Samarkand - Amin Maalouf

Amin Maalouf Samarkand

A sada svojim pogledom prošetaj Samarkandom! Nije li on zemaljska kraljica? Ponosit, iznad svih gradova, sa njihovom sudbinom u svojim rukama. Edgar Alan Po (1809-1849) Na dnu Atlantika postoji knjiga. Želeo bih da vam ispričam priču o njoj. Možda znate njen rasplet, novine su o tome svojevremeno pisale; u nekim zapisima tada je zabeleženo: kada je u noći između 14. i 15. aprila 1912. godine, na pučini kod Nove Zemlje, potonuo Titanik, najuglednija žrtva bila je jedna knjiga, jedinstveni primerak Rubaija Omara Hajama, persijskog mudraca, pesnika, astronoma. O tom brodolomu malo ću govoriti. Mnogi su već procenili nesreću u dolarima, mnogi su pre mene tačno prebrojali žrtve i zabeležili njihove poslednje reči. Sada, šest godina kasnije, jedino što me zaokuplja je to biće od svile i mastila, čiji sam ja, neko vreme, bio nedostojan čuvar. Nisam li je baš ja, Bendžamin O. Lesaž, iščupao iz njene rodne Azije? Nije li ona u mome prtljagu bila ukrcana na Titanik? Nije li samo arogancija moga veka prekinula njen hiljadugodišnji put? Od tog vremena, svet je svakim danom sve više tonuo u krv i tminu, a moj život postajao je sve manje radostan. Pobegao sam od ljudi i nisam čuo ništa drugo osim glasova sećanja koji su me ispunjavali iskrenom nadom; bio sam zaokupljen samo jednom mišlju koja me nikada nije napuštala: sutra ću je pronaći. Zaštićena u svom zlatnom kovčežiću, knjiga će, nedirnuta, izroniti iz morskih dubina, a njena sudbina biće bogatija za još jednu odiseju. Prsti će ponovo moći da je dodiruju, da je otvore, da se u nju udube; radoznale oči pratiće, od početka do kraja, tok njene avanture, otkriće u njoj pesnika, njegove prve stihove, prvi zanos, njegove prve

strahove. Saznaće za sektu Ubica. S nevericom će zanemeti pred slikom boje peska i smaragda. Knjiga ne nosi ni datum ni potpis, ništa osim ovih reči ushićenja ili otkrovenja: Samarkand, najlepše lice koje je Zemlja ikada okrenula suncu.

Prva knjiga PESNICI I LJUBAVNICI Koji čovek nikada nije prekršio Tvoj zakon, reci? Život bez greha, kakav ukus ima, reci? Ako zlo koje sam učinio, Ti kazniš zlom Kakva je razlika između Tebe i mene, reci? Omar Hajam

I U Samarkandu, meštani su, ponekad, u predvečerje tromog i sumornog dana, dokoni tumarali slepim sokakom između dveju krčmi nadomak biberske pijace, ne zato da bi pili mirisno vino iz Sohdiana, već da bi vrebali prolaznike ili se zabavljali na račun nekog pripitog gosta. Takav pijanac ubrzo bi se našao u prašini zasut pogrdama, uvučen u pakao, čija vatra će ga do kraja života podsećati na rumenilo izazovnog vina. Iz jednog takvog događaja koji se desio u leto 1072. godine, rodio se rukopis Rubaija. Omar Hajam je tada imao dvadeset četiri godine i nekako u to vreme pristigao je u Samarkand. Da li je te večeri namerno svratio u krčmu, ili je lutajući gradom tamo stigao slučajno? Da li se na izmaku dana koji se gasio našao tu ponesen novim zadovoljstvom koje je osećao koračajući nepoznatim gradom, očiju otvorenih za hiljade novih dodira? U ulici Rubarbinog Polja jedan dečačić bežao je bosonog po krupnoj kaldrmi, stežući uza se jabuku ukradenu iz nekog izloga; u suknarskom bazaru, u unutrašnjosti izdignuto drvene barake, pri svetlosti uljane lampe odvijala se partija narda, bačene su dve kocke, čula se psovka, a zatim prigušeni smeh. Pod svodovima užare jedan mazgar zaustavio se pokraj česme, puštajući da mu hladna voda ispuni udubljenje njegovih spojenih šaka, nagnuvši se nad njih isturenih usana kao da ljubi čelo usnulog deteta; pošto je utolio žeđ i promrmljao reči zahvalnosti, prešao je mokrim dlanovima preko lica, uzeo koru lubenice, ispunio je vodom i odneo svojoj životinji da i nju napoji. Na trgu prodavača praznoverja, trudna žena, zadignuta vela, prišla je Hajamu. Imala je jedva petnaest godina. Bez reči, bez osmeha na svojim bezazlenim usnama, uzela je malo prženog badema iz njegovih ruku koji tek što je bio kupio. Prolaznik se tome nije ni malo začudio: prema starom samarkandskom verovanju, ako buduća majka na ulici sretne stranca koji joj se dopada, ona sa njim treba da podeli njegovu hranu, jer tako će njeno dete biti lepo kao on, istog visokog stasa, istih plemenitih i pravilnih crta. Omar je na trenutak zastao jedući ponosno preostali badem, prateći pogledom nepoznatu kako se udaljava. Vika koja je dopirala do njega, podstakla ga je da požuri. Uskoro se našao usred razuzdane gomile. Starac, dugih mršavih udova, gologlav, razbarušene bele kose na opaljenoj glavi,

već je bio na zemlji. Od besa i užasa, njegovi krici pretvarali su se u jedan dugačak jecaj. Njegove oči preklinjale su pridošlicu. Oko nesrećnika okupilo se dvadesetak osoba, mašući bradama i preteći kratkim motkama. Malo dalje, stajali su radoznali posmatrači. Jedan od njih, videvši Hajamovo užasnuto lice, dobacio mu je uverljivim glasom: „Nije to ništa, to je samo Dugački Džaber!" Omar poskoči, drhtaj stida prođe njegovim telom i on promrmlja: „Džaber, prijatelj Abu Alija!" Abu Ali beše česti nadimak. Ali, kada bi neko obrazovan iz Buhare, Kordove, iz Balha ili iz Bagdada izgovarao taj nadimak tonom prijateljskog poštovanja, zabuna u pogledu ličnosti nije bila moguća: moglo se raditi samo o Abu Ali Ibn Sini, na Zapadu poznatom pod imenom Avicena. Omar ga nije upoznao, rodio se jedanaest godina nakon njegove smrti, ali ga je duboko poštovao kao najvećeg učitelja svoje generacije, poznavaoca svih nauka, pobornika razuma i pravde. Hajam ponovo promrmlja: „Džaber, omiljeni učenik Abu Alija!" Mada ga je u tom trenutku video prvi put u životu, dobro je poznavao njegov život i žalosnu sudbinu. Avicena je u njemu video nastavljača svoje medicine i metafizike, divio se snazi njegovih argumenata; zamerao mu je jedino to, što je svoje ideje propovedao isuviše glasno, isuviše nametljivo. Ta mana koštala je Džabera nekoliko boravaka u zatvoru, zbog toga bese tri puta izložen javnom bičevanju. Poslednji put na Velikom trgu u Samarkandu kada je, u prisustvu svih njemu bližnjih, kažnjen sa sto pedeset udaraca bičem. Nikada nije uspeo da se oporavi od tog poniženja. Kada je njegova smelost prešla u nerazumnost? Bez sumnje, posle smrti žene. Od tada, viđali su ga kako obučen u otrcane haljine, posrćući luta unaokolo i izvikuje bezbožničke besmislice. Za petama su mu uvek bili buljuci dece koja su ga udarala rukama, ismevala ga i bacala na njega oštro kamenje koje ga je ranjavalo do suza. Posmatrajući tu scenu, Omar nije mogao, a da ne pomisli: „Ako se ne pričuvam, jednoga dana ću i ja postati upravo takva krpa." Nije ga zabrinjavalo pijanstvo, znao je da mu se nikada neće do kraja prepustiti; vino i on su naučili da se međusobno poštuju, nikada jedno od njih neće baciti onog drugog na zemlju. Ono čega se najviše plašio bila je gomila koja bi u njemu mogla da sruši taj zid poštovanja! Nad prizorom tog odbačenog, napadnutnog čoveka, osećao se ugroženim, hteo je da se okrene, da pobegne! Ali, znao je da Aviceninog prijatelja ne može pustiti na milost i nemilost gomili. Istupio je par koraka i obratio se gomili

dostojanstvenim, smirenim, ali odlučnim glasom, propraćenim samouverenim kretnjama: - Pustite tog nesrećnika da ide! Vođa bande upravo se nadneo nad Džabera; kada je čuo Omarov glas, on se uspravio, nezgrapno prišao i isprečio se ispred nezvanog gosta. Duboka brazgotina koje se pružala od desnog uha do vrha brade, presecala mu je lice i upravo tu stranu sa ožiljkom okrenuo je prema sagovorniku i kao da ponavlja neku izreku, izgovorio je: - Ovaj čovek je pijanica, bezobraznik, filozof! Ovu poslednju reč prosiktao je kao kakvo prokletstvo. - Ni jedan jedini filozof ne treba nam u Samarkandu! U gomili se začuo žamor odobravanja. Za ove ljude, izraz „filozof‟ označavao je onu osobu, koja se izbliza bavi svetovnim naukama Grka, ili uopšte svim onim što nije religija ili književnost. Uprkos svojoj mladosti, Omar Hajjam je u to vreme već bio poznati filozof, mnogo veća zverka od tog jadnog Džabera. Čovek sa ožiljkom očigledno ga nije prepoznao. Okrenuo se ponovo ka starcu, nadneo se nad njega, od čega je ovaj potpuno zanemeo. Ščepao ga je za kosu i počeo da mu protresa glavu, pokazujući očiglednu nameru da je tresne o najbliži zid, zatim je iznenada pustio starca. Mada brutalan, ovaj gest ukazivao je na suzdržavanje, kao da je čovek pokazujući svu svoju odlučnost, oklevao da ide do zločina. Hajam iskoristi taj trenutak da se ponovo umeša. - Pusti, dakle, tog starca, udovac je, bolestan, ludak, zar ne vidiš da jedva može da mrda usnama? Vođa se jednim skokom uspravi i približi Hajjamu i svojim prstom dodirnu njegovu bradu: - Ko si ti, dakle, kad tako dobro poznaješ starca? Ti nisi iz Samarkanda! Niko te nikada nije video u ovom gradu! Omar popustljivo, bez osornosti, odgurnu ruku svog sagovornika, pokušavajući da ga zadrži na odstojanju, ne pružajući mu povod za tuču. Čovek učini korak unazad, ali ne popusti: - Kako se zoveš, stranče? Hajjam je oklevao da otkrije svoje ime; smišljajući neki izgovor, podiže oči ka nebu na kome je laki oblak upravo prekrivao mesec. Tišina, uzdah. Prepustiti se razmišljanju, zaboraviti, imenovati zvezde, jednu po jednu, biti daleko, u zaklonu od svetine!

Rulja se već okupila oko njega, osetio je nekoliko ruku koje su ga dodirivale, pokušao je da se savlada: - Ja sam Omar, sin Ibrahima iz Nišapura. A ti, ko si ti? Beše to čisto formalno pitanje, čovek nije imao nikakvu nameru da se predstavi. On je bio u svom gradu, on je bio taj koji je postavljao pitanja. Kasnije, Omar je saznao njegov nadimak, zvali su ga Student sa ožiljkom. Sa batinom u ruci i zapovednim rečima, on je kasnije postao strah i trepet Samarkanda. U tom trenutku, njegov uticaj se zaustavljao na mladima koji su ga okruživali, slušali svaku njegovu reč i motrili na svaki njegov i najmanji znak. U njegovim očima pojavio se iznenadni sjaj. On se okrenuo svojim pratiocima, zatim pobedonosno prema gomili i uzviknuo: - Zaboga, kako sam mogao da ne prepoznam Omara, sina Ibrahima Hajjama iz Nišapura? Omar, zvezda Horasana, genije od Persije i dva Iraka, filozof nad filozofima? On načini dubok naklon, propraćen širokim pokretom ruke što izazva nezadrživ smeh među besposličarima: Kako sam samo mogao da ne prepoznam onoga koji je sastavio onu rubaiju, tako punu poštovanja i pobožnosti: Ti si razbio moj krčag s vinom, Gospode, Ti si mi preprečio put zadovoljstva, Gospode. Po zemlji, Ti si prosuo moje granato vino. Neka mi Bog oprosti, da Ti nisi pijan, Gospode? Hajam ga je slušao sa gnevom i zabrinutošću. Takvo izazivanje beše poziv na ubistvo, bez oklevanja. Ne gubeći ni trena, on uputi svoj odgovor, glasom dovoljno zvonkim i jasnim da ga je mogao čuti svako ko se našao u blizini: Te stihove prvi put čujem iz tvojih usta, neznanče. Ali, evo rubaije koju sam zaista ja sastavio: Ništa, oni ne znaju ništa, neće da znaju ništa. Vidiš li te neznalice, one vladaju svetom. Ako nisi od njih, zovu te nevernikonm. Zanemari ih, Hajame, idi svojim putem. Omar je bez sumnje pogrešio, što je svoje „vidiš li" propratio gestom prezira u pravcu svojih protivnika. Gomila se ustremila na njega i počela da vuče i čepa njegove haljine. Spotakao se. Leđima je udario u nečije koleno, a zatim o površinu pločnika. Pustio je da ga gomila gazi, nije smatrao da je dostojna da se od nje odbrani, rešio je da pusti da mu pocepaju odelo, da mu raskomadaju telo; ništa nije osećao, ništa nije čuo. Zatvoren u samoga sebe,

