali da, mogu... Odmahnula sam glavom, zamišljajući reakciju koleginica. Sam brak ne bi pobudio posebnu pažnju. Većina veštica je udata, po pravilu za ljudska bića. Ali... Jedno je omađijati bogatog i uticajnog čoveka, oligarha, poslanika u Dumi ili velikog moskovskog gangstera. Ali udaja za običnog mladića, studenta bez novca i uticaja? Zamišljala sam šale kojima bi me obasule... Najstrašnije bi bilo što bi mi se

podsmevale s valjanimrazlogom. Nisampoludela zbog seksa. Šta mi se dešava? Kao da me je začarao inkubus. Zadrhtala sam od monstruozne pomisli. Šta ako je Igor obični inkubus? Kolega... jedan od primitivnih Tamnih. Ne, to je nemoguće. Inkubus bi osetio da sam Ina. Znao bi da sam Tamna, iako sam privremeno ostala bez moći. Nikad ne bi krenuo na vešticu, zato što zna cenu takvog postupka. Iskidala bih ga na komade i samlela u prah kad bi mi se moć vratila i kad bih otkrila da mi je ljubav nametnuta. Ljubav? Znači da je ipak u pitanju ljubav? „O, Alisa“, prošaptala sam. „Kakva si ti budala." Dobro, neka bude, budala sam. Izvadila samčiste gaće iztorbe i krenula pod tuš. Čitavog dana, sve do večeri, jurcala samkao mahnita. Sve je išlo naopako, ali me to nije brinulo. Stigla sam da se malo posvađam s upravnicom logora, kad sam pokušala da obezbedim dobra mesta za devojčice na filmskom festivalu. Na kraju sam ih dobila, i čini mi se da je posle toga moj ugled u njenim očima porastao! Zatim su delili tamna stakla za posmatranje pomračenja sunca, nabavljena u Nikolajevu. Svaka brigada je dobila pet komada. Izborila sam se za šest. Nisam ni znala da ih prave u Ukrajini, ali kad ih već prave... Posle toga smo otišle na plažu. Desilo se da su muške brigade danas otišle na neku glupu ekskurziju. Ni more nije uspelo da me razgali. U jednom trenutku sam pogledala Natašu. Razumela sam njen tužni pogled i shvatila koliko je situacija komična. Nisam jedina budala na plaži. Devojčica tik pored mene pati za dečakom, jedva se usuđujući da mašta o poljupcima. Ne zna da sam sinoć radila ono što se ne može naći ni na porno-snimcima na pijaci Gorbuška. Suprotnosti se privlače. „Da li ti nedostaje?", tiho sam je upitala. Isprva sam pomislila da će se Nataša razbesneti. Uvređeno me je pogledala i uzdahnula: „Uh, uh, uh... da li tebi tvoj nedostaje?" Ćutke samklimnula. Devojčica je kratko oklevala, pre nego što je pitala: „Da li si bila s njimdo jutra?" Nisamje lagala, pogotovo zato što oko nas nije bilo nikoga. Pitala samje: „Da li si me pratila?“ „Sinoć sam se uplašila", tiho će devojčica. „Ustala sam. Sanjala sam grozne snove... potražila samte, ali te nisamzatekla u sobi." „Bili smo zajedno sve do jutra", priznala sam. „Mnogo mi je drag, Nataša." „Da li ste vodili ljubav?“, pitala me je, neutralnimtonom. Pripretila samjoj prstom. „Nataša!" Nije se postidela. Naprotiv, nastavila je tišim glasom, kao da smo najbolje prijateljice: „Ništa ne postižem s mojim. Rekla sam mu da ću ga udariti u oko, ako pokuša da

me poljubi. On je rekao: ’Otkud ti ideja da sam hteo da te poljubim’ Zašto su dečaci tako glupi?“ „Poljubiće te“, obećala samNataši. Pomislih u sebi: „Postaraču se do to učini." Naposletku, šta bi bilo jednostavnije? Sledećeg dana ću povratiti moći, pa će je crvenokosi, pegavi momčić slediti u stopu. Gutaće je zaljubljenim pogledom. Zašto da najizdašnijoj donatorki ne priredimneko zadovoljstvo. „Da li si nešto sanjala?", pitala samje. „Sanjala sam nešto strašno", šturo odvrati devojčica. „Ne mogu da se setim sna, ali je bio veoma, veoma strašan." „Da li si sanjala mlađeg brata?", pitala sam. Nataša nabra čelo. Odgovorila je, posle kraćeg oklevanja: „Ne sećamse. Ali, otkud znaš da imammlađeg brata?" Zagonetno samse nasmejala i protegla po pesku. San je u potpunosti nestao. Te večeri mi je postalo jasno da više ne mogu da izdržim. Pronašla samGalinu. Zamolila samje da pripazi na devojke nekoliko sati. Čudno me je odmerila. Ne, to nije bila povređenost, iako je sve razumela, iako je imala svojih planova. To nije bio bes. To je najviše ličilo na pogled tužnog, nepravedno maltretiranog psa. „Naravno, Alisa", rekla je. To je problem s takozvanim dobrim ljudima. Možeš da ih pljuneš u lice, osujetiš njihove najdublje težnje i gaziš do mile volje. Oni će to ćutke istrpeti. To je, svakako, veoma korisno. Uputila sam se ka letnjikovcu četvrte brigade. Usput sam prepala dva dečaka u grmlju - pušili su staklene krhotine na vatrici od plastičnih čaša. Preterano je reči da sam ih uplašila. Deca su se namrštila i ukočila, ali nisu prestala sa smudenjem stakliča. „Sutra če svi dobiti specijalna stakla“, obratila sam im se prijateljskim tonom. „Poseči čete se timstaklom." „Specijalnog stakla nema za sve“, razumno je zaključio jedan od njih. „Osmudičemo nekoliko za nas, čaše prave sjajan dim.“ „Uvičemo krajeve plastikom", dodao je drugi. „Da se neko ne poseče!“ Osmehnula sam se, klimnula i nastavila put. Dopadao mi se njihov stav. Ponosni su i nezavisni. To je pravi pristup životu. Približila samse letnjikovcu. Čula samzvuk gitare i videla Makara. Dečak je stajao pored drveta. Nije se krio, ali nije hteo da ga vide iz letnjikovca. Stajao je i posmatrao Igora, sred gomile dečaka. Makar se oštro okrenuo kad je čuo moje korake... oborio je pogled. „Nije lepo špijunirati ljude, Makare." Grizao je usnu. Pitala sam se šta planira. Da li sprema neku gadnu zvrčku Igoru? Da li će ga izazvati na dvoboj? Ili samo stiska pesnice u nemoćnom gnevu, dok posmatra odraslog čoveka koji je vodio ljubav s odraslomženomkoja mu se preksinoć toliko dopala? Ti glupi, glupi dečače, trebalo bi da posmatraš devojčice tvog uzrasta, a ne očaravajuće, dugonoge veštice. „Sve ćeš to doživeti, Makare", tiho sam prozborila. „Imaćeš devojke i noći pored

