Maladi i druge price - Andrzej Sapkowski

— Onda ponovite, molim vas. — Zašto? Misliš da možeš nešto da uradiš onom iza Zavese? U velikoj si zabludi. On je van tvog domašaja. Ali ti... Ti si u njegovom domašaju. Pazi se. — Vi mi pretite. — To je bila konstatacija, ne pitanje. — Da — ravnodušno reče Izin glas. — Pretim. Ali ja te ne ugrožavam. Ne ja. Nisam u stanju da ti objasnim mnoge stvari, mnoge činjenice, ne mogu da pronađem prave reci. Ali jedno mogu... mogu da te upozorim. Zar nije već bilo previše žrtava? Oni momci, Elžbjeta Gruber. Ne radi to što si naumio, Nejmane. Ne radi to. — Molim vas, saslušajte... — Dosta. Zapamti. Ne smeš. Tresnu slušalica. — Verovatno mi nećete poverovati... — poče Iza. — Više nismo na ti? — prekinu je Nejman. — Šteta. Bilo je simpatično i neposredno. U šta neću poverovati? Da to niste bili vi? Bilo bi mi, faktički, teško. A sada izvolite, slušam. Šta sam naumio? Zašto ne smem to da uradim? — Ne znam. Nisam ja... To nije bio moj glas. — Ko je za vas mala Gruberova? — Ne znam... Niko... Ja... — Ko je ubio decu u baštama? — Nejman je govorio tiho, nije vikao, ali su mu mišići na vilici izrazito i ravnomerno podrhtavali. — Ko je to bio? Zbog čega je van mog domašaja? Zbog toga što je nenormalan, zar ne? Ako ga ulovim, neće otići u buvaru, već u bolnicu, kao što je ova? A možda baš u ovu? A možda je već bio ovde? A, doktorica? — Ne znam! — Iza nesvesno podiže pesnice. — Ne znam, kažem vam! Nisam ja zvala! Nisam ja! Nejman i pripravnik Zdib su ćutali. — Znam šta mislite — polako reče Iza. — Sumnjam. — Vi mislite... Da, kao u onom vicu... da se mi razlikujemo od pacijenata po tome što noću idemo kući. — Bravo — reče Nejman bez osmeha. — A sada slušam. — Ja... ništa ne znam. Ja nisam telefonirala... — Doktorka — reče Nejman spokojno i umiljato, kao detetu. — U redu, ja znam da je magnetofonska traka klimav dokaz. Da možete da poreknete. Možete nas čak, kao što je sada opšteprihvaćeno, optužiti za manipulaciju, za fabrikovanje dokaza, za šta god hoćete. Ali ako vi

zaista po zasluzi idete kući da prenoćite, a ne samo zahvaljujući nečijoj grešci u dijagnozi, onda shvatate kakve će biti posledice kad se stvar otkrije. A ona će se prekrasno otkriti. Mora da se otkrije, jer je ispalo da ubijeni dečaci imaju važne roditelje i nikakva sila neće obustaviti istragu, čak naprotiv. Znate šta će se tada desiti. — Ne razumem na šta mislite. — Ja ću vam reći. Vi mislite da, ako je manijak iz bašta vaš rođak ili neko blizak, nećete disciplinski odgovarati za to što ga skrivate. Možda. Ali osim disciplinske odgovornosti, postoji još jedna odgovornost. Ukoliko se ispostavi da ste krili manijaka ubicu, kako u ovoj bolnici, tako i u drugim bolnicama ove branše širom sveta, bićete gotovi. Može da vas spase samo zdrav razum. Čekam da ga pokažete. — Vi... Ponavljam vam da ne znam o čemu se tu radi — Iza spusti glavu. — To nije bio moj glas, čujete li? Sličan, ali nije moj. To nije bio moj način izražavanja. Ja tako ne govorim. Možete da pitate koga hoćete! — Pitao sam — reče Nejman. — Mnogo osoba vas je prepoznalo. Znam i s kog aparata ste zvali. Razmislite ozbiljno, gdo Izo. Molim vas, prestanite da se vodite osećanjima. Imamo posla sa ubistvom, sa zverskim ubistvom izvršenim nad ljudima. Nad ljudima, shvatate li? Vi shvatate da se to ničim ne može opravdati, a sigurno ne brigom za dobro životinja. Taj zločin je tipičan znak reakcije paranoika, manijaka. Svetio je mačku, ubio decu koja su je mučila. A sutra će ubiti nekoga ko tuče psa. Prekosutra će vas ucmekati kad zgazite uholažu na trotoaru. — Šta želite da kažete? — Tvrdim da odlično znate šta želim da kažem. Jer vi znate ko je to učinio i zašto. Jer vi ste ga lečili, ili ga i dalje lečite, i znate na čemu se zasniva, da prostite, bezumlje vašeg pacijenta. To je neko, da prostite, opaučen u pogledu dobrote prema životinjama. — Gospodine Nejmane — reče Iza tresući se, ne uspevajući da kontroliše drhtanje ruku i stezanje grudnog koša. — Vi ste opaučeni. Da prostite. Uhapsite me. Ili me ostavite na miru. Nejman ustade, pripravnik Zdib takođe. — Šteta — reče komesar. — Šteta, gđo Izo. Ako se ipak odlučite, molim vas da mi telefonirate. — Nemam ja za šta da se odlučim — reče Iza. — I ne znam vaš broj. — Ah, da — Nejman odmahnu glavom gledajući je pravo u oči. — Shvatam. Šteta. Doviđenja, gdo Izo.

Henclevski — Gospodine Henclevski — reče komesar policije Nejman. — Mislio sam da imam posla sa ozbiljnim čovekom... — Ej! — Advokat podiže ruku kao znak upozorenja. — Pazite. Nismo u komesarijatu. O čemu je reč, dođavola? — Vidite — reče pripravnik Zdib ne krijući zlobu. — Toliko je bilo viceva o milicionerima, a tako malo o mecenama. A izgleda da je to neopravdano. — Još jedna reč i izbaciću vas obojicu kroz vrata — polako reče Henclevski. — Kakvo je ovo ćaskanje? Šta vi sebi dopuštate, gospodo milicajci? — Policajci, moliću. — Mizerni policajci. Ubica mog sina šeta na slobodi, a vi dolazite ovamo da lupetate gluposti. Elem, izvolite, bez uvijanja. Moje vreme je novac, gospodo. — Mnogo pričate — kaza Nejman. — Čim se zanesete, ne možete da prestanete. Pričate nama, a što je još gore, i drugima. I zbog toga je cela stvar provaljena, gos’n mecena. — Šta je provaljeno? Jasnije, gospodo. — Da li vam prezime Pšemencka nešto govori? Doktorica Pšemencka, iz ludare. — Nemam dodira s luđacima. Ko je ta? — Ta zna sve što smo naumili. Nije saznala od nas. Ispada da je od vas. A ako je tako, onda ona nije jedina. — Nebuloza, iliti bullshit — ispravi se Henclevski. — Za plan znamo isključivo vas dvojica i ja. Nisam nikome govorio o tome. Vi ste kukali i kenjkali da ne možete ništa da uradite bez znanja pretpostavljenih. Stoga ste obavestili pretpostavljene, a pretpostavljeni su sigurno obavestili pola grada, uključujući i doktorku Pšemencku, ili kako se već zove. Quod erat demonstrandum, to jest ono što je trebalo dokazati. Šteta, gospodo. I vi ste pogrešili, gospodine Zdibe. U vicevima o milicajcima ipak ima mnogo istine. — Nismo nikome ni o čemu govorili — pripravnik pocrvene. — Nikome, čujete li? Ni pretpostavljenima ni ženama. Nikome. — Dobro, dobro. Nije to ništa neobično. Možda ako... Ta doktorka iz ludare, kao što kažete, mogla je jednostavno da vas navuče. Da blefira. Šta vam je kazala? Kada? Kojom prilikom?

— Poslušajte sami. Daj magnetofon, Andžej. Sedeli su paleći cigaretu za cigaretom. Nejman je posmatrao kako u kući preko puta ćelavi momak uz pomoć nekoliko drugara na balkonu montira veliku činiju koja je izgledala baš kao satelitska antena. Sa susednog balkona, na kojem je bio drečavo ofarban konj za ljuljanje, do montera je prepuzalo šareno morsko prase. Ćelavi ga je, ne pustivši činiju, šutnuo. Prase je palo s balkona. Nejman nije ustao kako bi video šta se s njim desilo. To je bio osmi sprat. — Dooobro — reče advokat saslušavši snimak do kraja. — Ta lekarka nema sve daske u glavi? Znate onaj vic... — Znamo — reče pripravnik Zdib. — Zavesa. Kakva Zavesa? I taj... vehal ili kako već... Neko trtljanje. Ta doktorka... Pšesmicka? — Pšemencka. — Poznajete li je? Jeste li proverili ko je ona? — Proverili smo. Mlada, bez duže kliničke prakse, malo kontakata s pacijentima. Bavi se nekakvim ispitivanjima. Komplikovano je, majku mu, reč je o moždanim talasima, neuronima, zaboravio sam. — Luda doktorka Frankenštajn — iskrivi se advokat. — Znate sta? Ne bih se ja sekirao zbog cele ove stvari. — A ja obrnuto — reče Nejman. — Da ne kažem da sam već počeo da se sekiram. Gos’n Henclevski, kod nas još nije gotovo, čistka traje. Nekome je možda mnogo stalo da me sjebe. Blago ćaknuta lekarka je isti instrument provokacije kao i svaki drugi, ni bolji ni gori. Prostudirao sam ja to. — Vi ste egocentrik, gos’n Andžej — kaza Henclevski. — Vaša ličnost je u ovom slučaju, da prostite, malo važna. — Kamo sreće — osmehnu se komesar. — Uopšte se ne bih zabrinuo. Ali i vi ste, dragi gos’n Henclevski, možda pogrešili. Nakon telefonskog razgovora s doktorkom glavu bih dao da je vašeg sina ubio slučajni manijak. Nije to bila nikakva osveta. Bez obzira na to koga ste i zbog čega branili tokom ratnog stanja i kolikim sekretarima ste radili iza leđa. Vi niste Pjasecki. Da prostite. — Zaključak? — Advokat blago pocrvene. — Prost kao pasulj. Ukoliko je luđak, onda je on, sa zakonske tačke gledišta, bolestan čovek. Bolestan, razumete li, gos’n mecena? — Čim čujem tako nešto — prasnu Henclevski — zubi mi škripe! Bolesnik, kurvin sin! On je mog Maćeka... Bolesnik! — Ja vas razumem. I ja se tresem. Ali ništa ne može da se uradi i to

je ta lekarka jasno rekla. Hajde da pretpostavimo da je blefirala, da ne zna ništa o našem planu. Ali mogla je da nasluti, zato me je upozorila. Jasno me je upozorila. — Vi ste u njenom trabunjanju otkrili upozorenje? Na šta? — Nemojte se glupirati. Upozorila me je da ne pokušavam da uhvatim tog manijaka kao živo meso. Mogu da ga uhapsim koristeći blago ubeđivanje, da ga vežem u luđačku košulju i predam specijalistima. Na lečenje. — Uplašili ste se, gos’n Andžej, i zbog toga ne rasuđujete ispravno — advokat prekrsti šake. — I ja sam slušao taj snimak. I u njemu je nešto sasvim drugo imalo kardinalan značaj. Slušajte. Hajde da se poigramo. Ja ću biti vi, a vi pukovnik ili inspektor policije, sada se to tako zove ako ne grešim. Slušajte, gos’n inspektore policije. Analizirao sam čudan razgovor s doktorkom Iks. Zapanjilo me je što je nekoliko puta koristila reči iz kojih je proisticalo da je osumnjičeni umobolnik mnogo opasan. To mi se urezalo u podsvest toliko duboko da su mi nervi popustili kad je došlo do sučeljavanja. Videvši da me napada opasnim oruđem, upotrebio sam službeno oružje, ne prekoračivši granice nužne odbrane. Šta kažete? Dobro je bilo, gos’n inspektore. Dobro tumačenje? — Nabijte sebi u dupe to tumačenje — spokojno reče Nejman. — Tako bi, razume se, meni rekao moj inspektor. Gos’n mecena, vi dobro znate šta znači nužna odbrana u slučaju naoružanog policajca, koji, uz to, zna da ima posla s nekim ograničeno uračunljivim. Ovo nije Amerika. Nemam nameru da završim u ćuzi. Advokat se zamisli, ćutao je neko vreme. — Pa, dobro — reče konačno. — Možda ste vi zaista u pravu, gos’n Nejmane. Šta ćemo onda da radimo? — Poništićemo ugovor. — De, zar ne mislite da sada idete malo predaleko? Razumem da pucanje ne dolazi u obzir, niti ijedan drugi ozbiljan nesrećan slučaj. Ali momak može pružati otpor. Bežati. Može da se spotakne i dobrano razbije. Čuo sam za takve slučajeve, naslušao sam se toga od svojih klijenata. Što se toga tiče, znate li, gospodo, da je nekoliko mojih klijenata sada u Varšavi? — I šta s tim? — Mnogo toga. Moj predlog je da održimo ugovor na snazi. Predlažem povoljne uslove. Ukoliko mi omogućite da lično učestvujem u akciji, ako mi pružite satisfakciju da rukom i nogom dodirnem ubicu

