Maladi i druge price - Andrzej Sapkowski

— Tako misliš? Uskoro ćemo videti. Neću te ubiti, oh, ne. Samo ću ti polomiti obe ruke. Prelomi teško zarastaju u tvojim godinama. Zagipsiraće te sve do samih pazuha, a gips će biti hladan, vrlo hladan. A onda, kada te spopadne groznica, posetiću te u bolnici. Ući ću u tebe kroz igle za infuziju zabijene u tvoje ovapnele vene. Porazgovaraćemo tada o davnim vremenima. Gledaćemo malo slike. Prema tome, hajde da se bacimo na posao. Žuri mi se. Tamo među jovama me čeka čudesno plavokoso stvorenje koje mi je noću pevalo pesme. Ne mogu da dozvolim da čeka, to bi bilo veoma neučtivo. — Jedan korak, Deskate — šapnu doktorka — samo još jedan korak i Hiljadu stepenica će se otvoriti ispod tebe. — Prekasno. Dodirnula je moju ruku. Moja je. Noćas će vaskrsnuti Ognjeni. — Dodirnula ti je ruku? — Da — osmehnu se mladić. — Dodirnula mi je ruku. — Pogledaj onda u svoju ruku, Deskate. On zariča podigavši ruku i prodrmavši bezobličnim krvavim patrljkom s kojeg je tekla zelena masa i iz kojeg su ispadali crno-modri zadimljeni komadi mesa. Duge tanke kosti koje su se pomaljale ispod tkiva što se raspadalo savijale su se, razlivale i cvrčale kao guma bačena u vatru. Koža na mršavoj podlaktici je grgotala, nadimala se od mehurova. — Ni sam ne znaš šta si dodirnuo, Deskate — reče doktorka. — Kobna greška. Mršavi mladič nestade. Go dečačić, pokriven ljušturom opekotina, zakriča, zatupka bosim nožicama, zamaha zadimljenom glavicom i prodrma pocrnelim patrljkom. — Odlazi, Deskate! U Kaljugu i Dubinu! Mališan zakriča još glasnije. Na prstićima neoštećene ruke izrastoše mu kandže, velike kao u lunje. Desni koje su se videle u razjapljenim ustima nisu više bile bezube. — Magna Mater! — viknu doktorka. — Gladius domini! Ugalj na podu i u ložištu zašišta kao poliven vodom, šiknuše klupka pare i crnog dima. — Dočepaću te se! Dočepaću te se ja već! — zapiska mališan skriven u dimu. — Čuješ li, veštice? Dim se na trenutak razišao, nakratko, toliko da ga je videla u njegovom vlastitom obličju, ogromnog, pogrbljenog, sa uvijenim rogovima koji bacaju senku na tavanicu.

— I nje — zahuča sa izrazitim naporom, jedva razumljivo. — I nje ću se dočepati... Dočepa... d... — Sumnjam da je to moguće, Deskate. — Dočepaaa... ti... — promumla razvejavši se u oporom nagrizajućem dimu koji je polako ispunio izbu. — Ne — šapnu doktorka teško hvatajući dah. Srce joj je lupalo, adrenalin joj je teškim talasima udarao u grkljan, mračio oči. — Ne, Deskate. Nje se više nećeš dočepati. Nje više niko ne može da se dočepa. Noćni leptiri, koji su oblepili stakla, uskovitlaše se u luđačkom viru, podigoše se i odleteše u noć. — Niko — suvo zarida doktorka. — Niko je se više ne može dočepati. Monika je stajala sama među jovama, gledajući vrhove prstiju ispružene ruke. Gledajući, kazala je... Ne. To nije ona kazala. To je reklo nešto što je bilo u njoj, unutra. Nešto što je bilo ona. — Konačno. Konačno slobodna. Oni u dubini šume se uskomešaše. Dopola svučena devojka skinu s glave grotesknu masku. Neko zavrišta, neko pade grčevito se bacajući među usahlim lišćem. Neko drugi se okrenu, potrča napred u šumu, krčkajući suvarke, lomeći grane. — Crnobog! Crnobooooog! Polunaga devojka poče zavijati, isprekidano, histerično, strašno. Doktorka se još uvek nije usuđivala da napusti krug, premda je jasno osećala prazninu punu olakšanja, odsutnost zla kako pulsira u vazduhu. Gledala je u vrata. Iscrpljena sam, mislila je, previše slaba, sledeći napor će me ubiti. Ako... ona... Crna mačka oprezno ispuza ispod kreveta, protegnu se i mjauknu tiho, nesigurno. Zatim sede, poliza šapu i protrlja njome uvo, smirena, odsutna... Doktorica odahnu sa olakšanjem, pravim, iščekivanim i konačnim. To što je išlo kroz mračnu šumu, osmehujući se i šapćući, nije se uputilo k njenom brdu.

Išlo je u suprotnom smeru. Monika protrlja oči vrhom ruke i pogleda u prste pozelenele od jovovog stabla obraslog mahovinom o koje je udarala pesnicama, tamo u dubini šume. Ali sada je stajala nasred sopstvene sobe u rekreativnom centru, nasred svetle mrlje mesečeve svetlosti koja je prodirala kroz prozor. Elka zvana Snežnica, njena cimerka, spavala je na svom krevetu, nauznak, poluotvorenih usta, lagano hrčući. Već je stigla da se vrati u svoj krevet. Monika Šreder se osmehnu, puna snage i spokoja. Pogleda kroz prozor u nezgrapan bor gde se, u račvanju grana, koncentrična paučina srebrila od kapljica rose. Lakim, nehajnim pokretom ispruži ruku i mahnu prstom. Velik, zadrigao pauk krstaš smesta iskoči iz srolanog lista u uglu paučine i munjevito side niz nit. Uskoro je puzao po prozorskoj dasci, po zavesi, po podu. Zaustavivši se kraj Monikinog stopala, zamre i podiže dve prednje noge kao znak da čeka. Još uvek nasmejana, Monika pokaza na otvorena usta Elke zvane Snežnica. Ne sačekavši, izađe iz kućice. Nije zbog toga morala da otvara vrata. Pauk, poslušavši naredbu, hitro zapuza ka krevetu. Otvorio je oči, gušeći se, preneražen košmarom. Hteo je da posegne rukom ka ustima, nije mogao. Hteo je da podigne glavu. Nije mogao. Bio je kao paralizovan. Osećao je prodoran, sladak miris cveća, osećao je dodir latica, stabljika, trnja, mokrih listića, svuda, na obrazima, na vratu, na rukama. Ležao je na gomili cveća. Monika Šreder je prišla bliže i osmehnula se. Videvši taj osmeh, otvorio je usta za vrisak. Za vrisak koji je, po pretpostavci, trebalo da digne na noge ceo rekreativni centar, ceo Tlenj, pa čak i vatrogasce u udaljenim Laskovicama. Ali ono što je procedio kroz grkljan koji je stezala nevidljiva garota bio je samo jedva čujan, očajan kreket. Monika Šreder je prišla još bliže, stala iznad njega, šaputala, a u tom šapatu bila je strast koja tutnji, sumanut, besan zov, moćna snaga. Reagovao je, preneražen time što reaguje. Sve izrazitije je čuo njen šapat.

Kad sam u noćno doba U tu pustolinu došla, Moj dragi je već bio tamo, Grlio me snažno Na svome krilu. Još osećam slast u dubini žila Ljubio li je? Svukao haljinu? Tandaradei! Polako se skidala, ne žureći i ne prestajući da se osmehuje. Gledao ju je očima raširenim čak do bola. I čak do bola je bio za nju. Kad ga je dodirnula, zatresao se kao da mu je na grudi prislonjen usijan žarač. Kad ga je obujmila i stisnula butinama, imao je utisak da je na njega proliveno vedro tečnog kiseonika. Ugledao je njene oči odmah iznad sebe. — Gledaj crvenilo mojih usta. — I šta je, gos’n doktore? — Masivan izliv. Pukla je arterija u mozgu. Kazanova se prekomerno napregnuo. — To znači da mislite da... — Obdukcija će potvrditi. Ali po ovome što vidim, zaključujem da je to bila lepa muška smrt. Pao je u borbi, na bojnom polju, da se tako izrazim. — Tako mlad? Odoka bih rekla da nema ni četrdeset... — I mladi često imaju slabe arterije, gos’n Kazik. Šta ćete, momak je bio romantičan, pogledajte samo ovo cveće. Kakva fantazija, majku mu. Posuo je cvećem ležaljku i na tom cveću ju je... — Nek ga đavo nosi. šta sada treba da radim? Pa ja ću morati da nađem tu ženu što je bila s njim. Kako? Treba da šetam i pitam? — Zašto? Od kada je to kažnjivo? To je bio izliv, kažem vam. To je moglo da mu se desi na poslu ili uz votku. — Pa treba sačiniti te... iskaze ili neki zapisnik. Na osnovu ovoga što vi govorite, doktore, proizlazi da je bila s njim kada... Pa, znate... — Nego šta nego je bila. Čudo da i sama tada nije doživela šok. A uostalom, koja je razlika? Idem da pozovem transport, ja ga neću voziti. A vi tražite tu ženicu, gos’n Kazik, ako ste voljni. Makar po tragovima.

— Kakvim tragovima? — Niste baš šerlok Holms. Pogledajte to cveće na jastuku. — Gledam. I šta? — Tu je utisnut trag glave. Voz iz Čerska koji ide do Laskovica na vreme je stigao na stanicu, dokoturao se na peron, a na rampi je jedva umuknulo mahnito uporno zvono. Peron je bio prazan, jedino se troje putnika, natovareno torbama, rančevima i cevastim futrolama na štapovima, pelo u vagon po gvozdenim stepenicama. Istovarili su prtljag na police i sedišta, izvukli se iz debelih jakni koje su imali na sebi, bez obzira na to što je jutro bilo toplo i sunčano. Jedan izvuče iz džepa na fantastičnom prsluku paklu cigareta i pruži je ka drugarima. Ali putnikovi drugari su sedeli nepomično, upiljivši pogled u plavokosu devojku koja je pored njih,.s druge strane kupea, lagano povijala glavu nad knjigom. Putnik se ukipi sa ispruženom rukom. Nije mogao da otrgne pogled. Zato što je ta devojka bila... bila... prosto nezamislivo... Neverovatno. Lepa.

Priča „U krateru od bombe” bila je pisana za antologiju. Antologija, nažalost, nije ugledala svetlost dana. Ispričaću kako je to bilo. Negde tako oko februara Anno Domini 1992. poštar je doneo pismo Rafala A. Zjemkjeviča, poznatog pisca i političara, a ubrzo posle toga dobio sam drugo pismo od Jaceka Inglota, poznatog pisca i kritičara. Sadržina pisama bila je slična. Okružuje nas odvratan, potkupljiv i bolestan svet, pisalisu poznati, nije to svet, već jedna velika psihoza. Stvarnost, pisalisu poznati, krešti, a trebalo je ipak, odmah nakon promene režima, da počne slatko pevati poput poljskih ptičica i da sasvim tiho žubori kao planinski potočić. Naša književna obaveza, pisalisu poznati, jeste da reagujemo. Primer nam je dao Bonaparta. Oprostite, primer nam je dao Januš A. Zajdel. Zajdel je protestovao, prigovarao, pritiskao, ismevao i sputavao, zna se koga — ancien regime. Iako je režim navodno nov, pisalisu poznati, i dalje ima protiv čega protestovati, i dalje ima koga pritiskati, i dalje ima šta sputavati. Stoga, bacite se, književnici, na posao, na pero, hajd na Soplicu 9 , sastavljamo i izdajemo antologiju. Zajdelsku antologiju. Stvar sam ozbiljno shvatio, mada sam — među nama govoreći — uspeo da se naviknem na odvratnost sveta koji nas okružuje, od stvarnosti, osim kreštanja, nisam ništa očekivao, a iluzije nikad nisam imao, tako da i nisam osetio bol za gubitkom. Ali ipak, ako je antologija, onda je antologija, valjan autor ne izbegava i ne potcenjuje antologiju, a ja sam ionako već bio u zaostatku, nijedna moja prića nije bila u „Crnoj misi”, narednoj antologiji Vojteka Sedenjke, koja je sastavljena 1991. godine. Ja sam, uzgred rećeno, izmislio naslov „Crna misa”i ja sam bio idejotvorac te „antiklerikalne” antologije — elem, kada je nastupilo pisanje, ispostavilo se da sam izgleda nedovoljno antiklerikalan. Ma, pomislio sam, ovog puta se neću

predati. Odlučno sam prionuo na posao i napisao priču u terminu kojisu naznačili Zjemkjevič i Inglot. Drugisu takođe napisali. Okupljena je posebna komisija za ocenu i verifikaciju podesnosti napisanih priča. Danas bismo rekli — reviziona. Nakon filtriranja ostale su... dve priče. Dve — „U krateru od bombe” moje malenkosti i „Divno je u dolini” Rafala Zjemkjeviča. A od samo dve priče, što je lako shvatiti, ne može se napraviti antologija. U okviru planirane antologije zamišljeno je da pričama u zborniku prethode autorski predgovori koji ponešto objašnjavaju. Priča „U krateru”je, naravno, bila opskrbljena baš takvim predgovorom. Citiram ga ovde in extenso. Naše antologije su već fantastično stvorile dve tradicije. Prva je pisanje antologijskih priča po principu Velike pardubičke trke 10 , ili trka je počela i ura, konjisu pušteni. Najbrži će zauzeti prva mesta i dobiće titulu „glavnog tvorca poljskog SF-a”. Drugi ispadaju u eliminacijama ili padaju pri prvom okseru. 11 Ovim poslednjima ostaje samo da prikupe snagu za ubistvene recenzije. Druga tradicija je da autorski komentar prethodi priči: autor otkriva otkud ideja, šta je želeo time da kaže, iznosi različite konstatacije. Ponekad autor priči dodaje moto. Moto treba da uveri čitaoca da autor ne samo da piše već katkad i čita, i to pametne stvari, odakle crpi mota. Stoga dozvolite i meni da propratim priču komentarom, vrlo opširnim, da stvar bude još gora. Nekada davno, kad sam još bio neverovatno zgodan smeđokosi mladić, pojavila se i digla prašinu knjiga Leopolda Tirmanda pod naslovom „Opaki”. Stvar nije, uprkos prividu, bila u tome kako se Svetoj Agniji prikazao Lucifer, niti u tome kako je žena prevarila đavola. Uostalom, svi znaju o čemu se raspravlja u „Opakom”, pored činjenice da se veoma dugo oklevalo s ponovljenim

izdanjem bestselera, jer je autor, po mišljenju nekih ljudi, bio još gori. Ali neće biti reči o Tirmandovoj knjizi, već o njenom predgovoru, koji je štampan na omotu. Omot na mom primerku „Opakog”je, nažalost, podlegao razarajućom uticaju vremena i osoba koje su knjigu pozajmljivale. Sećam se, ipak, jednog fragmenta tog predgovora. Kritičar, čije prezime je iz mog sećanja erodirala skleroza, napisao je, manje-više, ovako: „Varšava iz Opakog ne postoji i nije nikada postojala, isto kao što nikada nije postojao London iz Opere za tri groša”. Toutes proportions gardees, ovim obaveštavam da grad Suvalki i njegoviširoko shvaćeni predeli opisani u priči „U krateru od bombe” nikada nisu postojali, isto kao što nikad nije postojao London iz „Opere za tri groša”. Gorenavedeni predgovor za priču bio je napisan isključivo iz razloga što nije bilo zgodno koristiti moto za „Kralja Ibija”, jer je moto za „Kralja Ibija”toliko poznat da nema smisla hvalitise njegovim poznavanjem. Autor istovremeno izjavljuje da je sličnost nečega sa svačim i ničim, koja može proisticati iz priče, čisto slučajna i proističe iz ovoga i onoga. Na pitanje zašto je tako, autor odgovara: zato da bi bilo zabavnije. Priča „U krateru od bombe” pojavila se 1993. u aprilskom broju „Feniksa”. Godine 1994. na „Polkonu” u Lublinu za nju sam bio nagrađen „Zajdelom”. Tako se popularno zove statueta koju dodeljuju obožavaoci, godišnja nagrada koja nosi ime Januša A. Zajdela. „U krateru od bombe”je moja jedina priča za koju se sa sigurnošću može reći da nije fantazi. Dakle, zahvaljujući „Krateru”, mogu uzdignute glave reći za sebe: „autor naučne fantastike”.