mora, i..." Podigao je glavu. Odmerio me je drskim, čak pomalo potcenjivačkim pogledom. „Ne, neću", govorile su njegove oči. „Za mene neće biti mora ili divnih golih devojaka sred penušavih morskih talasa. Biće sasvim drugačije - jeftino vino u sićušnoj sobi u prljavomprenoćištu, devojka koja može biti svačija posle druge čaše, znojavo prerano otromboljeno telo i šapat, promukao od pušenja: ’Gde turaš tu stvar, zelembaću!’" Znala sam to, kao iskusna i cinična veštica. I on je to znao. Slučajni posetilac 'Arteka', privremeni podanik kraljevstva „prijateljstva i ljubavi". Pretvaranje nije imalo smisla. „Žao mi je, Makare“, rekla sam, potapšavši ga s mnogo naklonosti po obrazu, „ali on mi se zaista dopada. A ti ćeš izrasti u snažnog i pametnog momka, imaćeš svaku.. Okrenuo se i potrčao. Gotovo odrasli dečak nije hteo da straći makar i minut kratkog, srećnog leta. Zbog toga nije spavao noću, zbog toga je izmišljao drugačiji, bolji život. Ali, šta sam mogla da radim? Dnevna straža ne zapošljava ljude. Imamo dovoljno vukodlaka, vampira i slične boranije. Bio bi sjajan Tamni. Postoje izuzetno male šanse da dečak raspolaže prirodnimtalentima Inih. Moje devojčice su najverovatnije odreda obična ljudska bića. Šanse da Igor ima talente Inog su jednako mršave. Možda je tako najbolje? Ako je ljudsko biće, možemo biti zajedno. Zavulon ne bi dao ni pet para na to što njegova devojka ima muža. Ne bi tolerisao Inog u ulozi supruga. Pažljivo sam posmatrala stopala, koračajući kroz drveće ka letnjikovcu. Igor je sedeo na terasi, štimujući gitaru, u društvu dva dečaka, „nadzornika logorske vatre“, Aljoške i zdepastog dečaka, bolešljivog izgleda, kog nisam videla pored logorske vatre. Igor me je s osmehom pogledao. Dečaci su me pozdravili. Ćutali smo - sve smo čitali iz očiju. Sećanje na prošlu noć, obećanje sledeće... i onih posle nje. U njegovim očima sam opazila i senku brige i smetenosti. Kao da ga je nešto jako rastužilo. Dragi... kad bi samo znao koliko ja tugujem... i koliko mi je teško da se osmehujem. Baš me briga što nemaš sposobnosti Inog, Igore. Baš me briga što će mi se koleginice smejati. Nikad nećeš ni čuti za Zavulona ili Stražu. Nećeš moći da se načudiš životnomuspehu, napretku u karijeri i čeličnomzdravlju - to ti garantujem! Igor prebra prstima po žicama, pogleda dečake s mnogo naklonosti i zapeva: Plašimse beba, plašimse smrti Opipavamsvoje lice prstima, sleđen i obuzet užasom. Jesamli zaista poput svih drugih ljudi? Ljudi koji žive povrh mene, ljudi koji žive poda mnom, koji hrču s druge strane zida, koji žive pod zemljom.

Šta sve ne bih dao za par krila Šta ne bih dao za treće oko, za ruku s četrnaest prstiju! Potrebno mi je da udišemdrugačiji vazduh! Suze su imslane, osmeh strog Nikada nemaju dovoljno za sve. Vole da gledaju svoja lica u najnovijimčasopisima da bi ih sutradan voda sprala s pločnika. Ovi ljudi koji rađaju decu, ljudi koji podnose bol, a ne mogu da jedu nesoljenu hranu. Šta sve ne bi dali za par krila Šta sve ne bi dali za treće oko, Za ruku sa četrnaest prstiju - Potreban imje da udišu drugačiji vazduh! Nešto hladno i lepljivo se promeškolji u meni. Strašno, užasavajuće, beznadno osećanje. To je naša pesma. Zvuči kao naša pesma... i suviše liči na pesmu namenjenu Inima. Pročitala sam osećanja dečaka u njegovoj blizini. Bila sam gotovo normalna Ina. Činilo mi se da ću svakog časa moći da prizovem Sumrak. Situacija je u velikoj meri podsećala na sinoćnje vođenje ljubavi - na inerciju na ljuljašci, balansiranje na oštrici brijača, iščekivanje eksplozije, provaliju ispod nogu. Struje moći su proticale svuda oko nas. I dalje su bile preobilne za mene, ni nalik lakoj čorbici dečjih noćnih mora. Depresija bucmastog dečaka koji žali za roditeljima i ima problema sa srcem, što ga sprečava da se igra s ostalimdečacima. Sledi Igora, kao što Olječka mene proganja. To nije čorbica. Ali je zamalo ono što mi odgovara. Ne mogu više da čekam. Nagnula sam se napred i uhvatila dečaka za rame. Crpla sam njegovu tugu. Zamalo što nisam povratila od iznenadne doze energije. Svet se ohladio i posiveo. Moja senka pade preko vrelih podnih dasaka na verandi, kao crna pukotina. Upala sam u nju, u Sumrak, na vreme da vidim... ... da vidim Igora kako isisava moć iz dečaka Aljoše, koji se privijao uz njega - malu, drhtavu struju moći: iščekivanje igara i avantura, uživanja i otkrića, radosti i stradanja, buket osećanja i čuvstava zdravog, srećnog deteta zadovoljnog svetom i samimsobom... Svetli buket. Svetlo za Svetlog. Ustala sam napola u stvarnom svetu, napola u Sumraku, da bih se suočila sa Igorom, koji je takođe ustao, sa voljenimsvetlimmagommoskovske Noćne straže. Da se suočims neprijateljem. Čula samnjegov krik: „Ne!“

