Maladi i druge price - Andrzej Sapkowski

Naslov originala Andrzej Sapkowski “MALADIE I INNE OPOWIADANIA” Copyright © 2012 by Andrzej Sapkowski Copyright © 2016 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Sadržaj Put s kojeg se ne vraća Muzikanti Tandaradei! U krateru od bombe Zlatno popodne Događaj u Misčif Kriku Španski krst Maladi

„Put s kojeg se ne vraća”, druga priča koju sam napisao, pojavio se 1988. godine u avgustovskom broju mesečnika „Fantastika” — dakle godinu i mesec dana nakon mog debija, „Vešca”, objavljenog u istoj „Fantastici”u decembru 1986. A trebalo bi da Vi — to jest poštovani p. t. 1 čitalac — znate da sam tada dobrih nekoliko godina pokušavao da stvorim roman fantastike, da sam vredno sastavljao njegove raznovrsne fragmente, konstruisao situacije, junake, scenarije isl. I odjednom su se dogodile dve važne stvari. Prva je bila neočekivano dobar prijem „Vešca” među čitaocima i obožavaocima. Druga je bila to što sam shvatio da je priče svakako moguće objaviti u „Fantastici”, ali romane poljskog autora koji debituje u tom žanru neće uzeti nijedan izdavač. Stoga je trebalo misliti trezveno i realistički. A kada je „Fantastika”izvršila blag pritisak na mladog a vrlo obećavajućeg debitanta, usrdno zamolivši mladog a vrlo obećavajućeg za drugu priču, mladi i vrlo obećavajući promisli „trezveno i realistički, nakon čega, ne premišljajućise dugo, bez trunke žala, skroji fragmente pripremljenog romana na dužinu priče. I tako nastade „Put...”. * * * Priča u početku ni na koji način nije bila i nije trebalo da bude povezana s ciklusom o vešcu Geraltu — i to iz prostog razloga što tada uopšte nisam planirao takav ciklus. Ni u najluđim snovima! Kasnije, kada je ciklus počeo da nastaje, nisam izbegao ono — i toponomastička podudaranja koja ukazuju na to da je posredi isti Never

Never Land. Ali i dalje sam se suzdržavao od potpuno jednoznačnih povezanosti — najbolji dokaz je taj da se bobolaci i vrani, humanoidi kojise pojavljuju u „Putu...”, uopšte ne nalaze u veščevom ciklusu, o njima — maltene — nema pomena. A na zamisao da je druitkinja Visena iz „Puta...” majka vešca Geralta došao sam prilično kasno. Trebalo je da to bude detalj koji „zapliće”fabulu i akciju priče „Nešto više”, kojom se završava fixup 2 „Mač sudbine” — i koji kopčom spaja dotadašnjih dvanaest priča posvećenih vešcu. Fabula je zahtevala taj detalj iz veščeve biografije koji objašnjava određene stvari, a meni je — priznaću iskreno i bez šale — bilo žao lepog imena Visena. A to ime sam, priznajem, iskopao, kao i mnoga druga, u „Staropoljskoj enciklopediji” Zigmunta Glogera. Visena se, dakle, vratila u ciklus postavši Geraltova mama, pomalo zla, alisimpatična mama koja se pojavljuje u veščevom životu upravo onda kada je to potrebno. Dajući mu — metaforički i doslovno — život po drugi put. Drugi protagonista „Puta...”, Korin, nije zaslužio tu sreću da se vrati. Imao je prilično obično ime — koje sam, kunem se, sam izmislio, nisam uopšte prepisao od K. S. Luisa;setio sam se Korina iz ciklusa „Narnija”(Konj i njegov dečak) po svršenom činu. Narnija je, priznajem, za mene bila previše detinjasta da bih se vraćao na nju i da bih se na preskok prisećao junaka. A za fabulu koja je glasno zahtevala veščevu majku, otac je bio poslovična deveta rupa na svirali. Veščev pedigre po ocu nije unosio ništa novo u priču i nikuda nije vodio. Prema tome, na ideju da bi upravo Korin iz„Puta...” mogao biti veščev otac uopšte nisam došao ja, već Maćej Parovski iz „Fantastike”, kojem je taj koncept veoma odgovarao kao uvod u seriju stripova u više svezaka o vešcu. Maćej Parovski, autor koncepcije i scenarija ovih stripova, voleo je „Put...”, govorio je o tome u više navrata, a stavio je tu priču i u antologiju „Sve veće muve” 1992. godine. Tako je Korin, junak „Puta...”, u stripu postao veščev otac. Scenarista Maćej Parovski ipak nije dozvolio Korinu da uživa u potomku. Preuzevši nešto lukavosti od adaptiranog autora, Parovski je likvidirao

Korina dan nakon opojne istrasne ljubavne noćis Visenom. Uostalom, koga zanima ko, šta, zbog čega i kako je bilo u stripu, neka sam pogleda tako što će pozajmiti već arhivske sveske od nekog kolekcionara. Onima koji to zaista učine moram da objasnim još nešto. Elem, ideju za vrana, humanoida velikih crvenih očiju, dala mi je korica knjige naučne fantastike koju sam video u berlinskoj knjižari, a na kojojse nalazio nekakav veliko- i crvenooki vanzemaljac. Ne sećam se naslova knjige, ali ju je van svake sumnje izdala kuća „Hajne ferlag”, slavna po umetničkoj i ukusnoj grafici na koricama svoje poznate fantastične serije. U pomenutom stripu je ilustrator, Boguslav Polh, dodao mojim crvenim očima na vranima gmizavsku figuru, fizionomiju, pa čak i zelenu krljušt. To je ipak njegova vlastita crtačka licentia poetica. Na kraju još nešto: kada se „Put...” pojavljivao u „Fantastici”, ovde već više puta evociran Maćej Parovski dozvolio je sebi određene uredničke korekture, ne konsultujućise o tome sa autorom — ko bise, na kraju krajeva, gnjavio s debitantom? Žrtva uredničke palice bili su pre svega izrazi koje nije dozvoljeno koristiti u fantaziju, jer „se u ono vreme nije tako govorilo”. U pričištampanoj u „Fantastici”primetio sam sa izvesnim čuđenjem da je „gordost” zamenila „aroganciju”, da je „inteligentan” postao „mudar”isl. Budući da tvrdo branim teoriju da se fantazi ne odvija ni u kakvom „onom vremenu”i da su besmisleni i arhaizacija jezika i bilo kakvo njegovo stilizovanje, u verziji koju ćete uskoro pročitati izbacio sam ispravke Parovskog, vratio sam se svom devičanskom mašinopisu. Imate, dakle, pred sobom verziju koju Anglosaksonci definišu kao unabridged. Vama prepuštam da ocenite da li je tekst time dobio ili izgubio.

Put s kojeg se ne vraća I Sedeći na Viseninom ramenu, ptica raznobojnog perja zakriča, zaleprša krilima, vinu se uz fijuk i polete u šikaru. Visena je zaustavila konja, osluškivala je malo, a zatim obazrivo krenula duž šumskog putića. Činilo se da muškarac spava. Sedeo je naslonjen leđima na stub nasred raskršća. S bliže udaljenosti Visena je videla da su mu oči otvorene. Još pre toga je primetila da je ranjen. Provizoran zavoj obmotan oko levog ramena i bicepsa bio je natopljen krvlju koja još nije stigla da potamni. — Zdravo, mladiću — odazva se ranjenik ispljunuvši dugu vlat trave. — Kuda si se uputio, ako sme da se pita? Viseni se nije dopalo to „mladić”. Zbaci kapuljaču s glave. — Sme da se pita — odgovori — ali red bi bio da se obrazloži radoznalost. — Oprostite mi — reče muškarac mršteći se. — Nosite mušku odeću. A što se tiče radoznalosti, ona je, dakako, opravdana. Ovo je neobično raskršće. Ovde mi se dogodila zanimljiva pustolovina. — Vidim — prekinu ga Visena gledajući u nepokretan, neprirodno uvrnut oblik, napola zatrpan slamom ne dalje od deset koraka od stuba. Muškarac požuri za njenim pogledom. Zatim im se pogledi sretoše. Visena, praveći se da sklanja kosu sa čela, dotaknu dijademu skrivenu ispod trake od zmijske kože. — A, da — reče spokojno ranjenik. — Tamo leži mrtvac. Imate oštro oko. Sigurno smatrate da sam razbojnik. Jesam li u pravu? — Nisi — reče Visena ne skidajući ruku s dijademe. — A... — zastenja muškarac. — Da. Pa... — Rana ti krvari. — Većina rana ima tu čudnu odliku — osmehnu se ranjenik. Imao je lepe zube. — Da li biste hteli da mi ukažete čast svojom pomoću?

Visena skoči s konja, udubivši pritom štiklom meku zemlju. — Zovem se Visena — kaza. — Nisam navikla nikome da ukazujem čast. Osim toga, ne podnosim kad mi se neko obraća u množini. Pozabaviću se tvojom ranom. Možeš li da ustaneš? — Mogu. A moram li? — Ne. — Visena — reče muškarac, podižući se lagano kako bi joj olakšao da odmota platno. — Lepo ime. Da li ti je neko već rekao, Visena, da imaš lepu kosu? Ta boja se zove bakarna, zar ne? — Ne. Riđa. — Aha. Kad završiš, nudim ti buket vučike, eno one što raste u jarku. A tokom operacije ću ti ispričati, eto tako, da ubijemo vreme, šta mi se dogodilo. Došao sam, zamisli, istim putem kao i ti. Vidim stoji stub na raskršću. Evo, baš ovaj. Uz stub privezana daska. To boli. — Većina rana ima tu čudnu odliku. — Visena otkinu poslednji sloj platna ne trudeći se da bude delikatna. — Istina, zaboravio sam. O čemu sam ono... Ah, da. Prilazim, gledam, na dasci natpis. Strašno iskrivljen, poznavao sam nekad streličara koji je umeo da išora na snegu lepša slova. Čitam... A šta to treba da bude, moja gospođice? Kakav je to kamen? Oh, dođavola. Ovo nisam očekivao. Visena polako pređe hematitom duž rane. Krvarenje je trenutno prestalo. Zatvorivši oči, oberučke uhvati muškarčevu ruku i snažno stegnu ivice ozlede. Odmakla je ruke — tkivo je sraslo, ostavivši zadebljanje i skerletnu prugu. Muškarac je ćutao, obazrivo je posmatrajući. Najzad pažljivo podiže ruku, ispravi je, protrlja ožiljak i odmahnu glavom. Zategnu okrvavljen komad košulje i gunj, ustade, podiže sa zemlje pojas s mačem, kesom i manjerkom koji se pripinjao kopčom u obliku zmajeve glave. — Da, to se zove imati sreće — reče, ne skidajući pogled s Visene. — Naleteo sam na isceliteljku usred prašume, na ušću Ine i Jaruge, gde je lakše naići na vukodlaka ili, još gore, na pijanog drvoseču. Kako ćemo s plaćanjem lečenja? Trenutno oskudujem s gotovinom. Da li je dovoljan buket vučike? Visena je ignorisala pitanje. Prišla je stubu i zabacila glavu — daska je bila zakucana u visini pogleda muškarca. — Ti koji naiđeš sa zapada — pročita naglas. — Pođeš li levo, vratićeš se. Pođeš li desno, vratićeš se. Pođeš li pravo, nećeš se vratiti. Gluposti. — Upravo sam to isto pomislio — složi se muškarac otresavši

nogavice od igličja. — Poznajem ovaj predeo. Pravo, to je istočno, ide se ka prevoju Klamat, na trgovački put. Zbog čega, navodno, ne možeš da se vratiš odatle? Ima lepih devojka željnih udaje? Jeftina rakija? Upražnjeno mesto gradonačelnika? — Ne držiš se teme, Korine. Muškarac zinu, začuđen do krajnjih granica. — Kako znaš da se zovem Korin? — Sam si mi maločas kazao. Pričaj dalje. — Jesam? — Muškarac je sumnjičavo pogleda. — Zaista? Pa, moguće... Gde sam ono stao? Aha. Čitam, dakle, i čudim se koji je to tikvan smislio ovaj natpis. Odjednom čujem neko mrmlja i gunđa iza mojih leđa. Osvrnem se — bakica, potpuno seda, pogrbljena, sa štapom, naravno. Pitam ljubazno šta joj je. Ona mumla: „Gladna sam, časni viteže, od svitanja nisam imala šta da čalabrcnem.” Pretpostavljam da bakica ima još minimum jedan zub. Potresao sam se kao ne znam šta, pa uzmem iz vreće zalogaj hleba i polovinu dimljene deverike koju sam dobio od ribolovaca na Jaruzi i dam starici. Ona seda, mljacka, kašljuca, pljuje koščice. Ja i dalje gledam ovaj čudan putokaz. Iznenada se baba odaziva: „Dobar si, viteže, spasao si me, nagrada te neće zaobići.” Hteo sam da joj kažem gde može da metne svoju nagradu, a baba veli: „Približi se, imam nešto da ti kažem na uvo, da ti otkrijem važnu tajnu, kako iz nesreće izbaviti mnogo dobrih ljudi, steći slavu i bogatstvo.” Visena uzdahnu i sede pored ranjenika. Sviđao joj se, visok, svetlokos, duguljastog lica i isturene brade. Nije smrdeo kao ostali muškarci koje je sretala. Oterala je nametljivu misao da se predugo vuče sama po šumama i putevima. Korin nastavi priču: — Ha, pomislim — reče — pruža se klasična prilika. Ako baba nema sklerozu, a ima sve daske u glavi, možda će i biti neke koristi od toga za bednog vojnika. Saginjem se, naprežem sluh kao neka budala. E, da nije bilo refleksa, dobio bih pravo u grkljan. Odskočim, krv mi šiklja iz ruke kao iz fontane u palati, a baba jurnu s nožem, urlajući, frkćući i pljujući. Još uvek nisam shvatao da je to ozbiljna stvar. Krenem u klinč kako bih je lišio nadmoći i osetim kako to nije nikakva starica. Grudi tvrde kao kamenje... Korin pogleda prema Viseni kako bi proverio da li je pocrvenela. Visena je slušala s prijatnim izrazom radoznalosti na licu. — O čemu sam ono... Aha. Mislio sam, obaliću je s nogu i razoružati, ali taman posla. Jaka kao ris. Osećam da će mi ubrzo iskliznuti njena