U krateru od bombe Bilo je to ovako — rano ujutru upadnem ja u krater od bombe. Gledam oko sebe i vidim — Ćuran. Sedi... Ne. Hajde da počnemo od samog početka. Treba vam uvod, početak, nekoliko reči objašnjenja, makar iz tog razloga da ne mislite kako je upadanje u kratere od bombi jedna od normalnih, svakodnevnih radnji koje imam običaj da izvršavam svakog jutra. Dakle, znajte da je to bila potpuna slučajnost. Upao sam u krater prvi put. A nadam se i poslednji. Dakle, treba početi od toga da je taj dan — a bio je to, dragi moji, četvrtak — od samog početka imao izgleda da bude baksuzan. Umivajući oči hladnom vodom, zakačio sam vrhom glave policu ispod ogledala i srušio na pod sve što je na njoj stajalo. Padanje, da se razumemo, nije smetalo tubama, četkicama, češljevima i šoljama od PVC-a. Nažalost, na polici je stajala i čaša sa očevom veštačkom protezom, čaša se, kao i svaka čaša, razbila u paramparčad, a proteza je snagom vodopada zbrisala ispod kade i upala u odvodni slivnik. Na sreću, odvodni slivnik je bio pun taloga i dlaka, proteza se zaglavila u svemu tome kao u Sargaškom moru, te sam uspeo da je izvučem pre nego što je otplovila u čeljusti gradske kanalizacije. Ah, laknulo mi je. Otac bez proteze — zamislite samo kako bi to izgledalo? Otac nema zube. Uopšte. černobilj, jasno vam je. Plaknuo sam protezu pogledavši na spavaću sobu. Činilo se da otac ipak ništa nije čuo. Bilo je sedam ujutru, a kada je tako rano, on ima običaj da spava slatko i čvrsto. Otac je trenutno nezaposlen jer su ga najurili s posla u Preduzeću za proizvodnju prehrambenih koncentrata Ignaci Skorupka, nekada Marceli Novotko. Povod za otkaz, kako tvrde, bio je neregulisan odnos prema veri i nedostatak poštovanja prema simbolima svetim za sve Poljake. Ali moji ortaci iz škole su kod kuća krišom čuli da je povod za otkaz zapravo bilo potkazivanje. Na kraju krajeva, saglasno sa istinom. Još za vreme starog režima otac je jednom bio u prvomajskoj povorci i, da stvar bude još gora, nosio je barjak. Kao što pretpostavljate, oca baš briga za ta preduzeća koja stoje

na ivici bankrota i neprestano štrajkuju. Ionako nam uopšte ne ide loše jer majka radi kod Nemaca, preko reke, u Ostpreussische Anilin und Sodafabriku, fabrici koja ulazi u sastav Četiri sestre, gde zarađuje triput više nego što je nekada otac s ljuspastim koncentratima. Hitro sam pokupio komade stakla i obrisao prolivenu vodu, a zatim sam još jednom obrisao pod, mokrom krpom, da nam korega tablete ne bi nagrizle linoleum. Ni majka nije ništa primetila jer se šminkala u dnevnoj sobi, istovremeno gledajući fragmente Dinastije koje sam joj prethodne večeri snimio na video-kasetu. Litvansku verziju, jer nisam stigao na poljsku. Majka ne zna ni reč na litvanskom, ali tvrdi da to u slučaju Dinastije nije bitno. Osim toga, litvansku verziju reklame prekidaju samo tri puta i traje jedva pola sata. Obukao sam se brzo, čvrknuvši najpre daljinski prema svom ličnom soniju. MTV je emitovao Awake on the wild side. Navlačio sam odeću cupkajući u ritmu Tomorrow, novog, oštro lansiranog hita Ivon Džekson sa albuma Cant’t stand the rain. — Mama, odoh! — dreknuo sam trčeći ka vratima. — Odoh, jesi li čula? Uopšte ne gledajući u mene, mama je snažno mahnula rukom s noktima namazanim u ljubičasto, a Džejmi Li Verdžer, koja je igrala Erijel Karington, jednu od Blejkovih unuka, kazala je nešto na litvanskom. Blejk je zakolutao očima i rekao: „Aleksis”. Uprkos izgledima, to nije bilo na litvanskom. Istrčao sam na ulicu u sveže novembarsko jutro. Do škole ima dobar komad puta. Međutim, imao sam dosta vremena, stoga sam odlučio da čitavu razdaljinu pređem laganim trkom. Džogingom, shvatate? Samo zdravlje i kondicija. Tim pre što je javni prevoz bankrotirao pre pola godine. Odmah sam ukapirao da ne nešto događa. Nije bilo teško ukapirati — sa severne strane grada, iz pravca Manjuvke, iznenada se razlegla kanonada, a ubrzo je nešto šljosnulo s takvom snagom da se zatresla cela kuća, bučno su izletela dva stakla na zgradi Pomorske i kolonijalne lige, a na fasadi pozorišta Paladijum zalepršali su plakati propagandnog filma O’ladi, mama, koji je prikazivan ujutru pri niskim frekvencijama. Nekoliko minuta kasnije ponovo je šljosnulo, a iza krovova u borbenoj formaciji iskočila su četiri Mi-28 havoka ofarbana u braon i zelene mrlje, dimeći se zbog raketa ispaljenih ispod kranova. Oko helikoptera su zatreperila zrna ispaljivana odozdo.

Opet, pomislio sam. Opet počinje. Tada nisam znao ko koga lema i zbog čega. Ali nije opet bilo tako mnogo mogućnosti. Helikopteri Mi-28 nesumnjivo su pripadali Litvancima iz divizije Plechavicius. U blizini nije bilo naše vojske, jer je ostala koncentrisana na ukrajinskoj granici. Opet su iz Lavova, Kijeva i Vinice pod stražom iselili naše jezuite emisare, a kako se pričalo, u Umanju se takođe nešto spremalo. To bi značilo da je otpor šaulisima 12 mogla pružati Samoodbrana ili Nemci iz Frajkorpsa. Mogli su to biti i Amerikanci iz Sto prve vazduhoplovno-desantske divizije, koja je bila stacionirana u Gdanjsku i Keningsbergu i otuda letela da zasipa napalmom plantaže Makovog trougla Bjala Podlaska — Pinjsk — Kovel. Mogao je to biti i uobičajen napad na našu banku Chemical ili obične razmirice raketaša. Nikad nisam čuo da raketaši iz organizacije Naše delo poseduju Mi-28 havok, ali to se nije moglo isključiti. Na kraju krajeva, pa neko je u Sankt Peterburgu ukrao kruzer Aurora i njime otplovio u predrasvetnjij tuman. 13 Zašto ne bi i helikopter? Helikopter je lakše drpiti nego krstaricu, zar ne? Ah, koja razlika. Gurnuo sam slušalice u uši i uključio vokmen da poslušam Julie, pesmu grupe Jesus and Mary Chain s njihovog novog CD-a pod nazivom Cruising. Pojačao sam do kraja. Julie, your smile so warm Your cheek so soft I feel a glow just thinking of you The way you look tonight Sends shivers down my spine Julie You’re so fine So fine... Na kapiji pored koje sam prošao stajao je moj sused i ortak Prus; držao je za ruku svoju mladu sestru Mišicu. Zastao sam, skinuo slušalice. — Hej, Pruse. Ćao, Mišice. — Bleerrppp — reče Mišica i malo se upljuva, jer joj se gornja usna razdvojila. — Ćao, Jarek — reče Prus. — Ideš u školu? — Idem. Ti ne? — Ne. čuješ li valjda? — Prus pokaza rukom prema Manjuvki i,

generalno govoreći, prema severu. — Sam đavo zna šta će s tim biti. Rat, braćo, punom parom. — Istina — odgovorih. — Čuje se da se na udar odgovara udarom. Who’s fighting whom? — Keine Ahnung. Koja je razlika? Ali neću ostaviti Mišicu samu, zar ne? Na drugom spratu zgrade iza otvorenih balkonskih vrata čuli su se dreka, vriska, odjek udaraca i piskavo kukanje. — Novakovski — objasni Prus isprativši moj pogled — lema ženu jer je pristupila jehovinim svedocima. — Nećeš imati drugih bogova osim mene — rekoh klimajući glavom. — Šta? — Urpppl — reče Mišica kriveći ustašca i mršteći jedino oko, što je kod nje označavalo osmeh. Lagano sam je počupao za kosu, pomalo retku i svetlu. Iz pravca Manjuvke razlegle su se eksplozije i besan lavež mitraljeza. — Odoh — reče Prus. — Moram još da zalepim trakom prozor u kuhinji, inače će ponovo izleteti staklo. Bye, Jarek. — Bye. Ćaos, Mišice. — Birppp — pisnu Mišica i štrcnu pljuvačkom. Mišica nije lepa. Ali svi je volimo. Ja isto. Mišica ima šest godina. Nikad neće imati šesnaest. Černobilj, kao što ispravno pretpostavljate. Prusova i Mišičina majka trenutno leži u bolnici. Sve nas zanima šta će se roditi. Baš nas zanima. — Mačkaro jedna — rikao je odozgo Novakovski. — Ješovanko jedna! Izbiću ti ja to iz glave, riđa majmunice! Uključio sam vokmen i nastavio da trčim. Julie, Julie There’s nothing for me but to love you Hoping it’s the kind of love that never dies I love the way you look tonight Julie You’re so fine You’re all that really matters... Na Novom trgu gotovo da nije bilo ljudi. Vlasnici prodavnica su

zamandaljivali vrata, spuštali čelične žaluzine i rešetke. Samo je Mekdonalds bio otvoren, jer je Mekdonalds eksteritorijalan i uživa imunitet. Kao i obično, tamo su sedeli i ožderavali se korespondenti raznih novinskih koncerna i televizijske ekipe raznih stanica. Bila je otvorena i knjižara Atena, koja je pripadala mom poznaniku Tomeku Hodoreku. Često sam bio kod Tomeka, kod njega sam ispod tezge kupovao raznu kontrabandu, samizdate i izdanja koja je vlast zabranjivala. Osim knjižarske delatnosti, Tomek Hodorek se takođe petljao oko izdavanja popularnog mesečnika Baraba, lokalne mutacije Plejboja. Tomek je upravo stajao ispred knjižare i rastvaračem prao škrabotinu na izlogu: VISIĆEŠ, ŽIDOVE. — Servus, Tomek. — Salve, Jarek. Come inside! Imam Majstora i Margaritu izdavačke kuće Sjevjer. I Grasov Limeni bubanj. — Imam i jednu i drugu, stara izdanja. Otac ih je sakrio kad su spaljivali. Jesi li dobio Salmana Rušdija? — Dobiću za dve nedelje. Da ti ostavim? — Naravno. Ćao. Žurim u školu. — Ausgerechnet danas? — Tomek pokaza u pravcu Manjuvke, odakle se čula sve žešća razmena vatre. — Zajebi školu i vrati se kući, sinko. Inter arma silent Musae. — Audaces fortuna iuvat — rekoh nesigurno. — Your business — Tomek izvuče iz džepa čistu krpicu, pljunu na nju i izglanca staklo. — Bye. — Bye. Ispred sedišta masonske lože Gladijus, pored spomenika Marije Konopnjicke, stajala su policijska oklopna kola s montiranim M-60 na kupoli. Na postolju spomenika videlo se napisano crvenom farbom: UNSERE KOBILA, a malo niže: TA KOBILA JE NAŠA PESNIKINJA PROLAZNIČE NE PIŠAJ. Pored spomenika je bila propagandna tabla, a na njoj, iza stakla, fotografije koje dokumentuju devastaciju književničinog groba na Ličakovskom groblju. Julie You’re so fine So fine... Pošao sam Ulicom Eligijuša Njevjadomskog, nekada Narutoviča,

pretrčao sam duž zida zatvorene tekstilne fabrike. Uza zid je bio pričvršćen ogroman plakat, možda devet s devet, na kojem je bila pokojna Majka Tereza. Na plakatu je neko sprejom napisao velikim slovima: GENOVEVA DUNJA. Skrenuo sam u uličicu koja vodi ka Crnoj Hanjči. I naleteo sam pravo na belokrstaše. Bilo ih je oko dvadeset, svi ošišani na ćelavo, u kožnim jaknama, maslinastim majicama, vrećastim kamuflažnim pantalonama i teškim paratruperskim čizmama. Petorica naoružanih uzijima i krijumčarenim policijskim heklerima čuvala su motocikle. Jedan je crtao Davidovu zvezdu na izlogu butika Malgoške Zamojske. Drugi je, stojeći nasred ulice, na ramenu držao tranzistor marke šarp i cupkao u ritmu Savior, hita grupe Megadeth sa albuma Lost in the Vagina. Pesma i disk su bili zabranjeni. Ostali belokrstaši bili su zauzeti vešanjem tipa u lila košulji. Tip u lila košulji je urlao, bacao se i trzao na leđima zavezanim rukama, a belokrstaši su ga cimali i udarali gde god su stigli, vukući ga prema kestenu na čijoj grani je već visila elegantna omča od telefonskog kabla. Na trotoaru je ležala velika plastična vreća na plavo-crvene štrafte. Pored vreće su bile razbacane šarene bluze, helanke, džemperi, brojna pakovanja unihopki, video-kasete i kamkorder panasonik. No more lies, no more crap I’m fed up I’m sick With your words slimy and sick No more! Don’t try to save me anymore I’m not made in your likeness... Belokrstaš sa šarpom na ramenu načinio je nekoliko koraka u mom pravcu, preprečivši mi put. Oko lista mu je bio prikačen teški nož tipa survajval. Nekoliko njih mi je otpozadi preseklo put za povlačenje. Zbogom, Džuli, pomislih. Zbogom, vokmene. Zbogom, dragi prednji zubi. — Hej — iznenada dreknu jedan belokrstaš. — Frajeru! Jesi li to ti? Prepoznao sam ga i pored obrijane glave i cirkuskog kostima. Bio je to Marijuš Zdun zvani Lisac. Sin ginekologa, jednog od najbogatijih ljudi u gradu. Za starog Zduna su govorili da je bio u nadzornom