I sopstveni: „Nemoj!“ Prva pomisao se pokazala pogrešnom. Ne, Igor nije radio protiv mene, nije sprovodio neki gnusni plan Noćne straže. Onemoćao je - baš kao i ja. Nije video moju auru. Nije mogao da zna da ima posla s vešticom. Zaljubio se u mene. Slep kod očiju. Baš kao i ja u njega. Sivi i turobni svet, hladno oko Sumraka nas čini onakvim kakvi smo, gladnim moći, ali nam pomaže da je pronađemo. U njemu nema boja i zvukova. Lišće se zamrzio na granama i dečaci nepomično stoje, baš kao i gitara. Instrument lebdi u vazduhu, zato što ga je Igor ispustio kad je ušao u Sumrak. Po koži me bockalo hiljade sićušnih ledenih igala isisavajući upravo prikupljenu energiju, odvlačeći je u Sumrak zauvek... ponovo sam bila Ina. Mogla sam da crpim energiju iz okoline. Posegnula sam i iscrpla sve tamno iz bucmastog dečaka. Više nisammorala da pazimšta i kako radim. Sve je tako lako i jednostavno. Igor je radio isto s Aljoškom. Možda za nijansu trapavije - Svetli retko izvlače moć iz drugih. Okovani su samonametnutim, glupavim ograničenjima. Ipak je ispio svu dečakovu radost. Osećala sam neprirodno zadovoljstvo zbog mog neprijatelja, Svetlog Inog, koji se upravo domogao moći. „Alisa...“ „Igore...“ Patio je. Njemu je bilo mnogo teže nego meni. Svetli provode čitav život ganjajući iluzije. Puni su lažnih nada i ne znaju kako da prežive težak udarac. Podnosio ga je... i ja samga podnosila... bila sam... bila sam... „Kakav apsurd“, prošaptao je i oštro zavrteo glavom - čudan gest u turobnoj izmaglici Sumraka. „Ti... ti si veštica..." Osetila sam kako poseže za mojim umom. Nije prodro dublje od površine. Hteo je da potvrdi uvid... možda se nadao da se prevario... nisam pružila otpor. Posegnula samza njim, da bih mu odgovorila. Nasmejala samse, uprkos strašnombolu. Južno Butovo. Edgar stoji ispred svetlog maga. Hranimo ga energijom. Svetli crpe snagu od magova iz druge linije. Igor je među njima. Prepoznala samnjegovu auru. Setila sam se profila njegove moći. Takve stvari se ne zaboravljaju. Prepoznao me je. Naravno, nisam ga znala iz viđenja, niti sam čula za njega. Ali, zašto bi veštica operativac poznavala svih hiljadu agenata moskovske Noćne straže. Ko bi zapamtio sve te magove, čarobnjake, vešce, obortenje. Straža organizuje specijalne sastanke kad je takvo znanje neophodno. Tako je bilo s Antonom Gorodeckim, kad smo ga, pre godinu i po elana, sledili po Zavulonovim tajnim uputstvima. Uspeli smo da ga uhvatimo u nezakonitoj intervenciji. Neki bi se nametnuli, pa bi ih svi znali, kao Tigricu. Nisamčula za Igora.

Svetli mag trećeg reda. Verovatno malčice moćniji od mene, iako je teško porediti moć maga i veštice. Moj ljubljeni, moja ljubav, moj neprijatelj. Moja sudbina. „Zašto si to učinila?", pitao me je. „Alisa, zašto si to učinila?" „Kako misliš - zašto?", zamalo što nisam kriknula. Zaustavila sam se zato što sam shvatila da mi ne bi verovao. Nikad neće poverovati da je ovo puka slučajnost - glupi incident s tragičnim ishodom - da nije bilo zle namere, da nas je zlehuda sudba spojila u trenutku slabosti, kad nismo mogli da se prepoznamo, kad nismo mogli da osetimo neprijatelja... u jedinomtrenutku u komsmo mogli i hteli da volimo. Ko može reći zašto se sve na ovom svetu dešava? Zašto sam Tamna? Zašto je on Svetli? Na kraju krajeva, oba aspekta su prisutna u svakomod nas, od samog početka. Igor je mogao biti moj prijatelj i kolega, Tamni. I ja sam... verovatno... mogla postati Svetla. Tad me ne bi učila mudra veštica, već mudra čarobnica i ne bih vraćala neprijateljima milo za drago, već bih ih sentimentalno „upućivala na pravi put“... okrećući drugi obraz... uživala bih u svakoj od njihovih pompeznih budalaština. Shvatila sam da plačem tek kad se svet zavrteo oko mene. Svi znaju da se u Sumraku ne plače. Što više osećanja prikažemo, to Sumrak isisa više moći od nas. Izgubiti moć u Sumraku, znači zauvek u njemu ostati. Pokušala sam da crpim moć od donatora, debelog dečaka, ali se iz njega više nije moglo ništa iscrpsti. Okrenula sam se Aljoški, ali je on bio potpuno neutralan. Igor ga je načisto iscedio. Niti sammogla, niti samhtela da crpimenergiju od Igora. Svi ostali su bili predaleko. Svet se zavrteo... kako samglupa... Pala sam na kolena. Javila mi se glupa pomisao da ću isprljati haljinu; iako prljavština iz Sumraka ne opstaje u stvarnomsvetu. Igor baci talas energije na mene. Nije hteo da me dokusuri, već da mi pomogne. Bila je to nepoznata, svetla moć. Provedena kroz njega i meni data. A moć je moć. Ustala sam. Teško sam disala. Bila sapi iscrpljena, kao one noći beslovesne, nemoguće ljubavi. Igor mi je pomogao da opstanemu Sumraku, ali mi nije pružio ruku. Plakao je. I on je patio. „Kako si mogla?“, šapnuo je. „To je bila slučajnost, Igore.“ Koraknula sam ka njemu, ispruženih ruku, kao da samse nečemu nadala. „Igore, to je bila slučajnost." Odskočio je od mene, kao da sam leprozna, elegantnim veštim pokretom maga, naviknutog na boravak u Sumraku. Na borbu u Sumraku. Na ubijanje u Sumraku. „Nema takvih slučajnosti", siktao je. „Ti si... ti si najgori šljam... veštica... ti..." Ukočio se, upijajući preostale tragove moje magije. „Crpiš moć od dece!" Nisammogla da prećutim: „A ti, šta ti radiš ovde, Svetli?" Jezik je odbijao poslušnost. Bilo mi je nemoguće,