ruka s mačem. Šta je trebalo da uradim? Odgurnem je, cap za mač... Nabila se sama. Visena je sedela ćuteći, s rukom kraj čela, kao da je zamišljeno popravila zmijsku traku. — Visena? Govorim kako je bilo. Znam da je žena i glupo mi je, ali nek crknem ako je to bila normalna žena. Odmah nakon što je pala promenila se. Podmladila se. — Iluzija — reče Visena zamišljeno. — Šta? — Ništa. — Visena ustade i priđe lešu koji je ležao u paprati. — Samo pogledaj. — Korin stade pored nje. — Žena je kao statua u fontani palate. A bila je pogrbljena i izborana kao zadnjica stogodišnje krave. Nek me... — Korine — prekinu ga Visena — imaš li jake živce? — A? A kakve veze imaju moji živci s tim? Ali ako te to zanima, ne žalim se. Visena skinu traku sa čela. Dragulj u dijademi zasija mlečnim bleskom. Stala je iznad leša, ispružila ruke i zatvorila oči. Korin ju je posmatrao poluotvorenih usta. Visena je pognula glavu i šaputala nešto što nije razumeo. — Grealghane! — iznenada kriknu. Paprat naglo zašušta. Korin odskoči, izvukavši mač i ukipivši se u odbrambenom stavu. Leš zašume. — Grealghane! Govori! — Aaaaaaaa! — iz paprati poče da se razleže sve jači promukao vrisak. Trup se savio u polukrug, gotovo je levitirao, dodirujući zemlju leđima i vrhom glave. Vrisak utihnu, poče da se prekida, da prelazi u grleno klokotanje, isprekidane jauke i krike koji su postepeno dobijali na kadenci, ali potpuno nerazumljive. Korin oseti na leđima hladan mlaz znoja koji ga je dražio kao gusenica. Stiskajući pesnice kako bi zaustavio trnce na podlakticama, svom snagom volje borio se sa silnom željom da pobegne u dubinu šume. — Oggg... nnnn... nngammm — leš promrmlja, grebući noktima zemlju, grgoljeći krvave mehuriće koji su pucali na usnama. — Nam... eeeggg... — Govori! Iz pruženih Viseninih ruku pomaljao se mutan zrak svetlosti u kojem se vrtela i klupčala prašina. Iz paprati uvis prhnuše suvo lišće i vlati. Trup se zagrcnu, zamljacka i najednom progovori. Sasvim jasno.

— ... na raskršće šest milja od Ključa najkasnije u podne. Pooo... Poslao. Krugu. Dečaka. Spa... mmm... Aredio. Naredio. — Ko?! — Visena kriknu. — Ko je naredio? Govori! — Fffff... ggg... genal. Sve spise, pisma, amulete. Pr... stenje. — Govori! — ... revoja. Koščej. Ge... nal. Uzme pisma. Per... gamente. Doći će s maaaaaaaaa! Eeeeeeeee! Niiiiiiiii!!! Nerazgovetan glas zavibrira i rasplinu se u jeziv vrisak. Korin nije izdržao, baci mač, zatvori oči i pritisnu dlanove na uši. Stajao je tako sve dok nije osetio dodir na ramenu. Snažno zadrhta, čitavim telom, kao da ga je neko uhvatio za genitalije. — Gotovo je — reče Visena brišući znoj sa čela. — Pitala sam kakve imaš živce. — Kakav dan — prostenja Korin. Podiže mač i stavi ga u korice, trudeći se da ne gleda prema već nepokretnom telu. — Visena? — Molim? — Hajdemo odavde. Što dalje od ovog mesta. II Jahali su zajedno na Viseninom konju šumskim putem, obraslim i džombastim. Ona napred, u sedlu, Korin van sedla, pozadi, zagrlivši je oko struka. Visena je još odavno navikla da se nesputano raduje sitnim zadovoljstvima koje joj sudbina sporadično nudi, te je sa užitkom oslanjala leđa o muškarčeve grudi. Oboje su ćutali. — Visena — Korin se prvi odluči, nakon skoro sat vremena. — Reci. — Nisi samo isceliteljka. Iz Kruga si? — Da. — Sudeći po onoj... demonstraciji, majstor si? — Da. Korin pusti njen struk i pridrža se za obluk na sedlu. Visena se namršti od gneva. Očigledno to nije zapazio. — Visena? — Molim? — Jesi li razumela nešto od onoga što je ona... što je ono... govorilo? — Ne mnogo.

Ponovo su ćutali. Šarena ptica, prelećući iznad njih kroz lišće, glasno zakrešta. — Visena? — Korine, učini mi čast. — A? — Prestani da pričaš. Želim da razmislim. Put ih je vodio pravo dole, u klisuru, u korito plitkog potoka koji je lenjo promicao među stenama i crnim trupcima uz prodoran miris nane i koprive. Konj se klizao po kamenju pokrivenom glinom i muljem. Korin, da ne bi pao, ponovo uhvati Visenu za struk. Oterao je nametljivu misao da se dugo sam vuče po šumama i putevima. III Varoš je bila tipična, ušorena, prislonjena uz obronak planine, razvučena duž puta, slamena, drvena i prljava, šćućurena među krivim plotovima. Psi digoše larmu kad su putnici naišli. Visenin konj je spokojno šljapkao sredinom puta, ne obraćajući pažnju na besne džukele koje su pružale zapenjene njuške ka njegovim putištima. Isprva nikoga nisu videli. Onda su se iza plotova, s putića koji vode na gumna, pojavili meštani — prilazili su polako, bosi i natmureni. Nosili su vile, motke, mlatila. Jedan se sagnu i podiže kamen. Visena zaustavi konja i podiže ruku. Korin zapazi da u ruci drži mali zlatan nož u obliku srpa. — Ja sam isceliteljka — reče jasno i zvučno, mada ne baš glasno. Seljaci baciše oružje, počeše žagoriti, pogledaše jedni u druge. Bilo ih je sve više. Nekoliko bližih skinuše kape. — Kako se zove ovo selo? — Ključ — začu se iz gomile nakon malo tišine. — Ko vam je starešina? — Topin, cenjena gospo. Eno, ona koliba. Pre no što pođoše, kroz špalir zemljoradnika progura se žena s bebom u rukama. — Gospo... — zakuka, stidljivo dodirnuvši Visenina kolena. — Kćerka... Prosto gori u groznici... Visena skoči sa sedla, dodirnu glavu deteta i zatvori oči. — Sutra će biti zdrava. Ne umotavaj je tako toplo. — Hvala, milostiva... Do neba...

Topin, starešina varoši, već je bio u dvorištu i upravo se pitao šta da radi s vilama koje je držao u pripravnosti. Na kraju zgrnu njima kokošji izmet sa stepenica. — Oprostite — reče odloživši vile uza zid kolibe. — Gospo. I vi, milostivi. Neizvesna su danas vremena... Uđite, molim vas. Izvolite da se okrepite. Uđoše. Topinova žena, vukući dve slamenokose devojčice prilepljene za haljinu, posluži kajganu, hleb i kiselo mleko, posle čega nestade u komori. Visena je, za razliku od Korina, malo jela, sedela je smrknuta i tiha. Topin je kolutao očima, češao se po raznim mestima i pričao. — Neizvesna vremena. Neizvesna. Teško nama, milostivi. Mi gajimo ovce za runo, to runo je za prodaju, a danas nema trgovaca, pa tamanimo stada, runske ovce ubijamo kako bismo što u lonac metnuli. Nekada su trgovci dolazili u Amel po jašmu, po zeleni kamen, preko prevoja. Onamo su rudnici. Tamo vade jašmu. A kad su trgovci išli, onda su i runo uzimali, plaćali, razna dobra ostavljali. Nema danas trgovaca. Nema čak ni soli: što ubijemo, moramo za tri dana pojesti. — Zaobilaze vas karavani? Zbog čega? — Visena je svaki čas zamišljeno dodirivala traku na čelu. — Ma, zaobilaze — progunđa Topin. — Zatvoren je put do Amela, na prevoju se razbaškario koščej, neće živu dušu da pusti. Pa kako onda trgovci da idu tamo? U smrt? Korin obamre s kašikom obešenom u vazduhu. — Koščej? Šta je koščej? — A otkud ja znam. Koščej je, kažu, ljudožder. Navodno sedi na prevoju. — I ne pušta karavan? Torin se osvrnu po izbi. — Samo neke. Kažu, svoje. Svoje pušta. Visena se namršti. — Kako to... svoje? — Pa, svoje — promrmlja Topin i poblede. — Ljudima u Amelu je još gore nego nama. Nas će barem šuma malo nahraniti. A oni tamo čame na goloj steni i imaju samo to što im koščejevci prodaju za jašmu. Vele da ih na okrutan, razbojnički način primoravaju da za svaku robu plate. I šta oni iz Amela da rade? Pa neće jesti jašmu. — Koji „koščejevci”? Ljudi? — Ljudi i vrani, i ini. Banditi su to, gospo. Oni voze u Amel ono što

su nama uzeli, a tamo menjaju za jašmu i zeleni kamen. A nama silom uzimaju. Bivalo je da su po selima klali, silovali cure, a ako li im se ko suprotstavljao, ubijali su, spaljivali ljude. Banditi. Koščejevci. — Koliko ih je? — progovori Korin. — Ma, ko bi ih, milostivi gospodine, brojao. Brane se sela, drže se zajedno. Šta vredi kad noću nalete, potpale. Bolje je onda ponekad im dati šta žele. Jer kažu... Topin još više poblede, sav se zatrese. — Šta kažu, Topine? — Kažu da će koščej, ako ga razljute, ispuzati s prevoja i poći k nama, ka dolinama. Visena naglo ustade, izmenjenog lica. Korina prožeše žmarci. — Topine — reče čarobnica. — Gde je najbliža kovačnica? Moj konj je usput izgubio potkovicu. — Dalje iza varoši, pokraj šume. Onamo su kovačnica i konjušnica. — Dobro. Sada idi, priupitaj gde ima ko bolestan ili ranjen. — Najlepše vam hvala, milostiva gospo. — Visena — progovori Korin čim su se za Topinom zatvorila vrata. Druitkinja se osvrnu i pogleda u njega. — Tvom konju su sve potkovice u redu. Visena je ćutala. — Jašma je očito jaspis, a zeleni kamen je jadeit, po kojem su poznati rudnici u Amelu — nastavi Korin. — A do Amela se može stići samo preko Klamata, preko prevoja. Putem s kojeg se ne vraća. Šta je kazala pokojnica na raskršću? Zbog čega je htela da me ubije? Visena nije odgovorila. — Ništa ne govoriš? Nema veze. Ionako sve počinje lepo da se razjašnjava. Bakica s raskršća je čekala nekoga ko će se zaustaviti ispred glupog natpisa koji zabranjuje dalji marš na istok. To je bila prva provera: ume li došljak da čita. Zatim baba hoće još jednom da se uveri: ko će, ako ne dobri samarićanin iz Kruga druida, pomoći gladnoj starici u današnja vremena? Svako drugi bi joj, glavu dajem, uzeo još i štap. Prepredena baba dalje proverava, počinje da čavrlja o bednim ljudima u nesreći kojima je potrebna pomoć. Putnik, umesto da je počasti šutiranjem ili ružnom rečju, kao što bi to učinio prost, običan stanovnik ovih predela, napeto sluša. Tako je, misli baba, to je on. Druid ide da se raspravi s bandom koja kinji ovaj kraj. A pošto je van svake sumnje i nju samu ova banda poslala, poseže za nožem. Eh! Visena! Zar nisam natprosečno inteligentan?