odboru Art-B-Internationala AG i da ima deonice u Četirisestre. — Ostavi ga na miru, Menda — reče Lisac onome sa šarpom. — Ja ga znam, to je moj drug, dobri Poljak. Išao sam s njim u školu! To je bila činjenica. Lisac je neko vreme išao u našu školu. Davao sam mu da prepisuje. Bez vidljivih efekata, jer je Lisac loše čitao. Tip u lila košulji, podignut za butine u pravcu omče, zajaukao je, zaritao se, istrgao i pao na trotoar. Belokrstaši, zbijeni oko njega, išutirali su ga i ponovo podigli. — Eeee! — viknu jedan s raspećem oko vrata koje se njihalo pored uzija. — Lišće! Bolje bi ti bilo da pomogneš nego što trtljaš s tom nakazom! Njega sam takođe znao. Zvali su ga Veliki Gonzo jer mu je nos podsećao na slavinu od sudopere, a isto tako je i bleštao. — Bolje idi, Jarek. — Lisac se počeša po ošišanom temenu. — Bolje ti je da ideš odavde. Yeah, prayers and hate Nothing but prayers and hate Too late Black hounds lurking everywhere Salivating and drooling No more! Don try to save me anymore... Na prvom spratu se otvorio prozor. — Tiše! — dreknu, naginjući se, starkelja s bleštavom ćelom. Iznad ušiju je imao dva seda čuperka koja su mu nadavala izgled sove buljine. — Tiho! Ovde ljudi spavaju! Kakva je to dreka? — Odjebi, deda! — riknu Lisac zabacivši glavu i zamahnuvši uzijem. — Ajde! Začepi tu gubicu! — Budi pristojan, Lišće — opomenu ga Veliki Gonzo navlačeći omču na vrat tipu u lila košulji koji je urlao. — A vi, zemljače, zatvorite prozor i idite da gledate televiziju, kako i priliči valjanom zemljaku! A ako nećete, onda ću doći tamo gore kod vas i razbiću vam guzicu, samo da znate. Buljina se još više nagnuo kroz prozor. — A šta vi tamo izvodite, momci? — dreknu. — Šta vi, pobogu, radite? šta je to, linčovanje? Kako smete? Kako možete biti tako okrutni? To je neljudski! To nije hrišćanski! Šta je on, zaboga, učinio?

— Pljačkao je prodavnice! — urliknu Veliki Gonzo. — Lopurda, pljačkaš, jebem mu mater! — Za to postoji policija! Gradska ili pogranična straža! Pravda... — Pomagićeeeeee! — zaurla tip u lila košulji. — Radi Boga, pomagićeeeee! Spasiće menja! Radi Boga, pomagićeee, gaspadin! — Aha — reče Buljina i s tugom klimnu glavom. — Aha. To je, znači. I zatvori prozor. — Idi, Jarek — ponovi Lisac obrisavši ruke o maskirne pantalone. Potrčao sam ne osvrćući se. Sa severne strane grada rasla je kanonada. Čuo sam gluve eksplozije tenkovskih topova. — Njeeeeeet! — začu se pozadi. — Poljska Poljacima! — urliknu Veliki Gonzo. — Dižite ga, boys! Hang him high! Čuo sam još kako su belokrstaši intonirali We shall overcome. Kao i obično u takvim prilikama. Usredsredio sam se na svoj vokmen. Julie, Julie You’re so fine... Ulicom je prošao BTR smrdeći na izduvne gasove. Na oklopu sam video natpis ispisan belom farbom: BOG, ČAST I OTADŽBINA. To je značio da nas čuva narodna milicija i da nam niko ništa neće uraditi. U teoriji. Dotrčao sam do raskrsnice Uršulanaka i Džimale. Tu je stajao drugi BTR. Bila je i elegantna barikada od džakova s peskom i španski kozlić. 14 Barikada i kozlić određivali su granicu. Znate: gde smo mi, tu je kozlić, a gde je kozlić, tu je granica. Dobrovoljački odred čuvao je barikade i kozlić. Dobrovoljci su, kao i svi dobrovoljci na svetu, pušili bez pauze i bez pauze su psovali. Bili su iz Seljačke samoodbrane, pošto je na BTR-u bilo ispisano: NE GUBTE NADU. — Kuda, govnaru? — viknu ka meni jedan od govnara koji su čuvali kozlić. Nisam smatrao umesnim da odgovorim. Kad bi na putu do škole odgovarao svim patrolama, barikadama, kozlićima, štrajfama, zaprekama i čekpointovima u Suvalkiju, čovek bi potpuno promukao. Nastavio sam da trčim skrativši put preko moštanice na Crnoj Hanjči. — Wohin? — dreknu frajkor iza nemačke barikade, odeven u pancirni prsluk, naoružan puškom M-16 sa obešenim ručnim bacačem. Imao je kutiju marlbora zadenutu za povesku na šlemu. — Halt! Stehenbleiben!

Leek mich am Arsch, pomislih trčeći prema parku. Našem lepom gradskom parku. Naš lepi park nosio je nekada, kako mi je pričao pokojni deda, ime maršala Pilsudskog. Kasnije, za vreme svetskog rata, taj naziv je promenjen u Park Horsta Vesela. Posle rata pokrovitelji parka postali su junaci Staljingrada i to su ostali veoma dugo — do trenutka kad je maršal Pilsudski ponovo stekao simpatije, a njegova bista mesto u parku. Kasnije, negde oko 1993. godine, nastala je era brzih promena. Maršal Pilsudski počeo je da budi loše asocijacije — nosio je brkove i vršio prevrate, većinom u maju, a to nisu bila vremena kada su se u parkovima mogle trpeti biste tipova s brkovima koji vole da podižu naoružanu ruku na legalnu vlast, nezavisno od efekta i godišnjeg doba. Park su tada preimenovali u Park belog orla, ali onda su se druge nacionalnosti, kojih je već bilo nebrojeno u Suvalkiju, žustro pobunile. I aktivno. Stoga su park nazvali Vrt Duha svetoga, ali nakon trodnevnog štrajka banaka odlučeno je da se naziv promeni. Predloženo je: Grinvaldski park, ali su se pobunili Nemci. Predloženo je: Park Adama Mickjeviča, ali su se pobunili Litvanci, zbog ortografije i natpisa „poljski pesnik” na projektu spomenika. Predloženo je: Park prijateljstva, ali su se svi pobunili. Na kraju je park kršten imenom kralja Jana III Sobjeskog i tako je i ostalo, verovatno zato što je zanemarljiv postotak Turaka u Suvalkiju, a njihov lobi apsolutno nema snage da se izbori. A vlasnik restorana Istanbul kebab, Mustafa Baskar Jusuf Oglu, mogao je da štrajkuje dok se ne usere. Suvalsku omladinu je bilo baš briga za sve to, te su po starom običaju govorili „naš parkić" ili „narkić parkić”. A onima koje čudi sva ta zbrka s nazivom, savetujem da se prisete koliko je bilo galame, sporova i svađa pre nego što je Seoska ulica u Varšavi postala Ulica Sezam. Sećate li se? Džimalina ulica završavala se na liniji Crne Hanjče (dalje je već bila Bizmark štrase), a ja moram da skrenem kod Doma kulture koji je odavno zatvoren, da protrčim kroz aleju u parku, presečem Adenauer plac i stignem iza školske zgrade. Ali sam se zamislio; dok sam trčao, nisam primetio da Doma kulture više uopšte nema. Dospeo sam u nekakav oblak prašine i dima. I upao sam u krater od bombe. Zbog nepažnje. Osvrćem se i vidim — Ćuran. Sedi tako, skupljen, šćućuren kraj same ivice kratera, i osluškuje kako tandrču i bruje dva ratna apača koja kruže iznad stadiona

Ostmark Sportverein, nekada SK Golgota. Tiho sam se prikrao, ravno treskanje teških getlinga zaglušilo je škripu šljunka. — Zdravo, Ćurane! — viknuh udarivši ga iznebuha u leđa. — O, bože! — zaurla Ćuran i otkotrlja se na dno kratera. Ležao je tako tamo i tresao se, ne progovorivši ni reč, ali gledajući me s prekorom. Prekasno sam došao do zaključka da sam se poneo veoma glupo udarivši ga u leđa i vičući. Znate kako je — tako isprepadan mogao se usrati kao od šale. Isturio sam glavu iznad ivice kratera, obazrivo, i pogledao unaokolo. Nedaleko se kroz grane mogao videti zid klozeta u parku, išaran grafitima i tragovima đuladi, još iz neke prethodne bitke. Nisam video nikoga, ali oba apača su rešetala istočni kraj parka, odakle su sve jasnije dopirale serije automatskog oružja i gluvi udari ručnih bombi. Ćuran je prestao da me gleda s prekorom. Nekoliko puta me je prilično ružno nazvao, pripisujući mi aktivan edipov kompleks i pasivan homoseksualizam, posle čega je domileo i takođe isturio glavu iz kratera. — Šta radiš ovde, Ćurane? — upitah. — Upao sam — odgovori. — Još jutros. — Zakasnićemo u školu. — Sigurno. — A da izađemo? — Idi ti prvi. — Ne, ti idi prvi. Rub parka rascvetao se od bujice zaslepljujućih narandžastih blesaka. Obojica smo zagnjurili na dno kratera, u splet kablova koji su izmileli iz razbijene telefonske centrale poput creva iz rasporenog stomaka. Čitav park se zatresao od detonacije — jedne, druge, treće. A potom se razlarmilo streljačko oružje, zaurlali su meci i geleri. Čuli smo dreku napadača. — Lietuvaaaaaaaa! I odmah zatim, vrlo blizu, huk eksplodiranih kašikara, tutnjanje M60 i štektanje AK-74. — Lietuvaaaaaaaa! — Ovo su tvoji — prostenjah nabijen u šut na dnu kratera. — Divizija Plechavicius. Ćurane, tvoji saplemenici idu u juriš na naš park. Smatraš li da je to u redu? Ćuran je ružno opsovao i pogledao me iskosa. Grohotom sam se nasmejao. Majku mu, već je prošlo više od godinu dana, a nije prestala

da me zasmejava ta zabavna priča. A Ćurana nije prestala da ljuti. Vidite, bilo je to ovako: pre neke dve godine postali su moderni — kako se to tada definisalo — korenovi. Mnogi stanovnici Suvalkija i okoline, uključujući i Ćuranovu porodicu, iznenada su osetili da su od pamtiveka Litvanci — oni što su zajedno sa Svidrigelom išli na Regnit i Novo Kovno i s Kejstutom preletali preko Njemena kako bi napadali Tevtonce. U izveštajima pisanim za Savez patriota levoobalne Litvanije i Žmuđa ponavljala su se potresna saopštenja o ljubavi prema obalama rečice Vilejke, poljima obojenim raznovrsnim žitaricama, usplamteloj detelini i Bogorodici Ostrobramskoj, kao i ništa manje potresna pitanja, da li navodno Veliki Baublis 15 i dalje stoji tamo gde treba da stoji, budući da cela porodica smatra kako njihova dalja sreća zavisi od toga stoji li. Povod za buđenje patriotizma bio je prozaičan — imajući u vidu zakon o nacionalnim manjinama, Litvanci su imali mnoštvo privilegija i olakšica, uključujući i porezne, i nisu podlegati kuriji. Veoma mnogo mojih drugara iz škole naglo su postali Litvanci — usled, razume se, odgovarajućih deklaracija i izjava roditelja. Vohovič je maltene preko noći zatražio da ga nastavnici oslovljavaju s Vohavičijus, od Maklakovskog je postao pravi Maklakauskas, a od Zlotkovskog stoprocentni Goldbergis. I tu je počela velika tragedija Ćurana. Simpatična i ukusna ptica koja je porodici dala svoje ime na litvanskom se zove kalakutas. Glava porodice Ćuran, obično flegmatičan i ozbiljan gospodin Adam, razbesneo se kad su mu saopštili da će mu izjavu o litvanstvu svakako pozitivno razmotriti, ali da smesta mora početi da se zove Adomas Kalakutas. Gospodin Adam je uložio žalbu, ali je Savez patriota levoobalne Litvanije i Žmuđa bio istrajan i nije pristao ni na kakve mutacije koje zaudaraju na poljskost, kao što su Ćuranakas, Ćuranikis ili Ćuraniškis. Porodica Ćuran je koncepciju da gospodin Adam najpre dobije naturalizaciju od Amerikanaca kao Turkey i da se tek kasnije vrati u otadžbinu kao Terkulis ocenila kao idiotsku zamisao koja oduzima mnogo vremena i novca. A na zamerku da prigovori gospodina Adama zaudaraju na poljski šovinizam, jer pomenuti „kutas” 16 nijednog Litvanca ne ismeva niti omalovažava, gospodin Adam je učeno i eruditski ispsovao komisiju, naizmenično koristeći reći: „Poljubite me u dupe” i „Pabučiuok šikna”. Duboko uvređena, komisija poslala je dokumente ad akta, a Ćurana dođavola. Eto, na taj način niko iz porodice Ćuran nije postao Litvanac. Zbog

toga je i moj drug Lešek Ćuran išao u istu školu i razred kao i ja, a ne u gimnaziju u Punjsku. Zahvaljujući tome, sada je zajedno sa mnom sedeo u krateru od bombe umesto da trči po parku sa AK-74, u uniformi boje govneta, s pahonijom na kapi i medvedom divizije Plechavicius na levoj ruci. — Jarek? — progovori Ćuran zagnjuren u ostatke telefonske centrale. — Aha? — Reci mi, kako to... Ti si ipak tako super-duper, clever i generalno... Kako to? Kanonada je dobila na snazi, park su zatresle eksplozije, a na naše glave padao je pesak. — Šta kako to? — upitah. — Ovde je Poljska, zar ne? Zašto onda frajkori i Litvanci ovde organizuju rat? U samom centru grada? Neka se, majku im njihovu, krljaju kod sebe, u Kenigsbergu... Ovde je Poljska! Nisam bio siguran da li Ćuran ima pravo. Jer vidite, bilo je to ovako. Ubrzo nakon potpisivanja ugovora s Bundesrepublikom i stvaranja nove države s prestonicom u Alenštajnu došlo je do plebiscita među stanovnicima opština Goldap, Dubeninki, Vižajni, Gibi, Punjsk i Sejni. Rezultati plebiscita su se, kao što to obično biva, pokazali bizarnim i ništa nisu govorili, pošto najmanje osamdeset procenata glasača nije otišlo na glasanje, pravilno rasudivši da je bolje otići u birtiju. Prema tome, nije bilo poznato da li se i koji procenat stanovništva smatra istočnim Prušima, severnim Poljacima, levoobalnim Žmuđima ili drugim Jatvinzima. Kako bilo, nepunih mesec dana nakon plebiscita granicu je prekoračio litvanski korpus sastavljen od dveju divizija: regularne Gediminas i dobrovoljačke Plechavicius. Korpusom je komandovao general Stasis Zeligauskas. Litvanci su neodlučne opštine zauzeli gotovo bez otpora, jer je veći deo naše vojske u tom trenutku bio u Iraku, gde je isplaćivala poljski dug prema slobodnom svetu. Manji deo naše vojske je takođe bio zauzet, pošto su demonstrirali snagu u Ćešinskoj Šleziji. Zeligauskasov korpus brzo je savladao Sejne, ali Suvalki nije zauzeo jer su ga zaustavile jedinice Grenešuca i Sto prva vazduhoplovnodesantska iz Gdanjska. Ni Nemci ni Amerikanci nisu želeli šaulise u Istočnoj Pruskoj. Poljska vlada reagovala je serijom nota i uložila je protest OUN-u, na šta je litvanska vlada odgovorila da ni za šta ne zna. Zeligauskas — izjavio je litvanski ambasador — deluje bez naredbe i