svog sina, daću vam podršku vrlo uticajnih ljudi u slučaju daljih čistki u policiji ili nekih nepredviđenih komplikacija u našem planu. Moji prijatelji iz Varšave će, ukoliko bude potrebno, ućutkati i gđu Pšemencku iz ludare, ne bojte se. A osim toga, kao što smo se dogovorili, sledi konkretna finansijska nagrada za obojicu. — Trojicu — reče pripravnik Zdib. — Kako, dovraga? — iznervira se Henclevski. — Trojica? Trojica su velika gomila ljudi, nazivaju se legion, bestraga, šta će vam treći? — Da bi izveštaj bio verodostojniji. Tako se kod nas uvek radi. Udarna brigada. Gos’n mecena, vi ste stručnjak za koncepciju, a mi za tehniku. Razumemo se u to. — Je li barem pouzdan taj treći? — Sto posto, iliti hundred percent. — Nek vam bude — iskrivi se advokat. — I? Gos’n Nejmane, nadam se da sam vas ubedio? — Ne do kraja — reče komesar. — Tolek? Čini li ti se... — Trebalo bi da bude dobro — reče pripravnik. — Nešto me malo brine. A to je da nismo prebrzo pretpostavili daje on psihički bolestan. Možda je on onaj zeleni, greenpeace, shvatate? Ljubitelj životinja. Video je da dečaci muče mačku i to je uticalo na njega. Čitao sam o sličnom slučaju, možda u Pregledu. Momku su oslepeli psa ili mačku, ne sećam se više. Dok sam čitao o tome, osetio sam da je momak pisanjem o tome iskalio svoj bes, tugu, želju za osvetom. Drugi je mogao drugačije da se iskali. Uzeo bi nož, sekiru, letvu i osvetio bi se za svog psa. — To ti dođe na isto — reče Henclevski. — Onaj ko tako reaguje jeste ćaknut. Quod erat demonstrandum. — To uopšte nije isto — Nejman se nadoveza na njegovu misao. — Poremećenost u pogledu životinja može da se ne kvalifikuje kod psihijatara. S njihove tačke gledišta momak će biti potpuno normalan i slušaće ga dok bude pričao na koji način smo ga uhvatili i šta smo mu uradili. — U svojoj karijeri sam video mnogo njih koji su pričali šta im se dogodilo u miliciji — reče advokat krivo se osmehujući. — Ali ne sećam se nijednog kojem su formalno poverovali. A ukoliko čak i ispriča na koji način ste ga uhapsili, šta s tim? Mislite li da će se neko potresti zbog glupe mačke? — Možda i neće — kaza Zdib. — A šta će se desiti ako tu mačku čuje neko potpuno nevin? I doleti da vidi šta se zbiva? — Sprdaš se, Tolek — Nejman slegnu ramenima. — To me ama baš

nimalo ne bi potreslo. Koga je briga za mačku? — Što se tiče mačke — reče Henclevski. — Trebalo bi neku pribaviti. — S tim ne bi trebalo da bude problema — kaza Nejman. — Ima mnogo mačaka. Dečurlija moje komšinice, na primer, imaju mačku. Trebalo bi da je pogodna. Iza Iza je ležala spokojno, kao da se bojala da i najlaganiji pokret može da uplaši taj neuhvatljiv signal koji se udaljavao, zamršen i varljiv nagoveštaj neostvarljivog orgazma. Muškarac priljubljen uz nju disao je ravno, odmereno, očigledno je već zadremao. Brujao je auto-alarm, daleko i tiho. — Henriče — ona progovori. Muškarac se trgnu i, prenut iz polusna, približi lice njenom nagom ramenu. — Šta je, Izice? — Nisam dobro, Henriče. — Opet? — prestraši se muškarac. — Majku mu, trebalo bi nekako da regulišeš taj svoj ciklus, Izo. — Nije to. Muškarac sačeka malo. Iza nije nastavila. — Nego šta? — upita konačno. — Henri... Simptomi čega su periodi zaboravnosti? — Zbog čega pitaš? Imaš ih? — U poslednje vreme često. Prilično duge. Pored toga, i halucinacije. Slušne iluzije. Obmane. Muškarac diskretno pogleda na sat. — Henri. — Čuo sam — promrmlja blago uzrujan. — I šta? Ti si specijalista. Koja je tvoja dijagnoza? Anaemia cerebri! Početak šizofrenije? Astrocitom na čeonom režnju? Drugo govno koje pritiska srednji mozak? Iza, svaki psihijatar u sebi pronalazi razne slične simptome, to je jednostavno profesionalna deformacija. Moram li da ti kažem koliko malo znamo o mozgu, o procesima koji se u njemu odvijaju? Po mom mišljenju, ti si jednostavno premorena. Ne bi trebalo toliko sati da provodiš sa svojim mačkama, pored one aparature. Pa znaš koliko su

štetni visoka frekvencija, polja, zračenje ekrana. Ostavi sve to na neko vreme, uzmi odmor. Odmori se. Iza se pridiže na laktove. Muškarac joj je, ležeći poleđuške, milovao grudi, automatskim, istreniranim pokretima koje nije volela. — Henri. — A? — Želela bih da me pregledaš. Na EEG-u ili pomoću izotopa. — Mogu, što da ne. Ali... — Molim te. — Dobro. Ćutali su. — Henri. — Da? — Elžbjeta Gruber. Lečiš je. Šta je zapravo s njom? — Zanima te to? Istina, čuo sam. To je prilično čudan slučaj, Izo. Dovezli su je u šoku, sa simptomima tipičnim za izliv krvi. Gotovo odmah je prešla u komatozno stanje, koje ne slabi i ne popušta. Sklon sam mišljenju da se kod nje na šok nadovezao zapaljenski proces u dnu treće komore ili u silvijevom akvaduktu. — Encephalitis lethargica? — Aha. Zašto pitaš? Iza okrenu glavu. Iza prozora, mešajući se s još jednim očajnim brujanjem auto-alarma, razleže se skičanje psa, isprekidano, sve glasnije. — Noge bih mu iskidao — odazva se muškarac gledajući prema prozoru. — Ima probleme na poslu ili kod kuće, a prazni se na životinji, stoka. — Vehal cepa Zavesu — polako reče Iza. — Šta? — Vehal. Glas zlostavljane životinje. Glas očaja, straha, bola, glas koji oduzima čula. — Izo? — Krik koji nije krik — Iza je govorila sve glasnije. — Vehal. Vehal kida Zavesu. Tako je govorila... Ela Gruber. Ona je to videla. — Navodno... — muškarac zamucnu. — Izo! Ona nije mogla... Devojčica je u komi! O čemu ti govoriš? — Ona meni govori. Govori i naređuje mi različite stvari. — Izo, zaista bi trebalo da uzmeš odmor — muškarac je pogleda i uzdahnu. — Ali pre toga dođi kod mene, pregledaću te. To je ovaj

prokleti stres, ovaj šugavi posao, sve u ovoj zemlji. Izo, ne možeš se toliko uzbuđivati zbog toga. — Henri — Iza sede na krevet. — Zar ne razumeš o čemu govorim? Ela Gruber meni govori. Ona je videla... — Znam šta je ona videla. To je sigurno bio rezultat šoka i izliva. Bila je svedok ubistva u baštama. — Ne. — Kako? — To je bilo kasnije. Ona to nije videla. Videla je... dasku stavljenu na glavu mačke koja je bila do vrata zakopana u zemlji. Noge kako gaze po toj dasci. Oči... Dve loptice... — Majko mila! Izo? Otkud ti znaš? Od koga si saznala? — Kaza... li su mi... -Ko? — Muzi... kanti... -Ko? Iza se, spustivši glavu na zgrčena kolena, zatrese od plača. Muškarac je ćutao. Mislio je o tome kako su žene neotporne, do kog stepena njima upravljaju njihove ženske emocije, smetaju im da rade, smetaju im da se raduju životu. O tome kako je ogromna nesreća feminizacija određenih profesija koje su apsolutno neprikladne za žene. Izi sigurno, mislio je, nije dobro. Brinuo se. Neko vreme. A nakon nekog vremena preovladala je ozbiljnija briga — šta da kaže ženi kad se vrati od Ize kući? Ovog meseca je iskoristio sva dobra opravdanja. Pomislio je kako obavezno mora pregledati Izu, uraditi joj EEG, sprovesti testiranja. Mogli bi čak to uraditi u utorak, ali obećao je drugu da će u utorak banuti kod njega na imanje da mu pomogne da potruje krtice. Majku mu, pomisli, zaboravio sam danas da uzmem strihnin iz bolnice... — Uzmi odmor, Izo — reče. Plava soba — Marila! — povika Iza gledajući u prazan sto pokriven belim čaršavom i mušemom, u razbacane provodnike, igle, senzore, kožne kaiševe i kopče. — Marila! — Tu sam, doktorica.

— Gde je moja mačka? — Mačka? — začudi se laborantkinja. — Mačka — ponovi Iza. — Ona prugasta. Ona koju sam koristila u poslednje vreme. Šta se desilo s njom? — Kako? Pa vi ste sami... — Šta sam ja? — Rekli ste mi da je prenesem... Evo, ovde stoji kavez. Potom ste mi rekli da donesem mleko. Čim sam donela, nahranili ste tu mačku... — Ja? — Da, vi, doktorica. A zatim ste otvorili prozor. Ne sećate se? Mačka je skočila na prozorsku dasku. Čak sam vam tada kazala da će vam pobeći. I mačka je pobegla. A vi... — Šta ja? — Iza je čula muziku. Dlanom obrisa lice. — Vi ste počeli da se smejete... Moram, pomisli Iza, moram da idem kod Ele Gruber. Zašto? Zbog čega? Moram ići kod Ele Gruber. Zašto? Ela Gruber me priziva. Debe Debe je trčala, čas brzo tapkajući šapama, čas istežući se u dugim skokovima. Znala je dokle da trči. Daleka muzika i udaljeni zov tihe melodije nepogrešivo su joj pokazivali put. Dotrčala je do ruba žbunja iza kojeg je, poput površine zagađene reke, svetlucao asfalt. Po njemu je, tutnjeći i sikćući kao zmaj, promakao, teturajući se, veliki opterećen autobus. Moram da se oprostim od nje, pomisli Debe. Pre nego što odem, moram još da se oprostim od nje. I da je upozorim. Poslednji put. Baš me zanima gde može biti Bremen? Skoči. Automobil koji je nailazio zaslepio ju je svetlima. Na sekund je opazila crveno masno lice čoveka koji je dodavao gas i naglo okretao volan. Automobil je jurnuo u njenom pravcu, osetila je kako mašina podrhtava od gneva, odlučnosti i želje da ubije. Skočila je u poslednjem trenutku, talas vazduha pogladio joj je krzno. Potrčala je duž žive ograde, mala prugasta senka.

Locus terribilis Mačke su bile svuda unaokolo — nepomične, podignutih glava, posmatrale su, osluškivale. Okretale su glave za Debe dok je prolazila, pozdravljale su je mjaukanjem i žmirenjem punim poštovanja. Nijedna se nije pomakla, nije prišla. Znak Pauka vučjaka na mačkinom čelu plamteo je u mraku sablasnim svetlom. Osećala je da je to mesto čudno, opasno. Jastučićima na šapama osećala je pulsiranje zemlje, čula je nerealno šaputave glasove. Na trenutak je iza zavese od uzdrhtale magle videla... oganj i krstove, naopako okrenute, zabijene... Debe je počela da prede u taktu melodije. Slike su nestale. Izdaleka je ugledala crni oblik — ostatke šporeta zarivenog u zemlju poput izgorele olupine tenka na bojnom polju. Pored šporeta tri nevelike siluete tamne na pozadini neba. Približila se. Crni pas s krivom povijenom šapom. Sivi pacov s dugom brkatom njuškom. I mali riđast hrčak. Muzikanti. Žuta soba — ... pobegao je razbojnik koliko ga noge nose — baka je monotono čitala — i podneo je izveštaj vođi. Ne vredi, izgubili smo naše sedište, reče. U kući sedi strašna čarobnica koja se bacila na mene i izgrebala mi lice kandžama. Kod vrata vreba čovek naoružan nožem. Crni stvor ima jazbinu u dvorištu, on me je palicom udario. A na krovu je sedeo sudija koji je viknuo: „Dajte ovamo hulju!”. Dečak se nasmeja srebrnim glasićem. Venerdina se, ležeći na krevetu, savi u klupko i načulji uši. — I šta je bilo dalje? Čitaj, bako! — I to je kraj bajke. Razbojnici su pobegli i nikad se nisu vratili, a pas, mačka, magarac i pevac nastanili su se u šumskoj kući i živeli su dugo i srećno. — I nisu otišli tamo... pa tamo kuda su se uputili? — U Bremen? Ne. Verovatno nisu. Ostali su u kućici i tamo su živeli.

— Aha — dečak se zamisli grizući palac. — Šteta. Pa baš je tamo trebalo da odu. Pas je to izmislio kad su ga oterali zato što je već bio star. To je vrlo ružno. Ja nikad neću dozvoliti da oteraju našu Pufhicu, makar bila ne znam koliko stara. Venerdina podiže glavu i pogleda mališana žutim zagonetnim pogledom. — Spavaj, Marijuše. Već je kasno. — Da — pospano reče dečak. — Čak ni kad bude veoma stara. Kod nas ionako nema miševa. A oni moraju otići u taj Bremen. Oni su svi bili... Nemoj da uzimaš Pufhicu, bako. Neka spava sa mnom. — Ne bi trebalo da spavaš s mačkom... — Ali ja hoću. Ela Gruber Iza podiže glavu i, budeći se, prevuče rukom preko čaršava. Iza prozora je bila tama. Sedela je na krevetu, a dodir čaršava ju je porazio stranošću, brutalno iskrenom sigurnošću da... Ne bi trebalo da bude tu. — Čuješ li me? — reče devojčica koja je ležala na krevetu. Iza klimnu glavom, potvrdivši ono što je bilo nemoguće. Devojčicine oči bile su staklaste i puste, po bradi joj se slivao uzan sjajan mlaz pljuvačke. — Čuješ li? — ponovi devojčica, blago šušljajući, trapavo pomičući iskrivljene usne slepljene beličastom skramom. — Da — reče Iza. — Dobro je. Htela sam da se pozdravim s tobom. — Da — šapnu Iza. — Ali to je ipak... — Nemoguće? To si htela da kažeš? Nema veze. Nismo uspele, mnogo toga nismo uspele, svetlokosa. Hoću da se pozdravim s tobom. Možda će te ovo začuditi, ali... zavolela sam dodir tvoje ruke. Pažljivo me saslušaj. Ukoliko ove noći zabruji vehal, Zavesa će pući. Ne znam da li ćemo uspeti da zaustavimo... one tamo. Zato moraš da pobegneš. Ponovi šta treba da uradiš. — Ne znam — jauknu Iza. — Treba da bežiš! — viknu Ela Gruber naglo trzajući glavom po jastuku. — Beži, što dalje od Zavese! Nemoj da se trudiš da nešto razumeš i veruj u ono što vidiš! Činiće ti se da buncaš, da je to san,

