Maladi i druge price - Andrzej Sapkowski

Votertaunu podvrgnuta istim procedurama kao i njena majka. I dalje me pažljivo slušaš? — Sve tvoje znanje, ženo — polako reče konstabler — uprkos tome što nametljivo pokušavaš da sugerišeš, ne dolazi iz tvoje velike i natprirodne mudrosti, ni u kom slučaju. Sve što znaš ti si jednostavno čula. Neko ti je sve ispričao. Neću da pitam ko je to, budući da znam da su mi priznanja suvišna. Stoga ćeš mi samo priznati gde se taj neko skriva. — Samo — podrugljivo ponovi Džemajma Tindal. — Ništa više? A kako ćeš, baš me zanima, izvući iz mene takvo priznanje? Primenićeš iste metode kao sa ženama iz Salema i Meri Hargrejvs? Lišićeš me sna? Vode? Prevarićeš me obećavši mi pomilovanje? Vezaćeš me zgrčenu na celu noć, s petama privučenim skoro do vrata, tako da mi ujutru krv u potocima potekne iz nosa? A možda ćeš mi — kao Dženet Hargrejvs — jednostavno zgnječiti stopalo pomoću kanapa koji ćeš kružno uvrtati? Oh, konstableru, zahvali Bogu što ne smem da ti naudim, da ti nanesem neposrednu štetu. Stvarno šteta, jer bih to veoma želela. Korvin polako priđe do stuba i skinu s kuke konopljano uže. — Za razliku od tebe, ženo — reče, proverivši snagu užeta cimanjem — ja imam i mogućnost i želju da tebi naudim. A pošto je želja iskrena i jaka, onda će i krivda biti velika. Iz ovih stopa ćeš mi propevati sve što znaš. A ako nećeš, smrskaću ti zglobove. — Probaj. Kad je skočio ka njoj, načinila je samo jedan korak u stranu, otkrivši mala vrata na zadnjem zidu šupe. A na vratima je stajao Izmael Sasamon. Konstabler ga je jedva prepoznao. Henri Korvin je bio odvažan čovek. Strah ga nije paralizovao, a malo ko ne bi podlegao strahu videvši Izmaela Sasamona. Indijanac je bio nag, samo su mu kukovi bili obavijeni pocepanom košuljom stegnutom pojasom. Njegovo lice, od čela do brade, bilo je zacrnjeno drvenim ugljem, kosa svezana u ćubu i ukrašena orlovskim perjem, torzo pokriven škrabotinom od čađi, gline i crvene kore. Henri Korvin se nije uplašio. Munjevito je izvukao pištolj ispod redengota, povukao oroz i pucao Indijancu pravo u lice. Ali Izmael Sasamon je bio podjednako brz. Odbio je cev, a metak se zabio u gredu iznad vrata. U klupku dima i prašine s tavanice konstabler na trenutak izgubi orijentaciju. I više je nije povratio. Izmael Sasamon ga poseče pokomokonom po glavi. Konstabler se zatetura, a Indijanac ponovi udarac tako da slepoočnica zapucketa i

smrska se. Korvin se, krkljajući, stropoštao, a njegovi ispruženi ekstremiteti grčevito su se tresli. Indijanac kleknu na njegova leđa. Uhvati ga za perčin. Izvuče iz pojasa nož, čelični nož kakvim su trgovali Holanđani u Skenektadiju. Kružnim rezom prošeće kožu na konstablerovoj lobanji, iznad čela, ušiju i potiljka. Nije to radio nikad u životu, ali mu je vrlo dobro pošlo za rukom. Trzaj, brzo ravno zasecanje po temenu, ponovo oštar trzaj. Konstabler zakriča, toliko zavrišta da se prašina ponovo spusti s pukotina na krovu i zidovima. Izmael ga ošinu nožem po grkljanu. Potom skoči mašući skalpom. — Hiiih ei ei ei eeeicia hiiiiiih! Džemajma Tindal je posmatrala sa osmehom koji je njenom licu davao izgled mrtvačke glave. — Ovo je začarano selo... — prostenja Džejson Rivet, sav uzdrhtao od onoga što je video kroz otvor između greda u šupi. — Zašto smo ovamo došli? Ovo je sve magija... — Ne trabunjaj — zareza stric Vilijam. — Ne budi glup, momče — zaštekta velečasni Medoks. Džejson ih je na vreme upozorio, već su svi bili napolju — pastor, Abiram Torp s musketom, stric sa tromblonom. Žene su ih posmatrale ispred kuća, s verandi. Ćuteći. Nepomične kao stubovi na doksatu. Kraj skeleta podizane žitnice, za dugačkim stolom, sedeli su muškarci. Jeli su ćutke, polako podižući drvene kašike. Ništa ih nije zanimalo. Uključujući i dolazak Izmaela Sasamona, koji je pevao, vikao, vitlao nožem i tomahavkom, sav nag, zacrnjenog lica, zamazan glinom, uprskan krvlju. — Ei eia eia ei, ei eia ei... — Stoj, Izmaele! — dreknu pastor. — U ime Gospoda, naređujem ti da se zaustaviš! Izmaele! — Pucaj, Abirame — siknu Vilijam Hopvud videvši da Indijanac ne samo da ne namerava da se zaustavi već odlučno kreće u beg. — Pucaj! Pošaljimo ga dođavola! Pošaljimo crvenokošca dođavola! Istovremeno povukoše okidače. Tromblon Vilijama Hopvuda zasikta, zasmrde i zadimi se od neispaljenog baruta. Traperova musketa samo metalno zaštekta. — Isuse... — jauknu Abiram Torp gledajući prazno zveketanje oroza. Nije bilo kremena. Sigurno je ispao ispod olabavljenog zavrtnja.

— Isuse! Vilijam Hopvud drhtavim rukama posegnu ka kutiji za barut. Abiram je sad već imao vremena samo da zgrabi musketu za cev i zamaše njome, odmerivši strašan udarac u glavu napadača Izmaela. Indijanac se, međutim, okretno baci ispod kundaka i iz sve snage mu žabi nož u stomak, a kad se traper presavi napola, moćnim udarcem tomahavka razvali mu lobanju. — Izmaele! — urliknu Medoks. — Dozovi se pameti, manijače! Vilijam Hopvud ispusti tromblon i nanišani pištoljem. Izmael Sasamon se zavrte i baci tomahavk, sekirica pogodi strica pravo u ruku kojom je držao oružje, odbi se i udari ga u lice. Stric Vilijam teško pade, a pištolj opali. Pastor čudno zahropta i zatetura se, a na belom okovratniku procveta velika mrlja krvi. Uzaludno pokušavajući da se uhvati za stub, velečasni Medoks se strovali na stepenice. Džejson Rivet se šćućuri kod plota. Izmael Sasamon se pognu iznad tela Abirama Torpa i uhvati ga za kosu isprskanu mozgom. Vilijam Hopvud, zaustavljajući rukavom krv što mu je lila po licu, nekako napuni čanak tromblona, povuče oroz i sasu u Indijanca pola funte sečenog olova. Izmael polete unazad i pade, podigavši oblak prašine. Vilijam Hopvud divljački i pobednički zaurla, odbaci tromblon, izvuče nož, dolete do srušenog Indijanca u tri skoka, zgrabi ga za kosu svezanu u ćubu, pa ga, i dalje vrišteći, poseče iznad uva, a krv mu prsnu na ruke i lice. U euforiji skalpiranja pažnju na nož koji je Izmael imao u ruci obratio je tek kad mu se oštrica zabila u stomak. Indijanac snažno cimnu nož uvis, Vilijam Hopvud makabrično zakrešta i povrati krv. I pade. Izmael ustade. Džejson Rivet tanko zakriča savivši se do zemlje. Indijanac okrenu glavu, čudno je nakrivivši. I ugleda ga. Džejson ponovo zavrišta. Sečeno olovo je Izmaelu izbilo jedno oko, rascopalo obraz, otkinuto uvo, pretvorilo leđa i torzo u krvavu papazjaniju visećih komada mesa. Mimo toga, Indijanac je sigurno stajao na nogama. Ne spuštajući jedino oko sa Džejsona, savi se i uhvati strica Vilijama za kosu. Džejson Rivet zaurla od jeze. Izmael Sasamon zamahnu skalpom. Kriveći osakaćeno lice, hteo je da uzvikne ratni poklič Vampanoaga. Nije uspeo. Odmah iza Džejsonovih leđa huknu, a pola Indijančeve glave nestade u crvenoj eksploziji. Pastor se sruši na stepenice, a zadimljeni derindžer mu iskliznu iz

ruke. Ceo okovratnik i cela prednja strana kaftana bili su mu već potpuno natopljeni krvlju. Džejson Rivet zapuza do njega. Iako obuzet strahom i beznađem, na pragovima kuća i verandama video je žene, nepokretne kao kipove, kao karijatide. Video je muškarce za dugačkim stolom, ravnodušne, dok polako podižu kašike. Magija, grozničavo je mislio, to je crna magija, to su veštice, ipak sam bio u pravu, došli smo ovamo u sopstvenu propast... — Velečasni... Ovo su... veštice... Džon Medoks se grčevito zatrese i zakašlja, ispljuvavši Džejsona krvlju. Njegove oči — na kojima su do tog trena svetlele samo beonjače — iznenada dođoše sebi i normalizovaše se, postaše gnevne i neprijateljske. Izgrdiće me, pomisli Džejson, izgrdiće me čak i na samrti. Velečasni zahropta. — Beži odavde... momče — jedva razumljivo izgrdi Džejsona. — Kreni... Ne odugovlači... Džejson se pridiže s kolena. Pogleda oko sebe. Protrlja lice razmazavši pastorovu krv po njemu. I dade se u beg. Između kuća, iza zahoda koji je, kao što je znao, bio vrlo blizu reke, vrbika i šume. Nije uspeo da napravi ni tri koraka. Iznenada se osećao kao da je na obema nogama imao teret od po sto funti, a na leđima mlinski kamen. Utabana zemlja neočekivano se preobratila u glibovit i rastegljiv mulj, u blatište u koje je momak upao do iznad kolena. I stajao je tako, uhvaćen, onesposobljen i bespomoćan kao insekt u lepljivoj unutrašnjosti grabljive orhideje. Strah ga je tako paralizovao da nije mogao ni da viče. — Bravo — začu glas Doroti Saton. — Vrlo dobro, gospođice Pejšens Vitni. Izvanredno bačene čini, gospođice Elen Blaj. Sve pohvale. — Ja sam ga prva uhvatila! — vrisnu Pejšens Vitni, ona crna, uhvativši Džejsona za rukav. — Ostavi ga, Elen! — E baš neću! — tanko vrisnu Elen Blaj, ona svetla, uhvativši ga za drugi rukav. Momak se bezmalo obesi tako razapet među njima. — Ja sam ga prva uhvatila! — Kako da ne! Puštaj! — Ti puštaj! — Mir, mir, moje dame — oštro ih obe umiri Doroti Saton. — Ljutnja je štetna za lepotu. I nema potrebe da skačete jedna drugoj u oči zbog plena, jer plen nije vaš. Momka će dobiti gđica Hipatija Harlou. — Zašto? — prodra se Pejšens Vitni. — Zbog čega? — Ona već ima jednog! — piskavo joj se pridruži Elen Blaj. — Već

ima Adrijana van Rijsela! Zašto onda Hipatija... — Zato — preseče je Doroti Saton — što Hipatija ima potrebe. — Mi ih — zaurla Pejšens Vitni — takođe imamo! — Vi još možete da se suzdržite od svojih — suvo reče Doroti. — Ili da ih podmirite na način koji vama balavicama još i pristoji, a zrelim ženama ne. I dosta više s tim. Hipatija! Dozvoli. Kao što je govorio maločas preminuli pastor Medoks citirajući Knjigu levitsku: „Rob tvoj i robinja tvoja što ćeš imati neka budu od onijeh naroda koji će biti oko vas”. Tako da ćemo ga imati. Uzmi ovog mladića, Hipatija. Darujem ti ga: — Hvala, Doroti. Škripeći zubima, Džejson Rivet oseti miris sapuna, bilja i duvana. Okrenu glavu. Video je onu korpulentnu, veselu, onu što je pušila lulu kad je zajedno sa Stoutonom išao po varoši. Video je njenu debelu ruku, njene prste kako sežu ka njegovim kapcima. Stisnuo ih je. Osetio je dodir. U glavi mu je sevnulo, u ušima zašumelo. Njegova volja je pukla, razletela se kao razbijena fajansa, a svest utonula u meko, toplo i prema svemu ravnodušno nepostojanje. — Moj si — izjavi vladarski glas. — Hodi. Poslušao je naredbu. Misao da će od sada uvek biti tako bila je jedna od njegovih poslednjih trezvenih misli. Pejšens i Elen su potmulo posmatrale, frkćući, gunđajući i mumlajući psovke. Doroti Saton pogleda oko sebe. — Trebalo bi — kaza — ukloniti odavde ove ostatke, Džemajma. Gde je Anabel? — Tu sam. — Oho! Vidim, nisi traćila vreme. Pobrinula si se za sebe. — Pa, nego — Anabel Prentis ponosno pogleda u pustookog Adama Stoutona, koji je išao iza nje kruto i poslušno kao pas. — Pravi dasa, zar ne? Zgodan. I strastan, milina jedna! — A mi? — ponovo žalosno povika Pejšens Vitni. — Kada ćemo mi? — Sledeći put — presudi Doroti Saton. — Anabel, da li je taj čuvar zakona i kralja potpuno začaran? Pod kontrolom? Neće biti iznenađenja? — Neće — uveri je Anabel Prentis. A Adam Stouton joj pokaza koliko se vara. Gurnu je toliko jako da je svom silinom sela na zemlju, pravo ispred nogu Džemajme Tindal. A tesar se baci u beg. Hitro je jurio sredinom ulice, između špalira iznenađenih žena. Protrčao je kraj muškaraca,

ukipljenih s kašikama u rukama, obamrlih, skamenjenih za dugačkim stolom kao tableau, gotovo istovetno kao parodija na Tajnu večeru. — Zaustavite ga! — kriknu Doroti Saton. Džemajma Tindal podiže obe ruke, načini njima pokret kao da je od sebe odgurivala nešto nevidljivo a ujedno teško. Adam Stouton se sruši, zakotrlja se po zemlji u oblaku prašine, ali odmah ustade, u nekoliko skokova se dočepa zelene dvokolice Franses Flauers, skoči na sedište i zgrabi bič. — Jaaaaaaaa-haaaa! Šareni pastuv, uplašen vriskom i šibanjem biča po zadnjici, žustro jurnu napred, a žene koje su jurile tesara popadaše i skupiše se pod gradom šljunka izbacivanog ispod kopita. Dvokolica je nakratko letela iza konja, ne dodirujući točkovima zemlju, a zatim je pala i poskočila na rupčagi za sežanj uvis. Adam Stouton, držeći se čvrsto za uzde, kratko je lebdeo u vazduhu, činilo se da će odleteti. Ali nije odleteo. Dreknu, još jednom ošinu šarca bičem i dvokolica polete ka šumi kao trkačka kvadriga. I pobegao bi tesar Adam Stouton da nije bilo male Veriti Klark. Veriti je išla ivicom kukuruznog polja noseći riđu mačku u nežnom i snažnom naručju. Mačka je raširila šape i nije izgledalo kao da je zarobljena, ali je muški i dostojanstveno podnosila nežnosti. A kada su dvokolica i Adam Stouton projurili u blizini, Veriti spusti mačku, nacilja prstom u vozilo i prodorno kriknu. Iz glavčine na točku poleteše iskre kao kiša, buknuše dim i vatra. Šareni pastuv se prope, ruda i jarmak gromko pukoše, pršnjaci se pokidaše. Dvokolica polete uvis kao kometa s vatrenim repom i grunu o zemlju s neopisivom lomljavom, razletevši se u komadiće. — Nisam ovako htela! — zagrme u tišini tanak i tužan glas Veriti Klark. — Uopšte nisam htela ovako! Samo sam htela da zaustavim točkove! Izvinjavam se! Nekoliko žena pođe u tom pravcu. Prekrstivši ruke ispod grudi, Dorati Saton je čekala da se vrate. Odmah je znala sa čime se vraćaju. — Nažalost — Franses Flauers potvrdi strahove. — Mrtav je. Slomio je vrat. Šteta. — Šteta — ponovi Anabel Prentis kroz stisnute zube. — Šteta — razumno prizna Džemajma Tindal. — Samo on, pastor i momak su bili vredan prokreativan materijal. Šta da se radi, što je bilo, bilo je. Valjalo bi ipak porazgovarati sa ovim detetom. Ozbiljno porazgovarati.