nezamislivo da ga tako zovem, iako je bio Svetli. Izgovorila sam tačnu tvrdnju. „Šta ti radiš ovde, ako se ne napajaš na sitnoj, ljudskoj dečici?" „Svetlo ne može biti oduzeto." Odmahnuo je glavom. „Uzeto se vrača, ustostručeno. Vi oduzimate Tamu i Tama raste. Ja uzimamSvetlo, koje se vraća." „Reci to Aljoši, koji će tugovati čitavo veče!", povikala sam. „Oraspoloži ga pričomo povratku radosti!" „Imaću druga posla, veštice! Spasavaću decu koju odvlačiš u Tamu." „Uteši ih", rekla sam, ravnodušnim tonom. Činilo mi se da je čitav svet pokriven ledenomskramom. „To je tvoj posao... dragi moj." Šta to radim? Uveren je da sam sve unapred predvidela, da je Dnevna straža isplanirala lukavu operaciju, da je okrutno ismejan i obmanut, da je sve što se između nas dogodilo samo vešto pretvaranje. „Veštice", reče Igor s prezirom. „Idi odavde. Čuješ li me?" Htedoh da mu sa zadovoljstvom odvratim „Rado bih"! Naposletku, kakvo zadovoljstvo mi sad može doneti ovo upropašćeno leto, more i obilje moći? Najvažniji deo posla na oporavku je gotov. Dalje mogu sama, korak po korak. „Idi ti", rekla sam. „Imam dozvolu za odmor i upotrebu ljudske energije. Proveri preko svoje službe. Imaš li ti dozvolu... dragi?" Šta to radiš, budalo? Što to radiš, ljubavi moja? Šta ja radim? Šta to radim? Ja sam Tamna. Ja sam veštica. Ja sam iznad ljudske moralnosti i ne nameravamda igramsmešne, dečje igre s timprimitivnimorganizmima zvanim„ljudi". Došla sam na odmor i odmoriću se! A ti, šta ti radiš? Da li me voliš? Znam da me voliš. Vidimto, baš kao što bi video i ti... ako bi to želeo. Zato što je ljubav iznad Tame i Svetla. Zato što ljubav nije seks, zajednička vera ili „zajedničko vođenje domaćinstva i podizanje dece“. Zato što je ljubav moć. A Svetlost i Tama, ljudi i Ini, moral i zakon, Deset zapovesti i Veliki dogovor mogu da se nose. Volim te, uprkos svemu, kopilane, tvore, svetli kurvin sine, dobrodušni glupavko, pouzdani kretenu! Volim te, uprkos svemu! Volim te, iako smo se pre samo tri dana tukli - sanjajući samo o jednoj stvari - uništenju neprijatelja. Volim te, iako smo razdvojeni nepremostivimambisom! Zar ne shvataš da te volim? Sve što govorim, pričam iz potrebe da se zaštitim. Moje reči su moje suze, ali ih ti ne vidiš, zato što ne želiš da ih vidiš. O, dođi k meni, nije važno gde - u Sumrak, gde nas niko ne može videti, ili pred zapanjenim dečacima. Uzmi me u naručje. Plakaćemo zajedno, pa neće biti potrebe za rečima. Pokupiću stvari i otići u Moskvu, Zavulonu. Vratiću se nazad pod pasku lukave Lemeševe. Hoćeš li da ostavim Dnevnu stražu? Hoćeš li? Ne mogu da prestanem da budem Tamna, to nije u mojoj moći, ali ću se povući iz beskrajnog rata Svetla i Tame. Jednostavno ću živeti, ne uzimajući ništa od običnih, malih ljudi, čak i ako ne budeš hteo da budeš sa mnom. Ne tražimto od tebe, samo mi ostavi sećanje na našu ljubav.

Samo dođi k meni. Ne, ne odgovaraj na moje reči. Ja samTamna. Ne mogu biti drugačija. Volimsamo sebe, na čitavomsvetu. Sad si deo mene. Najveći deo. Najvažnije deo. Ako budem morala ubiću taj deo sebe, što znači da ću se ubiti. Ali, ne čini to. Ti si Svetli. Vi žrtvujete čitav život. Spašavate ljude i štitite jedni druge. Pokušaj da me vidiš na isti način, iako sam veštica, iako sam neprijatelj. Znaš da ponekad možeš... razumeti. Onako kako je Anton Gorodecki razumeo, kad je sakupio nemerljivu količinu energije u jednu svrhu, da je ne upotrebi. Mogu da se divim Antonu kao dostojnom protivniku, ali tebe volim, volim te, volim te. O zašto nećeš da razumeš ono što ti govorim i iskoračiš ka meni, voljeno đubre, moj dragi pacovčiću, moj jedini neprijatelju, moj voljeni idiote. „Idiote", povikala sam. Igorovo lice se iskrivilo u monstruoznu grimasu. Sve mi je postalo jasno, kad sam videla koliko trpi. Svetlo i Tama. Dobro i Zlo. To su obične reči. Samo što govorimo različitim jezicima i ne možemo da se razumemo - iako pokušavamo da kažemo istu stvar. „Idi, ili ću te uništiti." Nakon tih reči je napustio Sumrak. Telo mu postade mutno i nerazaznatljivo. Odmah se pojavilo u ljudskom svetu, pored dva dečaka na odmoru u 'Arteku'. Požurila sam za njim, otrgnuvši se iz sopstvene senke. Kad bih samo mogla da pobegnem od same sebe, svoje prirode, svoje sudbine. Stigla sam na vreme da vidim šta je Igor uradio kad je izašao iz Sumraka. Dohvatio je gitaru, koja je zamalo pala, nabacio feredžu - ne znam kako je Svetli zovu - preko lica, iskrivljenog bolom i izvukao dečake iz transa. Sigurno ih je opčinio pre stupanja u Sumrak, da se uplaše zbog predvodnikovog iznenadnog nestanka. Šta si rekla, Natašice? Pouzdan? Da, pouzdan je. „Vreme je da ideš, Alisa", reče Igor. „Kako se kaže, deco?" Samo sam ja videla njegovo pravo lice, puno bola. Na njemu nije bilo ničeg izuzev bola. „Do viđenja", reče bucmasti dečak. „Zdravo", reče Aljoška. Noge su mi bile kao od vate. Otrgla samse od ograde na verandi i krenula „Do viđenja", reče Igor.

