Maladi i druge price - Andrzej Sapkowski

verbo — ovde prisutne osobe. A superego, makar i delimično, odlučuje o sposobnosti za fantaziranje. Zbog toga i pokušavam da prenesem aktuelne procese na vizije i slike. Vivere cesse, imaginare necesse est, ako mi dozvolite, poštovane kolege, da parafraziram... — Poštovane kolege — rekoh — bolje dozvolite da vam skrenem pažnju na to da izlaganje, iako je u suštini teorijski istinito, ništa ne tumači, te predstavlja klasičan slučaj akademskog laprdanja. — Nemoj se ljutiti, Arci — neočekivano me podrža Šeširdžija. — Ali Čester je u pravu. I dalje ne znamo kako se Alisa našla ovde. — Ma vi ste tupoglavci! — Kunić zamaha šapama. — Pa kažem vam! Dovela ju je ovamo njena fantazija prepuna erotizma! Njeni strahovi! Pritajeni snovi pobuđeni nekim narkotikom... Zastade, zagledan u nešto iza mojih leda. Sada sam i ja čuo šum perja. Čuo bih i ranije da nije bilo njegovog blebetanja. Na sto, tačno između flaše i ibrika, sleteo je Edgar. Edgar je gavran. Edgar mnogo leti, a malo priča. Zbog toga svima u Zemlji uglavnom služi kao kurir. I ovog puta je tako bilo, jer je Edgar u kljunu držao poveću kovertu, ukrašenu inicijalima „M. R.” razdvojenim krunom. — Prokleta banda — šapnu Šeširdžija. — Prokleta banda razmetljivaca. — To je za mene? — začudi se Alisa. Edgar klimnu glavom, kljunom i pismom. Ona uze kovertu, ali joj je Arči bez ustručavanja istrgnu i polomi pečat. — Njeno kraljevsko veličanstvo Mab itd., itd. — pročita — poziva te da učestvuješ u partiji kroketa koja će se održati... Pogleda u nas. — Danas — pomače brkove. — Znači, saznali su. Jebeni slepi miš se istrabunjao i saznali su. — Super! — Alisa Lidel pljesnu dlanovima. — Partija kroketa! S kraljicom! Mogu li sad da idem? Ne bi bilo učtivo da zakasnim. Šeširdžija se glasno nakašija. Arči okrenu pismo u ruci. Dormus zahrka. Edgar je ćutao kostrešeći crno perje. — Zadržite je ovde koliko možete — iznenada se odlučih i ustadoh. — Odmah se vraćam. — Ne glupiraj se, Čestere — progunđa Arči. — Ništa nećeš postići čak i ako stigneš tamo, u šta sumnjam. Već je prekasno. Mab zna za nju, neće joj dozvoliti da ode. Nećeš je spasti. Ne postoji način. — Da se kladimo?

Vetar vremena i prostora još uvek mi je šumio u ušima i ježio krzno, a zemlja na kojoj sam stajao ni za šta na svetu nije htela da prestane da se trese. Ravnoteža i čvrsta stvarnost ipak su brzo i dosledno potiskivali horror vacui koji me je pratio u poslednjih nekoliko trenutaka. Mučnina je, premda nerado, popustila, oči su se polako privikle na Euklidovu geometriju. Pogledao sam oko sebe. Vrt u kojem sam se našao bio je doista anđeoski, to jest dozlaboga zarastao i zapušten. Negde sleva zaudaralo je na močvaru i svaki čas se moglo čuti kratko kvakanje, te sam zaključio da tu postoji i jezero. U dubini vrta svetlela je bršljanom pokrivena fasada omanje spratne kuće. Bio sam u suštini siguran u sebe, to jest u to da sam naišao na pravo mesto i pravo vreme. Ali radije sam hteo da se uverim. — Ima li ovde nekoga, dovraga? — upitah nestrpljivo. Nisam dugo čekao. Iz mraka se pomolio riđ prugast gospodin. Nije izgledao kao vlasnik vrta, mada je istrajno nastojao da tako izgleda. Nije bio glupan, očigledno su mu usadili nešto malo manira i savoir vivre dok je još bio mače, pošto je, kad me je ugledao, ljubazno uputio pozdrav, sednuvši i obavivši šape repom. Eh, hteo bih da vidim nekoga od vas ljudi kako na podjednako smiren način reagujete na pojavu bića iz svoje mitologije. I demonologije. — S kime imam čast? — upitah kratko i naprasito. — Raset Fic-Rurk Treći, Your Grace. — To je — pokretom uha pokazah na šta mislim — naravno, Engleska? — Naravno. — Oksford? — Dabome. Znači, pogodio sam. Patka koju sam čuo verovatno nije plivala po jezeru, već po Temzi ili Čarvelu. A kula koju sam video kad sam stigao, bila je Karfaks. Međutim, problem je bio u tome što je kula Karfaks izgledala identično tokom moje prethodne posete Oksfordu, a bilo je to 1645, malo pre bitke kod Nezbija. Tada sam savetovao kralja Karla da sve pošalje dođavola i pobegne u Francusku. — Ko trenutno upravlja Britanijom? — U Engleskoj Merlin iz Glastonberija. U Škotskoj... — Nisam pitao za mačke, tupane.

— Oprostite, vaše veličanstvo. Kraljica Viktorija. Blago nama. Mada, s druge strane, babetina je vladala šezdeset četiri godine, 1837—1901. Uvek je postojala mogućnost da sam malkice, gore-dole, premašio. Mogao sam jednostavno pitati riđana za datum, ali nije mi priličilo, kao što i sami shvatate. Bio sam spreman da pomislim kako nisam sveznalica. Kako ono kažu, prestiž über alles. — Kome pripada ova kuća? — Veneri Vajtblek... — poče, ali se odmah ispravi. — Hoću reći, ljudski vlasnik je gospodin dekan Henri Džordž Lidel. — Ima li dece? Ne pitam za Veneru Vajtblek, već za dekana Lidela. — Tri kćerke. — Da li se neka zove Alisa? — Srednja. Krišom odahnuh. Riđan takođe odahnu. Bio je uveren da ne zapitkujem, već ispitujem. — Imam mnogo obaveza, ser Rascte. Srećan vam lov. — Hvala vam, Your Grace. On meni nije poželeo srećan lov. Znao je legendu. Znao je koju vrstu lova može predstavljati moja pojava u njegovom svetu. Prolazio sam kroz bedeme, kroz zidove oblepljene drečavim cvetnim tapetama, kroz štukaturu, kroz nameštaj. Prolazio sam kroz miris prašine, lekova, jabuka, serija, duvana i lavande. Prošao saro kroz osvetljeni living room, u kojem su dekan i njegova žena Lidel razgovarali s mršavim pogrbljenim smeđokosim muškarcem bujne frizure. Pronašao sam stepenice. Prošao sam kraj dve dečje spavaće sobe koje su odisale mladim, zdravim snom. A kod treće spavaće sobe naleteo sam na Stražarku. — Dolazim u miru — rekoh brzo, odstupivši pred upozoravajućim siktanjem, očnjacima, kandžama i besom. — U miru! Venera Vajtblek, ležeći na pragu, ravno je spustila uši i počastila me još jednim talasom mržnje, a potom je zauzela klasičan borbeni stav. — Obuzdaj se, mačko! — Apage! — zasikta, ne promenivši pozu. — Gubi se! Nijedan demon neće preći preko praga na kojem ja ležim! — Čak ni onaj — postadoh nestrpljiv — koji će te osloviti s Dina? Zatrese se. — Skloni mi se s puta — ponovih. — Dino, mačko Alise Lidel. — Vaše veličanstvo? — pogleda me nesigurno. — Ovde?

— Želim da uđem unutra. Makni se s praga. Ne, ne, nemoj da odlaziš. Uđi sa mnom. U skladu sa običajima epohe, u sobici je bilo toliko nameštaja koliko je moglo da se ugura. I ovde su zidove pokrivale tapete sa zastrašujućim cvetnim motivom. Iznad komode je visila ne baš uspela grafika na kojoj je bila predstavljena, ako je verovati potpisu, neka Mrs. Vest u ulozi Dezdemone. A na krevetu je ležala Alisa Lidel, bez svesti, oblivena znojem i bleda kao duh. Buncala je tako jako da sam u vazduhu iznad nje gotovo video crvene crepove Kunićeve kuće i čuo Greensleeves. — Plovili su čamcem po Temzi, ona, njena sestra i gospodin Čarls Latvidž Dodžson — Venera Vajtblek predupredi moje pitanje. — Alisa je upala u vodu, ozebla i dobila temperaturu. Bio je lekar, prepisao joj razne lekove, a lečili smo je i lekovima iz kućne apoteke. Usled nepažnje, među lekovima se našla i flašica laudanuma i ona ju je popila. Od tada je u ovakvom stanju. Zamislih se. — Da li je onaj neodgovorni Čarls zapravo ovaj s frizurom pijaniste koji razgovara s dekanom Lidelom? Dok sam prolazio kroz salon, osetio sam misli koje su zračile iz njega. Osećaj krivice. — Da, to je bio upravo on. Kućni prijatelj. Profesor matematike, ali može se, uprkos tome, podneti. Ali ne bih ga nazvala neodgovornim. Nije to bila njegova krivica, na čamcu. Nesrećan slučaj koji se svakome mogao desiti. — Da li on često boravi u Alisinoj blizini? — Često. Ona ga voli. On nju voli. Kad gleda u nju, on prede. Izmišlja i priča maloj razne bajke. Ona to obožava. — Aha — pomakoh uvo. — Bajke. Fantazije. I laudanum. E, sad mi je jasno, pun not intended. Dosta s tim. Hajde da razmislimo o devojci. Moja želja je da ona ozdravi. I to što pre. Mačka namršti zlatne oči i nakostreši brkove, što kod nas mačaka označava beskrajnu zamišljenost. Međutim, brzo se pribrala. I nije progovorila. Znala je da bi pitanje o motivima bilo užasno netaktično. Znala je i da ne bih odgovorio na takvo pitanje. Uvek radimo ono što hoćemo i nismo navikli da se pravdamo. — Moja želja je da — ubedljivo ponovih — bolest napusti Alisu Lidel. Venera sede, trepnu, pomače uvo. — To je tvoja privilegija, kneže — reče blago. — Ja... Ja isključivo

mogu da zahvalim... za čast. Volim to dete. — To nije bila čast. Stoga ne zahvaljuj, samo se prihvati posla. — Ja? — bezmalo je poskočila od utiska. — Ja moram da je izlečim? Ali to je zabranjeno običnim mačkama! Mislila sam da će vaše veličanstvo samo izvoleti... Uostalom, ja ne bih umela... — Kao prvo, nema običnih mačaka. Kao drugo, ja smem da prekršim svaku zapovest. Ovim je kršim. Prihvati se posla. — Ali... — Venera nije s mene skidala pogled, u kojem se naglo pojavio strah. — Ovaj... Ukoliko predenjem izvučem bolest iz nje, onda ću ja... — Tako je — rekoh nehajno. — Umrećeš umesto nje. Navodno voliš tu devojčicu, pomislih. Dokaži to. Verovatno si mislila da je dovoljno da ležiš, pređeš i pustiš da te maze? Da učvrstiš uverenje da su mačke dvolične, da se ne vezuju za ljude, već isključivo za mesto? Bilo mi je, naravno, ispod časti da Veneri Vajtblek govorim takve banalne stvari. I potpuno nepotrebno. Iza mene je stajala moć autoriteta. Jedinog autoriteta koji mačka prihvata. Venera je tiho mjauknula, skočila Alisi na grudi i počela snažno da pritiska jorgan šapama. Čuo sam tiho tupkanje kandži koje su se kačile za damast. Osetivši pravo mesto, mačka leže i stade glasno presti. Uprkos primetnom nedostatku veštine, radila je to savršeno. Gotovo sam osetio kako pri svakom predenju izvlači iz bolesnice ono što je trebalo da izvuče. Nisam joj smetao, razume se. Pazio sam da joj ne zasmeta niko drugi. Ispostavilo se da sam to s pravom činio. Vrata su se tiho otvorila i u sobu je ušao onaj bledi smeđokosi, Čarls Ludvig ili Ludvig Čarls, zaboravio sam. Ušao je spuštene glave, sav skrušen i prepun tuge i krivice. Smesta je spazio Veneru Vajtblek na Alisinim grudima i smesta je shvatio da ima na koga da se svali krivica. — Ej, mmm... mačko — zamuca. — Pis! Siđi s kreveta sssmmm... smesta! Napravio je dva koraka, pogledao u fotelju na kojoj sam ležao. I video me — a možda ne toliko mene koliko moj osmeh obešen u vazduhu. Ne znam kojim čudom, ali video je. I pobledeo. Protresao je glavu. Protrljao oči. Oblizao usne. A zatim je ispružio ruke k meni. — Dodirni me — rekao sam što sam slađe mogao. — Samo me dodirni, grubijane, i ostatak života ćeš brisati nos protezom. — Ko si ttt... — zamucnu — ttt... ti?

— Moje ime je legion — ravnodušno odgovorih. — Za prijatelje Malignus, princeps protestatis aeris. Ja sam jedan od onih koji kruže osvrćući se, quaerens quern devoret. Na vašu sreću, ono što mi želimo da žderemo po pravilu su miševi. Ali na tvom mestu ne bih izvlačio ishitrene i dalekosežne zaključke. — To nnn... — zamucnu, ovog puta tako jako da su mu oči umalo izletele iz očne duplje. — To nnnijeee... — Moguće, moguće — uverih ga, i dalje Osmehnut belo i oštro. — Stani tu gde stojiš. Ograniči aktivnost na minimum i poštedeću ti zdravlje. Parole d’honneur. Jesi li razumeo šta sam kazao, dvonogi? Jedino što smeš da pomeriš jesu kapci i očne jabučice. Dozvoljavam ti i oprezne uzdahe i izdahe. — Ali... — Ne dozvoljavam ti da pričaš. Ćuti i ne mrdaj, kao da ti život od toga zavisi. Zato što, uzgred govoreći, zavisi. Shvatio je. Ustao je, znojio se ćutke, posmatrao me i intenzivno razmišljao. Misli su mu bile vrlo zamršene. Nisam očekivao takve od profesora matematike. Za to vreme Venera Vajtblek je radila svoj posao, dok je vazduh čak vibrirao od magije njenog predenja. Alisa se pomakla, jauknula. Mačka ju je smirila blago joj položivši šape na lice. Čarls Latvidž Dodžson — prisetio sam se imena — videvši to, zatrese se. — Polako — rekoh neočekivano pitomo. — Ovde lečimo. Ovo je terapija. Budi strpljiv. Neko vreme me je posmatrao. — TI si mmm... moja fantazija — konačno promumla. — Besmisleno je da s ttt... tobom razgovaram. — Uzeo si mi reč iz usta. — To — laganim pokretom glave pokaza na krevet — to bi trebalo da bude ttt... terapija? Mačja terapija? — Pogodio si. — Though this be madness — izmrmlja, začudo bez zamuckivanja — yet there is method in’t. — I tu si mi reč uzeo iz usta. Čekali smo. Najzad je Venera Vajtblek prestala da prede, legla je postrance, zevnula i nekoliko puta pročešljala krzno ružičastim jezikom. — Valjda je gotovo — saopšti nesigurno. — Izvukla sam sve. Otrov, bolest i temperaturu. Imala je još nešto u koštanoj srži, ne znam šta je

to bilo. Ali sam za svaki slučaj i to izvukla. — Bravo, My Lady. — Your Grace! — Molim? — Ja sam i dalje živa. — Nisi valjda mislila — osmehnuh se s visine — da ću dozvoliti da umreš? Mačka namršti oči u znak neme zahvalnosti. Čarls Latvidž Dodžson, koji je već duže vreme uznemirenim pogledom pratio naše postupke, iznenada se glasno nakašlja. Pogledah u njega. — Govori — širokogrudo mu dozvolih. — Samo nemoj da mucaš, molim te. — Ne znam kakav se ritual ovde vrši — poče tiho. — Ali ima stvari na nebu i na zemlji... — Pređi na te stvari. — Alisa je i dalje bez svesti. Eh. Bio je u pravu. Činilo se da je operacija uspela. Ali samo lekarima. Medice, cura te ipsum, pomislih. Odugovlačio sam sa uzimanjem reći, osetivši na sebi upitan pogled mačke i uznemiren pogled profesora matematike. Razmatrao sam različite mogućnosti. Jedna od njih bila je da slegnem ramenima i tornjam se. Ali već sam se veoma čvrsto angažovao u ovoj priči, nisam mogao sad da se povučem. Flaša u koju sam se kladio s Kunićem je jedno, ali prestiž... Intenzivno sam razmišljao. Omeli su me u tome. Čarls Latvidž naglo poskoči, a Venera Vajtblek se ispravi i žustro podiže glavu. Na raznoraznim žarama viktorijanskih tapeta zaplesa brza pokretljiva senka. — Haa-haa! — zapišta senka vrteći se kraj lustera. — Da li mačke jedu slepe miševe? Venera spusti uši, zasikta, izvi leda, besno frknu. Radecki se smotreno obesi o abažur. — Čestere! — povika s visine razvivši jedno krilo. — Arči je naredio da ti ponovim da požuriš! Situacija je loša! Le Kari su odveli devojku! Požuri, Čestere! Opsovah veoma rđavo, ali na egipatskom, tako da niko nije razumeo. Pogled sam Alisu. Disala je smirenije, a na njenom licu sam opazio nešto nalik rumenilu. Ali je i dalje, dovraga, bila bez svesti. — Ona još uvek sanja — Čarls Latvidž Dodžson otkri Ameriku. — Što je najgore, plašim se da to nije njen san.