sam među golim zidinama i zatvorenim kapijama, predavao se blagoj utrnulosti prinete žrtve. Poput uljeza, ovaj prizor posmatralo je deset naoružanih ljudi koji su došli da prekinu dokrajčivanje žrtve. Na svojim kapama od čoje nosili su bledozelenu oznaku ahdat-a, gradske milicije iz Samarkanda. Kada su ih ugledali, napadači su se udaljili od Hajama, ali su da bi opravdali svoje ponašanje, počeli da urlaju iz sveg glasa, pozivajući masu da posvedoči: - Alhemičar! Alhemičar! Biti filozof, u očima vlasti, nije bio zločin, ali bavljenje alhemijom kažnjavalo se smrću. - Alhemičar! Ovaj stranac je alhemičar! Vođa stražarske izvidnice, očigledno, nije imao nameru da sam donosi zaključke. Zato reče: - Ako je ovaj čovek zaista alhemičar, treba ga odvesti velikom sudiji Abu-Taheru. Dok je Dugački Džaber, zaboravljen od svih, pokušavao da se dovuče do najbliže krčme, zavetujući se da više nikada sebi neće dopustiti da upadne u ovakvu avanturu, dotle je Omar uspeo da bez ičije pomoći stane na noge. Hodao je uspravno, ćuteći, njegova ohola ljutnja, kao stidljivi veo, prekrivala je njegovu razderanu odeću i krvlju obliveno lice. Ispred njega, čuvari s bakljama osvetljavali su put. Iza njega kretali su se njegovi napadači, a iza njih išla je povorka besposličara. Omar ih nije čuo, niti video. Za njega su ulice bile puste, zemlja beše bez glasa, nebo bez oblaka, a Samarkand je i dalje bilo ono mesto iz snova koje je otkrio nekoliko dana ranije. U Samarkand je stigao posle tri nedelje puta i, ne oklevajući ni časa, odlučio je da u svemu sledi uputstva putnika prošlih vremena koji su savetovali: popnite se na terasu stare tvrđave Kuhandiza, široko prošetajte pogledom i susrešćete samo vode i zelenilo, rascvetale vrtove, čemprese kojima je ruka najveštijih vrtlara dala oblik slonova, usnulih kamila, pantera spremnih na skok. I doista, unutar zidina, od Manastirskih vrata na zapadu, pa sve do Kineskih vrata, Omar je video samo bujne vinograde i brze potoke. Tu i tamo, ugledao je poneki minaret od opeke, poneku kupolu izvajanu senkama, belinu zidina poneke kule. Na obali jezera obrasloj žalosnim vrbama, video je nagu kupačicu čija se kosa vijorila na vrelom vetru. Da li je tu rajsku viziju želeo da dočara anonimni slikar koji je, mnogo godina kasnije, crtežima ukrasio rukopis Rubaija? Da li je tu viziju

imao pred sobom Omar koji je, kada su ga vodili prema četvrti Asfizar, gde je bilo sedište Abu-Tahera, sudije nad sudijama u Samarkandu, neprestano ponavljao: „Nikada neću mrzeti ovaj grad. Čak i ako je moja kupačica samo varka. Čak i ako stvarnost ima lik čoveka sa ožiljkom. Čak i onda, ako je ova sveza noć, poslednja noć u mom životu."

II U prostranom divanu sudijinom, svetlost udaljenih svećnjaka davala je Hajamovom licu boju slonovače. Čim je ušao, dva iskusna čuvara ščepaše ga za ramena kao da imaju posla sa opasnim, neuračunljivim čovekom i držaše ga tako dok je čekao nedaleko od vrata. Sedeći na drugom kraju prostorije, sudija ga nije primetio. Privodio je kraju jedan slučaj, razgovarao sa obema stranama, nagovarao jednu, prekorevao drugu. U pitanju beše neka stara svađa među susedima, čini se, mnogo nagomilane mržnje, smešnog sitničarenja. Abu-Taher, konačno, glasno pokaza svoje nestrpljenje i naredi glavama obeju porodica da se tu, pred njim, izljube i nastave dalje, kao da ih nikada ništa nije delilo. Jedan od njih učini korak napred, dok se drugi, gorostas niska čela, opirao. Kadija ga ošamari svom silinom, na šta svi prisutni zadrhtaše. Div je za trenutak bacio pogled na tu razbesnelu gojaznu osobu, koja je morala da se propne na prste da bi ga dohvatila, zatim obori glavu, obrisa obraz i pokori se. Pošto ih je sve oterao, Abu-Taher dade znak stražarima da priđu. Ovi mu podnese izveštaj, odgovoriše na nekolika pitanja, pravdajući se što su dopustili okupljanje tako velikog broja ljudi na ulicama. Zatim je došao red na čoveka sa ožiljkom. I on je uporno pokušavao da se opravda; naginjao se prema kadiji koji ga je, izgleda, od ranije već poznavao i otpočeo žestok monolog. Abu-Taher ga je pažljivo slušao ne pokazujući pri tom svoja osećanja. Zatim je, razmislivši malo, naredio: - Recite gomili da se raziđe. Neka se svako vrati svome domu najkraćim putem, a vi - obraćajući se napadačima - vi se, takođe, vratite svojim kućama! Ništa se neće odlučivati pre sutrašnjeg dana. Optuženi će noćas ostati ovde i niko, osim moje straže, neće ga čuvati. Iznenađen što mu je naređeno da tako brzo ode, čovek sa ožiljkom pokaza da je nezadovoljan, ali se ubrzo predomisli. Oprezno, on pokupi skute svoje haljine i udalji se uz naklon. Kada je ostao sam sa Omarom i svojim ljudima od poverenja kao jedinim svedocima, Abu-Taher pozdravi Omara ovom zagonetnom rečenicom:

- Čast mi je da primim na ovom mestu slavnog Omar Hajama iz Nišapura. U kadijinom glasu nije bilo ni ironije, ni srdačnosti, ni najmanjeg primetnog znaka osećanja. Neutralan ton, jednoličan glas, turban u obliku lale, obrve naherene, suva brada bez brkova, uporan ispitivački pogled. Doček je bio utoliko čudniji, jer je Omar tu stajao već jedan sat, pocepan, izložen pogledima, podsmehu, ogovaranju. Pošto se za trenutak zamislio, Abu Taher nastavi: - Omare, ti nisi nepoznat u Samarkandu. Uprkos mladosti, tvoje znanje je već poslovično, o tvojim podvizima govori se u školama. Da li je istina da si u Isfahanu sedam puta pročitao jedno obimno delo Ibn Sine i da si ga, po povratku u Nišapur, napamet izgovorio od reči do reči? Hajam je bio polaskan što se za njegov podvig, koji bese istinit, znalo u Transoksaniji, ali to nije u potpunosti otklonilo njegovu zabrinutost. Činjenica što se kadija šafiitskog verovanja pozivao na Avicenu nije bila ohrabrujuća, a čudno je bilo i to što još uvek nije bio pozvan da sedne. AbuTaher nastavi: - Ne prenose se samo tvoji podvizi od usta do usta, pripisuju ti se, takođe, i zanimljive pesme od četiri stiha. Govorio je odmereno, nije optuživao, niti je oslobađao, samo je indirektno ispitivao. Omar je procenio da je došao trenutak da prekine tišinu: - Rubaiju koju navodi čovek sa ožiljkom, nisam ja napisao. Nestrpljivim odmahivanjem ruke, sudija odbi da prihvati Omarova uveravanja. Po prvi put, njegov ton postade strog: - Malo je važno da li si ti sastavio taj stih, ili je to učinio neko drugi. Preneli su mi te bezbožničke reči i kada bih se sada drznuo da ih izgovorim, osetio bih se krivim koliko i onaj koji ih je sastavio. Ne tražim od tebe da priznaš, ne želim da ti određujem kaznu. One optužbe o alhemiji ušle su mi na jedno, a izašle na drugo uho. Sada smo sami, ljudi smo od nauke i ja samo hoću da znam istinu. Sve to nije umirilo Omara, plašio se zamke, oklevao je da odgovori. Sebe je već video u rukama dželata koji ga sakati, odseca mu vitalne organe ili ga razapinje. Abu-Taher podiže glas, i gotovo vičući reče: - Omare, sine Ibrahima, proizvođača šatora iz Nišapura, da li umeš da prepoznaš prijatelja?

U toj rečenici bilo je naglašene iskrenosti kojom Hajam bi ošinut. „Prepoznaješ li prijatelja?" Omar se duboko zamislio, promatrao je kadijino lice, ispitivao pokrete njegovih usana, podrhtavanje njegove brade. Polako, on dopusti da ga osvoji poverenje. Crte njegovog lica počeše da se opuštaju. Oslobodi se svojih čuvara koji ga, na kadijin znak, u tome nisu sputavali. Zatim se uputi i sede, iako nije bio pozvan da to učini. Sudija se dobroćudno nasmeja, ali bez milosti nastavi dalje da ga saslušava: - Da li si bezbožnik kakvim te neki smatraju? To bese pre uzvik duboke zabrinutosti nego pitanje. Omar odgovori: - Nemam poverenja u revnost licemernih pobožnika, ali nikada za Jedinog nisam rekao da su dva. - Da li si to ikada pomislio? - Nikada, Bog mi je svedok. - Za mene, to je dovoljno. Za Tvorca takođe, verujem. Ali ne i za masu koja vreba svaku tvoju reč, svaki tvoj gest, na moj takođe, isto koliko i na postupke vladara. Čuli su te kako govoriš: „Odlazim ponekad u džamije u čijoj hladovini prija san..." - Samo čovek koji je u miru sa svojim Tvorcem može da nađe san na nekom svetom mestu. Mada se po stegnutim Abu-Taherovim usnama dalo naslutiti da sumnja u ono što je čuo, Omar je sa žarom nastavio: - Nisam od onih čija je vera samo strah od Strašnog suda, a molitva samo padanje na kolena. Kako se ja molim? Posmatram ružu, brojim zvezde, divim se lepoti stvaranja, savršenstvu njegovog reda, čoveku, najlepšem delu Tvorca, njegovom mozgu žednom znanja, njegovom srcu željnom ljubavi, njegovim čulima, probuđenim ili zadovoljenim. Kadija usta zamišljenog pogleda, sede pored Hajama i očinski položi ruku na njegovo rame. Čuvari su se začuđeno zgledali. - Čuj me, prijatelju moj mladi. Svevišnji ti je dao ono najdragocenije što Adamov sin može dobiti: razum, umešnost u kazivanju, zdravlje, lepotu, žeđ za znanjem, radost postojanja, divljenje prema ljudima i, naslućujem, uzdah za ženama. Nadam se da te nije lišio mudrosti, mudrosti ćutanja, bez koje ništa od svega toga ne može imati vrednosti, i ne može biti sačuvano. - Da li ću morati da čekam starost, da bih izrekao ono što mislim? - Onog dana kada budeš mogao da izraziš ono što misliš, naslednici tvojih naslednika biće već stari. Živimo u doba tajni i straha, moraš imati dva lica, jedno koje ćeš pokazivati svetu, drugo koje ćeš okrenuti sebi i

svome Tvorcu. Ako hoćeš da sačuvaš svoje oči, uši i svoj jezik, zaboravi da imaš i oči, i uši i jezik. Kadija je prestao da govori, naglo je zaćutao. Ne onom tišinom koja izaziva reći drugoga, već tišinom koja govori i ispunjava prostor. Omar je čekao, oborena pogleda, puštajući kadiju da odabere šta će reći od onoga što mu se premetalo po glavi. No, Abu-Taher je samo duboko uzdahnuo i izdao svojini ljudima kratko naređenje, posle čega se oni udaljiše. Odmah pošto su zatvorili vrata, on se uputio u drugi kraj divanhana, sudnice, i u jednom uglu podigao kraj čilima, a zatim poklopac drvenog, slikama ukrašenog sanduka. Iz njega je izvadio knjigu koju je svečanim, nenametljivim pokretom predao Omaru, uz zaštitnički osmeh. Dakle, to je bila knjiga, ona ista knjiga koju ću ja, Bendžamin O. Lesaž, držati u sopstvenirn rukama. Pretpostavljam da je dodir izazivao uvek isti utisak: hrapava debela koža, ojačana šarom u obliku paunovog repa, ivice listova nepravilne, iscepkane. Kada je Hajam te nezaboravne letnje noći otvorio knjigu u njoj je našao samo dvesta pedest i šest praznih strana, ona u sebi još uvek nije skrivala ni poeziju, ni slike živih boja, ni komentare sa strane. Da bi prikrio svoju uzbuđenost, Abu-Taher je počeo da objašnjava nemarnim glasom: - To je kineski kagez, najbolji papir koji je ikada napravljen u radionicama Samarkanda. Jedan Jevrejin iz četvrti Maturid napravio ga je za mene, prema jednom starom receptu, isključivo na bazi belog duda. Pipni ga, ima istu čvrstinu kao i svila. On pročisti grlo pa nastavi: - Imao sam deset godina starijeg brata, bio je tvojih godina kada je umro. Raščerečen je u gradu Balhu jer je sastavio pesmu koja se nije dopala tamošnjem vladaru. Optužili su ga da je jeretik, ne znam da li je to bila istina, ali sam bio ljut na njega što je prokockao svoj život zbog jedne pesme, jedne bedne pesme, jedva malo duže od jedne rubaije. Glas mu zadrhta i on se umorno podiže i reče: - Zadrži tu knjigu. Svaki put kada se neki stih oblikuje u tvojoj duši, kada se približi tvojim usnama tražeći izlaz, bezobzirno ga zaustavi, radije ga upiši na ove listove koje ćeš čuvati u tajnosti. I, pišući, misli na AbuTahera.

Da li je kadija znao da je tim činom, tim rečima postao začetnik jedne od najčuvanijih tajni u istoriji književnosti? Da li je trebalo da prođe osam vekova da bi svet otkrio uzvišenu poeziju Omar Hajama, da bi njegove Rubaije postale priznate kao jedno od najčudesnijih dela svih vremena, da bi najzad saznao za neobičnu sudbinu rukopisa iz Samarkanda?