košmar, a to će biti stvarnost! Razumeš li? — Ne... Ne razumem. Ja sam... poludela, zar ne? Devojčica je ćutala, zagledana u plafon zenicama tako malim, poput tačkica uboda čiode. — Da — reče. — Svi ste poludeli. Još odavno. Još jedno ludilo, malo zrno na vrhu ogromne planine ludila. Poslednji vehal koji nije smeo da se dogodi. Ko zna, možda će se to danas desiti. Slušaš li me? — Slušam — reče Iza potpuno smireno. — Ali ja sam psihijatar. Odlično znam da ti ne možeš da razgovaraš sa mnom. Ti si u dubokom snu, u komi. Ovo nisi ti. Glas koji čujem emituje moj bolestan mozak. Ovo je halucinacija. — Halucinacija — ponovi devojčica osmehujući se. To je kontrakcija facijalnih mišića, isključivo kontrakcija kao posledica izliva krvi, pomisli Iza, u tome nema ničeg jezivog. Ničeg jezivog, pomisli, osetivši kako joj se ježi kosa na vratu. — Halucinacija, kažeš — nastavi Ela Gruber. — Odnosno, ono čega u suštini nema. Lažna slika. Je li tako? — Da. — Može da se čuje. Može da se vidi. Ali toga nema. Je li tako? — Da. — Kako se mi mnogo razlikujemo, ti i ja. Navodno je moj mozak manje razvijen od tvog, ali ja, na primer, znam da to što vidim i što čujem jeste. Postoji. Kad ne bi postojalo, kako bih mogla da ga vidim? A ukoliko postoji i ima kandže, očnjake, žaoku, onda od toga treba bežati, jer može da te povredi, smoždi, rastrgne. Upravo zbog toga moraš da bežiš, svetlokosa. Kroz pocepanu Zavesu će proći halucinacije. Ovo je dobra definicija onoga što nema sopstveni oblik, ali ga stiče u mozgu onoga ko to gleda. Koliko će taj mozak izdržati takvo iskušenje? A malo koji će izdržati. Poslednji put ti kažem: zbogom, svetlokosa. Glava Ele Gruber tromo se okrenu na stranu gledajući u Izu mrtvim staklastim pogledom. Mačka — Dobro, vreme je. Sada — šapnu Henclevski. Nejman pogleda u sat. Bilo je devet i dvadeset tri. Dok je gledao, poslednja cifra zaplesa kao kostur u animiranom filmu, postavši četvorka. Po koloseku je, iza bašte, u dubokom iskopu obraslom

jarebikom, hučao i tutnjao voz. — Šta čekamo, majku mu? — nervirao se advokat. Nejman izvuče iz plastične kese debeli zavežljaj obmotan s nekoliko ručnika i jutenim kanapom. Iz zamotuljka je virila belo-crna mačja glava, s druge strane rep i zadnje šape životinjice. Nejman izvadi iz džepa jakne kombinirke izolovane narandžastom plastikom. Malo dalje, iza senica, Zdib, pritajen kraj Vende, koji je teško mrmljao kroz začepljen nos, strese se na zvuk pristigao iz pravca bašta. — Bože — šmrknu Venda. — To mora da ga je bolelo... U Jamama se mačke baciše na zemlju pokazujući bele očnjake i ravno obarajući uši. Muzikanti, sva četvorica, bili su spremni. Zdib Tutnjanje voza utihnu, kao eho se još valjalo po betonskim zidovima blokova. I tada se ponovi sablasni vrisak iz pravca bašta, eksplodira kao granata, vinu se neverovatno visoko, valovit, uzdrhtao, strašan. — Majko božja! — kriknu Venda. — Tolek! To nije mačka! Zdib skoči, raskopčavši košulju, i istrgnu pištolj iz kubure. Rika — jer to je već bila rika, a ne vrisak — prestade, puče, vibrirajući kao čelična žica presečena makazama. Zdib je trčao. Preskoči živu ogradu, probi se kroz grmove ogrozda. U tom trenutku noć rastrgnu drugi vrisak, još sablasniji od prethodnog, kratak, isprekidan. — Andžeeeeeej! — dreknu pripravnik. Hitajući kroz pritke za paradajz, sudari se s buretom punim vode, odbi se od njega kao od zida, saplete se, pade, podiže se, okliznu, ponovo pade refleksno se poduprevši, nabi cev P-83 u mokru zemlju. Iza sebe je čuo psovke Vende koji se zaglavio na elastičnoj pregradi od žičane mreže. — Andžeeeej! Ponovo se saplete. Video je o šta. I tada poče da se dere. Nejman nije imao glavu. Nešto ga je udarilo u grudi. Klečeći, Zdib se zagrcnu i vrisnu, vrisnu do bola, tako da mu vlastiti vrisak zalupa u ušima. Energičnim, nekoordinisanim pokretom odbaci od sebe ruku u okrvavljenom popelinskom rukavu iz kojeg je štrcala klizava glatka kost, bela čak i u

mraku. Nešto je sedelo na travnjaku, na podlozi od jasne, retke palisade suncokreta. Nešto veliko. Veliko kao kamion. Modro nebo osenčeno crvenom bojom dalekih neonskih svetala blago se rasvetljavalo iza kolosa koji je sedeo na travi — izgledalo je kao da se to nešto ogromno probilo kroz nebo i noć ostavivši za sobom rupu i šljašteće pukotine. Naredni voz, naletevši na pružni prelaz, ošinu šipražje jarkim bičem svetlosti. Zdib otvori usta i zahropta. Grbav stvor, šćućuren na travnjaku, ogromnog stomaka pokrivenog izraštajima, ogromnih ušiju i izdužene njuške načičkane zubima, podiže telo Henclevskog u čvornovatim šapama. Reflektori voza uskomešaše bašte hiljadama živahnih senki. Zdib je hroptao. Stvor otvori čeljust i uz krčanje, škljocnuvši, odgrize Henclevskom glavu i sa zamahom baci telo daleko. Zdib je čuo kako je telo zvcknulo u konstrukciju od talasastog lima. Mokraća mu se kao topli talas slivala niz butinu. Više ništa nije video, ali je znao, osećao da stvor, odmereno premeštajući kratke šape s velikim stopama, ide ka njemu. Zdib je hroptao. Želeo je da nešto učini. Bilo šta. Ali nije mogao. Kapi Muzika koja je lepila Zavesu kidala se, pucala, raspadala na elastične trake. Napuknuće se povećavalo, s one strane su puzala klupčasta smrdljiva isparenja, veliki iskrzani cirusi, magla opterećena vlagom teškom kao ispljuvak, mešajući se s kiselim gradskim smogom. Na krovove, na asfalt, na stakla, na automobile pale su prve retke kapi. Pale su žute kapi šišteći u dodiru s metalom, prodirući u proreze i pukotine gde su palile izolaciju kablova i grizle bakar provodnika. Pale su mrke kapi, velike i lepljive, a tu gde su pale, bledela je trava, lišće se svijalo u trubice, crnele su stabljike i grančice. Pale su mastilo-plave kapi, a tu gde su pale, isparavao je i topio se beton, kuvala se cigla, a malter je klizio po zidu poput suza. I pale su prozračne kapi koje uopšte nisu bile kapi. Renata

Renata Vodo imala je bezopasnu opsesiju, čudnovat običaj — neprestano je, odlazeći u krevet, proveravala da li je spušten poklopac na šolji i da li su zatvorena vrata od kupatila. Šolja je, otvorena za tajanstven i zlurad lavirint kanala i cevi, bila opasnost — nije smela ostati otvorena, neobezbeđena; ipak je „nešto" moglo izaći iz nje i zaskočiti Renatu tokom sna. Te noći Renata je kao i obično spustila poklopac. Probudivši se uznemirena, oblivena hladnim znojem, koprcajući se u polusnu kao riba na najlonu, pokušavala je da se priseti da li je zatvorila vrata. Vrata od kupatila. Zatvorila sam, pomisli padajući u san. Sigurno sam zatvorila. Varala se. Uostalom, to nije imalo nikakvog značaja. Poklopac od šolje polako se podiže. Barbara Brabara Mazanek panično se bojala svih insekata i crva, ali pravi strah koji podiže adrenalin i gađenje koje razdire čitavo telo budile su u njoj uholaže — pljosnato-obli, živahni smeđi monstrumi naoružani kleštima poput motocangli na kraju zatka. Barbara je duboko verovala da ta brza grozota što se trpa u svaku pukotinu samo vreba priliku da joj upuže u uvo i poždere joj ceo mozak. Dok provodi odmore ispod šatora, svake noći u uši revnosno gura čepiće napravljene od vate. Te noći, probudivši se uznemirena, nagonski je pritisnula levo uvo uz jastuk, a desno je pokrila rukom. To nije imalo nikakav značaj. Kroz nepotpuno zatvorena balkonska vrata, poput prljavog uljastog talasa, počele su da se uvlače i razlivaju po sobi milijarde živahnih insekata. Okice su im svetlele u crvenoj boji, a klešta na kraju zadaka bila su oštra kao britve. Muzikanti — Kraj — reče Kersten. Debe je ćutala, sedeći nepomično širom otvorenih očiju, lagaško pomerajući crni vrh repa. — Kraj — ponovi pas. — Itka, ne možemo ništa da učinimo. Ništa. Čujete li? Pasiburduče, prestani, to nema smisla.

Hrčak prestade da svira, ukipi se i podiže crne dugmiće od očiju. Takav je, pomisli Kersten, neće se promeniti. Sve mu treba ponavljati dva puta. Šta ćeš, to je samo hrčak. Debe je ćutala. Kersten leže i spusti njušku na šape. — Nije uspelo i nema šta više da pokušavamo — reče. — Zavesa je definitivno pukla i ovog puta je nećemo zakrpiti. Prošli su. Oni. Naravno, Zavesa će uskoro sama srasti, ali ne moram da vam kažem... — Ne moraš — Itka se isceri. — Ne moraš, Kerstene. — Ovaj grad još ima neke šanse. Sve dok Krastavi ne pređe na ovu stranu, grad ima šansi. — A drugi gradovi? — neočekivano progovori Pasiburduk. Kersten nije odgovorio. — A mi? — upita pacov. — Ostajemo? — Zašto? Itka sede spustivši špicastu njušku. — Dakle... Po planu?. — Vidiš li drugo rešenje? Iz daljine, iz pravca naselja, do njih dopre zvuk. Talas zvukova. Kersten se naježi, a Pasiburduk se skupi u riđu lopticu. — U pravu si, Kerstene — reče Itka. — Ovo je kraj. Odlazimo u Bremen. Tamo čekaju ostali. Pacov se okrenu ka Debe, koja je i dalje nepomično sedela kao pufnasta prugasta statueta. — Debe... Šta ti je? Nisi čula? Kraj! — Ostavi je, Itka — brecnu se Kersten. — Izgledaš — siknu pacov na mačku — kao da ti ih je žao. Je li, Debe? Žao ti ih je? — Šta ti znaš, Itka? — mačka mjauknu tiho, zloslutno. — Žao? Možda i jeste, žao mi ih je. Žao mi je dodira njihovih ruku. Žao mi je šuma njihovog daha dok spavaju. Žao mi je toplote njihovih kolena. Žao mi je naše muzike koju gubim, a još je nisam spoznala. Jer ta muzika nikome nije potrebna i više nikad nikoga nećemo njome spasti. Zato što se svakog minuta, svake sekunde, na hiljadu tačaka ove planete prolama vehal i prolamaće se sve češće. Sve do kraja. I vas mi je žao. Tebe, Itka, i Kerstena, i Pasiburduka. Žao mi je vas, poraženih, primoranih na beg. I žao mi je sebe, jer ću ipak poći s vama, kao jedna od vas. Premda to nema nikakvog smisla. — Grešiš, Debe — spokojno reče Kersten. — Mi ne bežimo. Ovog puta nam nije uspelo. Ali u Bremenu... u Bremenu čekaju ostali.

Muzikanti se od pamtiveka sastaju u Bremenu. A kad nas bude više, snažnija će biti i naša muzika, i jednom ćemo zauvek zatvoriti Zavesu, napravićemo od nje neprobojan zid. Zato grešiš misleći da je naša muzika nepotrebna. I da si je izgubila. To nije istina. I ti to znaš. — Debe, osećanja kod tebe nadjačavaju razum — dodade Itka. — Šta ima veze što će ovaj grad malo opusteti? Na kraju krajeva, zaslužili smo to. A ti... razmišljaš o spašavanju jedinki. Pojedinačnih ljudi, onih koje voliš? To nije racionalno. Razmišljaj o vrsti. Jedinke nisu značajne. Mačka naglo ustade i protegnu se, odmerivši pacova zlim zelenim pogledom u kojem je na sekund zaigrala i zableštala krvava mržnja vrste. Itka se nije ni pomakao. Bio je muzikant i Debe je bila muzikantkinja. Posmatrao ju je kako odlazi na stranu, između čičaka i baldahina trave, nadmena, ponosna i nepobediva. Do kraja. — Sentimentalna idiotkinja — progunđa kad je bio siguran da ga mačka više ne čuje. — Ostavi je — brecnu se Kersten. — Ne možeš je razumeti. — Mogu — pacov se iskezi. — Ali ne želim. A ne želim ni da objašnjavam zašto ne želim. Najvažnije je da je s nama. Ona je dobra muzikantkinja. Kerstene, možda bismo konačno mogli da uhvatimo put pod noge? — Pod noge? — osmehnu se pas. — Zašto bismo pešačili kad možemo da se vozimo? Diter Vipfler Diter Vipfler protrlja oči vrhom ruke pokušavajući da savlada drhtavicu, mučninu i vrtoglavicu. Obrisa znojave ruke o pantalone, uhvati volan i krenu kad se upalilo zeleno svetlo. Nije znao gde je. To sasvim sigurno nije bio put za Svecko na kojem je trebalo da se nalazi. Ulice su bile prazne, puste, kao u lošem snu. Diter Vipfler zatvori oči, jako ih stegnu i otvori. Šta ja to radim?, razmišljao je prolazeći kraj tramvajske okretnice. Gde sam to ja? Šta ja ovde radim? Šta se sa mnom zbiva? Verfiuchte Scheme, ich muss bank sein. Bolestan sam. Pojeo sam nešto otrovno. Moram da se zaustavim. Ne smem da vozim u ovakvom stanju. Zaustaviću se. Ono što je ležalo na ivičnjaku nije mogao biti leš. Moram da se zaustavim! Diter Vipfler se nije zaustavio. Prošao je tramvajsku okretnicu i javne bašte, nastavio je da vozi putem od šljake, ivicom jezive pustoši,