— I ja se toga plašim — pogledah ga u oči. — Ali nije vreme za teoretisanje. Treba je trgnuti iz bunila pre nego što dođe do nepovratnih stvari. Radecki, gde je trenutno devojka? — Na Livadama Zemlje čuda! — zakrešta slepi miš. — Na terenu za kroket! S Mab i Le Karima! — Idemo. — Idite — Venera Vajtblek izbaci kandže. — A ja ću ovde stražariti. — Ček-ček — Čarls Latvidž obrisa čelo. — Ne razumem baš sve... Ne znam kuda i zašto želite da idete, ali... Neće valjda proći bez mene... Ja moram izmisliti kraj ove priče. A da bih to učinio... By Jove! Moram poći s vama. — Verovatno se šališ — frknuh. — Ne znaš šta govoriš. — Znam. Ovo je moja fantazija. — Više nije. U povratku je horror vacui bio još gori. Jer sam zurio. Dešava se da se tokom takvih putovanja žurba pokaže kao pogubna. Mala greška u obračunima i iznenada se dospe u Firencu u 1348. godini, u vreme epidemije crne smrti. Ili u Pariz, u noći između dvadeset trećeg i dvadeset četvrtog avgusta 1572. Ali imao sam sreće. Dospeo sam tamo gde je trebalo. Šeširdžija se nije varao niti je preterivao kad je pozvao tu čitavu odvratnu bandu razmetljivaca. Oni su sve radili sa efektom i za efekat. Uvek. Ovog puta je takođe tako bilo. Travnjak, smešten između bagrema, neuspešno je simulirao teren za kroket, na njega su radi efekta postavljeni čak i gotovi, u kroketskom žargonu nazivani arches. Le Kari — njih desetak — u rukama su držali rekvizite: maljeve, iliti mallets, a po travi se valjalo nešto što je trebalo da imitira kugle, ali je ličilo na sklupčane ježeve. Na čelu bande pak bila je, naravno, plamenokosa Mab, nakićena krmeznim satenom i drečavim nakitom. Povišenim glasom i zapovedničkim pokretima ukazivala je Le Karima na mesta koja treba da zauzmu. Pritom je jednu ruku držala na ramenu Alise Lidel. Devojčica je sa živim interesovanjem i usplamtelim obrazima posmatrala kraljicu i pripreme. Bilo je sasvim očigledno da nije shvatala da se ne priprema zabava, već sadistička i razmetljiva egzekucija. Moja neočekivana pojava izazvala je — kao i obično — blagu

pometnju i žagor među Le Karima, koje je Mab ipak brzo obuzdala. — Žao mi je, Čestere — reče hladno, gužvajući karnerčiće na Alisinoj ruci prstima opremljenim prstenjem. — Veoma mi je žao, ali već imamo kompletan sastav. Zbog toga ti, između ostalog, nismo poslali poziv. — Nema veze — zevnuh demonstrirajući sekutiće, očnjake, drobilice, pretkutnjake i kutnjake, sve zajedno čitavu gomilu zubnih kosti i gleđi. — Nema veze, vaše veličanstvo, ionako bih bio primoran da odbijem. Nisam lud za kroketom, više volim druge igre i zabave. A što se tiče kompletnog sastava, nadam se da imate i rezervne igrače? — A šta tebe — Mab se namršti — briga šta mi imamo a šta nemamo? — Primoran sam da odvedem gđicu Lidel odavde. Nadam se da vam time neću pokvariti zabavu. — Aha — Mab uzvrati demonstracijom zuba koji su slabo imitirali osmeh. — Aha. Shvatam. Objasni mi, ipak, zbog čega naše večite razmirice oko hegemonije moraju da se zasnivaju na uzajamnom otimanju igračaka. Zar moramo da se ponašamo kao deca? Zar ne možemo da odredimo vreme i mesto i rešimo to što imamo? Da li bi mogao to da mi pojasniš, Čestere? — Mab — odgovorih. — Ukoliko želiš da diskutujemo, onda odredi vreme i mesto. Ali me blagovremeno obavesti. Danas nisam raspoložen za raspravljanje. Osim toga, igrači čekaju. Vodim, dakle, mis Lidel i nestajem, prestajem da se namećem. — Koji će ti đavo — kad god se nervirala, Mab je padala u nekakav jeziv argot — i koji će ti moj to derle, vražja mačko? Zašto ti je toliko stalo do njega? A možda se uopšte ne radi o detetu? A? Odgovori mi! — Rekao sam, nemam volju za diskusijom. To takođe uključuje odgovore na pitanja. Hodi ovamo, Alisa. — Da se nisi usudila da se makneš, balavice — Mab stisnu prste na Alisinom ramenu, a devojčicino lice se zgrči i poblede od bola. Po izrazu njenih crnih očiju zaključio sam da je verovatno počela da shvata kakva se igra tu igra. — Vaše veličanstvo — pogledah oko sebe i utvrdih da me Le Kari polako opkoljavaju — budite ljubazni da skinete prekrasnu ručicu s ramena tog deteta. Bez odlaganja. Vaše veličanstvo, budite ljubazni i da naredite svojim slugeranjama da se povuku na razdaljinu predviđenu protokolom. — Ma nemoj? — Mab demonstrira dalje zube. — A ako ne budem

ljubazna, šta onda, ako mogu da znam? — Možete da znate. Tada ću se, rida gaduro, i ja ponašati neprotokolarno. Prosuću iznutrice svima iz vaše usrane bande. I na tome se završila priča. Le Kari se prosto baciše na mene, ne sačekavši da prođe odzvanjanje Mabinog uzvika i da njena ruka prepuna prstenja dovrši zapovednički gest. Na mene su se bacili svi, koliko god ih je bilo. Gomila. Ali ja sam bio spreman na to. Poleteše čuperci s njihovih kaputa ukrašenih kartaškim simbolima. Poleteše čuperci s njih. I s mene isto, ali znatno manje. Prevalih se na leda. To mi je malo umanjilo pokretljivost, ali mogao sam da ih plevim i pomoću zadnjih šapa. Trud je polako počeo da se isplaćuje — nekoliko Le Kara, dobrano obeleženih mojim kandžama i očnjacima, baciše se u sramotnu bežaniju, zanemarivši povike Mab, koja im je prostim rečima naređivala šta i iz čega treba da mi iščupaju. — Ma, ko vas uopšte uzima zaozbiljno? — naglo se prodra Alisa unevši u gungulu potpuno nove note. — Vi ste špil karata! Samo špil karata! — Ma je li? — zaurla Mab žustro je cimajući. — Šta to govoriš? Jedan od Le Kara, kovrdžavi mladić sa znakom tref na grudima, oberučke me uhvati za rep. Ne podnosim takvu prisnost, te sam mu otkinuo glavu. Ali ostali su već sedeli na meni i služili se pesnicama, potpeticama i maljevima za kroket, pritom snažno dahćući. Bili su besni kao risovi. Ali i ja sam bio besan. Uskoro je bilo malo više prostora oko mene. Mogao sam da pređem s pozicionog rata na manevarski. Trava je već bila đavolski crvena i đavolski klizava. Alisa svom snagom šutnu Mab u kolenicu. Njeno kraljevsko veličanstvo rđavo opsova i iz zamaha je opali po licu. Devojčica pade pravo na jednog Le Kara koji se upravo trudio da ustane. Pre nego što je zbacio Alisu sa sebe, iskopah mu jedno oko. Ovom koji se trudio da me omete iskopao sam oba. Ostala dvojica uhvatiše šturu, te sam mogao ustati. — Pa, voljena Queen of Hearts! Možda je dovoljno za danas? — brektao sam oblizujući krv s nosa i brkova. — Da završimo drugi put kad prethodno utvrdimo vreme i mesto? Mab me je počastvovala grdnjom u kojoj je termin „prugasti kurvin sin” bio najblaži, iako se najčešće ponavljao. Očigledno nije imala nameru da odloži sukob za drugi put. Nekoliko Le Kara već su došli sebi nakon prvog šoka i spremali su se za ponovni napad. A ja sam bio

pomalo umoran i van svake sumnje sam imao polomljeno rebro. Zaklonio sam Alisu svojim telom. Mab pobednički vrisnu. Bagremovo drveće iznenada se razmače poput Crvenog mora. A odande, podstaknut za borbu bojnim pokličima Le Kara, kasom istrča Karazub. Tačnije, lepo izrastao primerak Karazuba. Strahotnog Karazuba. — Narediću da mi naprave kapu od tebe, Čestere! — dreknu Mab pokazavši Karazubu na koga treba da se baci. — Ako od tebe ostane dovoljno krzna za kapu! Ja sam mačka. Imam devet života. Mada ne znam jesam li vam već kazao da sam već iskoristio osam. — Beži, Alisa! — siknuh. — Beži! Ali Alisa Lidel se nije pomakla, paralizovana od straha. Nisam joj se previše čudio. Karazub kandžama zagreba travu, kao da je nameravao da iskopa stanicu metroa ili tunel ispod Monblana. Nakostreši crno-riđe krzno, zbog čega je postao skoro duplo veći, mada je ionako bio dovoljno velik. Mišići pod njegovom kožom zasviraše Devetu simfoniju, oči zasijaše u paklenoj vatri. Razjapi čeljusti na način koji mi je vrlo laskao. I baci se na mene. Žestoko sam se branio. Dao sam sve od sebe. Ali on je bio veći i demonski snažniji. Pre no što sam konačno uspeo da ga zbacim sa sebe i odgurnem, solidno me je isprašio. Jedva sam se držao na nogama. Krv mi je oblivala oči i ledila se sa strane, a oštar kraj jednog od polomljenih rebara uporno je pokušavao da pronađe nešto u mom desnom plućnom krilu. Alisa se toliko drala da je paralo uši. A Karazub energično obrisa jaja o travu, pomače ostatke ušiju i pogleda u mene ispod iskomadanih kapaka i iznad krvavog nosa. Ponovo razjapi čeljusti. I potpuno neočekivano ih zatvori. Umesto da ponovo skoči i dotuče me, stajao je ćutke kao začaran. Kao neki mamlaz. Mahinalno sam se osvrnuo i, kažem vam, poslednji put sam nešto slično video u Grifitovom Rođenju jedne nacije. Zato što je među drvećem upravo jurišala pomoć. Ali nije to bila američka konjica niti Kju-kluks-klan. Bio je to moj poznanik, neki Čarls Latvidž Dodžson. Kažem vam, izgledao je poput Svetog Đorđa na Karpačovoj slici, a bio je naoružan vajtolnim mačem koji zrači zaslepljujućim zvornim refleksima. Nećete verovati, ali Karazub je prvi pobegao. Za njegovim

povijenim repom spašavali su se begom oni Le Kari koji su još imali vlast nad nogama. A Mab je poslednja otišla s bojnog polja, lijući suze u satensku haljinu. Ja sam to pak video kao akvarijum napunjen borščom od cvekle. A trenutak kasnije... Zakunite se da se nećete smejati. Trenutak kasnije video sam kunića ružičastih očiju kako gleda u brojčanik na satu izvučenom iz džepa na prsluku. A potom sam upao u crnu bezdanu rupu. Padanje je dugo trajalo. Ja sam mačka. Uvek se dočekam na četiri šape. Čak iako se toga ne sećam. — Ah — naglo reče Čarls Latvidž Dodžson oslonivši se laktom o vrbovu korpu sa sendvičima. — Znaš li, Češirski Mačoru, onaj blaženi osećaj sanjivosti posle buđenja u letnjim jutrima kad vazduh odzvanja od cvrkuta ptica, osvežavajući povetarac pirka kroz otvoren prozor, a ti, lenjivo ležeći poluotvorenih očiju, vidiš, kao da još uvek sanjaš, lenjo njihanje zelenih grana, površinu vode naboranu zlatnim talasima? Ah, veruj mi, Mačoru, to je blaženstvo koje se graniči s dubokom tugom, blaženstvo koje ispunjava oči suzama poput divne slike ili stiha... Nećete verovati. Nijednom nije zamucao. Piknik je uveliko trajao. Alisa Lidel i njene sestre bučno su se igrale na obali Temze, naizmenično ulazeći na privezan čamac i naizmenično skačući s njega. Ukoliko bi se pri tome nekoj od njih desilo da pljusne u plitku vodu kraj obale, užasno bi pištala i visoko podizala haljinicu. Čarls Latvidž Dodžson, koji je tada sedeo pored mene, polako se vraćao u život i počinjao da se rumeni. — And I have loved you so long... — zapevuših sebi u brk, došavši do zaključka da je bilo mnogo istine u onome što je govorio Martovski Kunić. — Šta? — Greensleeves. Nećemo o tome. Znaš šta, dragi Čarlse? Opiši sve ovo. Kao što se može videti iz priložene ilustracije, bajka je postepeno porasla kao zgrada i puna je osobitih likova. Vreme je da se to opiše. Tim pre što je početak već odrađen. Ćutao je. I nije skidao pogled s radosne i cikave Alise Lidel, koja je podizala haljinicu tako da su joj se potpuno videle gaćice. — Deli nas pola života — iznenada tiho reče. — I vreme što okrutno brzo prolazi. Nikad više neće pomisliti na me u mladosti što dolazi...

— Pre bih ti predložio prozu — nisam izdržao. — Poezija se ne isplati. Pogleda me i blago se iskrivi. — Da li bi mogao da se... hmmm... malo više materijalizuješ? — upita. — Nervira me kad gledam tvoj osmeh dok lebdi u ništavilu. — Danas, dragi Čarlse, ne mogu ništa da ti odbijem. Previše ti dugujem. — Nećemo o tome — reče zbunjeno, okrenuvši pogled na drugu stranu. — Na mom mestu bi svako... Pa nisam mogao da dozvolim da nju... i tebe... ubije moja vlastita fantazija. — Hvala ti što nisi dozvolio. A ovako, među nama: otkud ti, diko konjice i pešadije, vajtolni zvorni mač? — Otkud mi šta? — Forget it. Čarlse, udaljavamo se od teme. — Knjiga koja bi opisala sve ovo? — ponovo se zamisli. — Otkud znam? Zaista, ne znam da li bih umeo... — Umeo bi. Tvoja mašta ima snagu da polomi rebra. — Hmmm — napravi pokret kao da je želeo da me pogladi, ali se na vreme predomisli. — Hmmm, ko zna? Možda bi joj se... dopala takva knjiga? Osim toga, plate su bedne, dobro bi mi došlo nekoliko funti sa strane... Razume se, morao bih da je izdam pod pseudonimom. Moj profesorski položaj... — Neophodan ti je dobar nom deplume, Čarlse — zevnuh. — Ne samo zbog uprave škole. Tvoje porodično prezime nije prikladno za korice. Zvuči kao da neko ko umire od pneumotoraksa diktira testament. — Nečuveno — odglumio je negodovanje. — Imaš li možda neki predlog? Nešto što bolje zvuči? — Imam. Vilijam Blejk. — Sprdaš se. — Emili Bronte. Ovog puta je ućutao i više nije progovarao. Gospođice Lidel pronašle su na obali ljušturu školjke bezupke. Nije bilo kraja radosnim povicima. — Spavaš li, Češirski Mačoru? — Trudim se. — Spavaj onda, tigre što sevaš kroz šumski mrak. Neću ti smetati. — Ležim na rukavu tvog redengota. Šta će biti kad budeš hteo da ustaneš?