— Učiniću to — uveri je Doroti Saton, a potom se okrenu prema stolu za kojim su muškarci, prezasićeni apatičnim posmatranjem, nastavili da obeduju. Kao da se ništa nije dogodilo. — Franses, dovedi ovo u red. — Da, naravno. Gos’n Adrijane van Rijsel! — Tot Uw dienst, juffrouw. — Hajde — zapovednički reče Franses Flauers — skloni s puta ostatke dvokolice. Uhvati konja. Pokupi leševe odavde. Odnesi ih u šumu i pribij za drveće. Na uobičajenoj razdaljini od varoši. Jesi li razumeo? — Ja, juffrouw. — Bolje idi s njima, Franses — posavetova je Doroti Saton. — I sama nadgledaj sve. — Dobro. — Veriti! Dođi kod mene. Ostavi tu mačku i dođi ovamo, moja damo. Brzo-brzo! — Idem, staramajko. Išle su polako između kuća. Dve žene. Stara i punačka, u crnoj pelerini i s crnim šeširom s kopčom, držala je za ruku mladu, u plavoj haljini, koja je skakutala kraj nje. — Bako, zaista nisam htela... — Ništa ne govori. Na pragu jedne kuće stajala je Fejt Klark. U društvu mlade žene plave kose. Plavokosa se pokloni. — Još nema — ozbiljno reče Doroti Saton — nikakvog razloga za brigu. Prošla je. Bezbedna si, Dženet Hargrejvs. — Hvala — Dženet Hargrejvs nezgrapno zadrhta, bilo je očigledno da joj noga još uvek pravi probleme. — Hvala. Ne znam kako da se odužim... — Ne moraš da se odužiš. Dženet Hargrejvs ponovo zadrhta. Bez reći. Doroti Saton ju je posmatrala. Ispitivački. Ali prijateljski. — Imala si sreće — reče na kraju ozbiljno. — Imala si mnogo sreće. Jednom je i sa mnom bilo slično, hiljadu šeststo četrdesete, kada su me ulovili u Ridingu i potapali u Temzi. I ja sam imala sreće. Možda je bilo zapisano da jednom i ja nekoga spasem, da nekome pomognem u bežanju. Kao što je meni tada pomogla Agnes Simpson. — Kasnije ćemo odlučiti — dodade — šta ćemo s tobom, sestro naša. Zajedno ćemo odlučiti. Zasad nam je nešto drugo na umu.

Pozabavi se njome, Fejt. — Svakako. Sunce se spustilo ka zapadu, kao crvena kugla već je visilo iznad zida šume gde su se dve žene, stara i mlada, konačno popele na vrh brda uzdignutog iznad varoši, na zavijutku Misčif Krika. Stajale su ćutke, zagledane u horizont. — Moći koje nam je dala Boginja — progovori najzad stara čarobnica — moramo da koristimo kako bismo pomagale, spašavale i lečile. Moramo da poboljšavamo svet pomoću moći koju imamo. Zbog toga moramo umeti da razumno upravljamo svojom moći. A razumno znači praktično i korisno. Moći se ne smeju trošiti uzalud. Da li shvataš šta govorim, gđice Veriti Klark? — Shvatam. — Kako onda ti, moja damo, večito uzalud trošiš moć na igrarije? Na nepraktične stvari? Na mehanizme? Mašine? Točkove i točkiće? — Već sam se izvinila za onu dvokolicu — namrgodi se mlada čarobnica. — Već sam rekla da mi je žao i da nisam htela... A ionako... To... — Šta? — Upravo su mašine i točkovi praktični. I vozila koja idu po putevima. Jednom će doći vreme kada... — Pogledaj, Veriti — prekinu je stara čarobnica. — Pogledaj tamo i kaži mi šta vidiš. — Pa... Šume. — Tako je. Šume, samo šume, od Kejp Koda do Luizijane, od Floride do Kanade, ništa, samo divlja, gusta, neprohodna prašuma. To je Novi svet. To je Amerika! Ovde nema i nikada neće biti puteva po kojima bi mogla ići nekakva vozila ili mašine. Ovde, u Americi, takve stvari kao što su mašine i vozila jednostavno nemaju budućnost. Nemaju nikakvu budućnost, Veriti. Zbog toga mi, čarobnice Amerike, ne možemo da traćimo vreme ni na kakva vozila ili mašine. — Ali... — Nema ali. Kraj s mehanizmima. Jesi li razumela, moja damo? — Razumela sam. Iznad šuma rasprostranjenih od Kejp Koda do Luizijane i od Floride do Kanade beleo se tanak mesečev srp. Iznad glava čarobnica bešumno prolete pomrakuša. — Jednom — Doroti Saton blago prekinu tišinu gladeći kestenjastu kosu Veriti Klark — jednom ćeš imati kćerke, moja damo. Kćerke,

sledeće pokolenje američkih čarobnica. Važno je da moć koju im predaš u naslede bude istinska i korisna. Ne bi valjda želela da jedino što tvoje kćerke umeju jeste da kvare pokretna vozila? Ne bi to htela, zar ne? Zbog toga moraš učiti. I otarasiti se loših navika. — Da, staramajko. Razumem. — Vratimo se onda. Baš sam ogladnela. — Oooo, i ja! Polako su hodale po padini, kroz čičkove i visoku travu. Silazile su ka varoši, koja je ukusno mirisala na dim iz kamina. — Bako? — Molim? — Da li ćemo i za mene, kad porastem, uloviti muža? — Naravno. — A ako nijedan ne dođe? — Uvek neki dolaze, Veriti. Uvek. Dole, među brestovima, srebrno je svetlucala reka Misčif Krik.

Španski krst Godine 2006, a tačnije u maju te godine, pisao mi je Pako Tajbo, višegodišnji organizator konventa „La Semana Negra”, kojise svake godine održavao u Hihonu, u Asturijasu. Bio sam pozivan na taj konvent, otuda i moje poznanstvo s Pakom. Povodom „Semana Negre” 2006. godine, pisao je Pako, organizatori će pripremiti veliki album. Album, predviđen za distribuciju među učesnicima i gostima konventa, treba da nosi naslov „Gernika”i da bude posvećen događaju kojise odigrao 26. aprila 1937, a koji je ovekovečio i čitavom svetu pokazao Pikaso na svojoj slavnojslici. Da ti bih možda hteo, pitao je Pako, da pomognem tu inicijativu sopstvenim tekstom, svejedno kakvim, fiction, non-fiction, po mom izboru, tri do pet stranica? U početku sam se malo začudio, budući da je „Semana Negra”, kako proizlazi iz naziva, konvent posvećen kriminalističkoj književnosti, le roman noir, s primetnim naginjanjem ka fantastici. Ali, shvatio sam, ipak je to španski konvent. Stoga sam izrazio saglasnost i latio se posla. I to rekordnim tempom. Naime, već posle osamnaest dana imao sam gotov „Španski krst”. Short story po narudžbini, uz to sa zaštitnim znakom Sapkovskog, jer nije bio samo fiction, već i science fiction. A možda i fantasy? „Španski krst”, koji je na španski preveo Hose Faraldo, postao je moj prvi i jedini tekst koji je bio poznat izvan Poljske pre nego u Poljskoj. U Poljskoj je, na kraju krajeva — znatno kasnije, dugo nakon španske premijere — probudio interesovanje u toj meri da su mi... ponudili da snime film zasnovan na njemu.

Španski krst General-major Volfram baron fon Rihthofen metnuo je rukavice u kapu, kapu je predao sobarici, plavuši s pletenicama. Pogledao je u ogledalo, u odrazu je video kako devojka zuri u njega. Video je kakav utisak na nju ostavlja njegova spoljašnost, metalnoplava uniforma Luftvafea, činovi, Gvozdeni krst I klase oko vrata. Video je kako se gospođica obliva rumenilom, treska trepavicama i kako joj se magli pogled. Berlin, pomislio je nerado. Grad bluda. Ovde nemaju stida. — Gospoda vas čeka. Soba je bila tamna, ne samo zbog teških draperija na prozorima, taman je bio i nameštaj koji je ispuštao miris drveta i prašine, tamne su bile tapete. Tamni, nejasni, uznemirujući portreti na zidovima. — Madam Fon Trota? — Ovde sam. Pritisnuo je prekidač, slaba sijalica na lampi pokrivenoj kartonskim abažurom zasijala je mutnom svetlosnom sferom, bacila je fantazmagoričnu senku na plafon i zidove. Preparirana ptica na stolu je oživela, činilo se da krivi glavu i škilji staklenim okom. U odsjajima se raspalio kristal čudnog oblika, blesnuli su mesingani okovi uređaja koji je podsećao na mikroskop, zasijala je pozlata na hrbatima knjiga. Za stolom je sedela žena. Obučena u crno, s crnim velom preko lica. Razume se, zaključi Fon Rihthofen, ipak je u žalosti. — Dozvolite... — Priđite bliže. Kad je prišao, podigla je veo. I usmerila oči k njemu. Ne, ne oči. Očne jabučice. Sočiva bez dužica, dve kuglice, bele kao belance skuvanog jajeta. Činilo mu se da čuje frktanje. — General-major Volfram Frajher fon Rihthofen. Rođak Manfreda fon Rihthofena, vazdušnog asa, slavnog Crvenog Barona. Nisam očekivala ovakvu čast. — Meni je zapala — baron se kruto ispravi — časna dužnost, mada vrlo neprijatna. Vi, poštovana madam, sigurno znate u čemu je stvar.

— Sigurno znam. — U aprilu 1937. godine, u Španiji, bio sam komandant vašeg brata, poštovana madam, poručnika Bertrama fon Estorfa, pilota-lovca. — I to znam. — Adolf Hitler — general se ispravi — naš veliki Firer i vrhovni komandant Vermahta, odlučio je da ukaže čast nemačkim vojnicima koji su se borili u španskom oslobodilačkom ratu. Odlučio je da iskaže priznanje i zahvalnost za zasluge nemačkih dobrovoljaca koji su učestvovali u obaranju boljševizma u Španiji. Budući da se nemačke jedinice nisu sasvim zvanično borile uz generala Franka, tek sada, nakon rata, moguće je odati čast junacima. Po Firerovoj naredbi, ustanovljeno je odlikovanje: Spanienkreuz, Španski krst, koji od aprila ove godine s ponosom nose veterani Legije Kondor. — Firer se — Fon Rihthofen otvori tašnu — pobrinuo da čast bude ukazana i onim nemačkim vojnicima koji su u borbi s boljševizmom platili najvišu cenu. Vođa je naredio da se posebnim odlikovanjem, Počasnim španskim krstom, oda priznanje vojnicima Legiona palim u borbi. On se uručuje članovima porodica palih vojnika. Vi ste jedina živa rođaka poručnika Fon Estorfa. U vaše ruke... Opali potpeticama, pokloni se i preda ženi diplomu i krst. Video je kako prelazi prstima po njemu. Nakašlja se. — S obzirom na vaš nedostatak, poštovana madam — pokloni se — dozvolite mi da vam ga opišem. Krst je od bronze, ima očigledna tevtonsku formu, ukrašen je svastikom i orlovima Luftvafea. Crna traka ima sa strane pruge u bojama španske zastave... — Ja vidim — prekinu ga žena podigavši ka generalu bele jabučice. — Uprkos svom, kako ste, barone, izvoleli da se izrazite, nedostatku. Jednostavno vidim drugačije. Pomoću drugih čula. Ne vidim ništa gore od vas. A nekad čak i bolje. Ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima vaša mudrost i ne sanja. Vi, gospodine barone, ne možete da to ne znate. Fon Rihthofen odmahnu glavom i nehajno napući usne. Prisetio se table kraj vrata na vili zaklonjene jorgovanima, na kojoj je, osim imena i prezimena, ugiastim gotskim pismom stajalo Hellseherin, Wahrsagerin, Stemeleserin ili nešto slično. Berlin, pomisli s gađenjem. Grad uživalaca kokaina, kurvi, pedera i šarlatana. — Vidim — žena podiže bele jabučice — da na gornjem desnom džepu uniforme nosite krst sličan opisanom, ali s mačevima i dijamantima. Za šta su mačevi i dijamanti? Možda za Gerniku? Za

ubijene žene i decu? General je ćutao neko vreme. Zatim mu se na licu pojavi izraz uvežbanog prezira. — Poštovana madam — procedi — verovatno ste računali da ćete me zaprepastiti. Moram da vas razočaram. Sretao sam se već s boljševičkom propagandom, znam laži koje je širio Di Rote front i druge crvene novinčuge. Jedino se čudim što se podrivačkom propagandom bavi Doroteja Dejzi fon Trota, udovica generala poručnika Gustava Vilhelma fon Trota. — U Španiji je, madam, trajao rat. Legion Kondor je časno izvršio svoj zadatak. Grad Gernika, centar crvenog otpora, bio je napadnut, a neprijatelj je pretrpeo gubitak. To je u ratu zadatak avijacije, u kojoj je služio vaš brat, poštovana madam. Oberlajtnant Bertram fon Estorf služio je otadžbini i Fireru. Za Faterland, čast i Firera, s kormilom aviona u rukama, dao je svoj život u vazdušnoj borbi iznad Gernike... — Lažeš, barone — oštro ga prekinu Dejzi fon Trota. — Lažju kaljaš čast plemića i oficira. Lampa se prigasi. Pred očima Fon Rihthofena preparirana ptica na stolu okrenu glavu i upilji oko u njega. Pomakoše se draperije, pomakoše se i nabubriše od balončića tapete na zidovima. Pomakoše se i zašaptaše nejasne figure na portretima. Dejzi fon Trota podiže koščatu ruku i optuživački je ispruži. — Moj brat, Bertram Bruno Riter fon Estorf, saznao je, od tebe na kraju krajeva, da u Gerniki nema nikakvih vojnih ciljeva i da tamo nisu stacionirani nikakvi republikanski odredi. Da je vazdušni napad na Gerniku teroristički akt usmeren isključivo protiv civilnog stanovništva, koji služi da zastraši Baske koji podržavaju republiku. Moj brat, poručnik Bertram Bruno fon Estorf, tada je odbio da izvrši naredbu. I zbog toga je lišen života. Ubijen. Iza hangara, metkom u potiljak. Napusti moju kuću, barone Fon Rihthofene. Kad budeš izlazio, nemoj da zaboraviš da uzmeš ovo. Baci mu krst pravo pred noge. General poblede i stisnu pesnice. Suzdrža se. — Tvoj brat je — zareža — krenuo u Španiju kao dobrovoljac. Kako bi branio svet od crvene pošasti. Međutim, pokazao se kao izdajnik i kukavica lišena časti. Odbio je da leti iznad Gernike zbog kukavičluka, dopustivši sebi da izda kolege i izloživši ih smrti, budući da se nedostatak oružane pratnje njegovog Me-109 mogao završiti tragično po posadu nekog bombardera. A da je poručnik Fon Estorf imao makar

