nisam osećao. Baš ništa. Bacio sam mač na pod. — Morholte! — Branven pritrča i priljubi se uz mene, uzdrhtala od preneraženosti koja je polako nestajala. — Sve je u redu, devojko, sad je sve gotovo — rekoh gladeći je po kosi, ali gledajući u kapelana kako kleči kraj umirućeg Gvidolvina. — Hvala ti, popeskaro, za onaj mač. Kapelan podiže glavu i pogleda me u oči. Otkud on tu? Da li je bio tu sve vreme? A ako je bio tu sve vreme... ko je bio? Ko je bio, dođavola? — Sve je u božjim rukama — kaza, a potom se ponovo nagnu nad Gvidolvinom — et luxperpetua luceat ei... Uprkos svemu, nije me ubedio. Nije me ubedio ni prvom ni drugom konstatacijom. Na kraju krajeva, ja sam bio Morholt. Ja sam bio Odluka. A večita svetlost? Znao sam kako ta svetlost izgleda. Znao sam to bolje od njega. Kasnije smo pronašli Izoldu. U kupatilu, licem priljubljenu uza zid. Čista, pedantna Beloruka Izolda nije to mogla uraditi nigde drugde do na kamenom podu, kraj kanala za odvod. Sada je taj kanal, čitavom dužinom, svetlucao od tamne, zgrušane crvene boje. Presekla je sebi vene na rukama. Vesto, bez mogućnosti da je spasemo, čak i da smo je ranije pronašli. Duž čitavih podlaktica, po unutrašnjoj strani. I poboljšala je poprečno, na zglobovima. Unakrst. Ruke su joj bile još bleđe nego inače. I tada sam, verovali vi ili ne, shvatio da lađa bez kormila što miriše na jabuke odlazi od obale. Bez nas. Bez Morholta iz Alstera. Bez Branven iz Kornvola. Ali ne prazna. Zbogom, Izolda. Zbogom zauvek. Da li u Tir Nan Ogu, da li u Avalonu, belina tvojih ruku opstaće zanavek, za veke vekova. Zbogom, Izolda. Napustili smo Karhaing pre nego što se pojavio Kaerden. Nismo imali volje da razgovaramo s njim. Niti s njim, niti s bilo kim ko je mogao biti na palubi broda što je doplovio iz Kornvola, iz Tintedžejla. Za nas se legenda već završila. Nije nas zanimalo šta će s njom učiniti minstreli. Ponovo se naoblačilo, rominjala je kiša. Uobičajeno, kako to biva u Bretanji. Pred nama je bio put. Put bez dina, ka onoj stenovitoj plaži.
Nisam hteo da mislim šta ćemo dalje. To nije imalo značaj. — Volim te, Morholte — reče Branven ne gledajući u mene. — Volim te, hteo ti to ili ne. Htela ja to ili ne. To je kao bolest. Kao nemoć koja mi oduzima mogućnost slobodnog izbora, koja me utapa u ponor. Izgubila sam se u tebi, Morholte, više se nikad neću pronaći, neću pronaći sebe kakva sam bila. A ukoliko odgovoriš osećanjima na moju ljubav, i ti ćeš se izgubiti, propašćeš, utonućeš u bezdan, više nikad nećeš pronaći starog Morholta. Zato dobro razmisli pre nego što mi odgovoriš. Lađa je stajala kraj kamenitog mola. Nešto su istovarali. Neko je vikao i psovao na velškom požurujući nosače. Skupljali su jedra. Jedra... — Strašna je bolest ta ljubav — nastavi Branven, takođe posmatrajući jedra lađe. — La maladie, kako kažu oni s juga, iz unutrašnjosti kopna. La maladie d’espoir, bolest nade. Samoživa zaslepljenost koja čini nepravdu svima naokolo. Volim te, Morholte, u samoživoj zaslepljenosti. Ne brine me sudbina drugih, koje nesvesno mogu uplesti u svoju ljubav, kojima mogu nauditi i pogaziti ih. Zar to nije strašno? A ukoliko odgovoriš osećanjem na moje osećanje... Dobro razmisli, Morholte, pre nego što mi odgovoriš. Jedra... — Mi smo kao Tristan i Izolda — reče Branven, a glas joj se opasno prekinu. — La maladie... šta će biti s nama, Morholte? Šta će se desiti s nama? Da li će i nas na kraju povezati samo žbun gloga ili divlje ruže koji raste iz groba od berila kako bi opleo grančicama drugi grob, onaj od kalcedona? Da li je vredno? Morholte, dobro razmisli pre nego što mi odgovoriš. Nisam imao nameru da razmišljam. Smatram da je Branven to znala. Video sam to u njenim očima kad je okrenula lice k meni. Znala je da su nas poslali u Karhaing kako bismo spasli legendu. I to smo učinili. Na najsigurniji način. Započevši novu. — Znam šta osećaš, Branven — kazah gledajući u jedra. — Zato što ja osećam to isto. To je strašna bolest. Strašna, neizlečiva la maladie. Znam šta osećaš. Zato što sam i ja oboleo, devojko. Branven se osmehnula, a meni se učinilo da se sunce probilo kroz niske oblake. Takav je bio taj osmeh, verovali vi meni ili ne. Udario sam konja mamuzama. — Za propast zdravih, Branven! Jedra su bila prljava. Tako mi se barem činilo.
1 P. t. (lat. pleno titulo) — s punom titulom, s punim nazivom, naslovom. (Prim. prev.) 2 Fixup ili fix-up je roman sačinjen od kratkih priča. (Prim. prev.) 3 Upravitelj grada, administrativne oblasti. (Prim. prev.) 4 (Osetni) štapići u mrežnjači oka. (Prim, prev.) 5 Konvent poljskih klubova fantastike Nordcon — skup ljubitelja fantastike koji se održava u Poljskoj od 1986. svake godine u decembru. (Prim, prev.) 6 Orgelbrandova opšta enciklopedija (polj. S. Orgelbranda Encyclopedia Powszechna) — jedna od prvih poljskih enciklopedija, štampana u 28 tomova u periodu 1859-1868. Izdavač je bio S. Oigelbrand. (Prim, prev.) 7 Rus. бaсурмaн, zastarela pogrdna reč za čoveka druge — obično muslimanske — vere; inoverac, stranac. (Prim, prev.) 8 Prevod na poljski jezik sačinio je poljski pesnik Leopold Staf. (Prim, prev.) 9 Uzvik iz epa „Pan Tadeusz” poljskog književnika Adama Mickjeviča. (Prim, prev.) 10 Čuvene konjske trke s preponama koje se svake godine održavaju u Pardubicama u Češkoj od 1874. godine. Važe za jedne od najtežih konjskih trka. (Prim, prev.) 11 Vrsta prepone u konjskim trkama. (Prim, prev.) 12 Savez litvanskih strelaca ili šaulisi su litvanska paravojna organizacija osnovana 1919. U Drugom svetskom ratu sarađivali su s nacističkom Nemačkom. Odgovorni su za masovne zločine nad Poljacima. (Prim, prev.) 13 Rus. предрaссветный тумaн — rana jutarnja magla, pre svitanja. (Prim, prev.)
14 Fr. cheval de frise — laka odbrambena barijera, konstrukcija od ukrštenih i međusobno povezanih drvenih greda i kolaca (obično zaoštrenih). (Prim, prev.) 15 Ogroman hiljadugodišnji hrast koji se nalazio u žmuđskoj oblasti. Naziv „baublis” dobijali su stari hrastovi koje je narod izrazito poštovao u religijskom pogledu. (Prim, prev.) 16 Polj. kulaš — kita, kara. (Prim, prev.) 17 „Još Poljska nije propala” — stih iz poljske himne. (Prim, prev.) 18 Jengizi — Indijanci su tako nazivali bele ljude, koloniste. (Prim, prev.)