Osmehnu se. — Odseći ću rukav. Dugo smo ćutali posmatrajući Temzu po kojoj su plivale patke i gnjurci. — Spisateljstvo... — iznenada reče Čarls Latvidž ostavljajući utisak kao da su ga naglo probudili u letnje jutro. — Spisateljstvo je mrtva umetnost. Dolazi dvadeseti vek, a to će biti vek slike. — Misliš na zabavu koju je izmislio Luj Žak Mande Dager? — Da — potvrdi. — Baš sam imao fotografiku na umu. Književnost je fantazija, dakle — laž. Pisac obmanjuje čitaoca vodeći ga stranputicom sopstvene imaginacije. Dovodi ga u zabludu dvosmislenošću ili višesmislenošću. Fotografija nikad ne laže... — Ma nemoj? — pomakoh vrh repa, što kod nas mačaka ponekad označava ismevanje. — Fotografija nije dvosmislena? Čak ni ona koja predstavlja devojčicu od dvanaest godina u prilično dvosmislenom, visoko povučenom negližeu? Dok leži na šezlongu u prilično dvosmislenoj pozi? Pocrvene. — Nemaš zbog čega da se stidiš — ponovo pomakoh rep. — Svi volimo lepo. I mene, dragi Čarlse, fasciniraju mlade mačke. Kad bih se petljao oko fotografike kao ti, ni ja ne bih tražio druge modele. A bonton okači mački o rep. — Nikada nikome nisam ppp... pokazivao te fotografije — opet iznenada poče da muca. — I nikada neću ppp... pokazati. Ali trebalo bi da znaš da je postojao ttt... trenutak kad sam fotografiku dovodio u vezu sa određenom nadom... Finansijske prirode. Osmehnuh se. Kladim se da nije shvatio taj osmeh. Nije znao na šta mislim. Nije znao šta sam video kad sam se skotrljao niz crni potkop kunićeve jame. A video sam i znao sam, između ostalog, i to da će za sto trideset četiri godine, u julu 1996, četiri njegove fotografije devojčica od jedanaest do trinaest godina, sve u romantičnom i privlačnom viktorijanskom donjem vešu, sve u dvosmislenim, ali erotski sugestivnim pozama, otići na licitaciju u Sotbiju i biti prodate za sumu od četrdeset osam hiljada petsto funti sterlinga. Lepa suma za četiri parčeta papira obrađena kolotipskom tehnikom. Ali nije imalo smisla da mu to kažem. Čuo sam šum krila. Edgar je seo na obližnju vrbu. I dozivajući zagraktao. Bez potrebe. I sam sam znao da je već vreme. — Vreme je da okončamo piknik — ustadoh. — Zbogom, Čarlse.

Nije izrazio čuđenje. — Jesi li u stanju da hodaš? Tvoje rane... — Ja sam mačka. — Zamalo da zaboravim. Ti si Češirski Mačor. Hoćemo li se opet nekada sresti? Šta misliš? Nisam odgovorio. — Hoćemo li se opet nekada sresti? — ponovi. — Nevermore — reče Edgar. I to bi, dragi moji, u suštini bio kraj. Stoga ću biti kratak. Kad sam se vratio u Zemlju, popodne je uveliko bilo u toku, jer kod nas vreme teče malo drugačije nego kod vas. Nisam, ipak, otišao kod Kunića i Šeširdžije da zajedno s njima popijem flašu dobijenu u opkladi i da se pohvalim još jednim — posle tvrdoglavog Šekspira — uspehom u popravljanju sudbine svetske književnosti. Nisam otišao kod Mab da pokušam da stišam sukob pomoću banalnog, čak komplimentima nafilovanog, razgovora. Pošao sam u šumu da malo zalegnem na granu, poližem rane i izgrickam krzno na suncu. Neko je polomio i bacio u grmlje tablu s natpisom: BEWARE THE JABBERWOCK. Verovatno je to učinio sam Džabervok, lično, pošto je često imao običaj da to radi. Voli da prepada, a tabla sa upozorenjem mu kvari čitav efekat prepada. Moja grana je bila tamo gde sam je ostavio. Popeh se na nju. Živopisno spustih rep. Legoh, proverivši da se Radecki ne vrzma negde u blizini. Sunce je palilo. U gustišu golčin-stabala i mrozne šume veselo su ćurlikale šaradajke. Hrikali su damuzi jenjavi. Otke tajke su radile nešto na obližnjoj sjenjavi, ali nisam video šta. Prevelika je bila razdaljina. Bilo je zlatno popodne. Bilo je pržisatno. I kukušno. Kako obično biva kod nas. Uostalom, pročitajte to sami. U originalu. Ili u bilo kojem prevodu. Na kraju krajeva, ima ih mnogo.

„Događaj u Misčif Kriku” priča za koju sam imao ideju bezmalo šest godina, nastala je gotovo na prelomu vekova — započeta u zimu 1999, završena ubrzo nakon proslave Nove godine, i to Y2K, odnosno 2000. Naslov je izraz poštovanja Bretu Hartu, koji je na sličan način naslovio svoje priče. „Događaj...”sam napisao nakon vrlo duge pauze u pisanju kratkih formi — podsećanja radi: prethodnu priču, „Zlatno popodne”, završio sam 1997. godine. Nema tu šta mnogo da se priča, veščevo petoknjižje me je malko apsorbovalo. Naročito u završnim krugovima, pri poslednja dva toma. Priča je imala bezbroj inspiracija — Dženet Kejv i Mardžeri A. di Mond, „Witches and Witchcraft”, Filip V. Sardžent, „Witches & Warlocks”, Brojan P. Levak, „The Witch-Hunt in Early Modern Europe”, a ne treba zaboraviti ni na „La Sorciere” Žila Mišlea. Retko koje delo je pak izostavljalo slavnu aferu sa Salemom. Slučaj Salema, čiji tok i detalje, uključujući i upotrebljena imena, dajem u novelis velikom i menisvojstvenom brigom za istorijsku istinu, bio je veoma netipičan. Odigrao se u februaru 1692. godine, dakle veoma kasno. Zločinačko ludilo prešlo je Atlantik dugo nakon što je prestalo da ludi i skoro iščezlo u Evropi. Razdoblje vrhunca evropskog lova na veštice bilo je, naime, od 1600. do 1620. U Salemu su, povrh toga, ubijene samo dvadeset dve osobe. Možda to i nije malo za toliki Salem, ali daleko su islednici isudije iz Salema od jednog Filipa Adolfa fan Erenberga, biskupa u Vircburgu, koji je u samo jednoj godinispalio devetsto „veštica”. Njegov pajtaš, biskup Fuhs fon Domhajm iz Bamberga, spalio je šeststo. U Frankoniji, u Fuldi, spaljeno je trista žena za tri godine. Međutim, rekord je oboren u

saksonskom Kvedlinburgu — tamo su spaljene sto trideset tri žene... u jednom danu. A u šleskom gradu Nisi — uistinu renesansno, u skladu s duhom epohe, s duhom napretka, kako je i priličilo dobu iznedrene industrijske revolucije — pećarski esnaf je po narudžbi braće dominikanaca konstruisao specijalnu peć za spaljivanje veštica. Napredak! U zaborav odlaze ralo, čekrk, žrvanj i nemarno nabacana gomila suvaraka nasred trga — sada već imamo plug, krosnu, vodenicu i peć za veštice. Doduše, u prototipu iz Niše spaljeno je jedva nešto oko stotinu žena, ali je dat zaista novatorski primer koji nije otišao u vetar, već se rascvetao u milione samo tri veka kasnije. U tom istom regionu. U Aušvic-Birkenauu. Vratimo se ipak na Salem. Istražujući aferu, stekao sam nepobitan utisak da ovde u korenu nikako nisu, kao u većini evropskih slućajeva, psihoza, fanatizam i besomućna mizoginija klera, pri čemu su — treba to jasno reći — reformisane crkve hrabro išle u korak s katoličkim klerom i inkvizicijom, koja je bila optuživana za sve živo; luteranci i anglikancisu s podjednakim žarom slali žene na torturu i lomaču. Stekao sam utisak da u Salemu niko od potkazivača isudija nije stvarno verovao u magiju, već se zapravo radilo o novcu ili ličnim razmiricama, na šta, uostalom, ukazuje Artur Miler u svom poznatom delu. Otuda zamisao i lajtmotiv priče, blizak, na kraju krajeva, „Muzikantima” — mučimo životinje jer su nemoćne u odnosu na nas, mučimo „veštice" jer sta nam mogu učiniti nemoćne žene? Kad odjednom — iznenađenje... Priča se pojavila 2000. godine u avgustovskom broju časopisa „Nova fantastika”.

Događaj u Misčif Kriku Na leš su naleteli iznenada, neočekivano, naglo je pogledao u njih crnim očnim dupljama iznad grma kleke. Iz usahlog drveta s kojim, činilo se, čini celinu. Na prvi pogled to je upravo tako izgledalo — kao da su čovek i drvo zajedno srasli. Istovremeno. Kao da su srasli u trenutku smrti. Džejson Rivet se snažno stresao. To očigledno, ispravi sam sebe u mislima, nije mogla biti istina, to zajedničko umiranje. Drvo je bilo belo, skoro sasvim lišeno grana, nakaradno, sasušeno, osakaćeno, rascepano velikom pukotinom — bilo je jasno da je umrlo veoma, veoma davno. Čovek, čiji su ostaci bili pribijeni uz drvo, sasvim sigurno je umro kasnije. Takođe davno, ali kasnije. — Sto mu gromova... — poče Adam Stouton, ali ućuta. Stric Vilijam pljunu, nagnuvši se u sedlu. Velečasni Medoks se nije ni pomakao ni odazvao. Abiram Torp sjaha s konja i obazrivo se približi, razgrnuvši kleku pomoću cevi muskete. Priđe i stade pored Izmaela Sasamona. Upita nešto, a Indijanac odgovori kratko i promuklo. Lobanja leša, odvojena od ostatka skeleta, bila je nataknuta na granu na visini od neka dva metra iznad zemlje. Ispod lobanje, nekoliko desetina centimetara niže, bio je pribijen grudni koš, a natruli drveni klinovi štrčali su između rebara obraslih mahovinom. Jedna ruka, jezivo raširena, visila je kraj ključne kosti. Druga — zajedno s karlicom, cevanicama i čitavom gomilom sitnijih kostiju — ležala je u podnožju usahlog drveta. — Crvenokošci — sa uverenjem reče konstabler Henri Korvin. — Ovo je delo urođenika. — Izmael kaže da nije — opovrgnu Abiram Torp. — Zar ne, Izmaele? — Nisu Mohavci — promuklo progovori Indijanac. — Nisu Seneke. Nisu Mohikanci. Nisu Leni-Lenapi. — On je sam Crvenokožac — frknu konstabler — zato tako priča.

Hrišćanin ne bi ovako postupio prema posmrtnim ostacima. A dao bih glavu da su ovog nesrećnika živog zakucali za stablo. Šta mislite, gos’n Torpe? Pa vi čitate tragove skoro kao urođenik, oprostite na upoređivanju... — Kakve, bre, tragove? — brecnu se lovac. — Ta ovo je starudija. Sigurno je tu godinama... — U vreme rata kralja Filipa — progovori Adam Stouton — po šumama nije manjkalo lešina, uopšte nije bilo neobično da u grmlju zapneš za skelet. Misliš li, Abirame, da možda i ovaj visi tu od sedamdeset pete? — Možda. Čini mi se... — Trebalo bi sahraniti ove ostatke — prekinu ga velečasni Medoks, kojeg očito nije zanimalo šta se čini traperu. — Hajde, gospodo, sjašite. — Zašto da gubimo vreme? — iskrivi se stric Vilijam. — Pa to je samo nekoliko kostiju, urođenika su verovatno ubili drugi urođenici. Ma, nek se... — Mi smo hrišćani — prekinu ga Džon Medoks sebi svojstvenim glasom, to jest promuklim, neprijatnim i netrpeljivim prema otporu. Mršav, s visokim šeširom, ogrnut plaštom, pastor je izgledao kao velika crna ptica. Velika crna vrana, po ko zna koji put pomisli Džejson Rivet, mršava crna vrana koja sedi na sivcu. Velečasni se okrenu na sedlu i prostreli momka pogledom, doslovno kao da je uspeo da mu pročita misli. — Uzmi konje, momče. Odvedi ih do potoka i napoj ih. Življe! Mrdaj se! Sjašite, gospodo. Napravićemo sahranu za pokojnika. — Nećemo se namučiti — promumla tesar Stouton. — Nema toga mnogo. Dovoljno je da potpeticom iskopam zemlju... Henri Korvin besno odgovori nešto. Džejson Rivet nije sasvim dobro čuo, vodio je konje u kotlinu. Potok je odisao hladnoćom, žalfijom i trulom korom. Voda je bila smeđa od treseta, a na dubljim mestima, na zavijucima, gde je struja ispirala jame, izgledalo je kao da je crna pod senkom drveća nadvijenog nad kotlinom. Iznad same vode rasle su bukve koje su gore uplitale grane u obliku krova. Ispod bukvi, iza zbijenog gustiša trnjine, smestili su se sasafrasi, tise i borovi. Na zavoju, u dubokoj vodi pod podlokanom obalom, praćakala se pastrmka s pljuskanjem dostojnim dabra. Džejson Rivet se strese, a konji podigoše glave. — Ako su se konji napili — odozgo dopre oštar glas velečasnog