trunku časti, uzeo bi pištolj s jednim metkom koji sam mu davao. — Da sam se ja pitao, prezime Fon Estorf bi u čitavoj Nemačkoj postalo simbol kukavičluka i izdaje. Nažalost, odlučili su politički razlozi. Sada su potrebni junaci, a ne kukavice. Dobrovoljački Legion Kondor mora biti simbol junaštva, uzor za mlade nemačke avijatičare. A naziv Gernika simbol ratnog vazduhoplovnog majstorstva Luftvafea. Zbog toga je, i samo zbog toga, tvoj brat bio lišen života rukom kolege oficira, samo ga je zbog toga zaobišla vrlo sramna kazna. Danas sam samo zbog toga došao ovamo, samo sam zbog toga, savladavši odvratnost, hteo da ti uručim ovaj krst. Bacaš mi ga pred noge, neću se sagnuti, neka leži tu, u prašini i prljavštini, kao okaljana čast oberlajtnanta i čitavog roda Fon Estorfa. A ti ćeš, veštice, ćutati. Ja sam nemački oficir, gnušam se potkazivanja. Ali stojimo na pragu rata, podrivačka propaganda je izdajnički čin. Ukoliko kažeš makar jednu reč o svom bratu i o Gerniki, završićeš u Dahauu. Ili u Moabitu, gde će te skratiti za glavu. Tvoja magija i trikovi te neće spasti. Šaputanje posta glasnije. Dejzi fon Trota podiže bele očne jabučice ka Rihthofenu. — Sve što se dešava u svemiru — reče ona — podleže zakonima prirode. Iz očiglednih razloga, prirodu zanima da svet postoji i traje. Sve što može predstavljati pretnju postojanju i trajanju svemira, što nosi destrukciju i propast, jeste neprijatelj za prirodu, kao bacil za organizam. Jeste nešto sa čime se priroda bori. Što pobeđuje. Na šta upozorava. Pomoću znakova i signala. Koji su čitljivi samo odabranima. Vidovnjacima, prorocima, vračevima, onima koji vide, opažaju i razumeju. Gernika je bila signal. Upozorenje na nešto znatno gore što dolazi. Bert je poslušao upozorenja. Nažalost, samo on, on je jedini... — Zbogom — prekinu je Rihthofen. — Nemam nameru da slušam to šarlatansko lupetanje. Dejzi fon Trota frknu. — A vojna doktrina? Neće biti manje metafizička, a više svarljiva? Teorija totalnog vazdušnog rata i avijacije kao oružja terora? U izvođenju Duea i Mičela? Autora termina „tepih-bombardovanje”? To u tebi ne budi strah, ne osećaš upozorenje? Ništa? Nula reakcije? Šta ćeš, očigledno je vojna dresura u tebi ubila osećanja i čula. Napusti moju kuću, barone. I savetujem ti da često gledaš u nebo. Misli na Gerniku. Na mog brata. I na upozorenje koje ti je dao. Napustio je vilu u žurbi i gnevu, čak istrgnuvši kaput i kapu sobarici

iz ruku. Spoljašnji svet Šarlotenburga ga je na trenutak ošamutio mirisom proleća i jorgovana. Tresnuo je vratima automobila. — Na aerodrom! Schnell! Gernika, pomisli. Pre dve godine. Dvadeset šestog aprila 1937. Šesnaest i trideset časova. Pojavljuje se jedan hajnkel He-111, bacajući bombe na severno predgrađe. U Gerniki je pijačni dan, prepuno je izbeglica iz drugih baskijskih gradova. Eksplozije izazivaju paniku, ljudi istrčavaju na ulice. Tada počinje drugi talas napada. Nadleće formacija hajnkela i dornira Do-17, potpomognuta savoja-marčetima iz italijanske bombaške eskadrile. Uništenja još uvek nisu mnogo velika, ali već nailazi treći talas. Tri eskadrile junkera Ju-52, koji se obrušavaju i s male visine bacaju razorne i zapaljive bombe na zakrčene ulice i trgove, ukupno blizu trideset tona. Bombardovanje prati neprestana paljba iz mitraljeza meseršmitske oružane pratnje. Rezultat: više od hiljadu i po ubijenih, nekoliko stotina ranjenih. Grad Gernika obrisan s mape. General-major Volfram baron fon Rihthofen pogleda vedro nebo iznad Berlina. Rat je neizbežan, pomisli. Rat može pak imati različite obrte... Ovo nebo... Da li je moguće da iznenada uzavri od stotina neprijateljskih aviona? Eskadrila koje se obrušavaju? Da zagrmi od zavijanja motora i stabilizatora bombi? Ne, duboko odahnu. Nikada. Firer to nikad neće dopustiti. Firer je vojni genije. A Luftvafe je nepobediv. Sigurnosti radi... Sigurnosti radi, ipak bi trebalo da blagovremeno premestim ženu i kćerku. Na neko bezbedno mesto. Gde nema nikakvih vojnih ciljeva. Ničega što bi moglo da postane cilj bombardera. Na primer u Drezden.

„Priča „Maladi” nastala je kao rezultat fascinacije arturijanskim mitom i čitavom matiere de Bretagne, koja se probudila u meni usled mog udubljivanja u čitanje — u dečačkim godinama — Sigri Unset i Žozefa Bedijea u prevodu Boja. Kasnije je pak došlo vreme za „Arturovu smrt” Tomasa Malorija. A još kasnije za Džozefa Kempbela: „Božje maske”, „Moć mita”i „Herojs hiljadu lica”. Piluči „Maladi”, svakako još uvek nisam znao tu reč, ali priča je klasičan primer tzv. retellinga, podžanra fantazija kojise zasniva na drugačijem pogledu na klasičnu bajku, legendu ili mit. Razume se, taj „drugačiji pogled”se najčešće zasniva na potpunoj promeni klasike iz osnova — ponekad čak do travestije — inverzijom klasicističkih kanona vrednosti. „Magle Avalona” Marion Zimer Bredli, knjiga koju sam na prvi pogled zavoleo i koju smatram prekretnicom unutar žanra, jeste arturijanski mit koji je ispričala čarobnica Morgana le Fej, u osnovi mračan i zao lik klasične legende. Ko zna, možda me je upravo fascinacija „Maglama Avalona” naterala da kao naratora „Maladi”stavim okrutnog Morholta, negativca koji kod Bedijea u Kornvolu iznuđuje danak u vidu mladića i devojaka, kao — klanja se grčka klasika — hranu za Minotaura? Priča „Maladi”je izasla iz štampe u časopisu „Nova fantastika” u decembru 1992. Pre nego što je izašla, stajala je na uredničkom stolu punih godinu dana. Priča se da je urednik imao poteškoća s tekstom — nije znao šta je to, u koji okvir to da svrsta. To nije ni SF, ni fantazi — jer u tome nema ni zmajeva, ni vilenjaka, ni Konana, ni vešca... Priča je ušla u sastav enciklopedijskog „Sveta kralja Artura”, knjige koju je objavilo izdavačko preduzeće

„SuperNOWA” 1995. Godinu dana kasnije, 1996, na inicijativu nezaboravnog Jižija Pilha, u Češkojse pojavila antologija „Maladi”s podnaslovom „Andrzej Sapkowski a dalšich jedenact magu polske fantasy”. Prezimena tih dalšich jedenact magova, čije su priče ušle u tu antologiju, zadržaću za sebe, jer je reklamiranje konkurencije kao maženje promrzle zmije ispod košulje — jedan je ishod: ogrejaće se i ujesti. Na kraju, last not least: „Maladi”je moja omiljena priča. Tako je i tačka. I to je sve što imam da kažem.

Maladi Vidim ogledalni tunel, olučen, vodi U podzemlje mašte moje, uklet isumanut, Samotan, stopom ljudskom nikad netaknut, Neznalac godišnjih doba, u bezvremlju hodi. Vidim zrcalnu bajku, kad umesto sunca Nad prahom prapostojanja svitu sveća gleda, Bajku što se sama iz sebe večno spreda Ne želeć da se ikada dosnuje do konca... Boleslav Lesmjan Otkad pamtim, Bretanja me asocira na rosulju, sa šumom talasa koji prodiru na neravnu kamenitu plažu. Boje Bretanje koju pamtim jesu siva i bela. I, naravno, akvamarin, a kako drugačije? Dotakao sam mamuzom bok konja, krenuo sam prema dinama, toplije se ogrnuvši kaputom. Sitne kapi — previše sitne da bi prodrle — gusto su se taložile na tkanini, na konjskoj grivi, mutnom parom zatamnjivale odsjaj metalnih delova opreme. Obzorje je ispljuvavalo teške, gomilaste, sivobele oblake koji su se kotrljali po nebu u pravcu kopna. Popeo sam se na brežuljak obrastao busenima krute sive trave. I tada sam je ugledao, crnu na pozadini neba, nepokretnu, kao kip skamenjenu. Prišao sam bliže. Konj je teško koračao po pesku, vlažnom samo na tankom, površinskom sloju, koji je pucketao pod pritiskom kopita. Sedela je na sivom konju, na ženski način, obavijena tamnosivim otegnutim plastom. Kapuljača joj je bila zabačena na leđa, njena svetla kosa bila je vlažna, uvijena, slepljena na čelu. Ostavši i dalje nepokretna, gledala me je spokojnim, gotovo zamišljenim pogledom. Iz nje je zračio spokoj. Njen konj protrese glavom i zazvoni amovima. — Pomaže bog, viteže — progovori preduhitrivši me. Glas joj je

takođe bio spokojan, kontrolisan. Onakav kakav sam i očekivao. — Bog ti pomogo, gospo. Imala je uobičajeno ovalno, drago lice, pune usne zanimljivog kroja, iznad desne obrve znamenje ili mali ožiljak u obliku obrnutog polumeseca. Pogledao sam oko sebe. Unaokolo su bile isključivo dine. Ni traga od svite, kola, sluga. Bila je sama. Kao i ja. Očima je hitro ispratila moj pogled i osmehnula se. — Ja sam sama — potvrdi nepobitnu činjenicu. — Čekala sam tebe, viteže. Aha. Čekala je mene. To je zaista bilo zanimljivo, budući da nisam imao pojma ko je ona. I nisam očekivao da ću na ovoj plaži zateći nekoga ko bi mene mogao da očekuje. Tako mi se barem činilo. Nije bila iz Kornvola. I nije bila Bretanjka. Postoje razlozi zbog kojih mi se dešava da se ne sećam onoga što se dogodilo u čak vrlo bliskoj prošlosti. Dešavaju mi se crne rupe u pamćenju. I obrnuto, nekada mi se dešava da se sećam događaja za koje sam skoro siguran da se nisu odigrali. Ponekad se čudne stvari zbivaju s mojom glavom. Ponekad grešim. Ali irski akcenat, akcenat s Tare i brda Temair, ne bih pobrkao s nekim drugim. Nikad. Mogao sam joj to kazati. Ali nisam kazao. Nagnuo sam šlem, rukom u rukavici dotakao sam verižnjaču na grudima. Nisam se predstavio. Imao sam pravo da se ne predstavim. Obrnut štit kraj mog kolena bio je čitljiv i dostojan signal moje želje da ostanem incognito. Viteški običaj je već uveliko počeo da dobija karakter opšteprihvaćene norme. To uopšte nije bila najpametnija pojava, s obzirom na to da je viteški običaj postajao sve idiotskiji i nepodnošljivo bizaran. — Hajdemo — ponovi ona. Krenula je na konju nadole, između brdašaca dina nakostrešenih travom kao čekinjom. Pohitao sam za njom, sustigao sam je, jahali smo bok uz bok. S vremena na vreme sam čak izbijao napred — neko sa strane bi mogao pomisliti da baš ja vodim. Nisam se uzbuđivao. Odoka gledano, činilo se da idemo u pravom smeru. Jer je iza nas bilo more. Nismo razgovarali. Branven, koja je htela da bude smatrana Kornvolkom, nekoliko puta je okretala glavu ka meni odajući utisak kao da želi nešto da pita. Ali nije pitala. Bio sam zahvalan. Osećao sam da nisam naročito sposoban da dam mnoge odgovore. Ćutao sam kao i

ona i razmišljao — ukoliko se tako može nazvati proces zamornog slaganja slika i činjenica — što su mi se vrzmale po glavi — u logičan redosled. Osećao sam se loše. Zaista loše. Iz zamišljenosti me je prenuo prigušen Branvenin krik i prizor zubate oštrice tik pred mojim grudima. Podigao sam glavu. Oštrica je bila deo koplja koje je držao tip u rogatoj klovnovskoj kapi i pokidanoj verižnjači. Drugi, sa odvratnim natmurenim licem, držao je Branveninog konja za uzde kraj đema. Treći, koji je stajao nekoliko koraka iza njih, nišanio je u mene iz samostrela. Ne podnosim kad nišane u mene iz samostrela. Majku mu, da sam papa, zabranio bih izradu samostrela pod pretnjom ekskomunikacije. — Polako, vi teže — reče onaj što je držao samostrel ciljajući pravo u moje grlo. — Neću te ubiti. Ukoliko ne budem morao. Ali ukoliko dotakneš mač, onda ću morati. — Potrebni su nam hrana, topla odeća i malo novca — izjavi onaj natmureni. — Ne želimo vašu krv. — Mi nismo divljaci — reče onaj u smešnoj kapi. — Mi smo pristojni, iskusni razbojnici. Imamo svoje principe. — Sigurno uzimate od bogatih i dajete siromašnima? — upitah. Onaj u smešnoj kapi se široko osmehnu, sve do desni. Imao je crnu sjajnu kosu i preplanulo lice južnjaka, nakostrešeno od višednevnog nebrijanja. — Naša pristojnost ne ide toliko daleko — reče. — Uzimamo od svih odreda. Ali pošto smo i sami siromašni, dođe ti na isto. Grof Orgelis nas je raspustio, rasformirao je družinu. A dok se ne priključimo nekom drugom, moramo živeti, zar ne? — Zašto mu to govoriš, De Korbine? — progovori onaj natmureni. — Zašto mu se pravdaš? Pa on se,sprda s nama. Hoće da nas uvredi. — Ja sam iznad toga — ponosno kaza Bek de Korbin. — Na jedno uvo mi uđe, na drugo izađe. Nego, viteže, ne časimo časa. Skini bisage i baci ih ovde, na put. A pored nek se nade i tvoja vrećica za novac. I kaput. Obrati pažnju, ne tražimo ni konja ni oklop. Znamo gde je granica. — Nažalost — reče natmureni jezivo se namrštivši. — Moramo da ti uzmemo i ovu gospu. Na neko vreme. — Oh, tako je, umalo da zaboravim. — Bek de Korbin se ponovo iskezi. — Zbilja moramo imati tu gospođicu. I sam razumeš, viteže, pustoš, samoća... Već sam zaboravio kako izgleda gola žena.