III U jednoj kuli, drvenoj građevini na golom brdu, usred prostranog AbuTaherovog vrta, Omar je te noći uzalud pokušavao da zaspi. Pored njega, na niskom stolu, nalazilo se pero, mastilo i ugašena lampa, a njegova knjiga, otvorena na prvoj strani, ostala je netaknuta. U rano jutro, jedna prilika, lepa robinja, donese mu isečenu dinju na poslužavniku, novo odelo, šal za turban od svile iz Zandana i prošapta mu poruku: - Gospodar te čeka posle jutarnje molitve. Kada je ušao, prostorija je već bila puna tužilaca, molilaca, dodvorica, odomaćenih posetilaca svih staleža; medu njima beše i Student sa ožiljkom, koji je tu došao, bez svake sumnje, iz radoznalosti. Čim se Omar pojavio na vratima, kadijiin pogled i glas upraviše se ka njemu: - Dobrodošlica imamu Omaru Hajamu, čoveku kome niko nije ravan u poznavanju predanja o Proroku, veličini koju niko ne može poreći, glasu kojem niko ne može protivurečiti. Jedan za drugim, posetioci su mu prilazili, uz naklon ponešto promrmljali, a onda ponovo sedali na svoja mesta. Krišom, Omar baci pogled na čoveka sa ožiljkom koji se, izgleda, gušio u svom uglu, prikrivajući se stidljivo iza podrugljivog osmeha. Svečanim glasom Abu-Taher zamoli Omara da zauzme mesto sa njegove desne strane, primoravajući svoje susede da se užurbano premeste. Zatim razveza: - Naš uvaženi gost doživeo je sinoć jednu neprijatnost. On, koji uživa poštovanje u Horasanu, Farsu i Mazandaranu, čovek koga bi svaki gospodar poželeo da dočeka pod svojim krovom, a svaki vladar priželjkuje da ga ugosti na svom dvoru, bio je juče uznemiravan na ulicama Samarkanda! Začuše se uzvici gneva, propraćeni galamom koju kadija namerno nije stišavao i tek nešto kasnije, pokretom ruke, umiri prisutne pa nastavi: - Još gore od toga, u bazaru umalo što nije izbila pobuna. Pobuna uoči posete našeg duboko poštovanog vladara Nasr-kana, Sunca Kraljevstva koji ovog jutra treba da stigne iz Buhare, ako Bog dopusti! Ne smem ni da

pomislim u kojoj bismo nevolji danas bili da rulja nije bila zaustavljena i rasterana. Tvrdim vam da mnoge glave danas ne bi bile na ramenima! On zastade za trenutak, s posebnom namerom da ostavi utisak i da pusti da se strah uvuče u srca prisutnih, uhvati dah te nastavi: - Srećom, jedan od mojih bivših učenika, ovde prisutan, prepoznao je našeg visokog gosta i došao je da me o tome obavesti. Prstom pokaza na Studenta sa ožiljkom i pozva ga da ustane: - Kako si prepoznao imama Omera? Ovaj promumla samo nekoliko slogova. - Glasnije! Naš stari stric te ne čuje dobro, zagrme kadija, pokazujući na dostojanstvenu belu bradu levo od sebe. - Prepoznao sam visokog gosta po njegovom govoru, - jedva izgovori čovek s ožiljkom, -i pre nego što sam ga doveo kod našeg kadije, pitao sam ga za njegovo ime. - Dobro si postupio. Da su neredi nastavljeni, krv bi potekla. Dođi, dakle, da sedneš pored našeg gosta, zaslužio si to. Dok se čovek s ožiljkom približavao, lažno ponizna izgleda, AbuTaher krišom reče Omaru na uho: - Ako ti nije postao prijatelj, bar neće moći više javno da te napada. A onda glasno nastavi: - Mogu li da se nadam da, uprkos svemu što je pretrpeo, hadže Omar neće po zlu pamtiti Samarkand? - Ono što se sinoć desilo, - odgovori Hajam, - za mene je već zaboravljeno, i kada budem mislio, kasnije, na ovaj grad, sasvim druga slika će mi biti u sećanju, slika jednog izvanrednog čoveka. Ne govorim o AbuTaheru. Najveća pohvala koja se može izreći jednom kadiji nije veličanje njegovih vrlina, već ispravnost onih kojima on upravlja. Dakle, onog dana kada sam stigao, moja mazga se jedva uspela uz poslednju padinu koja vodi do kapije Kiš, i tek što sam stupio nogom na zemlju, jedan čovek mi je prišao. - Dobrodošao u ovaj grad, - rekao mi je on, - imaš li ovde rodbine, prijatelja? Odgovorih mu da nemam i ne zaustavljajući se, nameravao sam da produžim dalje, pribojavajući se da imam posla s nekom varalicom, možda s prosjakom ili nametljivcem. Ali, čovek nastavi: - Neka te ne brine moja upornost, plemeniti posetioče. Moj gospodar mi je naredio da stojim na ovom mestu, da dočekam svakog putnika koji

naiđe i da mu ponudim gostoprimstvo. U svom čistom odelu, čovek je izgledao skromno, ali je očigledno poznavao manire ljudi od poštovanja. Krenuo sam za njim. Na nekoliko koraka odatle, kroz teška vrata uveo me je u zasvođeni hodnik, a zatim u dvorište jednog karavan-saraja, sa bunarom u sredini; oko mene su ljudi i životinje bili u poslu, a svuda unaokolo, na dva sprata, nalazile su se sobe za putnike. Čovek reče: - Ovde možeš da ostaneš koliko hoćeš, jednu noć ili jednu sezonu, imaćeš smeštaj i hranu, kao i hranu za tvoju mazgu. Kad ga upitah za cenu, on se nađe uvređen. - Ti si ovde gost moga gospodara. - A gde je sada tvoj tako gostoljubivi gospodar, želeo bih da mu izrazim svoju zahvalnost? - Moj gospodar je mrtav već sedam godina. Ostavio mi je izvesnu sumu novca koju moram u celosti da potrošim, ukazujući čast posetiocima Samarkanda. -A kako se zvao tvoj gospodar, voleo bih da znam njegovo ime, da bih mogao barem da pripovedam o njegovim dobrim delima. - Samo Svevišnji zaslužuje tvoju zahvalnost. Njemu zahvali, On će po dobrim delima znati koji čovek mu izražava zahvalnost. I tako sam ja, nekoliko dana, ostao kod tog čoveka. Izlazio sam i vraćao se i uvek sam bio dočekivan lepo pripremljenim, ukusnim jelima, a moja mazga bila je održavana bolje nego da sam se ja o njoj brinuo. Omar je pogledao prisutne, očekujući neki odgovor. Ali njegova priča nije ostavila nikakav utisak na prisutne, ničije usne nisu se pomerile, ni u čijim očima nije video pitanje. Shvatajući njegovu zbunjenost, kadija mu objasni: - Mnogi gradovi u islamskim zemljama smatraju da upravo oni prednjače u gostoljubivosti, ali istina je da samo Samarkand zaslužuje da se nazove najgostoljubivijim gradom. Koliko znam, nikada ni jedan putnik u Samarkandu nije morao da plati smeštaj i hranu; poznajem čitave porodice koje su propale da bi ugostile posetioce ili uboge. Međutim, ti ljudi nikada nisu očekivali priznanja, nikada se time nisu hvalili. Fontane, napravljene od pečene zemlje, bakra ili porcelana, koje si mogao da primetiš na svim uglovima ulica, uvek prepune sveže vode kojom prolaznici mogu da ugase žeđ, a ima ih više od dve hiljade u ovom gradu, poklon su ljudi iz

Samarkanda; misliš li da je i jedan od njih ugravirao svoje ime na fontanu da bi time privukao pažnju i zahvalnost? - Slažem se, nigde do sada nisam sreo takvu širokogrudost. Da li biste dozvolili da postavim jedno pitanje koje mi se stalno nameće? Kadija mu upade u reč: - Znam šta hoćeš da pitaš: kako ljudi koji tako visoko cene gostoprimstvo, mogu tako nasilnički da se ponesu prema gostu kao što si ti? - Ili prema jednom nesrećnom starcu, kao što je Dugački Džaber? - Ja ću ti odgovoriti: odgovor je sadržan u jednoj reči, a to je strah. Svako nasilje, ovde, je kći straha. Naša vera ugrožena je sa svih strana, od Karmata sa Bahreina, od vernika iz Koma koji čekaju pogodno vreme za osvetu, od sekte sedamdeset dvojice, Ruma iz Konstantinopolja, od nevernika svih imena, a ponajviše od ismailita iz Egipta, čije su mnogobrojne vatrene pristalice prodrle do u samo srce Bagdada, pa čak i ovde do Samarkanda. Nikako nemoj zaboraviti šta su naši islamski gradovi Meka, Medina, Isfahan, Bagdad, Damask, Buhara, Merv, Kairo, Samarkand: sve su to samo oaze, neprestano izložene peščanim olujama koje bi, za samo jedan trenutak prepuštanja sudbini, sve te gradove mogle pretvoriti u pustinju. Gledajući kroz prozor, levo od njega, kadija je iskusnim okom procenio sunčevu putanju. Ustao je. - Vreme je da se krene u susret našem vladaru, - reče on i pljesnu rukama. - Neka nam donesu nešto za put! Kadija je imao naviku da na put uvek nosi suvo grožđe koje bi grickao usput, a njegovi uobičajeni pratioci i gosti podražavali su ga u tome. Otuda ogromni poslužavnik od bakra koji mu donesoše. Na njemu bese brdo tog beličastog slatkiša i svako njime napuni džepove. Kada dođe red na Studenta s ožiljkom, on uze malo grožđa među prste i pruži ga Hajamu rekavši: - Ti bi sigurno više voleo da te ponudim grožđem u obliku vina. Ovo nije izgovorio previše glasno, ali kao nekim čudom, svi prisutni su ga čuli; utihnuli su i zadržavajući dah načuljili uši, očiju uprtih u Omara koji mu je spremno odgovorio: - Kad neko hoće da pije vino, on pažljivo bira onoga koji će mu ga doneti, kao i onog ko će mu biti drug u tom zadovoljstvu. Glas čoveka s ožiljkom malo se podiže: - Što se mene tiče, ja neću popiti ni jednu kap, želim da imam mesto u raju. Ti izgleda ne želiš tamo da mi se pridružiš?

- Čitavu večnost u društvu poučnog bogoslovca? Ne, hvala, Bog nam je obećao nešto drugo. Čarkanje se ovde prekinulo, Omar je ubrzao korak da bi se pridružio kadiji koji ga je pozvao. - Ljudi iz grada treba da te vide kako jašeš pored mene, to će izbrisati utiske od prošle večeri. U gomili okupljenoj u blizini dvora, Omaru se učinilo da je prepoznao svoju kradljivicu badema, prikrivenu senkom jedne kruške. On uspori, tražeći je pogledom. U tom mu se Abu-Taher ponovo obrati: - Požuri, teško tvojim kostima ako kan stigne pre nas.

IV Astrolozi su još u pradavna vremena objavili, a oni nisu lagali, da su četiri grada rođena u znaku pobune: Samarkand, Meka, Damask i Palermo! Nikada ti gradovi nisu bili potčinjeni svojim vladarima, samo ih je sila mogla naterati da slede pravi put, put koji je bio utrt mačem. Prorok je mačem slomio oholost stanovnika Meke, mačem ću i ja slomiti oholost ljudi Samarkanda! Nasr-kan, gospodar Transoksanije, div bakarnog tena odeven u vezene haljine stajao je ispred svog prestola; njegov glas ledio je krv u žilama domaćina i posetilaca, dok je očima tražio žrtvu među prisutnima, usnu koja bi se usudila da zadrhti, nedovoljno skrušen pogled koji ga je podsećao na izdaju. Ali, instinktivno, svako se zaklanjao iza svog suseda, puštao da mu se leđa i vrat poviju, da mu se ramena slegnu, čekajući da prođe oluja. Ne našavši plen za svoje kandže, Nasr-kan dograbi debelim rukama svoje svečane haljine i poče da ih skida jednu po jednu, bacajući ih besno na zemlju, gazeći ih nogama; gromoglasno urlajući on poče, na svom tursko-mongolskom dijalektu iz Kašgara, da niže uvrede jednu za drugom. Prema običaju, vladari su nosili jednu preko druge tri, četiri, ponekad čak sedam vezenih haljina koje su skidali tokom dana, stavljajući ih svečano na leđa onih kojima su želeli da ukazu počast. Skidajući i bacajući ih, Nasr-kan je, očigledno, hteo da pokaže svoju nameru da toga dana neće darivati nikoga od svojih brojnih gostiju. Svi su očekivali da taj dan bude prazničan dan, kao prilikom svake posete vladara Samarkandu, no radost se ugasila već u prvim trenucima posete. Pošto se uspeo popločanim putem koji se penje od reke Siab, kan je svečano ušao u grad kroz Buhara kapiju, smeštenu na severu. Lice mu je bilo nasmejano, njegove upale oči izgledale su još sitnije, a sa njegovih jagodica odbijao se odsjaj sunca boje ćilibara. A onda, iznenada, njegovo raspoloženje se preokrenulo. Bacivši pogled na grupu od oko dve stotine uglednika okupljenih oko kadije Abu-Tahera, on se jasna pogleda, zabrinut i nepoverljiv, uputio prema grupi u kojoj je bio i Omar Hajam. Pošto, izgleda i tu nije uočio one koje je tražio, propeo je naglo životinju na kojoj je jahao, oštro povukao uzde i udaljio se gunđajući nerazumljive reci. Jašući