Medoksa — onda ih dovedi ovamo, momče. Življe! Mrdaj! Nekon prestane meni da komanduje, pomisli Džejson. Nek prestane da se ophodi prema meni kao prema slugi, kao prema crncu, nek on prestane da mi izdaje naredbe, još uz to ovim glasom, kao da me odmah kažnjava za sporo i pogrešno izvršavanje tih naredbi. Dosta mi je toga. Dosta mi je i toga što stric Vilijam to dozvoljava, što nehajno posmatra ili se čak pravi da ne vidi i ne čuje. Ne bi ovako bilo da je otac živ. Otac ovo ne bi dozvolio, ne bi nešto slično dozvolio čak ni samom velečasnom Džonu Medoksu. Dosta mi je toga, ponovi u sebi Džejson Rivet sakupivši u ruku uzde svih šest konja. Poslušno su krenuli, klizajući se, topoćući i zvoneći potkovicama po kamenju, sivi kastrat velečasnog, alat tesara Stoutona, doratasta kobila gospodina Abirama Torpa, žeravasta kobila konstablera Korvina, sivosmeđi stričev pastuv i njegov sopstveni kulaš. — Hajde, momče — požuri ga pastor. — Ne dangubi! Dosta mi ga je, pomisli Džejson. Dosta mi je njega i ovog čitavog pohoda. Na sreću, kako mi se čini, nisam jedini kome je svega dosta. — Treba pogledati istini u oči — potmulo reče Adam Stouton. — Nalazimo se više od šezdeset milja od kuće. Obrok za konje je pri kraju, a nećemo imati gde da ga nabavimo, jer ako u šumama i postoje neka naselja ili farme, sigurno su siromašna i bedna, tu nećemo ništa dobiti. Dođavola, gospodo, koliko dugo nameravate da nastavljate ovaj poduhvat? Do zime? Dokle nameravate da stignete, do reke Konektikat? Do Apalača? Abirame Torpe, dođavola, odazovi se, ponovi ono što si mi nedavno kazao. Dođavola, neko to konačno mora reći! Poduprt na musketi, Abiram Torp se premesti s noge na nogu gužvajući u ruci kapu ukrašenu rakunovim repom. Nije bila tajna da ne voli da priča. Kad bi ga nešto pitali, odgovarao je kratko, nabusito i ne uvek. Ako ga ne bi pitali, progovarao je vrlo retko. — Čini mi se da — konačno progunđa lovac kašljucnuvši u šaku — treba da se vratimo. Otišli smo malo daleko. — Malo daleko! — frknu Adam Stouton. — Čuj njega! Nalazimo se više od šezdeset milja zapadno od Votertauna! Otišli smo bezmalo dalje nego kapetan Elizar Holiok hiljadu šeststo trideset treće! — Obojica ste se... — velečasni Medoks upilji u tesara i lovca svoje pronicljive oči, sjajne poput crnih jezera između oboda šešira i malo zaprljane beline posuvraćenog okovratnika. — Obojica ste se javili kao

dobrovoljci za poteru, niko vas nije primorao. Stoga se čudim vašim rečima, gos’n Stoutone, i vašoj neočekivanoj malodušnosti. Izgleda da zaboravljate na cilj koji nam služi kao ideja vodilja. Zakon i pravda... — Zakon! — prekinu ga, frkćući, tesar Stouton. U čitavoj družini, Džejson Rivet je to još odavno zaključio, on je bio jedini koji je imao običaj da bez ustručavanja prekida velečasnog. — Zakonom nećemo nahraniti konje, dođavola! — Pripazi — zareza Henri Korvin. — Pripazi kad prizivaš đavola, Adame Stoutone. Spreman je da se pojavi na poziv. Tesar se plašljivo osvrnu oko sebe, pogleda u gomilu sveže zemlje koja je pokrivala kostur skinutog s drveta. Ali začas ponosno podiže glavu. — Što se tiče vaše pravde — nastavi posmatrajući pastora — uveren sam, a i vas uveravam, da će ona uskoro biti zadovoljena čak i bez nas. Devojčin konj je pao odmah iza Penakuka, izmorila ga je, videli ste, na kraju krajeva, strvinu. A pošto je devojka obogaljena dok je peške išla preko ove pustoši, ona nema nikakve šanse. Hladnoća i glad će joj presuditi, kao dželat će poslužiti medved, vuk ili crvenokožac. Od nje će ostati isto koliko od ovog ovde. Nekoliko belih potpuno oglodanih koščica. Možemo se, dakle, vratiti kući i čiste savesti kazati čitavoj grofoviji... — Ne! — upade mu u reč konstabler Korvin, odmah i energično. — Neću da se vratim pre nego što je uhvatim. Ili vidim njen leš. Uostalom, sumnjam da bi nam ovo drugo bilo suđeno. Nemojte zaboraviti s kim imamo posla. Da je to normalna devojčura, već bismo je uhvatili. Ali ona nije obična. Takvoj kao što je ona glad ili divlja zver ne mogu ništa. Ne vredi nam toliki trud kad je u njoj đavolska snaga! Zaboravili ste za šta je bio sposoban Džordž Barouz, onaj iz Salema? Iako je imao prezrivo držanje, u raširenim rukama držao je tešku musketu i burence melase, i mogao je to tako držati tokom tri izgovorena Očenaša, budući da... — Kakve to ima veze? — oštro ga prekinu tesar. — A? — Pa to — frknu Henri Korvin — što, za razliku od nekih, ja nisam kukavica. Kad vidim nekog mrtvaca, ja ne podvijam rep i ne cvilim da hoću kući. — Sam si se maločas uplašio đavola, Korvine. — Ja se ničega ne bojim! — Ni ja! — Mir, gospodo — promukli glas Džona Medoksa zagladi sukob. —

Budite složni. Samo se Boga treba plašiti. Koliko sam shvatio, konstableru Korvine, vi ste za nastavak potere? — Jesam, dakako. Želim da vidim devojku na vešalima, nemam nameru da kaznu prepustim vukovima ili crvenokošcima. A ja nisam tesar, kostura se ne bojim. — Gospodine Hopvude? Stric Vilijam jezikom prebaci duvan za žvakanje pod drugi obraz i štrcnu smeđu pljuvačku na paprat. Ćutao je nekoliko trenutaka. Ali Džejson Rivet nije sumnjao u to šta će odgovoriti. I nije pogrešio. — Meni je svejedno. Kako god vi naredite, velečasni. Ako naredite da idemo dalje, poći ću. Ako naredite da se vratimo, i to je u redu. Ja ću onako kako i vi. — A ja sam — pastor prostreli tesara pogledom — za to da nastavimo poteru. Tako, naime, zakon nalaže i tako nalaže Pismo. I to bi bilo dovoljno čak i da sam u manjini. Ali vi ste u manjini, gos’n Stoutone. — Zanimljivo je to vaše računanje, velečasni. I malo preuranjeno, čini mi se. — Ispravno računam — hladno odgovori pastor. — Gospoda Korvin i Hopvud dele moje mišljenje. Stoga, imamo tri glasa protiv dva i tu je kraj glasanja. Nećemo sigurno pitati maloletnika za mišljenje. A pogotovo ne Indijanca. Prema tome, nastavljamo da pratimo trag. — Nema tragova — reče Izmael Sasamon grlenim glasom promolivši se kao duh iz gustiša. — Kako nema? — namrgodi se Abiram Torp. — A kud su se, tobož, denuli? Jesi li dobro gledao, Izmaele? — Nema tragova. — Nema tragova — ponovi Adam Stouton posle dugog ćutanja. — Sta ćemo onda pratiti? Koja je naredba, velečasni? Konstableru? A ti, Izmaele? Ovde ne slušaju i ne uvažavaju tvoje indijansko mišljenje. Ali ja bih ga, dođavola, rado saslušao. Indijanac ga je posmatrao, lica nalik liku drvene lutke. — Kuda nam — ponovi tesar, ne pokušavajući da maskira podsmeh — naređuješ da idemo? — Tamo gde su sekire — lice Izmaela Sasamona i dalje ništa nije izražavalo. — Čuju se sekire. U blizini je seča. Odred se bez komentara, čak bez komandi, našao u sedlima. Izmael je zajahao napred, a ostali su požurili za njim brzo koliko im je šuma dozvoljavala. Predvodili su ih Abiram Torp, koji je već pripremao

musketu, i konstabler Korvin. Džejson Rivet je jahao poslednji. Već su ga naučili gde mu je mesto. — Baš me zanima — mumlao je ispred njega Adam Stouton — ko ovde živi, usred prašume. Malo šta sam čuo o naseljima zapadno od Vustera i plantaže Penakuk. Vilijam Hopvud nije odgovorio, bio je zauzet proveravanjem stanja čanka na pištolju i tromblona. Džejson Rivet je znao da stric ume da se služi pištoljem i tromblonom. Svi su to znali. Bio je to, uostalom, jedini razlog zbog kojeg su ga poveli u poteru. Vilijam Hopvud je uživao, ako se to može smatrati pravim terminom, slavu ubice. Svi su znali da je u mladosti po šumama lovio Penopskote, Pekote i Našue, da je išao u pohode na Seneke i Mohavke, da je imao kolekciju skalpova. Kako su tvrdili zluradnici, većinom su bili ženski. Velečasni Medoks, uzbunjen škripom okretnog zatvarača, osvrnu se na sedlu. On je takođe znao uobičajeno mišljenje o stricu. I on je primetio kako se iz pospanog, apatičnog i prema svemu ravnodušnog mrzovoljca Vilijam Hopvud naglo promenio u predatora užarenog pogleda. — Pucajte — upozori siktavim glasom — tek na komandu, gos’n Hopvude. Na komandu. Ne pre toga. Jeste li razumeli? Jahali su uzvodno, provlačeći se kroz gomilu sasafrasa i rujeva. Uskoro je i do Džejsonovih nepouzdanih ušiju doprla lupa sekira propraćena ehom. Nakon kraćeg vremena prodoran tresak, šum i pucketanje lomljenih grana, sasvim blizu njih, oglasili su napor drvoseča. A odred iz Votertauna uskoro je izašao na proplanak. Zabelelo se od posečenog drveća i iverja. Zamirisalo je na smolu. Bilo je šest drvoseča. Trojica su tesali grane sa obaljenog bora. Dvojica su odvlačila velike panjeve ka rubu poljane, vešto upravljajući dvoprežnom zapregom dežmekastih i kosmatih konja. Treći, najbliži, skupljao je grane i slagao ih na gomilu. Videvši odred, drvoseče su se ukipile, zamrzle. Kako je Džejson primetio, svi do jednog bili su svetlokosi. Lica su im bila nekako čudna. — Ne plašite se, ljudi — objavi Medoks smaknuvši plašt tako da bi drvoseče mogle da vide srebrne kićanke na posuvraćenom okovratniku duhovnika. — Mi smo dobri hrišćani, pristalice kralja, reda i zakona. Drvoseče nisu izgledale kao da su uplašene. Iznenađeno da, ali ne i uplašeno. Premda nisu mogli da ne vide musketu, tromblon i pištolje, na njihovim širokim licima, koja su podsećala na pun mesec, nije se

nazirala ni senka straha. Ta široka lica — Džejson Rivet je već znao da je njihov čudan izgled proizlazio iz potpunog nedostatka brade i brkova i prosto neobično svetlih obrva i trepavica — izražavala su apsolutnu i tupu ravnodušnost. — Mi smo hrišćani i čuvari zakona — ponovi velečasni, ispravivši se u sedlu i pogledavši unaokolo po proplanku. — Dolazimo iz Votertauna, iz grofovije Midlseks. Gonimo odbeglog prestupnika kog je osudio legalni sud Kolonije Masačusetskog zaliva. — Taj prestupnik je žena — dodade konstabler Korvin. — Mlada devojka plave kose. Da li ste je videli? Drvoseče su ga posmatrale kao da je proziran. Kao da uopšte nisu razumeli reči. Kao da ih uopšte nisu čuli. Onaj najbliži se osvrnu i mirno, kao da se ništa nije desilo, nastavi da skuplja grane. — Ne razumete? — prodra se Korvin. — Pravite li se da ne razumete? Jedan drvoseča, najviši, prebaci sekiru iz ruke u ruku i nekoliko puta pomače usne, kao riba. Potom izgovori nešto nerazgovetno. I potpuno nerazumljivo. — Holanđani — uvereno zaključi stric Vilijam. — To su Holanđani. Ili Nemci. — Holanđani — reče Medoks — obično znaju francuski. Vi svakako govorite francuski, gos’n Stoutone. — Ma, baš govorim — promumla tesar. — Tek-tek. Ali neka bude, pokušaću... Mesje! Bonžur! Nu som... Nu šerše un... Jedna devojka... Fam, hoću reći... Un fam, što je pobegla iz prizon... — Pitajte ih — dobaci pastor — iz koje su varoši. — Vule vu? Kompri? Parle, kel varoš? Kel... Dođavola! Ne znam kako se kaže... — Ne bi pomoglo — prekinu ga konstabler Korvin — ni kada bi znao, Stoutone. Oni baš ništa ne razumeju. I nije stvar u francuskom. Oni su jednostavno glupi. Glupi su i tačka! Svetla lica drvoseča, Džejson bi se zakleo, posvetleše još više, vodenaste plave oči na trenutak oživeše. Onaj najviši ponovo pomače usta, kao da za konstablerom ponavlja poznatu mu reč. Zatim se široko osmehnu pokazujući lepe bele zube. Nanovo ispusti iz sebe seriju nerazgovetnih i nerazumljivih zvukova. A potom se okrenu, zamahnu i udari sekirom odsekavši sledeću granu sa obaljenog stabla. Ostali su se takođe vratili svojim poslovima, u potpunosti zanemarivši dobre hrišćane i čuvare zakona pristigle iz Votertauna.

— Ne mogu — kiselo reče Medoks — a da se ne složim s vama, konstableru. Ovi ljudi su začelo maloumni. Blagosloveni su nišči duhom, jer je njihovo carstvo nebesko. — Prvi na koje smo naleteli za dva dana — Stouton odmahnu glavom. — Kad eto ti ga, vraže: gluperde. Njihovo je carstvo nebesko. Njihova sreća, a naša nevolja. I šta sada da radimo? Koga da pitamo? Tesar je gledao u Izmaela, a Indijanac bez reci, lica gotovo jednako ravnodušnog kao u drvoseča, pokaza na put utrven kolima i utaban kopitima koji vodi s proplanka. Abiram Torp coknu na svoju doratastu kobilu. Konstabler Korvin i Medoks krenuše za njim. Stric otpusti oroz tromblona kako ne bi oštetio oprugu. — Varoš je sigurno negde u blizini — nasluti Džejson dojahavši bliže tesarovom konju. — Šta vi mislite, gos’n Stoutone? — A šta ti misliš, momče? Da su ove drvoseče došle iz Bostona? — Ne podsmevajte se. Ja samo pitam. Kazali su da nema varoši zapadno od Penakuka. — Kazali su. — I? — Nisu bili u pravu. Džejson Rivet se nagnu do samog konjskog vrata kako bi mogao da prođe ispod niskih borovih grana. — Gos’n Stoutone? — Šta je sad? — Onaj kostur zakucan za drvo... A sada ove čudne drvoseče... Ne bojite li se da... — Šta? — Da je to magija? Nečista sila? — Ne budi glup, momče. Potok im je pregradio put, ali je staza vodila pravo ka gazu; bez napora, čak bez kvašenja stremena, pređoše reku po peskovitom dnu. Šuma se odmah iza gaza proređivala, utrven put skretao je duž ruba na koji su ubrzo dospeli. Izašli su na zelenu livadu oblivenu suncem koja je odisala senom pograbljenim u petnaestak stogova. Izmael Sasamon se zaustavi, nakašlja se i pokaza rukom. Bez potrebe, svi su već videli. Pokraj jednog stoga, traljavo raščeprkanog, stajao je šareni pastuv upregnut u zelenu dvokolicu s koje se ljuštila farba. Pre nego što je bilo ko iz odreda stigao da progovori, načini pokret ili barem izrazom lica pokaže čuđenje, iz stoga sena, kao uplašen svetlodlaki jelen, iskoči muškarac go do pojasa. Ne gubeći ni sekund na zagledanje, muškarac

se baci u beg, okretno preskačući preko čičaka i stogića, pri čemu mu nisu smetale čak ni čakšire koje je oberučke držao. Uprkos pridržavanju, ćakšire su spadale; pre no što se muškarac jelenskim skokovima domogao crnog zida šume, nekoliko puta sevnu belom zadnjicom, koja je mnogo odudarala od preplanulih leđa. — Nek me đavo... — poče Adam Stouton i zastade videvši kako se iz stoga sena podiže još jedna figura. Bila je to žena. Džejson Rivet proguta pljuvačku i otvori usta. Abiram Torp frknu, tesar učini isto, a stric se zakikota. Velečasni Medoks se okrenu na sedlu i prekori ih pogledom. — Kao životinje — procedi. — Kao marva se trpaju u požudi i valjaju u grehu. Ovde nema mesta smejanju, gosn Hopvude, i nema razloga za kikotanje, gos’n Stoutone. Ovo nije samo bestiđe i razvrat, već i kršenje zakona. Gos’n konstableru Korvine... — Bolje bi bilo — naglašeno reče Abiram Torp uozbiljivši se — da je prvo ispitamo. Da saznamo put od ove ženetine. — Pravo zboriš — dodade tesar. — Konačno moramo doći do informacija. Tako da nemojte plašiti ženu zakonom i kaznom, inače će i ona uteći. Ništa, međutim, nije ukazivalo na to da žena namerava da pobegne. Ustala je iz sena, navukla unihopke, nazula cipele. Zakopčala je haljinu, prekrivši razne okrugle stvari koje su doskora bile sasvim vidljive i izazivale drhtavicu i ubrzano disanje kod Džejsona Riveta. Momak je primetio da i stric, i tesar Stouton, i konstabler dišu nekako brže. Brže. Što je žena bliže prilazila, to je disanje bilo brže. Zato što je, prilazeći, prstima iščešljavala vlati iz divne kestenjaste kose koja joj je sezala do polovine leda. — Ne plaši se — Adam Stouton obliza usne. — Mi smo hrišćani, služimo kralju i zakonu. — Uopšte se ne plašim — žena se osmehnu, očito bez trunke straha, podigavši ka jahačima velike zelene oči. Tanka lanena haljina bila joj je jako stegnuta na grudima. Džejson Rivet proguta pljuvačku i zaključi da je sedlo naglo postalo neudobno, a pantalone tesne. — Ne plašim vas se, hrišćani, sluge kralja i zakona. Ukoliko ste zaista to što kažete. — Stvarno jesmo! — potvrdi Henri Korvin ponosno se ispravivši. — A u ove krajeve nas dovodi... — Stvar koja nas ovamo dovodi — promuklo ga prekinu velečasni Medoks — namenjena je dostojanstvenim ušima. I umu koji je