* * * Bio je mrak. Bilo je dobro što je bio mrak. Nisam morala da traćim energiju na feredžu. Nisam morala da se pravim da sam srećna. Trebalo je da kontrolišemglas. Slaba svetlost s prozora nije dopirala do mene. „Zatim su se podelili na Svetle i Tamne“, rekla sam. „Svetli su verovali da niko nema pravo da im uništava život i da je davanje najvažnije, čak i kad oni koji primaju nisu vredni toga. Tamni su verovali da bi trebalo da žive slobodno i da svakom pripada ono što uzme od života i ništa više. Moje glupe devojčice, odreda ljudska bića, ćutale su. Među njima nije bilo nijedne Ine, Tamne ili Svetle. Nisam našla nijednu čarobnicu, vešticu, pa čak ni vampira. „Laku noč, devojke", rekla sam. „Lepo sanjajte ili još bolje, nemojte sanjati." „Laku noč, Alisa." Odgovorila mi je množina glasova. Iznenadila sam se. To nije bila priča, već bajka koju zna svaki Ini, Tamni ili Svetli. Nisu zaspale. Slušale su me. Stigla samna pola puta do vrata, kad me je Nataša pitala: „Kad se pomračenje dogodi - da li će biti zastrašujuće?" „Neće", rekla sam. „Nema tu ničeg zastrašujućeg. Biće pomalo tužno." U sobi samse dočepala mobilnog i otkucala Zavulonov broj. „Broj koji zovete trenutno nije dostupan." Gde si, Zavulone, kad tvoj čuveni „iridijum" ne prima moj poziv? Gde si, gde? Ne volim te, Zavulone. Verovatno te nikad nisam volela. Mislim da sam tek sad shvatila šta je ljubav. Ali ti mene voliš! Bili smo srećni zajedno. Podario si mi čitav svet i... odgovori, molim te! Ti si moj šef, učitelj i ljubavnik. Stoga mi reci - šta da radim? Suočena sam s neprijateljem... i voljenim čovekom. Da li da bežim? Da li da se borim? Da li da umrem? Šta da radim, Zavulone? Senke dečjih snova su treperile svuda oko mene. Biće to prava gozba... toliko struja svetle i tamne energije. Strahovi i tuge, jadi i omraze. Sagledala samčitav ažurni sektor. Dečak Dimka se uvredio zato što ga drugari nisu ponudili limunadom. Neumorna devojčica Iročka, s nadimkom Energična, tiho je jecala u jastuk, zato što joj je neko ukrao gumu za plivanje. Tu je bila i moja verna donatorka Nataša - izgubila je mlađeg brata u nesvakidašnje mračnimsokacima sna. Trčala je, dozivajući ga. Nisam htela da prikupljam moć, niti da se pripremam za dvoboj. Ništa mi ne treba. „Zavulone!“, vikala samu drhtavoj, sivoj tmini. „Prizivamte! Zavulone...“ Nije bilo odgovora. Tetka Poli je bilo lakše da iscedi odgovor od Toma Sojera, uhvaćenog s rukom u tegli džema, nego meni da dopremdo Zavulona. „Zavulone...“, ponovila sam. Nisamovako zamišljala ovu noć... ni najmanje. Igore... Igore... Šta sad radiš? Prikupljaš li moć? Savetuješ li se sa sveznajućim Geserom? Ili

možda sediš i tupo zuriš u ogledalo... kao ja? Ogledalce, ogledalce, kaži mi kaži moju sudbinu? Nisamnaročito dobra u gatanju, ali ponekad mogu da vidimbudućnost. Ne. Ne želimda gatam. Znamda nemambudućnosti. Stigle smo do plaže, kad je pomračenje počelo. Devojčice su se uz ciku i vrisku otimale o tamne stakliće. Nisu razumele zašto nisam uzela komad za sebe. Zašto bih se branila od sunčevog svetla, kad mogu da gledampravo u sunčev disk, a da ne trepnem. Dečaci iz četvrte brigade skakali su oko Igora. Požurivali su ga. Nisu znali zašto njihov voljeni predvodnik ne ide brže, niti zašto idu na plažu dužim, zaobilaznim putem. Razumela samga. U Sumraku samvidela bledo sevanje sakupljene moći. Šta to činiš, Igore... voljeni neprijatelju? Osmesi su, svakim korakom, sve više bledeli na dečjim licima. Desetogodišnji neumorni nestaško se više nije radovao pomirenju s prijateljem. Nemirni jedanaestogodišnjak je zaboravio na crnu školjku, nađenu na plaži. Ozbiljni petnaestogodišnji čovek je prestao da razmišlja o večerašnjemsastanku. Igor je šetao 'Artekom', kao što je Anton Gorodecki šetao ulicama Moskve. Ja, njegov praiskonski neprijatelj, htedoh da viknem: „Šta to radiš?" Anton nije nadmudrio Zavulona tako što je skupio više energije od bilo kog drugog. Zavulon je bio moćniji od njega. Anton je znao kako da je mudro iskoristi. Da li ćeš ti znati? Ne želim da pobediš. Volim samo sebe. Ali šta da radim kad si postao veći deo mene? Da li da sažežemsopstveni život kao munjom? Igor je sve marljivo skupljao. Upijao je poslednje kapi Svetle energije oko sebe. Kršio je sve zakone i dogovore. Spremao se da sve baci na jednu kartu - čak i svoj život. Nije to činio samo zbog plamteče želje da zaštiti ljudsku decu od zle veštice. Ni on nije hteo da živi. Ipak je, za razliku od mene, bio spreman da živi za druge, ako tako mora biti. Konačno je iscedio moć od Makara. Osećala sam kako me Makar već neko vreme posmatra tužnim, strastvenim pogledomdečaka zaljubljenog u odraslu ženu. Ta vrsta tuge nije mogla biti od koristi Tamnima. To je svetla tuga. Igor je svu ispio. Prešao je sve granice. Ja nisam mogla da odgovorim istom merom. Ograničavalo me je obećanje dato Zavulonu, zbog starog sagrešenja. Ograničavala me je i luda nada da će on učiniti pravu stvar, da će moj neprijatelj izvojevati pobedu, tako da ja ne izgubim. Sjajni sunčev disk je lagano umirao na nebesima. Deci je već dosadilo da zure u njega kroz stakliće. Kupala su se u moru, obasjana prigušenom svetlošću koja je dva