pravo u divlji pejzaž obasjan mesečinom. Vozio je iako nije želeo da vozi. Nije znao šta mu se događa. Nije mogao znati. Iza uzdrhtale Zavese obojene svim duginim bojama Diter Vipfler video je zašiljenu crkvenu kulu koja je buktala u plamenim jezicima. Video je drvene skele i tela koja su visila s njih. Dos ist unmoglich! Video je malog crnog čoveka kako izmahuje raspećem i viče... Dos ist unmoglich! Ich traume! Locus terribilis! Ogroman kamion išao je polako, drobeći točkovima šljaku, istiskujući u pojasevima gline zupčaste tragove protektora. Na plavoj strani moćne prikolice video se natpis sastavljen od velikih mrtvačkobelih slova: KOHN TEXTILTRANSPORTE GmbH A ispod toga je bio naziv grada: BREMEN Žuta soba Dečak je nemirno spavao, bacakao se. Venerdina načulji uši, napregnu sluh. To nešto što je puzalo po zidu nije imalo stalan oblik — bila je to tamna mrlja, klupko tame, pulsirajući mrak koji je, naduvavajući se, ponetrirao dugim pipcima. Krzno na Venerdininim leđima se nakostreši kao četka. Stvor koji je već bio na dasci odškrinutog prozora naduva se, poče da se stvrdnjava, da se podiže na iskrivljenim kracima. Naježi šiljke, podiže uvis rep u obliku žaoke. Mačka promeni položaj. Lagano se protegnu, ispruživši obe šapice, i izbaci kandže. Zagledana u stvora široko otvorenih očiju, spusti uši i zgrči njušku otkrivši očnjake. Stvor se zanjiha. Samo probaj, reče Venerdina. Probaj samo. Došao si da ubijaš one koji spavaju, probaj da se suprotstaviš onoj koja bdi. Voliš da zadaješ

bol i smrt? Ja takođe. Pa uđi ako smeš. Stvor se nije pomakao. Napolje, reče mačka s prezirom. Klupko mraka pritajeno na dasci, crno kao ništavilo, zgrči se i oklembesi. I nestade. Dečak jauknu kroz san i okrenu se na drugu stranu. Ravnomerno je disao. Venerdina je volela da sluša kako diše. Iza Ela Gruber je bila mrtva. Oči su joj bile otvorene, ali Iza je bila uverena da je mrtva. Nije baš znala šta da radi. U tom trenutku su se otvorila vrata. Ušla je medicinska sestra. — Plašim se... — poče Iza i zastade. Bucmasto lice medicinske sestre, još ne tako davno simpatično naivno, promeni se. Sada je to bilo lice idiotkinje, kretensko nasmejane hebefreničarke. Sestra, ne primetivši Izu, priđe krevetu Ele Gruber i nepromišljenim, automatskim pokretom namesti jastuk. Uze čašu sa stolića koji je stajao pored kreveta. Zagledana u prozor, smrskala ju je u ruci. Iz dlana joj poteče mlaz krvi. Sestra nije obratila pažnju na to, lice joj nije ni zadrhtalo. Zavrnuvši levi rukav, komadom stakla raseče sebi unutrašnju stranu podlaktice, oštrim, žustrim potezom — od pregiba lakta sve do unutrašnjosti šake — jednom, zatim drugi put. Krv brižnu na belu kecelju, na svetlucavu površinu stolića, na postelju, oštro šiknu na linoleum. Sestra se zatrese od suzdržavanog smeha i podiže ruku uživajući u pulsirajućim talasima krvi što je šikljala. — Upomooooć! — vrisnu Iza savladavši užas koji ju je davio. — Ljudi! Upomoć! Neka mi neko pomogne! — ... diiiii! — ponovi histeričan krik iz hodnika. — Ljudiiiii! Kriku se priključiše drugi, glasniji, neprirodni. Iza je shvatila da se na njih nadovezuje zavijanje sirene hitne pomoći. Pod sestrom su se savile noge, devojka se teško stropoštala na linoleum, sagnula glavu i počela da rida. Iza je, povlačeći se, ne mogavši da skine pogled sa sestre, iza leđa napipala kvaku i istrčala u hodnik. Pokraj radijatora, oslonivši čelo o zid, klečao je mladi lekar kojeg

nije poznavala i rukavom brisao suze što su mu tekle po licu. Pogledao je Izu bledim, prestrašenim pogledom. — Ovo je rat, znate — promrmlja. — To su sigurno bombe s psihotropnim gasom. Sigurno su koristili bakteriološko oružje. Svi su poludeli... Svi... Ovo je rat! Treba sići u skloništa! Iza se povuče, preneražena. Pored nje, iz odeljenja, čuli su se zveket i odjeci borbe. Nešto teško je tresnulo o zatvorena vrata. — Gde je sklonište? — viknu lekar pokraj radijatora. — Ne želim da umrem. — Miliiicijaaaa! — urlao je neko na spratu iznad. — Božeeeee! Upomoooć! Vrata se otvoriše, a telo oslonjeno na njih, isprskano crvenom bojom, ispade u hodnik. Ogroman, polunag, neošišan muškarac, naoružan čeličnom šipkom, polako, oprezno prekorači preko leša. Lekar kraj radijatora urliknu zagnjurivši glavu u rebra od livenog gvožđa. Polunagi zagrakta divljim smehom i uzdiže šipku. Iza se okrenu i pojuri kroz hodnik, gonili su je krik i tupi odjeci batina. Istrča ispred bolnice, okliznu se na uvelo lišće pred samim ulazom, s naporom održa ravnotežu. Pred bolnicom su kola hitne pomoći treperila desnim žmigavcem. Bočna vrata bila su otvorena, vozač je ležao na sedištima, njegova ruka, ljubičastomodra pod svetlom neonskih sijalica, mlitavo je visila napolju. Iz unutrašnjosti bolnice dopirali su luđačko urlanje, vriska, zveket polomljenih okana i staklenih sudova. Ulicom promače automobil s razbijenim prednjim delom, s prignječenom, savijenom haubom. Iznad grada, iz pravca javnih bašta, polako su se podizali odblesak, oblak dima i krici koji su izdaleka podsećali na zujanje gundelja. Iza pogleda u nebo, koje je već uspelo da dobije purpurnu boju protkanu tankim zlatnim nitima. Kapi joj padoše na lice. Obrisa ih i potrča. Iz kuće sa suprotne strane ulice sa zveketom izlete prozorsko staklo, a za njim i dete. Triput se okrenulo u vazduhu pre nego što je pljesnulo o beton. Iza je trčala. Kapi — ili možda suze — tekle su joj niz obraze. Pored njenog fijata ležao je muškarac u prugastoj pidžami, napola oslonjen na zid kraj kapije. Disao je krkljajući, pri svakom izdahu u nozdrvama su mu rasli krvavi mehurići koji su pucketali.

Nije mogla da pronađe ključeve u torbi. Uzdrhtalim rukama istrese na trotoar sve što je bilo u njoj. Podiže samo ključeve i novčanik. Nešto škljocnu tik pokraj nje, tako da je čak zadrhtala i ispustila ključeve. Gvozdeni poklopac odvodnog kanala poskoči i pade na trotoar, a iz kanala, gluvo mljacnuvši, šiknu krv pomešana s prljavštinom i široko se razli po asfaltu, ulivši se kao grozna toplota u njene čizme. Iza vrisnu, uzmače od automobila, spotače se o telo muškarca u pidžami i prileže leđima uza zid. Nešto se, klokoćući i grgućući, pomeralo u crnom svetlucavom ponoru kanala. Iza ugla ulice urlajući istrča čovek, a za njim drugi — obojica su u sumanutom tempu prošli kraj Ize i nastavili da trče. Iza se ukipi, spusti glavu. Vetar, topao vetar koji se iznenada uzdigao, udari u nju zastrašujućim smradom. Iza ugla ulice... Iza je znala taj osećaj. Sećala ga se iz detinjstva — san koji je toliko puta terao da se probudi s kricima. San u kojem je paralizovana, troma iznutra gledala u vrata zatvorena rezom znajući da će se uskoro, uprkos rezi, ta vrata otvoriti. Otvoriće se, a na njima će stajati nešto od čega ne može da se spase niti da pobegne. Nešto što ne ostavlja nadu. Nesvesna toga, vikala je tankim, neprestanim falsetom, piskom mrcvarene životinje. Iznenada je postala životinja, tu na toj ulici prelivenoj krvlju i govnima, usred asfalta, betona, stakla, automobila i elektriciteta, među hiljadama tvorevina civilizacije od kojih nijedna u tom trenutku nije bila nimalo značajna. Iznenada je bila dabar kojeg je davila elastična žica mreža, lisica čiju šapu gnječe čelične čeljusti zamke, foka udarana motkom po glavi, srna ustreljena iz krateža, otrovan pacov koji se koprca u grčevima. Bila je ono sa čim je delila strah i bol, i uverenost da će za tren biti ništa — jer ništa je hladan, okrvavljen, smrdljiv otpadak. To nešto što je iza ugla ulice škljocalo i škrgutalo, naglašavajući svoje korake teškim hrapavim dahtanjem, izađe i pogleda je zlatastocrvenim zračkom ogromnih očiju. Vrisak se prigušenim krkljanjem ugasi u Izinom grlu. Njena svest, razum, inteligencija i volja eksplodiraše i pukoše kao sijalica bačena na kaldrmu. Krastavi prođe kroz poderanu Zavesu.

„Tandaradei!” Ovako to treba pisati, sa uzvičnikom, kao kod Valtera fon der Fogelvajda. Verzije bez uzvičnika su pogrešne. Istorija ovog teksta, mog drugog horora i treće priče koja se ne odnosi na vešca, vrlo je posebna. Zamisao se, naime, rodila u vozu na relaciji Gdinja-Lođ, u tom malo rafiniranom prevoznom sredstvu kojim sam se vraćao s Konventa Nordcon 5 u decembru 1990. godine. Tajskup, drugi na kojisam imao čast da budem pozvan, obilovao je brojnim događajima i atrakcijama o koje ću ipak prećutati, posto nije ni mesto ni vreme da se to spominje, a na poveći deo njih generalno bi trebalo spustiti zavesu milosrdnog zaborava. Stoga ću se ograničiti na informisanje o tome da sam tokom aukcije knjiga održane na Nordconu kupio — između ostalog — zbirku fantastičnih priča i, upravo to čitajući, ubijao sam dosadu koja je obično pratila putovanja železnicom. Među pričama je bila „You Are My Sunshine” autorke Tanit Li. Ta novela, čisti SF, odigrava se u dalekoj budućnosti na palubi linijskog putničkog zvezdanog broda. Među oficirima tog zvezdanog broda jeste i takozvani P L, Passenger Link, neki — oprostite mi na nepoznavanju stručne pomorske terminologije — kulturno-obrazovni tip u čije obaveze spada da osigura putnicima svakojaki komfor, uključujuči i psihički. Da ne bih prepričavao Tanit Li — P. L., o kojem je reč, pomalo izlazi van okvira obaveza tako što sa odvratnom proračunatošću zabavlja stidljivu ružnu ženu koju je uočio među putnicima. A rezultatisu strašni. Štaviše, katastrofalni. S lakoćom odbacujem zamerke o plagijatu — „Tandaradei!”se ipak ne dešava na zvezdanom brodu u dalekoj budućnosti, već u Poljskoj, u rekreativnom centru, ovde isada, i „Tandaradei!”sasvim sigurno nije čist SF. Sem toga, između „You Are My Sunshine”i „Tandaradei!”

ima mnogo viče razlika nego između „Sedmorice samuraja”i „Sedmorice veličanstvenih”, stoga ne može biti govora ni o krađi ideje ili — ako neko više voli — sekundarnoj adaptaciji. A pisca koji tvrdi da većinu svojih ideja ne crpi iz štiva nazvaću lažovom. Radi objašnjenja ču dodati da kao štivo računam ne samo novine već i bioskop i televiziju. „Tandaradei!”se pojavio 1992. godine u „Feniksu”, u januarskom broju magazina. Novela je premijeru ipak imala godinu dana ranije, prilikom Konventa PolconKracon-Eurocon 91 bila je štampana u konventskoj knjizi izdatoj povodom ovog događaja, nazvanoj „Književnokritički dodatak”. Urednik tog „Dodatka”, pisac Miroslav P. Jablonjski, u predgovoru je počastvovao „Tandaradei!” sledećim rećima: „Inteligentan lirski tekst odlikuje se, pored ostalih vrlina, izvrsno i precizno odmerenom dramaturškom napetošću”. Hvala, Mirek. O tome da li je „Tandaradei!” horor ili fantazi moglo bise diskutovati dugo i žestoko;sigurno bise našlo isto toliko branilaca prve koliko i druge opcije. Lično preferiram termin preuzet i parafraziran od Vladimira Visockog — „roman nemira”. Ali to nipošto nije zato što se stidim termina i etikete fantazi, budala je onaj ko tako misli. Za kraj zanimljivost; „Feniks"je, najavivši „Tandaradei!” u ranijem broju časopisa, ukrasio najavu ilustracijom na kojojsu bili predstavljeni vitezovi reda Nemačkog doma Svete Marije, ili krstaši — sam Bog zna zbog čega, možda zato što pesmu Valtera fon der Fogelvajda pevaju krstaši najamnici kod Sjenkjeviča; naime, čak ni onda na televiziji nisu prikazivali goru reklamu za glazirane pločice. U svakom slučaju, posle toga sam na susretima sa čitaocima morao stalno da objašnjavam kud su se denuli krstaši.

Tandaradei! — Nisam lepa — reče poluglasom Monika Šreder gledajući u ogledalo. Monika Šreder je bila u pravu. Štaviše, pogled Monike Šreder i mišljenje sveta koji ju je okruživao bili su saglasni u vezi s pokrenutim pitanjem. Ne, Monika nije bila ružna. Jednostavno nije bila lepa. Bila je jezgro nelepote, zračila je nelepotom kadrom da zaseni sve što je moglo da ulepša svaku drugu, čak i ružniju devojku. Na neki nepojmljiv način konglomerat elemenata koji su sami po sebi privlačni, divni, i ne samo to — prekrasni čak, u Monikinom slučaju postajao je nikakav, neprivlačan i otužan. Njena kosa, koja je imala da bude tamnoplava, bila je u samoj stvari siva i bez sjaja. Njena prirodna sklonost ka rastresitosti, njena tendencija, puna individualnosti i lepote, ka neposlušnosti prema svakoj vrsti češlja i četke, u suštini je dovodila do toga da izgleda zanemareno i neuredno, a napori da se to promeni nisu davali rezultate. Nije pomagala ni najprefinjenija šminka — čak ni pomoću skupe kozmetike ništa nije moglo da se uradi sa očima, koje su iza debelih stakala naočara uvek izgledale beživotno i bledo. Na njenoj silueti, koja je uopšte uzev bila normalna, svaki odabir kombinacije ukusnih i zanimljivih stvari tvorio je efekat koji, i pored najbolje volje, nije mogao biti okarakterisan kao radost za oči. Činjenica da je Monika Šreder odlično znala za pomenute činioce još više je pogoršavala stvar. Donekle svesna da nije u stanju da se ulepša, od trenutka kad je postala punoletna, Monika je programski i dosledno činila sve kako se ne bi razlikovala, kako bi se utopila u masu, postala jednolična i prosečna. Ta svojevrsna mimikrija koja je u osnovi imala da maskira i skriva nelepotu, postizala je, razume se, suprotan efekat. Baš sada, u pet ujutru, stojeći pred razbijenim ogledalom u polumraku kamp kućice ispresecanom zracima svetlosti, Monika je jače nego ikada osećala svoju nelepotu. Kajala se što je otputovala na taj odmor, na tu turu u mrtvu tišinu, u nedostatak komfora koji je,

navodno, trebalo da bude romantičan, a ispostavilo se da je samo naporan. Turistička agencija Rommar Tour, prisećala se. „Usamljen si? Kaži nam svoje godište, profesiju, obrazovanje, interesovanja. Napiši o čemu maštaš, a mi ćemo ti organizovati odmor iz snova.” Odmor iz snova... Otputovala je jer je bila sama, a nije htela da provede leto u gradu bez igde ikoga. Rommar Tour, uopšte uzev, nije lagao niti je preterivao, premda je u svojoj anketi nadasve jasno preferirao rubriku „obrazovanje" prilikom izbora. Unaokolo je vrvelo od željnih doktorantkinja i razvedenih docenata. Odmor iz snova... Trebalo je da putovanje za Moniku bude još jedan pokušaj da sebi dokaže kako voli društvo. Pokušaj je, kao i mnogi prethodni, bio neuspešan. Još jednom Monika sebi nije dokazala ništa osim činjenice da mrzi samoću. A bila je sama. Uvek sama. Njena slučajna cimerka Elka, zvana Snežnica iz nepoznatih razloga, nervirala ju je prvih nekoliko dana odmora čavrljanjem, nemarom i neredom koji je svuda pravila, a odnedavno je imala običaj da uveče nestane i vrati se u kasnu noć. A ponekad — kao danas — tek ujutru. Monika nije imala ni najmanju sumnju kad je u pitanju tekst koji je Snežnica sigurno napisala u upitniku Rommar Toura u rubrici Interesovanja. U početku je Monika bila preneražena — bojala se da je Snežnica od onih devojaka koje tretiraju slikovitu i detaljnu priču kao svojevrstan kraj igre, kao prirodno i neophodno kompletiranje noćnih doživljaja. Monika to sigurno ne bi podnela. Srećom, Elka nije bila pričalica. Čak naprotiv, bila je diskretna. Međutim, to joj nije smetalo u spontanom demonstriranju zadovoljstva i superiornosti koju je odabrana ženka u prirodi dužna da pokazuje onoj prezrenoj. Monika Šreder se nije osećala prezreno. Imala je dvadeset šest godina, a iza sebe čak dva ozbiljna erotska iskustva. Karakter i tok tih iskustava doveli su do toga da nije čeznula za trećim. A ipak... — Nisam lepa — reče upljuvanom ogledalu. I nije se rasplakala. Bila je zbog toga vrlo ponosna. Nema ničeg goreg nego početi dan plakanjem, pomisli. Dan? Još je to teško nazvati danom, pomisli. Rekreativni centar uveliko spava, čekajući da sunce do kraja isuši rosu, zagreje još uvek oštar vazduh koji napada kožu ujedima hladnoće.

Legla je, visoko podigla jastuk, segnula za knjigom. Pokušavala je da pronađe mesto na kojem je stala prilikom čitanja, uveče, pospana i uznemirena iščekivanjem Elke. Umesto toga, vratila se na početak, na mesto označeno malom osušenom maćuhicom. Na omiljeno mesto. Samo nekoliko strofa, pomisli. Samo nekoliko. Unter den Linden Bei der Heide Wo unser beider Bette gemacht Da Mogt ihr finden Wie wir beide Pflucken im Grose der Blumen Pracht Vor dem Wald im tiefen Tal Tandaradei! Lieblich sang die Nachtigall — Tandaradei — šapnu zamišljeno spustivši knjigu. Zatvori oči. — Tandaradei... — reče minezenger. Bio je vrlo vitak, čak mršav, a plašt trzan vetrom, tesno prilepljen za njegovu figuru, još više je naglašavao tu mršavost. Njegova senka, tanka, ravna poput crne štrikle, prilegala je na goblen na kojem se beli jednorog uzdizao, propinjao, podižući prednje noge u heraldičkoj pozi. — Tandaradei — ponovi minezenger. — Ta pesma... Toliko uspomena. Toliko lepih uspomena. Unter den Linden, bei der Heide... Ti... To si baš ti. Plavokosa... Monika pomače ruke razgrnuvši cveće, hiljade cvetova na kojima je ležala. Većinom su to bile crvene, mokre, razvijene ruže koje su gubile latice. — Kao tada — tiho nastavi minezenger, očiju crnih, hladnih i dubokih kao Rajna uz stenu Lorelaj. U zamku u Vircburgu... A možda još kasnije, u Švabiji, na Filipovom dvoru... Sećam se punih usta Beatriks, kćerke Berengara fon Pasaua. A potom sam, mnogo godina kasnije, čuo tu pesmu u krčmi nedaleko od Vormsa. Vordem Wald im tiefen Tal... Budiš me iz sna. Monika jako stisnu kapke. Budiš me iz sna. Ta pesma... Opstala je toliko dugo. Sećam se, pevali smo je tokom marša, idući iz Marijenburga na sastanak s komturom Volframom de Lisom, na prelaze na Drvenci. A još kasnije, mnogo godina kasnije, pevao sam je zajedno sa ostalima kod Frankenhauzena,

kada se niz padine planine slivala krv pobunjenog seljaštva. Budiš me iz sna. Monika je nepomično ležala na postelji od cveća. Gledala je pravo u minezengerove oči. Nikad nije videla tako hladne oči. Nikad nije videla to lice. Samo osmeh... Daj ruku. Da, taj osmeh je već jednom videla. Sigurno je videla. Ali nije se sećala gde. — Daj ruku. Iza minezengerovih leđa izrastoše druge figure u grotesknim krznenim maskama koje su tresle ogromnim ušima. Razleže se tih, ritmičan, skandiran zapev, višeglasan, nerazgovetan hor, pojedinačne, akcentovane, nerazumljive reči... Tandaradei! — Monika — povika Elka zvana Snežnica. — Hej, Monika, znaš li gde je šećer? — Šta? — Monika skoči, oborivši knjigu na pod, ispipavši rukama postelju. — Šta? Ela? Zaspala sam? — Ne — reče Elka, zatvorivši vrata ormarića sa strašnom bukom, koja je uplašila ostatke čudnog sna. — Čak naprotiv. Probudila si se tačno na vreme. Devet je. Slušaj, Monika, ne mogu da nađem svoju teglicu s kafom. Možda sam je negde odnela. Mogu li da uzmem malo tvoje? Monika protrlja prstima oči i segnu po naočare. — Možeš, Ela. Znaci koji su se ponavljali svakog dana, svake noći bili su tihi, naizgled beznačajni, jedva primetni. Doktorica iz kućice na vrhu brda nije odmah shvatila njihov značaj. Mačka je znatno brže shvatila — obavestila ju je pramenom ponašanja, nemirom, neobuzdanom agresijom koju je iskaljivala na svemu i svačemu. Doktorica je to primetila, ali se nije uzbudila — pripisavši životinjine bubice neukrotivoj grabljivoj prirodi. Nije je začudilo ni što se jazavac, koji obično trči za njom kao pas, zavukao u ostavu i nije ceo dan izlazio iz nje. Doktorica je to protumačila kao strah od mačkinog ludila. Naredni znaci su bili još jasniji — večernje kreketanje žaba, naglo prekidano, prepleteno dugim periodima prodorne tišine pune preneraženosti. Jutarnje bezglasno poletanje kozodoja u jatima od kojih se čak crnelo u vazduhu. Izmenjen, gnevan klokot reke među

obaljenim drvećem. Nešto se sprema, pomisli doktorka. Nešto se sprema. Sutradan, na samom rubu šume, pronašla je rastrgnutu kreju, kapi skorene krvi blistale su na riđim percima kao perle. Doktorka je znala da to nije mačkin nestašluk — trčkarajući za njom, mačka je siktala kad je ugledala ubijenu pticu, bacala se na zemlju, sa užasom je gledala u njene oči. — U Kaljugu i Dubinu — šapnu. Mačka mjauknu. Vratila se u dvorište, zamišljena, odsutna. I tada... Mačka zasikta, izvi leđa. Na vratima kuće nije bio srp koji je uvek tamo visio okićen suvom metlicom bilja. Osvrnula se u pravi čas da bi videla kako iskrivljeno železo leti ka njoj, prevrćući se, fijučući u vazduhu. — Et! — kriknu, prislonjena leđima o dovratak. Srp se zakovitla, smota se kao živa traka, skrenu s trase leta, uz huk tresnu o oguljena vrata, silovito se zatrese i zapeva metalnim jaukom. Doktorka je čula kako se crna šuma povijena nad urvinom trese od zlokobnog smeha. — Deskat — šapnu. — Ti... Poznajem te... Mačka je siktala. Srp se tresao, drhtao i pevao. — Ma daj, Monika — reče Elka zvana Snežnica. Skinula je naočare za sunce i kremom pažljivo namazala prćast nos. — Ovako stvarno ne može. Zašto nećeš da ideš s nama? S celom grupom? Zašto stalno sediš sama? Je li? — Ne osećam se najbolje. Uopšte ne lažem, pomisli Monika. Osećam se loše na samu pomisao o vašoj bučnoj grupi. Ne shvatam vaše šale. Ne može da me zarazi vaše veselo raspoloženje, čak naprotiv, ono u meni budi jedino zbunjenost. I nisam sigurna nije li upravo to vaš cilj. — Stvarno, Monika — brbljala je Elka stojeći tik pored ležaljke, tik iznad nje. — Trebalo bi da pođeš. Nemaš pojma kako je lepo tamo na reci... Aleksandre, pomisli Monika, ne zaklanjaj mi sunce. — Jacek, onaj istoričar, znaš, onaj što živi sam u dvanaestici — Snežnica rastrlja ostatak kreme na dlanove raširivši unaokolo miris pondsa — drug onog plavušana što ima teget audi, znaš... Znam.

— On tako zanimljivo priča... Znam. —... o istoriji ovih predela, o ratovima, o seobama naroda, o vrzinim kolima, o kultu nekih tamo demona, o iskopinama, kažem ti, Monika, satima ga možeš slušati. Znaš li da me je pitao za tebe? — Ko? — Monika podiže glavu. — Jacek. Taj istoričar. — Za mene? — Za tebe. Odakle si, gde radiš. Zapala si mu za oko, Monika. Baš si srećnica. Momak je strašno zgodan. O, bože. — Ne pravi se da nisi primetila kako te gleda. A, Monika? Primetila sam, primetila sam. — Ne, Ela. Nisam primetila. — Ja zaista ne znam da razgovaram s tobom — naduri se Snežnica. — Šta te muči, devojko? Loše izgledaš, znaš? Možda imaš menstruaciju? Uh, izvini, ne pravi takvu facu. Odoh ja. Dogovorili smo se za pola sata, idem kod njih. Vratićemo se na ručak. Ili na večeru. Ćao. — Ćao, Ela. Među krošnjama glomaznog bora pauk je ispleo paučinu, skladno, precizno delo. Lepota u prirodi, pomisli Monika, ima cilj, nije čisto krajnja lepota. Ima cilj, čak i ako je taj cilj ubistvo. Na stranicu knjige sletela je bubamara. Monika ju je stresla oborivši knjigu... — Leti u nebo — reče poluglasom. Bubamara nije pala na zemlju, u letu je raširila nezgrapna krilca i vinula se — pravo u središte paučine. Pauk, veliki krstaš sa zadriglim zatkom, iskoči iz skrovišta u srolanom listu opletenom kokonom. Bubamara je, ne žureći, kidala niti paučine pritiskom hitinskog oklopa. Još samo malo i ispašće, pomisli Monika. Ali pauk je bio brzi. Gubi se, pomisli stiskajući vilice. Gubi se, pauče. Smesta! Pauk se zadrma na nitima i munjevito se sakri u srolani list. Uplašila sam ga, pomisli Monika, začuđena. Glupost, pomisli istog časa, pauk naprosto nikako ne voli crvene tvrdokrilce u hitinskim oklopima. Voli mekane i sočne muve. To je jasno kao dan. Strese se čuvši bat koraka tik iza sebe. — Dobar dan, Monika.

— Dobar dan, Jacek. O, bože. — Zagnjurena u knjigu kao i obično? Monika, hoću da ti skrenem pažnju da je ovo odmor. Pojava koja nastupa jednom godišnje i, nažalost, vrlo brzo prolazi. Zaista, Monika, ne treba traćiti nijedan minut. — Reci, Jacek. — Snežnica mi je ponovo kazala da ne želiš da ideš s nama na reku. Navodno si morala da odbiješ, da odbaciš predlog. Meni je posebno krivo jer je to bio moj predlog. Stoga sam došao da ispravim grešku što sam iskoristio Snežnicu kao posrednika. Trebalo je sam da te pozovem. Još odavno. Odlazi, molim te. Loše se osećam kad tako stojiš i gledaš me. Ne želim tvoj pogled. Ne želim da me tvoj pogled dodiruje. — Hajde s nama, Monika. Odlazi, molim te. — Ne... Izvini. Možda drugi put. — Zar je štivo kojem si se posvetila zanimljivije od perspektive mog... našeg društva? Šta čitaš, Monika? — Oh... To je poezija, Jacek. Stara nemačka poezija. — To vidim. Prepoznajem po gotskim slovima koje sam ne umem da čitam, iako je moj nastavnik nemačkog uspeo da mi usadi u glavu osnove Geteovog jezika. Čiji su to stihovi? — Sumnjam... — ... da su to stihovi koje može znati običan istoričar? Eh, filolozi. Kako vi često uzurpirate monopol nad znanjem o književnosti i jeziku. Imaš li u sebi malo smisla za rizik, Monika? Ona podiže pogled, potpuno svesna da podiže lice i naočare. — Ne razumem... — Predlažem ti malu igru s velikim ulogom. Nešto kao kod Puškina, trojka, sedmica, as. Ako na osnovu jednog-dva reda prepoznam čiji su to stihovi, ideš s nama. Ukoliko pogrešim, otići ću sa žalom i neću ti više smetati. Ona se zamisli na trenutak. Nemoguće je, pomisli. Tako malo poznate... — Dobro — reče spustivši glavu kako ne bi video njen osmeh. Unter den Linden Bei der Heide

Wo unser beider Bettegemacht... — Valter fon der Fogelvajde, srednjovekovni nemački pesnik i trubadur, prelom dvanaestog i trinaestog — nasmeja se. — Pesma ima naslov Unter den Linden. Izgubila si, Monika. Vaša je dama ubijena, prijatelju Hermane. Uzimam sve rublje sa stola. I tebe uzimam, Monika. Ona se osmehnu, ovog puta to ne krijući. Šta da se radi, pomisli, možda... — Među nama govoreći — reče on — to ide uz tebe. — Šta? — Srednjovekovna poezija, pesme truvera — reče gledajući je u oči. U naočare, ispravi se ona u mislima. — To ide uz tebe. Poetska priroda, čarobno nesavremena, komplikovana unutrašnjost, usamljena priroda. Magija. Elem, plavokosi vilenjače, spremaj se. Idemo. — Da — reče ona i dalje se bledo osmehujući. — Šta da se radi, rečeno-učinjeno... Doći ću kod vas za trenutak. Za trenutak. — Čekamo te. Nije odmah ustala. Sedela je spuštene glave, zagledana u gotska slova, zavojita i vijugava poput zastavica koje se vijore na strelastim kulama. Čula je zvuk laute, dalek i tih. Beli jednorog propinjao se na zelenom goblenu podižući prednje noge u heraldičkoj pozi. Vrh brda bio je ravan, pljosnat, kao isečen žiletom. Okrečena kućica, posađena usred nezgrapnih jabuka, privlačila ju je. Pozivala ju je k sebi. Stajala je neodlučno, posmatrajući kako čitava družina trči dole, na reku, po peskovitoj, suncem zagrejanoj padini. Čula je krike i smeh momaka, daleko i tiho zveckanje gajbi s pivom. Pisku devojaka dok uleću na močvarnu livadu. — Zanimljivo brdo, zar ne? Na prvi pogled se vidi da nije prirodno. — Kako, Jacek? Zašto nije prirodno? — Pogledaj kako mu je oblik pravilan. Položaj. Monika, ovde je nekada mogao biti utvrđen grad koji štiti gaz. Ili možda hram neke boginje koju su štovali Pomorani. Možda mesto gde su se prinosile žrtve, sveto brdo paganskih Prusa, Gota ili zalutalih Kelta? Toliko naroda je prešlo preko ove zemlje, toliko neispitanih stvari još krije ova zemlja... Pa, hajdemo. Još ćemo o tome porazgovarati u našem izvanrednom logoru. — Ubrzo... Ubrzo ću doći kod vas. Za trenutak.

— Zašto? — Želim da se prošetam — spusti glavu. — Da li dozvoljavaš... — Ne — reče brzo. — Oprosti. Sama. Zašto me on tako gleda? — Dobro, Monika. Ali ne zaboravi, čekamo te. Želeo bih da budeš s nama. Sa mnom. — Doći ću. Brdo. Nije prirodno? Načinila je korak napred. Iznenada je osetila da mora da ide dalje. Jer je iza leda imala mali crn zid mokre, tamne i uznemirujuće šume, a ispred sebe sunce i bleštavu liniju reke, nadole, nisko među jovama. Šuma ju je odbijala, šaputala glasom koji prožima strahom, glasom u kojem je osećala opasnost i zlobu. Bela kućica nad urvinom bila je svetla, topla, prijatna. Pozivala ju je, vukla ju je k sebi, nagovarala je. — Dobar dan... Ima li ovde nekoga? Mračan trem, u tamu zabijen pramen svetlosti nabrekao od uskovitlane prašine. Nepozvana ulazim u tuđu kuću, pomisli. Ubrzo će neko izaći, pogledaće me netrpeljivo, a ja ću se osetiti odbačeno, poniženo. I biću ljuta zbog toga, iako ću sama biti kriva. Kao i obično. Sobica puna tamnog nameštaja. Težak, omamljujući miris bilja. — Dobar dan! Oprostite... Na stolu čaša u metalnoj korpici, kašičica zabijena u talog od kafe, naočare u žičanom okviru. I knjige. Približila se ne znajući zašto to radi. Knjige su bile stare, ukoričene oguljenim kartonskim povezom. Slova otisnuta zlatnom bojom, koja govore da je to Orgelbrandova enciklopedija, 6 bila su izlizana, jedva čitljiva. Okrenula je koricu, prvu skraja. To nije bila Orgelbrandova enciklopedija. Ta gotica nije nosila zvuk laute. Ta gotica bila je zloslutna i crna, vikala je na preteći i tevtonski način. Geheymwissenschaften und Wirken des Teuffels in Preussen, Johann Kiesewetter, Elbing 1792. Na naslovnoj strani pentagram, znaci Zodijaka, drugi čudni, uznemirujući simboli. Druga knjiga. I opet pod lažnom koricom, teške, od prašine hrapave, požutele stranice i pravi naslov — Dwymmermorck. Samo to. Sledeća. Drugo pismo, druga štampa. Čovek s glavom jarca koji je na mršavim grudima prekrstio ruke s dugim prstima. La lettre noire —

Historie de la Science Occulte, Jules de Bois, Avignon 1622. Sledeća, gotovo raspadnuta, vrištala je jednom rečenicom, velikim prozračnim fontom nasred uništene stranice — Gondelman, Tractatus de Magüs. I sledeća. Kad je posegnula da okrene lažnu orgelbrandovsku koricu, ruka joj je zadrhtala, zapela u nepojmljivom otporu, u auri koja joj brani pristup. U isto vreme pak druga, suprotna sila vukla joj je ruku poput magneta. Ogledalo basurmanske 7 crne magije Abdule iz Hazdreda. Na poljski preveo Jendžej Sleškovski, jezuit A.M.D.G. u Krakovu, u Štampariji Mikolaja Zborskog JKM Ord. Tipografa, leta gospodnjeg 1696. Teške, slepljene, iskrzane stranice, izbledelo, poluizbrisano pismo. Htela je da okrene stranu. Nešto ju je zaustavilo. Nešto što je zastalo u jednjaku, što se prilepilo za nepce, nešto što je bilo strahota, odvratnost, otužna gnusnost. Imala je utisak da lepljiva prašina sa stranice polako počinje da joj puzi niz ruku. Zatvorila je knjigu, stresla se, u ušima, u glavi eksplodirao joj je neočekivano horski, višeglasan zapev, klokot, krik, nerazumljive reči. Moram izaći, pomisli. Moram izaći odavde. Uprkos sebi, ipak je posegnula za drugom knjigom. Phanomene, Damone und Zaubereysunden, R. Ennemoser, Nürnberg 1613. Okrenula je stranu. Beli jednorog, propevši se, dizao je prednje noge u heraldičkoj pozi. Otvorila je nasumice, sredinu toma. Činilo se da se razmazana gotska slova pomeraju, nasrtljivo su se bacala u oči i u svest. ... wie lautet der Name des Damons? Der Hagre Junge, da er unseren geheymen Sünden und unsere Bösheyt frisset und trotzdem hager bleybet. Das Brennende Kind, das mit Hasse brennt. Und der echte Name? Der ist unaussprechlich, schrecklich. Deskath, was zugleych Die Wahrheyt Oder Der Betrug bedeutet. Zernebock, der Schwartze Wahnsinn... Na stranicu pade brza pokretna senka, velika crna mačka spusti se na sto, meko ali teško. Monika odskoči prigušivši krik. Mačka je odmeri neprijaznim pogledom zlatnožutih očiju, protegnu se i skoči sa stola na krevet.

Starica je bila malecna, ali ne pogrbljena, a njeno lice, izbrazdano borama, ozbiljno i usredsređeno. Imala je velike, neobično svetle oči, tako svetle da su gotovo bile prozračne kao sočiva, poput opala izbrušenih u stilu kabošon. — Oprostite — prostenja Monika. — Vrata su bila otvorena. Znam da ne bi trebalo... Izvinuta je ruke na leđa i počela da lomi prste. Kao i obično. — Nema veze — reče starica prišavši stolu. Zatvori knjigu bacivši letimičan pogled na otvorenu stranicu. — Ova kuća je otvorena za sve koji žele da uđu — reče. — Slušam te, dete. — Ja... Ja sam sasvim slučajno. Prolazila sam i... Ja sam sa onima koji na reci... Sigurno ste videli automobile... — Uopšte nisi sa onima koji su na reci — starica je klimala glavom. — A trebalo bi. Trebalo bi da budeš s njima, a ipak si ovde. Zbog čega? Monika zaćuta poluotvorenih usta. — U knjigama si tražila odgovor na pitanje? To nije najbolji način, dete. Naročito ti ne bih savetovala da se koristiš knjigama koje ovde stoje. — Još jednom se izvinjavam. Ne bi trebalo... Evo idem. — Ne postavivši svoje pitanje? — Koje pitanje? — A, to, drago dete, to ja ne znam — svetle staričine oči još više posvetleše. — Pa ja ne mogu znati pitanja. Znam isključivo odgovore, ali ne baš sve. — Ja... Ne razumem. Idem. — Kako hoćeš. Ukoliko poželiš da se vratiš i postaviš svoje pitanje, ne zaboravi da je kuća stare doktorke uvek otvorena. Bože, pomisli Monika. Naletela sam na seosku vračaru. Na nadriakušerku. Ona misli da ja... — Čudne misli ti se motaju po glavi, dete — oštro reče starica. — Lude, čudne, neumesne misli. Ne dopadaš mi se. Priđi mi. Ne, pomisli Monika, neću prići. I načini korak napred. A zatim drugi. I treći. — Bliže. Ne! Još jedan korak. Uprkos svojoj volji. — Govori. Monika nemo pomače usta. Oči, svetle oči, gotovo prozračne.

— Zaboravljena — promrmlja doktorica. Nerazgovetan hor, pojedinačne, nerazumljive, zastrašujuće reči uzvikivane u ritmičnom zapevu... — Ne — iznenada reče starica. — Ne prilazi. Ni korak dalje. Monika se zatrese od hladnoće koja joj se naglim talasom spustila niz vrat i leda. — Zaboravljena — ponovi doktorica mršteći svetle oči. — Tako je, nema sumnje. Privlači vas reka, privlači vas ovo brdo. Privlače vas ove knjige, vuku vas kao magnet. Mačka, pljoštimice priljubljena uz jastuk, zasikta podigavši glavu. — Idi — reče doktorka. — Vrati se kod njih. Čekaju te. Pripadaš im. Već pripadaš njihovom svetu, htela ti to ili ne. Monika je drhtala. — Hajde, idi. Glavobolja koja ju je spopala po podne, ubrzo posle povratka sa izleta, trajala je i pojačavala se, zamračujući joj oči sve do večeri. Nije popustila ni posle dva andola, nije oslabila ni posle dva kafetina. Obalila ju je s nogu, prilepila joj lice za jastuk. Osluškujući tupo pulsiranje u slepoočnicama, Monika šreder je čekala san. Stajala je nepomično među nezgrapnim jabukama, unutar razjarenog vrtloga sivih bezglasnih ptica, u samom središtu tišine koja se kovitlala od bešumnih udara oštrih šiljatih krila, usred hiljadu rasteranih sivih polumeseca od kojih je svaki izgledao kao da će udariti pravo u nju, ali je u poslednjem trenutku menjao pravac, ovlaš ju je dodirivao, ali je nije udarao, nije je ranio. Sveća opasana sablasnim oreolom suzne svetlosti rasvetljavala je unutrašnjost punu tamnog nameštaja. Oči koje su je posmatrale bile su svetle, gotovo prozračne, kao sočiva, kao kaboširan opal. — Postavi pitanje. Pozvala sam te da bi postavila svoje pitanje. Klimnu glavom. Polako uzdižući ruke, dodirnu njima kosu pomerivši je s ramena i prođe prstima po čelu, obrazima, ustima. Doktorka nije gledala u nju. Nije podigla pogled s knjige koju je držala na kolenima. Spustivši ruke, zakoračila je napred. Mačka zafrkta. Pogledala je dole, ispod nogu, u belu neprekoračivu liniju nacrtanu na podu. Doktorka podiže glavu.

— Zaboravljena — reče tiho. — Ti si zaboravljena. Nemoj ni da misliš na povratak; za takvu kao što si ti, nema povratka. Ti si zaboravljena, biće bolje za tebe ako takva i ostaneš. Biće bolje za sve. Odmahnu glavom, pomakavši dlanove po vratu i spustivši ih. — Ne — oštro reče doktorka. — Nemoj ni da misliš na to. Takva misao tebe neće razbuditi. Ali može da razbudi nekog drugog. Onog koji je Istina i Izdaja. Svojim snovima hraniš njega, večno mršavog. Budiš ga svojom pesmom. Pazi se. On dolazi u snove koje nećeš zapamtiti. Ali on neće zaboraviti. Pazi se. O prozorsko okno lupi noćni leptir, velik, siv, uzdrhtao. — Pazi se, zaboravljena. Istina i Izdaja se ne razlikuju, one su jedinstvo. Obe će istovremeno doći na tvoj krik ako zavrištiš. A tada će se iz mraka ka tebi pružiti ruka. Ukoliko dodirneš tu ruku, neće biti povratka. Vaskrsnuće Ognjeno Dete, vaskrsnuće žar koji gori u mržnji. Ponovo će vaskrsnuti Crno Bezumlje, Crnobog, na oltaru od cveća. Doktorka zaćuta, spusti glavu, ispruži ruke. — Pazi se ruke koja će se pružiti iz mraka. Kada je dodirneš, neće biti povratka. Va sivros onochei! Ako se vratiš kao tama, izgorećeš. Ako se vratiš kao plamen, zgasnućeš. Ako se vratiš kao oštrica, poješće te rđa. Odlazi. Osetila je na obrazu suzu, razdražljivu, nasrtljivu. Neželjenu. — Odlazi. Pitanje? — Ne. Neću odgovoriti. Iznenadni blesak, erupcija snage... — Ne! — U svetlim očima preneraženost. — Ne... Pitanje. — Dobro. Dobro, zaboravljena. Ako to toliko želiš... Želim. — Odgovor glasi: „Da”. Bićeš. Ali samo u očima drugih. A sada odlazi. Ostavi me. Odlazi. Monika se probudila, sela na krevet, pogledala kroz prozor, u mrak koji je postajao plav kao vesnik zore. Elka zvana Snežnica lagaško je hrkala, ležeći nauznak, savijenom rukom grleći jastuk. Monika dodirnu knjigu zatrpanu pokrivačem koja joj se tvrdom ivicom korice nabijala u butinu. Zaspala sam čitajući, pomisli. I imala sam... čudan san. Nije se sećala kakav.

— Stičem utisak da me izbegavaš, Monika. Tako je, izbegavam te, pomisli odvažno, ne mogavši da odluči na koju stranu da usmeri pogled. Nakon trena kolebanja konačno su pobedili vrhovi patika. — Ne, otkud ti to? — promrmlja. — Nikako. — Dopuštaš da ti pravim društvo? Ona klimnu glavom, uplašena da ne unosi previše ushićenja u to klimanje.. Išli su polako duž špalira breza belih stabala, šumskom stazom, među tamnozelenom gomilom vresova koji kao plot trasiraju drum, ponekad toliko bujni da preprečuju put. Naravno, saplela se, samo je bilo pitanje vremena. Pridržao ju je, uzeo je podruku, a dodir njegove ruke prodrmao ju je kao električno pražnjenje. Prijatno pražnjenje. — Leto se bliži kraju — on prekinu tišinu trivijalnom konstatacijom. — Odmor se bliži kraju. — Mhm. — Moraćemo da se vratimo. U grad. Knjigama, doktoratu. Šteta. — Biće odmora i sledeće godine — ona izmuca, zapitavši se na koji način da oslobodi ruku ispod njegove a da ne bude shvaćena kao drska, agresivna i neučtiva. — Istina, biće — osmehnu se lepo, pritisnuvši snažnije njenu ruku. — Ali me rastužuje to što se leto završava. Ne volim završetke. Završetak je kraj fabule. A ja kod fabule cenim epizode. Lepe epizode koje spašavaju pretužnu fabulu, bedan scenario kakav je naš život. Filozofiram. Ne dosađujem ti, Monika? Nije odgovorila. Tražila je odgovarajući žbun vresa kako bi se spotakla o njega i pobegla od toplote kojom je zračio. — Monika? — Mo... lim? — spotaknu se, ali previše usiljeno, previše veštački, pridržao ju je bez napora, nije joj pustio ruku. — — Sve vreme mislim na... Na onu pesmu koju si čitala. Na Unter den Linden Valtera fon der Fogelvajda. Ima u toj baladi nešto čudno, nešto što ne umem da objasnim... Monika, hteo bih nešto da te zamolim. Nemoj da odbiješ, ukoliko je moguće. — Reci, Jacek. — Čitaj mi malo stihove Valtera fon der Fogelvajda. Molim te.

— Sada? — Ne. Ne sada. Posle večere, kad bude tiho i spokojno, kad padne mrak. Čini mi se da ta poezija može zvučati dobro samo tokom večeri, hladne i mračne kao kameni zamak raubritera. Svratiću kod tebe odmah posle večere, malo ćemo se posvetiti poeziji minezengera, pesmama trubadura. — Jacek, ja... — Nemoj da odbiješ, molim te. Monika se zaustavi i odlučno, ali ne žustro, oslobodi ruku ispod njegove ruke. Pogleda mu pravo u oči. Smelo, mada ne izazivački. Prirodno. Iskreno. Odvažno. Kaži mi šta očekuješ od mene. Šta želiš od mene, baš od mene, dok naokolo vrvi od devojaka, šarenih i lepih kao kolibriji, veselih, rascvrkutanih, željnih — ako ne flerta, onda barem zabave u flertovanju? One sve gledaju u tebe i nijedna se ne bi osećala nelagodno da može da šeta s tobom po šumi i sluša tvoje reči. Svaka od njih bi se radovala pomisli na veče provedeno s tobom u čitanju stihova. Nijedna ne bi drhtala iznutra ovako kako ja sada drhtim. Stoga kaži otvoreno i iskreno: zašto baš ja? Pa ja... Ja nisam lepa! Spusti pogled, sakrivši glavu među rukama. Kao kornjača, pomisli. Bojim se. — Monika? — Dobro, Jacek. Šta ja radim?, pomisli nagnuta nad knjigom. Šta ja to radim? Pa mogla sam da se izvučem s glavoboljom, da nestanem odmah posle večere, vratim se kasno, zaključam vrata, pravim se da me nema. Mogla sam bilo šta da uradim. A sada sedim ovde s njim i... — Čitaj dalje, Monika. Molim te. Ich kam gegangen Hin zur Aue Mein Trauter harrte schon am Ort Wie ward ich emphangen O Himmelsfraue! Dass ich bin selig immerfort, Ob er mich küsste? Wohl manche Stund.

Tandaradei! Seht, wie ist so rot mein Mund. — Imaš lep glas, Monika. Ne, ne. Ne želim to što je već nekad bilo. Ne podnosim, neću da podnosim poniženja, tugu, prazninu, samoću. Ne želim da krivim niti da tražim krivicu u sebi. Zašto me on tako gleda? Gleda me kao da sam... (Lepa?) — Čitaj, Monika. Da tat er machen Uns ein Bette Aus Blumen mannigfalt und bunt Darob wird lachen Wer an der Starte Vorüberkommt, aus Herzensgrund An der Rosen er wohl mag Tandaradei! Sehen, wo das Haupt mir lag... — To je u suštini lepa pesma, Monika. Maltene se čuje zvuk struna trubadurove lutnje. Da li je neko preveo Unterden Linden na poljski? — Da, Leopold Staf. — Neću ni da pitam znaš li taj prevod. Znam da znaš. Izrecituj mi, molim te. Ove dve poslednje strofe. — Jacek... Ne sećam se... — Divno crveniš. Ali ja znam da se sećaš. Molim te, Monika. Kad sam u noćno doba U tu pustolinu došla, Moj dragi je već bio tamo, Grlio me snažno Na svome krilu. Još osećam slast u dubini žila. Te pođe da nam postelju Od svakojakog cveća Prostre podno šume. Smejao bise možda

Onajšto nekad Tuda prođe i zastane, Odmah bi po ružama poznao Tandaradei! Moje polegle glave trag. Ljubio li je? Svukao haljinu? Tandaradei! Pogle crvenilo mojih usta! 8 — Lepo je, Monika. Samo, oprosti, ta pesma se ne može deklamovati s glavom na kolenima, niti tim grobnim glasom. I sama znaš da Valter fon der Fogelvajde u toj pesmi odbacuje besmisleni kanon minezenga i viteške ljubavi, ushićenost i uzdahe za srcem nedostižne dame. To je, Monika, pesma o ostvarenoj ljubavi, o jedinoj ljubavi koja ima smisao, koja je radosna. Lepa epizoda, opisana na lep način. Tu pesmu peva devojka koja je s voljenim ležala na postelji od cveća... Bože, kako ti divno crveniš. Bila je s voljenim i srećna je, i želi to da objavi čitavom svetu, htela bi da svi vide trag njene glave utisnut u cveću, da svi saznaju za njenu sreću. — Već je mnogo kasno, Jacek. I malo me boli glava. — Poslednja strofa, Monika. — Ne sećam se prevoda, zaista... — Pročitaj u originalu. Ali pročitaj glasom srećne devojke. Molim te. Wie ich bei ihm ruhte Wenn jemand es wüsste Du lieber Gott — ich schamte mich. Wie mich der Gute Herzte und küsste Keiner erfuhr als er und ich Und ein kleines Vogelein Tandaradei! Das wird wohl verschweigen sein! — Fasciniraš me, Monika. — Prestani, Jacek. Molim te. — Ti si čarobna, znaš li to? Imaš u sebi mnogo čara. Počinjem da ludim zbog tebe. Ne znam kako se to dogodilo, Monika, ali ne mogu da

prestanem da mislim na tebe. — Jacek... Zbunjuješ me. — Monika... Kad zatvorim oči, vidim tvoje lice, tvoj osmeh. Tada osećam da me nešto trese, kao da mi nešto stiska grlo. — Molim te, nemoj. Idi. Veoma je kasno. Ela će se ubrzo vratiti. — Još samo malo... — Ne, molim te. Vidimo se, Jacek. — Kaži mi. — Šta? — Da me voliš, Monika. (Ja?) — Monika. — Volim te. Minezenger je vitak, sitan, delikatan, vetar mu trza crnu pelerinu. Otkud taj vetar u prestonoj dvorani gde čak ne podrhtavaju ni plamičci sveća ni dugi velovi na špicastim kapama dama zanetih slušanjem i utonulih u zvuke laute? Ali iza minezengerovih leđa nema više goblena s jednorogom, nema stubova i oštrih lukova vitražnih prozora. Iza njegovih leda su urvina i crna šuma. Minezengerove oči plamte u polumraku, žare se u crnom ognju. Na njegovom licu nema ničega, ničega što nisu te oči, taj žar. Daj ruku. Zaboravljena. Nema sumnje. Privlači te reka, privlači te ovo brdo. Daj ruku. Seh, wie ist so rot mein Mund. Na prvi pogled se vidi da to nije prirodno brdo. Ovde, na dominantnom mestu, sigurno je bio grad koji štiti prelaze. Svetilište, sveti hram, žrtveni oltar... Ne, viče Elka zvana Snežnica. Ne, neću otići tamo ni za šta na svetu, pogledajte kako je užasno mračna ta šuma, kako je tamo vlažno, tamo su pauci, bojim se pauka. Daj ruku. Fasciniraš me. Ostali se smeju, tapšu, krznene maske na njihovim glavama smešno klimaju ogromnim ušima. Zemebock, der Schwartye Wahnsinn, viče Elka gola do pojasa. Daj ruku. Ne! Bezi! Svetle, gotovo prozračne oči. Ne vraćaj se ovamo jer ćeš izgoreti, zgasnuti, poješće te rđa. Monika, Monika, još osećam slast u dubini žila. Čarobna si, znaš li to?

Znam. Zaboravljena. Bože, kako divno crveniš. Kad zatvorim oči, vidim tvoj osmeh. Crvenilo tvojih usta. Daj ruku. Močvara, crno blistavo blato zaraslo u sočivicu polako se širi među mehurićima što pucaju na uljastoj površini. Ponor u čiju dubinu vodi Hiljadu stepenika. A na dnu ponora nešto što je neodgonetnuta tajna, nešto što se trza, pulsira i tutnji. I čeka poziv. Tandaradei! Izgorećeš. Zgasnućeš. Poješće te rđa. Probudila se. Ležeći na postelji mokroj od znoja, ispremetanoj, zgužvanoj, dugo nije mogla zaspati, uzalud se trudila da u celinu sklopi fragmente sna kojeg se nije sećala. Sutradan je, kao i obično, cela družina posedala u automobile kako bi tradicionalno dovezla buku, galamu i pometnju u nekakav udaljen zapećak gde je bilo tiho i mirno. Cela družina, osim Monike, koja je ovog puta odlučno i ubedljivo simulirala migrenu. Naravno, nagovarali su je. On ju je nagovarao. Naravno, odbila je. Hteo je da ostane s njom. I to je odbila. Zašto, pitala se kasnije dok je šetala sama, bez cilja, ne obraćajući pažnju ni na okolinu, ni na druge ljude na odmoru koji su se vrzmali tragom staza i šetališta. Zbog ovoga sam odbila? Čega se bojim?, mislila je savijajući dug prut koji je usput pronašla. Šta izbegavam? Život? Zato što život nije poezija? Šetaću ovako do uveče, mislila je. A uveče... Uveče će me glava doista boleti. Već osećam bol. Nešto se loše zbiva sa mnom. Nešto veoma loše. Mališan kojeg je majka silom odvukla od kioska punog šarenih stvarčica pogleda u Moniku dok je prolazila i razvika se oštrim, naglim, neobuzdanim krikom. Nije obratila pažnju. Čega se ja plašim?, pitala se. Razočaranja? A zar ovo što sada radim nije razočaranje? Šta ću osećati ukoliko se večeras zaključam, sakrijem od njega? Ostvarena ljubav o kojoj peva ljubavnica Valtera fon der Fogelvajda, možda je zaista u tome smisao? I možda se on ne krije u

reči „ljubav”, već u reči „ostvarena"? Možda ću sutra zaista, pomisli dok je sve jače savijala svoj prut, možda ću sutra zaista biti u stanju da se ponosno osvrnem oko sebe i viknem: „Gledajte svi, gledajte crvenilo mojih usta!” Možda. Znam čega se bojim, pomisli prelazeći preko mosta. Sopstvene slabosti. Šta bih dala za to, mislila je savijajući prut, da postanem jaka. Ne, ne lepa, mada... Nego jaka. Prut se bučno polomi. Ispod mosta, na izlivu, jedan od kajakaša koji su tuda plovili gadno opsova, zaprepašćeno gledajući dva ulomka vesla koja su mu ostala u rukama. Plamenovi. Razjareni plamenovi koji je opasuju sa svih strana, žar koji rastapa oči, dim koji oduzima vazduh. U telo usečen lanac koji nemilosrdno steže... Rika usplamtelog šporeta spremnog da šikne ognjem i ugljem... Sunce. I vetar. Vetar s reke, sušanj jovovog lišća. Ruka koja je grli i zrači toplotom i snagom. Čarobna si, znaš li to? Imaš u sebi mnogo čara. Kad zatvorim oči, vidim tvoje lice. Oh, Jacek. Ne želim u šumu, viče Elka zvana Snežnica. Ne, tamo su pauci! Bojim se pauka! Verovatno bih umrla kada bi... Tandaradei! Svetle, gotovo prozračne oči. Ukoliko se vratiš kao tama, izgorećeš. Kaži da me voliš. Minezengerove oči su crne i’ ogromne. Kaži to glasom srećne devojke koja je zajedno s voljenim ležala na postelji od cveća. I tu, na postelji od sveća... Izgorećeš. Zgasnućeš. Poješće te rđa. Gde sam videla taj osmeh? Crna šuma, ogromni nezgrapni hrastovi, njihova tamna kora pokrivena izraštajima što izgledaju kao čirevi. Gomila ljudi, svi u krznenim maskama s velikim uspravljenim ušima. Devojka gola do pojasa. Kamen, crn, pljosnat. Na njemu... Ruže? An den Rosen er wohl mag

Sehen, wo das Haupt mir lag... Tandaradei! Crnobog, viče Elka zvana Snežnica. Vuče vas reka, vuče vas kao magnet. Svetle, gotovo prozračne oči. Jednorog koji uzdiže prednje noge u heraldičkoj pozi. Daj ruku. To je minezenger. Ne, ne, viče Elka, vodite ga, odvratan je, znate da se bojim pauka. Budiš me... Sećam se punih usana Beatriks, kćerke Berengara fon Pasaua. Zemebock, viče polunaga devojka tiskajući ruže na pljosnat crn kamen. Der Schwartze Wahnsinn! Daj ruku. Ustani. Poći ćeš sa mnom da spoznaš istinu. Mudrost ne nosi izdaju, ne veruj u to. Mudrost daje snagu. A ti ipak čezneš da budeš snažna, čezneš za snagom i vlašću. Daj ruku. Ne! Svetle, gotovo prozračne oči. Ustani. Pođi sa mnom da spoznaš istinu. Pokazaću ti kako izgleda istina. Daj ruku. Probudila se. Moram ustati i izaći, pomisli trezveno, iz ovih stopa. Moram ustati i izaći. Tada ću spoznati istinu. Tako je rekao... Ne. On je rekao: Die Wahrheit. (Die Wahrheyt?) Monika Šreder ustade i zakorači pravo u kaljugu mesečevog svetla razlivenu po podu. — I, kako je bilo? — Pokušavaš da izvučeš iz mene komplimente? — Aha. — Muški ego, zar ne? Pa dobro: bilo je božanstveno. Smatram da je ovakav odgovor u okviru konvencije. Auć, prestani! Šta radiš, luđače? — Menjam konvenciju. — Auć! To bi po tebi trebalo da bude promena? Ne osećam razliku. — Postaješ bezobrazno bezobrazna. — Rugao se kotao loncu. Mmmm. Voliš tako? — Treba li da odgovorim u skladu s konvencijom?

— Ne moraš uopšte da odgovoriš. Nek dela govore za sebe. — Šta ti misliš da sam ja? Clockwork lover? Na usluzi? — Trudio si se koliko si mogao da baš tako mislim o tebi, stoga se nemoj sada izvlačiti. Uostalom, ja ću ionako uzeti ono što želim, takva sam. Ne pomeraj se. — Ovako? — Mmmm. Ooooh! — Šta je? — Komarac me je ujeo za dupe. — Smesta ću ga uhvatiti i zgnječiti razvratnika. Šta on misli, da je ovo menage a trois? Gde te je ujeo? Tu? Pametan insekt. — Auuuć! — Ela? — Mmmmm? — Zašto te zovu Snežnica? — Jednom smo u vozu rešavali ukrštene reći, bila je tražena reč koju niko nije mogao da odgonetne. Vodoravno, osam slova. Ptica koja naseljava močvare i tundre severa. I ja sam pogodila. — Ela... — Oh... Mmmm... Jacek... Monika, šćućurena kraj zida tik pored odškrinutog prozora, tresla se od gnušanja. Htela je da ode. Nije mogla. — Jacek? — Mhm? — A Monika? — Šta Monika? — Dobro znaš na šta mislim. Misliš da niko ne vidi kako je zavodiš? Kako skačeš oko nje? — O, bože, Snežnice. Ne izvlači ishitrene i banalne zaključke. Zao mi je, to je sve. Želim da ima prijatan odmor. Takvoj kao što je ona potrebno je malo divljenja. S vremena na vreme treba kazati takvoj kao što je ona da je lepa, tada se uistinu prolepšava. Prema skromnim mogućnostima. — Još bolje je kad spavaš s takvom, onda se još više prolepšava. To si imao na umu ? — Eto! Kako mi to odmah nije palo na pamet?! Treba li tome da zahvalim za ovu simpatičnu avanturu, Ela? Zbilja nije teško dešifrovati podtekst. — De, de, sad si ti banalan jer sumnjaš da sam ljubomorna. Još gore,

da zavidim. Kome? Toj jadnici, bože. Ne izigravaj tu Pigmaliona. Našao se dobrotvor. Kažem ti sasvim ozbiljno, spavaj s njom. Ako to ne uradiš, pokvarićeš joj odmor. Ostavićeš je nezadovoljenu. Spavaj s njom, Jacek. — Caka je u tome što ne želim. Ne privlači me seksualno. — Pa šta je to onda, umetnost radi umetnosti? Rekla sam da si Pigmalion. Profesor Higins za siromašne. — Ona je... Ona je ružna. Jednostavno je ružna. I aseksualna. — Egoista. Žrtvuj se i uradi to samo za nju. Zatvori oči i misli na Englesku. Ali ja mislim da lažeš. Upravo te ta njena jadnost uzbuđuje. — Ela, zar stvarno ne možemo da nađemo zahvalniju temu za razgovor? — Dečko, smatram da generalno traćimo previše vremena na brbljanje. — Elka! — Mmmmmm. Trčala je napred, naslepo kroz šumu, udarala je u drveće, zaplitala se u kandžaste stabljike kupina, spoticala se na vetrolome, na korenje, na obaljena stabla. Trčala je želeći da što dalje iza sebe ostavi odvratnost, poniženje od kojeg joj je oteklo lice, stid od kojeg joj je tutnjalo u slepoočnicama. Želeći da što dalje iza sebe ostavi... Neću plakati. Neću. Ne. Ne. Ne. Grana, savitljiva i otrovna kao korbač, ošinu je po obrazima ispunivši joj oči mokrim, zaslepljujućim bolom koji je opravdavao... Davao izgovor... Na kolenima, udarajući pesnicama o stablo jova, Monika Šreder zarida u suzama, zatrese se od suzdržavanog hroptavog krika. U beloj kući na pljosnatom vrhu brda koji je umivao nemiran, govorljiv tok reke doktorica podiže glavu iznad požutelih stranica. Na časak je osluškivala tišinu koja se neočekivano spustila na okolinu. Crna mačka, sklupčana na izvezenom jastuku, otvori zlobne oči i zasikta zagledana u mrak. Doktorka vrati pogled na knjigu. ... poznato je da onoga što ima mnoga imena ne treba prizvati ni pozvati proprio motu — on dolazi samo onda kad je takva volja njegova. On će se pomoliti iz Ponora čije ime je Radm-Agakh, stupajući po Hiljadu

stepenika. On će doći na krik, čak iako u tom kriku nemaš imena njegova. On koji je Pluribus Mortis Imago i koji je Mršav. Niko, makar i najmudriji, na put njegov stavši, extra periculum računati se ne može. Jer ako ga prizvati nije lako, onda će ga stoput teže biti zaustaviti kad prizvan po plen svoj kroči na Hiljadu stepenika iz Ponora, čije ime je Radm-Agakh... O staklo udari sivi noćni leptir. Zatim drugi. I treći. Monika zajeca obgrlivši jovovo stablo, priljubljena obrazom uz vlažnu koru. Šuma oblivena bledom sablasnom mesečevom svetlošću obamre u neprirodnoj tišini. Iznenadan blesak, erupcija snage. Beli jednorog uzdiže prednje noge u heraldičkoj pozi. Monika, osetivši u sebi snagu koja navire, udahnu vazduh u pluća i, podižući uvis obe pesnice, vrisnu, vrisnu u mrak makabrističkim, tuđim glasom. — Tandaradei! Doktorica jauknu posmatrajući noćne leptire kako udaraju o stakla luđačkim stakatom. — Železom i bakrom — šapnu. — Srebrom. Magna Mater, Magna Mater... Mesec, dopola isturen iza osvetljenih oblaka, nasmeja joj se pravo u lice, iskrivljen od uvredljive mrtvačke grimase. Pre nego što je osetila prisustvo, osetila je miris. Miris crne ustajale močvare zarasle u sočivicu, prožete metanom. Miris bezdanog ponora u kojem nešto što je tajna, strahota i užas trza, pulsira i tutnji. I čeka poziv. Nije se prestrašila. Bila je svesna da zna tog koji dolazi. Znala je da će doći na njen poziv, na krik. Nije se uplašila čuvši šljapkanje, mokre korake koji su štrcali vodom istiskivanom iz sunđeraste zemlje. Monika Šreder podiže glavu. — Tu sam — reče minezengerka. Osetila je kako je obuhvata spokoj. Snažan, nepobediv spokoj koji vraća veru u sebe, spokoj koji je hladan i plav kao voda, kao plamen, kao...

— Daj ruku — reče minezenger. Kao mržnja. Pogledala je. Minezenger — i dalje nije mogla da se odvaži da ga, makar u mislima, nazove njegovim pravim imenom — osmehnu se. Tako je. Već je jednom videla takav osmeh. Sećala se gde. Videla je takav osmeh na ilustraciji Džona Tenijela na kojoj je bio predstavljen Češirski Mačor. Začas ću biti s druge strane ogledala, pomisli neočekivano. Minezengerove oči, velike i neskupljene od osmeha, bile su crne i bezdane. U ustima bez usana blistali su dugi zubi, okrugli, stožasti kao kod grabljive ribe. Nije osećala strah. — Daj ruku — ponovi minezenger zapljusnuvši je mirisom močvare. Ispružila je ruku. U dubini tamne šume, u krugu moćnih hrastova pokrivenih izraštajima, čekali su oni, zbijeni oko pljosnatog crnog kamena prekrivenog hiljadama ruža. Čekali su u potpunoj tišini, visoko uzdižući glave ukrašene ušatim krznenim maskama u čijim otvorima su od bezumlja plamtele bleštave oči. Minezengerovi prsti bili su hladni, prostrelili su je iglama žarkog mraza, eksplodirati su u telu kao milijardu krhotina bola. Bola koji je sa uživanjem prihvatila. Sedeći u fotelji postavljenoj nasred pentagrama upisanog u krugu kredom iscrtanom na podu, doktorka maknu ruke sa slepoočnica i žustrim gestom izbaci ruke uvis. Raspaljen, bučan šporet zaurla, zariča, a o stakla zatutnjaše rojevi noćnih insekata. — Deeeeeskaaaaatt!!! Vratanca šporeta odskočiše uz tresku, ložište buknu ognjem i dimom, užareni ugalj zatutnji po limu i daskama na podu kao karteči,. rasuvši iskre. Iz ognja se kao kugla iskotrlja goli mališan. Premetnuo se, prekotrljao i ustao, zateturavši se na nesigurnim debelim nožicama. Koža mu je bila pokrivena hrapavim sivim tragovima opekotina. Jedini pramen tanke kose na ćelavoj glavici svetlucao je treperavim zadimljenim plamenom. — Deskat — reče doktorka. — Ja sam — nerazgovetno odgovori dečačić pokazavši bezube

desni. — Kako ti se dopao moj entree, starice? To uvek ostavlja utisak, zar ne? Oživljava određene uspomene. Sećaš se? — Dosta — šapnu doktorka. Veoma mršav, u crno odeven mladić koji se odjednom pojavi umesto usplamtelog mališana osmehnu se, pokazavši duge stožaste zube. — Da li me više voliš u ovom obliku? Evo, tu sam. Pa, veštice, pređimo na stvar. Pozvala si me u za to najmanje pogodnom trenutku. Omela si me u nečemu izuzetno važnom. Kako mi se čini, već sam ti jednom nagovestio šta će se dogoditi ukoliko mi budeš smetala. Ukoliko se još jednom odvažiš da mi staneš na put. — Uvek ću ti stajati na putu, Deskate. Crni mladić odmahnu glavom. — Ne — reče. — Nećeš. Prekasno je. Noćas će se ponovo roditi Ognjeni, u lavini vatre, tako kao što si maločas videla. Sve je već pripremljeno. Mislila si da je tih tričavih nekoliko desetina godina dovoljno da zaborave na mene? Prevarila si se. Postoje oni koji nikad neće zaboraviti. Sećanje će opstati kroz pokolenja. Novi rojevi insekata zalupaše o stakla pokrivši ih debelim pokretnim slojem. — Moraćeš da se pomiriš s tom činjenicom, rospijo — nastavi mladić polagano obilazeći krug unutar kojeg je sedela doktorka. — Više ništa ne možeš uraditi. Neće ti pomoći ni tvoj kredni znak, ni diletantski prevod poznate knjige. Prekasno. — Nikad nije prekasno — polako reče doktorka. — Gledaj, Deskate. Podigavši ruku, pokazala je ćilibarski amulet obešen na lancu koji je tesno obavijao dlan leve ruke. Oči crnog mladića se suziše. — Smeće — reče. — Zašto to ne odneseš u grad i ne prodaš na buvljoj pijaci? Možda imaš i raspeće, a? Svetu vodicu? Zasmejavaš me, veštice. — Vazduhom i Vodom — polako izgovori doktorka. — Vrbama i Vežljikama. Deskate! Vraćaj se na dno močvare. Vraćaj se u Ponor koji te je ispljunuo. Spusti se nazad u Močvaru, u Kaljugu, u Dubinu. — Reći, reći, reći — kaza mladić. Približi se krugu i prekorači ga, stavši sa osmehom ispred starice. — Reči koje su još odavno izgubile moć i značaj, pre nego što je železnička pruga počela da saobraća po našoj dolini. Ništa nije ostalo od tvoje stare snage, rospijo. Nisi u dodiru s duhom vremena. — Precenjuješ svoju snagu, Deskate.