sposoban da je razume. Pokrij bestidnu golotinju, ženo. Malo je potrajalo dok je smeđokosa shvatila da velečasni misli na podlaktice koje su otkrili rukavi haljine zavrnuti poviše lakata. Pokrila ih je maramom očišćenom od sena, ne skidajući pogled s pastora, što je, kako se moglo odmeriti, veoma ljutilo Medoksa. — U Koloniji Masačusetskog zaliva — zagrme pastor zagledajući u ženu kao s vrha planine Sinaj, a ne sa sedla sivog kastrata — zakonski se goni neskromno obnaživanje. Isto kao i razvrat. Ovo ti govorim da bi zapamtila, a ja ću se, uzgred, postarati da ti šibanjem pomognem u tome čim porazgovaram s nekim iz ovdašnje vlasti. A sada nam pokaži put do varoši, koja je, nadam se, negde u blizini. Pokaži mi put do nekoga s kim bih mogao da se sporazumem. Nekog ko ima prikladan položaj, funkciju, razum i pol! Razumeš li moje reči, ženo? — Svaku. — A ko je bio — oštro upita konstabler Korvin — onaj što je pobegao? — Moj suprug — spokojno objasni smeđokosa. — Radi ovde na seči drva. Pobegao je jer se plaši stranaca. Osim toga, on je... stranac. Šveđanin. — Kao i oni drugi na poljani, a? Isto su Šveđani? — Pojedini — žena se lepo osmehnu. — Ima tamo i Holanđana i jedan Norvežanin. Pretpostavljam da ste ih sreli. I da niste mnogo saznali. Šta ćete, to se ne može poreći, oni slabo vladaju našim jezikom. Sem toga, nema tu šta da se priča, oni su prosti ljudi... — Primetili smo. A gde je ta varoš? — Nedaleko, kod Misčif Krika. Zovemo je isto Misčif Krik. A ja sam Franses Flauers. — Ne zanima nas tvoje ime — prekinu je Medoks. — Vodi nas u varoš, ženo. Rekao sam da moram hitno da porazgovaram s nekim ozbiljnijim. S nekim ko poseduje razum. — Naravno, naravno... — ženina usta nije iskrivio osmeh, ali u zelenim očima, Džejson Rivet bi glavu dao, zaplesaše iskrice vedrine. — Kako god vi naredite, sluge kralja i zakona. Ako dozvolite, krenuću prva kako bih izvestila prave i kompetentne osobe o vašoj poseti. Medoks nije hteo da odgovori. Petom udari konja po boku i usmeri ga ka vidljivom putu što je skretao iza šume. Indijanac je išao kraj njega. Žena — Franses Flauers — uskoči u dvokolicu, prodorno zazvižda i opali remenjem. Šarac cimnu rudu i pođe u oštri kas, tako da je oljuštena dvokolica skakala iza njega poput žabe.

— Kako energično — progunđa Abiram Torp — jaše cura... — Sigurno je — Adam Stouton iskezi zube — i u senu prilično dobra. Stric Vilijam se zacereka. Nastavili su da jašu duž potoka koji je usporavao odmah iza šume i širio se u poveliku močvaru. Odmah iza močvare, iza njivica kukuruza i raži, među javorima, brestovima i brezama, zabelele su se šindre kuća. Koliko se moglo proceniti, bilo ih je desetak. — Kako je ono rekla? — progovori konstabler Korvin. — Misčif Krik? Nikad nisam čuo. Ovaj potok je nesumnjivo pritoka Svifta, ali ja nikad nisam čuo za naselja zapadno od Penakuka i Elves Marša. Nekada su postojala, svakako, ali su sva do jednog izgorela sedamdeset pete, za vreme rata kralja Filipa. — Prošlo je već osamnaest godina — primeti Abiram Torp. — Ljudi grade kuće. Traže novu zemlju. Ponekad daleko... — Daleko — jetko potvrdi pastor. — Ponekad vrlo daleko. Pogotovo ako imaju razloga. — Sta imate na umu, velečasni? Medoks nije odgovorio. Videli su da je dvokolica, koja se dotad kretala na konjički način, usporila, a zatim se i zaustavila. Franses Flauers se nagnula i razmenila nekoliko reči s nekim koga nisu mogli videti iza kukuruza. Potom je zazviždala i pokasala ka varoši. Brzo su sustigli sagovornika, za kojeg se ispostavilo da je devojčica od možda desetak godina s košarom punom klipova. Videvši ih, zaustavila se i zabacila glavu. Oči su joj bile jednako zelene kao i u Franses Flauers, a i kosa joj je bila istovetne boje, duga, uvijena u lokne koje su padale ispod slamenog šešira. — Sta ona Franses lupeta? — reče smelo, prelazeći pogledom od jednog do drugog jahača. — Kakav magarac? Pa ovo su sve konji. Ne vidim nikakvog magarca. A ti, ti si Indijanac? Izmael Sasamon potvrdi blagim klimanjem glave. Medoks potera konja. Ali Adam Stouton svog zaustavi, ostade pozadi, jašući nogu pred nogu kraj devojčice. Henri Korvin učini isto. Kao i Džejson Rivet. — Da li bi htela — predloži tesar — da te stavim u sedlo, gospođice? Devojčica podiže glavu i pomače nozdrve. — Ne, hvala lepo. I ja nisam nikakva gospođica, već Veriti Klark. — Eh, a ja sam mislio da ti je Franses Flauers majka. Ličiš na nju...

— Franses mi je rođaka, nije mi majka. Ona nema decu. Ali trudi se koliko god može. Kad god ima vremena i prilike. Čak i kad Arn Lenart, njen muž, ide u seču, Franses ide kod njega dvokolicom. I prave dete. Tesar se nakašlja, zaćuta i zagleda se u konjsku grivu. Konstabler je pažljivo zagledao devojčicu. — Dakle, onaj Šveđanin — namršti se — preziva se Lenart. A tvoja rođaka Flauers. Pa kakav je taj njihov brak? — Aaa? — Tvoja rođaka ne nosi muževljevo prezime. — A zašto bi nosila? Korvin ućuta. Ali samo na časak. — A tvoj otac? Koje je njegovo prezime? — Tata je umro. Kod potoka, na livadi posutoj perjem, hranile su se guske. Iza livade, u senci javora, ugledali su groblje opkoljeno niskim kamenim zidićem. Bilo je mnogo mogila. To je odmah upadalo u oči. Na samom kraju varoši, tik iza zelenih bašta, podizali su veliku zgradu na kojoj se već nazirala šupljikava jarkobela mreža greda i rožnika. Na izgradnji je bilo uposleno nekoliko muškaraca, do ušiju je dopirao zveket čekića. Gotovo ispod samih kopita sivca pastora Medoksa klisnu riđa mačka i polete ka tarabi. — Da li je istina — naglo progovori Veriti Klark — da u gradovima postoje mašine? — Kakve mašine? — One koje same rade različite stvari. I imaju točkove. — Kao dolapi? Vršalice? Vodeni čekići? — Baš tako. I razna vozila koja idu po putevima. Postoje? — Postoje. — Oh. To je lepo. — A kako je — velečasni Medoks se naglo okrenu u sedlu i prostreli devojčicu pravim jastrebovim pogledom — Dženet Hargrejvs? -Ko? — Dženet Hargrejvs. Ona strankinja što je došla kod vas... nedavno. Ona s bolesnom nogom. Zdrava li je? Da li je noga i dalje boli? Devojčica ga je posmatrala široko razjapivši oči i još šire usta. Ili je vrlo pronicljiva, pomisli Džejson Rivet, ili doista ne zna ništa, ništa nije videla. Prepredeni trik velečasnog bio je čist promašaj. Medoks je sigurno došao do sličnog zaključka, pošto je poterao konja i prestao da posvećuje pažnju devojčici. Veriti Klark glasno

uzdahnu. Išla je tik pored Džejsonovog konja, poskakujući i pevušeći. Već su bili toliko blizu kuće da se zveketu čekića priključila simfonijska tandrkava pesma testera, a vetrić je nanosio oštar terpentinski miris sveže odsečene borovine. Već su videli tesare, njih šestoricu. Adam Stouton stručnim okom prekontrolisa posao. — Dobar posao — kratko oceni. — Odlično im ide. — Vidi se. Videvši odred, tesari prekinuše posao, a Džejson Rivet čak uzdahnu od čuđenja. Da njegov razum nije negirao, mogao bi se zakleti da su to drvoseče što su nedavno sreli, a koje su se, nekim čudom, stvorile ovde. Ovi tesari su, naime, bili isto svetlokosi, imali su podjednako čudna lica lišena obrva i trepavica. I podjednako ravnodušne, prazne oči, u kojima bi uzalud tražio bilo kakvu reakciju. — Pozdrav. Dolazimo iz Votertauna. Mi smo pristalice kralja i zakona... Medoks zastade. Shvatio je, kao i ostali, da priča nema nikakvog smisla. — S njima — Veriti Klark zvučnim glasićem potvrdi ono što je bilo očigledno — s njima nema razgovora. Ne boj ih se, Adrijane van Rijsele. Neće ti nauditi. Vrati se poslu. — Tot Uw dienst, juffrouw. Zašli su među zgrade. I odmah ugledali one koji su ih čekali na verandi jedne kuće. Jedna od žena bila im je već poznata Franses Flauers. Sličnost druge, starije, s malom Veriti nije mogla ostati nezapažena, to je, dakle, sigurno bila njena majka. Treća žena bila je visoka i mršava, kosti su joj se jasno ocrtavale pod voštanom kožom lica, a ispod kape su joj ispadali sedi pramenovi. Četvrta žena, neobično lepa, imala je crnu kosu sjajnu poput gavranovog perja, a usta crvena kao krv. Skroman žaket, prosta vunena haljina i bela kecelja stajali su na njoj bolje i privlačnije nego svila i saten na ženi guvernera Kolonije. Ali najčudnija je bila peta žena. Peta žena, koja je sedela u stolici za ljuljanje, bila je već u poodmaklim godinama i dobrano uhranjena. Nosila je crni šešir s kopčom i kratku pelerinu. Oči su joj bile zelene, toliko svetle da su izgledale kao da su lišene dužice i imaju samo tamnu mrlju ženice. U tim očima bilo je nečega, zaključi Džejson Rivet, nečega što te je odmah primoravalo da skloniš, spustiš pogled i priznaš da si pojeo marmeladu. Iz punačke žene zračio je autoritet. Ali Džejson Rivet nije

znao za tu reč. — Srela sam ih u polju, staramajko — u tišini zazvuča piskav glas Veriti Klark. — Ovo su pristalice kralja i još nečega. — Znamo već — kaza Florens Flauers vrlo zločesto nasmejana. — Gospodo, izrazili ste želju da porazgovarate s nekim prikladnog položaja, funkcije, razuma i pola. Pa, eto nas. — Dobro došli, gospodo — reče punačka svetlooka. Kad bi čuo njen glas iza leđa, Džejson bi bio uveren da je to glas mlade devojke. — Dobro došli u Misčif Krik. Ja sam Doroti Saton. — Kakva je ovo detinjarija? — gromko zareža pastor Medoks. — Kakva je ovo sprdnja? Gde ti je muž, ženo? — Niste mogli da ne zapazite groblje izvan varoši. Onamo leži, Bog da mu dušu prosti. — Želim da razgovaram s muškarcem! — Pričali ste — zločest i drzak osmeh nije ni pomišljao da nestane sa usana Franses Flauers — s drvosečama. I s tesarima što grade žitnicu. Nije vam bilo dovoljno? — Ovde nema drugih? — Ma, ima, ima — progovori ona lepa crnokosa. — Evo, recimo on. Između kuća se pomoli muškarac u zadignutim pantalonama gurajući kolica puna đubriva. Prolazeći pored njih, uputi im glup izraz lica i pomalo uplašen pogled, a zatim ubrza korak. Konstabler Korvin tiho opsova, tesar Stouton frknu, stric Vilijam pljunu. Velečasni Medoks čujno zaškripa zubima. — Znači, ovde nema... — zahropa, nakašlja se. — Ovde nema... drugih muškaraca? Vaših očeva? Braće? Nijedna od vas nema muža? — Nema — potvrdi Doroti Saton. — Tako je sudbina htela, nije nam baš naklonjena u poslednje vreme. Zbog toga ja, a ne neko drugi, mogu u Misčif Kriku dočekati vas, pridošlice iz dalekih krajeva. Ja, a zajedno sa mnom gospođe Fejt Klark, Anabel Prentis i Džemajma Tindal. Njen svetao pogled evidentno je delovao i na pastora, pošto je iz njegovog glasa, kad je progovorio, nestao dotad suzdržavan bes. Naizgled. — Šta ćete — slegnu ramenima — zaključujem da vas je Bog stavio na teška iskušenja. Sigurno vam nije lako bez muškaraca. — Ima takvih trenutaka. — Onda slušajte. Ja sam Džon Medoks, pastor iz Votertauna, u grofoviji Midlseks. A ovo je gospodin Henri Korvin, konstabler te grofovije. I ostala gospoda koja su u službi zakona. Gonimo zločinku

odbeglu iz zatvora koja se zove Dženet Hargrejvs. Šta mi možete kazati u vezi s tim? — Ništa. — Podsećam vas da je svaki kraljev podanik dužan da se pokorava i pomaže zakonu. A ko zločinca skriva ili mu pomaže, kažnjava se jednako kao i on. — Znam. Šta je, ako smem da pitam, skrivila inkriminisana Dženet Hargrejvs? — Upražnjavanje magije. — Molim? — Dženet Hargrejvs je — u glasu velečasnog ponovo zazvučaše bes i nestrpljenje — veštica. Bavila se crnom magijom i bila je osuđena pravosnažnom sudskom presudom. — I gonite tu Dženet Hargrejvs čak od Votertauna? Od samog Bostona? Zbog bavljenja magijom? — Kako drugačije? Odgovori na moje pitanje, ženo. Doroti Saton ga je dugo posmatrala. — Nije mi ništa poznato ni o kakvoj Dženet Hargrejvs — najzad progovori. — Niti o drugim osobama koje se gone zbog crne magije. Ne mogu vam pomoći. Odnosno, ne mogu vam pomoći nikako osim gostoprimstvom. Posluženjem, ako vam nije odbojan skroman obrok. Prenoćištem, ukoliko niste navikli na veliki luksuz, koji vam ne mogu ponuditi. Adam Stouton, konstabler i Abiram Torp poprilično orno sjahaše s konja, a stric Vilijam pođe za njihovim primerom. Velečasni Medoks ostade u sedlu piljeći i dalje u ženu. — Mi smo dobri puritanci — progovori najzad, pokazujući pogledom i prstom ka Franses Flauers. — Pridržavamo se zakona Kolonije. A ovu ovde smo uhvatili u razvratu, u bestidnom bludničenju. Usred bela dana. Nema veze što je bila s mužem. Kaže, naime, apostol Pavle Solunjanima: „Jer je ovo volja Božija svetost vaša, da se čuvate od kurvarstva.” — Piše, ipak — lice Doroti Saton nije ni zadrhtalo — taj isti Pavle Korinćanima: „Ne zabranjujte se jedno od drugoga.” A Priče Solomunove kažu: „Neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka, dojke njezine neka te opijaju u svako doba, u ljubavi njezinoj posrći jednako...” — Ćuti, ženo — zareža Medoks, a lice mu postade vučje. — Stvarno nema ničeg goreg nego kad nerazumna stvorenja izvrću božje reći. To

mi doista zaudara na jeres, na bezbožničke ideje antinomijanista. Osobito Ane Hačinson. Da ti nije kojim slučajem poznato to ime, Ana Hačinson? A? Jer mi pomalo ličiš na tako neku koja bi radije bila muškarac, a ne žena; propovednik, a ne neko ko mora da sluša; vlast, a ne neko ko je vlasti potčinjen. Svako treba da zna gde mu je mesto! — Apsolutno se slažem s vama, velečasni. Medoks počeka malo kako ne bi izgledalo da se lako predaje, a zatim sjaha sa sivca. — Prihvatamo tvoje gostoprimstvo, ženo. — Odvešćemo vaše konje u staju. Pobrinućemo se za njih. — Time će se pozabaviti Indijanac. Uzmi konje, Izmaele. — Izmael — ozbiljno ponovi Doroti Saton. — Kako zgodno! Ismailo, Agarin sin. Zapisano je: „A biće čovjek ubojica, ruka će se njegova dizati na svakoga a svačija na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj.” — Izmael Sasamon je — oporo reče Medoks — pokršten urođenik. I pripitomljen. Iako je istina da je iz paganina, kao iz divlje životinje, nemoguće potpuno iskoreniti divljaštvo, Izmael od detinjstva, svakog jutra i svake večeri u mojoj kući sluša molitve, reći Svetog pisma i psalama, kao što je slušala i njegova roditeljka. Ne morate ga se plašiti. — Uopšte se ne plašimo. Izvolite unutra, po hrišćanskom običaju. U dnevni boravak. Gost u kući — Bog u kući. — Neka je blagosloveno ime njegovo. Sad ćemo ući. Samo da se očistimo i pripremimo bisage. Čim su se žene povukle u zgradu, pastor se okrenu ka ostatku odreda. Lice mu je, primeti Džejson, i dalje bilo iskrivljeno, ljuto, ali sada je više podsećalo na lisicu nego na vuka. Konstabler Korvin je to takođe zapazio. — Sumnjate... — Sumnjam — Medoks ga prekinu poluglasom. — Oni inostrani primitivci mi liče na špijune, u povratku ćemo morati da obavestimo Hartford i Providens, poslaćemo vest čak i u Olbani. Što se tiče žena, smrde mi na sektaštvo ili apostaziju. Na bezbožne antinomijske ideje bostonskih sekti, raznih onih Hačinsona i Dajera. Ili su, što je verovatnije, otpadnički kvekeri, pošto oni imaju običaj da se naseljavaju u pustošima. I o tome ćemo morati da obavestimo guvernera u povratku. Nešto drugo je, ipak, važnije od pomenutog: veštica Hargrejvsova. Ne isključujem da lažu, da je skrivaju ovde. Stoga moramo biti mudri. Promišljeni. Slušajte: ući ćemo kao da tobože hoćemo da se pogostimo, ali neka neko svaki čas izlazi i dobro

posmatra, zagleda u kuće i ambare, pazi na prozore da iz nekog ne izviri veštica. A ti, Izmaele, ostavi konje u staji, pa napravi krug oko čitave varoši, traži tragove koji vode od naselja do šume, do stogova ili do nekog drugog skrovišta. Kada neko vidi poteru i hoće da se sakrije, obično bezi iz varoši u šumu. — Vi — reče Henri Korvin sa iskrenim divljenjem — treba da budete konstabler, a ne pastor. — A ako bi — nastavi Medoks ne komentarišući — dok smo tamo, neka od ovih žena izašla iz boravka, nek neko odmah izađe za njom i drži je na oku... — Ali odmah će shvatiti — promumla Abiram Torp. — U tome i jeste stvar, da shvate i da se uplaše. Na lopovu kapa gori. Tada će se možda i veštica uplašiti, a kad pokuša da pobegne, Izmael će je uloviti. — Zaista — ponovi Korvin — traćite život kao duhovnik. — Izmaele, u staju. A gosn Stouton i momak neka se najpre provrzmaju po varoši, neka malo osmotre. Ali ne predugo, kako ne biste skrenuli pažnju na sebe. Odmah se vraćajte. — Brže nego odmah — tesar promrmlja sebi u bradu. — Iz boravka miriše jelo, čak mi creva krče. A ovi nas sad šalju u izviđanje. Hajde, momče. Nasred utrvenog puta igralo se troje dece, tri devojčice. Dve su pokušavale da psu navuku kapu koja se vezuje uskim trakama. Treća, inače Veriti Klark, kotrljala je pomoću štapa neku čudnu igračku koja se sastojala od brojnih točkića. Videla ih je i mahnula rukom. Adam Stouton je takođe mahnuo, osmehnuvši se krivo i usiljeno. — Crko dabogda onaj Džon Medoks — progunđa. — Kako je on to zamislio ovo špijuniranje? Treba onim ženama da zavirujemo u alkove, u komode? A možda i ispod kreveta i nokšira? — Velečasni je kazao — Džejson proguta pljuvačku — da obratimo pažnju na prozore. A tamo gde su zeleni kapci pomerila se zavesa... Video sam... — Posmatraju nas. Istina, bili su posmatrani, i to ne samo krišom, iza zavesa, već i na toliko javan način da je bilo očigledno. Dve devojke, od kojih nijedna nije mogla biti starija od Džejsona, pažljivo su ih posmatrale iza plota, uopšte se ne trudeći da se sakriju iza tamo izraslog sleza. Jedna devojka je bila vrlo crna, druga vrlo svetla. Obe su bile veoma lepe. Džejson je osetio da se crveni. Okrenuo je glavu. S druge strane puta, na

verandi ukrašenoj kitama bilja, na klupi je sedela mlada ali prilično korpulentna žena i pušila lulu. I ona im je s veselim osmehom mahnula rukom. Ali ovog puta tesar nije odgovorio mahanjem. — Čudne ženetine — progunđa sebi u bradu — možeš sresti u ovim šumskim naseljima. — Gospodine Stoutone? — Molim? — Pastor je kazao da su to anto... mijanisti... — Antinomijanisti. Kao Ana Hačinson. I Meri Dajer, koju su obesili u Bostonu šezdesete godine. Obe su propovedale da se ljudi uopšte ne moraju pridržavati božjih zapovesti i zakona. Imale su mnogo pristalica, jer ima mnogo onih, kao što i sam sigurno zaključuješ, kojima je vrlo draga takva sloboda, kad je tobože svima dozvoljeno da rade šta i kako hoće. — Velečasni je kazao i — Džejson se osvrnu preko ramena ka veseloj ženi s lulom — da to mogu biti kvekeri. Otpadnici. A ukoliko... Gos’n Stoutone, ukoliko... — Ukoliko šta? — Šta ukoliko su to veštice? Sve same veštice? Cela varoš veštica? — Ne budi glup, momče. — Oni muškarci kao da su omađijani... Onaj skelet u šumi... Gos’n Stoutone? Pa u Salemu... — Ne budi glup, rekao sam ti. Hajde, vraćamo se. Ne mogu da izdržim, to jelo toliko ukusno miriše. Dve mlade devojke iza plota sa slezom, ona crna i ona svetla, otpratiše ih pogledom. A oči su im bile bleštave, vatrene, napadne. Drske. Opasne. Džejson Rivet okrenu glavu. Ali je osetio kako mu se od njihovog pogleda diže kosa na vratu. Ispostavilo se da je jelo što ukusno miriše kukuruz s pasuljem serviran u velikim zdelama zajedno sa ogromnim hlebovima tamnosmeđe i ispucale kore i vrčevima javorovog sirupa. Džejson i tesar su jeli brzo i halapljivo. Konstabler Korvin i Abiram Torp su iskoristili situaciju i sipali drugu porciju kako bi im pravili društvo. Stric Vilijam je odgurnuo tanjir i strpao u usta duvan. Velečasni Medoks je naklapao. Mlade žene koje su poslužile hranu nestale su iz boravka. Zajedno s njima nestala je i Fejt Klark, majka male Veriti. I Franses Flauers. Džejson je oterao misao — koja je izazivala rumenilo i drhtanje u preponama — da se Franses vratila na livadu, u stog sena. Oterao je

nasrtljivu a nadasve detaljnu viziju onoga što radi tamo sa svojim Šveđaninom. U boravku je ostala samo svetlooka Doroti Saton, a s njom i dve druge: ona mršavog lica, koja se zvala Džemajma Tindal, i ona prelepa, po imenu Anabel Prentis. Upravo kad su Džejson i tesar ušli, velečasni Medoks je korio ovu prelepu. Džejson je nepažljivo slušao. Bio je zauzet jelom, a osim toga, već je ranije slušao pastora. Jer je još ranije, u Penakuku i u Elves Maršu, Medoks sličnim govorom reagovao na čuđenje koje su ljudi iskazivali. — Ne razumem tvoje čuđenje, ženo, zaista ne razumem! Da je reč o ubici, razbojniku, konjokradici ili lopovu, niko se ne bi čudio poteri. Kad bi vas neko ovde, u ovoj varoši, opljačkao, kad bi vas neko zapalio, kad bi neku od vaših devojčura obeščastio, silovao, još biste ubrzali poteru i hteli biste da prestupnika gonimo i jurimo do kraja sveta i da ga kaznimo. A kad jurimo vešticu, zamisli, čude se, odmahuju glavama, krive noseve, misle da ne vidim. Veštičarenje jeste zločin isti, ili još i gori, kao ubistvo, krađa ili silovanje. Očevi hodočasnici su odlučili da će Kolonijom Masačusetskog zaliva biti upravljano po božjim zakonima, a Knjiga izlaska kaže: „Veštici...” — ne dopusti da živi” — ravnodušno dovrši Doroti Saton stavivši na kolena ram za vez. — Znamo, velečasni, čitali smo. A ako nas ponekad nešto čudi, oprostite nam, eto, takva je naša lakomislena i nesavršena ženska narav. Prema tome, nemojte nas više grditi, već nastavite priču. Rado bismo čule šta se to zbilo u Salemu. Glasine su dolazile i do nas, u Misčif Krik, međutim nikad nismo imale priliku da slušamo tako mudre i pobožne ljude. Medoks zabrekta i ispravi se na klupi. Nije bio siguran da li mu se svetlooka podsmeva ili zaista iskazuje poštovanje. Na kraju se odluči za ovo drugo. — U Salemu, u grofoviji Eseks — nastavi priču — zločinci i vračevi skovali su zaveru sa satanom. Da nije bilo budnosti prosvećenih ljudi, ispravnih i pobožnih, to zlo bi, poput gube, razjelo srca i crkve bi propale... Na svet bi se spustila tama. A sve je počelo od tamnopute, iliti crnkinje, pod paganskim imenom Tituba. Uistinu, neko je dobro kazao, ne sećam se ko, ali je bio iz Njujorka, da nam se zbog tih paganskih crnaca samo zle stvari dešavaju i da će se dešavati. Rđavo je to što su oni došli ovamo iz Afrike. — Pravo zborite. — Doroti Saton udenu iglu. — Pravo zborite, nikako ne mogu a da se ne složim s vama u vezi s tim, velečasni. Kao ni

s tim čovekom iz Njujorka. Taj Njujork je pravo leglo mudraca. — Tako je, tako je — klimala je glavom Džemajma Tindal. — I ja sam čula da je neko, ali ne sećam se ni ko ni odakle, kazao da uopšte nije dobro što smo pozvali te Afrikance kod nas i dozvolili im da doplove ovamo. Konstabler Korvin se glasno nakašlja. Stric Vilijam je zaštrickao pljuvačkom ispod obraza, ali nije pljunuo, budući da ga je sputala belina izribanog poda. Medoks je ćutao neko vreme, gledajući strogim pogledom u mršavu ženu. — Nekako mi smrdiš na kvekerstvo, ženo — ubrzo progovori, polako i izrazito izgovarajući reći. — Trgovina robljem, uprkos onome što kvekeri trtljaju, dozvoljena je i ljudskim i božjim zakonima. Pismo kaže: „A rob tvoj i robinja tvoja što ćeš imati neka budu od onijeh naroda koji će biti oko vas, od njih kupujte roba i robinju”. Kvekeri su izmislili da je to jeres, rđavo i grešno delo, i za to će biti osuđeni. Ali ja pričam o crncima i kažem da ovde ne želimo crnce. U Engleskoj ima mnogo ljudi koji su zabludeli, ušli su u sukob sa zakonom i dužni su da za to plate. Njih ne treba ostavljati u tamnicama da trunu niti, kao što sam čuo, odvoditi na pusta ostrva, već ih treba slati ovamo, u Koloniju, kod nas i u Virdžiniju, tu neka rintaju za dobro društva i radi uvećavanja imućstva. — Aaa — klimala je glavom Džemajma Tindal. — U tome je razlika. — Jeste — Medoks je i dalje govorio kao da je držao propoved. — Jeste, ženo. — Za crnce se mora papreno platiti — stric Vilijam je opet zaštrickao pljuvačkom, ali ni ovog puta nije pljunuo. — A ptice iz Njugejta bi džabe bile... — Hrišćanin je hrišćanin — dodade konstabler Korvin. — Đavo uvek ima pristup crncima, zato što su rođeni u afričkom paganstvu. Ko se rodio i odrastao u idolopoklonstvu i među magijom, iz njega nećeš tako lako isterati đavola, čak ni svetom vodicom. Primer je Tituba iz Salema. — Baš tako — priseti se Doroti Saton bockajući iglom po ramu. — Ne držimo se teme. Vratimo se grofoviji Eseks, velečasni. Salemu. — Veštičarenja je bilo i pre Salema — progunđa Abiram Torp, koji je dotad ćutao. — Biće deset godina kako su uhvatili jednu vešticu... U samom Bostonu. — Veštica Gloverova — tesar Stouton proguta kašiku pasulja i klimanjem glave dade znak da je čuo. — Obesili su je. Bavila se crnom

magijom, bacila je čini na jednog bostonskog zidara... — Džona Gudvina — kako se ispostavilo, najviše detalja je znao sam velečasni Medoks. — Veštica Gloverova je činima mučila zidara Džona Gudvina, njegovu ženu i njegovu decu, a to pomoću krpenih lutaka napunjenih magičnom materijom, u najvećoj meri kozjom dlakom. — Ah! — Anabel Prentis stade vrlo preterano kršiti ruke. — Kozjom dlakom! Strašno. — Ta Gloverova — povika konstabler — bila je, kako se pokazalo tokom istrage, Irkinja i papistkinja! Đavo se uvek drži papista, gde je papista, tamo ćeš i đavola naći. To se naročito tiče njihovih korumpiranih prelata. Sto je loše, to je delo papista! — Dabome — ozbiljno reče Doroti Saton. — Treba ih oterati na pusta ostrva — frknu Džemajma Tindal, ali utihnu pod pogledom bačenim iznad rama. Doroti Saton osmotri iglu i uzdahnu. — Pričajte, velečasni, pričajte. Pažljivo vas slušamo. — Satana ne gubi vreme — Medoks ponovo zauze pozu i napravi izraz lica poput propovednika. — Ne prestaje da dovodi u iskušenje. Ko je slab duhom ili verom, tašt i lakomislen, lako se može naći u đavoljim čeljustima. To se, zapamtite to, moje dame, pogotovo odnosi na žensku čeljad. Džemajma Tindal i Anabel Prentis spustiše glave i prekrstiše se kao po komandi. Pastor klimanjem glave i brektanjem iskaza odobravanje. — Đavo — nastavi — koji je sigurno došao s crnkinjom Titubom u grofoviju Eseks, u Salemu je pronašao plodno tlo za svoju sramnu setvu. I odmah je sve izvestio o svom prisustvu. U februaru mesecu prošle godine, to jest hiljadu šeststo devedeset druge, započeo je horor. Nekoliko mladih devojaka, među njima i Elizabet, kćerka velečasnog Parisa, a s njom Ebigejl Vilijams, Ana Patmen, Sara Viber, Suzan Šeldon i Meri Valkot, počele su da otkrivaju znakove volšebnih napada i opsedanja. Govorile su bez smisla i reda, a paroksizmi su jezivo izvrtali njihova tela i lica... — Isuse Bože! — ovog puta Džemajma Tindal skrši ruke podjednako preterano kao maločas Anabel Prentis. Konstabler Korvin nije prestajao obe da odmerava pogledom. — Protiv tih konvulzija nije pomagao ni klistir, ni puštanje krvi — nastavi Medoks, ne primećujući ništa, kako se činilo, već je bio blizu transa. — Ali devojčice su priznale ko na njih baca čini i muči ih.