Ina podsećala na Sumrak. Presrela samIgorov pogled. „Idi“, tiho je prozborio. „Idi, ili ću te ubiti.“ „Ubij me“, tiho samodgovorila. Ja samTamna. Neću otići. Šta će moj neprijatelj učiniti? Da li će me napasti, uprkos zakonitom pravu da budem ovde? Da li će pozvati ispostavu Noćne straže na Jalti? Sigurno se već posavetovao s njima... i zna da me ni po komosnovu ne može optužiti. Prišao mi je za korak. „Izazivamte u ime Svetlosti i Tame“, prošaptaše njegove usne. Zadrhtala sam. Nisamto očekivala. Ne ovo. „U ime Svetla i Tame, ti i ja, jedan protiv drugog, do kraja." To je stari običaj nastao zahvaljujući Velikomdogovoru između Svetlih i Tamnih. Odavno nije u široj upotrebi, zato što pobednik mora da polaže račune pred Inkvizicijom. Dvoboju se pribegava samo kad nema zakonske osnove za sukob, kad osećanja govore glasnije od razuma. „PozivamSvetlo za svedoka." Niko nije opazio tanušni plamičak bele vatre koji je na trenutak zaplamsao na Igorovom otvorenom dlanu. I on se iznenadio kad ga je video. Više sile se retko odazivaju nižimagentima Straže. „Igore, volimte.“ Lice mu se nabralo kao da sam ga udarila. Nije mi verovao. Nije mogao da poveruje. „Prihvataš li moj izazov, veštice?" Da, mogu da ga odbijem. Mogu da se vratim u Moskvu, ponižena ali bezbedna, sa reputacijom veštice koja je odbila izazov... svaki vašljivi vukodlak će pljuvati kad prođe pored mene. Mogu pokušati da ubijem Igora, da skupim dovoljno moći da bu mu se suprotstavila. „Neka Tama bude moj svedok", rekla sam i otvorila dlan. Komadić Tame zaigra na njemu. „Izaberi", reče Igor. Odmahnula samglavom. Neću birati mesto, vreme i oblik dvoboja. Zašto ne možeš da me razumeš? Zašto? „U tomslučaju ću ja izabrati. Borićemo se u moru, guranjem." Oči su mu bile tamne. Pomračenje nije zastrašujuće - ono samo odstranjuje Svetlost. More je bilo neprirodno toplo, možda zato što je vazduh hladan, kao da se smrklo. Od sunca je ostao samo uski odsečak, na vrhu diska - nijedno ljudsko biće ga nije moglo pogledati beztreptanja. Plivala sam kroz toplu vodu, bez osvrtanja ka obali, na kojoj niko nije opazio da su dva predvodnika kliznula u more. Plivali smo ne obraćajući pažnju na meduze, koje

su bežale od nas. Sećam se prvog odlaska na more. Bila sam veoma mala. Tad još nisam znala da ne pripadam ljudskoj rasi i da je sudbina odlučila da ću biti Ina. Odsela sam uAlušti s ocem. Učio me je da plivam. Nisamzaboravila oduševljenje, usled potčinjavanja vode mojoj volji. Sećam se snažnih morskih talasa. Bili su izuzetno veliki. Možda su mi onako maloj svi talasi izgledali ogromni? Otac me je držao u naručju. Poskakivao je goredole po talasima. Smejala sam se, bilo je tako zabavno... vikala sam da mogu da plivampreko mora. Tata je govorio da naravno mogu. Povrediću te, tata. Ni mami neće biti lako. Obala puna oduševljene dečurlije i zadovoljnih ljudi je ostala daleko za nama. Nisam ni osetila početak „guranja." Najedanput mi je bilo teže da plivam. Voda je prestala da me drži. Osetila samveliki teret na ramenima. Jednostavna vradžbina, ništa kitnjasto. Moć protiv moći. Tata, zaista samverovala da mogu da preplivamčitavo more. Razapela samzaštitni baldahin nada mnomi otklonila nevidljivi teret s pleća: „Zavulone, prizivamte.“ Snaga mi se brzo topila. Igor je neprestano navaljivao. Nemilosrdno je razarao moju odbranu. „Da, Alisa." Ipak je odgovorio! Odgovorio mi je! Na vreme, kao i uvek! „U nevolji sam, Zavulone!" „Znam. Žao mi je." Nisam odmah shvatila značenje reči „znam", hladnog tona i činjenice da moć ne stiže. Uvek je delio snagu sa mnom, čak i kad mi nije trebala. „Zavulone, da li ću umreti?" „Bojimse da hoćeš." Zaštitni baldahin se raspadao. Još nisamshvatala šta se događa. Može da interveniše. Može da mi pomogne izdaleka! Mali deo njegove moći omogućio bi mi da se oduprempritisku i izvučemnerešeno. „Zavulone, rekao si da je ljubav velika sila!" „Zar se nisi uverila u to? Zbogom, devojčice." Tek tad samrazumela. Snaga me je sasvim napustila. Osetih nevidljivi pritisak na plećima. Gurao me je dole, u tople, sumračne dubine. „Igore!", povikala sam, ali je huk talasa pokrio moj vapaj. Plivao je pedesetak metara od mene. Gledao je na drugu stranu. Plakao je, ali more nije mesto za suze. Tonula samdole u tamni ambis. Kako se to moglo dogoditi... kako? Pokušala sam da prikupim moć s plaže. Ali, tamo nije bilo Tame za uzimanje. Slatko oduševljenje i radosni uzvici mi nisu mogli biti od koristi. Ljubav je ogromna sila... Kako ste glupi, momci, kad se zaljubite.

Evo Makara, pluta obuzet panikom. Mogu da usisam njegov strah i produžim agoniju za nekoliko minuta. Evo Igora. Pliva u moru: ne vidi ništa, ne čuje ništa. Zna samo da sam ubila njegovu ljubav. Glupi svetli mag ne zna da u dvobojima nema pobednika, pogotovo kad su plod Zavulonovog pažljivog planiranja. „Igore", prošaptala sam, dok sampod pritiskomtonula na mračno, mračno morsko dno. Oprosti mi, tata... ne mogu da plivampreko mora...

DRUGI DOGAĐAJ STRANAC MEĐU INIM

UVOD Nazirao je svetla železničke stanice ispred sebe, iako je tama unutar turobnog, zapuštenog parka pored fabrike „Zarja“,bila gušća i hladnija nego ikad. Tanki sloj leda povrh snega mu je pucketao pod nogama. To su bili jedini zvuci koje šetač u ovo doba noći može čuti u parku.“ Ali, u ovo doba noći u parku nije bilo nikog. Nije bilo ni šetača krupnih pasa sa snažnim čeljustima, zato što ih psi ne mogu spasti od onog što vreba u tami, između visokih hrastova, posađenih pre četrdesetak godina. Usamljeni putnik s velikomtorbomna leđima je očigledno kasnio na voz. Odlučio je da prepreči preko parka. Hitao je stazom. Naizmenice je gazio po tankom ledu i šljunku. Zvezde su zapanjeno posmatrale smelog čoveka. Obli mesečev disk, okrugao kao jezerce likera „advokat", rasipao je svetlost kroz izlomljene, gole grane. Fantastični oblici lunarnih mora su podsećale na odrazljudskih strahova. Putnik primeti sjajni par očiju kad je prišao na tridesetak metara od poslednjih stabala. Neko ga je motrio iz golog šipražja, izraslog s obe strane staze. Nazirao je krupnu, neodređenu spodobu iznad kvrgavog šipraga; nešto ili nekog, zato što je ta gusta tamna površina živa ili bar sposobna da se kreće. Muklo režanje - nimalo nalik urliku je pratilo napad. Na mesečini blesnu široko razjapljena vilica, načičkana oštrimzubima. Mesec se spremao da primi novu krv, novu žrtvu. Napadač iznenada stade u mestu, kao da je naleteo na nevidljivu prepreku. Potom se sručio na tle, beslovesno cvileči. Putnik se zaustavi. „Šta to radiš, glupane?", prosiktao je. „Hoćeš li da pozovemNoćnu stražu?" Komad tame pod putnikovimnogama žalosno zacvile. „Sreća tvoja što kasnim", reče putnik, nameštajući torbu na ramenu. „Kakva je ovo prokleta glupost, Ini napadaju Ine...?“ Žurnim korakom je prošao poslednjih nekoliko metara parka i pohitao ka železničkoj stanici. Napadač je puzao po stazi i zašao među drveće. Preobrazio se u golog golcatog mladića dvadesetih godina. Visokog momka, širokih ramena. Ledena kora je krčkala pod bosimnogama. Nije osećao hladnoću. „Prokletstvo", usplahireno prošapta. Prvi put je zadrhtao. „Koga sam, do đavola, napao?" Nije utolio glad. Krv mu je divlje kolala venama. Neobična žrtva, koja mu je upravo izmakla, u potpunosti ga je lišila svake želje za lovom. Plašio se, iako je do malopre bio siguran da svako treba da se plaši njega - vukodlaka u lovu. U opojnom divljem lovu na ljudsko meso. Lov je bio nedozvoljen, što ga je činilo još drskijim, uzbudljivijimpoduhvatom. Dve stvari su u naročitoj meri otupele lovčev polet. Reči „Noćna straža", zato što je lovio bez dozvole, i činjenica da u svojoj žrtvi nije prepoznao sebi srodnog Inog.

Vukodlaci i svi Ini koje je znao rekli bi da je tako nešto nemoguće. Obortenj je, u ljudskom obličju, hitao ka mestu na kom je ostavio odeću. Sad će morati da se danima krije, umesto da se šunja po parku, vrebajući žrtve. Moraće da se krije i strepi od kazne Noćne straže ili svojih. Njegova jedina nada je da je usamljeni putnik, koji se nije bojao da noću prepreci preko parka, neobični Ini - ili neko ko se izdaje za Inog - zaista žurio na voz. Popeće se na vozi napustiti grad. Neće biti u prilici da obavesti Noćnu stražu. I Ini znaju da se nadaju.

GLAVA 1. Smirio sam se tek uz opuštajuće i uspavljujuće kloparanje voza. Čak ni tada nisam bio potpuno miran. Kako bih mogao biti? Ako ništa drugo, povratio sam sposobnost analitičkog razmišljanja. Nisam se ni najmanje uplašio kad je ono stvorenje u parku izronilo iz žbunja i nasrnulo na mene. Nije mi jasno kako sam znao šta da mu kažem. Sigurno sam uznemirio mnogo ljudi na stanici, teturajući se pored parkiranih taksija. Nije lako koračati postojanimkorakomkad ti kolena klecaju. O čemu se ovde, do đavola, radi? „Noćna straža"... Šta sam, pobogu, mislio kad sam to rekao? Zubata zver je, čim je to čula, počela da cvili i da se uvija. Zatim je otpuzala nazad u šiprag... Popio samjoš malo piva i ponovo pokušao da shvatimšta se dogodilo. Kao prvo, napustio samdom. Čekaj. Spustio sam bocu na stočić. Zbunio sam se. Mora da sam izgledao glupo, ali me niko nije video. Bio samsamu kupeu. Shvatio sam da se uopšte ne sećam doma, niti ičega iz prethodnog života. Moje sećanje je počinjalo 'u ledenom zimskom parku, nekoliko sekundi pre napada. Tajanstvena, neprozirna tmina je pokrivala prošlost. Tačnije, nije to bila prava tama, več neobični sivi pokrov - lepljiv i vlaknast, gotovo neprobojan. Bilo je to gusto, sivo, uskovitlano polusvetlo. Ništa mi nije jasno. Bacio sam smeten, uplašen pogled po kupeu. Stočić, četiri ležaja presvučena smeđom plastikom i kestenjastim skajem. Bela svetla su povremeno promicala sa one strane prozora. Moja torba leži na suprotnomležaju. Moja torba! Nisam znao šta je u njoj. Sigurno je puna stvari. One će mi dosta reći. Možda će me na nešto podsetiti. Možda ću se setiti zašto idem u Moskvu. Iz nekog razloga sam bio siguran da će mi torba pomoći da probudim onemoćalo pamćenje. Mora da sam negde čitao ili slušao o tome. S pomešanim osećanjima sam posmatrao požuteli papir s tamnim, zanimljivim ukrasima. Gledao samfotografiju, lica kog samduže od trideset godina smatrao svojim - ili tek od današnjeg dana? Lice mi je bilo poznato do najmanje sitnice, od ožiljka na jagodici, do prerano posedelih vlasi. Ako ko još mari za lice. Ono me sad ne zanima. Ime. Vitalij Sergejevič Rogoza. Datumrođenja: 28. septembar, 1965. godine. Mesto rođenja, grad Nikolajev. Okrenuo, sam drugu stranu i naišao na istu informaciju na ukrajinskom. Tamo je pisalo da sam osoba muškog pola i da je pasoš izdala služba sa naročito rogobatnom