Visena nije odgovorila. Stajala je glave okrenute prema prozoru. Videla je — poluprozračne opne od ribljih mehura nisu predstavljale prepreku za njen pogled — šarenu pticu koja sedi na višnjevom drvetu. — Visena? — Reci. — Šta je koščej? — Korine — oštro reče Visena okrenuvši se ka njemu. — Zašto se mešaš u tuđa posla? — Slušaj — Korina nimalo nije potresao njen ton. — Već sam umešan u tvoja, kako ti kažeš, posla. Ispalo je tako da su hteli da zakolju mene umesto tebe. — Slučajno. — Mislio sam da čarobnjaci ne veruju u slučajnosti, samo u magično privlačenje, splet događaja i tome slično. Zapamti, jašemo na jednom konju. Činjenica i metafora zajedno. Ukratko... nudim ti pomoć u misiji čiji cilj naslućujem. Odbijanje ću shvatiti kao znak arogancije. Rekli su mi da vi iz Kruga mnogo potcenjujete obične smrtnike. — To je laž. — Odlično — Korin se iskezi. — Stoga ne časimo časa. Hajdemo u kovačnicu. IV Mikula čvršće uhvati šipku kleštima i okrenu je na žaru. — Duvaj, Čope! Pomoćnik se okači na polugu meha. Njegovo bucmasto lice bleštalo je od znoja. Uprkos široko otvorenim vratima, u kovačnici je bilo nesnosno vruće. Mikula prebaci šipku na nakovanj i s nekoliko snažnih udaraca čekićem spljošti kraj. Kolar Radim se, sedeći na neobrađenom brezovom panju, takođe znojio. Raskopča ogrtač i izvuče košulju iz pantalona. — Lako je vama da pričate, Mikula — kaza. — Za vas tuča nije ništa novo. Svi znaju da niste čitavog života kovali u kovačnici. Priča se da ste nekada lupali glave, a ne čelik. — Pa onda treba da se radujete što imate takvog u selu — reče kovač. — Po drugi put vam kažem da se više neću klanjati onima do pojasa. Niti ću zarađivati za njih. Ako ne krenete sa mnom, počeću sam ili sa onima što imaju krv, a ne kvas, u žilama. Upašćemo u šumu,

izmlatićemo ih sve do jednog, kako na kojeg naletimo. Koliko ih je? Trideset? Možda ni toliko. A koliko ima sela s ove strane prevoja? Snažnih momaka? Duvaj, Čope! — Pa duvam! — Življe! Čekić je ritmično zvonio na nakovnju, gotovo melodično. Čop udari u meh. Radim išmrknu sline u ruku i obrisa dlan o sare. — Lako je vama da pričate — ponovi. — A koliko će ih krenuti iz Ključa? Kovač ispusti mač. Ćutao je. — Tako sam i mislio — reče kolar. — Niko neće krenuti. — Ključ je malo selo. Trebalo je da proverite u Porogu i u Kačanju. — Tako sam i proveravao. Kazao sam vam kako stoje stvari. Ljudi neće krenuti bez ratnika iz Majene. Neki ovako vele: „Kakvi, bre, vrani, bobolaci, njih možemo nataknuti na vile dok si reko keks, ali šta da činimo kad koščej krene na nas? Bežaćemo u šumu. A kolibe, imovina? Ne možemo to na leđima odneti.” A mi ne možemo ići protiv koščeja, znate to. — Otkud ja to da znam? Da li ga je neko video? — kovač kriknu. — Možda uopšte nema nikakvog koščeja! Možda samo žele da vama, kmetovima, uteraju strah u kosti! Da li ga je neko video? — Ne trtljajte, Mikula — Radim pognu glavu. — I sami znate da s trgovcima u odbranu nisu išle bilo kakve siledžije, onako okićene hladnim oružjem, pravi koljači. A je li se neko vratio s prevoja? Niko. Ne, Mikula. Kažem vam, treba čekati. Komes 3 iz Majene će pružiti pomoć, a onda će biti druga priča. Mikula odloži čekić i ponovo stavi šipku u ložište. — Neće doći vojska iz Majene — reče potmulo. — Gospoda su se međusobno potukla. Majena s Razvanom. — Zbog čega? — A ko bi pa shvatio zbog čega se velmože tuku?! Po meni, iz dosade, neotesani kreteni! — dreknu kovač. — Videli ste onoga, komesa! Zašto mi njemu, gadu, plaćamo danak? Zgrabi šipku iz žara tako da se raspršiše iskre i zavrte njome u vazduhu. Čop odskoči. Mikula dohvati mač i udari njime jednom, dvaput, triput. — Čim je komes oterao mog momka, poslao sam ga u tamošnji krug da traži pomoć. Kod druida. — Kod čarobnjaka? — upita kolar s nevericom. — Mikula?

— Kod njih. Ali momak se još nije vratio. Radim odmahnu glavom, ustade i povuče pantalone. — Ne znam, Mikula, ne znam. Ne ide mi to u glavu. Ali ionako se svodi na isto. Treba čekati. Završavajte posao, zajedno idu, treba da... Pred kovačnicom u dvorištu zarza konj. Kovač obamre sa čekićem podignutim iznad nakovnja. Kolar zaškripa zubima i poblede. Mikula primeti da mu se tresu ruke, mahinalno ih protrlja o kožnu kecelju. Nije pomoglo. Proguta pljuvačku i krenu ka izlazu na kojem su se jasno ocrtavale siluete jahača. Radim i Čop pođoše za njim, vrlo blizu iza njega. Izlazeći, kovač osloni šipku na stub kraj vrata. Video je šestoricu, sve na konjima, u aketonima okovanim železnim pločicama, verižnjačama, s kožnim šlemovima sa čeličnim štitnicima za nos koji pravom linijom metala prolaze između ogromnih tamnocrvenih očiju raširenih preko polovine lica. Nepomično su sedeli na konjima, nekako nemarno. Mikula, prelazeći pogledom od jednog do drugog, ugleda njihovo oružje — kratka koplja širokog sečiva. Mačeve sa čudnovato iskovanim branikom. Nadžaci. Zubate gizarme. Dvojica su stajala naspram ulaza u kovačnicu. Visok vran na sivcu prekrivenom zelenom ašom, sa znakom sunca na šlemu. I drugi... — Majko mila — Čop šapnu iza kovačevih leđa. I zašmrca. Drugi jahač je bio čovek. Na sebi je imao tamnozeleni vranski plašt, ali ispod kljunastog šlema gledale su ih blede, plave — ne crvene — oči. U tim očima krilo se toliko hladne, ravnodušne okrutnosti da je Mikulu prožeo strah, hladnoćom mu prodirući u utrobu, omamljujući ga, silazeći mu u žmarcima do zadnjice. I dalje je bilo tiho. Kovač je slušao zujanje muva koje su se skupljale nad gomilom đubriva iza plota. Čovek s kljunastim šlemom prvi progovori. — Ko je od vas kovač? Pitanje je bilo besmisleno, Mikulina kožna kecelja i izgled odavali su ga na prvi pogled. Kovač je ćutao. Uhvati pogledom kratak gest koji je bledooki uputio jednom vranu. Vran se sagnu na sedlu i mahnu nalevo gizarmom koju je držao na polovini drške. Mikula se zgrči, nagonski sakrivši glavu rukama. Međutim, udarac nije bio namenjen njemu. Sečivo pogodi Čopa u vrat i useče se iskosa, duboko, smrskavši mu ključnu kost i pršljene. Momak tresnu leđima o zid kovačnice, saplete se o stub kraj vrata i odmah pade na zemlju. — Pitao sam — podseti ih čovek s kljunastim šlemom, ne skidajući pogled s Mikule. Rukom u rukavici dodirivao je sekiru obešenu o sedlo.

Dva vrana koja su stajala najdalje kresala su vatru, palila katranske lučeve i delila ih drugima. Spokojno, bez žurbe, nogu pred nogu, okruživali su kovačnicu, prislanjali baklje uz strehu. Radim nije izdržao. Rukama zakloni lice, zarida i krenu pravo ispred sebe, između dva konja. Kada se izravna s visokim vranom, ovaj mu iz zamaha zabi koplje u stomak. Kolar zaurla, pade, dvaput se zgrči i ispravi noge. Ostade nepokretan. — I šta sad, Mikula, ili kako već? — reče bledooki. — Ostao si sam. I šta ti je to trebalo? Da podbunjuješ ljude, da tamo negde šalješ po pomoć? Mislio si da nećemo saznati? Glup si. Po selima ima i onih koji potkazuju samo da bi nam se dopali. Streha na kovačnici je treštala, jaukala, iz nje je kuljao prljav žućkast dim, a na kraju huknu, zagrme u plamenu, razbaca iskre i štucnu silan užaren dah. — Uhvatili smo tvog pomoćnika, propevao je kuda si ga poslao. A čekamo i onog što treba da dođe iz Majene — nastavi čovek s kljunastim šlemom. — Tako je, Mikula. Gurnuo si svoj šugav nos tamo gde nije trebalo. Zbog toga će te ubrzo snaći ozbiljna neprijatnost. Mislim da bi valjalo da te nabijemo na kolac. Ima li ovde u gazdinstvu nekakav pristojan kolac? Ili još bolje: obesićemo te za noge na vrata ambara i odraćemo ti kožu kao jegulji. — Dobro, dosta priče — kaza visoki vran sa suncem na šlemu bacivši svoju baklju na otvorena vrata kovačnice. — Ubrzo će se ovamo sjatiti čitavo selo. Hajde da hitro završimo s njim, uzmemo konje iz konjušnice i odemo. Otkud kod vas ljudi ta ljubav prema torturi, prema mučenju? Pritom nepotrebnom? Hajde, završavaj s njim. Bledooki ne okrenu glavu ka vranu. Pognu se u sedlu i nasrnu konjem na kovača. — Ulazi — reče. U njegovim bledim očima tinjala je radost ubice. — Unutra. Nemam vremena da te oderem kako treba. Ali barem mogu da te ispržim. Mikula načini korak unazad. Na leđima oseti žar zapaljene kovačnice koja je hučala dok su grede padale s tavanice. Još jedan korak. Saplete se o Čopovo telo i o šipku koju je momak oborio dok je padao. Šipka. Kovač se munjevito sagnu, zgrabi teško gvožđe i, ne dižući se, odozdo, svom snagom koju je bes u njemu oslobodio, gurnu šipku pravo bledookom u grudi. Dletasto iskovana oštrica probi verižnjaču.

Mikula nije čekao da čovek padne s konja. Jurnu napred, ukoso preko dvorišta. Iza njega dreka, tutnjanje. Dočepa se drvare, prstima se uhvati za levču naslonjenu na zid i iz istih stopa, iz poluokreta, naslepo, udari. Udarac pogodi pravo u njušku sivca sa zelenom ašom. Konj se prope i obori vrana sa suncem na šlemu u prašinu u dvorištu. Mikula se pognu, kratko koplje se zabi u zid drvare i zatrese se. Drugi vran izvuče mač i podbode konja umakavši pred levčom što je fijukala. Sledeća trojica su jurišala, urlajući, vitlajući oružjem. Mikula zastenja i jako se zavrte s motkom u rukama. Pogodi nešto, ponovo konja, on zarza i zaplesa na zadnjim nogama. Vran se održa u sedlu. Iznad plota, iz pravca šume, prelete konj ispružen u skoku i sudari se sa sivcem sa zelenom ašom. Sivac se uplaši i trgnu vođice, obalivši visokog vrana koji se upinjao da ga uzjaše. Ne verujući sopstvenim očima, Mikula zapazi da se novi jahač razdvaja — na kepeca s kapuljačom nagnutog nad konjskim vratom i na svetlokosog muškarca s mačem iza njega. Duga uska oštrica mača opisa dva polukruga, dve munje. Počisti dvojicu vrana sa sedala, te tresnuše na zemlju u oblaku prašine. Treći, sateran čak do drvare, okrenu se ka čudnom paru i dobi mačem ispod brade, tik iznad čeličnog prsnika. Oštrica mača zasija, izvirivši na trenutak iz vrata. Svetlokosi skliznu s konja i pretrča preko dvorišta, te odseče visokog vrana od njegovog pastuva. Vran dobi mačem. Peti vran se vrzmao na sredini dvorišta, pokušavajući da smiri uznemirenog konja koji je nasrtao na zapaljenu kovačnicu. Gledao je unaokolo uzdignutog nadžaka, kolebao se. Konačno urliknu, udari konja mamuzama i jurnu na kepeca prilepljenog uz konjsku grivu. Mikula primeti kako malac zabacuje kapuljaču i skida traku sa čela, shvatio je koliko se prevario. Devojka protrese riđu grivu kose i nejasno kriknu ispruživši ruku ka vranu u trku. Iz njenih prstiju šiknu tanak mlaz svetlosti sjajne kao živa. Vran izlete iz sedla, opisa polukrug u vazduhu i pade na pesak. Odeća mu se dimila. Konj je, udarajući u zemlju sa sva četiri kopita, rzao i tresao glavom. Visoki vran sa suncem na šlemu polako se povlačio pred svetlokosim prema zapaljenoj kovačnici, pogrbljen, pružajući obe ruke — u desnoj mač — ispred sebe. Svetlokosi priskoči, oštrice se sudariše jedanput, drugi put. Vranov mač polete u stranu, a on, s glavom napred, obesi se na oštrici koja ga je probola. Svetlokosi uzmače, trgnu ruku i iščupa sečivo mača. Vran pade na kolena, pognu se i zari lice u zemlju. Jahač izbačen iz sedla riđokosinom munjom podiže se na sve četiri,

pipkao je unaokolo tražeći oružje. Mikula se prenu iz začuđenosti, načini dva koraka, podiže levču i pusti je na vrat obaljenog vrana. Kost krcnu. — Nije bilo potrebe — začu tik pored sebe. Devojka u muškoj odeći bila je pegava i zelenooka. Na čelu joj je bleštao čudan dragulj. — Nije bilo potrebe — ponovi. — Milostiva — kovač zamucnu, držeći svoju motku kao gardista helebardu. — Kovačnica... Spalili su je. Momka su ubili, iskasapili. I Radima. Iskasapili su ih, razbojnici. Gospo... Svetlokosi nogom okrenu telo visokog vrana, osmotri ga, a potom priđe vraćajući mač. — Pa, Visena — kaza. — Sada sam se dobrano umešao. Jedino me brine da li sam bar pobio one koje je trebalo. — Ti si kovač Mikula? — upita Visena zabacujući glavu. — Ja sam. A vi ste iz Druidskog kruga, milostiva? Iz Majene? Visena nije odgovorila. Posmatrala je rub šume i gomilu ljudi koja se trkom približavala. — To su naši — kovač reče. — Iz Ključa. V — U’vatili smo trojicu! — grmeo je crnobradi vođa grupe iz Poroga treskajući uspravno nasađenom kosom. — Trojicu, Mikula! Dojurili su za devojkama na polja i onamo smo ih... Jedan je jedva uspeo da umakne, dočepao se konja, kučkin sin! Njegovi ljudi, okupljeni na poljani unutar kruga ognjišta koja su obeležavala crnilo noćnog neba tačkicama letećih iskrica, kričali su, brujali, vitlali oružjem. Mikula podiže ruku i utiša ih, želeći da sasluša ostale izveštaje. — Sinoć su četvorica doletela kod nas — reče stari starešina iz Kačana, žgoljav kao motka. — Po mene. Mora da je neko cinkario da sam se pogodio s vama, kovaču. Uspeo sam da se popnem na tavan u ambaru, Uvukao sam merdevine, vile u ruke. „Dođite”, zovem, „kurvini sinovi, deder, koji će?”, vičem. Uzeli da pale ambar, već je svršeno sa mnom, no ljudi nisu izdržali, krenu u gomili na njih. Ovi na konje, probiju se. Palo je nekoliko naših, ali smo jednog počistili sa sedla. — Živ li je? — upita Mikula. — Javio sam vam da uzmete jednog