na svoju ruku, jer otkad je sveta i veka, cela porodica Zeligauskas je temperamentna i puna usijanih glava koje ne znaju šta znači „subordinacija”. Doduše, Nemci, Amerikanci i hitro mobilizovane jedinice Samoodbrane nakon određenog vremena potisnuli su šaulise iza linije Crne Hanjče, ali oružani sukobi nisu prestajali. General Zeligauskas nije ni pomišljao da se povuče iza Kurzonove linije i pretio je da će proterati Nemce sa suvalskih terena, pošto Poljake on može da trpi i trpeće ih, budući da su to samo polonizovani starosedeoci, ali on ne trpi i ne podnosi Germane. Zeligauskas, naravno, nije koristio termin „suvalski tereni”, koji nije bio popularan u Litvaniji. Na litvanskom se govorilo „Levoobalni Žmuđ”. Očito se radilo o levoj obali reke Nemunas, ranije Njeman, a još ranije Njemen. U slučaju suvalskog sukoba senat Republike Poljske nije doneo nikakvu uredbu. Diskutovali su o tome da li treba posegnuti za iskustvima naše prebogate istorije koja ipak voli da se ponavlja, ali nisu postigli saglasnost dokle treba posegnuti. Jedni senatori su optirali za novu Lublinsku uniju, a drugi su — kao i obično — preferirali novi pogrom u Kjelcama. Pucnjava se malo udaljila, napad šaulisa se po svoj prilici premestio na zapad. Podstaknuti radoznalošću, ponovo smo se prikrali ivici kratera. Pogledao sam u pravcu centra grada, u kulu Crkve Svetog Aleksandra obavijenu dimom. Nažalost, ništa nije ukazivalo na to da je sveštenik Koćuba nameravao da ostvari svoju pretnju. Sveštenik Koćuba je pre mesec dana dovezao iz Švajcarske četvorocevni oerlikon flakvierling, stavio ga je na zvonik i obećao kako će, ukoliko bilo koja vojska ili paravojna organizacija još jednom kroči na teren parohije ili na groblje, pomoću flaka prirediti takav „wash and go” da će ga pamtiti do sudnjeg dana. Ma, pop je samo pretio. Kao i obično. Otac je u pravu kad tvrdi da je vera opijum za mase. U tačkice ofarban Mi-28 havok napravio je krug iznad parka i paljbom obasuo okolinu s dva teška PKS-a na otvorenim vratima. Strelci su se odvažno naginjali — samo sam čekao da neko ispadne i zakači se o topolu. U zapadni rub čestara udarale su minobacačke granate. Zaklonio sam glavu jer se vazduh unaokolo rojio od gelera. Ali uspeo sam još da vidim šaulise kako beže od vatre prema zgradama u Ulici sakramenata, ranije slobode. Mi-28 napravio je još jedan krug i odleteo.

— Čini mi se — rekoh spustivši se niže — da je rat gotov. Farewell to arms. Im Westen nichts Neues. Frajkori su tvojim zemljacima isprašili tur. Vi praigrali, uvažajemij gaspadin Kalakutas. — Hajde prestani, Jarek — Ćuran ljutito zasopta. — Ionako je trebalo da mi to objasniš. Znaš ti šta. Zaustio sam da kažem nešto pametno, nešto što bi bilo dostojno moje inteligencije, mog IQ-a koji je u naletima iznosio 180. Jesam li vam spominjao svoj IQ? Nisam? Možda je i dobro što nisam. Majka besni kad se hvalim svojim koeficijentom inteligencije. Zato što se priča da je školski psiholog, kad je video rezultate testova, upotrebio termin „černobiljski mutanti”. To se raširilo, došlo je čak do nastavnice veronauke. Veroučiteljka je bila iskrenija — upotrebila je termin „đavolje seme”. Smesta su u gradu prestali da nas vole. Nisam stigao da kažem ništa pametno. Iznenada je nešto zapizdelo, strašno je zapizdelo, zemlja se zatresla i činilo mi se da su se armature koje su štrčale iz te zemlje uvile kao kišne gliste. U vazduhu je zasmrdelo na mokraću, govna i kordit, a na naše glave padao je grad odlomaka betona, šljunka, peska i raznih drugih elemenata. — Oh, bože! — zastenja Ćuran kad ga je jedan od nabrojanih elemenata udario u krsta. — Oh, bože, Jarek, samo pogledaj... Samo pogledaj u ovo... Pogledao sam. I nervozno se zakikotao. To što je palo na Ćurana bila je klozetska daska. Najobičnija klozetska daska od plastične mase ukrašena velikim, perorezom urezanim inicijalima „R. Z.” i s nekoliko tragova od gašenih cigareta. Da, dragi moji, ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima vaša mudrost i ne sanja. — Jarek... — Ćuran me iznenada ćušnu u bok. — Čuješ li? Neko plače. Načuljio sam uši. Ne, nije se varao moj oštrouhi ortak. Neko je plakao, taj plač se probijao kroz eksplozije i kanonadu, bio je tiši, ali drugačiji, prilično se razlikovao od huke i vriske. Isturio sam ponovo glavu iz kratera i pogledao unaokolo, ovog puta pažljivije. U najbližoj okolini nisam video nijednu vojsku. Svuda unaokolo se pri zemlji vukao težak smrdljiv dim. Dim je prekrivao i Bizmark štrase — na području koje se videlo iza drveća. Stajao je tamo, pušeći se poput bureta smole, uništen kamion. Kako sam utvrdio, plač je dopirao iz pravca klozeta u parku. Eksplozija koju smo malopre čuli dobila je objašnjenje; fenomen leteće

klozetske daske takođe se, kao i većina fenomena, pokazao kao banalna i prirodna pojava. Jednostavno, neko od šaulisa iz divizije Plechavicius koji su se povlačili upotrebio je klozet skriven u žbunju kao vatrenu tačku i ispalio u njega kumulativnu granatu iz RPG-9. Granata je jako oštetila konstrukciju i izvalila vrata ukrašena internacionalnim simbolom žene u suknji u stavu mirno. Vazdušni udar iz korena je iščupao ili ogolio žbunje koje je okruživalo klozet i otkrio natpise i grafite na ostacima građevine. A iza ostataka građevine neko je plakao — jasno i žalosno. — Šta ćemo? — upitah. Ćuran se zamislio. Znao sam zbog čega, jer sam se i ja zamislio zbog istog. Iznad kratera su i dalje pevali meci. AK-74, šturmgeveri, M-16 i galili iz kojih su ispaljivani ovi meci nalazili su se prilično daleko, što je značilo da su meci već spori i nemaju snage da probiju butinu, ruku, kuk ili stomak potpuno čistom malom rupom. Znali smo da spor metak može da tresne u telo kao grumen meke gline, da može na mestu udara napraviti gadnu smesu od krvi, mesa i dronjaka odeće i da ostane u telu ili — još gore — da izađe s druge strane, ali pokupivši sa sobom veoma mnogo toga što čovek ima u sebi. Stoga smo, kao što vidite, imali zašto da se zamislimo. Dok sam razmišljao, čitao sam natpise na zidu klozeta. Kažem vam, u stresnim situacijama nema ničeg boljeg od čitanja. Books, kako kažu na MTV-u, feed your head. Na klozetskom zidu koji je otkrio vazdušni udar šarenele su se škrabotine u vidu falusa u stanju erekcije, sidra, vešala i trozupci. Takođe se mogao videti natpis ispisan crnom farbom: BAYERN ŠAMPIONI, FC KOLN ŠUPCI, A SKL JUDE. Malo niže neko je napisao kredom, iskosa, lepim, skladnim, mada valovitim pismom, bez upotrebe velikih slova i prkoseći pravilima interpunkcije: „palimo Židove spremaj vatru za isusa bog u inat đavo greška u molitvi sionski greh”. Ispod toga neko je prokomentarisao plavim sprejom: MEŠUGEN GOJA. A još niže ćirilicom: JEBI SVOJU MAMU JEVREJ. Pored toga se video šaljiv katren: Da li zimi, da li leti, poznaćeš kurvu

po bereti. A malo dalje je figuriralo priznanje naškrabano u žurbi, komadom cigle, koje je pucalo od žudnje i očaja: I REALLY WANNA FUCK YOU AL. Ostatak imena predmeta divlje poliglotine požude otkinula je granata iz PRG-9. Kako god, mogla je to biti Alis, mogao je to biti Albin. U suštini, bolelo me je dupe za to. Što se mene tiče, mogao je to biti i Almanzor sa šakom vitezova. Ispod anglosaksonskog priznanja zapazio sam iskonski poljski ideogram koji je shematski predstavljao ženske reproduktivne organe. Umetnik se, bilo svestan niske vrednosti slike, bilo sumnjajući u inteligenciju posmatrača, osigurao od pogrešnog tumačenja dela tako što ga je opskrbio prikladnim potpisom i pritom uopšte nije uložio napor u verziju na stranom jeziku. — Šta ćemo? — ponovi Ćuran dok su meci čak umiljato zviždali, a u isto vreme onaj neko iza klozeta sve je žalosnije plakao. — Možemo biti pogođeni — rekoh kroz stisnute zube. — Možemo, možemo, možemo. — Pa šta ćemo? Razmislio sam. Nakratko. — Idemo. Brzo, Ćurane, u kratkim skokovima! I iskočili smo iz kratera, i potrčali smo, i tresnuli smo o zemlju izrivenu gelerima, podigli se i ponovo potrčali. Mogli smo biti pogođeni. Ali tako je moralo biti. Da li biste vi, pitam ja vas, sedeli u krateru od bombe slušajući nečiji plač? Ne biste sedeli. Pa šta se onda, jebote, nama čudite? Domogli smo se klozeta i videli kmezu. Ajoj, grozno je izgledala. Ajoj, videlo se da ta mačka nije uvek jela viskas. — Analiza! — zasopta Ćuran hvatajući vazduh. — Šta ti tu... — Nemoj da stojiš! — dreknuh. — Uzmi je i u krater! Trkom! Uspelo je. Nismo bili pogođeni. Meci koji su zviždali iznad parka imali su očigledno druga posla. Domogli smo se našeg kratera i skotrljali se na samo dno, pri čemu sam ja razbio lakat o komad betona i tog dana sam postao Rambo First Blood. — Analiza — dahtao sam. — Šta ti ovde radiš? Holy shit, devojko! Kako si dospela ovamo? Analiza je sela, gurnula glavu među izguljena kolena, skupila oko zadnjice ostatke haljine i razrikala se na full volume.

Ćuran je pljunuo na zemlju i čučnuo na trofejnu klozetsku dasku. Ja sam takođe pljunuo, ali na parče novina koje sam pronašao na dnu kratera. S jedne strane papira bilo je odštampano: ALJE ŠTRAJKUJE FA, a s druge: KLONI SEBI MALO LU. Tada sam počastio sebe s malo luksuza i prilepio sam opljuvan papir na krvav lakat — LU s donje strane, FA s gornje. Analiza je i dalje ridala. — Dobro, Ana — rekoh. — Prestani. Sad je sve u redu. Ne boj se, nećemo te ostaviti samu. Čim se završi ova jebačina, otpratićemo te kući. Analiza je zajecala još glasnije. S tugom sam klimao glavom. Analiza je, kao i svi mi, bila tipično dete epohe. Njena mama, koju nisam poznavao, bila je poreklom iz Plocka, odakle je prebegla preko granice do Bundesrepublike. Bila je tada u ranoj, neželjenoj trudnoći sa Analizom i u životu ne bi dobila pasoš niti potvrdu od kurije. Našla se u Šnajdemilu, nekadašnjoj Pili. Tu je, grozničavo tražeći lekara za abortuse, sklopila prijateljstvo s jednim nemačkim inženjerom; očas posla su se zaljubili, venčali i odlučili da ipak imaju kćerku. Inženjer je uskoro dobio posao u Ostprojsenu, a zatim se preselio u Suvalki i zaposlio se u našem Holckombinatu. Čudan je to bio tip, taj inženjer, zaljubljen u sve što je poljsko; navodno se prijavio za poljsko državljanstvo, ali ga nije dobio jer je bio evangelista. Smatrao je Poljake izabranim narodom s velikom istorijskom misijom i generalno — noch ist Polen nicht verloren, 17 ura. Kažem vam, bio je vrlo osetljiv što se toga tiče. Zbog toga je nakon selidbe poslao kćerku u poljsku školu. Tačnije u našu školu, u Gimnaziju Duha svetoga. Naravno, kćerka je nominalno bila katolikinja. I dalje se zvala Anelize Budiševski, ali svi su je zvali Analiza. Analizina majka, koju nisam poznavao, umrla je 1996. godine za vreme epidemije kolere koju su doneli Rumuni. Sećate se, tada je umrlo nešto oko šezdeset hiljada ljudi, od te kolere koju su zvali „Čaušesku” ili „Drakula”. A one koji su se tada razboleli i preživeli šaljivo su zvali „dupa boli”, što na rumunskom znači „posle bolesti”; od tog perioda to je postao popularan termin za rekonvalescenta. Pored kratera zahučala je minobacačka granata. Analiza je zapištala i jako se pripita uz mene, a pritom je toliko zagnjurila u moje ruke da nisam mogao da otresem zemlju koja mi je pala na glavu. — Hajde de, dobro je, Ana — rekoh zaškripavši peskom među zubima. Analiza je tiho ridala. Stavivši u uši slušalice mog vokmena, Ćuran se zabio među raznobojne špagete kablova iz razvaljene telefonske centrale. Blago

izbacivši jezik, kopao je tamo, trgao provodnike i bockao spojeve odvrtačem izvučenim iz džepa. Ćuran je zaluđen elektrotehnikom, to mu je hobi. Prema tim stvarima ispoljava neverovatan i urođen talenat. Sve ume da popravi i sklopi. Kod kuće ima kratkotalasni prijemnik i samostalno konstruisani stereo. Više puta je popravljao i usavršavao moj soni i moj kenvud. Mislim da bi Ćuran umeo da zavrne sijalicu u pesak tako da zasvetli. Ne mogu da prestanem da se divim — sam sam u tehnici kompletan tikvan, ne umem čak ni osigurač da zavrnem. Iz tog razloga smo Ćuran i ja sklopili partnerstvo — on meni šapuće na matišu i fizici, a ja njemu na poljskom i istoriji. Kao mala Seljačka samopomoć, Consulting Company Limited. Park se ponovo tresao od eksplozije, frajkori su istresli na liniju Litvanaca sve što su imali — minobacače, bestrzajne topove, rakete. Klozet, koji je svaki čas bio gadan, veoma se smanjio. Dim je puzao po zemlji, ulazio u naš krater, gušio nas. — Analiza? — Aha? — Jesi li bila u parku kad je ovo počelo? — Ne — ušmrknu. — Išla sam u školu i... uhvatili su me... I odvukli u park... u grmlje... — De, de, Ana. Dobro je. Ne plači. Sada si na sigurnom. Malo sutra. Sa zapadne strane parka zaštektali su mitraljezi, huknule su granate. S obe strane su se razlegli ratni povici. — Vorwarts! Gott mit until! — Lietuvaaaaaa!!! Samo je još to nedostajalo. Obe zaraćene strane došle su na istu zamisao, a ta zamisao je bila napad. Što je još gore, neki domaći Guderijan frajkor odlučio je da povede svoj blickrig pravo na naš krater kako bi udario na šaulise s bočne strane. Prilegli smo na zemlju zavlačeći se kao gliste među busenje i armiraturu. — Feuer frei! — razdera se neko kraj samog kratera. — Verdammt noch Mal, Freuer frei! Schiess doch, du Hurensohn! Dalju viku zaglušila je žustra serija iz M-60 — toliko blizu da sam čuo kako čaure kao grad padaju na beton. Neko je vrisnuo, jezivo je vrisnuo. Samo jednom — i smesta je utihnuo. Čizme su škripale po šljunku, grmela je kanonada. — Zurück! — vikao je neko odozgo, iz dubine parka. — Beeilung,