Uhapsili su i priveli na saslušanje crnu Titubu, a ona je priznala pakt sa đavolom i ukazala na druge učesnike zavere. Najpre na Saru Gud. — Sara Gud! — ovog puta stric Vilijam nije mogao da se obuzda i sočno pljunu na pod. Blago pocrvene i čizmom razmaza pljuvačku. — Sara Gud — opravda se i nakašlja. — Pogano seme. Ona je bila najgora od svih tih veštica. U kući je imala đavolske stvorove. Psa, čudnu žutu pticu, nešto kosmato i mačku koja se zvala Tejlrings. Nije to bila mačka, već istinska beštija velika kao tigar, ljudožder sa čeličnim kandžama. Grozota. — Letela je na metli — potmulo se priseti konstabler. — A druga se zvala Nurs. Rebeka Nurs. — Ne držimo se — blagim glasom progovori Doroti Saton — teme, stalno se gubimo u digresijama. Vratimo se Sari Gud. Šta je, naime, bilo s njom? Šta je skrivila? Osim što je imala kosmatog psa, mačku i kanarinca? — Sara Gud se — suvo reče Medoks — oduprla, uz očiglednu đavolju pomoć, ništa nije htela da prizna niti da izda saučesnike. Na sreću, jedna od maločas navedenih devojaka, čestita Ana Patman, priznala je ko ju je primorao na đavolje postupke i koga je videla da leti u vrzinim kolima tokom kojih su na neopisivo gnusan način ismevali sakramente. Mlađana Ana Patman... — Okrivila je sve redom — Doroti Saton podiže ram i proceni vez. — Pogotovo one koji su joj se nekada zamerili. — Okrivila je krivce — Medoks je ponovo prostreli pogledom. — Krivce, ženo! Sve one iz grofovije Eseks koji su sa đavolom potpisali pakt i u okviru volšebnih postupaka mučili i proganjali ljude, a na umu imali rušenje hrišćanskog poretka i uspostavljanje vladavine satane nad čitavim svetom. Sud je ispitao slučaj i razmotrio dokaze, a dokazi su bili nepobitni. Krivce je snašla surova ali pravedna i zaslužena kazna. Džordž Barouz, Bridžet Bišop, pomenuta Sara Gud, Rebeka Nurs, Džon Proktor i njegova supruga Elizabeta, Džon Vilard, Marta Kerijer i njeno dvoje dece, Džajls Kori i njegova supruga Marta... Završili su na vešalima na Galouz Hilu. Ućutao je. U tišini se čula lupa čekića iz pravca građene žitnice. Zatim se razleglo kukurikanje pevca. Džemajma Tindal se zanimala tračicom koju je obavijala oko prsta. Lepa Anabel Prentis prebacila je nogu preko noge i koketno njihala stopalo u cipelici na šniranje. Kako je primetio Džejson Rivet, tesaru Stoutonu umalo nisu ispale oči koliko je piljio u zgodan članak i otkriveni delić lista.

— Ukupno — Doroti Saton prekinu tišinu — devetnaestom obešenih, dvoje je umrlo u zatvoru. I Džajls Kori, koji uopšte nije bio obešen, već je usmrćen, zgnječen kamenjem. Čak i ovde, u pustoš, stižu vesti. Ali slabo su radili na tome u Salemu, slabo i beskorisno. U Starom svetu je samo jedan bamberški biskup poslao na lomaču šeststo žena. Stvarno, velečasni, zašto ste vešali u Salemu umesto da palite? Biblija ionako propoveda spaljivanje ljudi kad kaže: „Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.” A na drugom mestu: „Kao što se dakle kukolj sabira i ognjem sažiže, tako će biti na pošljetku ovoga vijeka. I baciće ih u peć ognjenu: ondje će biti plač i škrgut zuba...” — Umukni, ženo — zareža pastor. — Zaista, koristimo tvoje gostoprimstvo, ali teško je trpeti kada se neko ko je i sam instrument greha razbacuje rečju božjom. Da li ti znaš šta je to greh? Sumnja je greh, i to smrtan. Blagost takođe. Jer se u Pismu, koje si ovde citirala kao papagaj, i ovako kaže: „A njiva je svijet, a dobro sjeme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla. A neprijatelj koji ga je posijao jest đavo; a žetva je posljedak ovoga vijeka, a žeteoci su anđeli.” Ali ovde, na zemlji, mi, duhovnici i sudije, moramo uzeti taj teret na sopstvena leđa, mi moramo osuđivati zlo i boriti se protiv đavola, jer ako se pokolebamo, propašće poredak i nastupiće haos! Doroti, a za njenim primerom i ostale devojke uhvatiše se za glavu kao da ih je to što pripoveda velečasni veoma užasnulo. Korvin frknu, ali Medoks nije obratio pažnju na to. Nastavio je da propoveda. — Rat je u toku! — vikao je crveneći se. — Večiti rat! Rat sa đavolom, ali i sa ovozemaljskim neprijateljem! Okruženi smo neprijateljima! Na severu Francuzi, na jugu papistički Španci, večiti neprijatelji istinske vere! Kako ćemo uspeti da im se odupremo kad ponestane poretka? Nećemo uspeti! Stoga, onaj ko — kao veštice — širi nered i ruši poredak, taj radi na štetu zemlje, to je izdajnik što ide ruku podruku s neprijateljem! A samo je jedna kazna za izdajnika — smrt! Tako zakon želi, tako Bog želi! A ko popušta izdajniku i veštici, taj je i sam zločinac i sledi mu smrt! Po presudi ljudskoj, ili ako izbegne ljudsku, po božjoj! Bog će pokažnjavati one koji su blagi prema volšebnicima onako kako je kaznio Abava! Ali mi nećemo pokazati milost! Uhvatićemo podlu zločinku! I obistiniće se reći Pisma da će psi izjesti Jezavelju ispod zidova jezraelskih! Iza prozora dramatično zacvile pas. Zatim je opet dugo vladala tišina.

— Oprostite, gospodo — Anabel Prentis ustade i bezmalo lascivnim gestom zategnu odeću na sebi. — Obaveze zovu. Čim je izašla, Medoks je Abiramu Torpu dao vrlo jasan znak. Međutim, pre nego što je lovac uspeo da odloži šolju, ustao je Adam Stouton. Pastor je sa odobravanjem slegao ramenima, Abiram Torp odahnu sa olakšanjem i privuče k sebi zdelu s kukuruzom. — I ja... — izjavi Džejson Rivet, trudeći se da zagluši glasno krčanje u stomaku. — I ja moram... Doroti Saton se materinski osmehnu. — Iza kuće, pa levo, momče. Ne možeš da promašiš. Za nekoliko trenutaka Džejson Rivet je već sedeo na izlizanoj dasci s rupom, muški se borio s reakcijom organizma na prvi obilan obrok u roku od dva dana, branio se od muva i posmatrao svet kroz srculence izrezano u vratima. Ovo je nekakva čudna varoš, pomisli, čak je i zahod nekako čudan. Možda je ovo neko začarano mesto, tesar Stouton nije bio u pravu kad mi se podsmevao. Baš me zanima, pomisli, kuda li je otišao tesar Stouton s lepom crnokosom Anabel Prentis? Baš me zanima i gde je i šta radi Izmael Sasamon. I da li je nešto otkrio. Prvi tragovi na koje je naleteo Izmael Sasamon vodili su od plota ka reci. Indijanac je čuo lupu prakljača koja je dopirala s vode. Nijedna od pralja, ipak, nije mogla biti gonjena Hargrejvsova. Hargrejvsova je hramala na jednu nogu, Izmael se već nagledao tragova njenog stopala, poznao bi ga čak i po noći. Skrenuo je iza drvene šupe, izašao na povrtnjak okružen špalirom suncokreta. Nanjušio je dim i brzo locirao njegov izvor — pčelinjak. Dve žene sa šeširima i mrežama, s tim što je jedna, sudeći po visini, pre bila devojčica, skupljale su med kadeći pčele koje su zujale iznad košnica. Izmael je kratko posmatrao pčelarke, po dužnosti, radi potpune sigurnosti. Viša je bila slične građe kao i gonjena Hargrejvsova. Ali je Indijanac ubrzo utvrdio da to nije ona. Kretala se drugačije. Pošao je dalje. A iza narednog plota, u otvorenoj drvari, naleteo je na Fejt Klark. Majku male Veriti. Poklonio se, nisko je spustio glavu, hteo je da mimoiđe ženu bez podizanja pogleda k njoj. Dok je prolazio, uhvatila ga je za rukav. Hteo je da se otrgne, ali mu nije dozvolila. Indijanac se plašljivo osvrnuo oko

sebe, bez šale — bio je prestrašen. — Ne plaši se — reče ona. Lako je tebi da kažeš, Jengiskinjo 18, pomisli. Pre dve godine su ga za nešto slično, za mnogo neviniji kontakt s belom ženom, nemilosrdno išibali, do krvi. — Niko nas ne vidi i neće nas videti — činilo se da mu žena čita misli. — A ja sam htela da ti postavim nekoliko pitanja, biblijski Izmaele Sasamone. Prvo glasi: da li si uopšte svestan da se ne zoveš Izmael Sasamon? — Nisi — utvrdi sama, pošto nije odgovorio, pošto njegovo tamno, neotesano lice nije ni zadrhtalo. — A znaš li iz kojeg si plemena? Odgovori. — Pasamakvodi. Nasred drvare, usred iverja i opiljaka, stajao je veliki panj za sečenje drva. Fejt Klark se sagnula i stavila na njega nekoliko predmeta. Izmael Sasamon je zadrhtao. U sebi. Spolja nije pokazao ni trunku iznenađenosti. Vampum od belih i grimiznih školjki. Tri svezana orlovska pera. I pokomokon, uglas tu močugu od tvrdog drveta. — Zaista je zanimljiva — nastavi žena ozbiljno ga posmatrajući — i ujedno neugodna igra sudbine da se baš ti kao pas gonič dodvoravaš potomku baptističkog propovednika i prostitutke iz 1st Enda koji su izvučeni iz zatvora u Njugejtu, na silu ukrcani na brod i poslati u Novi svet. Nisi, dakle, Pasamakvodi i ime tvoje nije Izmael. Ni ovog puta Indijanac ništa nije ispoljio. — Nisi Pasamakvodi i ime tvoje nije Izmael — melodično ponovi Fejt Klark. — Ti si iz roda Losova, iz plemena Vampanoaga, a zoveš se Pokumtuk, sin Vahunse, koji je bio sin Ninigreta. Ona koju si smatrao majkom sakrila je tvoje pravo ime i poreklo, zatajila ih je kako se ne bi saznalo da si dete Menomine, sestre Metakometa, velikog poglavice Vampanoaga. Da, da, istog onog kojeg su Jengizi nazivali kralj Filip, vođe velikog ustanka hiljadu šeststo sedamdeset pete godine. Onog čije ime među Jengizima i dalje budi strah. Koje ih asocira na krv i požar. Eia ei ei, eia ei Eia ei, ho oho ei Ate, heie lo Ate heie lo

Nije ni primetio trenutak kad je počeo da se njiše i tiho peva uz nju. — Drhtite, Jengizi! Dolaze Vampanoage, idu Narangaseti, idu Našui, idu ratnici Nipmuka i Pekvota! Osveta! Prolićemo vašu krv, Jengizi, podavićemo vas u moru s kojeg ste došli da nam ukradete zemlju, da nas ubijate i zaražujete bolestima. Osveta! Dobar belac je mrtav belac! Sećaš li se, Pokumtuče, sine Vahunse! Imao si samo šest godina, ali sigurno se sećaš! Kako se krv Jengiza prolivala pod noževima i tomahavcima ratnika, kako su se u strahu davali u beg, kako su gorela njihova naselja! Sigurno se sećaš kako je vatra besnela na krovovima kuća Svonzija, Tontona, Midlfrantika, kako su goreli Brukfild, Hedli, Nortfild, Dirfild, Medfild i Vrentam... Eia ei ei, eia ei akue-de, ate lo aia-ku, eia-ho Ate, eia ho — Nisu — nastavi žena da govori jezikom kojeg je Izmael s poteškoćom počeo da se priseća — samo njihove kuće gorele. Vatra je progutala njihove skaradne engleske nazive. Mesta koja su Jengizi prekrstili čistila su se vatrom, preporađala, ponovo su postajala ono što su bila: Opekankano, Nonantum, Natik, Kiskimin, Pokopopuk, Vapange, Masapekva, Mutamusimsak, Tavakoni, Lapovinsa... Eia ei ei, eia ei Eia ei, ho oho ei Ate, heie lo Ate heie lo — Međutim, ubrzo su se raspršile nade, pobeda se promenila u poraz, a poraz u pokolj. Velikog poglavicu Metakometa, zvanog kralj Filip, izdajnički je ubio otpadnik kojeg su potkupili Jengizi. Tvog ranjenog oca Vahunsu Jengizi su proboli espontonima na Velikim močvarama Okifenoki. Tvojoj pravoj majci, Menomini, Kinikvinoj kćerki, smrskali su glavu kundakom muskete. Uzmi vampum. Uzmi pokomokon. Uzmi i ovo. Izmael Sasamon — Pokumtuk — ugleda tomahavk na panju. I nož, lep, dug, oštar čeličan nož, kao oni kojima su nekad trgovali Holanđani iz Olbanija.

— Dobar Jengiz — kaza žena — jeste mrtav Jengiz. Eia ei, ho oho ei Ate, heie lo Eia ei, ate ho Izmael Sasamon, plešući i dalje, raskopča i baci kaftan. Skenektadi, grozničavo je mislio, a ne nekakav Olbani. Nije Vorčester, već Kvisingamon, nije Belmont, Lin i Arlington, već Pekvoset, Saugus i Menotomi. I Šavmut, a ne Boston. Dođavola s Bostonom. Raširi i pocepa košulju na sebi. Dođavola sa shirt. Dođavola s boots. Dođavola s breeches i stockings. Ate, heie lo Eia ei, ho oho ei Izmael Sasamon se ponovo rađao i čistio, otarasivši se imena i naziva. Adam Stouton zakloni oči dlanom, na trenutak ga je sunce zaslepilo. I taj trenutak je bio dovoljan. Anabel Prentis, crnokosa lepotica koju je pratio, nestade. Jednostavno nestade. Stajao je kratko, gledao oko sebe. Ćutljivi tesari stranci iščezli su s gradilišta. Sada je kraj podizane žitnice postavljen dugačak sto, kraj kog su se motale tri žene. Već je video njih dve, vrlo mlade, crnu i svetlu. To su bile one dve što su onako piljile u Džejsona Riveta kad je pre toga prolazio tuda s momkom. Na verandi obližnje kuće, među kitama bilja, sedela je treća žena koju je već video — ona korpulentna s lulom. Okrenuo se nazad. Na trenutak je razmatrao mogućnost da se vrati u kuću, ne da bi jeo ili slušao pastora, već da odrema naslonjen leđima na okrečen zid. Ali nije to učinio. Misli mu nije napuštao prizor osiono zaobljenog struka Anabel Prentis. I zgodne zadnjice čije konture nije mogla da maskira haljina. Prebacio se s noge na nogu i popravio čakšire u predelu međunožja. Na vratima ambara zablešta belina. Adam Stouton nije tačno znao šta je to bilo. Ali je sumnjao. Nešto, neka neodoljiva želja, nekakva naredba ili moranje, kazali su mu da uđe. Njegove sumnje su bile tačne. To se smesta pokazalo, čim mu se vid privikao na polumrak. — Znala sam — reče Anabel Prentis. — Znala sam da ćeš poći za mnom.

Tesar proguta pljuvačku osetivši da crveni. Žena se nasmeja, blago, slobodno, perlasto. Stajala je oslonjena o stub ambara, lascivno nagnuta. — Ali — promeni pozu u još lascivniju — nemaš čega da se stidiš, moj gospodine. Pa to je normalno. Obično težimo ka onome za čim žudimo, idemo za nečim za čim osećamo neodoljiv nagon. A ti svakako osećaš neodoljiv nagon za mnom. Priznaj. Tesar nije priznao. Anabel Prentis se ponovo nasmeja. — Osećaš, osećaš — uveri ga. — Videla sam kako si me gledao. Skidao si me pogledom. Kao pred sudom gde sude za magiju. I? Gos’n čuvaru zakona iz Votertauna? Pa to je standardna procedura, tako su postupali u Salemu i Andoveru, u Medfordu i Linu, tako su radili u Čarlstaunu, isto tako se postupa pred sudovima svih drugih gradova i grofovija Kolonije Mesačusetskog zaliva. Ne grešim, zar ne? Sudije dogola skidaju devojke, revnosno tražeći na njima znak, žig, znamenje đavola. Eh, ne sumnjam da kod cenjenih sudija tada nastupaju pravi sveti zanos i ushićenje! Marljivo posmatraju, gledaju, zaviruju svuda, u svaki ugao i kutak, potpomažući se, kad je to potrebno, ovlaženim prstom. A kakva je tek radost kad nešto pronađu, pošto se svakako uvek nešto pronađe! Zar ne, gos’n branioče poretka? Sigurno si i sam video tako nešto, sam si pritom bio prisutan. Pre nego što je tesar stigao da reaguje, Anabel Prentis brzo raskopča i zbaci kaftan. Ispod njega je imala tanku bluzu koja uopšte nije skrivala obline. Vrlo privlačne obline. Stouton s naporom proguta pljuvačku. Izlazi odavde, pomisli. Moram smesta izaći odavde, inače se ovo može rđavo završiti. Ova ženetina je ludača. — Tako je, bio si prisutan — ponovi Anabel Prentis. — Bio si svedok kad su pred sudom grofovije Midlseks skinuli Dženet Hargrejvs. I dobro znam šta si tada zamišljao. Znam i šta si kasnije zamišljao, u noći kad si zatvorenih očiju ispunjavao bračnu dužnost sa svojom venčanom ženom, koja ti za osam godina trajanja veze nije dozvolila da joj podigneš košulju više od onoga što je apsolutno neophodno i nikako drugačije nego samo u potpunom mraku. Zbog toga si pošao s pastorom i konstablerom, zbog toga si uzeo učešće u poteri. Zar ne? Jer ti je od koščate žene u pokajničkoj košulji do peta draži i privlačniji greh Onana, u mraku bivaka, sa stisnutim kapcima ispod kojih neprestano vidiš nagu vešticu. Moram izaći, pomisli tesar, crven kao bulka. Smesta moram izaći! Ali i dalje nije bio u stanju ni korak da načini. Samo je izbečio oči.

Anabel Prentis se osmehnu. I polako poče da otkopčava bluzu. — Misliš — doseti se — da je ovo magija, da ti magijski čitam misli? Ne moram, tvoje misli su banalne, očigledne i prozračne kao izvorska voda. Čitam i vidim svaku od njih, kao i tu da ti ne veruješ ni u magiju ni u veštice. Heh! Toliko si siguran u sebe? Bolje nemoj da rizikuješ, proveri, uveri se svojim očima. I prstima. Hajde, dođi ovamo kod mene. Pogledaj. Dodirni. Ispod već otkopčane bluze bio je grudnjak s bretelama ukrašenim čipkom. Adam Stouton nikad nije video ništa slično. Ali je često zamišljao. — Dobro me pogledaj — Anabel Prentis ispruži ruke, zahvaljujući čemu su već otkrivene polulopte grudi još više ispale iz zagrljaja grudnjaka. — Pogledaj me svuda, centimetar po centimetar. Možda ćeš na meni ugledati znamenje beštije, žig satane. Možda ovde, između dveju običnih, ugledaš treću sisu koju na sabat dajem đavolu da sisa. Hodi. Zaviri. Dodirni. — Plašiš se svog pastora? — Ponovo se doseti kad nije napravio ni korak, ni pokret. — Ne plaši se. Kada upita šta smo ovde radili, kazaćeš mu da smo čitali psalme. I Pesmu nad pesmama. Dođi kod mene, oh, ti, kojega ljubi duša moja, gde paseš, gde planduješ, jer zašto bih lutala među stadima drugova tvojih? Priđe k njemu tako lagano da se činilo da pluta na vetru, ne dodirujući stopalima slamu razbacanu po podu. Tesar je stajao kao stub, kao prava-pravcata Lotova žena. — Metni me kao pečat na srce svoje — ponovo je citirala, obujmivši ga — kao pečat na mišicu svoju, jer je ljubav jaka kao smrt i ljubavna sumnja tvrda kao grob. Nije se odupirao niti protestovao kad ga je povukla na kamaru sena. Mirisala je na sapun. — Mnoga voda — šapnu — ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti. Skidaj pantalone, moj gospodine. Adam Stouton zagnjuri lice u njenu crnu kosu. Onaj balavac Džejson je pomalo bio u pravu, projuri mu kroz misli. One nisu obične žene, nisu kao one koje sam poznavao i sretao. Sve one mirišu na sapun, pomisli, žustrim pokretima uzdrhtalih dlanova kidajući kopče čipkastog grudnjaka. Grudi Anabel Prentis iskočiše ispod tkanine kao dve živahne, smele i agresivne zveri. Adam Stouton zastenja i utisnu se na njih ustima i dlanovima, možda prejako i prežustro, pošto ga žena pljesnu otvorenom šakom po čelu, ukroti ga. Ona sama je bila zauzeta

kopčom na njegovom pojasu i šlicem čakšira, a kad je izašla na kraj sa zadatkom, kad je doprla do srži i lakomo zgrabila rukom tu srž, tesar prodorno jauknu i ispruži se. Nakratko je imao utisak da je baš on dodatak sopstvenoj muškosti, a ne obrnuto. Svuče crnokosoj grudnjak i bluzu s ramena. Stiskajući je, priljubi se ustima uz sisu tvrdu kao gutaperka i, gladeći i gnječeći drugu dojku, zadiže haljinu. Ponovo je bio previše žustar, te ga Anabel Prentis opet ukroti, ovog puta snažnim, zaista snažnim stiskanjem pesnice i onoga što je u njoj držala. Adam Stouton zaurla i savi kolena. Žena ga uhvati za leđa i okrenu nauznak — bila je snažna i odlučna, verovatno ne bi uspeo da joj se odupre ni da je hteo. Sedeći svom težinom na njegovim listovima, jednim trzajem mu svuče čakšire. I skoči na njega. Kao panter. Tesar još glasnije zaurla, ali ništa nije mogao učiniti, bio je prislonjen uz seno i zakucan njenim butinama i međunožjem. Anabel Prentis se sagnu i pogleda ga u oči, a osmeh joj otkri zube. Polako se podiže, gotovo do samog kraja i ruba, i polako se spusti. Nagnu trup, darujući njegovim dlanovima ono za čim su žudeli. Adam Stouton zastenja, ali ovog puta samo zbog žudnje i užitka. Ženini pokreti postali su uravnoteženi, kontrolisani, mirni — više nije postojala pretnja da će mu biti smoždeno ono što mu je najvrednije. U slepoočnicama i ušima pulsirala mu je krv, šumela kao okean. Brzo — previše brzo — bilo je gotovo. Anabel Prentis nije menjala položaj. Samo uzdahnu i izduva iz nosa vlat sena. Adam Stouton je žalio što je bilo gotovo. A uskoro je zaključio da ne žali samo on. I žena je to zaključila. — Pa, dobro — reče ona ne bez prijatnog iznenađenja u glasu. — Nisam pogrešila u vezi s tobom, čuvaru zakona i poretka. Dobro sam izabrala. Jer ti si moj. Valjda već znaš da jesi? Adam Stouton nije prokomentarisao niti je išta pitao. Anabel Prentis obrisa nadraženi nos vrhom prstiju, oberučke ustalasa crnu kosu, podupre se dlanovima o tesarova ramena, snažnije ga pritisnu kolenima, polako se podiže i polako se spusti, jednom, drugi put, treći, sve brže. Adam Stouton je stenjao i kolutao očima, prevlačeći dlanovima po njenim ritmično rasplesanim grudima. Zaboravio je na božji svet. Više ništa nije bilo važno. Ni Dženet Hargrejvs, ni potera, ni velečasni Medoks, ni kralj, ni zakon ni sudovi Kolonije Masačusetskog zaliva. Ništa.

Doroti Saton je i dalje vezla. Džemajma Tindal je posmatrala pauka koji se spuštao po niti s tavanske grede. — Posle Salema — nastavi svoju priču velečasni Medoks — ta vražja pošast je otkrivena i u Andoveru, i u Čarlstaunu, i u Dorčesteru, kao i u Linu, u Medfordu, u Roksberiju, a na kraju se, godinu dana posle salemskih incidenata, pojavila i kod nas, u Votertaunu. Odigrali su se različiti zagonetni događaji. Mlade devojke dobijale su grčeve i drhtavice, u bunilu su uzvikivale svakojake reći što bude užas. Nekoliko žena požalilo se na pojavu nemoći muških udova kod svojih muževa, što je nesumnjivo bila posledica magije. Uskoro je sumnja pala na Meri Hargrejvs, udovicu mornara. Uhapšena je i podvrgnuta istrazi. Ali veštica ništa nije htela da prizna. — Uprkos — Džemajma Tindal skloni pogled s pauka — upotrebi jakog ubeđivanja? — Poštedi me sarkazma, ženo — zareza konstabler Korvin. — Iako je to zaista čudno, već nekoliko puta si dokazala da nisi glupa, stoga nemoj da se praviš da si glupa. Dobro znaš da u istrazi nije dozvoljeno primenjivati torturu. Zakon to zabranjuje. Niko, ni u Salemu, ni u Andoveru, niti igde drugde nije u istrazi mučio veštice. Niko nije mučio ni staru Hargrejvsovu. — I ništa nije priznala. Zar ne? — Nije priznala — Medoks potmulo prizna. — Ali dokazi su bili neosporni. A izjave date pred sudom nisu ostavljale sumnju. Druge uhapšene volšebnice su uvalile vešticu Hargrejvs u nevolje. Pod zakletvom su priznale da je upravo Hargrejvsova svojeručno spravljala mast za letenje od loja istopljenog iz beba. Da im je Hargrejvsova na sabat davala da se potpišu u Crnoj đavoljoj knjizi. Da je uzimala od đavola i davala drugima svetogrdni pričest: crvenu hostiju i crveno vino. Odnosno krv. — Strašno. Posle takvih izjava Meri Hargrejvs je, naravno, priznala? — Nije — zaneme konstabler. — Ni tada nije priznala. Nije popustila. Onda su uhapsili njenu kćerku, Dženet Hargrejvs. Ni ona u početku nije htela da prizna. Tek kasnije... Nakon što je stara umrla u zatvoru... Kad je podrobno istraživanje na njoj otkrilo znamenje đavola, kad su svi svedoci nju optužili, Dženet je priznala krivicu. Bila je volšebnica, kao i njena majka. — Ah. Neverovatno. — Ali istinito. Donesena je presuda: smrt vešanjem. Ali pre no što su uspeli da je izvrše, volšebnica je pobegla iz zatvora. Na nepoznat

način, verovatno se poslužila magijom. Uhapšeni su čuvari, oni se kunu da ne znaju šta se s njima zbivalo, da ih je veštica omađijala. Moguće je, zato što je ona prelepa... — Đavolja lepota — zareza Medoks. — Kojoj samo grešnik može podleći. Oni čuvari kojima je veštica utekla iskupiće taj greh. Iskupiće, ali surovo. Za to ću se već ja postarati. — Ne sumnjam — klimnu glavom Džemajma Tindal i ustade. — Oprostite, gospodo. Obaveze. Pastor pogledom dade znak konstableru. Korvin klimnu glavom. — Naravno, idite, idite — kaza Doroti Saton. — A ja ću ovde još malo pročavrljati s velečasnim. Jer me baš zanima nešto: navodno je sam guverner Kolonije, ser Vilijam Fips... Henri Korvin nije uspeo da čuje ostatak, žureći ka izlazu za Džemajmom Tindal. Kraj skeleta podizane žitnice stajao je dugačak sto pokriven stolnjakom, kraj njega su se motale tri žene postavljajući tanjire i zdele. Korvin spazi da se iz pravca reke vraćaju muškarci završivši umivanje. Bilo ih je mnogo, možda petnaestorica, a među njima takođe tesari s gradilišta i drvoseče s proplanka. Brzo se okrenuo, tako zablenut da je gotovo zaboravio na ženu koju je trebalo da prati. Džemajma Tindal ipak nije iščezla, išla je polako, zadržavajući se svaki čas i osvrćući se, kao da proverava ide li konstabler za njom. Dobro, pomisli sav gnevan, ako ovo treba da bude igra, onda ćemo se oboje poigrati. Krenuo je u njenom pravcu, ali je posle nekoliko koraka zastao, zaklonio oči rukom i pravio se da gleda u krovove kuća, u jastreba koji se njihao nad njima. Žena je skrenula za ugao kuće, konstabler ubrza korak, čak potrča. Iza kuće je stajala velika šupa, stigao je još da vidi kako se vrata ljuljaju na šarkama. Nakon kraćeg razmišljanja je ušao. Džemajma Tindal je bila tamo, stajala je na kosom, od prašine gustom zraku svetlosti koji je padao kroz rupu na strehi. — I sam si priznao — ona grubo prekinu neprijatnu tišinu. — Sam si nedavno priznao da nisam glupa. Shvatam vrednost komplimenta, znam da je mnogo koštao. Pa otkud sada smešno uverenje da ću te bilo kuda odvesti ako me pratiš? — Uopšte ne računam na to — otkašlja — da ćeš me bilo kuda odvesti. — Na šta onda računaš?

— Postoje različiti načini da se dođe do istine. — Postoje, dabome — priznade ona. — Međutim, primenu većine njih, pogotovo onih nedelotvornijih, zabranjuje zakon, sam si me nedavno podučio u tom pogledu. Premda tebi ta zabrana nije baš smetala u Votertaunu. Zar ne? — Ti mnogo znaš — zareza konstabler. — Zaista mnogo. Hvališ se tim znanjem, trudiš se da me zastrašiš njime praveći se da si gatara, vračara ili čarobnica. Znaj da su to uzaludni napori. Ona se osmehnu. Ali nije to bio veseo osmeh. Njeno mršavo voštano lice time je postalo slično mrtvačkoj glavi. — Znam — potvrdi — da je uzaludno. Ti ipak ne veruješ u magiju i čini. Nisi verovao u to kad si izmislio optužbu protiv Meri Hargrejvs. Pošto si upravo ti izmislio tu optužbu, prateći modu koja je na talasima stizala iz Salema. Pojedine svedoke si potkupio, druge si zastrašio, treći su se spontano priključili, orni i srećni što mogu nekome da naštete. A u suštini se ipak radilo o imetku stare, o zemlji i gotovini koje joj je ostavio muž moreplovac. — Ti — procedi Korvin — malčice previše znaš, ženetino. — Eh, iznenadiću te još više. Ono što je bilo prepreka tvojim planovima, gle čuda, bio je sam Salem. Salem je bio poznat i svi su, uključujući i Meri Hargrejvs, znali zbog čega je tamo tokom istrage usmrćen Džajls Kori. Priznanje zločina je neophodan uslov za odluku da se konfiskuje imovina, budući da confessio est regina probationum. Džajls Kori je pismeno zaveštao imetak muževima kćerki koji su bili na sigurnom, daleko u Virdžiniji. Podneo je torturu, nije priznao besmislene osude. Umro je izmučen, ali nisu mogli da oduzmu zaveštan imetak. Nedostajalo je priznanje krivice. — Nastavi — Korvin otkri zube u vučjem osmehu. — Nastavi da govoriš. Slušam te pažljivo. — Iako iznurena bolešću, Meri Hargrejvs je podnela sve što su joj činili tokom istrage. I umrla je. Ali ti nisi mogao da dopustiš da se ponovi casus Džajlsa Korija. Za razliku od zetova Džajlsa Korija, naslednica Meri Hargrejvs je bila pri ruci. Njena kćerka Dženet. Prema tome, mogli su da je optuže. I opet je bilo dovoljno onih koji su posvedočili letenje na metli, zakletve nad Crnom knjigom, ljubljenje đavola u čmar, ispijanje crvene hostije, ponovo su pronašli lutke napunjene kozjom dlakom i izbodene čiodama, ponovo nekakva bogobojažljiva žena nije sumnjala u to ko je kod njenog muža izazvao trajnu mlohavost muškog uda. A Dženet Hargrejvs je u zatvoru u