— A ja ne mogu da zaboravim — reče samostrelac. — Vidim to svake noći, čim zatvorim oči. Mora da sam se nesvesno osmehnuo, pošto mi Bek de Korbin energičnim pokretom približi oštricu ka licu, a samostrelac brzo podiže oružje ka mom obrazu. — Ne — iznenada reče Branven. — Ne, nema potrebe. Pogledao sam u nju. Postepeno je bledela, od donjeg kraja lica ka ustima. Ali joj je glas i dalje bio spokojan, hladan, kontrolisan. — Nema potrebe — ponovi. — Ne želim da pogineš zbog mene, viteže. A nije mi stalo ni do toga da me dodatno oplave i unište mi odeću. Na kraju krajeva, nije to ništa... Ne traže mnogo. Nisam se začudio više nego razbojnici. Ipak sam mogao ranije da naslutim. Ono što sam smatrao hladnoćom, smirenošću, nepokolebljivom pribranošću, jednostavno je bila ravnodušnost. Znao sam to. — Baci im svoje zavežljaje — nastavi Branven još više pobledevši — i idi. Molim te. Nekoliko staja odavde nalazi se krst na raskrsnici. Tamo ćeš me sačekati. Mislim da ovo neće dugo potrajati. — Ne sreću se svakog dana ovako razumni ljudi — kaza Bek de Korbin spustivši koplje. — Ne gledaj me tako — šapnu Branven. Sigurno je nešto bilo na mom licu, premda mi se činilo da dobro vladam sobom. Posegnuo sam rukom iza sebe. Praveći se da odvezujem remen bisaga, neopaženo sam izvukao desnu nogu iz stremena. Udario sam konja mamuzom i šutnuo u lice Beka de Korbina tako da je poleteo unazad, balansirajući kopljem kao akrobata na žici. Izvlačeći mač, pognuh glavu, a strela naciljana u moje grlo huknu po kupoli šlema i skliznu. Udario sam natmurenog odozgo, lepim klasičnim sinisterom, a izvlačenje oštrice iz njegove lobanje olakšao mi je skok konja. Nije to uopšte tako teško ako znaš kako da to uradiš. Da je hteo, Bek de Korbin je mogao da zbriše na dine. Nije hteo. Mislio je da će pre nego što ja okrenem konja uspeti da mi zabije oštricu u leđa. Loše je mislio. Šljosnuo sam ga široko, po rukama u kojima je držao koplje, i još jednom, preko stomaka. Hteo sam niže, ali mi nije pošlo za rukom. Niko nije savršen. Ni samostrelac nije spadao u kukavice — umesto da bezi, ponovo je nategao tetivu i pokušao da nacilja. Zaustavivši konja, uhvatio sam mač na polovini oštrice i bacio ga. Pošlo mi je za rukom. Pao je tako

lepo da nisam morao da sjašem kako bih povratio oružje. Pognuvši glavu na konjski vrat, Branven je plakala, davila se od ridanja. Nisam rekao ni reč, nisam načinio nikakav pokret. Ništa nisam uradio. Nemam pojma šta treba da se uradi kad žena plače. Jedan bard kojeg sam upoznao u Dinas Dinleu, u Gvinedu, tvrdio je da je tada najbolje da i sam počneš da plačeš. Ne znam da li se šalio ili je to ozbiljno kazao. Temeljno sam obrisao sečivo mača. Nosim ispod sedla krpicu koja mi služi za brisanje sečiva u sličnim prilikama. Brisanje sečiva smiruje ruke. Bek de Korbin je krkljao, ječao i trudio se da umre. Mogao sam da sjašem i dotučem ga, ali nisam se najbolje osećao. Osim toga, nisam nešto naročito saosećao s njim. Život je okrutan. Koliko se sećam, ni sa mnom niko nije saosećao. Tako mi se barem činilo. Skinuo sam šlem, žičanu kapuljaču i kapu. Potpuno mokru. Kažem vam, sav sam se pretvorio u golu vodu. Osećao sam se odvratno. Kapci su mi bili teški kao da su bili od olova, a u ramenima i laktovima mi je rasla bolna ukočenost. Branvenin plač sam čuo kao kroz zid od drvenih balvana, valjano obložen mahovinom. U glavi mi je zazvonio i zalupao tup, talasajući bol. Kako sam dospeo na ove dine? Odakle dolazim i kuda sam se uputio? Branven... Negde sam čuo to ime. Ali nisam mogao... nisam mogao da se prisetim... Dodirnuo sam obamrlim prstima zadebljanja na glavi, stari ožiljak, trag onog strašnog udarca koji mi je otvorio lobanju i u nju nabio iskrivljene rubove razbijenog šlema. Šta je tu čudno, pomislih, što, noseći nešto takvo, ponekad imam prazninu u glavi? Šta je tu čudno što se čini da me crni hodnik iz mojih snova, koji se otvara ka mutnoj svetlosti, vodi i na javi? Branven mi je šmrkanjem i nakašljavanjem dala do znanja da je gotovo. Savladao sam suvoću u grlu. — Idemo? — upitah svesno hladno, tvrdo, kako bih zamaskirao slabost. — Da — odgovori ona podjednako hladno. Obrisala je oči vrhovima prstiju. — Viteže? — Slušam te, gospo? — Prezire! me, zar ne? — Nije istina. Žustro se okrenula i poterala konja po putu među dinama, u pravcu

stena. Pohitao sam za njom. Osećao sam se loše. Osećao sam miris jabuka. Ne volim zatvorene kapije, spuštene rešetke, podignute pokretne mostove. Ne volim da stojim kao budala iznad smrdljivog rova. Mrzim da derem grlo odgovarajući knehtovima koji nerazgovetno viču s palisada i iza otvora u zidovima, ne znajući da li me lažu, da li se sprdaju ili pitaju za ime. Mrzim da saopštavam ime kad nemam želju da ga saopštavam. Dobro se ovog puta namestilo, kapija je bila otvorena, rešetka podignuta, a knehtovi poduprti helebardama i partizanama ne naročito usrdni. Još bolje se namestilo kad se čovek u somotu, pozdravivši Branven na dvorištu, zadovoljio s njenih nekoliko reći i što mene ništa nije pitao. Ljubazno je pružio ruku Branven i pridržao stremen, ljubazno je skrenuo pogled kad je, silazeći s konja, ispod haljine pokazala list i koleno. Ljubazno nam je stavio do znanja da krenemo za njim. Zamak je bio zastrašujuće prazan. Kao opusteo. Bilo je hladno, a zbog prizora crnih, ugašenih kamina bilo je još hladnije. Čekali smo, Branven i ja, u velikoj hladnoj sali, među kosim zracima svetlosti koja je padala kroz strelaste prozore. Nismo dugo čekali. Škripnula su niska vrata. Sada, pomislih, a misao mi sevnu ispod lobanje kao beo, hladan, zaslepljujući plamen, otkrivši na trenutak dugu, beskrajnu dubinu crnog hodnika. Sada, pomislih. Sada će ona ući. Ušla je. Ona. Izolda. Nešto me je čak trgnulo kad je ušla, kad je zasijala belinom u tamnom okviru vrata. Verovali vi meni ili ne, ali na prvi pogled nije se razlikovala od one irske Izolde, od moje rođake, od Zlatokose Izolde iz Ata Klijata, kćerke Dijarmuda Makerbajla, kralja Tare. Tek sam na drugi pogled primetio razliku — kosa za nijansu tamnija i bez sklonosti ka uvijanju u lokne. Oči zelene, ne modre, više okrugle, bez onog neponovljivog oblika badema. Usta drugačija prilikom izražavanja. I ruke. Ruke su joj, u suštini, bile vrlo lepe. Mislim da se navikla na komplimente u vidu uporedivanja sa alabasterom ili slonovom kosti, a mene su belina i glatkoća tih ruku ipak podsećale na sveće u kapeli Inis Vitrin, usplamsale u mraku, raspaljene do prozirnosti.

Branven se duboko poklonila. Ja sam priklekao i, pognuvši glavu, oberučke ka njoj izvukao mač u koricama. Predao sam joj svoje sečivo na uslugu, onako kako nalaže običaj. Šta god to trebalo da znači. Odgovorila je naklonom, približila se, dodirnuta mač vrhovima tankih prstiju. Sada sam mogao da ustanem. Ceremonijal je to dopuštao. Predao sam mač onome u somotu, kao što je običaj nalagao. — Dobro došli u zamak Karhaing — reče Izolda. — Gospođice... — Ja sam Branven iz Kornvola. A ovo je moj prijatelj... Zanimljivo, pomislih. — ... vitez Morholt iz Alstera. Tako mi Luga i Lira! Setio sam se. Branven iz Tare. A kasnije, naravno, Branven iz Tintedžejla. Ona. Izolda nas je ćutke posmatrala. Najzad, spojivši slavne bele ruke, iskrcka sebi prste. — Dolazite odatle? — upita tiho. — Iz Kornvola? Kako ste ovamo dospeli? Svakog dana iščekujem brod i znam da još nije stigao do naših obala. Branven je ćutala. A ni ja, razume se, nisam znao šta da odgovorim. — Govorite — reče Izolda. — Kada će doploviti brod koji čekamo? Ko će biti na njegovoj palubi? Koje će boje biti jedro pod kojim će ovamo pristići lađa iz Tintedžejla? Bele? Ili crne? Branven nije odgovorila. Beloruka Izolda klimnu glavom, pokazujući da razume. Zavideo sam joj na tome. — Tristan od Lunoa, moj muž i gospodar — kaza ona — teško je ranjen. Probili su mu kopljem butinu u borbi protiv grofa Estulta Orgelisa i njegovih najamnika. Rana se gnoji... i neće da zaraste... Izoldin glas utanji, lepe ruke zadrhtale. — Tristana već duže vreme muči groznica. Često bunca, pada u nesvest, ne prepoznaje nikoga. Ja bdim kraj njegove postelje, brinem o njemu, lečim ga, umirujem bolove. Međutim, verovatno su moja neumešnost i nesposobnost doveli do toga da je Tristan poslao mog brata u Tintedžejl. Moj muž sigurno smatra da je u Kornvolu lakše naći dobre lekare. Ćutali smo, Branven i ja. — Ali još uvek nema vesti od mog brata, još uvek nema ni traga od njegove lađe — nastavi Beloruka Izolda. — Kad eto, iznenada, umesto one koju čeka Tristan, pojavljuješ se ti, Branven. Šta te je ovamo dovelo? Tebe, sluškinju i poverenicu Zlatokose Kraljice iz Tintedžejla? Da nisi možda donela magični eliksir?

Branven poblede. Osetio sam neočekivanu grižu savesti. Zato što je u poređenju sa Izoldom, vitka, visoka, lepršava i dostojanstvena, tajanstvena i đavolski lepa Branven izgledala kao prosta irska seljanka, bucmasta, lanena, neuglađena, punačka u bedrima, kose još uvek neuredno uvijene od kiše. Verovali vi meni ili ne, sažaljevao sam je. — Tristan je već jednom primio iz tvojih ruku magični napitak, Branven — nastavi Izolda. — Napitak koji i dalje deluje i polako ga ubija. Onda, na brodu, Tristan je iz tvojih ruku primio smrt. Možda si sada došla da mu daš život? Zaista, Branven, ako je tako, požuri. Ostalo je malo vremena. Vrlo malo. Branven nije ni trepnula. Lice joj je bilo nepomično kao u voštane lutke. Njihove oči, njene i Izoldine, usplamtele od vatre i snage, susrele su se i sukobile. Osećao sam napetost koja je pucketala kao uvijan konopac. Uprkos mojim očekivanjima, Izolda se pokazala kao snažnija. — Gospođo Izolda — Branven pade na kolena i pognu glavu — imate pravo da se ljutite na mene. Ali ne molim vas za oproštaj, jer vama nisam ništa skrivila. Vas isključivo molim za milost. Želim da ga vidim, lepa Beloruka Izoldo. Želim da vidim Tristana. Njen glas je bio tih, mekan, spokojan. U Izoldinim očima sada je bila samo tuga. — Dobro — reče. — Videćeš ga. Iako sam se zaklela da neću dozvoliti da ga dodiruju tuđe oči i ruke. Pogotovo ne njene ruke. Ruke Kornvolke. — Nije sigurno da će ona doći ovamo iz Tintedžejla — šapnu Branven, i dalje na kolenima. — Ustani, molim te. — Beloruka Izolda podiže glavu, a u očima joj zableštaše vlažni dijamanti. — Kažeš, nije sigurno. A ja... Ja bih bosa potrčala po snegu, kroz trnje, kroz užaren ugalj, kada bi... Kada bi me samo pozvao. Ali on mene ne poziva, iako zna za to. Poziva onu za koju nije siguran da li će doći. Naš život, Branven, ne prestaje da nas iznenađuje ironijom. Branven se podiže s kolena. Njene oči, jasno sam to video, takođe se ispuniše dijamantima. Eh, žene... — Idi onda kod njega, draga Branven — gorko reče Izolda. — Idi i odnesi mu to što vidim u tvojim očima. Ali pripremi se na najgore. Jer kad klekneš kraj njegove postelje, Tristan će ti u lice baciti ime koje neće biti tvoje. Baciće ti ga u lice kao uvredu. Idi. Sluge će ti pokazati put. Ostao sam sam s njom kad je Branven izašla za slugom. Nisam

računao kapelana s bleštavom tonzurom, povijenog nad klupom, dok je sebi u bradu mrmljao latinske koještarije. Nisam ga primetio ranije. Da li je bio tu sve vreme? Dođavola s njim. Nije mi smetao. Izolda me je, i dalje nesvesno kršeći prste belih ruku, ispitivački posmatrala. Tražio sam u njenom pogledu neprijateljstvo i mržnju. Jer sigurno je morala znati. Kad se venčaš sa živom, hodajućom legendom, onda poznaješ tu legendu do najsitnijih detalja. A ja, majku mu, nisam bio toliko sitan. Gledala je u mene, a u njenom pogledu je bilo nešto veoma čudno. Zatim je, skupivši dugačku haljinu oko uskih bedara, sela u izrezbarenu fotelju stisnuvši rukohvate belim dlanovima. — Sedi ovde, kraj mene — reče ona. — Morholte iz Alstera. Seo sam. O mom duelu s Tristanom iz Lunoa kružilo je mnoštvo neverovatnih priča izmišljenih od početka do kraja. U jednoj od njih su od mene čak napravili zmaja kojeg Tristan pobeđuje, samim tim ostvarivši formalno pravo na Zlatokosu Izoldu. Dobro, zar ne? I romantično, i daje opravdanje. Crnog zmaja sam faktički nosio na štitu, možda je to odatle. Jer svako zna da u Irskoj nema zmajeva od vremena Kuhulina. Druga priča kaže da se borba odigrala u Kornvolu, još pre nego što je Tristan upoznao Izoldu. To nije istina. To je izmišljotina minstrela. Činjenica je da je kralj Dijarmud mene poslao kod kralja Marka u Tintedžejl, bio sam tamo više puta i zaista sam se oštro preganjao oko harača koji je sledovao Dijarmudu od Kornvolca, vrag će ga znati po kojem osnovu, nije me zanimala politika. Ali tada nikad nisam sreo Tristana. Nisam ga sreo ni kad sam prvi put bio u Irskoj. Upoznao sam ga tek za vreme njegove druge posete, kad se pojavio kako bi isprosio Zlatokosu za Kornvol. Mark, Merionov sin, rođak Velikog Artura, poželeo je da Izoldu načini gospodaricom Tintedžejla. Dijarmudov dvor, kao i obično u sličnim prilikama, podelio se na one koji su podržavali tu bračnu vezu i na one koji su bili protiv nje. Ja sam spadao u ove druge. Iskreno govoreći, nisam imao pojma o čemu se radi, kao što sam rekao, nisam imao sklonosti ni prema politici ni prema intrigama. Bilo mi je svejedno kome će dati Izoldu. Ali umeo sam i voleo da se bijem. Tukli smo se u Dan Liriju, na obali Zaliva. Mislio sam da ću ga brzo savladati. Na prvi pogled bio sam duplo teži od njega i najmanje duplo