Beeilung! Zurück! — Lietuvaaaaa! Pa naravno, pomislih. Zeligauskas ide u kontranapad. Takođe pravo na naš krater, motherfucker jedan. Iz okoline kratera zaštektali su AK-74, drugačije nego frajkorski M16, tuplje, glasnije, a njima se smesta pridružio huk eksplodiranih granata i ušima nesnosne eksplozije minobacačkih mina. — Oh, božeeeeee! — pakleno zaurla neko kraj same ivice kratera. Ležeći tik pored mene, zgrčena Analiza je drhtala; tresla se toliko strašno da sam na silu morao da je pritiskam uz zemlju, inače bi je to drhtanje verovatno podiglo uvis. — Oh, bo... žeeee! — ponovi neko u blizini, teško se sruši na ivicu kratera i skotrlja se pravo na nas. Analiza je vrisnula. Ja nisam vrisnuo jer mi se glas oduzeo od straha. Bio je to šaulis, bez kape; kosa svetla kao slama bila mu je ulepljena krvlju. Krv mu je ispunila i levu očnu duplju i oblivala ceo vrat. Izgledalo je kao da pod uniformom ima jarkocrvenu majicu. Ležao je na dnu kratera, savijen, kopao je šut kratkim udarcima čizama, potom se okrenuo na stranu i zaurlao, zastenjao i otvorio oko. I pogledao u mene. I vrisnuo daveći se krvlju. Kad je stisnuo kapke, celo lice mu se zatreslo. Ne znam da li sam vam to pominjao. Nisam lep. Černobilj, shvatate već. Genetske promene. Ništa ja tu ne mogu. Ništa. Genetske promene. Šaulis je otvorio oko i pogledao me po drugi put. Smirenije. Osmehnuo sam se. Kroz suze. Šaulis se takođe osmehnuo. Hteo sam da verujem da je to osmeh. Ali nisam verovao. — Hoću... da pijem... — reče jasno. Na poljskom. Očajno sam pogledao u Ćurana, a Ćuran je podjednako očajno pogledao u mene. Obojica smo potpuno očajno pogledali u Analizu. Analiza je bespomoćno slegla žgoljavim ramenima, a brada joj se užasno tresla. Blizu našeg kratera s hukom je eksplodirala ručna bomba zasuvši nas šljunkom. Čuli smo prodoran vrisak, a odmah zatim oštru seriju iz ingrama. Ingrami su vrlo brzometni i ta serija je zazvučala kao da je neko silovito rascepao džinovsku posteljinu napola. Odmah iznad nas nešto se uskomešalo, viknulo: „Scheisse!” i skotrljalo se na nas. Ponovo smo se bacili na zemlju. To što se skotrljalo na nas bio je dobrovoljac frajkor, obučen u

šareni kombinezon, živopisan ali potpuno besmislen u borbama u gradu. Čitav prednji deo kombinezona, od voki-tokija obešenog oko vrata do pojasa ukrašenog futrolama, bio je tamnocrven od krvi. Dobrovoljac se survao na dno kratera, nekako se čudno ispružio i ispustio vazduh. Pritom je većina vazduha grgućući izašla kroz rupe koje je imao na grudima. — Hoću da pijem — ponovi šaulis. — Oh, bože... Hoću... Vodeee! — Wasser — promumla dobrovoljac, vrlo nejasno pošto su mu usta bila puna krvi i šljunka. — Wasser... Bitte... Hil...fe, bitte... Hilfeeee! Analza je prva zapazila karakterističan oblik od kojeg se nadimala dobrovoljčeva torba. Dohvatila je torbu i, pokidavši čičak-kopče, izvukla flašu koka-kole. Ćuran ju je uzeo i vešto skinuo čep o komad armature koji je štrčao iz zemlje. — Šta misliš, Jarek? Da li treba da im damo? — Ne treba— rekoh, a s mojim glasom se nešto čudno zbivalo. — Ali moramo. Moramo, majku mu. Najpre smo dali šaulisu — na kraju krajeva, važio je nekakav redosled, a on je prvi upao u naš krater. Zatim smo, obrisavši mu prvo usta maramicom, dali dobrovoljcu frajkoru da se napije. A kasnije smo očistili grlić flaše od krvi i malim gutljajima ispili mi — Analiza, Ćuran i ja. Unaokolo je na trenutak utihnulo; praskali su pojedinačni pucnji, ravnomerno je tutnjao M-60 iz pravca stadiona. Dobrovoljac frajkor se naglo ispružio — tako žestoko da su kopče na njegovom kombinezonu bučno popustile. — Oh... bože... — reče naglo šaulis i umre. — You... cant beat the feeling... — prostenja dobrovoljac, posle čega mu se grudi ispuniše krvlju i koka-kolom. I isto umre. Analiza je sela na dno kratera, rukama obuhvatila kolena i rasplakala se. I neka je. Majku mu, neko je morao da ožali oba ratnika. Zaslužili su to. Zaslužili su makar ovakav rekvijem — ridanje male Analize, njene suze što se kao grašak kotrljaju niz prljavo lice. Zaslužili su to. A Ćuran i ja smo im pregledali džepove. I to se mora, to nas uče na časovima opstanka. U skladu s tim što su nas učili, nismo takli oružje — šaulis je imao granate, a frajkor beretu i bajonet. Ali zato je Ćuran uzeo voki-toki i odmah počeo da petlja oko njega.

Zavirio sam u džep dobrovoljčevog kombinezona i pronašao pola table čokolade. Na tabli je bilo napisano: „Milka Poland, nekada E. Vedel”. Obrisao sam tablu i dao je Analizi. Uzela je, ali se nije ni pomakla — sedela je podalje, zgrčena, slineći i tupo gledajući ispred sebe. Zavirio sam u šaulisov džep, jer kad sam video čokoladu, počelo je nešto čudno da mi se zbiva u želucu i ustima. Iskreno govoreći, najradije bih sam požderao tu celu polovinu table. Ali tako se ne radi, zar ne? Ukoliko je u društvu devojka, treba na prvom mestu o njoj brinuti, treba je maziti, čuvati, treba je hraniti. Pa to se podrazumeva. To je tako... tako... Ljudski. Zar ne? Šaulis nije imao čokoladu. Ali je u džepu uniforme imao pismo presavijeno na četiri dela. I koverta je bila tu, bez markice, ali adresirana, kako drugačije nego na Poljsku, na Krakov. Na nekoga ko se zvao Marila Vojnarovska. Zvirnuo sam na tren u pismo. Jer je šaulis bio mrtav, a nije ga poslao. Zvirnuo sam tamo na tren. „Sanjao sam te”. Tako je pisao šaulis. „Bio je to vrlo kratak san. San u kojem stojim kraj tebe i dodirujem ti ruku, a tvoja ruka je tako topla. Marila, tako meka i topla, i tada sam, u svom snu, pomislio da te volim, Marila, jer ja te volim..." Nisam dalje čitao. Nekako nisam osetio potrebu da saznam dalji tok, kojeg, uostalom, nije bilo mnogo — samo do kraja stranice, do potpisa: „Vitek”. Vitek, a ne Vitautas. Metnuo sam pismo u kovertu i stavio je u džep. Pomislio sam kako bih možda mogao da pošaljem to pismo, poslaću ga Marili Vojnarovskoj, u Krakov. Potrošiću jedan zlot na markicu i poslaću to pismo. Ko zna, možda će doći do Marile Vojnarovske. Ko zna. Možda će doći. Premda navodno mnogo pisama nestaje na granici tokom kontrole poštanskih vagona. Ćuran je, sedeći usred kablova poput kormorana u gnezdu, petljao oko voki-tokija iz kojeg su dopirali fijuci, prasci i odlomci razgovora. — Hoćeš li da ostaviš to? — rekoh razljutivši se. — Tiho — reče Ćuran pritisnuvši slušalice vokmena na uši. — Ne smetaj. Hvatam frekvenciju. — A koji moj — nisam izdržao — hvataš frekvenciju? Uhvati se za dupe ako baš moraš nešto da hvataš, kretenu jedan. Pištiš, jebote, i pištiš, neko će još čuti i ubaciće nam ovde granatu! Ćuran nije odgovorio; savijen, i dalje je motao kablove u telefonskoj

centrali. Nad kraterom su zujali meci. Analiza je tiho plakala. Seo sam pokraj nje i zagrlio je. Tako treba, zar ne? Bila je tako mala i bespomoćna u ovom šugavom krateru, u usranom Parku kralja Sobjeskog oko kojeg traje usrani rat. — Jarek? — Analiza ušmrknu. — Da? — Nemam gaćice. — Šta? — Nemam gaćice. Otac će me ubiti ako se vratim bez gaćica. Eh, to nije bilo isključeno. Inženjer Budiševski je bio poznat po čeličnoj ruci i čeličnom moralu. Bio je vrlo osetljiv u vezi s tim — čini mi se da sam vam to već pominjao. Zamislio sam Analizu na foteljiavionu kod doktora Zduna, koji treba da izda uverenje o čednosti. Doktor Zdun, koji već neko vreme nije više na tome zarađivao kao nekad, naplaćivao je uverenja jer je bez tog uverenja bilo komplikacija s crkvenim venčanjem, a ako devojka nije bila punoletna, mogla je da završi u popravnom domu u Vaplevu. Lažno uverenje, koliko znam, koštalo je šest hiljada zlota. Bogatstvo. — Ana? — Aha? — Jesu li ti nešto uradili? Izvini što pitam, znam da to nije moja stvar, ali... — Ne. Ništa mi nisu uradili. Svukli su mi gaćice i... dodirivali me. Ništa više. Bojali su se, Jarek... Dodirivali su me i stalno se osvrtali, i nisu spuštali te karabine... — Tiše, Ana, tiše. —... smrdeli su na strah, znoj, dim, smrdeli su na ovo što ovde smrdi, u ovoj jami, na to što ostaje posle eksplozije... I na to na šta smrde uniforme, znaš, na to nešto od čega suze oči. Neću to zaboraviti... to ću noću sanjati... — Tiše, Ana. — Ali ništa mi nisu uradili — šapnu. — Ništa. Jedan je hteo... Sav se tresao... Udario me je. U lice me je udario. Ali ostavili su me i pobegli... Jarek... To više nisu ljudi... Nisu više. — To su ljudi, Ana — rekoh sa ubeđenjem, dodirujući pismo koje mi je šuštalo u džepu. — Jarek? — Da? — Da kažem svešteniku? To što su mi uradili?

Devojka je doista bila nesvakidašnja. Evangelističko-neofitski uticaji inženjera Budiševskog u njoj su potpuno ubili nagon za samoodržanje. — Ne, Ana. Nemoj ništa da kažeš svešteniku. — Čak ni na ispovesti? — Ni tada. Analiza, šta je s tobom, jesi li spavala na veronauci ili šta? Treba da ispovedaš grehove. Ako nešto ukradeš ili ako uzimaš uzalud njegovo ime. Ako ne poštuješ svog oca. Ali nije napisano da se treba ispovedati ako ti neko na silu skine gaćice. — Eee — nesigurno reče Analiza. — A greh nemorala? Razumeš li se u to? Sveštenik kaže da ste ti i tvoj otac gluvi i slepi ateisti ili tako nešto... Da ti nisi... kako se to kaže? Aha, da nisi na sliku božju. Ne, moram da se ispovedim... A otac će me ubiti... Analiza je spustila glavu i ponovo počela da jeca. Šta ću, nisam imao kud. Savladao sam u sebi opravdan gnev prema svešteniku Koćubi. Muškarac koji zajedno sa ženom sedi u krateru od bombe mora da se brine o njoj. Da je smiruje. Da joj da osećaj sigurnosti. Zar ne? Jesam li u pravu? — Analiza — rekoh osorno. — Sveštenik Koćuba je bilmez i lupeta gluposti. Odmah ću ti dokazati da se razumem u katehizis i Pismo. Budući da je u... Ambrozijevoj poslanici Efescima napisano... Analiza je prestala da plače i posmatrala me je otvorenih usta. Nisam imao kud. Nastavio sam sa Amvrozijem. — Napisano je — tupio sam napravivši mudru facu — da su došli kadukeji... — Valjda sadukeji? — Ne ometaj me. Došli su, kao što sam rekao, sadukeji i oni... ovaj... carinici kod Amvrozija i kazali: „Sveti čoveče, da li je zaista počinila greh Jevrejka kojoj su rimski legionari na silu skinuli gaćice?" A Ambrozije je na pesku nacrtao krug i krst... — Šta? — Ne prekidaj me. I reče svetac: „Šta ovde vidite?" „Zaista vidimo krug i krst”, odgovoriše carinici. „Stoga vam zaista kažem”, reče Ambrozije, „evo dokaza da ta žena nije počinila greh i bolje idite kućama svojim, carinici, jer vi niste bezgrešni i ne mislite da vam neće biti suđeno. Idite, jer vam zaista istinu govorim — smesta ću uzeti kamen i baciću na vas taj kamen." I otišli su carinici s velikim stidom, zato što su pogrešili kad su ocrnili tu ženu. Jesi li razumela, Ana? Analiza je prestala da riče i priljubila se uz mene. Hvala ti, Sveti