uspravno na svojoj crnoj kobili, prestao je da se osmehuje i da na bilo koji način odgovora na ovacije koje su mu priredile hiljade građana koji su od rane zore pristizali sa svih strana i okupljali se u želji da pozdrave njegov prolazak; neki su mahali u prazno tekstovima molbi koje su za njih napisali javni pisari, ali uzalud. Niko se nije usudio da ih podnese vladaru, obraćali su se samo komornicima koji su se svaki put naginjali sa svojih konja da bi prihvatili listove, a onda neodređeno obećavali da će molbe biti razmotrene. Sa prethodnicom od četiri konjanika, sa visoko uzdignutim zagasitim zastavama vladarske kuće, za kojom je pešačio rob golih prsa koji je nosio ogroman suncobran, kan je bez zaustavljanja prošao velikim gradskim ulicama oivičenim krivim dudovima, zaobišao je bazare, prošao je duž glavnih kanala za navodnjavanje koje nazivaju arikima i stigao do četvrti Asfizar. Tu je naredio da mu se uredi privremena palata, na dva koraka od Abu-Taherove palate. Ranije su vladari odsedali u unutrašnjosti tvrđave, ali u borbama koje su se vodile nešto pre toga, tvrđava je žestoko stradala i morala je biti napuštena. Kasnije, samo je turski garnizon u njoj smeštao svoje jurte. Zaključivši da vladar nije dobre volje, Omar je oklevao da ode u palatu da mu se pokloni, ali kadija ga je naterao da se pojavi, bez sumnje u nadi da bi prisustvo njegovog uvaženog prijatelja moglo biti korisna razonoda. Usput, Abu-Taher se osećao dužnim da objasni Hajamu šta se upravo dogodilo: verski dostojanstvenici grada odlučili su da ne prisustvuju svečanom dočeku, jer su kanu pripisivali da je on spalio, do zemlje, Veliku džamiju u Buhari, u kojoj su se ušančili naoružani protivnici vlasti. - Između vladara i ljudi od vere, - objašnjavao mu je kadija, - vodi se večiti rat; ponekad je otvoren, krvav, ali najčešće je lukav i podmukao. U to vreme, širile su se glasine da je sveštenstvo stupilo u vezu sa izvesnim brojem oficira, ogorčenim zbog ponašanja vladara. Njegovi preci, govorilo se, obedovali su sa svojim truparna, nikada nisu propuštali ni jednu priliku da istaknu da se njihova moć zasniva na hrabrosti ratnika njihovog naroda. Ali, vremenom, turski kanovi su poprimili mrsko ludilo persijskih monarha. Počeli su sebe da smatraju polubogovima, smišljali su i uvodili sve zamršeniji ceremonijal, nerazumljiv, čak ponižavajući za oficire. Neki od ovih su, dakle, našli zajednički jezik sa verskim poglavarima. S neskrivenim zadovoljstvom, slušali su ih kako omalovažavaju Nasra, kako ga optužuju da se udaljio od puteva islama. Da bi zaplašio vojsku, vladar je prema sveštenicima zauzeo krajnje čvrst stav. Nije bila nikakva tajna da je i

njegov otac, mada pobožan čovek, započeo svoju vladavinu posekavši glavu dobro pokrivenu turbanom. Abu-Taher je te 1072. godine bio jedan od retkih verskih dostojanstvenika koji je očuvao bliske veze sa vladarom; često ga je posećivao u tvrđavi u Buhari, njegovom glavnom obitavalištu i svečano ga dočekivao, svaki put, kada je vladar dolazio u Samarkand. Pojedini sveštenici su s negodovanjem i neodobravanjem gledali na njegov pomirljiv stav, ali je većina znala da ceni prisustvo jednog takvog posrednika između njih i vladara. I ovoga puta, kadija je vešto odigrao ulogu pomirljivog posrednika, izbegavajući da protivreči Nasru, koristeći svaki i najmanji trenutak vedrine u njegovom raspoloženju ne bi li u njemu pobudio lepša osećanja. Bio je strpljiv, puštao je da ga prođe zlovolja i kada je suveren, konačno, zauzeo svoje mesto na prestolu, kada je video da su mu bubrezi napokon našli mesto na mekim jastucima, on je lukavo, neprimetno počeo da preuzima stvari u svoje ruke. Omar je sve to posmatrao sa olakšanjem. Na kadijin znak, komornik je doveo mladu robinju i naredio joj da pokupi razbacane haljine koje su tu pred njima ležale kao leševi posle bitke. Vazduh je smesta postao podnošljiviji, zategnuti udovi počeli su polako da se opuštaju, poneko se čak usudio da došapne poneku reč na najbliže uho. A onda odjednom, kadija se uputi ka slobodnom prostoru u sredini prostorije, zaustavi se ispred monarha duboko pognute glave, bez i jedne reči. Stajao je tako dosta dugo, a onda, kada je posle duge minute tišine, Nasr snažno viknuo: „Idi, reci svim sveštenicima ovoga grada da u ranu zoru dođu i kleknu mi pred noge; glava koja se ne povinuje biće odsečena; i neka niko ne pokuša da pobegne, jer nijedna zemlja nije van domašaja moga gneva", svi su shvatili da je oluja napokon prošla, da je izlaz na vidiku i da se monarhov bes može stišati ako mu se sveštenici priklone. Kada je Omar, sutradan, u kadijinoj pratnji došao na dvor, atmosfera je bila neprepoznatljiva, potpuno drugačija. Nasr je sedeo na prestolu, nekoj vrsti izdignutog divana prekrivenog tamnim ćilimom. Pored njega je stajao rob držeći tanjir sa ušećerenim ružinim laticama. Suveren je uzimao latice jednu za drugom, stavljao ih na jezik i puštao da se istope na njegovom nepcu, a zatim je nemarno pružao ruku prema drugom robu, koji mu je prste polivao mirisnom vodom i užurbano ih brisao. Ritual se ponavljao dvadeset, trideset puta, a za to vreme pred njim su se smenjivali izaslanici. Oni su predstavljali gradske četvrti, Asfazir, Pandžhin, Zagrimak, Maturid,

udruženja trgovaca i raznih zanatlija - kazandžija, proizvođača hartije, odgajivača svilene bube ili nosača vode, a bili su tu i predstavnici zaštićenih zajednica Jevreja, Gabrana i nestorijanskih hrišćana. Prilazili su jedni za drugima i počinjali da celivaju tlo, zatim su ustajali i ponavljali pozdrav dugim naklonom, sve dok im monarh ne bi dao znak da se usprave. Njihov predstavnik izgovorio bi nekoliko rečenica, posle čega su se povlačili hodajući natraške; bilo im je zabranjeno da suverenu okrenu leđa pre nego što napuste prostoriju. Čudan običaj. Da li ga je uveo neki vladar isuviše zabrinut za svoj autoritet? Ili, možda, neki posebno nepoverljivi posetilac? Zatim su na red došli verski dostojanstvenici. Njihovo pojavljivanje očekivalo se s radoznalošću, ali i sa strahom. Bilo ih je više od dvadeset. Abu-Taher nije imao ni najmanje muke da ih ubedi da dođu. Pošto su jasno pokazali svoj stav i osećanja, dalje tvrdoglavo i uporno insistiranje bilo bi samo izazivanje žrtve, što niko od njih nije želeo. Njihovi predstavnici su prišli prestolu, poklonili se na najponizniji mogući način, svako prema svojim godinama i svojim zglobovima, čekajući da im vladar da znak i dopuštenje da se usprave. Ali, vladar takav znak nije davao. Prolazili su minuti, deset, dvadeset. Čak ni najmlađi nisu mogli ostati beskonačno u tom neudobnom položaju. Ali šta su mogli? Uspraviti se pre gospodarevog dopuštenja, značilo je izložiti se monarhovoj kazni. Jedan za drugim, oni su padali ničice na kolena, i zauzimali podnošljiviji stav kojim se takođe ukazivalo poštovanje. Tek kada je i poslednje koleno dodirnulo zemlju, suveren je naredio da ustanu i da se povuku bez govora. Nikoga nije začudio takav razvoj događaja; to je bila cena koju su morali da plate, to su bila pravila kraljevstva. Onda su prestolu prišli turski oficiri, grupe uglednih ličnosti, kao i nekoliko dehkana, sitnih plemića iz susednih sela; ljubili su noge suverena, njegovu ruku, njegovo rame, svako prema svom rangu. Zatim je prestolu pristupio pesnik i počeo da recituje svečanu elegiju u slavu vladara, a ovaj je ubrzo pokazao da mu je pesma dosadna. Prekinuo ga je jednim pokretom, dao je znak komorniku da mu priđe, i saopštio mu naređenje koje je trebalo da prenese: - Naš gospodar stavlja do znanja svim ovde prisutnim pesnicima da je dovoljno slušao njihove pesme u kojima se stalno ponavljaju iste teme; on više ne želi da bude upoređivan ni sa lavom, ni sa orlom, a još manje sa suncem. Neka odu svi oni koji nemaju ništa drugo da kažu.

V Komornikove reči izazvale su žamor i pravi metež među dvadesetak pesnika koji su čekali svoj red, neki su čak ustuknuli korak, dva, pre nego što su neopaženo nestali. Samo se jedna žena usudila da izađe iz reda i da sigurnim korakom krene ka prestolu. Na Omarov upitni pogled, kadija prošapta: - Pesnikinja iz Buhare. Sebe naziva Džahan. Džahan kao prostrani svet. To je mlada udovica, poznata po svojim nemirnim ljubavnicima. Kadija to izusti tonom prekora i osude, ali to samo izazva Omarovo interesovanje, njegov pogled nije se odvajao od nje. Džahan je, zadigavši veo i otkrivajući nenamazane usne, počela da kazuje predivnu pesmu, u kojoj začudo, ni jednom ne beše spomenuto ime kana. U njoj je istančano veličala reku Sogd, koja nudi svoje usluge Samarkandu koliko i Buhari, a onda netragom nestaje u pustinji, jer ni jedno more nije dostojno da primi njene vode. - Dobro si govorila, neka se tvoja usta ispune zlatom, - prozbori Nasr, vraćajući se ponovo svojim uobičajenim navikama. Pesnikinja se nadvila nad ogromni poslužavnik prepun zlatnih novčića i počela da gura zlatnike, jedan za drugim, u usta, dok su ih prisutni glasno prebrojavali. Od toga se umalo nije udavila. Kada je, konačno, jedva uspela da zaustavi štucanje, čitav dvor, sa monarhom na čelu, udario je u iskren smeh. Komornik joj je dao znak da se vrati na svoje mesto, a prisutni su izbrojali četrdeset i šest zlatnika! Samo se Hajam nije smejao. Očiju uprtih u Džahan, on se pitao šta oseća prema njoj; njena poezija bila je tako čista, govor dostojanstven, njeno držanje beše hrabro, a ipak stajala je tu nakljukana žutim metalom, obuzeta tom ponižavajućom nagradom. Pre nego što je spustila svoj veo, ona ga je za trenutak još više podigla, bacajući pogled koji je Omar uhvatio, uvukao u sebe u želji da ga zadrži. Trenutak neprimetan za gomilu, večnost za ljubavnika. Vreme ima dva lica, pomisli sam u sebi Hajam, ima dve dimenzije, dužina je u ritmu srca, širina u ritmu strasti. Taj trenutak, dragocen za sve prisutne, prekide kadija; on dodirnu Hajamovu ruku, koji se okrete. Prekasno, žena je već odlazila, postajala je

samo veo. Abu-Taher je želeo da svog prijatelja predstavi kanu, i to je učinio ovako: - Vaš uzvišeni krov štiti, na ovaj dan, najvećeg naučnika Horasana, Omara Hajama; za njega ni biljke ni zvezde nemaju tajni. Među mnogobrojnim disciplinama kojima je Omar vladao, kadija nije slučajno izdvojio medicinu i astrologiju. One su oduvek uživale naklonost vladara; prva, jer čuva njihovo zdravlje i njihov život, druga, jer štiti njihovo bogatstvo. Vladar pokaza da se tome raduje, da se smatra počastvovanim. Ali, pošto nije bio raspoložen za duboko naučne razgovore, i ne shvatajući, očigledno, namere posetioca, on pribegnu svom omiljenom pravilu: - Neka se njegova usta ispune zlatom! Omar bi preneražen, pokuša da suzbije mučninu. Abu-Taher je to primetio i zabrinuo se. Strahujući da bi odbijanje moglo da uvredi suverena, uputio je svom prijatelju mrki pogled i ne popuštajući gurao ga je napred. Ali, uzalud. Hajam je doneo odluku: - Neka mi njegovo veličanstvo oprosti, ja ovih dana postim i ne mogu ništa da stavim u usta. - Ali, mesec posta je prošao pre tri nedelje, ako se ne varam! - Za vreme ramazana bio sam na putu, od Nišapura do Samarkanda, morao sam, dakle, da prekinem post zaklinjući se da ću nadoknaditi sve izgubljene dane. Kadija bi užasnut, prisutni uznemireni, a sa monarhovog lica ništa se nije moglo pročitati. On odluči da postavi pitanje Abu-Taheru: - Ti poznaješ verska pravila do najsitnijih detalja. Kaži mi da li bi zlatnici u Omarovim ustima, koje bi odmah izvadio, značili da je prekršio post? Kadija odgovori smirenim tonom: - Strogo govoreći, sve što uđe u usta, može se smatrati prekidom posta. Događalo se da poneki novčić bude greškom progutan. Nasr prihvati ovu činjenicu, ali videlo se da nije zadovoljan pa se ponovo obrati Omaru: - Da li si mi naveo pravi razlog tvog odbijanja? Hajam je oklevao za trenutak, a zatim odgovori: - To nije jedini razlog. - Govori, - reče kan, - nemaš razloga da me se bojiš. Tada Omar izgovori ove stihove:

Da li me je siromaštvo tebi dovelo? Niko nije siromašan ako ume da sačuva skromnost svojih želja. Ništa ne očekujem od tebe, osim da me poštuješ, Ako umeš da poštuješ čoveka slobodna i pravedna. - Bog ti ocrnio dane, Hajame, - promrmlja Abu-Taher kao za sebe. Nije baš tako mislio, ali je njegov strah bio opravdan. Još mu je u ušima odjekivala srdžba, koja tek što je prošla, nije bio siguran da još jednom može da ukroti zver. Kan je ostao bez reči, bez pokreta, kao ukopan u nedokučivom razmišljanju; njemu najbliži sa zebnjom su iščekivali njegovu prvu reč kao presudu, a nekoliko dvorjana povuklo se iz odaje pre oluje. Omar je iskoristio opštu zbrku da očima potraži Džahan; ona je stajala oslonjena o jedan stub, lica pokrivena rukama. Da li je i ona strahovala zbog njega? Najzad kan ustade. Odlučno je krenuo prema Omaru, snažno ga zagrlio, uzeo za ruku i poveo sa sobom. „Gospodar Transoksanije, zabeležili su hroničari, odao je Omaru Hajamu tako duboko poštovanje da ga je pozvao da sedne pored njega na presto." - Postao si kanov prijatelj, - dobaci mu Abu-Taher, čim su izašli iz palate. Njegova radost bila je velika koliko i strah koji mu je osušio grlo. Hajam mu hladno odgovori: - Da li si zaboravio na poslovicu koja kaže: „More ne zna za susede, kao što ni vladar ne zna za prijatelje?" - Ne budi tako nepoverljiv prema vratima koja ti se otvaraju. Tvoj put, čini mi se, zacrtan je prema dvoru! - Dvorski život nije za mene; moj jedini san i moja jedina želja je da jednoga dana imam opservatoriju okruženu ružinim vrtom, da beskonačno posmatram nebo, sa peharom u ruci i lepom ženom pored sebe. - Lepom kao što je ona pesnikinja? - podrugljivo će Abu-Taher. Omaru je samo ona bila u mislima, ali ništa nije govorio. Plašio se da bi ga i najmanja reč mogla odati. Osećajući da je bio lakomislen, kadija promeni ton i temu: - Želeo bih da učiniš nešto za mene. - Ti si taj koji čini sve za mene. - Neka je i tako! - složi se žurno Abu-Taher. - Recimo da bih želeo nešto za uzvrat.

Kada su stigli pred kapiju palate, kadija ga pozva da razgovor nastave za već postavljenim stolom. - Smislio sam plan za tebe, plan za jednu knjigu. Za sada zaboravimo rubaije. To su za mene samo neizbežne ćudljivosti duha. Oblasti u kojima si ti zaista nenadmašan su medicina, astrologija, matematika, fizika, metafizika. Da li grešim, ako kažem da ih od smrti Ibn-Sine niko ne poznaje bolje od tebe? Hajam ne odgovori. Abu-Taher nastavi: - Očekujem od tebe da napišeš knjigu iz tih oblasti znanja, knjigu koja će imati zadnju reč, i tu knjigu hoću da posvetiš meni. - Mislim da ne postoji knjiga koja može imati zadnju reč u tim oblastima, stoga sam se do sada zadovoljavao čitanjem i učenjem, ne pišući ništa. - Budi jasniji! - Posmatrajmo antičke pisce, Grke, Indijce, muslimane koji su mi prethodili. Svi oni su pisali opširne knjige iz svih ovih oblasti. Ako ponovim ono što su oni već rekli, moj trud bio bi suvišan; ako im protivrečim, a ja imam stalnu potrebu da to činim, drugi će doći posle mene i oni će meni da protivreče. Šta će sutra ostati od pisanja naučnika? Samo njihovo loše mišljenje o onima koji su im prethodili. Ostaće samo ono što su srušili u učenju drugih, a ono što su izgradili oni sami, biće neizostavno srušeno, čak ismejano od onih koji će doći kasnije. Takav je zakon nauke. Poezija ne poznaje takve zakone, ona nikada ne odriče ono što joj je prethodilo, nikada nije poricana od onih koji su došli kasnije, ona sasvim mirno prolazi kroz vekove. Zato ja pišem moje rubaije. Šta je to što me fascinira u naukama? Mogućnost da u njima pronalazim najuzvišeniju poeziju: u matematici, opojni zanos brojeva, u astronomiji, zagonetni romor vasione. Ali, molim vas, nemojte mi govoriti o istini! Zaćutao je za trenutak i odmah zatim nastavio: - Dogodilo mi se da šetajući okolinom Samarkanda, naiđem na ruševine sa natpisima koje niko više ne može da pročita. Upitao sam se, šta je ostalo od grada koji se nekada ovde uzdizao? Da ne govorimo o ljudima, oni su najprolazniji od svih stvorenja, ali šta je ostalo od njihove civilizacije? Koje kraljevstvo je preživelo, koja nauka, zakon, koja istina? Ništa. Uzalud sam pretraživao po tim ruševinama, sve što sam uspeo da otkrijem bio je samo jedan lik utisnut na zidu. Eto šta će biti moje jadne pesme za hiljadu godina, komadi, fragmenti, otpaci jednog zanavek

sahranjenog sveta. Ono što ostaje od jednog grada, to je pogled koji je pripiti pesnik bacio na njega. - Razumem tvoje reci, - promrmlja Abu-Taher, pomalo zbunjen. - No, ne bi valjda posvetio šafeitskom kadiji pesme koje imaju miris vina? U mesecima koji su usledili, Ornar je iskazao svoju zahvalnost i ublažio svoj stav, rekli bismo, dodajući vodu u svoje vino. Preuzeo je uređivanje jednog veoma ozbiljnog spisa, posvećenog jednačinama trećeg stepena. Za predstavljanje nepoznate u tom delu iz oblasti algebre, Hajam je koristio arapski izraz hej koji znači „stvar"; ta reč, napisana kao Xej u španskim naučnim delima bila je postepeno zamenjena slovom x, koje je postalo opšti simbol za nepoznatu. Dovršeno u Samarkandu, to Hajamovo delo bilo je posvećeno njegovom velikom zaštitniku: „Mi smo žrtve vremena u kome su ljudi od nauke ozloglašeni i malo je onih koji imaju mogućnost da se posvete istinskom istraživanju... Ono malo znanja kojim raspolažu današnji naučnici, stavljeno je u funkciju ostvarivanja materijalnih ciljeva... Gotovo da sam izgubio svaku nadu da ću na ovome svetu ikada sresti čoveka koji za nauku mari koliko i za ostale ovozemaljske stvari, čoveka iskreno zabrinutog za sudbinu ljudskoga roda, a onda mi je bog ukazao blagonaklonost da sretnem velikog kadiju, imama Abu-Tahera. Zahvaljujući njemu, mogao sam da se predam ovim radovima." Vraćajući se te noći na kulu, koja je postala njegovo obitavalište, Hajam je propustio da ponese lampu, rekavši sebi da je suviše kasno za čitanje ili pisanje. Bleda mesečeva četvrt tog meseca ševala na izmaku, jedva da je narušila tminu noći. Idući nasumice, po mraku, iz kadijinih dvora, spotakao se nekoliko puta, zapinjao o žbunje, a grana žalosne vrbe oštro ga je ošinula po licu. Kada je ušao u sobu, on začu glas blagog prekora: - Očekivala sam te ranije. Da li su ga misli na tu ženu toliko obuzele da mu se sada pričinjavalo da čuje njen glas? Stojeći iza zatvorenih vrata, pogledom je tražio njenu siluetu. Uzalud. Do njega je dopirao samo njen glas, čujan ali prigušen. - Ćutiš, odbijaš da poveruješ da se jedna žena drznula da uđe u tvoju sobu. Na dvoru, naši pogledi su se sreli. Oči su zaiskrile, ali tamo je bio kan, kadija, i ceo dvor i tvoj pogled je nestao. Kao i toliki drugi muškarci, ti si odlučio da ne zastaješ. Zašto izazivati sudbinu, zašto na sebe navlačiti

gnev vladara? Zbog jedne žene, udovice koja bi ti u miraz donela samo oštar jezik i sumnjiv glas? Kao okovan lancima neke tajanstvene sile, Omar je stajao ukopan, potpuno zanemevši. - Ništa ne govoriš, - nastavila je Džahan, ironično, ali nežnije. - Ne mari, nastaviću da govorim sama, uostalom sve sam ja do sada učinila. Kada si napustio dvor, raspitala sam se o tebi. Saznala sam gde stanuješ, kazala sam da ću noćiti kod rođake, udate za bogatog trgovca iz Samarkanda. Obično, kada putujem sa dvorom, noćim u haremu, gde imam nekoliko prijateljica, one vole moje društvo, željne su priča koje im donosim. One u meni ne vide suparnicu, jer znaju da ne želim da postanem kanova supruga. Mogla bih da ga osvojim, ali dovoljno sam bila u društvu kraljevskih supruga da bi njihova sudbina mogla da me privuče. Za mene, život je mnogo važniji od muškaraca! Dakle, sve dok sam nečija druga žena, ili ničija, suveren odobrava da se pojavljujem u njegovom divanu da govorim svoje stihove, da se smejem. Ako bi i pomislio da se sa mnom oženi, počeo bi da me zatvara. Polako dolazeći k sebi, Omar jedva da je razumeo nešto od onoga što mu je Džahan govorila i kada je konačno izustio prve reči, više se obraćao sebi nego njoj, više senci koju je pogledom samo naslućivao: - Koliko puta sam, u ranoj mladosti, a i kasnije, ukrstio pogled, osmeh. Noću sam sanjao da je taj pogled postao stvarnost, od krvi i mesa, da je postao žena, bljesak u noći. Sada, iznenada, u tami ove noći, u ovoj nestvarnoj kući, u ovom nestvarnom gradu, evo te lepa ženo, pesnikinjo, kako mi se nudiš. Ona se nasmeja: - Da li se nudim ili ne, to ne znaš. Nisi me dodirnuo, nisi me video, sigurno me nećeš ni videti, jer ću otići mnogo pre nego što me sunce otera. U tami, i dalje gustoj, začu se dugo šuštanje svile, miris. Omar zadrža dah, njegovo čulo dodira bilo je budno. S đačkom naivnošću on upita: - Da li si još uvek pod velom? - Sada je samo noć moj veo.

VI Jedna žena, jedan čovek. Anonimni slikar ih je naslikao kako leže zagrljeni; izbrisao je zidove kuće da bi im napravio ležaj od trave okružen ružama, a ispod njihovih nogu pustio je da teče srebrni potok. Džahan je prikazana sa oblinama grudi neke hinduske boginje dok je Omar miluje po kosi, sa peharom u drugoj ruci. Svakog dana, susretali su se na dvoru, izbegavajući da se pogledaju, da se ne bi odali. Svake večeri, Hajam je hitao svome konačištu i tamo sačekivao svoju voljenu. Koliko noći im je sudbina podarila? Sve je zavisilo od vladara. Kad on bude krenuo, Džahan će ga slediti. On unapred nikada ništa nije najavljivao. Jednog jutra, zajahaće svog konja, nomad kao i njegovi preci, i uputiće se prema Buhari, Kišu ili Pendžikentu. Dvor će se užurbati da ga sustigne. Omar i Džahan strepeli su od tog trenutka, svaki poljubac nosio je u sebi ukus rastanka, svaki zagrljaj bio je zadihano bekstvo. Jedne noći, jedne od onih teških letnjih noći, Hajam je izašao da je sačeka na terasi kule. Učinilo mu se da je u neposrednoj blizini začuo smeh kadijinih čuvara, što ga zabrinu. Džahan, koja je nešto pre toga stigla, uveravala ga je da je njegova bojazan bez osnova i da je niko nije primetio. Razmenili su prvi poljubac, kratak, zatim još jedan, dug. To je bio njihov način da završe dan koji je pripadao drugima i da započnu noć koja je bila samo njihova. - Šta misliš, koliko ima u ovom gradu, u ovom trenutku, ljubavnika koji se sastaju, ovako kao mi? - prošapta vragolasto Džahan. Omar namesti svoju noćnu kapu i reče: - Pogledajmo stvar izbliza: ako izuzmemo supruge koje se dosađuju, robinje koje su poslušne, devojke sa ulice koje se prodaju ili iznajmljuju, device koje uzdišu, koliko žena ostaje, koliko će ljubavnica ove noći biti sa čovekom koga su izabrale? Ili obrnuto, koliko muškaraca spava pored žene koju voli, naročito pored one koja se ne podaje samo zato što mora? Ko zna, možda ima samo jedna takva ljubavnica u Samarkandu, možda samo jedan ljubavnik. Upitaćeš se: zašto ti, zašto ja? Jer nas je Bog učinio zaljubljenima, kao što je neke cvetove učinio otrovnima.