živog. — Eeee — brecnu se motkasti. — Nismo stigli. Uzeše žene vruću vodu, dotrčaše prve... — Uvek sam govorio da su u Kačanju žene vruće — progunđa kovač češući se po vratu. — A taj što je cinkario? — Našli smo ga — kratko reče mršavko ne ulazeći u detalje. — Dobro. A sada slušajte, ljudi. Već znamo gde se oni nalaze. Imaju jame u steni na podgorju, kraj ovčarskih koliba. Onamo su se banditi zavukli i tamo ćemo ih se dočepati. Stavićemo na kola seno, suvarke, isteraćemo ih dimom kao jazavce. Put ćemo zakrčiti pregradom, neće umaći. Tako sam odlučio sa evo ovim vitezom po imenu Korin. A ni meni, kao što znate, nije prvi put da se borim. Išao sam na vrane za vreme rata s vojvodom Grozimom, pre no što sam se naselio u Ključu. Iz mase se ponovo razlegoše bojni uzvici, ali brzo utihnuše prigušeni recima koje su u prvi mah izgovarane tiho, nesigurno. Zatim sve glasnije. Najzad zavlada tišina. Visena se pomoli iza Mikulinih leđa i stade kraj kovača. Nije mu bila ni do ramena. Svetina stade žamoriti. Mikula ponovo podiže ruke. — Došlo je vreme — povika — kada više nema razloga da se krije u tajnosti da sam poslao po pomoć kod druida iz Kruga kada je komes iz Majene odbio da nam pomogne. Za mene nije ništa novo što mnogi od vas krivo na to gledaju. Svetina lagano utihnu, ali se i dalje komešala, brundala. — Ovo je gospa Visena — reče Mikula polako. — Iz majenskog Kruga. Na prvi poziv nam je pritrčala u pomoć. Oni iz Ključa je već znaju, tamo je lečila ljude, iscelivala ih svojom moći. Da, ljudi. Mala je ona gospa, ali moć joj je velika. Nama je ta moć nepojmljiva i strašna, ali ipak će nam koristiti kao pomoć! Visena nije progovorila ni reč, nije se oglasila niti učinila bilo kakav gest prema okupljenima. Ali skrivena moć te male pegave čarobnice bila je neverovatna. Korin začuđeno oseti da ga ispunjava čudan zanos, da bojazan od tog nečeg što se krije na prevoju, bojazan od nepoznatog nestaje, raspršava se, prestaje da postoji, postaje nevažna, onoliko dugo koliko blešti svetlucav dragulj na Viseninom čelu. — Eto, vidite — Mikula nastavi — da će se i za tog koščeja naći rešenje. Ne idemo sami, ne bez oružja. Ali najpre moramo da potučemo one bandite! — Mikula je u pravu! — dreknu bradonja iz Poroga. — Šta čekamo, s magijom ili bez nje? Na prevoj, ljudi! Za propast koščeja!

Masa povika uglas, plamen ognjišta blesnu na oštricama uzdignutih kosa, kopalja, sekira i vila. Korin se probi kroz gomilu, povuče se do šume, pronađe kotao okačen iznad vatre, zdelu i kašiku. Sastruga s dna kotla ostatke zagorele kaše sa čvarcima. Seo je i prislonio zdelu na kolena. Jeo je polako, pljujući ljuske ječma. Uskoro je osetio nečije prisustvo. — Sedi, Visena — kaza punih usta. Nastavio je da jede pogledajući u njen profil, napola prekriven kaskadom kose koja se crvenela kao krv u odsjaju vatre. Visena je ćutala zagledana u plamen. — Hej, Visena, zašto sedimo kao dve sove? — Korin odloži zdelu. — Ja ovako ne mogu, odmah mi bude tužno i hladno. Gde su sakrili tu rakiještinu? Maločas je tu stajao vrč, vrag ga odneo. Mračno je kao u... Druitkinja se okrenu k njemu. Oči su joj sijale čudnim zelenkastim bleskom. Korin zaćuta. — Dobro. Stvari ovako stoje — reče ubrzo i otkašlja. — Ja sam lopov. Najamnik. Razbojnik. Umešao sam se jer volim tuču, svejedno mi je s kim se bijem. Znam koja je cena jaspisa, jadeita i drugog kamenja koje se još može naći u rudnicima Amela. Želim da se obogatim. Baš me briga koliko će ovih ljudi sutra umreti. Šta još želiš da znaš? Sam ću reći, bespotrebno koristiš tu đinđuvu sakrivenu ispod zmijske kožice. Nemam nameru ništa da krijem. U pravu si, ne ide ni uz tebe ni uz tvoju plemenitu misiju. To je sve. Laku noć. Idem da spavam. Nije ustao uprkos izgovorenom. Samo dohvati štap i nekoliko puta bočnu upaljene ugarke. — Korine — tiho reče Visena. — Da? — Nemoj da ideš. Korin spusti glavu. Iz brezove cepanice u vatri kuljali su plavičasti gejziri varnica. Pogledao ju je, ali nije mogao da podnese prizor strahovito bleštavih očiju. Okrenu glavu prema vatri. — Nemoj previše očekivati od sebe — reče Visena ogrnuvši se plaštom. — Tako je to, ono što nije prirodno budi strah. I odbojnost. — Visena. — Ne prekidaj me. Tako je, Korine, ljudima je potrebna naša pomoć, zahvalni su na njoj, često čak iskreno, ali gnušaju nas se, boje nas se, ne gledaju nas u oči, pljuju nas iza leda. Mudriji, kao ti, manje su iskreni. Nisi izuzetak, Korine. Već sam od mnogo njih čula kako nisu dovoljno dostojni da sede sa mnom uz istu vatru. A dešava se da je baš nama

potrebna pomoć tih... normalnih. Ili njihovo društvo. Korin je ćutao. — Znam — Visena nastavi — da bi bilo lakše kad bih imala sedu bradu do pojasa i kukast nos. Tada odbojnost prema meni ne bi izazvala tu zbrku u tvojoj glavi. Da, Korine, odbojnost. Ova đinđuva koju nosim na čelu kalcedon je... U velikoj meri sam njemu zahvalna za svoje magijske sposobnosti. U pravu si, pomoću kalcedona uspevam da čitam najjasnije misli. Tvoje su čak isuviše jasne. Nemoj tražiti da mi zbog toga bude prijatnije. Ja sam čarobnica, veštica, ali osim toga, ja sam žena. Došla sam ovamo jer sam htela da spavam s tobom. — Visena... — Ne. Sada više neću. Sedeli su ćutke. Šarena ptica u dubini šume, u tami na grani drveta, oseti strah. U šumi su bile sove. — Malo si preterala — Korin konačno progovori — s tom odbojnošću. Priznajem, ipak, da u meni budiš nešto u vidu... nemira. Nisi smela da dozvoliš da gledam ono onda, na raskršću. Onaj leš, znaš? — Korine — reče čarobnica spokojno. — Kada si vranu kod kovačnice zabio mač u grlo, ja umalo da povratim na konjsku grivu. Imala sam poteškoće da se održim na sedlu. Ali okanimo se naših užih specijalnosti. Hajde da završimo razgovor koji ne vodi nikuda. — Hajde, Visena. Čarobnica se čvršće obavi plaštom. Korin ubaci u vatru nekoliko cepki. — Korine? — Da? — Želela bih da prestane da ti bude svejedno koliko ljudi će sutra umreti. Ljudi i... I drugih. Računam na tvoju pomoć. — Pomoći ću ti. — To još nije sve. Ostaje pitanje prevoja. Moram da otvorim put kroz Klamat. Korin užarenim krajem štapa pokaza druga ognjišta i ljude smeštene kraj njih, uspavane ili udubljene u tihe razgovore. — Uz našu izvanrednu vojsku — reče on — ne bi trebalo da imamo problema s tim. — Naša vojska će zbrisati kućama onog trenutka kad prestanem da je opijam čarima — Visena se tugaljivo osmehnu. — A ja ih neću opijati. Ne želim da neko od njih umre u borbi za tuđu stvar. A koščej nije njihova stvar, već stvar Kruga. Moram sama da idem na prevoj.

— Ne. Sama nećeš ići — reče Korin. — Poći ćemo tamo zajedno. Ja sam, Visena, od detinjstva znao kada treba bežati, a kad je prerano. To znanje sam usavršio tokom godina prakse i, zahvaljujući tome, sada važim za hrabrog. Nemam nameru da narušavam svoj ugled. Ne moraš da me začaraš. Najpre ćemo videti kako taj koščej izgleda. Uzgred, po tvom mišljenju, šta je taj koščej? Visena pognu glavu. — Plašim se — šapnu — da je to smrt. VI Nisu dali da ih iznenade u pećinama. Čekali su na sedlima, nepomični, uspravljeni, zagledani u redove naoružanih seljaka koji su izlazili iz šume. Vetar ih je, trzajući im kapute, činio sličnim omršavelim grabljivicama iskrzanog perja, užasnim grabljivicama koje bude poštovanje i strah. — Osamnaest ih je — Korin izbroja stojeći u stremenima. — Svi su na konjima. Šest rezervnih konja. Jedna kola. Mikula! Kovač brzo prestroji svoj odred. Naoružani kočevima i kopljima, ljudi kleknuše kod ruba šipražja zabivši zadnje strane oružja u zemlju. Strelci izabraše položaje iza drveća. Ostali se povukoše u gustiš. Jedan jahač krenu ka njima, približi se. Zaustavi konja, podiže ruku iznad glave i nešto kriknu. — Nameštaljka — progunđa Mikula. — Poznajem ih, kurvini sinovi. — Uverićemo se — reče Korin skočivši sa sedla. — Hajde. Polako su prišli jahaču, u paru. Ubrzo Korin primeti da Visena ide iza njih. Jahač je bio bobolak. — Biću kratak — povika, ne sjahavši s konja. Njegove male bleštave okice treperile su napola skrivene krznom kojim mu je bilo obraslo lice. — Ja sam trenutni vođa grupe koju tamo vidite. Devet bobolaka, petoro ljudi, tri vrana, jedan vilenjak. Ostali su mrtvi. Došlo je do nesporazuma među nama. Naš bivši vođa, čije su nas zamisli ovamo danas dovele, nalazi se onamo u pećini, vezan. Radite s njim šta hoćete. Mi hoćemo da odemo. — Zaista je bio kratak — frknu Mikula. — Vi hoćete da odete. A mi hoćemo da vam iščupamo creva. Šta kažeš na to? Bobolak sevnu špicastim zubima ispravivši u sedlu svoju malu

figuru. — Misliš da pregovaram iz straha od vas, od vaše bande seronja u stamenim opancima? Molim lepo, ako želite, preći ćemo vam preko trbuha. To nam je zanat, seljače. Znam šta rizikujemo. Čak i ako deo padne, ostali će preći. Takav je život. — Kola neće preći — Korin procedi. — Takav je život. — Računali smo tako. — Šta je na kolima? Bobolak pljunu preko desnog ramena. — Dvadesetina onoga što je ostalo u pećini. I da pojasnim: ako nam naredite da ostavimo kola, nećemo pristati na to. Ukoliko moramo da izađemo iz ove ludorije bez koristi, onda ćemo to radije učiniti svesni da nije bilo bez borbe. I, kako ćemo? Ako ćemo se tući, onda bih radije da to bude zorom, pre no što sunce pripeče. — Hrabar si — kaza Mikula. — Svi su takvi u mojoj porodici. — Pustićemo vas ako odložite oružje. Bobolak ponovo pljunu, za pramenu preko levog ramena. — Nema ništa od toga — kratko zareža. — To te boli — Korin se zasmeja. — Bez oružja ste smeće. — A šta si ti bez oružja? — upita kepec bez emocija. — Kraljević? Pa, vidim da pomalo ličiš. Misliš da sam šlep? — Ako vam ostavimo oružje, vratićete se sutra — polako reče Mikula. — Barem po ono što je ostalo u pećini, kao što sam kažeš. Po još veću korist. Bobolak se isceri. — Imali smo takvu zamisao. Ali odustali smo od nje posle kratke rasprave. — Veoma pametno — iznenada reče Visena pomolivši se ispred Korina i stavši ispred jahača. — Veoma je pametno što ste odustali, Kele. Korinu se učini da se vetar odjednom podigao, zafijukao među stenama i travom, doneo hladnoću. Visena nastavi da govori izmenjenim, metalnim glasom: — Svako od vas ko pokuša da se vrati ovamo, umreće. Vidim to i proričem. Smesta odlazite odavde. Smesta. Odmah. Umreće svako ko pokuša da se vrati. Bobolak se nagnu i pogleda u čarobnicu iza konjskog vrata. Nije bio mlad — krzno mu je sad bilo gotovo pepeljasto, išarano belim

pramenovima. — To si ti?! Tako sam i mislio. Drago mi je da... Dosta s tim. Kazao sam da nemam nameru da se vratim ovamo. Priključili smo se Fregenalu radi zarade. To je svršeno. Sada za vratom imamo Krug i čitava sela, a Fregenal je počeo da bulazni o vladanju svetom. Dosta nam je i njega i onog strašila s prevoja. Trgnu uzde i okrenu konja. — Zašto ja to govorim? Odlazimo. Svako dobro. Niko mu nije odgovorio. Bobolak se pokoleba, pogleda na rub šume i osvrnu se ka nepomičnom redu svojih jahača. Opet se nagnu u sedlu i pogleda Visenu u oči. — Bio sam protiv napada na tebe — kaza. — Sad vidim da sam bio u pravu. Ako ti kažem da je koščej smrt, svejedno ćeš otići na prevoj, zar ne? — Tako je. Kel se ispravi, dreknu na konja i zagalopira ka svojima. Konji su ubrzo, obrazujući kolonu i okružujući kola, krenuli ka putu. Mikula je već bio kod svojih, deklamovao, smirivao bradonju iz Poroga i ostale žedne krvi i osvete. Korin i Visena su ćutke posmatrali odred dok je prolazio kraj njih. Oni su jahali polako, gledajući ispred sebe, demonstrirajući staloženost i hladan prezir. Jedino Kel, prolazeći pored njih, lagano podiže ruku u znak pozdrava, zagledajući Visenu sa čudnom grimasom na licu. Zatim naglo cimnu konja, pojuri na čelo kolone i nestade među drvećem. VII Prvi leš ležao je kraj samog ulaza u špilje, zgnječen, nabijen između džakova sa ovasom i gomile suvih grančica. Hodnik se račvao, a odmah iza račvanja ležala su dva naredna — jedan gotovo sasvim obezglavljen udarcem močuge ili sekire, drugi pokriven skorenom krvlju iz brojnih rana. Svi su bili ljudi. Visena skinu traku sa čela. Iz dijademe je zračio blesak sjajniji od svetlosti baklje, osvetljavajući mračnu unutrašnjost jame. Hodnik ih je vodio u veću špilju. Korin sasvim tiho zazvižda kroz zube. Uz zidove su stajali škrinje, džakovi i burad, uzdizale su se gomile konjske opreme, bela vunena odeća, oružje, oruđe. Nekoliko škrinja bilo je razbijeno i prazno. Druge su bile pune. Prolazeći tuda, Korin je video mat zelene

grudvice jaspisa, tamne komade jadeita, ahat, opal, hrizopras i drugo kamenje koje nije poznavao. Na kamenoj podlozi koja se ponegde iskrila od razbacanih zlatnih tačkica, srebrnih i bakarnih moneta, ležale su, neuredno zavrljačene, hrpe krzna — dabrova, risova, lisica, kuna. Ne zaustavljajući se ni na trenutak, Visena se uputi ka sledećoj šupljini, znatno manjoj, mračnijoj. Korin požuri za njom. — Ovde sam — progovori mračan, nejasan oblik s gomile rita i koža koje su pokrivale zemlju. Približiše se. Svezani čovek je bio nizak, ćelav, debeo. Ogromna masnica pokrivala mu je polovinu lica. Visena dotače dijademu, kalcedon na sekund blesnu sjajnijim svetlom. — To nije potrebno — reče svezani. — Znam te. Zaboravio sam kako se zoveš. Znam šta imaš na čelu. Rekao sam da to nije potrebno. Napali su me dok sam spavao, uzeli su mi prsten, uništili su čarobni štapić. Nemoćan sam. — Fregenale — reče Visena. — Promenio si se. — Visena — progunđa debeljko. — Setio sam se. Mislio sam da će naići muškarac, zbog toga sam poslao Manisu. Moja Manisa bi izašla na kraj s muškarcem. — Nije izašla na kraj — pohvali se Korin gledajući unaokolo. — Mada pokojnici treba odati priznanje. Trudila se koliko je mogla. — Šteta. Visena se osvrnu po pećini i sigurnim korakom se uputi prema ćošku, vrhom čizme okrenu kamen i iz rupe ispod njega izvuče glineni lončić vezan namašćenom kožom. Raseče remen svojim zlatnim srpom i izvuče svitak pergamenta. Fregenal ju je zlokobno posmatrao. — Vidi-vidi — reče glasom koji je drhtao od zlobe. — Kakav talenat, čestitam. Umemo da pronađemo sakrivene stvari. Šta još umemo? Da vračamo pomoću ovčijih iznutrica? Da lečimo gasove kod junica? Ne obraćajući pažnju na njega, Visena pregleda hartiju po hartiju. — Zanimljivo — reče ona ubrzo. — Pre jedanaest godina, kad su te isterali iz Kruga, nestale su neke stranice iz Zabranjenih knjiga. Dobro je da su pronađene i to obogaćene komentarom. A i odvažio si se da upotrebiš Dvostruki krst Alzura, gle-gle. Ne bih rekla da si zaboravio kako je Alzur završio. Nekoliko njegovih stvorova isto tako tumara po svetu, uključujući i onog poslednjeg: stonogu koja ga je izmasakrirala i uništila pola Maribora pre nego što je pobegla u šume na Zarečju. — Složila je nekoliko pergamenata na četiri dela i stavila ih u džep

nabranog rukava na kaftanu. Odmota sledeće. — Aha — reče mršteći čelo. — Šablon drvokorenja, neznatno izmenjen. A ovde je trougao i trouglje, metod za izazivanje serije mutacija i ogromno povećanje mase tela. A šta ti je poslužilo kao izlazno stvorenje, Fregenale? Šta je to? Izgleda kao običan pauk. Fregenale, ovde nešto nedostaje. Nadam se da znaš o čemu govorim. — Drago mi je da si primetila — čarobnjak se iskrivi. — Kažeš, običan pauk? Kada taj običan pauk izađe s prevoja, svet će zanemeti od straha. Na trenutak. A zatim će početi da vrišti. — Dobro, dobro. Gde su zaklinjalice koje ovde nedostaju? — Nigde. Nisam želeo da dospeju u pogrešne ruke. Pogotovo vaše. Znam da svi iz Kruga maštaju o vlasti kakvu mogu imati zahvaljujući njima, ali ništa od toga. Nikad nećete uspeti ništa da stvorite, čak ni upola tako strašno kao što je moj koščej. — Čini mi se da su te tukli po glavi, Fregenale — reče Visena spokojno. — Tome treba pripisati i to što još uvek nisi povratio sposobnost mišljenja. Ko ovde govori o stvaranju? Tvog stvora treba uništiti, istrebiti. Na jednostavan način, preokrećući vezivnu zaklinjalicu, to jest efektom ogledala. Očigledno je vezivna zaklinjalica bila usklađena s tvojim čarobnim štapićem, pa treba da je preštimujem na svoj kalcedon. — Ima mnogo tog „treba” — zabrekta debeljko. — Možeš tu da sediš i govoriš kako „treba” do sudnjeg dana, moja prepametna gospođice. Otkud ti ta smešna ideja da ću ti otkriti vezivnu zaklinjalicu? Nećeš ništa izvući iz mene, ni živog ni mrtvog. Imam blokadu. Ne beči se tako na mene, inače će ti taj kamenčić spaliti čelo. Hajde, odvežite me, ukočio sam se. — Ako hoćeš, šutnuću te nekoliko puta — Korin se osmehnu. — To će ti podstaći cirkulaciju. Čini mi se da ne shvataš u kom si položaju, ćelava motko. Ovde će uskoro upasti seljaci kojima si dozlogrdio i raskidaće te na komade sa četiri konja. Jesi li nekad video kako se to radi? Najpre se kidaju ruke. Fregenal napregnu vrat, iskolači oči i pokuša da pljune Korinu na čizme, ali je iz položaja u kom se nalazio to bilo teško — samo je sebi isprskao bradu. — Fućka mi se — frknu — fućka mi se za vaše pretnje. Ništa mi nećete učiniti! Šta ti zamišljaš, vucibatino? Guraš se u stvari kojima nisi dorastao! Pitaj je zbog čega je ovde! Visena! Prosvetli ga, čini mi se da te smatra plemenitom izbaviteljkom ugnjetenih, borcem za

blagostanje siromaha! A ovde je reč o novcu, kretenu! O silnom novcu! Visena je ćutala. Fregenal se protegnu škripeći lancima i s naporom se okrenu na stranu savijajući noge u kolenima. — Možda nije istina — dreknu — da te je Krug poslao ovamo kako bi odvrnula zlatnu slavinu iz koje je prestalo da teče? Pošto Krug crpi dobit iz vađenja jaspisa i jadeita, skuplja harač od trgovaca i karavana u zamenu za zaštitne amulete koji ipak, kako se ispostavilo, ne deluju na mog koščeja! Visena nije progpvorila. Nije gledala u zavezanog. Gledala je u Korina. — Aha! — povika čarobnjak. — Čak i ne poričeš! Pa ipak je to opštepoznato. Nekad su za to znale samo starešine, a balavce kao što si ti držali su u uverenju da je Krug formiran samo radi borbe sa zlom. To me ne čudi. Svet se menja, ljudi polako počinju da shvaćaju kako mogu da se snađu bez čini i čarobnjaka. Dok trepnete, bićete nezaposleni, primorani da živite od onoga što ste do tog trenutka nakrali. Briga vas za sve osim za profit. Zbog toga ćete me smesta i odvezati. Nećete me ubiti i nećete me gurnuti u smrt, jer bi to uvalilo Krug u nove gubitke. A Krug vam to neće oprostiti, to je jasno. — To nije jasno — reče Visena hladno, prekrstivši ruke na grudima. — Vidiš, Fregenale, balavci kao što sam ja ne obraćaju previše pažnje na ovozemaljska blaga. Nije me briga da li će Krug izgubiti ili dobiti, da li će uopšte prestati da postoji. Uvek mogu da se izdržavam lečeći gasove kod junica. Ili impotenciju kod takvih starkelja kao što si ti. Ali to nije važno. Važno je to da želiš da živiš, Fregenale, i iz tog razloga melješ kao navijen. Svako želi da živi. Zato ćeš mi odmah, ovde, na licu mesta, otkriti vezivnu zaklinjalicu. Potom ćeš mi pomoći da nađem tog koščeja i da ga uništim. A ako nećeš... Šta da se radi, otići ću u šumu, prošetaću. Onda ću moći da pričam u Krugu da nisam pripazila na razjarene seljake. — Uvek si bila cinična — čarobnjak zaškrguta zubima. — Čak i onda u Majeni. Pogotovo u kontaktima s muškarcima. Imala si četrnaest godina, a već se naveliko govorilo o tvojim... — Prestani, Fregenale — prekinu ga druitkinja. — To što govoriš ne ostavlja nikakav utisak na mene. A ni na njega. On nije moj ljubavnik. Kaži da se slažeš. I da završimo sa ovom zabavom. Pošto se, naravno, slažeš! Fregenal sevnu beonjačama i okrenu glavu. — Kako da ne — ishropta. — Misliš li da sam idiot? Svako želi da

živi. VIII Fregenal se zaustavi, vrhom prstiju obrisa oznojeno čelo. — Tamo, iza one stene, počinje klisura. Na starim mapama je označena kao Dur tan Orit, Mišja jaruga. To je kapija Klamata. Ovde moramo ostaviti konje. Na konjima nećemo imati ni najmanju šansu da mu neopaženo priđemo. — Mikula — reče Visena sjahavši. — Sačekajte ovde do večeri, ne duže. Ako se ne vratim, nikako nemojte ići na prevoj. Vratite se kućama. Jesi li razumeo, Mikula? Kovač je klimao glavom. Sada su s njim bila samo četvorica seljaka. Najhrabrijih. Ostatak odreda se usput istopio poput snega u maju. — Razumeo sam, gospođice — promrmlja uperivši užagreni pogled na Fregenala. — Čudno mi je, ipak, što verujete tom prokletniku. Po meni, seljaci su bili u pravu. Trebalo je da mu otkinemo glavu. Samo pogledajte, gospođice, u te svinjske oči, u tu izdajničku njušku. Visena nije odgovorila. Zaklonivši oči dlanovima, gledala je u planine, u ulaz u kotlinu. — Vodi, Fregenale — naredi Korin zadigavši pojas. Krenuše. Nakon pola sata marša ugledaše prva kola, prevrnuta, razlupana. Iza njih druga s polomljenim točkom. Skeleti konja. Skelet čoveka. Drugi. Treći. Četvrti. Gomila. Gomila polomljenih, smrskanih kostiju. — Ti, kurvin sine — tiho reče Korin gledajući lobanju kroz čije su se očne duplje već probijale stabljike koprive. — Trgovci, zar ne? Ne znam šta me sprečava da... — Dogovorili smo se... — Fregenal ga brzo prekinu. — Dogovorili smo se. Sve sam vam kazao. Visena, pomažem vam. Vodim vas. Dogovorili smo se! Korin pljunu. Visena ga pogleda, bleda, a zatim se okrenu ka čarobnjaku. — Dogovorili smo se — ona potvrdi. — Pomoći ćeš mi da ga nađem i uništim, a zatim ćeš otići svojim putem. Tvoja smrt neće vratiti u život ove koji ovde leže. — Uništiti, uništiti... Visena, još jednom te upozoravam i ponavljam ti: uvedi ga u letargiju, paralizuj ga, znaš zaklinjalice. Ali nemoj ga

uništavati. On vredi čitavo bogatstvo. Uvek možeš... — Prestani, Fregenale. Već smo razgovarali o tome. Vodi. Krenuše dalje oprezno zaobilazeći skelete. — Visena — Fregenal ubrzo zasopta. — Shvataš li da se izlažeš opasnosti? Nije to šala. Znaš, sa efektom ogledala se svašta dešava. Ukoliko inverzija ne uspe, gotovi smo. Video sam šta on može. Visena se zaustavi. — Ne izmišljaj — reče. — Za koga me smatraš? Inverzija će uspeti ako... — Ako nas nisi slagao — dobaci Korin glasom gluvim od besa. — A ako si nas slagao... Rekao si da si video šta može tvoj stvor. A znaš li šta ja mogu? Znam tako da posečem da posle toga posečenom ostaju jedno uvo, jedan obraz i pola vilice. Moguće je to preživeti, ali posle toga više nije, između ostalog, moguće svirati flautu. — Viscna, smiri tog ubicu — progunđa Fregenai pobledevši. — Objasni mu da te nisam mogao slagati, da bi osetila... — Ne trtljaj toliko, Fregenale. Vodi. Potom su videli sledeća kola. I sledeće skelete. Pomešane, spletene rebrene koševe kako se bele u travi, cevanice kako štrče iz naprslina, uporno nasmejane lobanje. Korin je ćutao stiskajući rukohvat mača u oznojenoj ruci. — Pazite — zasopta Fregenai. — Blizu smo. Hodajte tiho. — S koje daljine on reaguje? Fregenale, tebi se obraćam. — Daću ti znak. Pođoše dalje, osvrćući se na zidove klisure, strme, obrasle nezgrapnim patrljcima žbunova, obeležene linijama procepa i odrona. — Visena? Da li ga već osećaš? — Da. Ali nejasno. Koja daljina, Fregenale? — Daću ti znak. Šteta što ti ne mogu pomoći. Ne mogu ništa da učinim bez čarobnog štapića i prstena. Nemoćan sam. Možda ako... — Možda ako šta? — To! Brzinom koju je bilo teško od njega očekivati, debeljko zgrabi sa zemlje uglast komad stene i udari Visenu u potiljak. Druitkinja pade bez jauka, licem nadole. Korin zamahnu izvučenim mačem, ali je čarobnjak bio neverovatno okretan. Pade četvoronoške, izbegavši oštricu, prevrnu se ispod Korinovih nogu i kamenom, koji nije ispustio iz ruke, zviznu ga u koleno. Korin zaurla, pade, bol mu na trenutak oduže dah, a potom mu talas mučnine navali iz utrobe do grla. Fregenai

skoči kao mačka s namerom da ga ponovo udari. Šarena ptica svali se s planine kao metak i očeša se čarobnjaku o lice. Fregenai odskoči i, mašući rukama, ispusti kamen. Korin, naslonjen na lakat, zamahnu mačem, promašivši za dlaku debeljkov list, a ovaj se okrenu i ponovo pojuri ka Mišjoj jaruzi, urlajući i grokćući. Korin se trudio da ustane i pojuri ga, ali pokušaj ustajanja sa zemlje obavio mu je oči tamom. Ponovo pade, osuvši po čarobnjaku more gnusnih psovki. Fregenal se na sigurnoj udaljenosti osvrnu i zaustavi. — Nesposobna veštice! — zariča. — Ti riđokosa nakazo! Htela si da nadmudriš Fregenala? Da mu velikodušno pokloniš život? Mislila si da ću mirno gledati kako ga ubijaš? Korin je, ne prestajući da psuje, masirao koleno, umirivao pulsirajući bol. Visena je nepomično ležala. — Dolazi! — dreknu Fregenal. — Gledajte! Uživajte u ovom prizoru, jer će vam moj koščej uskoro iščupati oči iz lobanja! Evo, dolazi! Korin se osvrnu. Iza gomile stenja udaljene nekih sto koraka pomoliše se čvornovati zglobovi povijenih paukovih nogu. Uz tutnjavu se preko hrpe kamenja ubrzo prevaljao trup prečnika najmanje šest metara, ravan kao tanjir, zemljastoriđ, hrapav, pokriven bodljikavim izraslinama. Četiri para nogu koračala su odmereno, vukući činijast korpus preko sipara. Peti, glavni par pipaka, neproporcionalno dugih, bio je naoružan moćnim račjim kleštima načičkanim redovima oštrih zubaca i roščića. Ovo je san, Korinu prolete kroz glavu. Ovo je košmar. Probudi se. Vrisni i probudi se. Vrisni. Vrisni. Vrisni. Zaboravivši na bolno koleno, doskoči do Visene, trgnu njenu oduzetu ruku. Druitkinjina kosa bila je natopljena krvlju koja se već slivala po vratu. — Visena... — procedi kroz grlo paralizovano strahom. — Visena... Fregenal prasnu u luđačko cerekanje, u eho koji je, tutnjeći, udarao o zidove klisure. Smeh je zaglušio korake Mikule, koji je krišom nailazio sa sekirom u ruci. Fregenal ga je primetio kad je već bilo prekasno. Sekira ga pogodi u krsta, malo iznad kuka i žabi se sve do ušica. Ričući od bola, čarobnjak se strovali na zemlju istrgnuvši dršku kovaču iz ruku. Mikula ga nagazi, izvuče nadžak, pa nanovo zamahnu. Fregenalova glava se skotrlja niz nagib i zaustavi se čelom oslonjena o jednu od lobanja koje su ležale pod točkovima kola. Korin je posrcao spotičući se o kamenje, vukući Visenu, oduzetu i

meku. Mikula doskoči do njih, uhvati devojku, bez napora je prebaci preko ramena i potrča. Korin, premda oslobođen tereta, nije mogao da ih sustigne. Pogleda preko ramena. Koičej kliznu ka njemu škripeći zglobovima. Ispružena klešta raščešljavala su retku travu, štropotala po kamenju. — Mikula! — očajno dreknu Korin. Kovač se okrenu, spusti Visenu na zemlju, otrča kod Korina, pridrža ga, te zajedno potrčaše. Koščej ubrza uzdižući bodljikave šape. — Nećemo uspeti — zasopta Mikula osvrćući se. — Nećemo umaći... Stigoše do Visene, koja je ležala nauznak. — Iskrvariće — jauknu Mikula. Korin se priseti. Skinu s Viseninog pojasa njenu vrećicu, izbaci sadržaj ne obraćajući pažnju na druge predmete, zgrabi mineral boje rđe pokriven runama, razgrnu riđu kosu natopljenu krvlju i pritisnu hematit na ranu. Krv trenutno prestade da teče. — Korine! — vrisnu Mikula. Koščej je bio blizu. Široko raširi šape, zubate štipaljke se razjapiše. Mikula je video stvorove oči kako se okreću na štapićima 4 i polumesečaste vilice kako škrguću pod njima. Puzeći, koščej je ritmično siktao: „Tsss, tsss, tsss...” — Korine! Korin nije reagovao, nešto je šaputao ne sklanjajući hematit s rane. Mikula dotrča, cimnu ga za rame, odvoji ga od Visene i zgrabi druitkinju u naručje. Potrčaše. Koščej, ni na trenutak ne prestavši da sikće, podiže šape, zaškripa po steni hitinskim stomakom i žustro pojuri za njima. Mikula je shvatio da nemaju šansi. Iz pravca Mišje jaruge u vratolomnom galopu jurišao je jahač u kožnom kaputu, sa šlemom s gvozdenim alkama, sa širokim mačem uzdignutim iznad glave. Na kosmatom licu plamtele su male oči, bleštali su špicasti zubi. Kel nasrnu na koščeja uz bojni poklič. Međutim, pre nego što se dočepao stvora, strašne šape se stegnuše uhvativši konja bodljikavim kleštima. Bobolak izlete iz sedla i zakotrlja se po zemlji. Koščej bez vidnog napora podiže konja u kleštima i nabi ga na oštar šiljak koji mu je štrčao s prednje strane trupa. Srpaste vilice škljocnuše, krv životinje brižnu na kamenje, a iz rasporenog stomaka na zemlju se prosuše iznutrice. Mikula doskoči i podiže babolaka sa zemlje, ali ovaj ga ipak

odgurnu, zgrabi mač, urliknu tako da je zaglušio predsmrtno skičanje konja i skoči na koščeja. S majmunskom spretnošću se provuče ispod stvorovog koščatog lakta i svom snagom udari pravo u štapićaste oči. Koščej zasikta, pusti konja i razbaca šape sa strane zakačivši Kela oštrim zupcima, te ga podiže sa zemlje i baci ga u stranu, na sipar. Kel se strovali na stene ispustivši mač. Koščej načini poluokret, segnu štipaljkama i ćapi ga. Mala figura bobolaka zalebde u vazduhu. Mikula gnevno zaurla, u dva skoka dolete do stvora, zamahnu i poseče ga nadžakom po hitinskom oklopu. Korin, ostavivši Visenu, bez razmišljanja doskoči s druge strane, a mač, koji je oberučke držao, sa zamahom ugura u pukotinu između pancira i šape. Navalivši grudima na rukohvat, gurnu oštricu sve do balčaka. Mikula zastenja i udari još jedanput, pancir puče i šiknu zelena smrdljiva tečnost. Koščej zasikta, pusti bobolaka i uzdiže klešta. Korin se odupre nogama o zemlju i trgnu rukohvat, bez rezultata. — Mikula! — kriknu. — Nazad! Obojica se baciše u beg, dovitljivo, pošto krenuše na različite strane. Koščej se zakoleba, zaškripa stomakom po steni i brzo krenu napred, pravo na Visenu, koja je glave obešene među ramenima pokušavala da se podigne na sve četiri. Tik iznad nje u vazduhu se pojavi šarena ptica, udarajući krilima, kričeći, kričeći, kričeći... Koščej je bio blizu. Obojica, Mikula i Korin, istovremeno skočiše preprečivši stvoru put. — Visena! — Gospo! Koščej, ne zaustavljajući se, raširi šapetine. — S puta! — kriknu Visena na kolenima, podižući ruke. — Korine! S puta! Obojica odskočiše, bacivši se ka zidovima klisure. — Henenaa fireaoth kerelanth! — čarobnica prodorno kriknu is turajući ruke u pravcu koščeja. Mikula zapazi kako nešto nevidljivo suklja od nje ka stvoru. Trava se sterala po zemlji, a sitno kamenje kotrljalo se u stranu kao gnječeno teretom ogromne kugle koja juriša rastućom brzinom. Iz Viseninog dlana šiknu zaslepljujuće svetao cikcak mlaz svetla, udari u koščeja i razmaza se po panciru kao mreža vatrenih jezičaka. Vazduh se rasprsnu u zaglušujućem huku. Koščej eksplodira, prasnu zelenom fontanom krvi, oblakom komada hitina, nogu, iznutrica. Sve to polete uvis, kao grad zapljušta naokolo, zatutnja

po stenama, zašušta po šipražju. Mikula čučnu i oberučke zakloni glavu. Bilo je tiho. Na mestu na kojem je maločas stajao stvor crneo se i dimio okrugao krater isprskan zelenom tečnošću, zastrt odvratnim, teško prepoznatljivim sitnim fragmentima. Korin, brišući s lica zelene mrlje, pomože Viseni da ustane sa zemlje. Visena je drhtala. Mikula se pognu iznad Kela. Bobolaku su bile otvorene oči. Debeo kaput od konjske kože bio je isečen na komade pod kojima se videlo ono što je ostalo od ruke i ramena. Kovač je hteo nešto da kaže, ali nije uspeo. Korin priđe pridržavajući Visenu. Bobolak okrenu glavu prema njima. Korin pogleda njegovu ruku i s naporom proguta pljuvačku. — To si ti, kraljeviću — reče Kel tiho, ali smireno i jasno. — Bio si u pravu... Bez oružja sam smeće. A bez ruke? Verovatno govno, zar ne? Bobolakova smirenost užasnula je Korina više nego prizor smrskanih kostiju koje su zjapile iz stvorovih rana. Bilo je nezamislivo to što je kepec i dalje bio živ. — Visena — šapnu Korin molećivo gledajući čarobnicu. — Neću moći, Korine — reče Visena lomljivim glasom. — Metabolizam je potpuno drugačiji od ljudskog... Mikula... Ne dodiruj ga... — Vratio si se, bobolače — zapnu Mikula. — Zašto? — Jer je moj metabolizam drugačiji... od ljudskog — kaza Kel s ponosom u glasu, mada već sa izrazitim naporom. Mlaz krvi poteče mu iz usta isflekavši pepeljasto krzno. Okrenu glavu i pogleda Visenu u oči. — E pa, rida veštice, tačno si predskazala, ali predskazanje moraš sama ispuniti. — Ne! — jauknu Visena. — Da — reče Kel. — Tako treba. Pomozi mi! Vreme je. — Visena — uzdahnu Korin sa izrazom preneraženosti na licu. — Ne nameravaš valjda... — Odlazite! — kriknu druitkinja suzdržavajući jecanje. — Odlazite obojica! Gledajući u stranu, Mikula povuče Korina za ruku. Korin se prepusti. Video je još kako se Visena spušta na kolena iznad bobolaka, delikatno ga mazi po čelu, dodiruje slepoočnice. Kel zadrhta, zatrese se, ispruži se i nepomično se ukruti. Visena je plakala. IX

Sedeći na Viseninom ramenu, šarena ptica iskrivi pljosnatu glavu i uperi u čarobnicu okruglo nepokretno oko. Konj se vukao po džombastom putu, nebo je bilo kobaltno i čisto. — Tuuit tuiit trk — reče šarena ptica. — Moguće — složi se Visena. — Ali ne radi se o tome. Nisi me razumela. Nemam pretenzije. Žao mi je što sam za ceo slučaj saznala tek od Fregenala, a ne od tebe, to je činjenica. Ali ipak te godinama poznajem, znam da nisi brbljiva. Smatram da bi odgovorila kad bih te direktno pitala. — Trk, tuuuit? — Svakako. Već odavno. Ali i sama znaš kako je kod nas. Jedna velika ujna, sve je tajno, skriveno. A to je, uostalom, samo pitanje skale. Ni ja ne odbijam da prihvatim nagradu za lečenje ako mi je neko gura u ruke a znam da može to da priušti. Znam da za određene vrste usluga Krug traži visoke takse. S pravom, sve poskupljuje, a treba živeti. Nije reč o tome. — Tvviiit. — Ptica se premesti s noge na nogu. — Koriiin. — Dovitljiva si — Visena se kiselo osmehnu, nagnuvši glavu prema ptici i dozvolivši da joj kljunom lagano dodirne obraz. — Upravo sam zbog toga ogorčena. Videla sam kako me gleda. Nije dovoljno što je veštica, sigurno je pomislio, nego je još i licemerna spekulantkinja, pohlepna i proračunata. — Tuviit trk trk trk tuuiiit? Visena okrenu glavu. — De, nije baš toliko strašno — promumla namrštivši se. — Nisam, kao što znaš, devojčica, ne gubim glavu tako lako. Mada, treba priznati... Predugo se sama vučem po... Ali to se tebe ne tiče. Ne zabadaj kljun u tuđe stvari. Ptica je ćutala kostrešeći perje. Šuma je bila sve bliže, video se put kako nestaje u gustišu pod portalom krošanja. — Slušaj — Visena uskoro progovori. — Kako to, po tebi, može da izgleda u budućnosti? Da li je stvarno moguće da prestanemo da budemo potrebni ljudima? Makar i u najprostijoj materiji, u slučaju lečenja? Vidi se tu malo napretka: uzmimo, na primer, lečenje biljem, ali možeš li da zamisliš da će jednom savladati, recimo, krup? Babinju groznicu? Tetanus? — Tviik tviiit. — Odgovori mi još na ovo. U teoriji je moguće i da se naš konj uskoro uključi u razgovor. I kaže nešto mudro. A šta kažeš za rak? Da li

će i s rakom izaći na kraj? Bez magije? — Trrrk! — I ja tako mislim. Zašli su u šumu koja je odisala hladnoćom i vlagom. Prešli su preko plitkog potoka. Visena se popela uzbrdo, a zatim je sišla među vresove koji su sezali do stremena. Ponovo je pronašla put, peskovit, zarastao. Znala je taj put, već je išla tuda pre samo tri dana. Samo u suprotnom smeru. — Čini mi se — progovori opet — da bi nam ipak dobro došlo malo promena. Postajemo kruti, jako smo se i odveć nekritički uhvatili za tradiciju. Čim se vratim... — Tviit — prekinu je šarena ptica. — Šta? — Tviit. — Šta hoćeš time da kažeš? Zašto ne? — Trrrrk. — Kakav natpis? Na kakvom sad stubu? Ptica se, zalepršavši krilima, diže s njenog ramena i odlete, nestade u Ušću. Korin je sedeo naslonjen na stub na raskršću i posmatrao je s bezobraznim osmehom. Visena sjaha s konja i pride bliže. Osetila je da se i sama osmehuje, uprkos svojoj volji, štaviše, sumnjala je da taj osmeh ne izgleda najpametnije. — Visena — povika Korin. — Priznaj, omamljuješ li me kojim slučajem magijom? Naime, osećam ogromnu radost zbog ovog susreta, štaviše neprirodnu radost. Pu-pu, da ne ureknem. To su nesumnjivo čini. — Čekao si me. — Neverovatno si pronicljiva. Vidiš, probudio sam se veoma rano i utvrdio da si otišla. Kako lepo od nje, pomislim, što me nije probudila zbog takve gluposti kao što je banalan oproštaj bez kojeg se ipak može. Ko se, na kraju krajeva, u današnje vreme oprašta ili pozdravlja? Pa to nije ništa drugo do sujeverje i nastranost. Zar ne? Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio da spavam. Tek sam se posle doručka setio da imam da ti kažem nešto neobično važno. Zato sam uzjahao trofejnog konja i krenuo prečicom. — A šta to imaš da mi kažeš? — upita Viscna prilazeći bliže, glave zabačene kako bi pogledala u plave oči koje je prošle noći videla u snu. Korin se široko osmehu.

— Stvar je delikatne prirode — kaza. — Ne može se sažeti u nekoliko reči. To će zahtevati dodatna pojašnjenja. Ne znam da li ću stići pre sumraka. — Makar počni. — Upravo je u tome problem. Ne znam kako. — Gospodin Korin je ostao bez reči — Visena odmahnu glavom i dalje se osmehujući. — Nečuveno. Pa, počni, recimo, iz početka. — Dobra ideja — Korin se pravio da postaje ozbiljan. — Vidiš, Visena, već je prošlo podosta vremena otkad se sam vučem... — Po šumama i putevima — čarobnica dovrši prebacivši ruke oko njegovog vrata. Šarena ptica, visoko, na grani drveta, mahnu krilima, razvi ih i zabaci glavu. — Trrrk tviit tviiit — kaza. Visena odvoji svoja usta od Korinovih, pogleda u pticu i namignu. — Bila si u pravu — odgovori. — Ovo je zaista put s kojeg se ne vraća. Leti, kaži im... Predomisli se, mahnu rukom. — Ništa im ne govori.

„Muzikanti” takođe imaju svoju istoriju, razume se. Novela je nastala 1989. godine po porudžbini Vojteka Sedenjka, koji mi je predložio da učestvujem u antologiji poljske fantastike koja se pripremala. Antologija, za čiju su ideju i podsticaj Vojteku evidentno bile dovoljne slavne „Opasne vizije” Harlana Elisona, definitivno se pojavila pod naslovom „Alternativne vizije”, a prvobitno planiran naslov trebah je da glasi: „Opasnosti”. Taj naslov mi je dao upravo Sedenjko, predloživšisaradnju. Ali Sedenjko je postavio uslov da ne želi fantazi, žanr s kojim su me tada konstantno povezivali. Ma, pomislio sam, ako več nije fantazi, a ujedno je reč o „Opasnostima”, postaje jasno šta i kakvim stilom treba pisati. Nikad ranije nisam planirao da pišem horor. Nisam voleo taj žanr zato što je bio lažan u samoj definiciji, čak i u nazivu. Pogotovo kad se radih o ovom najmodernijem, filmskom, nazvanom — i te kako tačno — splater. Koji je, umesto da izaziva užas, zastrašuje i uznemirava, najčešće zasmejavao, a uz to ponekad izazivao gađenje blisko povraćanju „specijalnim efektima" kojisu se zasnivali na obilnom štricanju crvene farbe, zelene sluzi i creva od lateksa koja izgledaju kao živa. A odrastao sam na dobrom horom. U vreme moje mladosti, otopljenje 1956. godine takođe je istopilo led u prevođenju i izdavačkoj politici. Načitao sam se tada klasičnih romana strave, horora, kojisu taj naziv zaista zasluživali, kao što su „Majmunska šapa” V. V. Džejkobsa, „Vrišteča lobanja” Meriona Kroforda, „Senka nad Insmutom”i druge priče Lavkrafta, za žanr novatorska Lemova „Istraga”. To su bila vremena, to su bili pravi trileri. Posle toga, kao što rekoh, dugo, dugo nije bilo ničega, dok se nisu pojavili „Rozmarina beba” Ajre Levina i Blatijev „Isterivač đavola”. A zatim je stigao Stiven King i njegovo „Groblje kućnih ljubimaca”. Verovali ili ne, ali kad

sam završio čitanje tog romana, a bilo je to u kasnu noć, nekako sam neobično nerado isključio svetlo. Ali nisu mi kingovske životinje dale impuls da napišem „Muzikante”. Treba da znate da ja obožavam mačke, štaviše manijakalno volim ta stvorenja. A kada bise uveče kroz prozor prolamao vrisak mučene mačke uz pratnju: „Drži je, Rambo!” u izvedbi komšije, doktora stomatologa, ili razdraganih raskošnih falsetića mališana komšinice, docenta Lođskog univerziteta, obuzimao me je... Ne, ne gnev, ne razjarenost, ne žudnja za osvetom. Obuzimala me je odvratno sramotna svest o bespomoćnosti i nemoći. A posle sam saznao da komšinica s petog, penzionisana nastavnica, kojoj bučan mačjiseks nije dozvoljavao da postigne odgovarajuću koncentraciju dok pratisudbine junaka „Dinastije”, hrani životinju bacajući parizer marljivo pomešan... sa sitno izlomljenim staklom... I već sam imao ideju za priču. Koja je odgovarala naslovu antologije „Opasnost”. Mučite životinje jer su nemoćne i ne mogu da se revanširaju, da vrate milo za drago? Pazite se! Nemojte biti tako samouvereni! „Muzikanti”su se pojavili u pomenutoj antologiji 1990. godine. Bila je to moja prva priča van fantazija. Pišući ovo, očito mislim na potpuno klasičan fantazi, čija se radnja odvija u nekakvoj nedođiji, na priču tipa sword and sorcery, mač i magija. Naime, „Muzikanti”ipak mogu biti prihvaćeni kao fantazi. Smeštenisu — kao mnogi horori — pod definicijom podžanra koji je nazvan po naslovu priče Reja Bredberija „Nešto nam se zlo privlači”. Takođe su bliski — preko antropomorfizovanih životinja — „Brežuljku Voterlip” Ričarda Adamsa i ostalim fantazijama iz tog „životinjskog” žanra. Za — skoro — kraj, kao kuriozitet: većina ne zna zbog čega se na kraju Sedenjkova antologija pojavila kao „Alternativne vizije”, a ne kao „Opasnosti”. I tako je ogromna većina autora — da li zbog urođene lenjosti, da li što nisu mogli da se uklope u naznačen termin, Vojteku

poslala dela izvučena iz fioka ili budžaka na tvrdim diskovima. Kao što je lako pogoditi, spektar tematike bio je zbog toga prilično širok, a priče apsolutno ništa nije povezivalo. U večini njih, kao za inat, povrh toga nije bilo ni reči o ni o kakvim opasnostima, tako da Sedenjko nije imao izlaza, morao je da prilagodi naslov antologije njenoj realnojsadržini. Napomenuću još i da su „Muzikanti”spomenuti u „mačjoj” antologiji SuperNOWE. Ali to je već, kao što je govorio Kipling sasvim druga priča. Vratičemo se na to — i to uskoro. Dodaću na kraju da su „Muzikanti” 1990. godine počaščeni nagradom Književne fondacije „Natalija Gal”. Bilo je to gotovo jednako kao kad sam prvi put u fandomu dobio priznanje, statuu Nagrade „Januš A. Zajdel”. To je dokaz, uprkos uobičajenom mišljenju, da me glavna struja nije primetila i upoznala ništa kasnije nego fantasti i njihov geto.

Muzikanti Jame Tamo, gde se praktično završavao grad, iza tramvajske okretnice, iza železničkog koloseka skrivenog u iskopu i šarenog kvadrata javnih bašti, prostiralo se neravno brežuljkasto polje zatrpano smećem i izrovano, načičkano betonskim kršom i zupcima armature, gusto obraslo čičkom, pirevinom, rosuljom, gorčikom i štirom. Bio je to pojas ničije zemlje, frontalna zona između kamenog zida stambenih blokova i udaljene tamnozelene šume pomodrele od magle smoga. Ljudi su taj teren zvali Jame. Nije to bio pravi naziv tog mesta. Taj predeo je uvek bio pust, čak su ga retko istraživala i sveprisutna deca koja su, po uzoru na roditelje, za zabavu birala skrivena mesta u bezopasnim i udobnim kanjonima od armiranog betona. Samo su ponekad, i to na samom rubu, tu sedele pijandure koje su atavistički težile ka zelenilu. Osim njih niko nije zalazio u Jame. Ne računajući mačke. Bilo je mnogo mačaka u čitavom naselju, ali su Jame bile njihovo kraljevstvo, neprikosnoven posed i azil. Psi iz naselja, koje su njihovi vlasnici redovno pujdali na mačke, zaustavljali su se na pograničju pustoši i vraćali se podvijenih repova i cvileći. Pokorno su prihvatali okrutne udarce koje su im gazde udeljivale za „kukavičluk" — Jame su u njima budile veći strah nego batine. Ljudi su se takođe osećali neprijatno u Jamama. Danju. Jer noću tamo niko nije zalazio. Ne računajući mačke. Tokom dana pritajene i obazrive, noću su mačke kružile po Jamama mekim upozoravajućim korakom, vršile reviziju brojnosti lokalnih pacova i miševa, budile stanovnike pograničnih blokova zastrašujućim kricima kojima su oglašavale ljubav ili krvavi boj. Noću su se mačke osećale sigurno u Jamama. Danju ne.

Žitelji naselja nisu voleli mačke. S obzirom na to da su navikli da s vremena na vreme zverski muče stvorenja koja su voleli i držali u svojim kamenim gnezdima, izraz „nisu voleli" je u odnosu na mačke dobijao pravu, mračnu sliku. Dešavalo se da se mačke zapitaju gde leži uzrok za to stanje. Mišljenja su bila različita — većina mačaka je smatrala da krivicu snose one male, naizgled beznačajne sitnice koje su polako, mada uspešno, ubijale ljude i vodile ih ka ludilu — oštre ubilačke iglice azbesta koje su nosili u plućima, smrtonosno zračenje proisteklo iz ploča iliri zidova njihovih boravišta, kiseo, po život poguban vazduh što neprestano visi nad gradom. Čudno je to, govorile su mačke, da neko ko balansira na ivici propasti, ko je trovan, nagrizan otrovima i bolestima, mrzi vitalnost, agilnost i snagu. Da neko rastresen, ko ne zna šta je spokoj, gnevom i ludilom reaguje na topao, pufnast i raspreden spokoj drugih. Ne, nije u tome bilo ničega čemu se treba čuditi. Trebalo je, međutim, biti na oprezu — trebalo je da beže koliko ih noge nose, koliko im je god dug skok, čim na horizontu zapaze velike ili male dvonoge siluete. Trebalo je da se čuvaju šuta, štapa, kamena, zuba napujdanog psa, točkova automobila. Trebalo je da umeju da raspoznaju okrutnost skrivenu iza „Mac, mac" proceđenog kroz stisnute zube. I ništa više. Međutim, bilo je među mačkama i onih koje su smatrale da uzrok mržnje leži u nečem drugom. Da je skriven u drevnim vremenima. Drevna vremena. Mačke su znale za drevna vremena. Noću su se u Jamama mogle videti slike iz drevnih vremena. Jer Jame nisu bile obično mesto. Za vreme noći punih zrikavaca i mesečine mačke su videle slike dostupne samo njihovim mačjim zenicama. Zamagljene, treperave slike. Povorke dugokosih devojaka oko čudnovatih kamenih građevina, luđačko zavijanje i poskoke oko osakaćenih tela koja su visila s drvenih gubilišta, redove ljudi s kapuljačama i bakljama u rukama, zapaljene kuće s kulama ovenčanim znakom krsta, iste takve krstove, samo okrenute naopako, zabijene u crnu pulsirajuću zemlju. Lomače, kočeve i vešala. I crnog čoveka kako izvikuje reći. Reći koje su bile, kao što su znale mačke, pravi naziv mesta nazvanog Jame. Locus terribilis. Tokom takvih noći mačke su se bojale. Mačke su osećale kako se trese Zavesa. Tada bi se ravno bacale na zemlju, zarivale kandže u tlo, nemo otvarale brkate njuškice. Čekale bi. I tada bi se razlegala muzika. Muzika koja zaglušuje nemir, ublažava

strah, nosi blaženstvo, nagoveštava sigurnost. Jer su, osim mačaka, u Jamama živeli muzikanti. Vehal Dan je počeo isto kao i svi drugi — hladno jutro zagrejalo se i razlenjilo jesenjim prepodnevom, obasjali su ga zraci miholjskog leta u svom zenitu, predveče se razvedrilo i zamaglilo, počelo je da se smrkava. To se desilo potpuno neočekivano, naglo, bez upozorenja. Vehal je rasparao vazduh, preleteo preko korova kao vihor, umnogostručio se kao eho koji se odbio od kamenih zidova blokova. Užasan strah nakostrešio je prugasta i pegava krzna, spustio uši, iskezio očnjake. Vehal! Patnja i smrt! Ubistvo! Vehal! Zavesa! Zavesa puca! I muzika. Smiraj. Sirene hitne pomoći spustile su se na javne bašte tek kasnije. Tek kasnije je počelo sumanuto trčkaranje ljudi u beloj i plavoj odeći. Mačke su to krišom posmatrale, spokojne i ravnodušne. To se njih već nije ticalo. Ljudi su trčali, vikali, psovali. Ljudi su između senica iznosili masakrirana, izobličena tela čija krv je curila kroz bele čaršave. Ljudi u beloj odeći odgurivali su od žičane mreže druge, one koji su dotrčavali iz pravca naselja. Mačke su posmatrale. Jedan od ljudi u plavoj odeći je, doteturavši se do otvorenog prostora, povraćao, davio se. Neko je vrištao, strašno vrištao. Besno su lupala vrata automobila, zatim su ponovo zavijale sirene. Mačke su tiho prele. Mačke su slušale muziku. Ono ih se nije ticalo. Krastavi Udubljen u mrežu tonova koji su vezivali i lepili pocepanu Zavesu delikatnom muzičkom pređom, Krastavi se izmaknu rasipajući naokolo kapi krvi koje su tekle s kandži i očnjaka. Povuče se, nestade,

ograđen od prolaza lepljivim vezivom, poslednji put, već iza Zavese, uputi ka muzikantima mržnju, zlobu i pretnju. Zavesa je srasla, izbrisao se poslednji trag pucanja. Muzikanti Muzikanti su sedeli u senci nakrivljenog očađenog šporeta zarivenog u zemlju. — Uspelo je — reče Kersten. — Uspelo je ovog puta. — Da — potvrdi Itka. — Ali sledeći put... Ne znam. — Hoće li biti sledećeg puta? — prošapta Pasiburduk. — Itka? Hoće li biti sledećeg puta? — Van svake sumnje — kaza Itka. — Ne poznaješ ih? Ne znaš o čemu sada razmišljaju? — Ne — reče Pasiburduk. — Ne znam. — A ja znam — promrmlja Kersten. — Dobro znam, jer ih poznajem. Razmišljaju o osveti. Zbog toga je moramo pronaći; — Moramo — reče Itka. — Moramo je najzad pronaći. Samo ona može da ih zaustavi. Ona ima dodir s njima. A kada konačno bude s nama, otići ćemo odavde. U Bremen. Kod ostalih. Da, onako kako kaže Zakon. Moramo da idemo u Bremen. Plava soba Plava soba živela je sopstveni život. Odisala je mirisom ozona i zagrejane plastike, metala, etra. Pulsirala je kao krv, elektricitet koji zuji u izolovanim kablovima, uljastim sjajnim prekidačima, tasterima i utikačima. Treperila je staklastom svetlošću ekrana, mnoštvom zlih, crvenih okaca senzora. Šepurila se veličanstvenošću hroma i nikla, ozbiljnošću crne, dostojanstvom bele boje. Bila je živa. Budila je poštovanje. Dominirala. Debe se pomakla u zagrljaju remena koji su je pljoštimice razapinjali na stolu pokrivenom čaršavom i mušemom. Nije osećala bol — igle zabijene u lobanju i zubate pločice prikačene na uši više nisu bolele, samo su bile teške tako spletene u krunu provodnika, naruživale su, degradirajuće sputavale, ali prestale su da nanose patnju. Nepomičnim, bezbojnim pogledom Debe je posmatrala muškatlu na

prozorskoj dasci. Muškatla je bila jedina stvar u toj sobi koja je živela sopstveni, nezavisan život. Ne računajući Izu. Iza, pogrbljena nad stolom, brzo je pisala, sitnim slovima pokrivajući stranice sveske, s vremena na vreme kuckajući prstima po tastaturi kompjutera. Debe je pomno slušala puls Sobe. — Pa, malena — reče Iza okrenuvši se. — Počinjemo. Mirno. Zaštekta prekidač, zazvečaše motori, zadrhtaše snažni kalemi, sevnuše krvavocrvene lampice. Kroz okrugle rešetkaste prozore ekrana u poskocima pojuriše blistavi mišići. Pisaljke zadrhtaše, zanjihaše se kao tanke paukove noge, češljaste linije zapuzaše po valjcima. Debe. Iza je grizla hemijsku zagledavši se u redove cifara koji su neverovatno ravno iskakali na ekranu, u linijama, u kutijastim dijagramima. Mumlala je sebi pod nos, dugo je pisala u svesci. Pušila je. Pregledala kopije. Konačno zaštekta prekidač. Videla je muškatlu. Osećala je suvoću u nosu, rashlađujuću vrućinu koja se spuštala od čela ka očima. Utrnulost, utrnulost čitavog tela. Iza je pregledala kopije. Neke od njih je gužvala i bacala u prepunu kantu, a druge, označene dugim potezima hemijske olovke, spajala i odlagala na ravnu gomilu. Soba je živela. — Još jednom — reče Iza. — Još jednom, mala. Debe. Plavi ekran je činima stvarao cikcak linije, regularnim slojevima gomilao je kolone cifara. Pisaljka je, talasajući se glatko i spokojno, iscrtavala na valjku fantastičan horizont. To smo mi. Moraš. Začudila se čuvši taj glas. Nikad pre toga nije čula taj glas, glas snažniji od glasa Sobe, snažniji od nesnosne vrućine koja joj je klokotala u mozgu. Igle, od kojih jojse ježila glava, zavibriraše. Muzika! Muzika! Muzika! Crvena linija na ekranu skoči uvis, pisaljka se trgnu i drhtavom crtom naslika tri ili četiri ogromne škrbine. Moraš s nama u Bremen. — Šta je, majku mu? — šapnu Iza zagledana u ekran. Zaboravivši na cigaretu koja je tinjala u pepeljari, zapali drugu. Pritiskala je jedan po jedan prekidač pokušavajući da obuzda pomahnitale ekrane. — Ništa ne razumem. Šta se dešava, mala?

Najzad učini ono što je trebalo. Isključi struju. — Neee — Debe otegnuto reče. — Ne želim, svetlokosa. Ne žeeeeelim! Iza ustade, pomilova je po glavi i leđima. Sve linije na ekranu pojuriše uvis, a pisaljka se divljački zakoprca. Iza to nije videla. — Jadna maca — reče mazeći Debino svilenkasto krzno. — Jadna cicamaca. Kad bi znala koliko mi te je žao. Ali učinićeš uslugu nauci. Učinićeš uslugu znanju. Iza Izinih leđa kompjuterski kursor pretrča udesno, u redovima malih uglastih slova napisa: „Incorrect statement" i izgubi se. Potpuno. Pisaljka se zaustavi na valjku. Svetlucavi miš zapišta još jednom na okruglom rešetkastom ekranu i obamre. Iza se, osetivši iznenada slabost koja joj mrači oči, teško spusti na beo tronožni stočić. Muzika, pomisli, otkuda ta... Debe je prela sa zanosom, s lakoćom i lagano, glatko i slobodno se prilagodivši harmoniji tonova koji su dopirali sa svih strana. Pronalazila je u njima sebe, svoje mesto, svoju sudbinu. Osećala je da je bez nje ta muzika nepotpuna, osakaćena. Potvrđivali su to glasovi koji su punktirali akorde. To si ti, govorili su, to si ti. Poveruj u sebe. To si upravo ti. Poveruj. Debe je verovala. Mi smo, govorili su glasovi, ti. Slušaj. Slušaj nas. Slušaj našu muziku. Tvoju muziku. Čuješ li? Debe je čula. Čekamo te, govorili su glasovi. Pokazaćemo ti put do nas. A kad najzad budeš s nama, zajedno ćemo poći u Bremen. Kod drugih muzikanata. Ali najpre moraš da im daš šansu. Samo ti to možeš učiniti. Moieš da im daš šansu. Slušaj. Kazaćemo ti šta se dogodilo. Kazaćemo ti šta da učiniš kako bi ih zaustavila. Slušaj. Debe je slušala. Hočeš li učiniti to? Da, reče Debe. Učiniču. Muzika odgovori kaskadom zvukova. Iza je mrtvim pogledom posmatrala muškatlu. Pogledaj me, svetlokosa, reče Debe. Crno slovo „M” na mačkinom čelu, znamenje izabranice, znak Pauka vučjaka, blesnu, zasija metalnim paunovim odsjajem.

Pogledaj me u oči. Nejman — Dvojica — reče medicinska sestra. — Dvojica ih je. Sede u načelnikovoj sobi. Recka im je skuvala kafu. Ali rekli su da im se žuri. — Šta li milicija hoće od mene? — Iza ugasi opušak cigarete u limenom klimavom tanjiru pepeljare u hodniku. — Nisu kazali? — Ništa nisu kazali — sestra iskrivi bucmasta usta. — Znate već, doktorka. Oni nikad ništa ne govore. — Otkud ja treba da znam? — Idite. Kazali su da im se žuri. — Idem. Bila su zaista dvojica. Zgodan plavušan, grmalj u teksas jakni, i smeđokos čovek u tamnom džemperu. Obojica su ustala videvši Izu kako ulazi. Začudila se — gest je bio nesvakidašnji čak i kod običnih muškaraca, a sasvim neverovatan kod milicajaca. Policajaca, ispravila se u mislima i istovremeno postidela — postidela se stereotipa kojem se nesvesno predala. — Doktorka Pšemencka — plavušan utvrdi činjenicu. — Da. — Izabela Pšemencka? — Da. Sedite, molim vas. Slušam vas. — A, ne — osmehnu se plavušan. — Ja slušam. — Ne razumem vas baš, gospodine... — Komesar. To je ekvivalent nekadašnjem poručniku. — Mislila sam na prezime, ne na šaržu. — Nejman. Andžej Nejman. A ovo je pripravnik Zdib. Oprostite, gospodo. Mislio sam da je suvišno da se predstavim jer me vi poznajete. Telefonirali ste mi. Pomenuli ste moje prezime. I šaržu, kao što ste se duhovito izrazili. — Ja? — Iza se iskreno začudi. — Ja sam vama telefonirala? Molim vas, ja sam od početka pretpostavljala da je ovo nekakva greška. A sada sam sigurna da jeste tako. Nikad nisam zvala miliciju. Nikada. Pomešali ste me s nekim. — Gospodo Izo — reče Nejman ozbiljno. — Molim vas, nemojte mi otežavati zadatak. Radim na slučaju ubistva izvršenog u javnim baštama Roza Luksemburg, sada General Anders. Sigurno ste čuli:

trojica tinejdžera zaklana uz upotrebu srpa, kose, čakije ili sličnog oruđa. Jeste li čuli? To je nedaleko odavde, u predgrađu. — Čula sam. Ali šta ja imam s tim? — Ne znate? Brinete se o jednoj žrtvi tog događaja. Posrednom žrtvom, nazovimo to tako. Elžbjeta Gruber, devet godina. Ta mala devojčica što je videla ceo tok događaja, tok zločina. Leži u ovoj bolnici. Čuo sam da se brinete o njoj. — Ah, ona devojčica u komi... Ne, gospodo, ona nije moja pacijentkinja. Doktor Abramik... — Doktor Abramik, s kojim sam već razgovarao, tvrdi da se vi veoma interesujete za taj slučaj. Je li vam ta Gruberova rođaka? — Ma, kakva sad... Nije nikakva rođaka, ne poznajem je. Nisam čak znala ni njeno prezime... — Gđo Izo. Molim vas, prestanite. Tolek, dozvoli. Smeđokosi posegnu ka aktovki, izvuče mali pljosnat magnetofon, national Panasonic. — Kod nas se — reče Nejman — snimaju razgovori. I vaš razgovor sa mnom je snimljen. Nažalost, ne od početka... Komesar se zacrvene iako to nije želeo. Početak razgovora nije snimljen iz prozaičnih razloga — u magnetofonu je tada stajala kaseta s But seriously Fila Kolinsa, presnimljena s kompakt-diska. Smeđokosi pritisnu dugme. — ... prekini, Nejmane — reče Izin glas. — Šta te briga ko govori? Važnije je šta govori. A govori ovo: ne smeš da uradiš ono što nameravaš. Razumeš? Ne smeš. Šta želiš da postigneš? Hoćeš da znaš ko je ubio momke u javnim baštama? Mogu da ti kažem ako želiš. — Da — reče komesarov glas. — Želim. Molim vas, kažite mi ko je to učinio. — To je učinio onaj koji je prošao kroz pokidanu Zavesu. Kada se zaorio vehal, zavesa je pukla, a on je prošao. Kad Zavesa puca, oni koji se nađu u blizini budu izgubljeni. — Ne razumem. — I ne moraš — oštro reče Izin glas. — Uopšte ne moraš da razumeš. Jednostavno moraš da prihvatiš da ja znam šta nameravaš da uradiš. Takođe znam da to ne smeš da uradiš. I jednostavno delim s tobom to znanje. Ukoliko me ne poslušaš, posledice će biti strašne. — Samo malo — odazva se Nejmanov glas. — Trebalo je da mi kažete ko... — Već sam rekla — prekinu ga Izin glas.