Ambrozije — pomislih. — A sada — ustadoh, raskopčah pantalone i izmarširah iz njih — skidaj tu pocepanu haljinu i oblači moje farmerke. Šipak tvoj otac zna šta si imala na sebi kad si izašla iz kuće. Hajde. Okrenuo sam se. — A na one — dodah — zaboravi. Ništa se nije dogodilo, razumeš? To je bio san, Analiza. Sve je ovo san, loš san, ovaj park, ovaj rat, ovaj krater, ovaj smrad i ovaj dim. I ovi leševi. Shvataš li? Analiza nije odgovorila, samo se jako priljubila uz mene. Ćuran nas je kratko posmatrao sa čudnim izrazom lica, a potom se vratio svojim kablovima i sponama. Upravo je podesio voki-toki tako da se čuo živ dijalog prekidan pištanjem prekidača koje je zvučalo kao da su sagovornici svaku repliku završavali tako što su se trtili na mikrofone i puštali golubove. Savladavši odbojnost, svukao sam relativno malo okrvavljene pantalone sa šaulisa i obukao ih. Spadale su s mene, pa sam seo i počeo da podešavam prteni pojas. Ćuran se okanio radio-stanice, iz veoma dubokih džepova svoje jakne izvukao je mali radio i uređaj neobičnog izgleda. Uključio je radio — razlegla se crkvena muzika, što je značilo da je to neka poljska stanica. Nisam se bunio. Muzika nije bila glasna, a iz najbliže okoline već neko vreme se više nisu čuli pucnji ni krici. Analiza je, čučnuvši, obrisala lice i ruke maramicom. Ćuran je pričvrstio neobičan uređaj uz kablove koji su štrcali iz zemlje, pored njega je stavio voki-toki i slušalice od mog vokmena. Ponovo je počeo da petlja oko radija — čuli su se prasci i zvižduci, odlomci melodije i statički elektricitet. — Slušajte — reče iznenada. — Upravo sam uhvatio Varšavu. Nešto se tamo zbiva. Izgleda da je neki sukob ili tako nešto. — Sigurno pale sinagogu — ispljunuo sam šljunak koji mi je škripao među zubima. — Kao i obično. Ima razloga za zabrinutost. — Ili pale crkvu — progovori Analiza. — Isto kao u Lođu. U Lođu su spalili crkvu. Oni, ovaj... kazali su na televiziji. Kako su se ono zvali? Aha, Ćirilo Rosjak i Metodije Pruhno. — Tako je. Mani se Varšave, Ćurane, uhvati Gdanjsk ili Krolevjec. Saznaćemo šta ima na frontu. Više mi je dojadilo da sedim u ovom krateru i gladan sam kao pas. — Pa — reče Analiza. — I ja sam... — Tiho — reče Ćuran naginjući se nad radiom. — Nije to. Ovo je nešto drugo. Neka demonstracija.

— Kažem ti da je crkva. — A ima li u Varšavi crkva? — Juče je bila. Jer je padala kiša. — Tiho, rekao sam. Demonstracija je u Varšavi, ispred International Harvesta u Ursusu. Navodno gomila ljudi. O, upravo se obraća Marćin Kenig. — Marćin Kenig? — Analiza navuče na sebe moje farmerke i podvrnu nogavice. — Već su ga pustili iz zatvora? — Kako si glupa, Analiza — reče Ćuran. — U zatvoru je bio još za vreme Unije, a sada je već pola godine, ovaj, pa, predvodnik Pokreta. Kapisko? — Si — Analiza je klimnula glavom, ali sam znao da se pretvara. Nije mogla da kapisko jer to niko ne kapisko. — Pojačaj, Ćurane — rekoh. Jer, vidite, bio sam malo zainteresovan time što ima da kaže Marćin Kenig. U poslednje vreme se mnogo govori o Marćinu Kenigu. — Glasnije? — upita Ćuran. — Hoćeš glasnije, Jarek? — Pa rekao sam ti malopre. Jesi li gluv? — Dobro, evo. I u tom trenutku Marćin Kenig zariča na čitav park. Odasvud. Sa svih strana. Na čitav park, na stadion, a ko zna, možda i na čitav grad. Ćuran se zakikotao, očigledno zadovoljan sobom. — Scheisse! — viknuh. — Šta je to? — Megafoni sa stadiona — pohvali se Ćuran. — Došao sam do njih preko centrale. Spojio sam... — Isključi to, sto mu gromova! — Hteo si glasnije — ponovo se zakikota sposobni elektrotehničar — eto ti glasnije. Nek svi čuju. Ne boj se, Jarek. Ko će skapirati da je to iz našeg kratera? Bolje poslušaj šta ovaj tip priča. Poslušao sam. — Imao sam san! — iznenada kriknu Marćin Kenig, dok je masa okupljena ispred fabrike International Harvester u Ursusu ričala i vrištala. — Imao sam san! Paljba je nestala, tresnulo je još nekoliko pojedinačnih pucanja, negde je grunula minobacačka granata, zabrektao helikopter. A potom je sve utihnulo. Čitav grad. Bio je samo Marćin Kenig i masa okupljena ispred International Harvestera. — Imao sam san, a u tom snu je došao dan, dan istine! Dan u kojem je svima postala očita i jasna istina to što smo braća, što smo jednaki!

Dan u kojem smo shvatili da nema granica, da su granice ništa drugo do samo crtice na listovima beznačajnog papira! Dan u kojem smo iz svojih duša izbacili otrov mržnje kojim su nas odvajkada pojili! Dolazi takav dan, braćo!. Masa je urlala, bučala, šumela. Neko je tapšao. Neko je pevao We Shall Overcome. Neko je skandirao: „Juden raus!”. Neko je zviždao. — Imao sam san, a u mom snu ovaj svet je konačno postao božje kraljevstvo na zemlji! Imao sam san i zaista vam kažem, braćo: bio je to proročki san! U mom snu ljudi svih rasa, veroispovesti, ubeđenja, boja kože i nacionalnosti ispružili su međusobno ruke i stisnuti ih! Postali su braća! Iznad parka se i dalje dizao dim, ali se činilo da taj dim postaje redi, kao da ga je terao ehom umnogostručen glas Marćina Keniga dok je tutnjao iz megafona na stadionu beznačajnog naziva, u parku beznačajnog naziva. Iznad grada beznačajnog naziva iznenada je blesnulo sunce. Tako mi se činilo. Ali mogao sam pogrešiti. — Imao sam san! — viknu Marćin Kenig. — Imao sam san! — odgovori masa. Ne svi. Neko je prodorno zviždao. — Napolje! — kriknu neko. — Napolje, na Kubu! — Kažu nam — drao se Marćin Kenig — da je došla era slobode, sveopšte sreće i zajedničkog blagostanja. Zapovedaju nam da radimo, jedemo, spavamo i praznimo se, teraju nas da se klanjamo zlatnom teletu uz muziku koju nam cede u uši! Upleli su nas u mrežu zapovesti, zabrana i naredbi koje u nama treba da zamene svest, razum i ljubav! Čeznu da postanemo stoka zadovoljna ograđenim pašnjakom, stoka zadovoljna što je vezana žicom pod naponom! Naređuju nam da ubijamo, govoreći: „Deus vult”. Optočili su nas granicama koje se prostiru kroz naše gradove, naše ulice i naše domove! Granicama koje prolaze kroz naše duše! Ali dosta je bilo! Mi kažemo: „Ne!”. Zato što sam imao san! San o tome da era mržnje odlazi u zaborav! Da dolazi nova era, era ostvarenja snova! Masa je urlala. — Imao sam san! Imao sam... I Marćin Kenig naglo ućuta, a iz zvučnika udari jedan veliki preneražen krik mase; nešto je tresnulo, neko je, odmah pored mikrofona, viknuo: „Sačuvaj bože”, a neko drugi je vrisnuo: „Zovite lekaaaaaaara!”. Ponovo je iz zvučnika nešto tresnulo i zaškripalo.

— Odande su pucali, odande... S krova... — povika neko uznemirenim, isprekidanim glasom. A zatim je bila tišina. Bila je tišina na Ćuranovom radiju i u Parku kralja Sobjeskog. Slutim da je bilo tiho i u dvorištu ispred fabrike International Harvester u Ursusu. Nakon dužeg vremena Ćuranov radio je počeo je da svira, a svirala je klavirska muzika. Nokturno se neko vreme razlegao iz megafona na stadionu Ostmark Sportverein, ali odmah posle toga Ćuran je rastrgnuo svoj originalan spoj i sada je tiho svirao samo njegov mikroskopski prijemnik. Analiza nije plakala. Sedela je ćutke, spustivši glavu, a zatim je pogledala u mene. Dugo me je gledala; znao sam da hoće nešto da pita. Ćuran je takođe ćutao i gledao u mene. Možda je i on hteo nešto da me pita. Nije pitao. — Shit — reče najzad. Nisam komentarisao. — No future — ubrzo doda. Ni to nisam komentarisao. Sedeli smo u krateru još neko vreme. Unaokolo je vladala tišina. Ućutali su motori udaljenih litvanskih helikoptera, zavijanje hitne pomoći i komande patrola koje su pročešljavale severni rub parka. Nismo primetili kad ja pala noć. Ispuzali smo iz kratera. Bilo je tiho, pirkao je miran večernji povetarac, osvežavajući, otprilike kao nekakav old spice. Krenuli smo, prolazeći pored leševa, zapaljenih automobila, rupa u asfaltu i pojaseva polupanog stakla. Prešli smo preko moštanice na Crnoj Hanjči. Reka je, kako nam se činilo, te večeri smrdela znatno jače nego obično. Mekdonalds)t bio otvoren. Na ulicama je vladala pustoš, ali smo kroz sve prozore čuli MTV, Jubox i Radio Moskvu. Bend April, May, Decay izvodio je svoj poslednji hit sa albuma Mental Disease. Hail, we greet you We, children of the past Those about to die In our rags of light, translucent and pale Hail!

Pozdravili smo se na Novom trgu. Nismo mnogo govorili. Bilo nam je dovoljno obično: „Vidimo se”, „Tschüss”, „Arivederci”. Ništa više. U mojoj ulici je takođe bilo pusto. Novakovski se smirio, svirao je Bramsov pijanino — glasno, kao da se zainatio da zagluši MTV koji se orio iz stanova suseda. Hail! You’ve come at last Not a minute too late Hail, long awaited Age Age of hate! Ništa se više tog dana nije dogodilo. Dobro, nešto pre sumraka pala je kiša, a zajedno s kapima vode pale su hiljade malih zelenih žaba. Više ništa.

„Zlatno popodne” bilo je specijalno napisano za antologiju „Trinaest mačaka”, koju je objavila izdavačka kuća „SuperNOWA” 1997. godine. O genezi ove antologije kruže razne legende i mnogo osoba pretenduje da počasnim imenima naziva idejotvorca i inspiratora. Međutim, biču slobodan da iznesem istinu, a ona je sledeća. Miroslav Kovalski, šef „SuperNOWE”, izdao je 1995. godine knjigu Tadeuša Konvickog pod naslovom „Pamflet o samom sebi”. Gosn Tadeuš je u toj knjizi mnoštvo toplih reči posvetio svom — sada več slavnom posle „Kalendara i klepsidre” — mačoru Ivanu, koji još u to vreme nije bio živ. „Vi fantastiste”, jednom prilikom kazao mi je Koval, kojeg je čvrsto podsticala Danuta Gorska, poznati prevodilac i veliki obožavalac mačaka, „mačkarisvi do jednog svako od vas je stoprocentni cat lover. Stoga biste mogli da napišete po jednu priču na temu mačaka i mačjih pitanja. Za antologiju. Ukoliko napišete o mačkama tako lepo, tako toplo i tako umilno kao Konvicki, antologija če se svima dopasti.” * * * Zagrejalismo, dakle, stolice i to nas mnogo — mačaka su se, između ostalih, prihvatili Eva Bjalolencka, Marćin Volski, Gjeno Dembski, i, naravno, ja. Ja sam odmah, čim je izrečena ključna reč „mačka”, rešio da pišem o jednoj od najslavnijih mačaka svetske književnosti — o Česirskom Mačoru, filozofu zavodljivog osmeha. Ne mogu da vam kažem ništa više o priči, treba da je pročitate i to je to. Ograničiću se, dakle, na jednu anegdotu i jednu zanimljivost. Anegdota se tiče antologije kao takve, a naročito

tematskih antologija koje su neviđeno popularne u anglosaksonskom SF-u i fantaziju — a takva je svakako bila „Trinaest mačaka”. U predgovoru za jednu od svojih poznatih priča Rodžer Zelazni je otkrio kako je ta priča nastala. Naime, zazvonio je telefon, a s druge strane je bio Gardner Dozua, koji je predložio Zelaznom da učestvuje u tematskoj antologiji. Tema: jednorozi. Zelazni je odgovorio da će razmisliti o tome. Uskoro je telefon ponovo zazvonio, ovog puta je pisca alarmirao drugi autor, predloživši mu da napise priču za tematsku antologiju. Tema: barovi i kafane. Zelazni nije stigao ni da dođe sebi, kad mu je Fred Saberhagen putem telefona predložio da učestvuje u tematskoj antologiji koja se pripremala. Tema:šah i šahisti. Onda je u prijateljsku posetu svratio R. R. Martin, saslušao jadikovanje na gomilu posla, a zatim pronašao rešenje. „Napiši”, rekao je u šali, „priču kojom ćeš zadovoljitisve tri antologije.”I tako je nastala poznata „Varijacija jednoroga”, novela u kojoj jednorog igra šah u kafani. A protagonista nosi ime Martin — tako je Zelazni zahvalio idejotvorcu. Ostaje nam zbilja da žalimo što su premijerne ili reprintske tematske antologije kod nas takva retkost. Svakako bih, ukoliko bise ukazala takva potreba, Češirskom Mačoru dodao još i kafanu išahovsku tablu. A sada obećana zanimljivost koja se potanko tiče „Zlatnog popodneva”. To nikako nije moja izmišljotina niti licentia poetica. Ovo je činjenica: fotografije pronađene 1997. godine, prilično smele za ono vreme, koje svedoče o ne sasvim bezazlenoj fascinaciji Luisa Kerola mladim devojkama, zaista su otišle na doboš u aukcijskoj kući „Sotbi”i zaista i tačno za sumu koja je navedena u priči. Dodaću još i da je bilo osoba koje su mi prebacivale i dopuštale sebi zamerke, i to zbog činjenice što je tekst u „Zlatnom popodnevu” u velikoj meri i vrlo gusto natrpan frazama iz ni manje ni više nego pet stranih jezika, računajući i mrtve. Pojedinci koji imaju doista surov

šadenfrojde probudilisu se u vezis tim nakon što je objavljen ozloglašen i kuriozan akt „o zaštiti poljskog jezika”. Ja pak sebi dopuštam mišljenje da su ljudi koji ne znaju jezike maloumnici i imbecili dostojnisažaljenja, a zakonski ne treba skidati one table na kojima pile: „Cafe”, „Sex Shop”i „Irish Pub”, već one na kojima stoji: „Napitci”, „Zabranjen ulaz besposlenima”i „Ul. Alberta Anštajna”. Ove druge, danas dakako brojne, jesu zločinačke, a prve su jasne i razumljive svima — osim, razume se, ljudima koji pate od slaboumnosti. U „Trinaest mačaka” uključena je — izdavačevom voljom — i moja ranija priča „Muzikanti”, s kojom se p. t. čitalac već upoznao. To što „Muzikanti”tretiraju mačke ipak je imalo drugorazredni značaj. Relevantna je bila — podići ću veo s tajne — činjenica što su izdavaču nedostajale priče za antologiju, budući da je veliki broj dostavljenih morao da odbaci kao jednostavno tragične mačke. Izvinjavam se, promašaje. „Zlatno popodne” bilo je nominovano za Nagradu „Jarmi A. Zajdel” za 1997. godinu na „Polkonu” u Bjalistoku 1998. godine, ali je izgubila u finalnom glasanju, to jest žrebu. Tako je „U krateru od bombe” ostala jedina priča van veščevog ciklusa za koju sam dobio „Zajdela”. A za kraj citat koji objašnjava zašto Češirski Mačor, zašto druge mačke, zašto „mačja" antologija. Citat potiče iz već spomenutog „Pamfleta o samom sebi” Tadeuša Konickog i objašnjava sve. Nakon dugačkog fragmenta posvećenog mačoru Ivanu, piše gos’n Tadeuš: „Mačor, s mačorom, o mačoru, a ljudi? — upitaćete. Ma, nek se nose ljudi”. Nema se ništa dodati niti oduzeti. Jedino se može pozdraviti.

Zlatno popodne All in the golden afternoon Full leisurely we glide... Luis Kerol Bilo je izgleda da će popodne biti zaista zanimljivo, kao jedno od onih izvanrednih popodneva koja postoje isključivo zato da bismo ih provodili na dugotrajnom i slatkom farniente, sve do blaženog umaranja od lenjosti. Jasna stvar, takvo blagostanje se ne ostvaruje tek tako, bez pripreme i bez plana, dok si zavaljen gde bilo u horizontalnom položaju. Ne, dragi moji. To iziskuje prethodnu aktivnost — i intelektualnu i fizičku. Kako kažu, besposličenje treba zaraditi. Kako stoga ne bih izgubio nijedan od precizno izračunatih trenutaka, od kojih su se obično sastojala ugodna popodneva, prionuo sam na posao. Uputio sam se ka šumi i kročio u nju, zanemarivši tablu upozorenja: BEWARE THE JABBERWOCK, postavljenu na rubu. Bez u takvim slučajevima pogubne žurbe pronašao sam drvo u skladu s kanonima umetnosti i uvukao se u njega. Zatim sam izabrao odgovarajuću granu, vodeći se prilikom izbora teorijom o revolutionibus orbium coelestium. Šta, previše pametno? Kazaću onda jednostavnije: izabrao sam granu na kojoj će mi sunce tokom čitavog popodneva grejati krzno. Sunašce je palilo, kora je mirisala, ptice i insekti su u raznim glasovima pevali svoju drevnu pesmu. Legao sam na granu, živopisno obesio rep i naslonio bradu na šape. Već sam nameravao da utonem u blagu letargiju, već sam bio spreman da čitavom svetu demonstriram beskrajnu nemarnost, kad iznenada zapazih tamnu tačku visoko na nebu. Tačka se brzo približavala. Podigao sam glavu. U normalnim uslovima možda se ne bih srozao na to da usredsređujem pažnju na

tamne tačke koje se približavaju, budući da se u normalnim uslovima najčešće ispostavi da su te tačke ptice. Ali u zemlji u kojoj sam trenutno stanovao nisu vladali normalni uslovi. Pri bližem uvidu moglo se ispostaviti da je crna tačka koja leti na nebu klavir. Statistika se po ko zna koji put ipak pokazala kao kraljica nauka. Tačka što se približavala nije, ruku na srce, bila ptica u klasičnom značenju te reči, ali je takođe bila daleko od klavira. Uzdahnuo sam, pošto bih više voleo da je klavir. Ukoliko ne leti po nebu zajedno sa stoličicom i Mocartom na njoj, klavir je prolazna pojava koja ne nadražuje uši. Ali zato je Radecki — budući da je upravo Radecki doletao — umeo da bude bučna, teška i nesnosna pojava. Kazaću, ne bez pakosti: to je u suštini bilo sve što je Radecki umeo. — Da li mačke jedu slepe miševe? — zakrešta napravivši krug iznad moje glave i moje grane. — Da li mačke jedu slepe miševe? — Tornjaj se, Radecki. — Kako si vulgaran, Čestere. Haaa-haaa! Do cats eat bats? Da li mačke jedu slepe miševe? A da li ponekad slepi miševi jedu mačke? — Očigledno želiš nešto da mi ispričaš. Uradi to i udalji se. Radecki je zario kandže u granu iznad moje grane, obesio glavu nadole i sklopio opnasta krilca, dobivši samim tim izgled miša, sa antipoda simpatičniji za moje oči. — Ja nešto znam! — tanko vrisnu. — Najzad. Priroda je beskrajna u svojoj blagonaklonosti. — Gost! — zapišta stepi miš izvijajući se kao akrobata. — Gost je stigao u Zemlju! Došaaao nam je radostaaaaaan dan! Imamo gosta, Čestere! Pravog gosta! — Video si ga sopstvenim očima? — Nisam... — zbuni se, mrdnuvši velikim ušima i smešno pomakavši bleštav vrh nosa. — Nisam video. Ali mi je to kazao Džoni Katerpiler. Na trenutak sam imao želju da ga strogo prekorim ne birajući reći zbog toga što mi je omeo dremku šireći neproverene tračeve, ali sam se suzdržao. Kao prvo, Džoni Blu Katerpiler imao je mnogo mana, ali među njima nije bila sklonost ka lažima i konfabuliranju. Kao drugo, u Zemlji su gosti bili vrlo retka pojava, obično uznemirujuća, ali i pored toga sasvim regularna. Nećete verovati, ali jednom nam je čak banuo Inka, kompletno poblentaveo od listova koke ili neke druge pretkolumbijske pošasti. Tek je s njim bilo veselo! Motao se po čitavom kraju, kačio se sa svima, govorio svima nerazumljivim narečjem, vikao,

pljuvao, prskao pljuvačkom, pretio nam nožem od opsidijana. Ali ubrzo je otišao, otišao je zauvek, kao i svi. Otišao je na veličanstven, okrutan i krvav način. Kraljica Mab se pozabavila njime. I njena svita koja voli da je nazivaju „Vladari srca”. Mi ih jednostavno zovemo Herčevi. Les Coeurs. — Odoh — iznenada saopšti Radecki prekinuvši moju zamišljenost. — Odoh da obavestim druge. O gostu, hoću reći. Zdravo, Čestere. Ispružio sam se na grani ne počastvovavši ga odgovorom. Nije zasluživao nikakvu počast. Na kraju krajeva, ja sam bio mačka, a on samo leteći miš koji se uzalud trudi da izgleda kao minijaturni grof Drakula. Šta može biti gore od idiota u šumi? Onaj od vas koji je viknuo da ne može ništa, nije bio u pravu. Ima nešto gore od idiota u šumi. To nešto je idiotkinja u šumi. Idiotkinja u šumi — obrati pažnju — može se prepoznati po sledećim stvarima: čuje se na razdaljini od pola milje, svaka tri ili četiri koraka pravi nezgrapan poskok, pevuši, govori sama sa sobom, trudi se da šutne šišarke popadale po stazi, nijednu ne pogodi. A kad vas opazi kako ležite na grani drveta, kaže: „Oh!”, a potom drsko pilji u vas. — Oh — kaza idiotkinja zabacivši glavu i drsko piljeći u mene. — Zdravo, mačko. Osmehnuo sam se, a idiotkinja, premda i tako nezdravo bleda, poblede još više i prekrsti ruke na leđima. Kako bi sakrila da drhte. — Dobar dan, gos’n Mačoru — promrmlja, a zatim se nezgrapno pokloni. — Bonjour, ma fille — odgovorih ne prestavši da se osmehujem. Kao što pretpostavljate, trebalo je da francuski zbuni idiotkinju. Nisam još rešio šta ću s njom da radim, ali nisam mogao da lišim sebe zabave. A smetena idiotkinja je nešto vrlo zabavno. — Où est ma chattel — idiotkinja pisnu iznenada. Kao što ispravno pretpostavljate, to nije bila konverzacija. To je bila prva rečenica iz njenog udžbenika francuskog jezika. Ali bez obzira na to, zanimljiva reakcija. Namestio sam se ugodnije na grani. Polako, da ne bih uplašio idiotkinju. Kao što sam već spomenuo, nisam se još odlučio. Nisam se bojao da se sporečkam s Le Karima, koji su uzurpirali isključivo pravo

da tamane goste i oštro se suprotstavljali kad bi se neko odvažio da ih u tome odmeni. Ja, budući da sam mačka, prosto sam ignorisao njihova prava. Ignorisao sam, uzgred govoreći, sva prava. Zbog toga sam već dolazio u sitne sukobe s Le Karima i s njihovom kraljicom, riđokosom Mab. Nisam se bojao takvih sukoba. Štaviše, provocirao sam ih kad god sam imao volju. Međutim, sada nekako nisam osećao posebnu volju. Ali sam se udobnije smestio na grani. U slučaju da se nešto desi, radije bih da stvar rešim jednim skokom, pošto nisam imao ni trunke volje da se sa idiotkinjom ganjam po šumi. — Nikada u životu — reče devojčica blago drhtavim glasom — nisam videla mačku koja se osmehuje. Na takav način. Pomakao sam uvo kao znak da to nije ništa novo za mene. — Ja imam mačku — saopšti ona. — Moja mačka se zove Dina. A kako se ti zoveš? — Ti si ovde gost, drago devojče. Ti treba prva da se predstaviš. — Izvinjavam se. — Pokloni se spustivši pogled. Šteta, budući da je imala crne oči i, za čoveka, vrlo lepe. — To stvarno nije bilo učtivo, red je da se najpre ja predstavim. Zovem se Alisa. Alisa Lidel. Ovde sam zato što sam ušla u zečju jamu. Prateći belog kunića ružičastih očiju koji je na sebi imao prsluk. A u džepiću prsluka sat. Inka, pomislih. Govori razgovetno, ne pljuje, nema nož od opsidijana. Ali ipak je Inka. — Jesmo li pušili vutru, gospođice? — ljubazno upitah. — Zgurali barbiturat? Ili smo se možda uradili amfetaminom? Ma foi, deca danas rano počinju. — Ne razumem ni reč — odmahnu glavom. — Nisam shvatila ni reč od toga što si kazao, mačoru. Ni slog. Ni slovo. Govorila je čudno, a još čudnije je bila obučena, tek sam sada na to obratio pažnju. Zvonasta haljina, kecelja, okovratnik sa zaobljenim uglovima, kratki pufnasti rukavi, unihopke... Da, dođavola, unihopke. I cipelice s kaišićima. Fin de sikle, da sam živ i zdrav. Prema tome, trebalo je možda isključiti narkotike i alkohol. Naravno, ukoliko njena odeća nije bila kostim. Mogla je dospeti u Zemlju pravo s predstave u školskom pozorištu gde je igrala Malu Mis Mafet koja sedi na pesku kraj pauka. Ili pravo sa žurke na kojoj je mlada trupa uz pregršt belog praha slavila uspeh predstave. I to je upravo, zaključio sam posle razmišljanja, bilo najverovatnije. — Šta smo, dakle, uzimali? — upitah. — Koja nam je to supstanca omogućila da dosegnemo drugačije stanje svesti? Koji nas je to

preparat preneo u zemlju snova? A možda smo jednostavno neumereno pili mlak džin-tonik? — Ja? — porumene. — Ja ništa nisam pila... Hoću reći, samo jedan, jedan malecni gutljaj... Dobro, možda dva... Ili tri... Ali na flaši je bila nalepnica na kojoj je pisalo: „Popij me”. To mi nikako nije moglo naškoditi. — Bukvalno kao da slušam Dženis Džoplin. — Molim? — Nebitno. — Trebalo je da mi kažeš kako se zoveš. — Čester. Na usluzi. — Čester leži u grofoviji Češir — ponosno izjavi. — Nedavno sam to učila u školi. Pa ti si Češirski Mačor! A kako ćeš me uslužiti? Uradićeš nešto lepo za mene? — Neću raditi ništa lepo za tebe — osmehnuh se, iskezivši zube i konačno rešivši da je ipak ostavim Mab i Le Karima. — Shvati to kao uslugu. I ne očekuj više od toga. Doviđenja. — Hmmm... — oklevala je. — Dobro, evo idem... Ali prvo... Kaži mi šta radiš na drvetu. — Ležim u grofoviji Češir. Doviđenja. — Ali ja... Ja ne znam kako da izađem odavde. — Samo sam želeo da se udaljiš — objasnih. — Jer ako hoćeš da izađeš odavde, uzalud se trudiš, Alisa Lidel. Odavde se ne može izaći. — Molim? — Odavde se ne može izaći, glupačo. Trebalo je da pogledaš s druge strane nalepnicu na flaši. — To nije istina. Mahnuo sam repom obešenim preko grane, što kod nas mačaka odgovara sleganju ramena. — To nije istina — ponovi svađalački. — Malo ću prošetati ovuda, pa ću se vratiti kući. Moram. Idem u školu, ne mogu da propuštam časove. Osim toga, nedostajala bih mami. I Dini. Dina je moja mačka. Jesam li ti rekla? Doviđenja, Češirski Mačoru. Da li bi bio ljubazan da mi još samo kažeš dokle vodi ova staza? Dokle ću stići ako pođem njome? Da li neko živi tamo? — Tamo — pokazah neprimetnim pokretom glave — živi Arčibald Haja, za prijatelje Arči. On je luđi od martovskog kunića. Zbog toga ga oslovljavamo s Martovski Kunić. A ovamo živi Bertrand Rasel Hata, koji je lud kao šeširdžija. Zbog toga ga oslovljavamo sa Šeširdžija. Obojica

su, kao što verovatno pretpostavljaš, luđaci. — Ali ja ne želim da se sretnem s luđacima niti manijacima. — Ovde smo svi luđaci. Ja sam luđak. Ti si ludača. — Ja? Nije istina! Zašto tako govoriš? — Da nisi ludača — pojasnih, već malo smoren — ne bi dospela ovamo. — Stalno govoriš u zagonetkama... — poče, a oči joj se naglo raširiše. — Ej... šta se zbiva s tobom? Češirski Mačoru! Nemoj da nestaješ! Nemoj da nestaješ, molim te! — Drago dete — rekoh dobroćudno. — Ne nestajem ja, nego tvoj mozak prestaje da funkcioniše, prestaje da bude sposoban čak i za delirične halucinacije. Posustaju funkcije. Drugim rečima... Nisam dovršio. Nekako nisam mogao da smognem snage da dovršim. Da joj stavim do znanja da umire. — Ponovo te vidim! — pobednički povika. — Opet si tu. Nemoj to više da radiš. Nemoj da nestaješ tako naglo. Jezivo je. Od toga mi se vrti u glavi. — Znam. — Moram sad da idem. Doviđenja, Češirski Mačoru. — Zbogom, Alisa Lidel. Prevremeno ću izneti činjenice. Tog dana nisam više lenčario. Pošto me je prenula iz sna i trgnula iz blage letargije, nisam više bio u stanju da povratim prethodno raspoloženje. Šta da se radi, ovaj svet srlja u propast. Više niko nema ni trunke obzira niti poštovanja prema mačkama koje spavaju ili se odmaraju. Gde su ona vremena kada je prorok Muhamed, želeći da ustane i ode u džamiju, a ne želeći pritom da probudi mačku usnulu na njegovom rukavu, nožem odsekao rukav. Kladim se u sve pare da se niko od vas ne bi odvažio na podjednako plemenit čin. Zbog toga i ne mislim da bi bilo ko od vas mogao postati prorok, makar preko cele godine trčao iz Meke u Medinu i obrnuto. No, kad neće Muhamed mački, onda će mačka Muhamedu. Nisam razmišljao duže od sat vremena. Zatim sam — čudeći se sam sebi — sišao s drveta i bez prevelike žurbe krenuo uskom šumskom stazom ka domaćinstvu Arčibalda Haj a zvanog Martovski Kunić. Naravno, da sam hteo, mogao sam se za nekoliko sekundi obred kod Kunića, ali sam to ocenio kao suvišan gest koji bi sugerisao da sam došao zbog neke koristi. Možda u neku ruku i jesam, ali nisam imao nameru da to pokažem.

Crveni crepovi Kunićeve kuće ubrzo su se ukomponovali u oker i žutu boju jesenjeg lišća obližnjeg drveća. A do mojih ušiju doprla je romantična muzika. Neko je — ili nešto — tiho svirao i pevao Greensleeves. Melodiju koja je bila sjajno prilagođena vremenu i mestu. Alas, my love, you do me wrong To cast me off discourteously And I have loved you oh so long Delighting in your company... U dvorištu ispred kuće bio je postavljen sto pokriven čistim stolnjakom. Na stolu su bili tanjiri, šoljice, ibrik za čaj i flaša viskija čivas regal. Za stolom je sedeo domaćin, Martovski Kunić, i njegovi gosti: Šeširdžija, koji je tu bivao gotovo stalno, i Pjer Dormus, koji je tu — i bilo gde drugde — bivao vrlo retko. S druge strane, uvrh stola sedela je crnooka Alisa Lidel, koja je s dečjom arogancijom bila zavaljena u vrbovoj fotelji oberučke držeći šolju. Izgledalo je kao da uopšte nije bila zabrinuta zbog činjenice da joj pri five o’clock whisky and tea društvo prave kunić neurednih brkova, patuljak u kretenskom cilindru, krutom okovratniku i leptir-mašni na tufne, kao i debeljuškasti puh koji drema s glavom na stolu. Arči, Martovski Kunić, prvi me je spazio. — Pogledajte ko dolazi — povika, a tembr njegovog glasa nedvosmisleno je ukazivao na to da je u tom društvu samo Alisa pila čaj. — Ko to prilazi? Da li me oči varaju? Ma, je li to, da citiram Knjigu priča Solomonovih, najplemenitija od svih životinja s veličanstvenim hodom i nadmenim korakom? — Mora da je negde tajno otvoren sedmi pečat — oglasi se Šeširdžija gucnuvši iz porcelanske šoljice nešto što evidentno nije bio čaj. — Gledajte samo, eto bledog mačora, a za njim pakao korača. — Zaista vam kažem — izjavih bez ushićenja, prišavši bliže — vi ste kao zvonki cimbali. — Sedi, Čestere — reče Martovski Kunić. — I sipaj sebi. Kao što vidiš, imamo gošću. Gošća nas upravo zabavlja pričom o pustolovinama koje je doživela otkad je stigla u našu Zemlju. Kladim se da će i tebi biti drago da čuješ. Dozvoli da ti predstavim... — Mi se već znamo. — Pa naravno — kaza Alisa čarobno se osmehnuvši. — Znamo se.

Upravo mi je on pokazao put do vaše prekrasne kuće. Ovo je Češirski Mačor. — Šta si to natrabunjao detetu, Čestere? — Arči pomače brkove. — Jesi li se ponovo razmetao elokvencijom koja treba da dokaže tvoju superiornost nad drugim bićima? A? Mačoru? — Ja imam mačku — iznebuha reče Alisa. — Moja mačka se zove Dina. — Spominjala si. — A ovaj mačor — Alisa neljubazno pokaza prstom na mene — ponekad nestaje, i to tako da se može videti samo osmeh kako lebdi u vazduhu. Brrr, grozota. — Zar nisam rekao? — Arči podiže glavu i uspravi uši za koje su još uvek bile zakačene vlati trave i pšenično klasje. — Razmetao se! Kao i obično! — Ne sudite — progovori Pjer Dormus, potpuno svesno, mada i dalje s glavom na stolnjaku — da vam se ne sudi. — Začepi, Dormuse — mahnu šapom Martovski Kunić. — Spavaj i ne dobacuj. — A ti nastavi, nastavi, dete — Šeširdžija požuri Alisu. — Rado bismo slušali o tvojim pustolovinama, a vreme leti. — I te kako leti — promrmljah gledajući ga u oči. Arči nehajno frknu. — Danas je sreda — reče. — Mab i Le Kari igraju svoj idiotski kroket. Kladim se da još uvek ne znaju za našeg gosta. — Potcenjuješ Radeckog. — Ponavljam, imamo vremena. Prema tome, iskoristimo ga. Ne nailazi se svaki dan na ovakvu zabavu. — A šta vi, ako smem da pitam, vidite zabavno u ovome? — Videćeš. Nego, draga Alisa, pričaj. Pretvorili smo se u uši. Alisa Lidel prede preko nas zainteresovanim pogledom svojih crnih očiju, kao da je očekivala da se stvarno u nešto pretvorimo. — Gde sam ono stala? — zamisli se, ne dočekavši nikakvu metamorfozu. — Aha, znam. Kod kolačića. Onih na kojima je stajao natpis: „Pojedi me”, divno sastavljen od crvenih ribizli na žutom filu. Ah, kako su bili ukusni ti kolačići! Stvarno su imali čaroban ukus! I bili su, u samoj stvari, čarobnjački. Kad sam pojela parčence, počela sam da rastem. Prenerazila sam se, i sami shvatate... I brzo sam zagrizla drugi kolač, jednako ukusan kao i onaj prvi. Tada sam počela da se smanjujem. Kakve su to bile čini, eh! Mogla sam da budem čas velika,

čas mala. Mogla sam da se skupljam, mogla sam da se protežem. Kako god sam htela. Shvatate? — Shvatamo — reče Šeširdžija i protrlja dlanove. — Pa, Arči, na tebe je red. Slušamo. — Stvar je jasna — ponosno izjavi Martovski Kunić. — Halucinacije imaju erotski podtekst. Jedenje kolačića je izraz tipično dečjih oralnih fascinacija koje imaju osnova u latentnom seksualizmu. Lizanje i mljackanje, bez razmišljanja, jeste tipično pubertetsko ponašanje, premda, moram priznati, poznajem i one koji to nisu prerasli ni u poznim godinama. Što se tiče skupljanja i protezanja koje navodno uzrokuje jedenje kolačića, verovatno neću zvučati kao preveliki novator ako vas podsetim na mit o Prokrustu i Prokrustovoj postelji, reč je o podsvesnoj težnji ka prilagođavanju, učestvovanju u tajnama inicijacije i ulasku u svet odraslih. To takođe ima i seksualnu osnovu. Devojčica čezne... — Znači, na tome se zasniva vaša zabava — konstatovao sam, nisam pitao. — Na psihoanalizi koja treba da otkrije kojim čudom je ona ovamo dospela. Problem je, međutim, u tome što je dospela kod tebe. Arči, sve ima seksualnu osnovu. To je, uostalom, tipično za zečeve, kuniće, lasice, nutrije i druge glodare kojima je samo jedno na pameti. Ipak ću ponoviti svoje pitanje: šta je u tome zabavno? — Kao i kod svake zabave — reče Šeširdžija — zabavno je ubijanje dosade. — A činjenica što to nekoga ne zabavlja nikako ne dokazuje da je taj neko više biće — brecnu se Arči. — Ne smej se, Čestere, ovde nikoga nećeš zadiviti svojim osmehom. Kada ćeš konačno shvatiti da te, koliko god da se praviš pametan, niko od ovde prisutnih neće dizati u nebesa? Nismo u Bubastisu, već u Zemlji... — Zemlji magije? — dobaci Alisa prelazeći pogledom preko nas. — Čuda — ispravi je Šeširdžija. — Zemlja magije je Faerie. Ovo je Wonderland. Zemlja čuda. — Semantika — progunđa Dormus iznad stolnjaka. Niko nije obratio pažnju na njega. — Nastavi, Alisa — požuri je Šeširdžija. — Šta je bilo dalje, posle tih kolačića? — Ja sam — kaza devojčica zanimajući se drškom šoljice — veoma htela da nađem tog belog kunića u prsluku, onog što je nosio rukavice i sat s lančićem. Mislila sam, ako ga pronađem, onda ću naleteti i na onu jamu u koju sam upala... I da ću kroz tu jamu moći da se vratim. Kući.

Svi smo ćutali. Taj fragment nije iziskivao objašnjenja. Medu nama nije bilo onog koji ne zna šta je i šta simbolizuje crna jama, pad, dugo i beskrajno padanje. Medu nama nije bilo onog ko nije znao da u celoj Zemlji nema nikoga ko bi, makar izdaleka, mogao da podseća na belog kunića s prslukom, rukavicama i satom. — Išla sam — tiho nastavi Alisa Lidel — preko cvetne livade i iznenada se okliznula, jer je cela livada bila mokra od rose i veoma klizava. Pala sam. Ni sama ne znam kako, ali iznenada sam pljusnula u more. Tako sam mislila, pošto je voda bila slana. Ali to uopšte nije bilo more, znate li? To je bila velika bara suza. Jer ja sam pre toga plakala, mnogo sam plakala... Jer sam se bojala i mislila sam da više nikad neću pronaći tog kunića i tu jamu. Sve mi je to objasnio jedan miš koji je plivao u toj bari, jer je i on slučajno upao tamo, isto kao ja. Izvukli smo se međusobno iz te bare, to jest malo je miš mene izvukao, a malo sam ja njega izvukla. Bio je sav mokar, jadničak, i imao je dug repić... Zaćuta, a Arci pogleda u mene s visine. — Nezavisno od toga šta misle o tome razne mačke — izjavi, iznevši na videlo svoja dva žuta zuba — mišji rep je falički simbol. Time se, uzgred rečeno, tumači panični strah koji spopada neke žene kad vide miša. — Vi ste ludi — uvereno reče Alisa. Niko nije obratio pažnju na nju. — A slano more — narugah se — nastalo od devojačkih suza očito je zavist zbog penisa koja dovodi do plača? A, Arči? — Tako je! Pišu o tome Frojd i Betelhajm. Ovde se pogotovo treba pozvati na Betelhajma, budući da se on bavi dečjom psihom. — Nećemo se sad — iskrivi se Šeširdžija sipajući viski u šoljice — pozivati na Betelhajma. A i Frojd nek lepo requiescat in pace. Ova flaša je taman za nas četvoro, comme il faut, ovde nam više niko ne treba. Pričaj, Alisa. — Kasnije... — zamisli se Alisa Lidel. — Kasnije sam slučajno nabasala na lakeja. Ali kad sam bolje pogledala, ispostavilo se da to nije lakej, već velika žaba obučena u lakejsku livreju. — Aha! — obradova se Martovski Kunić. — Tu je i žaba! Vlažan i klizav gmizavac koji se nadima, raste, uvećava svoje dimenzije kad je uzbuđen! Šta mislite, čega je to simbol? Pa penisa! — Dabome — klimnuh glavom. — Čega drugog?! Tebe sve asocira na penis i na dupe, Arči. — Vi ste ludi — kaza Alisa. — I vulgarni. — Pa naravno — saglasi se Dormus podigavši glavu i pospano je

posmatrajući. — To svi znaju. Oh, ona je još ovde? Još nisu došli po nju? Šeširdžija, vidno uznemiren, pogleda na šumu iz koje je dopiralo neko treskanje i krckanje. Ja, budući da sam mačka, još odavno sam čuo te odjeke, još pre nego što su se približili. To nisu bili Le Kari, to je bilo krdo divljih svinja koje su po tlu tražile nešto za jelo. — Da, da, Arči — nisam imao nameru da smirujem Kunića koji je isto čuo krckanje i plašljivo načuljio uši. — Valjalo bi da požuriš s psihoanalizom, u suprotnom će je Mab dovršiti umesto tebe. — A možda bi ti mogao da dovršiš? — Martovski Kunić pomače brkove. — Pa ti, kao više biće, odlično poznaješ mehanizme procesa koji se odvijaju u psihi. Nema sumnje da znaš kako je došlo do toga da umiruća kćerka dekana Krajst Čerča, umesto da ode u miru, ne probudivši se iz letargije, tumara po Zemlji? — Krajst Čerč — obuzdah čuđenje. — Oksford. Koje godine? — Hiljadu osamsto šezdeset druga — progunđa Arči. — Noć između sedmog i osmog jula. Zar je to važno? — Nije važno. Rezimiraj svoje izlaganje. Valjda već imaš spreman rezime? — Naravno da imam. — Gorim od radoznalosti. Šeširdžija nali. Arči gucnu, još jednom nadmeno pogleda u mene, nakašlja se i protrlja šape. — Ovde — poče svečano i uzvišeno — imamo posla s tipičnim primerom sukoba ida, ega i superega. Kao što vam je, poštovane kolege, poznato, id je u ljudskoj psihi ono što je opasno, što je nagonsko, što je zastrašujuće i neshvatljivo, ono što se vezuje s nesavladivom sklonošću ka spontanom zadovoljavanju želje za prijatnim. Takvo spontano podleganje nagonima data osoba nastoji da — kao što smo maločas videli — nespretno opravda imaginarnim instrukcijama tipa: „popij me” ili „pojedi me”, što — očigledno lažno — treba da simulira potčinjavanje ida kontroli racionalnog ega. Ego date osobe jeste, naime, u nju usađen viktorijanski princip stvarnosti, realnosti, nužnog potčinjavanja naredbama i zapovestima. Realnost jeste strogo kućno vaspitanje, surova, mada naizgled šarena, realnost magazina Young Misses, jedinog štiva ovog deteta. — Nije istina! — vrisnu Alisa Lidel. — Čitala sam i Robinzona Krusoal I ser Voltera Skota! — Bez rezultata — Kunić se nije uzbudio vriskom — nad svim ovim pokušava da zavlada nerazvijeni superego pomenute i — sit licentia