On se smešio, a njoj potekoše suze. - Uđimo i zatvorimo vrata, mogli bi čuti našu sreću. Posle mnogo milovanja, Džahan se uspravila, malo se pokrila i blago odgurnula svog ljubavnika. - Moram ti otkriti jednu tajnu, čula sam je od najstarije kanove supruge. Da li znaš zašto je on u Samarkandu? Omar je prekinu, misleći da se radi o haremskom ogovaranju. - Tajne vladara me ne interesuju, one spaljuju uši onih koji ih slušaju. - Bolje me saslušaj, ta tajna se odnosi i na nas, jer može da preokrene naš život. Nasr-kan je došao da ispita utvrđenja. Krajem leta, čim budu prošle velike vrućine, napašće ga seldžučka vojska. Seldžuci, Hajam ih je poznavao, pamtio ih je od svog najranijeg detinjstva. Mnogo pre nego što su postali gospodari muslimanske Azije, bili su osvojili njegov rodni grad, ostavljajući budućim pokolenjima sećanje na Veliki strah. Desilo se to deset godina pre njegovog rođenja. Tog jutra, pošto su se probudili, ljudi iz Nišapura su videli da su ih opkolili turski ratnici, predvođenih dvojicom braće, Tugrul-begom, „Sokolom", i Čagri-begom, „Kopcem", sinovima Mikaela, sina Seldžukovog, u to vreme mračnih vođa nomadskog klana koji tek što su primili islam. Dostojanstvenicima grada stigla je njihova poruka: „Priča se da su vaši ljudi ponosni i da sveža voda kod vas teče podzemnim kanalima. Ako pokušate da nam se oduprete, vaši kanali ubrzo će se naći pod otvorenim nebom, a vaši ljudi pod zemljom." Bahatost, mislili su gradski dostojanstvenici, tako česta u trenucima opsade. Ipak, oni odlučiše da se predaju, obećano im je da će stanovništvo ostati netaknuto, da će njihova imovina, kuće, njihovi voćnjaci i njihov vodovod biti pošteđeni. Ali, koliko vrede obećanja pobednika? Čim je vojska ušla u grad, Čagri htede da pusti ljude na ulice i u bazar. Tugrul se tome suprotstavio, smatrajući da u mesecu ramazana, u vreme posta, ne sme dopustiti pljačkanje jednog islamskog grada. Razlog bi prihvaćen, ali Čagri ne naredi da se vojska razoruža. On se samo pomirio sa tim da sačeka da prođe post. Kad građani osetiše sukob koji je delio dva brata, kada shvatiše da će već početkom sledećeg meseca biti izloženi pljački, silovanju i klanju, nastupi vreme Velikog straha. Od silovanja, strašnije i gore može biti samo najavljeno silovanje, samo pasivno, ponižavajuće čekanje neizbežnog čudovišta. Radnje su se praznile, ljudi su se sakrivali, njihove žene i njihove

kćeri gledale su ih kako plaču u svojoj nemoći. Šta činiti, kako pobeći, kojim putem? Osvajač je bio svuda, njegovi ratnici, upletene kose, lutali su bazarom Veliki četvorougao, vukli se po kvartovima i predgrađima u blizini spaljenih kapija, i pijani vrebali koga će da ucene, od koga da otimaju. Njihove divlje, neobuzdane horde pustošile su okolna sela. Te godine niko se nije radovao završetku posta, niko nije želeo da dođe dan slavlja. Te godine, svi građani Nišapura želeli su da post večno traje, da proslava Završetka nikada ne dođe. Kada se na nebu pojavio mladi mesec, nikome nije bilo do radosti i veselja, niko se nije setio da zakolje jagnje, a ceo grad je ličio na ogromno uhranjeno jagnje koje je čekalo da bude žrtvovano. Noć koja je prethodila slavlju, tu noć odluke kada se ispunjavaju sve želje, hiljade porodica provelo je u džamijama, na grobovima svetaca, u privremenim skloništima. Beše to noć agonije, suza i molitvi. Za to vreme, u tvrđavi se odvijala žestoka rasprava među seldžučkom braćom. Čagri je vikao da njegovi ljudi već mesecima nisu plaćeni, da su u ratni pohod krenuli samo zato što im je obećano da će imati odrešene ruke u ovom bogatom gradu, da samo što se nisu pobunili, i da on, Čagri, neće dugo moći da ih obuzdava. Tugrul je govorio drugim jezikom: - Mi smo tek na početku naših osvajanja, pred nama stoje još mnogi gradovi koje moramo da zauzmemo: Isfahan, Širaz, Rej, Tabriz, i drugi, još udaljeniji! Ako sada opljačkamo Nišapur, nakon njegove dobrovoljne predaje, posle svih obećanja koje smo dali, nijedna se vrata pred nama više nikada neće otvoriti, nijedna posada neće popustiti. - Kako misliš da osvojimo sve te gradove o kojima sanjaš, ako izgubimo našu vojsku, ako nas naši ljudi napuste? Najverniji se već sada žale i prete. Braća su bila okružena svojim poručnicima, sedim glavama iz plemena, i svi oni jednoglasno su stali iza Čagrinih reči. Ohrabren, on ustade i zaključi: - Dosta je bilo priče, idem da poručim mojim ljudima da im je grad na raspolaganju. Ako hoćeš da sprečiš svoje ljude, učini to. Neka svako brine o svojim trupama. Tugrul nije odgovarao, nije se micao, očigledno rastrzan teškom dilemom. Najednom skoči i trgnu mač. Čagri uradi to isto - izvuče sablju iz korica. Prisutni su se našli u nedoumici da li da se umešaju i razdvoje braću ili da ih puste da po

seldžučkom običaju svoju svađu reše krvlju. No, tada Tugrul viknu: - Brate, ja ne mogu da te nateram da me poslušaš, ne mogu da zadržim tvoje ljude. Ali, ako ih pustiš na grad, zariću ovaj mač u svoje srce. I, rekavši to, on uperi oštricu oružja koje je držao obema rukama na svoje grudi. Brat je kratko oklevao, zatim mu je prišao raširenih ruku, zagrlio ga, obećavši mu da se više neće protiviti njegovoj volji. Tako je Nišapur bio spašen, ali Veliki strah ramazana nikada nije bio zaboravljen.

VII - Takvi su Seldžuci, - primeti Hajam, -mogu biti i neobrazovani pljačkaši, ali i prosvećeni vladari, znaju da budu sitne duše, ali i ljudi sposobni za uzvišene dela. Tugrul-beg, naročito, imao je snagu graditelja carstva. Kada je zauzeo Isfahan imao je samo tri godine, deset kad je osvojio Bagdad; tamo se nametnuo kao kalifov zaštitnik i od njega dobio titulu „sultana, kralja Istoka i Zapada", oženivši u sedamdeset i drugoj godini i samu kćer Vođe vernika. Govoreći o tome, Omar nije prikrivao divljenje koje je, možda, bilo malo preterano. Slušajući ga, Džahan je prsnula u smeh pun nepoštovanja. On je pogleda ozbiljno, pomalo uvređen, ne shvatajući tu iznenadnu veselost; ona ga zamoli za oproštaj i krenu da mu objašnjava: - Kada si mi govorio o toj ženidbi, setila sam se priča koje su se o tome prepričavale u haremu. Omar se maglovito priseti tog događaja o kome je Džahan znala svaki detalj. Kada je kalif primio Tugrulovu poruku kojom traži ruku njegove kćeri Sejede, potpuno je pobledeo. Čim je glasnik otišao, on je pobesneo: - Zar je moguće da se taj Turčin koji je tek nedavno izašao iz svoje jurte, taj Turčin, čiji su se očevi, još koliko juče, klanjali pred nekakvim božanstvima i na svojim barjacima crtali svinjske njuške, drznuo da zaprosi ćerku Verskog poglavara, potomka najplemenitije loze? Njegovo uzvišeno telo drhtalo je kao prut, jer je znao da nikako neće moći da izbegne Tugrulov zahtev. Posle nekoliko meseci oklevanja i dve ponovljene poruke, konačno je sastavio odgovor. Jedan od njegovih starijih savetnika bi zadužen da ga uruči Tugrulu; ovaj se uputi u grad Rej, čije se ruševine i danas mogu videti u okolini Teherana, gde bese Tugrulov dvor. Kalifovog izaslanika najpre je primio vezir, koji mu se obratio ovim recima: - Sultan je nestrpljiv, progoni me, srećan sam što si najzad stigao sa odgovorom. - Bićeš manje srećan kada ga budeš čuo: Verski poglavar vas moli da mu oprostite, ali on ne može da udovolji zahtevu koji je dospeo do njega.

Vezir pređe preko tih reči i nastavi da prebira svoju brojanicu od žada. - Znači, - reče on, - proći ćeš kroz ovaj hodnik, ući ćeš na ona visoka vrata, i izjaviti gospodaru Iraka, Farsa, Horasana i Azerbejdžana, osvajaču Azije, maču koji brani pravu religiju, zaštitniku abasidskog prestola: „Ne, kalif ti neće dati svoju kćer!" Vrlo dobro, ovaj čuvar će te sprovesti do sultana. Čuvar se predstavi i izaslanik već ustajaše da pođe, kad vezir nastavi, bezazleno: - Pretpostavljam da si kao razborit čovek platio sve dugove, podelio svoju imovinu sinovima, da si poudavao sve kćeri! Izaslanik ponovo sede, iscrpljen. - Šta mi ti savetuješ? - Zar ti kalif nije dao nikakav drugi nalog, nikakvu drugu mogućnost da se postigne sporazum? - Rekao mi je da, ukoliko zaista ne bude načina da se taj brak izbegne, kao naknadu traži tri stotine hiljada zlatnih dinara. - To je već bolji pristup. Međutim, ja mislim da nije razumno da posle svega što je sultan učinio za kalifa - pošto mu je omogućio povratak u njegov grad, odakle su ga šiiti bili isterali i povratio njegova dobra i teritorije - traži nadoknadu. Mogli bismo doći do istog rezultata, a da pri tome ne uvredimo Tugrul-bega. Ti ćeš mu reći da mu kalif daje ruku svoje kćeri, a ja ću, s moje strane, iskoristiti taj trenutak njegovog velikog zadovoljstva i predložiti mu poklon u dinarima, dostojan takve partije. Tako bi i učinjeno. Sultan, sav razdragan, sastavi veliku pratnju koju su sačinjavali: vezir, nekoliko prinčeva, desetine oficira i dostojanstvenika, starije žene iz njegovog srodstva, na stotine čuvara i robova zaduženih da odnesu poklone velike vrednosti, brokat, čitave sanduke dragog kamenja, kao i sto hiljada zlatnika. Kalif primi najvažnije članove izaslanstva, razmeni sa njima kurtoazne pozdrave, a zatim, ostavši u četiri oka sa vezirom sultanovim, reče bez okolišenja da on nije saglasan sa ovim brakom, i da će, ako ga na to prinude, napustiti Bagdad. - Ako je takav stav Vođe vernika, zašto je onda predložio sporazum u dinarima? - Nisam mogao jednostavno reći: „Ne". Nadao sam se da će sultan razumeti, na osnovu mog stava, da od mene ne može očekivati takvu žrtvu.

Tebi mogu da kažem da sultani, bilo turski ili persijski, nikada nisu zahtevali tako nešto od jednog kalifa. Ja moram da branim svoju čast! - Pre nekoliko meseci, kada sam osetio da bi odgovor mogao biti negativan, pokušao sam da pripremim sultana na to odbijanje, objasnio sam mu da niko pre njega nije ni pomislio da sroči takav zahtev, da to nije uobičajeno, da bi se ljudi tome mogli čudili. Nikada se ne bih usudio da ponovim šta mi je na to odgovorio. - Govori, ne boj se! - Neka me Vođa vernika poštedi, te reči nikada neće preći preko mojih usana. Kalif je postajao sve nestrpljiviji. - Naređujem ti da govoriš, ništa nemoj da izostaviš! - Sultan me je, najpre, naružio pogrdnim recima, optužujući me da branim interese Vođe vernika i da sam protiv njega... Zapretio mi je da će da me stavi u okove... Vezir je svesno zamuckivao. - Pređi na stvar, govori šta je rekao Tugrul-beg? - Sultan je zagrmeo: „Čudni su ti Abasidi! Njihovi preci su osvojili polovinu zemaljske kugle, izgradili najnaprednije gradove, a pogledaj ih danas! Uzmem im njihovo carstvo, oni se slažu. Uzmem im njihovu prestonicu, oni se smatraju srećnima, obasipaju me poklonima, a Vođa vernika mi kaže: „Sve zemlje koje mi je Bog dao, dajem tebi, sve vernike čiju mi je sudbinu poverio, stavljam u tvoje ruke." Preklinje me da njegovu palatu, njegovu ličnost, njegov harem stavim pod moje zaštitničko okrilje. Ali, kad mu tražim njegovu kćer, on se suprotstavlja i hoće da brani svoju čast. Da li su bedra jedne device jedina teritorija za koju je još spreman da se bori?" Kalif je bio zgranut, ostao je bez reči. Vezir je to iskoristio da dovrši poruku. - Sultan je dodao: „Idi i reci mu da ću ja tu devojku uzeti, kao što sam uzeo ovo carstvo, kao što sam uzeo Bagdad!"