iskusniji. Tako mi se barem činilo. Shvatio sam grešku odmah pri prvom sukobu, kad su nam se koplja raspala u paramparčad. Umalo mi krsta nisu pukla, tako me je nabio na naslon sedla da je malo nedostajalo da me obali zajedno s konjem. Kad se okrenuo i, ne zatraživši drugo koplje, izvukao mač, obradovao sam se — koplje ima tu osobinu da pomoću njega i momčić, uz trunku sreće i dobrog konja, može pretvoriti u kašu čak i veštog viteza. Mač je — na duže vreme — pravedniji. Malo smo se čvrknuli štitovima. Bio je snažan kao bik, snažniji nego što sam pretpostavljao. Borio se na klasičan način — dekster, sinester, gore-dole, jedan za drugim, vrlo brzo, i ta njegova brzina mi nije dozvoljavala da iskoristim prednost u iskustvu, da mu nametnem svoj, manje klasičan stil. Pomalo je počeo da me muči, pa sam ga prvom prilikom nepošteno posekao, po butini, ispod donje ivice štita ukrašenog propetim lavom Lunoa. Da sam to učinio sa zemlje, ne bi ostao na nogama. Ali sam to učinio s konja. Nije čak ni obratio pažnju na to da krvari kao vepar, da prska tamnim karminom po sedlu, na ašu, na pesak. Ljudi koji su bili tamo drali su se kao pomahnitali. Bio sam siguran da krvarenje radi svoje, a budući da sam i ja bio na granici iznemoglosti, nasrnuo sam oštro, nestrpljivo i nepažljivo, kako bih završio s njim. I to je bila moja greška. Nesvesno sam držao štit nisko, misleći da će hteti da mi se oduži istim, podlim, donjim udarcem. Iznenada mi je nešto sevnulo pred očima i ne znam šta je dalje bilo. Ne znam. Ne znam šta je posle toga bilo, pomislih gledajući u Izoldine bele ruke. Da li je to moguće? Da li je to samo bio onaj blesak u Dan Liri ju, mračan hodnik, a odmah zatim sivobela obala i zamak Karhaing? Da li je to moguće? I iz istih stopa su, kao spreman odgovor, kao nepobitan dokaz, kao neoboriv argument, nadošle slike, pojavila su se lica, imena, reći, boje, mirisi. Svega je tu bilo, svaki božji dan. I oni zimski, kratki, nejasni dani iza ribljih mehura na prozorima, i oni prolećni, topli dani što mirišu na kišu i vlažnu zemlju. Letnji dani, dugi i vreli, žuti od sunca i od suncokreta. Jesenji dani, koji u hiljade boja oslikavaju brda kod Emajn Maka. I sve što se dogodilo tih dana — marševi, borbe, povorke, lov, gozbe, žene, ponovo borbe, ponovo gozbe i ponovo žene. Vatre Beltejna i dim Sauina. Sve. Sve što se dogodilo od onog trenutka u Dan Liriju do ovog dana uprljanog rosuljom na armorikanskom priobalju.

Sve je to bilo. Odigralo se. Dogodilo se. Stoga nisam mogao shvatiti zbog čega mi se činilo da je... Nevažno. Nebitno. Teško sam odahnuo. Umorio sam se od tih uspomena. Osećao sam se umorno, gotovo isto kao onda, tokom borbe. Kao onda sam osećao bol u vratu, teret ramena. Ožiljak na glavi je pulsirao, kidao razjarenim bolom. Beloruka Izolda, već duže vreme zagledana u prozor, u horizont obavijen oblacima, polako je okrenula glavu ka meni. — Zašto si došao ovamo, Morholte od Alstera? Šta je trebalo da joj odgovorim? Nisam hteo pred njom da otkrivam svoju crnu rupu u pamćenju. Nije imalo smisla da joj pričam o mračnom beskonačnom hodniku. Ostao je, kao i obično, viteški običaj, opšte poštovana i priznata norma. Ustao sam. — Ovde sam na usluzi vašim naredbama, gospodo Izolda — rekoh kruto še poklonivši. Zapazio sam takav naklon kod Kaja u Kamelotu, uvek mi se činio kao dostojan, prefinjen i vredan oponašanja. — Došao sam kako bih ispunio svaku vašu naredbu. Moj život vam je na raspolaganju, gospođo Izolda. — Plašim se — reče ona tiho, kršeći prste — da je sada prekasno za to. Video sam suzu, usku sjajnu tračicu kako klizi nadole od ugla njenog oka i usporava tok na bočnom delu nosa. Osetio sam miris jabuka. — Legenda se završava, Morholte. Izolda nam nije pravila društvo za večerom. Bili smo sami, Branven i ja, ne računajući kapelana s bleštavom tonzurom. Ali on nam nije smetao. Izmumlavši kratku molitvu i prekrstivši sto, posvetio se klopi. Ubrzo sam sasvim prestao da obraćam pažnju na njega. Kao da je tamo bio sve vreme. Uvek. — Branven? — Da, Morholte? — Otkud si znala? — Sećam te se iz Irske, s Dijarmudovog dvora. Dobro te se sećam. Ne, sumnjam da se ti mene sećaš. Tada nisi obraćao pažnju na mene, premda sam se, danas ti to mogu priznati, trudila da me zapaziš. To je opravdano. Tu gde je bila Izolda nije se obraćala pažnja na ostale. — Ne, Branven. Sećam te se. Danas te nisam prepoznao jer... — Da, Morholte?

— Onda, u Tari... uvek si bila nasmejana. Ćutanje. — Branven? — Da, Morholte? — Šta je s Tristanom? — Loše je. Rana se gnoji, neće da zaraste. Počinje gangrena. Izgleda strašno. — Da li on... — Sve dok veruje, živeće. A on veruje. — U šta? — U nju. Ćutanje. — Branven... — Da, Morholte. — Da li će Zlatokosa Izolda... Da li će kraljica... stvarno doći iz Tintedžejla ovamo? — Ne znam. Ali on veruje u to. Ćutanje. — Morholte. — Da, Branven. — Kazala sam Tristanu da si ovde. Hoće da te vidi. Sutra. — Dobro. Ćutanje. — Morholte... — Da, Branven. — Ono na dinama... — To nije ništa značilo. — Jeste. Molim te, pokušaj da razumeš. Nisam htela, nisam mogla da dozvolim da umreš. Nisam mogla da dopustim da strela iz samostrela, glupi komad drveta i metala, poremeti... To nisam mogla da dopustim. Ni po koju cenu, čak ni po cenu tvog prezira. A tamo... na dinama... Cena koju su oni tražili nije po mom mišljenju bila preterana. Vidiš, Morholte... — Branven... Dosta, molim te. Dovoljno je. — Već mi se dešavalo da plaćam sobom. — Branven. Ni reći više. Dotakla je moju ruku, a njen dodir, verovali vi ili ne, bio je crvena kugla sunca koja izlazi nakon duge i hladne noći, miris jabuka, skok konja koji ide u juriš. Pogledala mi je u oči, a njen pogled bio je kao

lepršanje vetrom trzanih zastavica, kao muzika, kao dodir krzna na obrazu. Branven, nasmejana Branven iz Tare. Ozbiljna, spokojna i tužna Branven iz Kornvola, sa očima koje znaju. Da li je bilo nečega u vinu koje smo pili? Kao u onom koje su Tristan i Zlatokosa popili na moru? — Branven... — Da, Morholte? — Ništa. Hteo sam samo da čujem zvuk tvog imena. Ćutanje. Šum mora, jednolik i gluv, u njemu šapati, nametljivi, koji se ponavljaju, nesnosno tvrdoglavi. Ćutanje. — Morholte. — Tristane. Promenio se. Onda, u Ata Klijatu, bio je dečak, veseli momčić sanjalačkog pogleda, uvek sa istim umiljatim osmehom koji kod dama izaziva grčenje abdomena. Uvek taj osmeh, čak i onda kad smo se sekli mačevima u Dan Liriju. A sada... Sada mu je lice bilo sivo, omršavelo, zgrčeno, ispresecano bleštavim mlazevima znoja, usta ispucala i izvijena u bolnu potkovicu, očne duplje pocrnele od mučenja. I smrdeo je. Smrdeo je na bolest. Na smrt. Na strah. — Živ si, Irče. — Živ sam, Tristane. — Kada su te nosili s polja, kazali su da si mrtav. Imao si... — Imao sam rasečenu glavu i mozak na vrhu — rekoh, trudeći se da to zazvuči prirodno i ravnodušno. — Čudo. Neko se molio za tebe, Morholte. — Ne bih rekao. — Slegnuh ramenima. — Volja sudbine je neobjašnjiva. — Namršti se. — Ti i Branven... Oboje ste živi. A ja... U glupoj tuči... Dobio sam koplje u prepone, prošlo je skroz-naskroz, slomilo se. Verovatno se nešto odlomilo s drške, zbog toga se rana tako gnoji. Ovo je božja kazna. Kazna za sva moja nedela. Za tebe, za Branven. A pre svega... Za Izoldu... Ponovo se namrštio, iskrivio usta. Znao sam na koju Izoldu misli. Iznenada mi je bilo veoma žao. U toj njegovoj grimasi bilo je sve. Njeni podočnjaci, njeno nesvesno kršenje ruku, krckanje prstiju na belim rukama. Gorčina u glasu: Koliko puta je to, pomislih, morala videti. To iznenadno, mimovoljno krivljenje usta kad je govorio: „Izolda”, a nije mogao dodati: „Zlatokosa”. Bilo mi je žao, nje, venčane sa živom

legendom. Zbog čega je pristala na takav brak? Pa ona, kćerka Hoela iz Armorike, mogla je imati svakog kojeg je mogla poželeti. Zbog čega je pristala na Tristana? Zbog čega je pristala da služi kap ime, kao pust zvuk? Zar nije čula priču o njemu i o Kornvolki? A možda joj se činilo da to ništa ne znači? Možda je mislila da je Tristan isti kao i ostali, kao momci iz Arturove družine, kao Gavejn, Gaheris, Lamorak ili Bediver, koji su započeli tu idiotsku modu obožavanja jedne, tucanja druge, a ženidbe s trećom, i sve je bilo dobro, niko se nije žalio? — Morholte... — Ovde sam, Tristane. — Poslao sam Kaerdena u Tintedžejl. Brod... — Još nema vesti. — Samo ona... — šapnu. — Samo ona može da me spase. Ja sam na ivici. Njene oči, njene ruke, sam njen prizor i zvuk u glasu. Za mene više nema drugog spasa. Zato... ako bude na palubi, Kaerden mora na jarbol... — Znam. Ćutao je i, gledajući u drvenu tavanicu, teško disao. — Morholte... Da li će ona... doći? Da li se seća? — Ne znam, Tristane — rekoh i odmah se pokajah zbog tih reči. Dođavola, šta mi je smetalo da vatreno i sa ubeđenjem potvrdim? Zar sam i pred njim morao da se demaskiram svojim neznanjem? Tristan okrenu glavu ka zidu. — Protraćio sam tu ljubav — zastenja. — Uništio sam je. Zbog toga sam navukao kletvu na naše glave. Zbog toga umirem, ne mogu čak ni da umrem u uverenju da će Izolda doći ovamo na moj poziv. Makar i prekasno, ali da će doći. — Ne govori tako, Tristane. — Moram. Sve je moja krivica. A možda je kriva moja prokleta sudbina? Možda sam od početka bio osuđen na to? Ja, začet u ljubavi i tragediji. Znaš da me je Blanšfler rodila u očajanju, bolovi su počeli kad su je obavestili o Rivalinovoj smrti. Nije preživela porođaj. Ne znam da li je ona pri poslednjem izdahu, ili je kasnije Fojtenant... Ko mi je dao ovo ime, ime koje je kao propast, kao prokletstvo. Kao presuda. La tristesse. Uzrok i posledica. La tristesse koja je okružuje kao magla... Magla, kao ona što je obavila ušće Lifi kada je... Zaćutao je, nesvesno je prevlačio dlanove po krznu kojim je bio pokriven. — Sve, sve što sam radio okretalo se protiv mene. Stavi se na moje

mesto, Morholte. Zamisli samo, dolaziš u Irsku, tamo srećeš devojku... Od prvog pogleda, od prvog sudara očiju, osećaš da srce hoće da ti slomi rebra, a ruke drhte. Cele noći hodaš, ne ležeš u krevet, kipiš od nemira, treseš se, misliš samo na jedno — da je sutra ponovo vidiš. I? Umesto radosti — la tristesse... Ćutao sam. Nisam shvatio o čemu govori. — A kasnije — nastavi — prvi razgovor. Prvi sudar ruku koji te drma kao udarac koplja na turniru. Prvi osmeh, njen osmeh, koji dovodi do... Eh, Morholte. Šta bi uradio da si na mom mestu? Ćutao sam. Nisam znao šta bih uradio da sam na njegovom mestu. Jer nikad nisam bio na njegovom mestu. Jer, tako mi Luga i Lira, nikad nisam preživeo tako nešto. Nikada. — Znam šta ne bi uradio — reče Tristan zatvorivši oči. — Ne bi je poturio Marku, ne bi probudio njegovu zainteresovanost neprestano brbljajući o njoj u njegovom prisustvu. Ne bi otišao po nju u Irsku u tuđe ime. Ne bi protraćio ljubav koja je tada počela. Tada, a ne na brodu. Branven se bez razloga muči zbog te priče o magičnom napitku. Napitak nije imao ništa s tim. Kad se ukrcavala na brod, već je bila moja. Morholte... Da si se ti ukrcao s njom na brod, da li bi otputovao u Tintedžejl? Predao bi Izoldu Marku? Sigurno ne bi. Pre bi s njom pobegao na kraj sveta, u Bretanju, Arabiju, u Hiperboreju, u sam Ultima Thule. Morholte, jesam li u pravu? Nisam mogao da odgovorim na to pitanje. A i da sam mogao, ne bih hteo. — Iscrpljen si, Tristane. Potreban ti je san. Odmori se. — Motrite... na brod... — Dobro, Tristane. Treba li ti nešto? Da ti pošaljem... Beloruku gospu? Krivljenje usta. — Ne. Stojimo na zidovima, Branven i ja. Rominja, kao i obično u Bretanji. Vetar se podiže, trza Branveninu kosu, lepi joj haljinu za bedra. Vetar nam u naletima davi reči na usnama. Isteruje suze iz očiju zagledanih u obzorje. Ni traga od jedra. Gledam u Branven. Tako mi Luga, kakvu radost mi pričinjava gledanje u nju. Mogao bih je beskrajno gledati. Kad samo pomislim da mi je onda, kad je stajala naspram Izolde, izgledalo da nije lepa.

Verovatno sam bio zaslepljen. — Branven? — Slušam te, Morholte. — Čekala si me na plaži. Znala si da... — Tako je. — Otkud? — Ne znaš? — Ne. Ne znam... ne sećam se... Branven, mnogo je zagonetki. To nije moja briga. Uopšte nije moja briga. — Legenda se ne može završiti bez nas. Bez našeg učešća. Tvog i mog. Ne znam zašto, ali važni smo, neophodni smo u ovoj priči. U priči o velikoj ljubavi koja kao vir uvlači sve i svakoga. Zar ne znaš to, Morholte iz Alstera, zar ne shvataš koliko je osećanje moćna snaga? Snaga sposobna da okrene prirodan redosled stvari? Zar ne osećaš to? — Branven... Ne razumem. Ovde, u zamku Karhaing... — Nešto će se desiti. Nešto što zavisi samo od nas. I zbog toga smo ovde. Moramo biti ovde, bez obzira na našu volju. Zato sam znala da ćeš se pojaviti na plaži. Zato nisam mogla da dozvolim da pogineš na dinama... Ne znam šta me je nateralo na to. Možda njene reći, možda naglo prisećanje Zlatokosinih očiju. Možda nešto na šta sam zaboravio dok sam išao dugim, beskrajnim, mračnim hodnikom. Ali učinio sam to bez razmišljanja, bez proračunatosti. Uzeo sam je u naručje. Prilegla je uz mene, poslušno i rado, a ja sam pomislio da osećanje, u suštini, može biti moćna snaga. Ali podjednaku moć ima dug, njegov osetan i silan nedostatak. Trajalo je to neko vreme. Tako mi se barem činilo. Branven se polako oslobodila iz mog zagrljaja, okrenula se, silina vetra zatrzala joj je kosu. — Nešto zavisi od nas, Morholte. Od tebe i od mene. Bojim se. — Čega? — Mora. I lađe koja nema kormilo. — Ja sam pokraj tebe, Branven. — Ostani tu, Morholte. Danas je drugačije veče. Potpuno drugačije. Ne znam gde je Branven. Možda bdi zajedno sa Izoldom kraj postelje Tristana koji je opet bez svesti i baca se u groznici. Bacajući se, šapuće: „Izolda..Beloruka Izolda

zna da Tristan ne priziva nju, ali drhti kad čuje to ime. I krši prste na belim rukama. Branven, ako je tamo s njom, ima mokre dijamante u očima. Branven... Šteta što... Eh, majku mu! A ja... Ja pijem s kapelanom. Ne znam otkud se ovde stvorio kapelan. Možda je oduvek tu? Pijemo, i to brzo pijemo. I mnogo. Znam da mi to škodi. Ne bih smeo, moja razbijena glava to ne podnosi dobro. Kad se napijem, imam halucinacije. Glavobolju. Ponekad se onesvestim. Na sreću, retko. Ali šta da se radi, pijemo. Majku mu, moram da suzbijeni nemir u sebi. Da zaboravim na drhtanje ruku. Na zamak Karhaing. Na Branvenine oči pune straha od nepoznatog. Hoću da zaglušim u sebi zavijanje vetra, šum talasa, njihanje brodske palube pod nogama. Hoću da zaglušim u sebi ono čega se ne sećam. I taj miris jabuka koji me proganja. Pijemo, kapelan i ja. Deli nas hrastov sto, već podosta isprskan vinom. Ne deli nas samo sto. — Pij, popeskaro. — Bog ti pomogo, sine. — Ja nisam tvoj sin. Kao i mnogi drugi, od bitke kod Badona nosim krst na oklopu, ali mnome nije zavladao misticizam, što se dogodilo mnogim drugima. Ja sam više ravnodušan prema religiji. Prema svim njenim vidovima. Žbun koji je u Glastonberiju navodno posadio Josif iz Arimateje za mene se ne razlikuje od ostalih žbunova — možda samo po tome što je rašljastiji i osušeniji od drugih. Sama opatija, o kojoj govore neki’ Arturovi momci u verskoj kontemplaciji, u meni ne budi dublja uzbuđenja, iako priznajem da se lepo slaže sa šumom, brdom i jezerom. A to što tamo regularno udaraju u zvona, olakšava pronalaženje puta po magli, a tamo je uvek tako maglovito, nek ih đavo nosi. Ta rimska vera, koja se već valjano raširila, nema baš velikih šansi kod nas na ostrvima. Kod nas, u Irskoj, Kornvolu ili Velsu, na svakom koraku možeš naići na nešto čije postojanje monasi tvrdoglavo opovrgavaju. Svaka budala je kod nas videla vilenjake, gobline, silfe, korigane, leprikone, sidhe, eh, čak i bean sidhe. A niko, koliko je meni poznato, nije video anđela. Ne računajući Borsa iz Ganisa, koji je navodno video samog Gavrila, jednom, pred neku bitku ili u vreme bitke, ali Bors je bilmez i lažov, ko bi mu to poverovao? Monasi na sve strane pričaju o čudima koje je navodno Hrist činio. Budimo pošteni — pored onoga što je mogla Vivijen s Jezera, Morgan

od Čarobnica ili Morgejz, žena Lota sa Orknijskih ostrva, a da ne spominjemo Medina, Hrist nema čime da se hvali. Ozbiljna vešta magija, kažem vam, to je nešto. Čarobnjak ili druid bude poštovanje. Možete mi verovati, Merlin se nikad ne bi spustio na to da se razmeće besmislenim hodanjem po vodi. Ako je uopšte istina to hodanje po vodi. Previše puta sam uhvatio monahe u laži da bih verovao u sve što pričaju. Možda mislite da ne volim monahe? To nije baš tako. Ljubav nema ništa s tim. Jednostavno se ne razumemo međusobno. Oni kažu: „Pentekosta”, ja mislim: „Beltejn”. Oni kažu: „Sveta Brigita”, ja mislim: „Birgit iz Kildara”. Ne razumemo se. I ne moramo da se razumemo. Jer monasi su došli i otići će. A druidi će ostati. Ne radi se o tome da mislim kako su druidi mnogo bolji od monaha, to nikako. Ali druidi su naši. Bili su oduvek. A monasi su skitnice. Kao ovaj moj popeskara, moj današnji pajtaš za stolom. Sam đavo zna šta ga je donelo ovamo, u Armoriku. Koristi čudne reči i ima čudan akcenat, tobož akvitanijski ili galski. Dovraga s njim. — Pij, popeskaro. A kod nas, u Irskoj, glavu za to dajem da mi odseku, hrišćanstvo će biti prolazna stvar. Mi Irci, mi smo malo prijemčivi za taj njihov rimski, nepopustljiv i zagrižen fanatizam, mi smo previše trezveni, previše prostodušni za to. Naše ostrvo je predstraža Zapada, to je Poslednja obala. Iza nas, vrlo blizu, nalaze se Stare zemlje — Haj-Brazil, Is, Emajn Ablak, Majnistir Lejtreak, Beag-Arajn. One, kao i pre mnogo vekova, i danas, upravljaju umovima ljudi, a ne krst, ne latinska liturgija. A uostalom, mi Irci smo tolerantni. Nek svako veruje u šta želi. Kako sam čuo, različite frakcije hrišćanstva po svetu već počinju da se hvataju za gušu. Kod nas je to nemoguće. Sve mogu da zamislim, ali to ne, da jedan takav Alster, na primer, postane poprište nereda s religijskom pozadinom. — Pij, popeskaro. Pij, jer ko zna, možda ćeš sutra imati radni dan. Možda ćeš već sutra morati da odradiš ovo što si ovde požderao i polokao. Jer onaj što mora otići, mora otići s pompom, u svom sjaju rituala. Lakše je umreti kad neko pored tebe vrši ritual, svejedno je da li taj neko naklapa Requiem Aetemam, smrdi na kandilo, vitla ili udara mačem o štit. Tada se lakše odlazi. I kakva je, dođavola, razlika odlaziš li u raj, pakao ili u Tir Nan Og? Uvek se odlazi u tamu. Znam nešto o tome. Odlazi se u mračan hodnik koji nema kraj. — Tvoj gospodar umire, popeskaro.

— Ser Tristan? Molim se za njega. — Moliš se za čudo? — Sve je u božjim rukama. — Nije sve. — Bogohuliš, sine. — Nisam tvoj šin. Ja sam sin Flana Kernaha Makataira, kojeg su Danci usmrtili na obalama reke Šanon. To je, popeskaro, bila smrt dostojna muškarca. Dok je umirao, Flan nije stenjao: „Izolda, Izolda”. Dok je umirao, Flan se nasmejao i uputio vikinškom jarlu takve reći da ovaj dugo nije mogao da zatvori usta koja je otvorio od čuđenja. — Umreti se, sine, mora sa imenom Gospoda na ustima. Osim toga, lakše je poginuti u boju, od mača, nego dogorevati u postelji, izjedan od la maladie. Borba s la maladie je usamljena borba. Teško je boriti se sam, a još teže je usamljeno umirati. — La maladie? Trabunjaš, popeskaro. Isto bi kao od šale izlečio ovu ranu kao i onu, koja... Ali onda je, u Irskoj, bio pun života, pun nade, a sada nada ističe iz njega zajedno s bolesnom, smrdljivom krvlju. Dođavola, kad bi mogao da prestane da misli na nju, kad bi zaboravio na tu prokletu ljubav... — Ljubav, sine, takođe potiče od Boga. — Kako da ne. Svi ovde trtljaju o ljubavi i čude se odakle ona dolazi. Tristan i Izolda... Da ti kažem, popeskaro, odakle je došla njihova ljubav, ili kako već to da nazovem? Da ti kažem šta ih je spojilo? To sam bio ja, Morholt. Pre nego što mi je Tristan razbio glavu mlatnuo sam ga u butinu i na nekoliko nedelja prikucao za postelju. A on, jedva što je malo ozdravio, uvuče Zlatokosu u tu postelju. Svaki normalan čovek bi to uradio kad bi imao priliku i vreme. A zatim su minstreli pevali o Šumi Moroa i o golom maču. Istina malo sutra, ne verujem. Vidiš i sam, monaše, odakle potiče ljubav. Ne od Boga, već od Morhoita. I zbog toga je ona toliko vredna, ta ljubav. Ta tvoja la maladie. — Bogohuliš. Govoriš o stvarima koje ne razumeš. Stoga bi bilo bolje kad bi prestao da govoriš o njima. Nisam ga opaučio među oči kalajnom šoljom koju sam pokušavao da zgnječim u ruci. Čudite se zbog čega? Kazaću vam. Zato što je bio u pravu. Nisam razumeo. Kako sam mogao razumeti? Nisam bio začet u nesreći, rođen u tragediji. Flan i moja majka su me začeli u senu i sigurno su zbog tog začetka imali gomilu trenutaka proste i zdrave radosti. Kad su mi davali ime, nisu u njega umetnuli nikakvo skriveno značenje. Nazvali su

me tako da im bude lakše da me zovu: „Morholte, večera!”, „Morholte, ti seme pasje!”, „Donesi vodu, Morholte!” La tristesse? Sranje, a ne La tristesse. Možeš li da maštaš ako nosiš takvo ime? Da sviraš na harfi? Da posvećuješ voljenoj sve misli, sve dnevne poslove, a noću da hodaš po odajama jer ne možeš da zaspiš? Sranje. S takvim imenom možeš da ločeš pivo i vino, a posle da povraćaš ispod stola. Da pesnicom razbijaš noseve. Razbijaš glave mačem ili sekirom, ili da i sam dobiješ po tintari. Ljubav? Neko ko se zove Morholt zadiže haljinu i ševi, a zatim tone u san ili pak, ako mu nešto slučajno treperi u duši, kaže: „Uh, kakva si ti sjajna cura, Meri O’Konel, rado bih te celu pojeo, a pogotovo te tvoje sise”. Možete da tražite tri dana i tri noći, ali u tome nećete naći ni traga od la tristesse. Ni traga. I šta s tim ako volim da gledam Branven? Ja volim da gledam mnoge stvari. — Pij, popeskaro. I sipaj, nemoj traćiti vreme. Šta mumlaš tamo? — Sve je u božjim rukama, sicut in coelo et in tenis, amen. — Možda je sve in coelo, ali sigurno nije sve in tenis. — Bogohuliš, sine. Cave! — Čime hoćeš da me uplašiš? Gromotn iz vedra neba? — Ne plašim te. Bojim se za tebe. Odbacujući Boga, odbacuješ nadu. Nadu da nećeš izgubiti ono što ćeš osvojiti. Nadu da ćeš, kada dođe čas da napraviš izbor, dobro izabrati, da ćeš doneti pravu odluku. I da tada nećeš biti bespomoćan. — Život je, popeskaro, s Bogom ili bez njega, s nadom ili bez nje, put bez kraja i početka, put koji vodi po klizavoj ivici ogromnog limenog levka. Većina ljudi ne primećuje da ide ukrug, nebrojeno puta prolazi istu tačku na klizavom uskom rubu. Ali ima i onih kojima se događa da se okliznu. Da padnu. I tada je svršeno s njima, nikad se više neće vratiti na ivicu, neće nastaviti marš. Klize nadole sve dok se svi ne sretnu kod otvora levka, na najužem mestu. Srešće se, ali samo nakratko, zato što ih dalje, ispod levka, čeka bezdan. I ovaj zamak, na steni koju udaraju talasi, jeste upravo takvo mesto. Otvor levka. Shvataš li to, popeskaro? — Ne. Mada, smatram da ti, s druge strane, ne shvataš koji je uzrok toga što ja to ne shvatam. — Dođavola sa uzrocima i posledicama, sicut in coelo et in terris. Pij, monaše. Pili smo do kasno u noć. Kapelan je to, za divno čudo, dobro podneo. Sa mnom je bilo gore. Naroljao sam se, kažem vam, ko svinja.

Potisnuo sam... sve u sebi. Tako mi se barem činilo. Danas je more boje olova. Danas je more besno. Osećam njegov bes i prema njemu osećam poštovanje. Razumem Branven, razumem njen strah. Ne razumem uzroke. I njene reći. Danas je zamak pust i zastrašujuće tih. Tristana mori groznica. Izolda i Branven su kraj njega. Ja, Morholt iz Alstera, stojim na zidinama i posmatram more. Nema ni traga od jedra. Nisam spavao kad je ušla. I nisam bio iznenađen. Bilo je kao da sam to očekivao. Taj čudan susret na plazi, putovanje preko dina i slanih livada, glupi incident s Bekom de Korbinom i njegovim ortacima, to veće uz sveće, toplota njenog tela dok sam je grlio na zidinama, a pre svega ta aura ljubavi i smrti koja ispunjava Karhaing — sve nas je to međusobno zbližilo, vezalo. Već sam počeo da hvatam sebe u mislima kako će mi biti teško da se rastanem... Od Branven. Ni reč nije kazala. Otkačila je broš koji je spajao plašt na ramenu i spustila na pod tešku tkaninu. Brzo je skinula košulju, prostu, maltene od grube pređe, onakvu kakve svakodnevno nose irske devojke. Okrenula se na stranu, porumenela od vatre što je titrala po cepanicama u kaminu i pratila je crvenim užarenim očima. Isto ne rekavši ni reč, ja sam se pomerio napravivši joj mesto pored sebe. Polako je legla okrenuvši glavu. Pokrio sam je krznima. I dalje smo oboje ćutali, ležeći nepomično i gledajući senke kako trče po tavanici. — Nisam mogla da zaspim. — reče. — More... — Znam. I ja ga čujem. — Bojim se, Morholte. — Ja sam pored tebe. — Ostani tu. Zagrlio sam je najnežnije, najdelikatnije što sam umeo. Obavila mi je vrat rukama, pritisnula lice uz obraz, nadraživši me vrelim dahom. Dodirivao sam je pažljivo, boreći se s radosnom čežnjom za snažnim zagrljajem, sa željom za žustrim, požudnim milovanjem, kao da dodirujem sokolovo perje, nozdrve plašljivog konja. Dodirivao sam joj

kosu, vrat, ruke, njene pune, čudesno uobličene grudi s malim bradavicama. Dodirivao sam joj kukove, koje sam, kad samo pomislim, donedavno smatrao previše okruglim, a koji su bili izvanredno okrugli. Dodirivao sam njena glatka bedra, dodirivao sam njenu ženstvenost, mesto koje neću imenovati, jer se ni u mislima ne bih usudio da ga kod nje nazovem onako kako sam navikao, nekom od irskih, velških ili saksonskih reči. Zato što bi to bilo kao da Stounhendž nazovem gomilom kamenja. Kao kad bih Glastonberi Tor nazvao brežuljkom. Drhtala je, nestrpljivo izlazeći u susret mojim rukama, upravljajući njima pokretima tela. Tražila je, žudela nemim jezikom, neobuzdanim, isprekidanim dahom. Molila je trenutnom potčinjenošću, mekom i toplom, da bi se ubrzo ispružila i ukrutila kao drhtavi dijamant. — Voli me, Morholte — šapnu. — Voli me. Bila je odvažna, nezasita, nestrpljiva. Ali bespomoćna i slaba u mojim rukama, morala je da se preda mojoj spokojnoj, obazrivoj, uzdržanoj ljubavi. Mojoj. Onoj koju sam ja želeo. Koju sam želeo za nju. Jer sam u onoj, koju je pokušala da mi nametne, osećao strah, požrtvovanje, pomirenje s neizbežnim, a nisam hteo da se boji, da žrtvuje za mene bilo šta. I ostao sam pri svome. Tako mi se barem činilo. Osetio sam kako zamak drhti u laganom ritmu talasa koji su udarali o stenu. — Branven... Pribila se uz mene, vrela, a njen znoj mirisao je na mokro perje. — Morholte... Kako je dobro... — Šta, Branven? — Kako je dobro živeti. Dugo smo ćutali. A zatim sam postavio pitanje. Ono koje nisam smeo da postavim. — Branven... Da li će ona... Da li će Izolda doći ovamo iz Tintedžejla? — Ne znam. — Ne znaš? Ti? Njena poverenica? Ti koja... Zaćutao sam. Tako mi Luga, kakav sam ja kreten, pomislih. Kakav sam ja glupavi bilmez. — Ne muči sebe — reče ona. — Pitaj me o tome. — O čemu? — O prvoj bračnoj noći Izolde i kralja Marka. — Ah, o tome. Zamisli, to me uopšte ne zanima. — Mislim da lažeš.

Nisam odgovorio. Bila je u pravu. — Bilo je onako kako pripovedaju balade — reče tiho. — čim su se ugasile sveće, Izolda i ja smo se lukavo zamenile u Markovoj postelji. Ne znam da li je to zaista bilo potrebno. Mark je bio toliko očaran Zlatokosom da bi bez pogovora prihvatio to što nije devica. Nije bio baš tolika cepidlaka. Ali desilo se to što se desilo. Moja griža savesti je odlučila o onome što se desilo na lađi. Smatrala sam da sam ja kriva za sve, ja i taj napitak koji sam im dala. Ubedila sam sebe da sam kriva i htela sam da se iskupim za to. Tek kasnije se saznalo da su Izolda i Tristan spavali zajedno još u Ata Klijatu. Da nisam bila kriva ni za šta. — Dobro je, Branven. Nisu mi potrebni detalji. — Ne. Saslušaj do kraja. Saslušaj ono o čemu balade ćute. Izolda mi je naredila da se odmah, čim dam dokaz devičanstva, izvučem iz postelje i po drugi put zamenim mesto s njom. Možda se bojala da će je otkriti, možda jednostavno nije htela da se previše naviknem na kralja, ko zna. Bila je s Tristanom u susednoj sobi, bili su zauzeti jedno drugim. Oslobodila se iz njegovog naručja i otišla kod Kornvolca, gola, onako kako je ustala, nije ni kosu popravila. A ja sam ostala gola... s Tristanom. Do samog jutra. Ni sama ne znam kako i zbog čega. Ćutao sam. — To nije kraj — reče okrenuvši glavu ka vatri u kaminu. — Zatim je bio medeni mesec, tokom kojeg se Kornvalac ni na trenutak nije odvajao od Izolde. Silom prilika, Tristan nije mogao da joj se približi. Ali je meni mogao. Da ne ulazim u detalje: posle tih nekoliko meseci volela sam ga. Do besvesti. Znam da se čudiš. Da, tako je, vezivala nas je isključivo postelja, u kojoj je, uostalom, što je meni bilo očigledno još tada, Tristan pokušavao da u sebi potisne ljubav ka Izoldi, ljubomoru prema Marku, osećaj krivice. Mene je posmatrao kao instrument. Uopšte mi nije pomoglo to što sam toga bila svesna. — Branven... — Budi strpljiv. Ovo još nije kraj. Prošao je medeni mesec, Mark je nastavio sa uobičajenim kraljevskim obavezama, a Izoldi je počelo da se ukazuje mnoštvo prilika. A Tristan... Tristan je potpuno prestao da me primećuje. I ne samo to, počeo je da nestaje. A ja sam ludela od ljubavi. Zaćutala je, pronašla je moju ruku ispod krzna i stisnula je prstima. — Na nekoliko načina sam pokušala da ga zaboravim — reče gledajući u tavanicu nepomičnim pogledom. — U Tintedžejlu je bilo mnogo mladih i jednostavnih vitezova. Ništa od toga. Stoga sam jednog

jutra isplovila lađom na more. Kad sam bila već prilično daleko od obale, skočila sam. — Branven — rekoh, obujmivši je tako snažno da zagrljajem ugasim drhtavicu u njoj. — To je prošlost. Zaboravi na to. Upala si, kao i mnogi drugi, u vrtlog njihove ljubavi. Ljubavi koja njih same unesrećuje, a koja je za druge bila čak pogubna. Pa i ja sam... dobio po glavi, iako sam samo okrznuo tu ljubav, čak i ne znajući za nju. U Dan Liriju me je Tristan porazio, premda sam bio jači i iskusniji. Zato što se on tada tukao za Izoldu, za svoju ljubav. Ja to nisam znao, dobio sam po lobanji i, isto kao ti, dugujem život onima koji su bili u blizini i koji su smatrali prikladnim da priteknu u pomoć. Da nas spasu. Izvuku iz bezdane provalije. I spasli su nas, tebe i mene. Živi smo, a ostalo nek ide dođavola. Gurnula je ruku pod moju glavu, prošla njome kroz kosu, dodirnuta zadebljanje koje se protezalo od temena do uva. Blago sam se iskrivio. Kosa na ožiljku mi raste u čudnim pravcima i dodirivanje mi ponekad izaziva nesnosan bol. — Vrdog njihove ljubavi — šapnu. — Usisao nas je vrtlog njihove ljubavi. Tebe i mene. Ali da li su nas zaista spasli? A šta ako tonemo u bezdan zajedno s njima? Šta nas čeka, Morholte? More? Lađa bez kormila? — Branven... — Voli me, Morholte. More nas traži, čuješ li? Ali dok samo ovde, dok se još nije završila legenda... — Branven... — Voli me, Morholte. Starao sam se da budem nežan. Starao sam se da budem delikatan. Starao sam se da u isto vreme budem Tristan, kralj Mark i svi jednostavni vitezovi iz Tintedžejla zajedno. Od gomile želja koje su bile u meni ostavio sam samo jednu — želeo sam da zaboravi. Da zaboravi na sve. Starao sam se da se u mom naručju seća isključivo mene. Trudio sam se. Verovali vi ili ne. Uzalud. Tako mi se barem činilo. Ni traga od jedra. More... More je boje Branveninih očiju. Hodam po odaji kao vuk u kavezu. Srce mi udara kao da hoće da polomi rebra. Nešto mi stiska dijafragmu i grlo, nešto čudno, nešto što

sedi u meni. Bacam se obučen u postelju. Dođavola. Zatvaram oči i vidim zlatne iskre. Osećam miris jabuka. Branven. Miris perja sokola koji sedi na mojoj rukavici kad se vraćam iz lova. Zlatne iskre. Vidim njeno lice. Vidim krivulju lica, blago prćast nos. Oblost ruku. Vidim je... Nosim je... Nosim je na unutrašnjoj strani kapaka. — Morholte... — Ne spavaš? — Ne. Ne mogu... More mi ne da da zaspim. — Ja sam pored tebe, Branven. — Koliko dugo? Koliko nam je vremena ostalo? — Branven... — Sutra... Sutra će stići brod iz Tintedžejla. — Otkud znaš? — Znam. Ćutanje. — Morholte? — Da, Branven. — Mi smo vezani. Upleteni smo u ovo kolo torture, prikovani smo lancima, usisani u vrtlog. Sutra će ovde, u Karhaingu, lanac pući. Znala sam to onog trena kad sam te srela na obali. Kad se ispostavilo da si živ. Kad se ispostavilo da sam i ja živa. Ali mi ne živimo za sebe, više ne, mi smo tek delić sudbina Tristana iz Lunoa i Zlatokose Izolde sa Zelenog ostrva. A našli smo se ovde, u zamku Karhaing, samo zato da bismo se odmah izgubili. Jedino što nas spaja jeste legenda o ljubavi koja nije naša legenda. U kojoj igramo nama nepojmljive uloge. Koja možda neće ni spomenuti te uloge, ili će ih izopačiti i izobličiti, staviti nam u usta reći koje nismo izgovorili, pripisati dela koja nismo izvršili. Nema nas, Morhoite. Ima legenda koja se završava. — Ne, Branven — rekoh, trudeći se da mi glas zvuči tvrdo, sigurno i odlučno. — Ne smeš tako da govoriš. Tebi tuga, i ništa drugo, diktira takve reći. Jer istina je da Tristan iz Lunoa umire, a čak i ako Zlatokosa jeste na brodu što plovi iz Tintedžejla, bojim se da može stići prekasno. I premda ta pomisao i mene rastužuje, nikad se neću složiti s tvrdnjom da je njegova legenda jedino što nas spaja. Nikad se neću složiti s tim, sad kad ležim pored tebe, kad te držim u naručju. U ovom trenutku za mene nema Tristana, nema legende, nema zamka Karhaing. Ovde smo samo mi.

— I ja držim tebe u naručju, Morhoite. Ili mi se tako barem čini. Ali znam da nas nema. Ima samo legenda. Šta će biti s nama? Šta će se sutra dogoditi? Kakvu ćemo odluku morati da donesemo? Šta će biti s nama? — Biće onako kako želi sudbina. Slučaj. Čitava ta legenda o kojoj tako uporno govorimo jeste stvar slučaja. Serije slučaja. Onda, u Dan Liriju, pomisli samo, Branven, da nije bilo neočekivane sudbine... Pa tada je mogao on, a ne ja, da... Zastao sam, uplašen iznenadnom mišlju. Preneražen rečju koja mi je poletela na usne. — Morhoite — šapnu Branven. — Sudbina je već učinila s nama ono što je trebalo. Ostalo već ne može biti stvar slučaja. Mi više ne podležemo slučaju. Ovo što se završava, završava se i za nas. Jer moguće je... — Šta, Branven? — Možda je onda, u Dan Liriju... — Branven! — Možda je tvoja rana bila smrtonosna? Možda sam ja... potonula u Sabrinino more? — Branven! Pa živi smo. — Jesi li siguran? Kako smo dospeli na ovu obalu, istovremeno, ti i ja? Sećaš li se? Zar ti se ne čini kao moguće da nas je ovamo dovela lađa bez kormila? Ista ona koja je Tristana jednom dovela do ušća reke Lifi? Lađa iz Avalona što se promalja iz magle, lađa što miriše na jabuke? Lađa na koju su nam naredili da se ukrcamo, zato što legenda ne može da se završi bez nas, bez našeg učešća? Zato što upravo mi, a ne neko drugi, moramo da završimo tu legendu. A kada je završimo, vratićemo se na obalu i lađa bez kormila će nas tamo čekati, a mi ćemo morati da se ukrcamo na nju i otplovimo, rasplinemo se u magli. Morholte? — Živi smo, Branven. — Jesi li siguran? — Dodirujem te. Ovde si. Ležiš u mom naručju. Lepa si, topla, imaš glatku kožu. Mirišeš kao što miriše soko koji sedi na mojoj rukavici kad se vraćam iz lova, a kiša šumi na brezovom Ušću. Ovde si, Branven. — Dodirujem te, Morholte. Ovde si. Topao si, a srce ti tako jako udara. Mirišeš na so. Ovde si. — Dakle... živi smo, Branven. Osmehnula se. Nisam to video. Osetio sam po pokretu usana priljubljenih uz moju ruku.

Kasnije sam, u duboku noć, ležeći nepomično, ruke utrnule od pritiska njene glave, ne želeći da narušim njen nespokojan san, osluškivao šum mora. Prvi put u životu taj šum me je, poput bolnog zuba, uznemiravao, smetao mi je, nije mi dozvoljavao da zaspim. Bojao sam se. Bojao sam se mora. Ja, Irac, odgojen na obali, od kolevke priviknut na šum razbijanja talasa. More je šumelo, a ja sam u tom šumu čuo pesmu potopljenog Isa. Čuo sam prigušeno udaranje zvona Lunoa kojeg je progutao talas. A još kasnije, već u snu, video sam lađu bez kormila udaranu talasima, lađu s visokim podignutim pramcem, s jarbolom ukrašenim venčićima cveća. Osetio sam miris jabuka. — Milostiva Branven... — sluga, zadihan, s teškoćom je dolazio do daha. — Gospoda Izolda te poziva u odaju ser Tristana. Tebe i ser Morholta iz Alstera. Požurite, gospo. — Šta se zbilo? Da li je Tristan... — Nije, gospo. Nije to. Ali... — Govori, momče. — Brod iz Tintedžejla... Vraća se ser Kaerden. Stigao je glasnik s rta. Već se vidi... — Koje boje je jedro? — Ne zna se. Brod je predaleko. Iza rta. Izašlo je sunce. Kad smo ušli, Beloruka Izolda je stajala leđima okrenuta ka prozoru, poluotvorenom, osvetljenom blescima što su igrali na oknima, na rešetkama olovnih ramova. Zračila je neprirodnom, maglovitom, oštrom svetlošću. Tristan, lica bleštavog od znoja, teško je disao, isprekidano, aritmično. Oči su mu bile zatvorene. Izolda je pogledala u nas. Lice joj je bilo zgrčeno, izobličeno dvema dubokim borama koje je grimasa bola urezala u uglovima usana. — Jedva da je svestan — kaza. — Bunca... Branven pokaza na prozor. — Brod... — Predaleko je, Branven. Jedva da je oplovio rt. Predaleko... Branven pogleda u Tristana i uzdahnu. Znao sam šta je pomislila. Ne. Nisam znao. Čuo sam.

Verovali vi ili ne, čuo sam njihove misli. Branvenine misli, nemirne i pune straha, zapenjene kao talas među priobalnim stenama. Izoldine misli, meke, drhtave, rastutnjane i divlje kao ptica stegnuta u ruci. Tristanove misli, nekordinisane, iskidane kao tračice magle. Svi, mislila je Izolda, svi smo kraj tebe, Tristane... Branven iz Kornvola, koja je Gospodarica Algi. Morholt iz Alstera, koji je Odluka. I ja, koja te volim, Tristane, volim te sve jače sa svakim minutom koji prolazi, koji mi te polako uzima. Uzima mi te bez obzira na boju brodskog jedra koji plovi ka obalama Bretanje. Tristane... Izolda, mislio je Tristan, Izolda. Zašto oni ne gledaju kroz prozor? Zašto gledaju u mene? Zašto mi ne govore koje je boje jedro? Pa ja moram to znati, moram, i to odmah, jer u suprotnom... Usnuće, mislila je Branven. Usnuće i više se nikad neće probuditi. Već je na onom mestu od kojeg je podjednako udaljena osvetljena površina kao i zelene alge što rastu na dnu. Na onom mestu na kojem prestaje borba. A posle toga postoji samo spokoj. Tristane, mislila je Izolda, sada znam da sam bila srećna s tobom. Pored svega. Pored toga što si sve vreme, dok si bio sa mnom, mislio na drugu. Pored toga što si me tako retko nazivao mojim imenom. Obično si mi se obraćao sa „gospo”. Toliko si se trudio da me ne povrediš. Toliko si se trudio, toliko si napora ulagao u to, da si me upravo tim trudom i tim naporom najviše povredio. Ali i pored toga, bila sam srećna. Podario si mi sreću. Podario si mi zlatne iskre što trepere pod kapcima. Tristane... Branven je gledala kroz prozor. U brod koji se promaljao iza rta. Brže, mislila je. Brže, Kaerdene. Oštrije uz vetar. Nije važno pod kojim jedrom, oštrije uz vetar, Kaerdene. Dolazi, Kaerdene, dolazi u pomoć. Spasi nas, Kaerdene... Ali vetar, koji je tri dana duvao, hladio i šibao rosuljom, stišao se. Izašlo je sunce. Oni svi, mislio je Tristan. Oni. Beloruka Izolda. Branven. Morholt. A sada ja... Izolda, moja Izolda... Kakva su jedra tog broda? Koje su boje? Mi smo kao vlati trave koje se lepe za rub kaputa kad se ide preko livade, mislila je Izolda. Mi smo vlati trave na tvom kaputu, Tristane. Uskoro ćeš otresti kaput i mi ćemo biti slobodni... i vetar će nas odneti. Ne govori mi da gledam u ta jedra, Tristane, mužu moj. Molim te, ne govori mi. Šteta, mislio je Tristan, šteta što te ranije nisam upoznao. Zašto me je sudbina poslala baš u Irsku? Do Amerike je bilo bliže iz Lunoa...

Mogao sam te ranije upoznati... šteta što te nisam mogao voleti... Šteta... Kakva jedra ima taj brod? Šteta... Želeo bih da mogu da ti pokažem ljubav, gospo. Moja dobra Beloruka Izolda... Ali ne mogu... Ne mogu... Branven okrenu lice ka goblenu, plač joj uzdrma ruke. Znači da je i ona čula. Obujmio sam je. Tako mi svih Lirovih tritona, proklinjao sam svoju medvedu nezgrapnost, svoje čvornovate šape i ispucale jagodice na prstima koje su se kačile za svilu kao ribarske udice. Ali Branven, pavši u moje naručje, ispunila je sobom sve, ispravila je greške, zaoblila ivice — kao talas kad spira pesak na plaži izriven kopitima. Iznenada smo bili jedno. Iznenada sam znao da mogu da je izgubim. Ni za šta. Ni po koju cenu. Iznad njene glave, pritisnute uz moje grudi, video sam prozor. More. I brod. Možeš mi pokazati ljubav, Tristane, mislila je Izolda. Pre nego što te izgubim, pokaži mi je. Jedan jedini put. Toliko čeznem za tim. Ne govori mi da gledam u jedra te lađe. Ne traži da ti kažem koje su boje. Ne teraj me da u tvojoj legendi odigram ulogu koju ne želim. Ne mogu, mislio je Tristan. Ne mogu, Zlatokosa Izolda... Kako mi je strašno hladno... Izolda... Izolda... Moja Izolda... To nije moje ime, pomisli Izolda. To nije moje ime. — To nije moje ime! — viknu ona. Tristan otvori oči i pogleda oko sebe kotrljajući glavu po jastucima. — Gospo... — prošapta. — Branven... Morholte... — Tu smo svi — reče Izolda veoma tiho. Ne, pomisli Tristan. Ovde nema Izolde. Znači... isto je kao da nema nikoga. — Gospo... — Ne govori mi... — šapnu. — Gospo... Molim te... — Ne govori mi da gledam u jedra, Tristane. Ne teraj me da ti kažem... — Molim te... — ispruži se. — Molim te... I tada je to rekao. Drugačije. Branven se stresla u mom naručju. — Izolda. Ona se osmehnu. — Htela sam da promenim tok legende — reče vrlo spokojno. — Kakva sumanuta zamisao. Legenda se ne može promeniti. Ništa se ne

može promeniti. Pa, gotovo ništa... Zastala je, pogledala u mene, u Branven, još uvek zagrljene na pozadini jabuke Avalona izvezene na goblenu. Osmehnula se. Znao sam da nikad neću zaboraviti taj osmeh. Laganim, vrlo laganim korakom prišla je prozoru i stala ispred njega naslonivši obe ispružene ruke na strelaste lukove. — Izolda — zastenja Tristan. — Kakvi... Kakvi su... — Beli su — kaza. — Beli, Tristane. Beli kao sneg. Zbogom. Okrenula se. Ne gledajući u njega, ne gledajući ni u koga, izašla je iz odaje. U trenutku kad je izlazila, prestao sam da čujem njene misli. Sada sam čuo samo šum mora. — Beli! — kriknu Tristan. — Zlatokosa Izolda! Najzad... Glas mu se ugasi u grlu kao oduvan plamen uljanice. Branven kriknu. Dotrčao sam do postelje. Tristan je blago pomicao usta. Pokušavao je da se pridigne. Pridržao sam ga, laganim pritiskom ruke primorao sam ga da padne na jastuke. — Izolda — šapnu. — Izolda, Izolda... — Lezi, Tristane. Nemoj ustajati. Osmehnuo se. Tako mi Luga, znao sam da nikad neću uspeti da zaboravim taj osmeh. — Izolda... Moram sam da vidim... — Lezi, Tristane... —... to jedro... Branven, stojeći kraj prozora, tamo gde je maločas stajala Beloruka Izolda, glasno zajeca. — Morholte! — kriknu. — Taj brod... — Znam — rekoh. — Branven... Okrenula se. — On je mrtav. — Šta? — Tristan je umro. Ovog časa. Ovo je kraj, Branven. Pogledao sam kroz prozor. Brod je bio bliže nego prethodnog puta. Ali i dalje je bio predaleko. Apsolutno predaleko da bi mogla da se razazna boja jedra. Sreo sam ih u velikoj sali u kojoj nas je dočekala Beloruka Izolda. U sali u kojoj sam joj na uslugu ponudio svoj mač zamolivši je da po svojoj želji raspolaže mojim životom. Šta god to trebalo da znači. Tražio sam Izoldu i kapelana, pronašao sam ih.

Bilo ih je četvoro. Jedan velški druid po imenu Hvirdidvg, promućurni dekica, jednom mi je kazao da ljudske namere, ma kako bile skrivane, uvek odaju dve stvari — oči i ruke. Pažljivo sam se zagledao u oči i ruke vitezova koji su stajali u velikoj sali. — Ja sam ser Marijadok — reče najviši među njima. Na tunici je nosio grb: na prepolovljenom, plavo-crvenom polju dve crne veprove glave ukrašene srebrom. — A ovo su dobri vitezovi Gvidolvin, Anojt i Dehu ap Ovejn. Dolazimo iz Kornvola, s porukom za ser Tristana iz Lunoa. Vodite nas k njemu, gos’n viteže. — Zakasnili ste — rekoh. — Ko ste vi, gospodine? — namršti se Marijadok. — Ne poznajem vas. U tom trenutku ušla je Branven. Marijadokovo lice se zgrči, zloba i mržnja izbiše na njega uvijajući se kao zmije. — Marijadoče. — Branven. — Gvidolvin, Anojt, Dehu. Nisam mislila da ću vas više ikad videti. Pošto se pričalo da su Tristan i Korvenal završili s vama onda u Šumi Moroa. Marijadok se gadno osmehnu. — Volja sudbine je neobjašnjiva. Ni ja nisam mislio da ću tebe ponovo videti, Branven. Pogotovo ne ovde. Nego, vodite nas Tristanu. Ovo što imamo za njega ne može da čeka. — Čemu žurba? — Vodite nas Tristanu — gnevno ponovi Marijadok. — Imamo posla s njim. Ne s njegovim slugama. I ne sa svodiljama kraljice Kornvola. — Odakle dolaziš, Marijadoče? — Iz Tintedžejla, kao što sam rekao. — Zanimljivo — osmehnu se Branven — pošto brod još nije stigao do obale. Ali već je blizu. Hoćeš li da znaš pod kakvim jedrom plovi? — Neću — smireno reče Marijadok. — Zakasnili ste. — Branven, još uvek blokirajući sobom vrata, nasloni se na zid. — Tristan iz Lunoa je mrtav. Umro je maločas. Marijadokove oči ni na sekund nisu promenile izraz. Shvatio sam da je znao. Shvatio sam sve. Svetio koje sam video na kraju mračnog hodnika postajalo je sve bleštavije. — Odlazite odavde — zareža stavivši ruke na rukohvat mača. —

Napustite zamak. Smesta. — Kako ste dospeli ovamo? — upita Branven sa osmehom. — Da niste slučajno došli lađom bez kormila? S crnom iskrzanom ritom umesto jedra? S vučjom lobanjom pribijenom uz podignut pramac? Zašto ste došli ovamo? Ko vas šalje? Branvenino lice je bilo spokojno. Ali ovog puta to nije bio spokoj bezvoljnosti i nemoći, hladnoća očajničke, bezosećajne ravnodušnosti. Ovog puta to je bio spokoj nepokolebljive, čelične volje. Ne, nisam mogao da je izgubim. Ni po koju cenu. Ni po koju? A legenda? Osetio sam miris jabuka. — Imaš čudne oči, Marijadoče — naglo reče Branven. — Oči koje nisu navikle na svetlost dana. — Skloni nam se s puta. — Ne. Neću ti se skloniti s puta. Najpre ćeš mi odgovoriti na pitanje. Pitanje koje glasi: zašto? Marijadok se nije ni pomakao. Gledao je u mene. — Neće biti legende o velikoj ljubavi — reče on, ali ja sam znao da to uopšte on ne govori. — Takva legenda bi bila nepotrebna i štetna. Nepotrebno ludilo bi bio grob od berila i glog koji raste iz njega kako bi opleo grančicama drugi grob od kalcedona. Ne želimo takve grobove. Ne želimo da priča o Tristanu i Izoldi raste u ljudima, da bude uzor i primer, da se jednog dana ponovi. Nećemo dozvoliti da bilo gde, bilo kada, mladi ljudi govore jedno drugom: „Mi smo kao Tristan i Izolda”. Branven je ćutala. — Nećemo dozvoliti da nešto tako, kao što je ljubav to dvoje, u budućnosti pomračuje umove predodređene za viša dostignuća. Da slabi ruke čiji je zadatak da lome i ubijaju. Da omekšava karaktere koji moraju držati vlast u čeličnim kleštima. A pre svega, Branven, nećemo dozvoliti da to što je vezivalo Tristana i Izoldu pređe u legendu kao ljubav koja pobeđuje, koja savladava prepreke, koja vezuje ljubavnike čak i posle smrti. Zbog toga Izolda iz Kornvola mora umreti daleko odavde, kako dolikuje, u porodiljskoj postelji, dok donosi na svet narednog potomka kralja Marka. A Tristan, ako je pre našeg dolaska uspeo da podlo iščezne, mora završiti na dnu mora, s kamenom oko vrata. Ili izgoreti. Eto, da, biće znatno bolje ako izgori. Od potopljenog Lunoa na površini mora ostali su vrhovi Silija, a od Tristana ne treba ništa da ostane. A zamak Karhaing mora izgoreti zajedno s njim. I to odmah, pre nego što brod iz Tintedžejla uplovi u zaliv. I tako će zapravo

biti. Umesto groba od berila, smrdljivo zgarište. Umesto lepe legende, ružna istina. Istina o samoživoj zaslepljenosti, o maršu preko leševa, o gaženju osećanja drugih ljudi i nepravdi koja im je činjena. Šta ti kažeš na to, Branven? Hoćeš li stati na put nama, borcima za istinu? Ponavljam ti, skloni se s puta. Nemamo ništa protiv tebe. Ne želimo da te povredimo, a i zašto bismo? Odigrala si svoju ulogu, ne baš slavnu. Možeš da se tornjaš, da se vratiš na obalu. Čekaju te tamo. Isto se odnosi i na tebe, viteže... Kako glasi tvoje ime? Posmatrao sam njihove oči i ruke i mislio kako stari Hvirdidvg nije bio neki naročit novator. Da, u suštini stvari, oči i ruke odavale su njihove namere. Jer je u njihovim očima bila okrutnost i odlučnost, a u njihovim rukama bili su mačevi. A ja nisam imao svoj mač, onaj koji sam na uslugu ponudio Belorukoj Izoldi. Pa šta ćeš, pomislim, nema se kud. Na kraju krajeva, šta ima veze ako poginem u borbi? Zar će mi biti prvi put? Ja sam Morholt! Onaj koji je Odluka. — Tvoje ime — ponovi Marijadok. — Tristan — rekoh. Kapelan se pojavi odnekud, iskoči kao goblin iz zemlje. Stenjući od napora, preko cele sale mi baci veliki dvoručni mač. Marijadok skoči k meni podigavši svoj za udarac. Na trenutak su dva mača bila gore — ovaj Marijadokov i ovaj što je leteo ka mojim ispruženim rukama. Činilo se da ne mogu biti brži. Ali sam bio. Udario sam ga ispod pazuha, iz sve snage, iz poluokreta, a oštrica se iskosa usekla sve do linije što deli boje na njegovom grbu. Okrenuh se na drugu stranu, spustivši mač, a Marijadok skliznu sa oštrice pod noge onoj trojici što su trčala k meni. Anojt se spotače o telo, a ja sam bez poteškoća mogao da mu razbijem glavu. I razbih je. Gvidolvin i Dehu se baciše na mene s dveju strana — upadoh među njih vrteći se kao čigra sa ispruženim mačem. Morali su ustuknuti, njihove oštrice su bile kraće za ceo lakat. Kleknuvši, posekoh Gvidolvina po butini, osetih kako oštrica hrska po kosti i drobi je. Dehu zamahnu na mene bacivši se sa strane, ali se okliznu o krv i svali se na jedno koleno. U njegovim očima bili su strah i molba, ali nisam pronašao milost u sebi. Nisam je čak ni tražio. Ne može se odbiti udarac dvoručnim mačem upućen iz blizine. Ako ne možeš da skočiš, ulaze dve trećine sečiva, čak do dva gvozdena zupca koja se posebno na njemu prave. I ušlo je. Verovali vi ili ne, niko od njih nije čak ni kriknuo. A ja... Ja ništa