skraćenicom OK NOAS OUPU - Oblasna kancelarija narodnog opštinskog administrativnog saveta odeljenja unutrašnjih poslova Ukrajine. Strana s „porodičnim statusom" bila je neočekivano i potpuno prazna. Ote mi se uzdah olakšanja ili razočaranja. Naiđoh na večni teret i prokletstvo svakog građanina bivšeg SSSR-a: mesto prebivališta i adresu: stan 28, ulica Čajkovskog 28, Nikolajev. Vidi, vidi. Ponovo broj 28, i to dva puta zaredom. Slike počeše da se nižu. Setio sam se da je moja kuća na uglu ulice Čajkovskog i Mlade garde, pored dvadeset osme osnovne škole (ponovo taj broj). Svega sam se setio, jasno i detaljno. Pred očima mi se pojavi nagorela topola ispod prozora, žrtva hemijskih eksperimenata malog komšije na spratu ispod mene. Klinac je zasipao drvo svakakvim đubretom. Setio sam se pijanke od pre pet godina u susednoj zgradi, kad je neko bahato objasnio susetki iz prizemlja šta može da radi sa sobomkad se požalila na buku. Ispostavilo se da je ona Jermenka, supruga lokalnog bosa. Čitava gomila crnoputastih Jermena je upala na zabavu, batinajući sve od reda. Iskobeljao sam se kroz prozorčić na sobici, zato što glavni prozor nije hteo da se otvori. Spustio sam se dole niz oluk. Jermeni su prestali da mlate okolo kad su shvatili da jedan pijanac probio kroz blokadu. Postignut je dogovor. Setio sam se razočaranja koje sam osetio kad sam nekoliko poznanika, pivopija ispred kioska, zamolio za pomoć. Niko se nije odazvao. Otrgao samse zapanjujuće živopisnimsećanjima. Znači da nisam čovek bez prošlosti. Ili su to samo slike, lišene uporišta u stvarnosti? Iz pasoša sam saznao potpuno nepotrebnu informaciju da sam „stekao pravo da besplatno privatizujem sledeći boravišni prostor", površina nije navedena, „na osnovu standardnog maksimuma od 24,3 m2“. To je bilo sve. Pažljivo sam vratio dokument u isti džep i pomno pregledao torbu. Koliko sećanja će probuditi crno-zelena putna torba sa latiničnimnatpisomFUJI? Nadamse da ću se bar nečeg setiti. Patent zatvarač se lako otvorio. Sklonio sam krpu koja je skrivala sadržinu i bacio pogled. Plastična kesa na vrhu je krila četkicu za zube, nekoliko jeftinih brijača i malu, mirišljavu bočicu kolonjske vode. Poredao samih po ležaju. U sledećoj kesi samnašao vuneni džemper, očigledno rukom ispleten. I njega sam stavio na ležaj. Još dva-tri minuta sam preturao po drugim kesama. Našao sam čist donji veš, potkošulje, čarape i tople košulje. Aha, evo nečeg što nije odeća. Mali mobilni telefon u kožnoj futroli sa antenom na izvlačenje. Pamćenje je odmah reagovalo. Moramda kupimkarticu, čimstignemu Moskvu. Pronašao sami punjač. I konačno, na samomdnu, pronađoh još jednu plastičnu kesu, punu nečega. Zapanjio sam se kad sam je otvorio. Obična plastična kesa s poluizbledelim,

neprepoznatljivim logoom bila je puna svežnjeva novčanica, poslaganih u dva reda. Američki dolari. Deset svežnjeva od po sto dolara, sve u svemu - sto hiljadarki. Automatskimpokretomsamzaključao vrata kupea. Bože moj, odakle mi ovo? Kako ću uspeti da predem granicu s toliko gotovine? Stotinak dolara u džepu carinika će mi verovatno obezbediti siguran prolaz. Senzacionalno otkriće nije potaklo nikakvo sećanje, ako se izuzme ono na skupoću moskovskih hotela. Vratio sam sve u torbu. Bio sam u stanju blagog šoka. Zatvorio sam je i gurnuo pod ležaj. Bilo mi je drago što pored načete imami drugu, neotvorenu bocu piva. Ne znam zašto, ali alkohol deluje izuzetno uspavljujuće na mene. Očekivao sam da ću dugo slušati kloparanje točkova. Zažmurio bih kad god bih naišao na povremene provale svetlosti. Glava bi me svaki put ubitačno zabolela. Ništa se nije dešavalo. Dokrajčio sam i drugo pivo. Prostro sam se po ležaju, preko ćebeta, odeven i izuzetno nervozan. Možda samse previše približio tabuiziranomdelu pamćenja’ Kako to da znam. Probudilo me je hladno zimsko sunce. Obasjalo me je kroz prozor. Voz je stajao. Čuo sam ravnodušni glas državnog službenika u hodniku: „Dobro jutro, ruska carina. Nosite li oružje, narkotike ili stranu valutu?" Odgovori nisu bili tako ravnodušni, ali je većina bila nerazgovetna. Čuo samkucanje. Ustao sami otvorio vrata. Carinik je bio zdepasti tip, crvena lica i mutnog pogleda. Obratio mi se na drugačiji način. Odustao je od rutinskih fraza. „Šta imate? Izvadite torbu." Pažljivo je ispitao kupe. Popeo se na merdevine i razgledao prostor za prtljag ispod tavanice. Konačno je usmerio pažnju na torbu, koja je mirno počivala ispod donjeg ležaja. Spustio samsuprotni ležaj i seo. Čutao sam. „Otvorite torbu, molimvas“, obratio mi se carinik. Izgleda da mogu da namirišu novac, snuždeno pomislih i pokorno otvorih torbu. Plastične kese su jedna po jedna, završile na ležaju. Kad je dohvatio kesu s novcem, carinik se ozari i refleksnimpokretomzalupi vrata kupea. „Vidi, vidi, vidi...“ Pripremio sam se za licemernu tiradu na temu dozvola. Bio sam spreman da poslušam slovo zakona. Carinski zakon se, kao i svaki drugi, sastojao od savršeno razumljivih reči, koje uzete zajedno gube svaki smisao. Slušaču, čitaču ako treba i konačno upitati: „Koliko?“ Umesto toga, rukomuma, posegnuh ka carinikovoj glavi. Dodirnuo samnjegov um i šapnuo: „Idi... Hajde. Ovde je sve u redu.“ Službenikove oči postadoše tupe i beslovesne, kao carinski propisi. „Tako je... želimvamsrećan put.“ Okrenuo se u mestu, otvorio vrata i isteturao napolje, bez reči. Poneo se kao poslušna drvena lutka, čije konce povlači vešti lutkar.