VIII O bračnim razočarenjima velikih na ovome svetu Džahan je pričala polako i potanko, s uživanjem koje bi moglo biti za osudu. Omar joj to nije zamerao, već se i on svesrdno pridružio njenim nestašlucima. I kad bi ona vragolasto pretila da će ućutati, on ju je preklinjao i milovanjem podsticao da nastavi, iako je veoma dobro znao kako se priča završava. Teška srca, Vođa vernika se, dakle, pomirio s tim da da svoj pristanak za ovaj brak. Odmah, pošto je dobio odgovor, Tugrul-beg je krenuo na put za Bagdad i pre nego što je stigao u grad, on uputi svog vezira u izvidnicu, nestrpljiv da što pre sazna kako teku pripreme za svadbu. Stigavši u kalifovu palatu, izaslanik bi obavešten, vrlo podrobno, da brak može biti sklopljen, ali da sjedinjavanje supružnika uopšte ne dolazi u obzir, „...imajući u vidu da je važno sklapanje braka, a ne susret." Vezir je bio preneražen, ali je uspeo da se savlada: - Poznajući dobro Tugul-bega, - objasni on, - uveravam vas, a znam da ne grešim, važnost koju on pridaje susretu, ne treba nipošto zanemarivati. Doista, da bi istakao opravdanost svojih zahteva, sultan nije oklevao da stavi svoje trupe u stanje pripravnosti, da pregazi Bagdad i opkoli kalifovu palatu. Ovaj poslednji bio je prinuđen da prekine bitku i da popusti; „susret" se, dakle, dogodio. Princeza je sedela na krevetu obloženom zlatom. Kada je Tugrul-beg ušao u sobu, tvrde hroničari, poljubio je tlo ispred nje i ne rekavši joj ništa, zanemarivši potpuno njeno prisustvo „ukazao joj čast ", a da ona pri tom nije ni skinula veo sa lica. Otada je dolazio svakog dana sa bogatim, poklonima i redovno joj ukazivao čast, ali mu ona ni jednom nije otkrila svoje lice. Kada je izlazio iz njenih odaja, posle svakog „susreta", brojni ljudi su ga sačekivali ispred njenih vrata, jer znalo se da je onda bio tako dobre volje da je ispunjavao sve molbe i delio mnoge poklone. Iz ovog dekadentnog i arogantnog braka nije se rodilo ni jedno dete. Tugrul je umro šest meseci kasnije. Očito neplodan, oterao je svoje prve dve žene, optužujući ih za bolest od koje je on patio. Posle brojnih žena, supruga i robinja, morao je ipak da prihvati istinu da, ako je i bilo krivice, ona je bila na njegovoj strani. Na dvor su bili pozvani astrolozi, vidari,

vračevi koji su prizivali natprirodne sile; između ostalog, oni su mu prepisali da svaki put, o punom mesecu, proguta kožicu tek osunećenog deteta. Ali, bez uspeha. Morao se pomiriti sa sudbinom. Da bi umanjio taj nedostatak i podigao svoj ugled među onima koji su ga okruživali, pobrinuo se da se o njemu prošire priče kao o nezajažljivom ljubavniku, vodeći sa sobom, i na najkraća putovanja, preterano opremljen harem. Njegovi ljubavni podvizi bili su obavezan predmet razgovora njegovog okruženja, dešavalo se, često, da se njegovi službenici, pa čak i strani posetioci, raspituju o njegovim uspesima, uzdižu njegove noćne podvige, tražeći od njega savete i uputstva za tajne napitke. Sejeda je, dakle, postala udovica. Prazan je bio njen krevet od zlata, no njoj nije padalo na pamet da se žali. Praznina koja je nastala na prestolu bila je mnogo teža. Carstvo je tek bilo rođeno, a ako je i nosilo ime natmurenog pretka Seldžuka, njegov pravi, istinski osnivač bio je Tugrul. Da li je njegov odlazak, bez naslednika, pretio da baci muslimanski Istok u bezvlašće? Braće, nećaka, rođaka bilo je na pretek. Ali Turci nisu znali ni za pravo starešinstva, ni za pravila nasleđivanja. No ubrzo, jedan čovek je ipak uspeo da se nametne. Bio je to Alp Arslan, Čagrijev sin. Za nekoliko meseci, on je preuzeo vlast i kontrolu nad članovima klike, skidajući glave jednima, kupujući vernost drugih. U očima svojih podanika on je uskoro postao veliki vladar, odlučan i pravedan. No, njega će progoniti glasine koje su pothranjivali njegovi protivnici: dok su Tugrulu pripisivali izrazitu muškost, Alp Arslan, otac devetoro dece bio je, po navikama i šuškanju u javnosti, prikazivan kao čovek koga je suprotan pol malo privlačio. Njegovi neprijatelji su ga nazivali pederom, mekušcem, a njegovi dvorjani su u svojim razgovorima izbegavali da dotaknu tu neugodnu temu. I upravo takav glas, opravdan ili ne, bio je uzrok njegove propasti i prevremenog prekida blistavo započete vladavine. No, o tome, Džahan i Omar nisu mogli ništa znati. U trenutku, dok su ćaskali u kuli Abu-Taherovog vrta, Alp Arslan je imao trideset osam godina i bio je najmoćniji čovek na zemaljskoj kugli. Njegovo carstvo se prostiralo od Kabula do Sredozemnog mora, njegova moć je bila nedeljiva, vojska mu je bila verna i odana, a za vezira je imao državnika, čuvenog čoveka svoga vremena, po imenu Nizam-el-Molk. Osim toga, Alp Arslan je u Malazgerdu, u malom selu u Anatoliji, odneo važnu pobedu nad Vizantijskim carstvom, čija je vojska bila desetkovana, a vasileus zarobljen. U svim džamijama božiji službenici veličali su njegove podvige, pričajući

kako se za vreme bitke prekrio belim pokrovom i namirisao kremama za balsamovanje, kako je svojom rukom vezivao rep svoga konja, kako je uspeo da iznenadi ruske izviđače koje su poslali Vizantinci, kako im je odsekao noseve, ali i kako je vratio slobodu zarobljenom vasileusu. Veliki trenutak za islam, bez sumnje, ali i razlog za ozbiljnu zabrinutost, pre svega, za Samarkand. Alp Arslan je oduvek priželjkivao da njime zagospodari, pokušavao je čak i ranije da ga se domogne. Sukob sa Vizantincima primorao ga je da zaključi primirje, učvršćeno bračnim vezama između dveju vladarskih kuća: Malikšah, najstariji sultanov sin, dobio je ruku Terken Hatun, Nasrove sestre; sam kan oženio je Alp Arslanovu kćer. Ali, niko se nije zavaravao tim sporazumima. Kada je čuo za pobedu svog tasta nad hrišćanima, gospodar Samarkanda pribojao se najgoreg. Njegov strah bio je opravdan, a događaji koji su usledili to su i potvrdili. Dvesta hiljada seldžučkih konjanika pripremalo se da pređe „Veliku reku", onu koju su tada nazivali Džajhun, koju su stari zvali Oksis, a koja će kasnije postati Amu-Darja. Tolikoj vojsci trebalo je dvadeset dana da bi i poslednji vojnik prešao preko klimavog mosta načinjenog od povezanih barki. U Samarkandu, soba sa prestolom bila je u to vreme puna posetilaca, ali je u njoj vladala tišina, kao u kući nekog tek preminulog. I sam kan, stavljen pred teško iskušenje, izgledao je mudriji, nije vikao, nije besneo. Dvorjani su zbog toga bili utučeni. Njegova oholost činila ih je spokojnim, čak i kad su bili njene žrtve. Njegova smirenost zabrinjavala je ljude, osećali su da se kan predao sudbini, smatrali su ga poraženim i pomišljali na svoj spas. Pobeći, moliti se, da li već sada pribeći izdajstvu ili sačekati? Dva puta dnevno, kan je u pratnji svojih bližnjih išao u obilazak jednog krila zidina. Svakodnevno su ga tu sačekivali vojska i narod koji su mu klicali. Tokom jedne od takvih smotri, gradska mladež je pokušala da se približi vladaru. Zadržani od strane gardista, oni su iskazivali svoju spremnost da se bore rame uz rame sa vojnicima, da poginu za odbranu grada, za kana i za obranu vladarske loze. Kan ni malo nije bio obradovan tim predlogom, bio je uznemiren, prekinuo je obilazak i vratio se u palatu, naredivši vojnicima da ih bezobzirno rasture. Po povratku u palatu, obratio se oficirima: - Kada je moj deda, Bog neka čuva u nama sećanje na njegovu mudrost, hteo da osvoji grad Balk, stanovnici grada su u odsustvu svog

vladara dograbili oružje i poubijali veliki broj naših vojnika, primoravši našu vojsku da se povuče. Moj predak napisao je tada Mahmudu, gospodaru Balka, pismo sa prigovorom: „Nemam ništa protiv da se naše trupe suoče, Bog neka podari pobedu onome kome On hoće, ali šta će biti s nama ako običan narod počne da se meša u naše svađe?" Mahmud mu dade za pravo, kazni svoje ljude, zabrani im da nose oružje, naplati im u zlatu štetu za rušenja koja su počinili u borbama. Ono što važi za ljude iz Balka, još mnogo više važi za ove nepokorne ljude iz Samarkanda, i pre ću sam, bez oružja, da izađem pred Alp Arslana, nego da svoje spasenje dugujem građanima. Svi oficiri su se složili sa njegovim mišljenjem, obećali su da će suzbiti svaku revnost naroda, ponovili su mu svoju zakletvu na vernost i zakleli se da će se boriti kao ranjene zveri. Nisu to bile samo reci. Transoksanijske trupe nisu bile ništa manje odvažne od trupa Seldžuka. Alp Arslan imao je samo brojčanu prednost, kao i starosnu. Ne svoju, razume se, već svoje vladarske kuće. On je pripadao drugom kolenu, sa još uvek jakim osvajačkim težnjama. Nasr je bio peti u svojoj lozi i bio je zainteresovan, pre svega, da održi i uživa u već osvojenom i mnogo manje je mislio na nova osvajanja. U to vreme, Hajam je nastojao da ostane po strani. Naravno, on nije mogao, a da se s vremena na vreme, na kratko, ne pojavi na dvoru ili kod kadije, kako ne bi izgledalo da ih napušta u tom, po grad tako teškom trenutku. Ipak, najčešće je ostajao zatvoren u svojoj kuli, zadubljen u svoja istraživanja, ili u svoju tajnu knjigu, po čijim stranicama je šarao s velikim žarom, kao da je postojanje rata primećivao samo kroz smirenu razboritost. Džahan mu je bila jedina veza sa zbivanjima i dramom koja se odigravala. Svakog dana prenosila mu je vesti sa ratišta, o raspoloženju na dvoru, a on je sve to slušao ne pokazujući preveliku radoznalost. Na terenu, Alp Arslan je sporo napredovao. Mučila ga je težina ogromne vojske, slaba disciplina, bolesti, baruštine. Na svom putu nailazio je na otpor, ponekad čak vrlo žestok. Posebno mu je jedan čovek zagorčavao život. To bese komandant jednog utvrđenja koje se nalazilo nedaleko od Velike reke. Vojska je mogla da ga zaobiđe i da nastavi napredovanje, ali to je značilo da bi joj pozadina bila nesigurna, napadi iz tog pravca bi učestali, a u slučaju povlačenje to bi se pokazalo pogubnim. Alp Arslan je izdao naređenje svojim četama da, kako znaju i ume ju,

zauzmu utvrđenje. Deset dana uzastopce Alp Arslanove trupe su bez predaha opsedale tvrđavu. Samarkand je budno pratio tok bitke. Svaka tri dana, branioci su u Samarkand slali goluba sa porukom. Ni jedna poruka ne beše poziv u pomoć, ni u jednoj od njih nije bilo zapisano da su rezerve hrane na izmaku, da su ljudi iscrpljeni, u njima se govorilo samo o gubicima protivnika, o boleštinama i zarazama koje su harale među napadačima. Komadant odbrane, izvesni Jusef, poreklom iz Karzema, postao je, preko noći, junak Transoksanije. Međutim, došao je i čas kada šaka branilaca više nije mogla da se odbrani od brojčano nadmoćnijeg neprijatelja. Temelji tvrđave behu zasuti barutom i neprijatelj je zauzeo zidine tvrđave. Jusef se hrabro borio do poslednjeg daha, a onda bi ranjen i zarobljen. Odvedoše ga pred sultana, radoznalog da izbliza, svojim očima, vidi tog vinovnika svih njegovih nevolja. Jusef, mali suvonjav čovek, čupav i prašnjav, stajao je pred sultanom između dva gorostasa koji su ga držali za ruke. Držao se uspravno, uzdignute glave. Alp Arslan je prekrštenih nogu sedeo na drvenom postolju pokrivenom jastucima. Dva čoveka gledala su se netremice dugo i izazovno, a onda pobednik naredi: - Neka pobodu četiri koca u zemlju, neka ga vežu i raščereče! Jusef ga je prezrivo pogledao i uzviknuo: - Zar se tako postupa sa čovekom koji se hrabro borio? Alp Arslan nije odgovorio, okrenuo se na drugu stranu. Zarobljenik mu se ponovo obratio: - Tebi, pederu, tebi govorim! Sultan je poskočio, kao da ga je škorpija ujela. Zgrabio je svoj luk koji je ležao pokraj njega, zapeo je strelu, i pre nego što ju je odapeo, naredio je čuvarima da puste zarobljenika. Nije mogao da ustreli vezanog čoveka bez opasnosti da rani nekog od svojih vojnika. U svakom slučaju, bojazni nije bilo mesta, on nikada nije promašio cilj. Da li zbog preterane uzrujanosti, prevelike žurbe ili zbunjenosti što gađa sa tako male udaljenosti, dogodilo se da je Jusef ostao netaknut i da sultan više nije imao vremena da odapne još jednu strelu. Zarobljenik je poleteo na njega i Alp Arslan, koji je i dalje sedeo na svom prestolu, nije mogao da se odbrani; pokušao je da se uspravi i stane na noge, ali se sapleo nogama o jastuk, posrnuo i pao na zemlju. Jusef je skočio na njega, držeći u

ruci nož koji je bio sakrio u svoje haljine i rasporio mu utrobu, pre nego što je i sam bio ubijen udarcem malja. Vojnici su se razjareno bacili na njegovo nepokretno, raskomadano telo. Na njegovim usnama, zaleđen smrću, ostao je podrugljiv osmeh. On se osvetio, sultan ga nije nadživeo. I doista, Alp Arslan je umro nakon četiri noći agonije; spore agonije i gorkog razmišljanja. Njegove reči su zabeležili hroničari tog vremena: „Pre neki dan, dok sam vršio smotru svojih trupa na jednom uzvišenju, rekao sam sebi: ,Ja sam gospodar sveta! Ko može sa mnom da se meri?" Zbog moje arogancije i oholosti, Bog mi je poslao najbednijeg od svih ljudi, pobeđenog, zarobljenog, osuđenog na mučeničke patnje; pokazalo se da je moćniji od mene, udario me je, oborio me sa mog prestola i oduzeo mi život." Sutradan posle ove drame Omar Hajam je zapisao u svoju knjigu: S vremena na vreme poneki čovek se uspravi na svetu, Razastre svoje bogatstvo i proglasi: to sam ja! Njegova slava živi u trajanju ludog sna, Smrt se već uspravlja i objavljuje: to sam ja!

IX U Samarkandu koji je slavio, jedna žena se usudila da pusti suze: beše to supruga kana koji je trijumfovao; ona je, pre svega, bila kćer probodenog sultana. Istini za volju, njen suprug joj je izjavio saučešće, naložio čitavom haremu da odene crninu, i naredio da se pred njom išiba evnuh koji se, očigledno, previše radovao. Ali po povratku u svoj divan, nije oklevao da svakome i svuda ponavlja: „Bog je uslišio molbe ljudi Samarkanda". Bilo bi prirodno upitati se zašto je stanovništvo grada više volelo jednog turskog vladara od drugog, isto tako turskog, zašto se molilo za njegov spas. Jednostavno, ljudi su strahovali od promene gospodara koja je uvek bila praćena pogromima, patnjama, neizbežnim haranjem i pljačkom. Tek kada bi vladar prevršio svaku meru i narod opteretio previsokim globama, izložio ga stalnim mučenjima, ovaj bi poželeo da ga neko drugi osvoji. To nije bio slučaj sa Nasrom. Ako i nije bio najbolji vladar, sigurno nije bio ni najgori i s nadom i verom da će Svevišnji ograničiti njegovo nasilje, pod njim se moglo živeti. Rat je, dakle, bio izbegnut i to je Samarkand slavio. Ogromni trg Rasal-Tak, odjekivao je od vike i sav je bio u dimu. Uz zidove kuća bile su naslonjene tezge putujućih trgovaca, ispod uličnih svetiljki nastupale su pevačice i poneki svirač laute. Na hiljade radoznalaca okupljalo se oko pripovedača, bilo je onih koji su gledali u dlan i čarobnjaka koji su krotili zmije. Usred trga, na sklepanom podijumu koji se ljuljao, odigravalo se tradicionalno nadmetanje narodnih pesnika koji su kazivali svoje pesme u slavu neosvojivog Samarkanda, kome nije bilo ravna. Ukus publike brzo se menjao. Jedne zvezde su se uspinjale, druge su padale. Svuda su paljene vatre. Bio je decembar i noći su već bile hladne. Na dvoru su ispijani i razbijani krčazi vina, a kan je sav blistao ponesen bučnim, pobedničkim mladalačkim zanosom. Sutradan je priredio molitvu za preminulog, a zatim primao izjave saučešća povodom smrti svoga tasta. Došli su oni isti koji su prethodnog dana bili kod njega da mu čestitaju na pobedi, sada tužna lica, želeći da izraze svoju duboku žalost. Kadija je izgovorio nekoliko prigodnih reci i pozvao Omara da učini to isto, šapnuvši mu na uho:

- Nemoj se ničemu čuditi, stvarnost ima dva lica, ljudi takođe. Iste večeri, Abu-Taher bi pozvan od strane Nasr-kana da se pridruži delegaciji, zaduženoj da u ime Samarkanda ukaže poslednju počast preminulom sultanu. Tako Omar krenu na put sa još sto dvadeset osoba. Mesto ispraćaja preminulog bio je stari logor seldžučke vojske, koji se nalazio odmah severno od reke. Na hiljade šatora i jurti uzdizalo se svuda naokolo, bilo je to pravo improvizovano naselje. Visoki dostojanstvenici Transoksanije nepoverljivo su prelazili pogledom preko nomadskih ratnika sa dugim upletenim kosama, koji su došli da potvrde obavezu na vernost i poslušnost svome kanu. Sedamnaestogodišnji Malik-šah, kolos sa dečijim likom, umotan u bogat krzneni karakul ogrtač, sedeo je na istom prestolu na kojem je bio ubijen njegov otac Alp Arslan. Na nekoliko koraka od njega, stajao je veliki vezir, najjači čovek carstva, pedesetogodišnjak, kome se Malik-šah obraćao sa „oče", što beše znak najvećeg poštovanja. Svi ostali oslovljavali su ga i obraćali mu se sa Nizam-el-Molk, Red kraljevstva. Ovakav nadimak je bio potpuno na mestu. Svaki put, kada se neki važan posetilac približio, mladi sultan se upitnim pogledom obraćao veziru koji mu je neprimetnim znakom sugerisao kako da se ophodi: da li da bude gostoljubiv ili hladan, smiren ili nepoverljiv, pažljiv ili odsutan. Čitavo izaslanstvo iz Samarkanda bacilo se pred noge Malik-šaha koji je, klimajući glavom s odobravanjem, potvrdio da je njihovo prisustvo primećeno. Zatim se izdvojilo nekoliko velikodostojnika i uputilo prema Nizamu. Vezir tome nije pridao nikakvu važnost, ali saradnici oko njega počeli su da se komešaju; on ih je mirno gledao i slušao ne dajući im nikakve naloge. On nije bio razgoropađeni gospodar dvora. Svuda je bio prisutan i, kao vešti marionetista, povlačio je nevidljive konce i upravljao drugima, onako kako je on želeo. Njegovo ćutanje bilo je poslovično. Dešavalo se da je sa svojim posetiocima sedeo i po čitav sat, a da sa njima nije razmenio ni jednu jedinu reč, osim reči pozdrava prilikom dolaska i odlaska. Ljudi mu nisu dolazili da bi sa njim obavezno i razgovarali, posećivali su ga da bi potvrdili svoju odanost, otklonili sumnju, da bi izbegli zaborav. Dvanaest osoba iz izaslanstva Samarkanda dobilo je tu izuzetnu čast da stegne ruku koja je držala kormilo carstva. Omar je u stopu pratio kadiju. Abu-Taher je promrmljao uobičajen pozdrav, Nizam je klimnuo glavom i za trenutak zadržao njegovu ruku, čime je kadija bio vrlo počastvovan. Kada je došao red na Omara, vezir se nagnu prema njemu i prošapta:

- Iduće godine, na isti ovaj dana, budi u Isfahanu, onda ćemo razgovarati. Hajam nije bio siguran da li ga je dobro čuo, njegov duh bio je uzburkan. Ličnost vezira ga je zbunjivala. Ceremonijal je na njega ostavio snažan utisak, buka ga je opijala, bio je zaglušen naricanjem žena koje su oplakivale sultana; više nije verovao svojim čulima i želeo je da čuje potvrdu tih reci, razjašnjenje, ali talas ljudi ga je potiskivao napred; vezir je u sledećem trenutku već gledao na drugu stranu i ponovo nemo klimao glavom. Na povratku, Hajam nije prestajao da razmišlja o tom događaju. Da li je vezir jedino njemu došapnuo ove reci, da ga nije zamenio s nekim, i zašto vremenski i prostorno tako dalek sastanak? On odluči da o tome razgovara sa kadijom. Prilikom susreta sa vezirom kadija se nalazio odmah ispred njega, mogao je da čuje, da oseti i nasluti o čemu se radi. Abu-Taher je pustio da mu Omar ispriča šta se dogodilo, a onda je lukavo rekao: - Primetio sam da ti je vezir šapnuo nekoliko reči, nisam ih čuo, ali sa sigurnošću mogu da tvrdim da te vezir nije zamenio sa nekim. Da li si video saradnike koji su ga okruživali? Njihov zadatak je bio da saznaju sastav svakog izaslanstva, da mu došapnu ime i zvanje onih koji su mu prilazili. Pitali su me za tvoje ime, uverili su se da si ti zaista Hajam iz Nišapura, naučnik, astrolog i u pogledu tvog identiteta nije bilo nikakve sumnje. Uostalom, kod Nizam-el-Molka nikada ne može biti nikakve zabune, osim onda kada on želi da je stvori. Put kojim su išli bio je ravan, šljunkovit. U daljini, na desnoj strani, ocrtavale su se visoke planine, ogranci Pamira. Hajam i Abu-Taher jahali su jedan pored drugog i njihovi konji su se često dodirivali. - Šta hoće od mene? - Da bi to saznao, moraćeš da se strpiš godinu dana. Savetujem ti da se u međuvremenu ne zamaraš nagađanjima, čekanje je predugo, umorićeš se! I, zapamti, nikome ne govori o tome! - Jesam li takav brbljivac? Ton bese prekoran. Ali, kadija ne popusti, već nastavi: - Želim da budem jasan i otvoren: o ovome ni reci onoj ženi! Omar je morao znati da tako česte Džahanine posete nisu mogle ostati neprimećene. Abu-Taher nastavi:

- Već kod vašeg prvog susreta, čuvari su došli da me obaveste o tome. Izmislio sam čitavu priču da bih te posete opravdao, naredio sam da je niko ne prati kada dolazi i zabranio sam da te ujutru bude. Nijednog momenta nemoj sumnjati, ti si u svojoj kući, hoću da to znaš i danas i sutra. Ali moram ti reći ponešto o toj ženi. Omar je bio zbunjen. Nimalo mu se nije dopadao način i ton kojim je njegov prijatelj izgovarao reč „ta žena", i nije imao nikakvu želju da s njim raspravlja o svojim ljubavima. Iako ništa nije rekao svom starijem prijatelju, izraz njegovog lica postao je očigledno tvrd. - Znam da te moje reci ljute, ali ću ti do kraja izložiti ono što moram da ti kažem, iako na to, možda, nemam pravo s obzirom da smo tek odnedavno sklopili prijateljstvo. Ali moje godine i moje zvanje daju mi to pravo. Kada si na dvoru video tu ženu prvi put, ti si je požudno gledao. Ona je mlada i lepa, njena poezija ti se dopala, njena smelost ti je zagrejala krv. Međutim, kada se radilo o zlatu, vaši stavovi su bili potpuno različiti. Ona se davila u onome što je tebi bilo ogavno. Ona se ponela kao dvorska pesnikinja, tvoj stav je bio razboritost. Da li si o tome sa njom razgovarao? Mada Omar ništa nije odgovorio, Abu-Taher je sasvim dobro znao da bi odgovor bio negativan. Zatim je nastavio: - Na početku neke veze često se izbegavaju osetljiva pitanja, iz prevelikog straha da se ne naruši ta krhka tvorevina koja je uz hiljadu obzira tek izgrađena, ali, po meni, jaz koji postoji između tebe i te žene jako je dubok, suštinski. Vi ne gledate istim očima na život. - Ona je žena i, osim toga, udovica. Trudi se da opstane a da ne zavisi od milosti bilo kog gospodara. Mogu se samo diviti njenoj hrabrosti. Kako bih mogao da joj zamerim što je uzela zlato koje je svojim stihovima zaslužila? - Prihvatam, - reče kadija, zadovoljan što je uspeo da svoga prijatelja uvuče u taj razgovor. -Ali, da li barem prihvataš da ta žena nije sposobna da prihvati drugi način života, osim onog na dvoru? - Možda. - Tebi je dvorski život mrzak, nepodnošljiv. Da li sam u pravu ako kažem da ti na dvoru ne bi proveo ni trenutka više od onoga što moraš? Abu-Taher mu je postavio još neka neugodna pitanja, a onda je konačno rekao, sigurnim, odlučnim glasom: - Rekao sam ti ono što smatram da treba da čuješ od pravog prijatelja. Ubuduće, od mene više nećeš čuti ni jednu reč o ovoj stvari, osim ako je ti

prvi ne spomeneš.

X Kada su stigli u Samarkand, bili su iscrpljeni od hladnoće, dugotrajnog jahanja i nelagodnosti koja je zavladala među njima. Omar se odmah povukao u svoj paviljon, odustajući od večere. Tokom puta, sastavio je tri pesme od četiri stiha koje je, pošto je stigao u svoju kulu, recitovao glasno deset, dvadeset puta, menjajući neke reči, prepravljajući poneki izraz, i tek onda ih uneo u svoj tajni rukopis. Džahan, koja je stigla ranije nego obično, tiho je ušla kroz odškrinuta vrata, skinula nečujno svoj vuneni šal i prišla mu s leđa, na vrhovima prstiju. Kako je Omar i dalje bio zadubljen u svoj rukopis, ona ga je iznenada obuhvatila oko vrata svojim obnaženim rukama, prislonila svoje lice uz njegovo i pustila da njena mirisna kosa sklizne preko njegovih očiju. Bilo bi normalno da je Hajam bio presrećan što je ponovo vidi - može li ljubavnik poželeti nežniji pozdrav? Nije li trebalo da posle prvog iznenađenja obgrli rukama struk svoje ljubljene, da je stegne, da u njeno telo utisne svu žudnju iščekivanja, svu toplinu ponovnog susreta? Omar je, međutim, bio uznemiren i zatočen tim upadom. Njegova knjiga bila je još uvek otvorena, i poželeo je da je skloni. U prvi mah nehotice je pokušao da se oslobodi njenog zagrljaja, no i pored toga što je odmah zažalio i što je njegovo oklevanje trajalo samo jedan tren, Džahan je osetila to kolebanje i izvesnu hladnoću i ubrzo je shvatila razlog. Spustila je pogled pun nepoverenja na knjigu, kao da se radilo o nekoj suparnici. - Oprosti! Bila sam tako nestrpljiva da te ponovo vidim, nisam mislila da bi moj dolazak mogao da te uznemiri. Razdvajalo ih je neugodno ćutanje koje je Hajam odmah pokušao da prekine: - Vidiš, radi se o ovoj knjizi! Istina je da nisam predvideo da ti je pokažem. Bila je uvek skrivena kada si ti dolazila, jer je osoba koja mi je knjigu poklonila tražila od mene obećanje da ću je čuvati u tajnosti. On joj pruži knjigu koju ona uze da prelistava nekoliko trenutaka, pokazujući potpunu ravnodušnost prema onih nekoliko pocrnelih strana, razbacanih između desetina praznih listova. Zatim mu je vrati, napući usne i reče: