- Nadam se da je moj prijatelj Anri dobro. Čuo sam da je njegov povratak iz izgnanstva bio pravi trijumf. Svi ti Parižani koji su defilovali uzvikujući njegovo ime, mora da je bio veoma srećan! Čitao sam o tome izveštaj u L'intransigeant-u. On mi ga redovno šalje, ali ga ja dobijam sa zakašnjenjem. Preko njega do mojih ušiju stižu glasovi iz Pariza. Džamaledin je s naporom govorio korektnim francuskim jezikom, ponekad sam mu pronalazio reč koju je, činilo se, tražio. Kad bi u tome uspeo, on mi se zahvaljivao, u suprotnom je nastavljao da kopa po svojoj memoriji, uz blagi stisak usana i brade. On nastavi: - U Parizu sam živeo u mračnoj, maloj sobi, ali se ona otvarala na jedan širok svet. Bila je sto puta manja od ove sobe, ali mi u njoj nije bilo toliko tesno kao ovde. Nalazio sam se hiljadama kilometara udaljen od mog naroda, ali sam za njegov napredak radio daleko efikasnije nego što to mogu ovde ili u Persiji. Moj glas se čuo od Alžira do Kabula; danas mogu da me čuju samo oni koji mi učine čast svojom posetom. Naravno, oni su uvek dobrodošli, naročito ako dolaze iz Pariza. - Ja ne živim u Parizu. Moja majka je Francuskinja, moje ime zvuči francuski, ali ja sam Amerikanac. Živim u Merilendu. - Kad sam bio proteran iz Indije 1882. godine, prošao sam kroz Sjedinjene Države. Zamislite, tada sam čak razmišljao da zatražim američko državljanstvo! Za mnoge pripadnike moje vere to bi bio najveći skandal. Said Džamaledin, apostol islamske renesanse, Prorokov potomak, da primi državljanstvo jedne hrišćanske zemlje? Ali ja se toga ne stidim, uostalom ja sam o tome pričao mom prijatelju Vilfridu Blantu, ovlastio sam ga da to navede u. svojim memoarima. Moje objašnjenje je jednostavno: na islamskoj zemlji ne postoji ni jedan kutak gde bih mogao da živim zaštićen od tiranije. U Persiji sam hteo da se povučem u svetilište koje po tradiciji uživa potpuni imunitet, ali vladarevi vojnici su silom upali u njega, iščupali me od stotine posetilaca koji su došli da me čuju i ni ko, osim jednog jadnika, nije se usudio ni da se pomeri, da digne glas, niti da se pobuni. Ne postoji ni jedno sveto mesto, nijedan univerzitet, nijedan kućerak gde bih mogao da se sklonim od samovolje vlastodržaca! Drhtavom rukom on pomilova zemaljski globus od bojenog drveta koji se nalazio na niskom stočiću, pa nastavi: - U Turskoj je još gore. Nisam li ja zvanični gost Abdel-Hamida, sultana i kalifa? Nije li mi on slao pisma, zamerajući mi, kao što je činio i šah, da provodim život među nevernicima? Tada je trebalo da mu
odgovorim: da naše lepe zemlje niste pretvorili u zatvore, niko ne bi morao da traži utočište kod Evropljana! Ali ja sam popustio i dozvolio da me prevare. Došao sam u Konstantinopolj, a vi vidite rezultat. Bez obzira na pravila gostoprimstva, taj poluludak me drži u zatvoru. Nedavno sam mu poslao poruku: „Ako sam vaš gost, dajte mi dozvolu da odem! Ako sam vaš zatvorenik, stavite mi lance na noge, bacite me u tamnicu!" Nije mi ni odgovorio. Da imam državljanstvo Sjedinjenih Država, Francuske, Austrougarske, da ne govorimo o Rusiji ili Engeskoj, moj konzul bi bez kucanja ušao u kancelariju velikog vezira i za pola sata bi izdejstvovao moje oslobađanje. Kažem vam, mi muslimani ovoga veka, mi smo siročići. Bio je zadihan, i s naporom je dodao: - Možete slobodno da napišete sve što sam rekao, osim da sam sultana Abdel-Hamida nazvao poluludakom. Ne želim da zauvek izgubim mogućnost da jednog dana odletim iz ovog kaveza. Uostalom to bi bila laž, jer ta osoba je potpuni ludak i opasan zločinac, bolesno sumnjičav, potpuno prepušten jakom uticaju svog astrologa. - Ne brinite, neću pisati o tome. Iskoristih njegovo čuđenje da otklonim jedan nesporazum. - Moram da vam kažem da ja nisam novinar. Gospodin Rošfor koji je rođak mog dede, preporučio mi je da vas posetim, ali cilj moje posete nije članak o Persiji niti o vama. Otkrih mu moje interesovanje za Hajamov Rukopis, moju veliku želju da ga jednog dana prelistam, da proučim izbliza njegovu sadržinu. On me je pažljivo slušao ne skrivajući radost. - Zahvalan sam vam što ćete me na nekoliko trenutaka iščupati iz mojih mučnih razmišljanja. Tema koju pokrećete oduvek me je uzbuđivala. Da li ste u uvodu Rubaija, u prevodu G. Nikolasa, pročitali priču o tri prijatelja, Nizam-El-Molku, Hasanu Sabahu i Omaru Hajamu? To su bile veoma različite ličnosti, ali svaka od njih predstavlja jedan od večitih aspekata persijske duše. Ponekad mi se čini da su u meni sva tri istovremeno. Kao Nizam-El-Molk, ja želim da stvorim veliku muslimansku državu, makar njome upravljao jedan nepodnošljiv turski sultan. Kao Hasan Sabah, rušilački da sejem prevrat po svim islamskim zemljama, imam učenike koji bi me sledili i u smrt... On zastade, zabrinut, zatim se povrati, nasmeši i nastavi: - Kao Hajam, vrebam retke trenutke radosti i sastavljam pesme o vinu, krčmi, voljenoj; kao i on čuvam se i klonim lažnih vernika. Kada u nekim
katrenima Omar govori o samome sebi, dešava mi se da pomislim da on peva o meni: Po zemlji šarenoj putuje čovek, ni bogat ni siromašan, ni vernik ni nevemik, on se ne udvara nijednoj istini, ne poštuje nijedan zakon... Na zemlji šarenoj, koji je to čovek odvažan i tužan? Rekavši to, on se zamisli i zapali cigaru. Jedan mali užareni trun duvana pade na njegovu bradu. Zamahom ruke on ga skloni, a onda nastavi: - još od detinjstva, divim se Hajamu pesniku, a posebno filozofu i slobodnom misliocu. Zadivljen sam njegovim zakasnelim osvajanjem Evrope i Amerike. Možete, dakle, da zamislite kolika je bila moja radost, kada mi se u rukama našla izvorna knjiga Rubaija, napisana rukom samog Hajama. - Kada ste je dobili? - Dobio sam je na poklon pre četrnaest godina, u Indiji, od jednog mladog Persijanca koji je prošao čitav taj put s jednim ciljem - da me sretne. Predstavio mi se ovim rečima: „Mirza Reza, rodom iz Kirmana, bivši trgovac sa bazara u Teheranu, vaš pokorni sluga." - Nasmešio sam se i upitao ga šta treba da znači ono „bivši trgovac". To ga je navelo da mi ispriča svoju priču. Tek je otvorio trgovinu raznovrsne odeće, kad jedan od šahovih sinova dođe da uzme robu (šalove i krzna za sumu od hiljadu i sto tumana - oko hiljadu dolara). Ali, kad se Mirza Reza sutradan pojavio kod vladara da uzme novac, dobio je samo psovke i batine, čak mu je zaprećeno i smrću ako pokuša da protestvuje zbog duga. Tada je odlučio da dođe da me vidi. U to vreme predavao sam u Kalkuti. „Upravo sam shvatio, - reče mi on, - da se ne može pošteno zarađivati za život u zemlji prepuštenoj despotu. Nisi li ti pisao da je Persiji potreban Ustav i parlament? Od danas me smatraj svojim najodanijim sledbenikom. Zatvorio sam svoju trgovinu, napustio sam svoju ženu da bih te sledio. Naređuj mi, ja ću se pokoravati!" Podsećanje na tog čoveka kod Džamaledina je očigledno izazivalo patnju. - Bio sam uzbuđen, ali i zbunjen. Ja sam lutajući filozof, nemam ni kuće ni otadžbine, izbegao sam da se oženim da ne bih odgovarao ni za jedno biće, nisam želeo da me taj čovek sledi čak i da sam kao Mesija ili Spasitelj, imam Vremena. Da bih ga odvratio, ja mu rekoh: „Vredi li stvarno
sve napustiti, trgovinu, porodicu, zbog bednog novca?" Tada se njegovo lice uozbilji, ništa mi ne odgovori i izađe. - Došao je ponovo, šest meseci kasnije. Iz jednog od unutrašnjih džepova, izvukao je zlatan kovčežić, ukrašen dragim kamenjem, otvorio ga i pružio: „Pogledaj ovaj rukopis, šta misliš koliko vredi?" Počeo sam da ga prelistavam, a onda sam, drhteći od uzbuđenja, otkrio njegovu sadržinu. „Autentični Hajamov tekst; ove slike, ornamenti, to je neprocenjivo!". „Više od hiljadu i sto tumana?" „Beskrajno više!" „Poklanjam ti ga, zadrži ga. On će te podsećati da ti Mirza Reza nije dolazio da bi povratio svoj novac, već da bi povratio svoje dostojanstvo." - Tako je, - nastavi Džamaledin, - Rukopis postao moja imovina od koje se više nisam odvajao. Pratio me je u Sjedinjene Države, u Englesku, u Francusku, u Nemačku, u Rusiju, zatim u Persiju. Nosio sam ga sa sobom prilikom mog povlačenja u svetilište Šah-Abdol-Azim. Tu sam ga izgubio. - Ne znate gde bi sada mogao da bude? - Rekao sam vam, kad sam bio uhvaćen, samo jedan čovek se usudio da se suprotstavi šahovim vojnicima, bio je to Mirza Reza. On je ustao, vikao je, plakao, nazivao vojnike i prisutne kukavicama. Uhvatili su ga i mučili, proveo je više od četiri godine u zatvoru. Kada su ga oslobodili, došao je u Konstantinopolj da me poseti. Bio je u tako lošem zdravstvenom stanju da sam ga smestio u francusku bolnicu u gradu, i tu je ostao do prošlog novembra. Hteo sam i duže da ga zadržim, iz straha da ga po povratku ponovo ne zatvore. Ali on je to odbio. Hteo je, kako reče, da ponovo dođe do Hajamovog Rukopisa, ništa drugo ga nije interesovalo. Postoje ljudi koji lutaju ceo život od jedne opsesije do druge. - Šta mislite, da li Rukopis još uvek postoji? - Samo bi Mirza Reza to mogao da vam kaže. On je tvrdio da može da pronađe vojnika koji ga je vešto ukrao prilikom mog hapšenja i nadao se da će ga uzeti od njega. U svakom slučaju, imao je čvrstu nameru da ode do njega, govorio je da će ga otkupiti. Bog zna s kojim novcem. - Ako se radi o preuzimanju Rukopisa, novac neće biti nikakav problem! Govorio sam grozničavo. Džamaledin me je pažljivo gledao, skupio obrve i nagnuo se prema meni, kao da je hteo da me oslušne.
- Imam utisak da vi niste ništa manje opsednuti tim Rukopisom od jadnog Mirze. U tom slučaju, treba da sledite samo jedan put - morate otići u Teheran! Ja vam ne garantujem da ćete tamo otkriti tu knjigu, ali ako umete da gledate, možda ćete otkriti druge Hajamove tragove. Moj spontani odgovor kao da je potvrdio njegovu dijagnozu: - Ako dobijem vizu, spreman sam da otputujem već sutra. - To nije nikakva prepreka. Daću vam pisamce za persijskog konzula u Bakuu, on će se pobrinuti za potrebne formalnosti i obezbediće vam čak i prevoz do Enzelija. Mora da mi se na licu ogledala zabrinutost. To zabavi Džamaledina. - Bez sumnje sada se sigurno pitate: kako da se oslonim na preporuku jednog izgnanika pred predstavnikom persijskih vlasti? Znajte da svuda imam sledbenike, u svim gradovima, u svim sredinama, čak i u najbližem monarhovom okruženju. Pre četiri godine, kad sam bio u Londonu, izdavao sam zajedno sa jermenskim prijateljem jedan list koji je u malim neupadljivim paketima odlazio u Persiju. Šah se uplašio, pozvao ministra pošta i naredio mu da, kako zna i ume, spreči rasturanje lista. Ministar je zahtevao od carinika da na granicama budno motre i zadrže sve subverzivne pakete te da, ukoliko ih nađu, sve pošalju njegovoj kući. On povuče jedan dim a onda se grohotom nasmeja: - Šah nije znao, - nastavi Džamaledin, - da je njegov ministar pošta jedan od mojih najvernijih sledbenika i da sam ga upravo ja zadužio da preuzme na sebe posao oko rasturanja lista! Džamaledinov osmeh je još odjekivao prostorijom, kad stigoše tri posetioca okićena kao krv crvenim fesovima. On ustade, pozdravi ih, zagrli i pozva da sednu, razmenivši sa njima nekoliko reči na arapskom. Pretpostavio sam da im je objašnjavao ko sam, moleći ih da sačekaju nekoliko trenutaka. Zatim se vrati meni. - Ako ste odlučili da otputujete u Teheran, daću vam nekoliko pisama koja će vam poslužiti kao preporuke. Dođite sutra, biće spremna. Ne treba da strahujete, nikome neće pasti na pamet da pretresa jednog Amerikanca. Sutradan, tri smeđe koverte bile su već spremljene. On mi ih lično uruči, otvorene. Prva je bila za konzula u Bakuu, druga za Mirzu Rezu. Poslednju mi pruži uz ovakav komentar: - Moram vas upozoriti da je taj čovek neuravnotežen i opsednut, posećujte ga samo onoliko koliko je neophodno. Ja sam mu veoma naklonjen, on je moj najiskreniji i najverniji pristalica i sigurno i najčestitiji među svim mojim sledbenicima, ali je spreman i na najveće ludosti.
On uzdahnu, uvuče ruku u džep svojih širokih sivih pantalona koje je nosio ispod bele tunike: - Evo vam deset zlatnih lira, dajte mu ih s moje strane; on nema više ništa, možda je čak i gladan, ali je suviše ponosan da bi prosio. - Gde bih mogao da ga nađem? - Ne bih znao da vam kažem. Nema ni kuću, ni porodicu, luta od jednog mesta do drugog. Zato sam ovo treće pismo adresirao na jednog drugog mladog čoveka koji je potpuna suprotnost ovom prvom. Sin je najbogatijeg trgovca u Teheranu, i mada ima samo dvadeset godina i gori istom vatrom kao i svi mi, uvek je istog raspoloženja, spreman da širi najrevolucionarnije ideje sa osmehom zadovoljnog deteta. Ponekad mu zameram što u sebi nema više orijentalnog. Videćete ga, ispod persijske odeće nalazi se engleska hladnoća i francuske ideje, a svojim antiklerikalnim duhom premašio je samog Klemansoa. Zove se Fazel. On će vas odvesti do Mirze Reze. Zadužio sam ga da motri na njega, koliko je to moguće. Ne mislim da ga može sprečiti da čini ludosti, ali će znati gde ga može naći. Ustao sam da pođem. On me toplo pozdravi i zadrža za trenutak moju ruku: - Rošfor mi u svom pismu kaže da se zovete Bendžamin Omar. U Persiji, koristite samo Benžamin, nikad ne izgovarajte reč Omar. - Ali to je Hajamovo ime! - Od XVI veka, otkako su se Persijanci preobratili u šiite, to ime je odbačeno i moglo bi vam navući grdne nevolje. Ako se poistovetite s Istokom, postaćete žrtva njegovih sukoba. Na njegovom licu video sam izraz žaljenja, utehe, gest nemoći. Pošto sam mu se zahvalio za savet, spremio sam se da krenem, ali me on ponovo zadrža: - Još jedna stvar. Juče ste ovde kod mene sreli jednu mladu osobu, baš u trenutku kada se spremala da ode. Da li ste joj se obratili? - Ne, nisam imao priliku. - To je Šahova unuka, princeza Širin. Ako se, iz bilo kog razloga, sva vrata pred vama zatvore, uputite joj poruku i podsetite je da ste je videli kod mene. Jedna njena reč i mnoge prepreke biće uklonjene.
XXIX Do Trabzona sam putovao na palubi jedrenjaka. Crno more je bilo mirno, isuviše mirno, vetra gotovo da i nije bilo, tako da sam satima video jednu te istu tačku na obali, istu stenu, istu anatolsku šumicu. Ne bih trebalo da se žalim, bilo mi je potrebno mirno vreme, s obzirom na težak zadatak koji sam imao da obavim. Naime, odlučio sam da se podsetim čitave jedne knjige persijsko-francuskih dijaloga koju je napisao gospodin Nikolas, prevodilac Hajama. Naime, zarekao sam se da ću se svojim domaćinima obratiti na njihovom jeziku. Bilo mi je poznato da u Persiji, kao i u Turskoj, mnogi obrazovani ljudi, trgovci ili ljudi na visokim položajima govore francuski. Neki od njih znali su i engleski. Ali ako hoćete da uđete u uske krugove dvorova i poslanstava, da putujete izvan velikih gradova, ili da zađete u siromašne četvrti, persijski jezik postaje neophodan. Ovaj izazov bio je vrlo podsticajan i zanimljiv, radovao sam se sličnostima koje sam otkrivao sa sopstvenim jezikom, kao i sa drugim evropskim jezicima. Otac, majka, brat, kćerka, „father", „mother", „brother", „daughter", kaže se „pedar", „madar", „baradar", ,,dohtar"! Indoevropsko srodstvo teško da bi se moglo bolje ilustrovati. Čak i za Boga, muslimani u Persiji kažu „Hoda"; to je izraz mnogo bliži engleskom God ili nemačkom Gott nego Alahu. Uprkos ovim primerima, na persijski jezik je ipak presudan uticaj izvršio arapski jezik i to na vrlo neobičan način; mnoge persijske reči mogle su se jednostavno zameniti po slobodnom izboru arapskim rečima; to je bila čak neka vrsta snobizma u kulturi, čemu su posebno bili skloni obrazovani ljudi koji su svoj jezik prosto zatrpavali arapskim izrazima, ili čitavim arapskim rečenicama. Džamaledin je, posebno, bio naklonjen ovakvom načinu izražavanja. Mislio sam da ću, kasnije, početi da učim i arapski, ali u tom trenutku, imao sam mnogo posla oko pamćenja tekstova gospodina Nikolasa koji svi mi, osim učenja persijskog, pružali korisne podatke o zemlji. Tu se našao i ovaj dijalog: „Koji se proizvodi mogu izvoziti iz Persije? „Šalovi iz Kirmana, fini biseri, tirkizi, tepisi, duvan iz Širaza, svila iz Mazanderana, pijavice i cevčice za lule od trešnjinog drveta."
„Da li na put morate da vodite i kuvara?" „Da, u Persiji se ne može napraviti ni korak bez svog kuvara, svog kreveta, svog tepiha, i svojih slugu." „Koje strane valute važe u Persiji?" „Ruski carski novac, ... i holandski dvikati. Francuski i engleski novac su vrlo retki." „Kako se zove sadašnji kralj?" „Nasredin šah." „Kažu da je on izvanredan kralj." „Da, on je izuzetno naklonjen strancima i vrlo je darežljiv. Veoma je obrazovan, poznaje istoriju, geografiju, slikarstvo: govori francuski i veoma dobro vlada orijentalnim jezicima; arapskim, turskim i persijskim." Kada sam napokon stigao u Trabzon, smestio sam se u hotelu „Italija", jedinom u gradu, komfornom, ako se izuzmu rojevi muva, koje su svaki obrok pretvarali u neprekidno, razdražujuće mahanje rukama. Pomirio sam se s tim da moram da postupim kao i ostali gosti i da, za nekoliko sitnih novčića, uposlim dečaka, čiji je zadatak bio da me hladi i rasteruje dosadne insekte. Najteže je bilo ubedili ga da ih samo tera od mog stola, a ne da ih na moje oči gnječi između dolmi i kebaba. Poslušao me je, ali samo zakratko i čim bi video neku rnuvu na domaku svog opasnog oruđa, izazov je bio prevelik - on je udarao. Četvrtog dana, našao sam mesto na jednom putničkom brodu koji je plovio na liniji Marselj -Konstantinopolj - Trabzon - Batum, ruske luke na istoku Crnog mora, gde sam uhvatio transkavkaski voz za Baku na Kaspijskom moru. Prijem kod persijskog konzula je bio je do te mere ljubazan da sam oklevao da mu pokažem Džamaledinovo pismo. Mislio sam da je, možda, bolje da ostanem anonimni putnik i da ne pobuđujem nikakve sumnje. Ali u meni se probudiše obziri. Možda je u pismu bila i neka druga poruka koja se nije ticala samo mene, pa sam zaključio da nemam prava da pismo ne uručim. Na kraju sam odlučio da kažem ko me Šalje. Zagonetnim tonom upitao sam konzula: - Možda imamo zajedničkog prijatelja? - i izvadio koverat. Konzul ga je odmah pažljivo otvorio; sa svog radnog stola uzeo je naočare uokvirene srebrom i dok je čitao pismo video sam kako mu prsti drhte. Zatim je ustao, otišao da zaključa vrata prostorije, stavio usne na papir i ostao tako nekoliko sekundi, zadubljen u misli. Zatim mi je prišao i zagrlio me kao brata koji je preživeo brodolom.
Kada se povratio, pozvao je sluge, naredio im da odnesu moj prtljag kod njega, da me smeste u najlepšu sobu i da uveče prirede gozbu. Dva dana sam bio njegov gost. Zapostavljao je svoj posao da bi ostao sa mnom i neprestano mi postavljao pitanja o Učitelju, njegovom zdravlju, njegovom raspoloženju, a naročito o onome što je govorio o situaciji u Persiji. Kada je došlo vreme da otputujem, on mi je iznajmio kabinu na jednom ruskom brodu kompanije „Kavkaz i Merkur". Ustupio mi je svog slugu, kome je naredio da me prati do Kazvina i da ostane uz mene sve dok mi njegove usluge budu potrebne. Sluga se odmah pokazao snalažljivim i često nezamenljivim. Ja ne bih umeo da spustim nekoliko novčića u ruku carinika dostojanstvenih brkova i da ga privolim da se odvoji od svog kalijana i dođe da overi moj pozamašni pasoš. On je bio taj koji je od Uprave puteva uspeo da dobije kola sa četiri konja, iako nas je činovnik neumoljivo pozivao da dođemo tek sutradan, dok nam je neki odvratni krčmar, očigledno saučesnik, već nudio svoje usluge. I pored svih ovih muka koje su nas snalazile na na putu, mene je tešila pomisao na stradanja putnika prethodnika. Trinaest godina pre toga, do Persije se moglo doći samo starim putem kamilara koji je od Trabzona vodio za Tabriz, preko Erzuruma, a obuhvatao je četrdesetak etapa koje su putnici prelazili za šest iscrpljujućih nedelja. Ponekad je putovanje bilo vrlo opasno, zbog neprestanih plemenskih ratova, Transkavkaski put je doneo promene, on je otvorio Persiju prema svetu i otada se do carstva stizalo bez rizika i većih neugodnosti i to brodom iz Bakua do luke Enzeli, a zatim za nedelju dana kolskim putem do Teherana. Na zapadu, top je borbeno ili paradno oruđe; u Persiji, on je i sredstvo za mučenje. Ako o ovome govorim, to je zato što sam se, stigavši do kružnog pojasa Teherana, našao pred prizorom u kome je top služio u najužasnije svrhe; u široku cev stavljen je vezan čovek; iz topovske cevi virila je samo njegova obrijana glava. Morao je da ostane tu, na vrelom sudcu, sve dok ne umre. Čak i posle toga, objasniše mi, imali su običaj da dugo ostave izloženo telo, kako bi kazna služila za primer i pobuđivala strah kod svih koji bi prekoračili gradske kapije. Možda baš zbog tog prvog lošeg utiska koji sam stekao, prestonicu Persije nisam doživeo kao grad sa nekim posebnim čarima. U gradovima Istoka, uvek se prepliću boje sadašnjosti sa senkama prošlosti. U Teheranu nisam sreo ništa od toga. Šta sam tamo video? Preširoke avenije koje su povezivale bogate severne
četvrti sa siromašnim četvrtima na jugu; bazar koji je vrveo od kamila, mazgi i šarenih tkanina, ali koji se nije mogao uporediti sa sukovima Kaira, Konstantinopolja, Isfahana ili Tabriza. I svuda, dokle god je dopirao pogled, nizale su se sive građevine. Bio je to isuviše novi Teheran u kome je bilo premalo istorije! On je dugo bio samo senka Reja, poznatog grada naučnika, srušenog u doba najezde Mongola. Tek krajem XVIII veka jedno turkmensko pleme, Kadžari, zauzelo je taj kraj. Uspevši da mačem potčini čitavu Persiju, ova dinastija je svoje skromno utočište podigla na rang prestonice. Do tada, političko središte zemlje nalazilo se na jugu, u Isfahanu, Kirmanu ili Širazu. Može se reći da su stanovnici ovih gradova svoje nove gospodare smatrali „severnjačkim prostacima" koji nisu znali čak ni njihov jezik. Tadašnjem šahu bio je potreban prevodilac da bi se po dolasku na presto obratio svojim podanicima. Izgledalo je da je u međuvremenu, ipak znatno bolje savladao persijski. Treba reći da mu nije nedostajalo vremena. Kad sam ja došao u Teheran, aprila 1896, ovaj vladar se pripremao da proslavi jubilej, pedesetogodišnjicu svoje vladavine. Za tu priliku grad je bio okićen zastavama sa nacionalnim simbolom, znacima lava i sunca. Na proslavu pedesetogodišnjice vladavine došli su ugledni ljudi iz svih delova carstva, a i mnoge strane delegacije udostojile su grad svojom posetom. Mada je većina zvaničnih gostiju bila smeštena u vilama, oba hotela za Evropljane, „Albert" i „Prevo", bila su puna. U ovom poslednjem jedva sam uspeo da nađem sobu. Mislio sam da pravo odem kod Fazela da mu uručim pismo i da ga pitam kako da dođem do Mirze Reze, ali sam uspeo da obuzdam svoju nestrpljivost. Poznajući običaje istočnjaka, znao sam da bi me Džamaledinov pristalica pozvao da ostanem kod njega; nisam hteo da ga uvredim svojim odbijanjem niti da prihvatim rizik da budem umešan u njegovu političku aktivnost, a još manje u aktivnost njegovog učitelja. Smestio sam se zato u hotel „Prevo" koji je držao jedan Ženevljanin. Sutradan ujutru, iznajmio sam jednu staru kobilu da bih otišao (korisna učtivost!) do američkog poslanstva, na Bulevaru ambasadora. Zatim sam posetio Džamaledinovog omiljenog učenika. Fazel je u potpunosti odgovarao slici koju mi je dao Učitelj iz Konstantinopolja: imao je fine negovane brkove, nosio je dugačku belu tuniku, a njegova umerena hladnoća doprinosila je njegovom dostojanstvenom držanju.
Kasnije smo postali najbolji prijatelji, ali prilikom našeg prvog susreta držali srno se na odstojanju. Kada smo razgovarali o Mirzi Rezi zasmetao mi je, a i zabrinuo, njegov neposredni način govora. - Učiniću sve da vam pomognem, ali ne želim da imam bilo kakva posla s tim ludakom. To je živi mučenik, rekao mi je Učitelj. Odgovorio sam: bilo bi bolje da umre! Ne gledajte me tako, nisam ja čudovište, ali taj čovek je toliko patio da mu je um potpuno poremećen; kad god otvori usta, to je na štetu naše stvari. - Gde je sada? - Već nedeljama živi u mauzoleju Šah-Abdel-Azim, luta vrtovima i hodnicima između zgrada, priča ljudima o Džamaledinovom hapšenju, o sopstvenim patnjama koje je prošao i nagovara ih da sruše monarha. Ne prestaje da ponavlja da je said Džamaledin imam Vremena, iako mu je Učitelj već odavno zabranio da govori takve besmislice. Zaista ne želim da me vide u njegovom društvu. - To je jedina osoba koja može da mi kaže gde se nalazi Rukopis. - Ja to znam, odvešću vas do njega, ali ni jedan trenutak neću ostati sa vama. Te večeri Fazelov otac, jedan od najbogatijih ljudi u Teheranu, priredio je večeru u moju čast. Kao blizak prijatelj Džamaledinov, iako po strani od svakog političkog zbivanja, želeo je preko mene da ukaže čast Učitelju; bio je pozvao oko stotinu osoba. Tema razgovora bio je Hajam. Nizali su se katreni i anegdote, razgovor je bivao sve življi i često skretao ka politici; svi su dobro vladali persijskim, arapskim i francuskim, a većina je imala osnovna znanja iz turskog, ruskog i engleskog. Osećao sam se među njima kao prava neznalica, utoliko pre, što su me oni smatrali velikim orjentalistom i poznavaocem Rubaija, što su bile vrlo preuveličane procene, rekao bih čak preterane. Ali ubrzo sam morao prestati da ih demantujem, jer su moji protesti ličili na izraze skromnosti koja je, to je poznato, osobina pravih naučnika. Večera je počela pri zalasku sunca, ali je moj domaćin insistirao da dođem ranije; želeo je da mi pokaže boje svoga vrta. Čak i kad imaju tako raskošnu palatu, kakva je bila palata Fazelovog oca, Persijanaci retko kad žele da je pokažu i da se njome pohvale, zapostavljaju je u korist bašte, jedinog poseda kojim se odista ponose. Gosti koji su pristizali uzimali su pehare i odlazili da zauzmu mesta pored vodenih tokova, prirodnih ili veštačkih, koji su vijugali između
topola. U zavisnosti od toga, da li su više voleli da sednu na tepih ili jastuk, sluge su im užurbano postavljale prostirke na odabrana mesta; neki od njih odlučili su se za stenu ili golu zemlju. Vrtovi Persije ne znaju za travnjake, što im u očima jednog Amerikanca daje pomalo ogoljen izgled. Te večeri pilo se razumno. Najpobožniji su se zadovoljavali čajem. Za njih je bio pripremljen džinovski samovar koji su od jednog do drugog gosta nosila trojica slugu: dvojica su ga pridržavala, a treći je služio. Mnogi su više voleli arak, votku ili vino, ali nisam primetio da se iko neumesno poneo; oni koji su popili malo više, predali su se tihoj svirci muzičara koje je unajmio domaćin - jednog svirača tara, jednog virtuoza na zarbu, jednog flautistu. Kasnije dođoše igrači, većinom mladi dečaci. Tokom prijema nije se pojavila ni jedna žena. Večera je bila poslužena tek oko ponoći. Do tada su služeni samo pistaći, bademi, slane semenke i slatkiši, a večera je bila samo završna tačka svečanosti. Domaćin je nastojao da se ona posluži što kasnije, jer su gosti, takav je bio običaj, pošto su za desetak minuta pojeli glavno jelo - koje se te večeri sastojalo od džavaher pilava, „pirinča sa draguljima" - oprali ruke i odmah otišli. Kočijaši i nosači fenjera tiskali su se na izlazu tražeći svoje gospodare. Sutradan u zoru, Fazel me je fijakerom dopratio do ulaza u svetilište Sah-Abdel-Azim. Ušao je sam i ubrzo se vratio sa čovekom čiji je izgled zabrinjavao: bio je visok, bolesno mršav, čekinjaste brade, a ruke su mu neprestano drhtale. Na sebi je imao dugu belu haljinu, tesnu i zakrpljenu, i nosio je torbu bez boje i oblika u koju je stavio sve ono što je još imao na ovom svetu. U njegovim očima mogla se pročitati sva nesreća Orjenta. Kada je čuo da dolazim od Džamaledina, bacio se na kolena, zgrabio mi je ruku i prekrio je poljupcima. Fazelu je bilo neugodno, promrmljao je neko izvinjenje i udaljio se. Mirza Rezi pružih pismo njegovog Učitelja. On ga gotovo iščupa iz mojih ruku i, mada je imalo nekoliko strana, pročita ga celog, ne žureći, zaboravivši potpuno na moje prisustvo. Sačekao sam da završi da bih mu rekao zašto sam došao. Ali tada mi on reče mešavinom persijskog i francuskog, što sam jedva razumeo: - Knjiga je kod jednog vojnika poreklom iz Kirmana, koji je i moj grad. On je obećao da će doći da me obiđe prekosutra, u petak. Trebalo bi mu dati nešto novca. Ne da se knjiga otkupi, već u znak zahvalnosti što je vraća. Nažalost, ja nemam više ni novčića.
Bez oklevanja, izvadih iz džepa zlato koje mu je poslao Džamaledin; dodao sam mu još toliko. Izgledao je zadovoljan. - Dođi u subotu. Ako Bog tako hoće, imaćeš Rukopis, poveriću ti ga, a ti ga odnesi Učitelju u Konstantinopolj.
XXX Nad dremljivim gradom lebdeli su šumovi lenjosti, prašina je bila topla i svetlucava na suncu, bio je to pravi persijski dan pun obamrle opuštenosti. Posle obroka od piletine sa kajsijama i hladnog vina iz Širaza, utonuo sam u popodnevni počinak na balkonu moje hotelske sobe pod izbledelim suncobranom, lica pokrivenog mokrim peškirom. Ali, tog 1. maja 1896, jedan život se ugasio u suton, a jedan drugi je otpočeo na drugoj strani. Probudili su me učestali, besni udarci po vratima. Kada sam ih konačno čuo, protegao sam se, skočio na noge i bos, slepljene kose, spuštenih brkova potrčao do vrata, obučen u lepršavu tuniku kupljenu prethodnog dana. Moji mlitavi prsti s mukom su otvorili bravu. Na vratima je bio Fazel koji me je, žurno zatvarajući vrata, gurnuo u sobu i protresao za ramena. - Probudi se, za četvrt sata bićeš mrtav! Ono što mi je Fazel saopštio u nekoliko isprekidanih rečenica, ceo svet će, zahvaljujući telegrafu, saznati već sutradan. Monarh je toga dana, u podne, došao u svetilište Šah-Abdel-Azim na uobičajenu molitvu petkom. Za svoj jubilej bio je obučen u svečano odelo prošiveno zlatnim koncem, sa rubovima od tirkiza i smaragda, sa kapom ukrašenom perjem. U velikoj sali svetilišta, odabrao je prostor za molitvu i tu pred njegove noge prostreše tepih. Pre nego što se spustio na kolena, potražio je očima svoje žene, dao im znak da se poređaju iza njega i rukom prešao preko svojih tankih prosedih brkova sa plavičastim odsjajem. Za to vreme čuvari reda pokušavali su da zadrže masu koja se gurala, podanike i hodže koji su hteli da priđu bliže gospodaru. Spolja iz dvorišta još uvek su dopirali uzvici. Iza vladara konačno su se poredale supruge. Između njih se uvukao jedan čovek, obučen u derviško vuneno odelo. U ruci je držao jedan papir i pružio ga vladaru. Dok je šah stavljao cvikere, začuo se iznenadni pucanj. Iza lista je bio sakriven pištolj. Suveren je bio pogođen posred srca. Pre nego što je pao, uspeo je samo da promrmlja: „Pridržite me!" U opštoj gužvi, prvi je došao k sebi veliki vezir koji povika: „Nije to ništa, rana nije teška!" Naredio je da se isprazni sala i da se šah odnese u
kraljevsku kočiju. Do Teherana je mahao lepezom nad lesom koji je, u sedećem položaju, smešten na zadnje sedište kočije, kao da još diše. U međuvremenu, pozvao je princa naslednika iz Tabriza, gde je ovaj bio namesnik. U svetilištu, na zločinca su se ustremile šahove supruge koje su ga zasipale uvredama i satirale udarcima, gomila mu je cepala odeću i bio bi raskomadan da se nije umešao pukovnik Kasakovski, vođa kozačke brigade. Bolje rečeno, spasao ga je da bi ga saslušao. Oružje kojim je izvršen zločin nestalo je na neobjašnjiv način. Priča se da ga je uzela neka žena i sakrila ispod svog vela, ali činjenica je da nikada nije pronađeno. Pronađen je samo list papira kojim se ubica poslužio da prikrije pištolj. Naravno, Fazel me je poštedeo svili tih detalja, njegovo izalaganje je bilo sažeto: - Taj luđak od Mirze Reze ubio je šaha! Kod njega su pronašli Džamaledinovo pismo u kome je spomenuto i tvoje ime. Zadrži na sebi persijsku odeću, uzmi samo novac i pasoš, ništa drugo i požuri da se skloniš u američko poslanstvo. Moja prva misao bila je vezana za Rukopis. Da li je Mirza Reza tog jutra došao do njega? Istina je da još uvek nisam shvatao ozbiljnost situacije u kojoj sam se našao. Mogli su me optužiti za saučesiiištvo u ubistvu jednog šefa države, mene, koji sam došao na Istok pesnika! Ipak, sve činjenice su bile protiv mene: iako obmanjujuće, lažne, apsurdne, one su optuživale. Koji sudija ne bi posumnjao u mene? Fazel je stajao na balkonu; iznenada se saže i doviknu mi promuklim glasom: - Kozaci su već tu, postavljaju straže svuda oko hotela! Sjurili smo se niz stepenice. Kada smo stigli u ulazni hol, potrudili smo se da izgledamo što mirnije i da dostojanstvenim držanjem odvratimo pažnju. Upravo je ušao neki oficir, plave brade, sa navučenom kapom i pogledom koji je preletao po svim ćoškovima prostorije. Fazel je jedva stigao da mi šapne: ,,U poslanstvo!" Onda se odvojio od mene i uputio se prema oficiru. Čuo sam ga kako govori „Palkovnik! Pukovniče!" - i videh kako jedan drugom svečano stežu ruku i razmenjuju reći saučešća. Kasakovski je često večeravao kod oca moga prijatelja, što je za mene značilo nekoliko trenutaka prednosti. Umotan u abu iskoristio sam to da ubrzam korak prema izlazu i uputim se u vrt koji su Kozaci već pretvarali u blokiranu zonu. Nisu me dirali. Pošto sam dolazio iznutra, verovatno su
pretpostavili da me je njihov šef pustio da prođem. Prošao sam tako kroz kapiju i uputio se ka maloj uličici koja je sa moje desne strane vodila na Bulevar ambasadora, gde je bilo i moje poslanstvo, na deset minuta hoda od mesta na kome sam se nalazio. Na ulazu u moju uličicu postavljena su tri vojnika. Razmišljajući da li da prođem pored njih, ugledao sam s leve strane još jednu uličicu. Pomislio sam da je bolje da krenem tim putem, pa da kasnije skrenem desno. Išao sam tako, izbegavajući da pogledam u pravcu vojnika. Trebalo je da prođem još samo nekoliko koraka pa da ih potpuno izgubim iz vida, kad iznenada začuh: - Stoj! Munjevito sam razmišljao šta da radim. Da li da stanem? Već kod prvog odgovora na postavljeno pitanje mogli su da otkriju da jedva govorim persijski. Znao sam da će mi tražiti papire i da će me uhapsiti. Da li da pobegnem? Ne bi im bilo teško da me uhvate, poneo bih se kao krivac i više ne bih mogao da branim svoju nevinost. Imao sam samo delić sekunde da odlučim šta da radim. Odlučio sam da nastavim put bez žurbe, kao da ih nisam čuo. Ali čuo sam novi uzvik, škljocanje zatvarača, korake. Više nisam razmišljao i počeo sam da trčim kroz uličice, ne gledajući unazad, uskakao sam u najuže i najmračnije prolaze. Sunce je bilo već zašlo, za pola sata padao je mrak. U mislima sam tražio neku molitvu i jedino čega sam mogao da se setim bilo je da neprestano ponavljam: „Bože! Bože! Bože!" Uporno preklinjanje, kao da sam već bio mrtav, kao da sam udarao na vrata raja. I vrata se otvoriše. Vrata raja. Mala skrivena vrata u zidu prljavom od blata. Na uglu jedne ulice, ona se otvoriše, jedna ruka dodirnu moju, ja je zgrabih, ona me povuče k sebi i zatvori vrata za mnom. Oči mi ostadoše zatvorene, od straha, od zadihanosti, od neverice, od sreće. Napolju su se čuli koraci, potraga se nastavljala. Kada sam se povratio sudario sam se s tri para nasmejanih očiju koje su me posmatrale. Stajao sam ispred tri žene, kosa pokrivenih velom, ali otkrivenih lica koje su me gledale, kao da pred sobom imaju novorođenče. Najstarija, od četrdesetak godina, dade mi znak da je sledim. U dnu vrta, u koji me je uvela, nalazila se mala koliba i tu me smesti u jednu pletenu stolicu, obećavši mi pokretom da će doći da me oslobodi. Ohrabri me izrazom i jednom magičnom reci: andarun, „unutrašnja kuća", što je značilo da vojnici neće ulaziti da pretražuju odaje u kojima stanuju žene!
Doista, glasovi vojnika su se samo približili, a potom ponovo udaljili, da bi na kraju potpuno iščezli. Teško da su mogli sa sigurnošću znati u kojoj sam uličici nestao. Četvrt je bila prava zbrka, sa desetinama prolaza, stotinama kuća i vrtova. A noć tek što nije pala. Posle jednog sata, donesoše mi crnog čaja, umotaše mi cigarete i započe razgovor. Nekoliko usporenih rečenica na persijskom, nekoliko francuskih reči, uglavnom objasniše mi čemu dugujem spas. Proneo se glas po toj četvrti da se saučesnik šahovog ubice nalazi u hotelu za strance. Videvši me kako bežim, one su shvatile da sam ja taj heroj-krivac i želele su da me zaštite. Koji su bili njihovi razlozi? Njihov muž i otac bio je pogubljen pre 15 godina, nepravedno osuđen zbog pripadnosti pobunjeničkoj sekti babista, koja je zagovarala rušenje poligamije, potpunu jednakost između muškaraca i žena i uspostavljanje demokratskog režima. Odmazda šaha i sveštenstva bila je krvava; osim desetina hiljada babista, pogubljeni su i mnogi nevini ljudi i to samo na osnovu potkazivanja suseda. Ostavši sama sa dve maloletne ćerke, moja dobročiniteljka čekala je čas osvete. Trima ženama bila je čast što su hrabrom osvetniku mogle da pruže utočište u svom skromnom dvorištu. Ako ste heroj u očima žena, da li ih treba razuveravati? Bio sam ubeđen da bi bilo nepristojno, čak i nesmotreno da ih razočaram. U mojoj teškoj borbi da preživim, ove saveznice su mi bile potrebne, neophodan mi je bio njihov entuzijazam i hrabrost, njihovo neosnovano divljenje. Povukoh se, dakle, u zagonetnu tišinu koja otkloni i poslednje tragove sumnje. Tri žene, jedna bašta, spasonosna greška -mogao bih u nedogled da pričam o četrdeset nestvarnih dana koje sam proveo tog žarkog persijskog proleća. Stranac, bio sam to više nego ikad, u svetu žena Orijenta, gde mi ni najmanje nije bilo mesto. Moja dobročiniteljka je bila potpuno svesna opasnosti u kojoj se našla. Siguran sam da je tokom prve noći, dok sam ja spavao u kućici u dnu vrta, ležeći na tri naslagane asure, ona bila žrtva najteže nesanice, jer me je potražila već u zoru, sela prekrštenih nogu sa moje desne strane, smestila svoje dve ćerke sa leve, i održala brižljivo pripremljen govor. Prvo je hvalila moju hrabrost i ponovo izrazila radost što me je primila. Zatim je zakratko zaćutala, a onda naglo, pred mojim zapanjenim očima, počela da raskopčava košulju. Pocrveneo sam, skrenuo pogled, ali me ona privuče k sebi. Ramena su joj bila gola kao i njene dojke. Rečju i pokretom pozvala me je da sisam. Obe ćerke, pokrivene velovima, udariše
su u smeh, ali je njihova majka sačuvala ozbiljnost obrednog žrtvovanja. Stavljajući moje usne, najstidljivije na svetu, na vrh jedne, a zatim druge dojke, ja sam obavio obred. Onda se polako, bez žurbe, pokrila rekavši svečanim tonom: - Ovim činom, ti si postao moj sin, kao da si rođen od mog mesa. Zatim se okrenula svojim ćerkama koje su prestale da se smeju i naložila im da se ubuduće prema meni ophode kao prema rođenom bratu. U tom trenutku, obred mi je izgledao dirljiv, ali ipak preteran. Međutim, kada sam kasnije razmišljao o tome, otkrio sam u njemu svu istančanost Istoka. Naime, za tu ženu moje prisustvo je bilo neugodno. Nije oklevala da mi pruži pomoć, čak i po cenu svog života, ponudila mi je najbezuslovnije gostoprimstvo. Istovremeno, prisustvo stranca, uz to mladog čoveka koji je i noću i danju bio uz njene ćerke, pre ili kasnije, moglo je samo da izazove neprijatnosti i probleme. Nije bilo boljeg načina da se oni izbegnu od ovog obrednog čina simboličnog usvajanja. Od tog vremena, mogao sam slobodno da se krećem kroz kuću, da spavam sa njima u istoj sobi, da poljubim u čelo svoje „sestre", svi smo bili zaštićeni i čvrsto vezani obredom usvajanja. Mnogi bi se na mom mestu, zbog ovog događaja, smatrali uhvaćenim u zamku. Ja sam se, naprotiv, osećao mirnije. Sletevši na planetu žena, mom temperamentu nimalo nije odgovaralo da se na brzinu, iz dosade, u gužvi, vežem za jednu od tri domaćice, da smišljam kako da izbegnem druge dve; da neizbežno navučem na sebe njihovu mržnju i da zbog toga budem odbačen, posramljen; da budem skrušen što sam zbunio, rastužio ili razočarao žene koje su, u najmanju ruku, za mene bile samo proviđenje. Sve u svemu, moj duh zapadnjaka nikada nije uspeo da dokuči šta je sve ta žena bila sposobna da nađe u svom neiscrpnom arsenalu običaja i verovanja. Kao nekakvim čudom, sve je postalo jednostavno, jasno i čisto. Reći da se i želja ugasila bila bi laž, sve je u našim odnosima bilo veoma čulno, a ipak, ponavljam, veoma čisto. Tako sam, okružen ovim ženama bez velova i preterane stidljivosti, proveo mirne i bezbrižne trenutke u srcu grada, u kome sam, verovatno, bio najtraženiji čovek. Vraćajući se u to vreme, moj boravak među tim ženama sagledavam kao trenutak sreće, bez koje bi moj pristup Istoku ostao krnj i površan. Njima dugujem ogroman napredak koji sam postigao u razumevanju i korišćenju svakodnevnog persijskog jezika. Ako su moje gazdarice prvog
dana i učinile pohvalan napor da sastave nekoliko francuskih reči, sve naše razgovore smo kasnije vodili na persijskom jeziku. Mogao sam sebi sve da dozvolim: budući da sam igrao ulogu starijeg brata mogao sam s njima da vodim živahne ili neobavezne razgovore, istančane ili grube, često i raskalašne, sve dok sam ostajao izvan granica rodoskvrnuća. Sve šaljivo bilo je dopušteno, podrazumevajući i iskazivanje osećanja. Da li bi ovo iskustvo sačuvalo svoje čari, da je potrajalo? To neću nikada saznati. Nije mi ni stalo da znam. Jedan događaj, nažalost, sasvim očekivan, učinio je kraj svemu: jedna poseta, veoma banalna poseta babe i dede. Obično sam uvek vodio računa i izbegavao da se zadržavam u blizini glavnih ulaznih vrata, zvanih biruni, koja su vodila u muški deo kuće, kao i onih baštanskih, kroz koja sam ušao. Na najmanji znak uzbune, nestajao sam. Ovoga puta su nemarnost, preveliko poverenje i opuštenost učinili da nisam čuo dolazak starog bračnog para. Tog dana sedeo sam prekrštemh nogu u ženskoj sobi i mirno pušio već dva dobra sata na kalijanu koji su mi bile pripremile „sestre". Tako sam i zadremao sa crvom na usnama, glave oslonjene o zid, kada me naglo probudi kašljucanje nekog muškarca.
XXXI Majka koja me je usvojila, a koja je zakasnila nekoliko sekundi, morala je smesta da objasni zašo se jedan Evropljanin nalazi u ženskim odajama. Da ne bi bacila mrlju na svoju čast i čast svojih kćeri, ona je odabrala da kaže istinu, i to patriotskim i pobedničkim tonom. Ko je bio taj stranac? Niko drugi do frangi za kojim je tragala čitava policija, saučesnik onoga koji je ubio tiranina i tako osvetio njenog muža mučenika! Usledio je trenutak kolebanja, a onda je pala odluka. Čestitali su mi, pohvalili moju hrabrost, kao i hrabrost moje zaštitnice. U toj tako neugodnoj situaciji, njeno objašnjenje bilo je jedino prihvatljivo. Mada je moj opušten položaj usred andaruna izazivao sumnju, to je ipak moglo da se objasni potrebom da budem sklonjen od pogleda. Dakle, čast žena je bila sačuvana, ali svima je bilo jasno da ću uskoro morati da ih napustim. Postojala su dva moguća izlaza. Najjednostavniji je bio da izađem preobučen u ženu i prošetam do američkog poslanstva, u stvari, da nastavim put prekinut nekoliko nedelja ranije. Međutim, „moja majka" me odvrati. Pošto je bila u izviđanju, otkrila je da su sve uličice koje vode do poslanstva pod prismotrom. Osim toga, budući da sam dosta visokog rasta, metar i osamdeset i tri, moje prerušavanje u persijsku ženu ne bi prevarilo čak ni vojnika kome zapažanje baš i nije jača strana. Drugo rešenje je bilo da se, prema Džamaledinovom savetu, pošalje poziv za pomoć princezi Širin. Razgovarao o tome sa svojom „majkom" koja se složila da je to najbolje rešenje; ona je načula za unuku ubijenog šaha, pričalo se da je osetljiva na patnje sirotih ljudi i ponudila se da joj ona odnese pismo. Trebalo je pronaći reči kojima bih joj se obratio, reči koje bi samo ona razumela, ali koje me ne bi odale ako bi pismo palo u nečije tuđe ruke. Nisam smeo da navedem svoje ime, niti ime Učitelja. Odlučio sam, dakle, da na listu hartije napišem jedinu rečenicu koju mi je uputila: „Nikada se ne zna, možda će nam se putevi jednog dana ukrstiti". Moja „majka" je odlučila da se približi princezi prilikom poslednjeg čina posmrtnog obreda, davanja četrdeset dana starome šahu. U neizbežnom opštom metežu i gužvi koje su stvarale razne dangube i narikače, ona je bez po muke proturila pismo koje je išlo od ruke do ruke. Kada ga je princeza
pročitala, tražila je, sa užasom u očima, čoveka koji ga je napisao; glasonoša joj je došapnuo: „On je kod mene!" Istog trenutka Širin je napustila ceremoniju, pozvala svog kočijaša i smestila moju „majku" pored sebe. Da ne bi izazvala sumnju, fijaker sa kraljevskim oznakama zaustavio se ispred hotela „Prevo", odakle su dve žene, potpuno umotane, nastavile put pešice. Kao i prilikom prvog susreta i ovoga puta jedva da smo progovorili par reči. Princeza me je s osmehom u uglovima usana pogledala, a onda naredila: - Sutra u zoru, moj kočijaš će doći po vas. Budite spremni, pokrijte se velom i hodajte pognute glave! Bio sam ubeđen sa će me odvesti u moje poslanstvo. Tek kada je njena kočija prelazila gradsku kapiju zaključio sam da sam se prevario. Ona mi objasni: - Ja sam doista mogla da vas odvedem kod američkog ambasadora, vi biste bili sklonjeni ali uopšte ne bi bilo teško saznati kako ste tame dospeli. Čak i pored sveg uticaja koji imam zato što pripadam porodici Kadžara, ipak ne mogu uzeti u zaštitu očiglednog saučesnika šahovog ubice. Ja bih bila u nedoumici, preko mene bi se došlo do dobrih hrabrili žena koje su vas prihvatile. A vaše poslanstvo ne bi bilo nimalo srećno što mora da štiti čoveka optuženog za takav zločin. Verujte mi, bolje je za sve nas da napustite Persiju. Odvešću vas kod jednog od mojih ujaka, jednog od poglavara Bahtijara. Došao je sa ratnicima iz svog plemena da prisustvuje davanju četrdeset dana. Ja sam mu otkrila vaš identitet i uverila ga u vašu nevinost, al njegovi ljudi ne treba ništa da znaju. On se obavezao da će vas dopratiti do otomanske granice putevima nepoznatim za karavane. On nas čeki u selu Šah-Abdol-Aziin. Imate li novca? - Imam. Dao sam dvesta tumana mojim spasiteljicama, ali sam sačuvao oko četiristo. - To nije dovoljno. Pola od toga treba da podelite vašim pratiocima i da sačuvate dobru sumu za ostatak puta. Evo nešto turskog novca, neće vam biti na odmet. Ovde je, takođe i tekst koji bih želela da stigne do Učitelja. Mislim da ćete proći kroz Konstantinopolj? Bilo je teško odbiti. Ona nastavi, uvlačeći presavijene papire u prorez moje tunike: - Ovo je zapisnik sa prvog saslušanja Mirze Reze. Provela sam noć prepisujući ga. Možete da ga pročitate, čak treba da ga pročitate, uputiće
vas u mnoge stvari. Osim toga, imaćete čime da se bavite za vreme vašeg dugog putovanja. Ali niko drugi ne sme da ga vidi. Bili smo već u blizini sela, policija je bila svuda, pretraživala je čak i teret koji su nosile mazge, ali ko bi se usudio da zaustavi kraljevsku zapregu? Nastavismo put do dvorišta jedne široke građevine boje šafrana. U njegovom središtu dominirao je ogroman hrast stogodišnjak oko koga su se komešali ratnici opasani dvema ukrštenim fišeklijama. Princeza baci samo jedan prezriv pogled na te muške ukrase koji su se slagali sa gustim brkovima. - Kao što vidite ostavljam vas u dobrim rukama; oni će vas štititi bolje od slabašnih žena koje su do sada brinule o vama. - Sumnjam. Moje oči su sa zabrinutošću pratile puščane cevi koje su bile uperene u svim pravcima. - I ja sumnjam, - nasmeja se ona. - Ali će vas oni ipak odvesti do Turske. U trenutku dok smo se pozdravljali, ja se prisetih: - Znam da nije pogodan trenutak da govorim o tome, ali da li slučajno znate da li je među Mirza Rezinim stvarima pronađen jedan stari rukopis? Ona skrenu pogled, glas joj zaškripa. - Trenutak je, svakako, loše izabran. Nemojte više izgovarati ime tog luđaka pre nego što stignete u Konstantinopolj! - Radi se o Hajamovom rukopisu! Imao sam pravo da insistiram. Na kraju, ja sam se zbog te knjige upustio u ovu persijsku avanturu. Ali Širin nestrpljivo uzdahnu. - Ja ništa ne znam. Raspitaću se. Ostavite mi vašu adresu, pisaću vam. Ali, molim vas nemojte mi odgovarati. Pišući na brzinu svoju adresu „Anapolis, Merilend" imao sam utisak da sam već daleko. Zažalio sam što se moje putovanje u Persiju tako brzo završava i što su stvari, od samog početka, tako loše krenule. Pružih joj papir. Dok ga je uzimala ja zadržan njenu pruženu ruku u svojoj. Bio je to stisak, kratak ali naglašen; ona mi uzvrati, zarivajući nokat u moj dlan, ne ranivši me, ali ostavljajući za nekoliko minuta jasno ocrtan trag. Dva osmeha pređoše preko naših usana, ista rečenica bi uglas izgovorena sa obe strane: - Nikada se ne zna, možda će nam se putevi jednog dana ukrstiti!
Dva naredna meseca nisam video ništa što bi ličilo na put. Kada smo napustili Šah-Abdol-Azim, uputismo se prema jugozapadu u pravcu teritorije plemena Bahtijara. Pošto smo obišli slano jezero Kom, kretali smo se duž istoimene reke, ali u sam grad nismo ulazili. Moji pratioci, neprestano uperenih pušaka kao da su u hajci, brižljivo su izbegavali sva naselja, i mada je Širinin ujak često najavljivao, „sada smo u Amuku, u Verči, u Homeinu", to je jednostavno značilo da se nalazimo u visini ovih mesta čije smo obrise negde u daljini samo naslućivali. U planinama Luristana, sa one strane izvora reke Kom moji pratioci su najzad mogli da se opuste i odahnu; bili smo na bahtijarskoj teritoriji. Tu su u moju čast priredili svetkovinu. Usred zabave i veselja dali su mi da popušim lulu opijuma od čega zaspah. Trebala su mi dva dana da bih mogao da nastavim put koji je bio još dosta dug: morali smo da pređemo Šustar, Ahvaz, i najzad opasnu baruštinu na putu do Basre, grada u otomanskom Iraku na Šat-el-Arabu. Najzad sam izašao iz Persije, i to čitav! Jedan dugi mesec proveo sam na moru, na palubi jedrenjaka kojim sam od Faoa preko Bahreina, duž Obale pirata stigao do Adena, a odatle Crvenim morem i Sueckim kanalom do Aleksandrije. Konačno, Sredozemno more sam prešao na starom turskom parobrodu i stigao do Konstantinopolja. Ćelom dužinom ovog beskonačnog puta, zamornog ali bez prepreka, u više navrata, jer vremena sam imao na pretek, vraćao sam se na deset strana rukopisa sa saslušanja Mirze Reze. Svakako bih se umorio od toga da sam imao neku drugu zabavu, ali to prinudno suočavanje sa osuđenim na smrt neosporno me je preuzelo i potreslo, pogotovu što sam mogao da ga zamislim onako jadnog, izduženih udova, sa očima mučenika i odećom neuravnoteženog vernika. Ponekad mi se čak pričinjavalo da čujem njegov izmučen glas: „Koji su te razlozi naveli da ubiješ našeg voljenog šaha?" „Oni koji hoće da vide, videće da je šah ubijen na istom mestu na kome je said Džamaledin bio zlostavljan. Šta je učinio taj sveti čovek, pravi potomak Prorokov, da ga onako iščupaju iz svetilišta?" „Ko te je naveo da ubiješ šaha? Ko su tvoji saučesnici?" „Kunem se Bogom, Svevišnjim, Svemoćnim, njime koji je stvorio saida Džamaledina i sve ostale ljude, da niko, osim mene i saida, nije znao za moj plan da ubijem šaha. Said je u Konstantinopolju, probajte dakle da dođete do njega!" „Koja uputstva ti je dao Džamaledin?"
„Kad sam bio u Konstantinopolju, ispričao sam mu muke koje mi je šahov sin zadao. Said mi je naredio da ćutim rekavši mi: „Prestani da se žališ kao da si zadužen za pogrebno jadikovanje! Zar ne znaš ništa drugo da radiš osim da plačeš? Ako ti je šahov sin zadao muke, ubij ga!" „Zašto si ubio šaha, a ne njegovog sina? On je taj koji je prema tebi loše postupio." „Rekao sam sebi: ako ubijem sina, šah će sa svojom ogromnom moći, za odmazdu ubiti hiljade ljudi. Umesto da odsečem granu, više sam voleo da iskorenim drvo tiranije, nadajući se da će neko drugo drvo moći da izraste na njegovom mestu. Uostalom, turski sultan je u privatnom razgovoru rekao saidu Džamaledinu da se treba otarasiti ovog šaha, da bi se ostvarilo ujedinjenje svih muslimana." „Kako znaš šta je sultan mogao privatno da kaže Džamaledinu?" „Said Džamaledin mi je to lično preneo. On mi veruje, od mene ništa ne krije. Kada sam bio u Konstantinopolju, ophodio se prema meni kao prema rođenom sinu." „Ako si tamo bio tako dobro prihvaćen, zašto si se vratio u Persiju? Znao si da ovde možeš biti uhapšen i stavljen na muke?" „Ja sam od onih koji veruju da se ni jedan list ne može odvojiti od drveta ako to nije suđeno. U Knjizi sudbine oduvek je bilo zapisano da ću doći u Persiju i da ću biti sredstvo čina koji je upravo izvršen."
XXXII Ljudi koji su krstarili po brdu Jildiz, kojih je bilo svuda oko Džamaledinove kuće, mogli su na svoje fesove slobodno da napišu „sultanov špijun" i da time ne otkriju ništa više od onoga što je i najnaivniji posetilac mogao sam da zaključi. Ali možda je u tome i bio pravi razlog njihovog prisustva: obeshrabriti posetioce. Doista, ta kuća koja je nekada vrvela od sledbenika, dopisnika iz inostranstva, ličnosti u prolazu, bila je tog teškog septembarskog dana potpuno pusta. Samo je sluga bio tu, neprimetan kao i uvek. Odveo me je na prvi sprat, gde zatekoh Učitelja zamišljenog, odsutnog, zavaljenog u fotelju presvučenu somotom. Videvši me kako dolazim, njegovo lice se razvedri. On pođe prema meni krupnim koracima, zagrli me, izvinjavajući se zbog muka koje mi je naneo, izražavajući svoju sreću što sam uspeo da se izvučem. Potanko sam mu ispričao kako sam uspeo da pobegnem, objasnio princezino učešće u tome, a onda sam se opet vratio na moj previše kratak boravak u Persiji i na moj susret sa Fazelom. Na kraju sam došao i do Mirze Reze. I samo spominjanje njegovog imena uznemirilo je Džamaledina. - Upravo su mi javili da je obešen prošlog meseca. Neka mu Bog oprosti! Naravno, on je znao svoju sudbinu, jedino je mogao da ga iznenadi rok koji su odredili do pogubljenja. Više od sto dana posle šahove smrti! Mučili su ga, bez sumnje, da bi iznudili priznanja. Džamaledin je govorio sporo. Učinilo mi se da je oslabio, smršao, preko njegovog lica, obično tako vedrog, prelazili su grčevi koji su ga na momente izobličavali, ali ipak nisu umanjivali njegovu privlačnost. Činilo se da pati, naročito prilikom podsećanja na Mirzu Rezu. - Još uvek ne mogu da poverujem da je taj siroti mladić koga sam ja lečio ovde, u Konstantinopolju, čija je ruka neprestano drhtala i izgledala kao da ne može podići ni šolju čaja, mogao da drži pištolj, da puca na šaha i ubije ga jednim hicem. Ne mislite li da su mogli iskoristiti njegovo ludilo da mu pripišu zločin koji je neko drugi počinio? Umesto odgovora, predadoh mu zapisnik, prepisan princezinom rukom. Stavivši svoje fine naočare, on ga pročita, jednom, pa drugi put, sa žarom ili užasom, ponekad, činilo mi se, s nekom vrstom unutrašnje radosti.
Zatim sklopi listove, stavi ih u svoj džep i poče da hoda krupnim koracima kroz prostoriju. Prošlo je najmanje deset minuta, pre nego što je izgovorio ovu neobičnu molitvu: - Mirza Reza, izgubljeno dete Persije! Da si mogao da budeš samo lud, da si mogao da budeš samo mudar! Da si mogao da se zadovoljiš time što bi me izdao ili mi bio veran! Da si mogao da budeš samo ljubav ili samo odvratnost! Kako da te volimo, kako da te mrzimo? A i sam Bog, šta će učiniti s tobom? Hoće li te uzdići do raja žrtava, hoće li te proterati u pakao dželata? On se vrati, sede, iscrpljen, sa licem u rukama. Ja sam i dalje ćutao, trudio sam se da zadržim i šum svog disanja. Džamaledin se uspravi. Njegov glas mi se učini vedrijim, a njegov duh bistrijim. - Ovo što sam pročitao, doista su reći Mirze Reze. Do sada sam sumnjao. Više ne sumnjam, on je sigurno ubica. On je verovatno mislio da će me tim činom osvetiti. Možda je verovao da izvršava moje naređenje. Ali, suprotno od onog što on tvrdi, ja mu nikada nisam dao nikakvo naređenje za ubistvo. Kada je došao u Konstantinopolj da mi ispriča kako su ga šahov sin i njegovi pratioci mučili, suze su mu tekle. Želeći da ga prodrmam, rekao sam mu: „Prestani da jadikuješ! Reklo bi se da ništa drugo ne očekuješ osim da te žale! Ti bi čak bio spreman da se unakaziš kad bi bio siguran da će te žaliti!" Ispričao sam mu staru legendu: Kad se Darijeva vojska sukobila sa vojskom Aleksandra Velikog, savetnici ovog Grka staviše mu do znanja da su trupe Persijanaca znatno brojnije od njegovih. Aleksandar je na to slegao ramenima i siguran u sebe rekao: „Moji ljudi se bore da pobede, Darijevi ljudi se bore da poginu!". Džamaledin je, činilo se, preturao po svom sećanju. - Tada sam rekao Mirzi Rezi: „Ako te šahov sin progoni, uništi ga, umesto što uništavaš sebe!". Da li je to bio poziv na ubistvo? I da li vi, koji ste upoznali Mirzu Rezu, stvarno mislite da bih takav zadatak poverio luđaku koga su hiljade ljudi mogle da sretnu baš ovde u mojoj kući? Želeo sam da budem iskren. - Vi niste krivi za zločin za koji vas optužuju, ali vaša moralna odgovornost se ne može poreći. Moja iskrenost ga dirnu. - Priznajem. Kao što priznajem da sam svakoga dana priželjkivao šahovu smrt. Ali zašto da se branim, ja sam već osuđen. On ode do jednog kovčežića i izvadi iz njega brižljivo ispisan list.
- Jutros sam napisao testament. Taj tekst on stavi u moje ruke i ja ga sa uzbuđenjem pročitah: „Ne pada mi teško što ću biti uhapšen, ne plaši me blizina smrti. Jedini razlog mog razočarenja je to što vidim da nisam doživeo procvat bačenog semena. Tiranija i dalje pritiska narode Istoka, a mračnjaštvo guši njihov krik slobode. Možda bi ishod bio bolji da sam moje seme posejao na plodnoj narodnoj zemlji, umesto na jalovoj zemlji kraljevskih dvorova. A ti narode Persije, u koga sam ulagao najviše nade, nemoj misliti da ćeš svoju slobodu osvojiti uklanjanjem jednog čoveka. Moraš imati smelosti da uzdrmaš vekovne tradicije." - Zadržite jedan primerak, prevedite ga za Anrija Rošfora, L'Intransigeant je jedini list koji još uvek tvrdi da sam nevin, ostali me nazivaju ubicom. Svi žele moju smrt. Mogu biti spokojni, ja imam rak, rak vilice! Kao i svaki put kad bi sebi dopustio da se žali, i ovog puta se brzo povratio, nasmejavši se tobože bezbrižno uz uobičajenu šalu. - Rak, rak, rak, - ponovi on, kao kakvu kletvu. - Lekari su u prošlim vremenima sve bolesti pripisivali uticajima zvezda. Samo je rak zadržao, u svim jezicima, svoje astrološko ime. Strah je potpun. Ostavši nekoliko trenutaka zamišljen i tužan, on se ubrzo povrati i veselim, primetno usiljenim tonom koji je bio utoliko mučniji, reče: - Proklinjem ovaj rak. Ipak, nije sigurno da će me on ubiti. Šah traži moje izručenje: sultan ne može da me isporuči jer sam ja i dalje njegov gost, ali ne može ni da ostavi nekažnjeno ubistvo jednog vladara. Iako mrzi šaha i njegovu dinastiju i svakog dana smišlja zavere protiv njega, uzajamna podrška u bratstvu velikih ovoga sveta, protiv nekog ko ih ometa, kao Džamaledin, biće uvek njihova glavna spona. Izlaz? Sultan će narediti da me ubiju ovde, a novi šah će time biti zadovoljan, jer uprkos njegovom upornom traženju da me isporuče, on ni malo ne želi da uprlja ruke mojom krvlju na samom početku svoje vladavine. Ko će me ubiti? Rak? Šah? Sultan? Možda i neću imati vremena da saznam. Ali ti, moj mladi prijatelju, ti ćeš znati. I nađe hrabrosti da se nasmeje! U stvari, to nikada nisam saznao. Okolnosti pod kojima je umro veliki reformator Istoka ostale su tajna. Ova vest je stigla do mene nekoliko meseci po mom povratku u Anapolis. Iz kratkog napisa u L'Intransigeantu od 12. marta 1897. godine saznao sam za njegov nestanak koji se desio tri
dana ranije. Tek krajem leta, kad sam od Širin primio dugo očekivano pismo, uspeo sam da saznam pojedinosti o Džamaledinovoj smrti, u stvari verziju koja je kružila među njegovim učenicima. „Patio je već nekoliko meseci, pisala je ona, od strašnih bolova zuba nesumnjivo vezanih za njegov rak. Tog dana, pošto je bol prešao granice podnošljivog, on uputi svog slugu kod sultana, koji mu posla svog ličnog zubara. Ovaj ga pregleda, izvadi iz svoje torbe špric za injekcije, već spreman da se ubode u nepce, objasnivši mu da će bol uskoro prestati. Nije prošlo ni nekoliko sekundi, a Učiteljeva vilica je već bila otekla. Videći ga kako se guši, sluga je požurio da stigne zubara, koji još nije napustio kuću, ali, umesto da se vrati, čovek je potrčao što je brže mogao prema kočiji koja ga je čekala. Nekoliko minuta kasnije said Džamaledin je umro. Uveče, sultanovi ljudi su došli da odnesu telo, koje su okupali i krišom sahranili." Princezina priča se završila Hajamovim recima, koje je sama prevela: Oni koji su prikupili mnoga znanja, koji su i nas uveli u znanje, nisu li i sami utopljeni u sumnje? Oni nam ispričaju priču, a zatim odu na spavanje. O sudbini Rukopisa, koji je trebalo da bude tema pisma, Širin me je kratko obavestila: „On se doista nalazio među atentatorovim stvarima. Sada je kod mene. Moći ćete na miru da ga čitate kad ponovo dođete u Persiju." Vratiti se u Persiju gde su me teretile tolike sumnje?
XXXIII Od moje persijske pustolovine ostala je samo želja. Mesec dana mi je trebalo da bih stigao do Teherana, tri meseca da bih iz njega izašao, a na njegovim ulicama proveo samo nekoliko beznačajnih dana, jedva toliko da udahnem, da dodirnem ili naslutim. Mnoga sećanja su me vukla da ponovo posetim zabranjenu zemlju: moja uobražena lenjost pušača na kalijanu, koji caruje među mirisima uglja i mesinga; moja ruka koja steže Širininu, trenutak jednog obećanja; moje usne na grudima, koje mi je iz čednosti ponudila moja „majka za jedno veče"; a iznad svega Rukopis koji me je čekao, otvorenih strana, u naručju njegove čuvarke. Onima koji nikada nisu bili obuzeti ludilom Istoka, jedva da se usuđujem da ispričam da sam jedne subote u sumrak, sa papučama na nogama, obučen u moju persijsku tuniku sa kapom od jagnjeće kože, odšetao do plaže u Anapolisu, do jednog njenog dela koji je obično bio pust. Kada sam se vraćao bio sam toliko zadubljen u moja sanjarenja da sam, zaboravljajući na moje smešno odelo, napravio krug preko Kompromajs rouda koji spada u prometne delove grada. „Dobro veče, gospodine Lesaž", „Prijatna šetnja, gospodine Lesaž", „Prijatno veče, gospođo Bejmaster, gospođice Hajčerč", pljuštali su pozdravi. „Dobro veče, prečasni!" Otreznio me je tek sveštenikov zaprepašćen pogled. Naglo sam zastao i snuždeno sam se pogledao od grudi do nogu, opipao kapu na glavi i ubrzao korak. Mislim da sam trčao, uvijen u abu, kao da sam njome hteo da prikrijem svoju golotinju. Stigavši kući, oslobodio sam se odeće, smotao je ljutito i vrlo odlučno bacio na dno plakara sa alatom. Odlučio sam da tako nešto sebi više nikada ne dozvolim, ali ta jedna šetnja bila je dovoljna da za ceo život dobijem etiketu nastranog čoveka. U Engleskoj, na čudake su oduvek gledali sa blakonaklonošću, čak i sa divljenjem, pod uslovom da im je bogatstvo služilo kao opravdanje. Amerika tih godina nije prihvatala takve nastranosti, kraj veka dočekivan je sa obazrivom smotrenošću. Možda ne u Njujorku ili San Francisku, ali u mom gradu sigurno. Majka Francuskinja, kapa persijska, to je ipak bilo previše egzotično za Anapolis!
To je bila mračnija strana ove moje neobične šetnje. Ali postoji i svetlija strana. Moj ispad mi je odmah doneo nezasluženu reputaciju velikog istraživača Istoka. Direktor lokalnih novina, Matijas Veb, koji je čuo za moju šetnju, predložio mi je da napišem članak o svojim persijskim iskustvima. Poslednji put kad je ime Persije bilo štampano na stranicama Annapolis Gazette and Heralda čini mi se 1856. godine, kada je jedan prekookeanski brod, ponos Kunardsa, prvi brod sa točkovima koji je ikada napravljen sa metalnim kosturom, naleteo na ledeni breg. Među nastradalima su bila i sedmorica mornara iz našeg kraja. Nesrećni brod se zvao Persija. Ljudi koji su vezani za more ne izazivaju sudbinu. Stoga sam smatrao da je neophodno da u uvodnom delu članka objasnim da "Persija" nije pravi naziv te zemlje, da sami Persijanci svoju zemlju zovu „Iran", što je skraćenica od vrlo starog izraza „Ajranija Vaeđa", što znači „Zemlja Arijevaca ". U nastavku sam govorio o Omaru Hajamu, Persijancu o kome je većina mojih čitalaca već bila čula, navodeći jedan njegov karten pun dubokog skepticizma. „Raj, Pakao, da li je iko ikada posetio ove jedinstvene krajeve? " Ovo je bio koristan uvod za dalje izlaganje, koje je obuhvatilo nekoliko zbijenih stubaca, u kojima sam se osvrnuo na mnogobrojna religijska učenja koja su oduvek postojala na persijskom tlu: na učenje Zaratustre i manihejaca, na simitski i šiitski islam, ismailitsko viđenje Hasana Sabaha, i na nama bliža učenja babista, šeihista i bahajaca. Nisam propustio da dodam da naša reč „paradise" ima poreklo u staroj persijskoj reci „paradaeza", što znači „vrt". Matijas Veb mi je čestitao na mojoj učenosti, ali kad sam, ohraben njegovim pohvalama, predložio redovnu saradnju, on se zbuni i gnevno uzvrati. - Rado ću vas angažovati, ako obećate da ćete se odreći te nesnosne navike da svoj tekst zasipate varvarskim rečima! Moj izraz lica je odavao iznenađenje i nevericu; Veb je imao svoje razloge: - Gazette nema sredstva da plati stalnog stručnjaka za Persiju. Ali ako prihvatite da preuzmete na sebe sve izveštaje iz inostranstva, i ako se osećate sposobnim da najudaljenije krajeve približite našim sunarodnicima,
za vas će se naći jedno mesto u ovom listu. Ono šio će vaši članci izgubiti u dubini, dobiće u širini. Na licima obojice ponovo se našao osmeh; pre nego što će nastaviti, on mi ponudi cigaru pomirenja: - Do juče, inostranstvo za nas nije ni postojalo; Istok se zaustavljao kod rta Kejp Kod. A onda iznenada, pod izgovorom da je jedan vek na zalasku, a drugi se rađa, nemiri u svetu izvršili su prepad na naš mirni grad. Treba naglasiti da smo taj razgovor vodili 1899. godine, neposredno po završetku špansko-američkog rata u kome su naše trupe ratovale ne samo na Kubi i Portoriku, već i na Filipinima. Nikada ranije, Sjedinjene Države nisu ratovale i dokazivale svoju nadmoć tako daleko od svojih obala. Naša pobeda nad trošnim carstvom stajala nas je svega dve hiljade i četiri stotine života, ali u Anapolisu, sedištu Pomorske akademije, svaki taj gubitak uvek je nekoga duboko pogađao: bilo da je to roditelj, prijatelj, verenik ili mogući verenik; čak i oni najkonzervativniji sugrađani videli su u predsedniku Mek Kinliju opasnog avanturistu. Veb nije delio mišljenje svojih sugrađana, ali je znao da mora udovoljiti uverenjima svojih čitalaca. Da bi mi to utuvio u glavu, taj prosedi porodični čovek znao je ponekad da urla na mene kao divlja zver, praveći pri tom smešne grimase i lomeći svoje prste koji su mi ličili na kandže nekog čudovišta. - Krvoločan svet se krupnim koracima približava Anapolisu, - govorio bi on, - a vi, Bendžamine Lesaž, vi imate zadatak da u to razuverite naše sugrađane. Bio je to težak zadatak koji nisam baš sjajno ispunio. Moji izvori podataka bili su članci mojih kolega iz Pariza, Londona, i, naravno, iz Njujorka, Vašingtona i Baltimora. Bojim se da sve što sam pisao o Burskom ratu, o sukobu iz 1904-1905. godine između cara i mikada, ili o nemirima u Rusiji, ne zaslužuje da se nađe u analima. U mojoj novinarskoj karijeri mogu da se pohvalim samo člancima koje sam napisao o Persiji. Ponosan sam što mogu da kažem da je Gazette bio prvi američki list koji je predvideo događaje koji su se zbili krajem 1906. godine i koji su kasnije ispunili stranice svih svetskih novina. Po prvi put, a verovatno i poslednji, članci iz Annapolis Gazette and Heralda bili su citirani, često čak prenošeni od reči do reči, u više od šezdest listova sa Juga i istočne obale. Moj grad i njegov list to duguju meni. A ja to dugujem
Širin. Ja sam zaista zahvaljujući njoj, a ne mom krhkom persijskom iskustvu, mogao da shvatim značaj događaja koji su bili na pomolu. Više od sedam godina nisam primio pismo od svoje princeze. Da li mi je dugovala odgovor u vezi s Rukopisom? Već mi ga je bila dala, razočaravajući ali jasan. Od nje više ništa nisam očekivao, ali to ne znači da se ipak nisam nadao. Prilikom svakog dolaska pošte jedna misao mi je milovala dušu, na kovertama sam uporno tražio rukopis, marku sa arapskim slovima, broj pet u obliku srca. Nisam se bojao mog svakodnevnog razočarenja, doživljavao sam ga kao dužno poštovanje snova koji su me progonili. Treba reći da je u to vreme moja porodica tek napustila Anapolis da bi se nastanila u Baltimoru, gde su se odvijale najhitnije aktivnosti mog oca koji je imao nameru da sa svoja dva mlađa brata osnuje sopstvenu banku. Što se mene tiče, odlučio sam da ostanem u rodnoj kući, sa našom starom nagluvom kuvaricom, u gradu u kome sam zaista imao vrlo malo bliskih prijatelja. Ne sumnjam da je samoća mom iščekivanju pružala osećaj još jače čežnje. Onda, jednog dana, najzad stiže Širinino pismo. O Rukopisu iz Samarkanda nije bilo ni jedne reči; u tom dugom pismu nije bilo ničeg ličnog osim, možda, što je počinjalo sa „Dragi daleki prijatelju". Ostatak je bilo izlaganje događaja koji su se, dan za danom odvijali oko nje. Opis je bio podroban, prepun sitnica od kojih nijedna nije bila suvišna, bar tako je izgledalo mojim laičkim očima. Bio sam zaljubljen u njenu inteligenciju i polaskan što je između svih muškaraca izabrala mene, da baš meni poveri plodove svojih razmišljanja. Otada sam živeo u ritmu njenih pisama koja su stizala jednom mesečno. Bila je to uzbudljiva, jedinstvena hronika koju bih doslovce objavio da moja prijateljica nije zahtevala najstrožu diskreciju. Velikodušno mi je dozvolila da je pljačkam, što sam ja činio bez imalo ustručavanja, crpeći iz njenih pisama, prevodeći ponekad, bez navodnika, čitave pasuse. Moj način predstavljanja činjenica čitaocima bio je, međutim, sasvim različit od njenog. Nikada, na primer, princeza ne bi ni pomislila da napiše: „Persijska revolucija je počela kad je jedan belgijski ministar došao na kobnu pomisao da se preobuče u mulu." Mada to nije bilo tako daleko od istine, Širin je smatrala da su se prvi znaci pobune mogli naslutiti već 1900. godine, za vreme šahovog lečenja u Kontreksevilu. Želeći da tamo ode sa svojom pratnjom, monarh je znao da mu je potreban novac. Pošto je njegov trezor, kao i obično, bio potpuno
prazan, zatražio je zajam od cara koji mu je dao 22,5 miliona rubalja. Beše to retko otrovan poklon. Da bi se osigurali da će njihov južni sused, uvek na ivici bankrotstva, vratiti tu pozamašnu sumu, vlasti iz Sankt Petersburga su zahtevale, i dobile pravo da preuzmu persijske carine i da vrše direktnu naplatu carinskih prihoda, i to za period od sedamdeset i pet godina! Svestan ogromne vrednosti ovog ustupka i plašeći se gneva i ljubomore ostalih evropskih sila zbog potpune ruske kontrole nad spoljnom trgovinom Persije, car je izbegao da poslove oko carine poveri svojim činovnicima, već je od kralja Leopolda II zatražio da preuzme ovaj posao na sebe, a za njegov račun. Tako se kod šaha obrelo tridesetak belgijskih činovnika čiji će uticaj dostići neverovatne razmere. Najpoznatiji među njima, izvesni gospodin Naus, uspeo je da se domogne najviših krugova moći. Uoči revolucije bio je član Vrhovnog sa veta kraljevstva, ministar pošta i telegrafa, glavni rizničar Persije, načelnik odeljenja za pasoše, generalni direktor carina. Radio je, između ostalog, na reorganizaciji celokupnog poreskog sistema. Njemu se pripisuje i uvođenje nove takse na teret na mazgama. Ne treba ni spominjati da je Naus, kao simbol stranog pritiska, bio u to doba najomraženiji čovek u Persiji. S vremena na vreme, čuo bi se poneki glas koji je zahtevao njegov odlazak, koji je bio utoliko opravdaniji jer je dotični važio kao podmitljiv čovek, a osim toga niko ga nije smatrao ni stručnjakom. Ali on je i dalje ostajao na svom mestu, imao je podršku cara, ili bolje rečeno podržavala ga je nazadna kamarila koja je okruživala cara, a čiji su politički ciljevi bili glasno izražavani u zvaničnoj štampi u Sankt Petersburgu: preuzeti potpuno starateljstvo nad Persijom i Persijskim zalivorn. Izgledalo je da je položaj gospodina Nausa neprikosnoven i da ga ništa ne može uzdrmati; tako je i bilo sve do momenta dok njegov zaštitnik i sam nije bio uzdrman. Dogodilo se to pre nego što su očekivali i najveći optimisti u Persiji. I to u dva navrta. Najpre u ratu sa Japanom koji se, na iznenađenje čitavog sveta, završio porazom carske Rusije i uništenjem njene flote. Zatim i poniženjem koje su Rusi doživeli zbog nesposobnosti svojih vođa: pobuna mornara na Potemkinu, pobuna u Kronštatu, ustanak u Sevastopolju, događaji u Moskvi. Ne bih više govorio o ovim činjenicama koje su svima dobro poznate. Samo ću podsetiti na užasne posledice pustošenja Persije, kao i na činjenicu da je Nikolaj II bio primoran da sazove skupštinu, Dumu.
U takvoj atmosferi desio se jedan vrlo banalan događaj: maskenbal u kući belgijskog službenika visokog ranga, na kome se gospodin Naus pojavio prerušen u sveštenika - mulu. Njegova pojava izazvala je veliki smeh i aplauze, svi su se tiskali oko ministra, čestitali mu, pozirali za fotografiju. Nekoliko dana kasnije, taj snimak, u stotinama primeraka, delio se po teheranskom bazaru.
XXXIV Širin mi je poslala kopiju tog dokumenta. Imam ga još uvek i dešava mi se da iz razonode bacim na njega nostalgičan pogled. Na njemu se vidi kako na tepihu razastrtom između drveća u vrtu, sedi četrdesetak ljudi i žena odevenih u tursku, japansku ili austrijsku odeću; u sredini, u prvom planu, stoji gospodin Naus, tako dobro prerušen da je sa belom bradom i brkovima boje bibera i soli ličio na nekog pobožnog patrijarha. Širinina primedba na poleđini fotografije: „Nekažnjen za tolike zločine, stradao zbog sitnog greha." Nausova namera sigurno nije bila da se naruga sveštenicima. Moglo mu se prigovoriti zbog nepromišljenosti, nedostatka takta, neukusa. Njegova najveća greška, već od samog početka kada je pristao da posluži caru kao trojanski konj, bila je u tome što nije shvatio da je, izvesno vreme, trebalo da ostane u senci. Razjareni građani okupljali su se oko rasturenih slika, došlo je do nekoliko incidenata i bazar je zatvorio svoje kapije. Najpre je tražen Nausov odlazak, a zatim i ostavka čitave vlade. U gradu su se pojavili leci u kojima se tražilo da se ustanovi skupština, kao u Rusiji. Tajna udruženja koja su godinama delala u srcu naroda i sebe nazivala Džamaledinovim, ponekad čak i Mirza Rezinim imenom, postala su u tim okolnostima simbol borbe protiv apsolutizma. Zbog ovog komešanja masa, Kozaci su zaposeli četvrti u centru. Vlasti su proširile glasine da će se nad pobunjenicima primeniti dosada neviđene represalije, da će vojska silom otvoriti bazar, koji će zatim biti prepušten pljačkanju trupa; hiljadama godina to je bila najefikasnija pretnja koja je uspevala da zastraši trgovce. Tog 19. jula 1906. godine, delegacija trgovaca i menjača sa bazara upućena je kod britanskog otpravnika poslova zbog jednog hitnog pitanja, naime da utvrdi da li osobe, kojima preti opasnost da budu uhapšene, mogu da računaju na zaštitu britanskog poslanstvu? Odgovor je bio potvrdan. Delegacija se povukla uz izraze zahvalnosti i dostojanstvene naklone. Iste večeri, moj prijatelj Fazel pojavio se u poslanstvu sa grupom prijatelja. Iako mu je bilo tek trideset godina, on je, kao naslednik svog oca, već bio jedan od najbogatijih trgovaca na bazaru. Njegova široka kultura još
više mu je podizala ugled, a njegov uticaj među saradnicima bio je ogroman. Takvom čoveku britanske diplomate mogle su da ponude samo jednu od soba predviđenih za visoke goste. Međutim, on nije prihvatio tu ponudu i navodeći vrućinu kao izgovor, izrazio je želju da se smesti u prostranim vrtovima poslanstva. Objasnio im je da je s tom namerom poneo šator, mali tepih i nekoliko knjiga. Stisnutih usana i začuđenih pogleda, njegovi domaćini prisustvovali su raspakivanju stvari i postavljanju šatora. Sutradan, na isti način, pravo na azil iskoristilo je još trideset trgovca. Tri dana kasnije, 23. jula, bilo ih osamsto šezdeset, 26. jula pet hiljada, a 1. avgusta čak dvanaest hiljada! Bio je to krajnje neobičan prizor; persijski grad smešten u engleskom vrtu. Svuda su bili šatori grupisani prema zanimanjima. Život se tu brzo uspostavio, kuhinja je bila smeštena iza zgrade gardista, ogromni kotlovi kružili su između različitih „četvrti", svako delenje obroka je trajalo po tri sata. Nije bilo nereda i buke, pribeglo se povlačenju u zaklon, povlačenju u bast, kako kažu Persijanci. Drugim rečima predali su se strogo pasivnom otporu u zaklonu svetog mesta. Bilo je više svetih mesta u oblasti Teherana: grobnica Šah-Abdol-Azim, kraljevske štale i, najmanji bast od svih, top na točkovima na trgu Tophane: ako bi se neki begunac uhvatio za njega, snage reda nisu više imale prava da ga diraju. Ali iskustvo sa Džamaledinom pokazalo je da vlast nije spremna da duže vreme trpi takav oblik pobune. Jedino što je morala da poštuje bila je nedodirljivost stranih poslanstava. Svaki od izbeglica koji su se sklonila kod Engleza, poneo je sa sobom svoj kalijan i svoje snove. Razlike među šatorima bile su ogromne. Oko Fazela se okupljala elita modernista; bilo ih je na stotine i starih i mladih, udruženih u andžumane, manje-više tajna uduženja. Teme njihovih razgovora bile su Japan, Rusija, naročito Francuska, čiji su jezik govorili, čije su knjige i novine marljivo čitali, Francuska Sen Simona, Robespjera, Rusoa i Valdek-Rusoa; Fazel je pažljivo isekao tekst zakona o razdvajanju crkve od države koji je godinu dana ranije bio izglasan u Parizu, preveo ga i podelio prijateljima; oni su o njemu raspravljali žustro ali tiho, jer se nedaleko od njihovog kruga održavao skup mula. Sveštenstvo je takođe bilo podeljeno. Jedan deo je odbacivao sve što je dolazilo iz Evrope, čak i samu ideju o demokratiji, parlamentu i modernizmu. „Zašto bi nam, - govorili su, - bio potreban ustav kad mi imamo Kuran?". Modernisti su im odgovarali da je Knjiga prepustila
ljudima da upravljaju demokratski, jer se u njoj kaže: „Neka se vaše stvari rešavaju dogovorom između vas", dodajući pri tom da su muslimani, posle Prorokove smrti imali svoj Ustav kojim je uveden red u njihovoj novostvorenoj državi, da ne bi prošli kroz krvave borbe oko nasledstva koje su dovele do proterivanja imama Alije. Izvan doktrinarnih rasprava, većina mula je ipak prihvatala ideju ustava, smatrajući da se jedino tako može stati na put vladarskoj samovolji. Stotine mula koji su našli pribežište u vrtu poslanstva bili su skloni da svoje povlačenje u bast porede sa Prorokovim povlačenjem u Medinu, a patnje naroda sa patnjama Huseinovim, sinom imama Alije, čija se stradanja u svetu islama mogu porediti sa Hristovim stradanjima. U vrtovima poslanstva, rozehvani, po zanimanju oplakivači, pričali su slušaocima o Huseinovim patnjama. Ljudi su ronili suze, bičevali se, jadikovali nad Huseinom, nad svojom sudbinom, nad Persijom, izgubljenom i izloženoj beskrajnom vekovnom propadanju. Fazelovi prijatelji klonili su se tih izliva osećanja, Džamaledin ih je naučio da se klone rozehvana. Bio sam zapanjen Širininim hladnim razmišljanjem u jednom od njenih pisama: „Persija je bolesna, - pisala je ona. - Ima više lekara oko njenog kreveta, savremenih, tradicionalnih, svaki predlaže svoje lekove, budućnost će pripasti onome ko je bude izlečio. Ako ova revolucija pobedi, mule će morati da se preobrate u demokrate; ako ne uspe, demokrate će morati da se preobrate u mule." Ali trenutno, svi su se nalazili u istom rovu, u istom vrtu. Sedmog avgusta, u poslanstvu se nalazilo šesnaest hiljada basta, a gradske ulice su bile prazne. Svi poznatiji trgovci prešli su u „azilante". Šahu nije preostalo ništa drugo nego da popusti. Petnaestog avgusta, posle manje od mesec dana od početku basta, objavio je da će se sprovesti izbori i da će neposrednim glasanjem u Teheranu, i posrednim u pokrajinama, biti izabrana nacionalna savetodavna skupština. Prvi parlament u istoriji Persije sastao se već 7. oktobra. Šah je mudro odlučio da u ime krune govor održi jedan od prvih zakletih opozicionara, Malkom Kan, Jermenin iz Isfahana, Džamaledinov pristalica, isti onaj koji ga je prihvatio prilikom njegovog poslednjeg boravka u Londonu, ponositi starac, britanskog držanja, koji je čitavog svog života sanjao da se nađe u Parlamentu i čita predstavnicima naroda govor jednog ustavnog vladara.
Oni, koji bi želeli da se bliže upoznaju sa tom stranicom istorije, ne treba da tragaju za Malkom-kanom u zapisima toga doba. Današnja Persija, kao i ona u doba Hajama, svoje vođe nije poznavala po njihovim imenima, već po njihovim titulama - „Sunce Kraljevstva , Stub vere", „Senka sultanova". Čoveku kome je pripala čast da započne doba demokratije bila je dodeljena najuglednija od svih titula: Nizam-el-Molk! Zavedena Persija, u neprestanom grču, uvek ista uprkos svim promenama.
XXXV Bili su to trenuci velikog iskušenja za Orjent koji se budio iz vekovnog sna, trenuci puni oduševljenja, nadanja i sumnji. Kakve se sve sjajne i čudovišne ideje nisu rađale u njegovom uspavanom mozgu? Šta će učiniti kad se probudi? Hoće li se baciti, zaslepljen, na one koji su ga uzdrmali? Tih dana stizala su mi brojna pisma čitalaca koji su sa zebnjom pratili zbivanja u Persiji, očekujući od mene da, kao vidovnjak, predskažem kako će se događaji dalje razvijati. Uspomena na pobunu kineskih Boksera u Pekingu 1900. godine, kada su strane diplomate postali taoci, na poteškoće koje je ratno veće imalo sa starom caricom, strašnom ćerkom Neba, nisu bile zaboravljene i svet je zazirao od Azije. Ljudi su se pitali da li je Persija drukčija? Tvrdio sam da jeste, imajući poverenja u demokrate koji su bili u usponu. U to vreme objavljen je Ustav kao i Povelja o pravima građana. Gotovo svakoga dana osnivani su novi klubovi, nicali su novi listovi i za samo nekoliko meseci u Persiji je izlazilo devedeset dnevnih i nedeljnih listova. Nosili su nazive Civilizacija, Jednakost, Sloboda, ili, još upečatljivije, kao što su Trube vaskrsnuća. Često su citirani u britanskoj štampi, a posebno u ruskim opozicionim novinama - u liberalnom glasilu Reč i časopisu Savremeni svet, koji je bio blizak socijaldemokratima. Jedan satirični časopis iz Teherana postigao je, tako reći preko noći, munjevit uspeh, ilustratori lista su svoje otrovne strele najradije odapinjali na sumnjive dvorjane, carske doušnike i lažne vernike. U jednom od pisama Širin mi je radosno pisala: „Prošlog petka, nekoliko mladih mula pokušalo je da izazove masovno okupljanje u bazaru, nazivajući Ustav jeretičkom izmišljotinom, želeći da usmere svetinu prema Baharistanu, sedištu parlamenta. Ali, bez uspeha. Uzalud su vikali na sav glas, građani su ostali ravnodušni. S vremena na vreme, poneki građanin bi se zaustavio, kratko saslušao poneku reč iz njihovog dosadnog govora, a zatim bi se udaljio sležući ramenima. Najzad su stigla i trojica ulema, najpoštovaniji u gradu, i bez okolišenja, pozvali propovednike da se najkraćim putem vrate kućama, ne dižući oči više od svojih kolena. Jedva se usuđujem da poverujem: u Persiji je fanatizam mrtav."
Ovu poslednju rečenicu iz princezinog pisma upotrebio sam kao naslov za moj najbolji članak. Toliko sam bio ispunjen princezinim oduševljenjem da sam napisao tekst sa najiskrenijim ubeđenjem. Direktor Gazette mi je preporučio da pišem smirenije, sa manje žara, ali moji čitaoci su, sudeći po sve većem broju pisama koja sam dobijao, odobravali moju vatrenost. Jedno od pisama koje sam dobio nosilo je potpis izvesnog Hauarda K. Baskervila, studenta univerziteta Prinston u Nju Džersiju. Tek što je diplomirao filozofiju i želeo je da otputuje u Persiju i da na licu mesta upozna događaje o kojima sam pisao. Jedna njegova rečenica ostavila je na mene poseban utisak: „Sada, na početku ovog veka, duboko sam ubeđen da ukoliko Istok ne uspe da se probudi, Zapad uskoro neće moći da spava." U odgovoru koji sam mu napisao, hrabrio sam ga da ode na taj put, obećavši da ću mu, kada donese konačnu odluku, dati imena nekolicine prijatelja koji bi mogli da ga prime. Nekoliko neđelja kasnije, Baskervil je došao u Anapolis da mi lično javi da je dobio mesto učitelja u Memorial Boys' School u Tabrizu, kojom je upravljala američka sveštenička misija; dobio je zadatak da mladim Persijancima predaje engleski i nauku. Spremao se da otputuje odmah, tražio je savete i preporuke. Požurio sam da mu čestitam, obećavajući, bez mnogo razmišljanja, da ću ga svakako obići ako budem došao u Persiju. Nisam mislio da ću se u neko skorije vreme odlučiti da krenem na taj put. Razlog tome nije bilo odsustvo želje; oklevao sam zbog nepravednih optužbi koje su bile svaljene na mene. Zar ine nisu smatrali saučesnikom u ubistvu jednog vladara? Uprkos brzim promenama koje su se odigrale u Teheranu, bojao sam se da me, u ime nekog prašnjavog naloga, ne zaustave na granici, a da o tome ne mogu da obavestini ni prijatelje ni poslanstvo. Baskervilov odlazak me je, međutim, naveo da preduzmem neke korake u cilju sređivanja moje situacije. Širini sam obećao da joj nikada neću pisati. Ne želeći da se dogodi da ona prekine sa pisanjem, obratio sam se Fazelu, čiji je uticaj svakim danom bivao sve veći. U Narodnoj skupštini, u kojoj su donošene važne odluke, njegova reč slušala se i uvažavala više nego reč bilo kog drugog poslanika. Tri meseca kasnije dobio sam od njega prijateljsko, toplo pismo uz koje mi je poslao i jedan zvanični dokument sa žigom Ministarstva pravde u kome je stajalo da sam oslobođen svake sumnje za saučesništvo u ubistvu
starog šaha; prema tome, imao sam pravo da se krećem slobodno po svim pokrajinama Persije. Ne čekajući ni trena, ukrcao sam se na brod za Marsej, a odatle za Solun, Konstantinopolj i Trabzon. Jašući na mazgi zaobišao sam planinu Ararat i došao do Tabriza. Tamo sam stigao jednog toplog junskog dana. Kada sam se napokon smestio u karavan-saraju u jermenskoj četvrti, sunce je već bilo u visini krovova. Ja sam, međutim, želeo što pre da vidim Baskervila i s tom namerom stigao sam do svešteničke misije, niskog ali prostranog zdanja, sveže ofarbanog u blistavo belo, koje se nalazilo u šumi kajsijevog drveća. Na kapiji su stajala dva neupadljiva krsta, a na krovu, iznad ulaznih vrata bila je istaknuta zastava sa zvezdicama. Jedan persijski baštovan došao mi je mi u susret i odveo me u sveštenikovu kancelariju, gde me je primio i čvrstim stiskom ruke pozdravio visoki riđi bradonja mornarskog držanja. Sveštenik mi je odmah ponudio smeštaj u misiji: - Mi ovde imamo sobu koja je uvek spremljena za zemljake koji nam ukažu čast svojom iznenadnom posetom. Ništa posebno ne činim za vas, ja samo nastavljam običaj ustaljen još od osnivanja ove misije. Izrazio sam iskreno žaljenje i požurio da mu objasnim: - Prtljag sam već ostavio u karavan-saraju i nameravam prekosutra da nastavim put za Teheran. - Tabriz zaslužuje više od jednog kratkog dana. Kako možete da dođete čak dovde, a da propustite priliku da provedete jedan, ili dva dana u metežu najvećeg bazara na Istoku, da osmotrite ruševine Plave džamije koja se pominje u Hiljadu i jednoj noći? Današnji putnici isuviše žure i nastoje da što pre stignu do kraja puta. Svaka etapa je stizanje negde, na svakom koraku se može otkriti neka skrivena strana naše planete, dovoljno je pogledati, želeti, verovati i voleti. Izgledao je iskreno tužan što u meni vidi lošeg putnika. Osetih se dužnim da se opravdam. - U stvari, imam jedan hitan posao u Teheranu, u Tabriz sam svratio samo da obiđem jednog prijatelja koji predaje kod vas, Hauarda Baskervila. - Vi ste Hauardov prijatelj? - U neku ruku, ja sam odgovoran za njegov dolazak u Persiju. - Teška odgovornost!
Uzalud sam na njegovim usnama tražio osmeh. Iznenada, izgledao mi je utučen i star, ramena su mu bila opuštena, u njegovom pogledu skoro da sam video preklinjanje. - Ja upravljam ovom misijom već petnaest godina, naša škola je najbolja u gradu, usuđujem se da verujem da je naša škola korisna i hrišćanska. Oni koji učestvuju u našem radu iskreno žele napredak ove oblasti, inače, budite uvereni, ništa ih ne bi primoralo da dođu iz daleka i suoče se sa ovom često neprijateljskom sredinom. Nisam imao nimalo razloga da u to sumnjam, ali žustrina sa kojom se ovaj čovek branio izazivala je u meni neprijatno osećanje. U njegovoj kancelariji sam bio tek deset minuta, ni za šta ga nisam optuživao, niti sam bilo šta tražio od njega. Zato sam samo učtivo odmahnuo glavom. On nastavi: - Kad neko od misionara pokaže ravnodušnost prema nesrećama koje pri tiskaju Persijance, kad jedan predavač više ne pokazuje nikakvu radost zbog napredovanja svojih učenika, ja mu bez oklevanja savetujem da se vrati u Sjedinjene Države. Dešava se da oduševljenje popusti, naročito kod mlađih. Ništa ljudskije od toga. Kad završi s ovim uvodom, prečasni zaćuta, nervozno pridržavajući lulu svojim krupnim prstima. Činilo se da mu je teško da pronađe prave reči. Osetih obavezu da mu olakšam zadatak. Izgovorih najmirnijim tonom: - Hoćete da kažete da se Hauard obeshrabrio u ovih nekoliko meseci, da je njegovo oduševljenje za Istok bilo prolazno? On poskoči. - Moj Bože ne, ne Baskervilovo! Pokušao sam da vam objasnim šta se ponekad dešava sa nekim našim članovima. Sa vašim prijateljem događa se upravo suprotno, što me mnogo više zabrinjava. U izvesnom smislu, on je najbolji učitelj koga smo ikada imali, njegovi učenici brzo napreduju, njihovi roditelji se kunu samo u njega, misija nije nikada primila toliko poklona: jaganjaca, petlova, alve, i sve to u čast Baskervila. Tragedija sa njim je u tome što on odbija da se ponaša kao stranac. Kada bi se zabave radi oblačio kao ovdašnji ljudi, jeo pilav i pozdravljao me na ovdašnji način, ja bih na to njegovo izmotavanje odgovarao s osmehom. Ali Baskervil nije čovek koji se zaustavlja na spoljnim stvarima, on se bezrezervno upustio u političku borbu, u razredu se pohvalno izražava o Ustavu, podstiče svoje učenike da kritikuju Ruse, Engleze, šaha i nazadne
mule. Mislim da je postao član, kako ih ovde zovu „Adamovih sinova", što znači član tajnog društava. On uzdahnu. - Juče ujutru, pred našom kapijom održane su demonstracije, na čelu sa dvojicom najuglednijih verskih vođa. Tražili su Baskervilov odlazak ili zatvaranje misije. Tri sata kasnije, na istom mestu, održane su druge demonstracije, u kojima su ljudi pozdravljali Hauarda i zahtevali njegov ostanak. Shvatite, ako se ovi sukobi nastave, nećemo još dugo moći da ostanemo u ovom gradu. - Pretpostavljam da ste o tome već razgovarali sa Hauardom. - Sto puta i na sto načina! Na sva moja upozorenja on odgovara uvek isto: da je buđenje Istoka važnije od misije, da ćemo, ako ustavna borba ne uspe, u svakom slučaju biti primorani da odemo. Naravno, ja uvek mogu da raskinem njegov ugovor, ali bi takav čin izazvao nerazumevanje i neprijateljstvo kod onog dela stanovništva koje nas je uvek podržavalo. Jedino rešenje bi bilo da Baskervil utiša svoje strasti. Možda biste vi mogli da ga urazumite? Ne obavezujući se izričito na taj korak, zatražio sam da se vidim sa Hauardom. Pobedonosna svetlost obasja iznenada riđu bradu prečasnog. On jednim skokom ustade. - Pođite za mnom, odvešću vas kod Baskervila, mislim da znam gde je. Posmatrajte ga u tišini, razumećete moje razloge i shvatićete moju uzrujanost.
Četvrta knjiga PESNIK U MORU Nebo je igrač, a mi, samo igračke. To je zbilja, a ne stilska figura. Na šahovskoj tabli sveta On nas stavlja i pomera, Onda nas odjednom ispušta u ponor ništavila. Omar Hajam
XXXVI U žućkastom sumraku jednog ozidanog vrta, jecala je gomila. Kako da prepoznam Baskervila? Sva lica bila su crnomanjasta! Naslonjen na jedno drvo, čekao sam i posmatrao. Na pragu osvetljenog kućerka bilo je improvizovano pozorište. Rozehvan, pripovedač i narikač, pozivao je vernike na plač, jauk i žalopojke. Iz mraka je istupio jedan čovek, dobrovoljac za patnju. Bio je bosonog, nag do pasa, oko njegovih ruku bila su umotana dva lanca; on ih baci u vazduh i pusti da padnu preko ramena na njegova leđa; od glatkog gvozđa na koži su ostajale modrice, koje su se skupljale i povlačile i bilo je potrebno trideset, pedeset udaraca, da bi se pojavile prve kapi crne krvi, koja je prskala opčinjavajućim mlazom. Pozorište patnje, hiljadugodišnja igra strasti. Šibanje je postajalo sve snažnije, glasno fijukanje biča prenosilo se kao eho na masu koja je odgovarala, udarci su se ponavljali, a pripovedač je podizao glas da bi nadjačao jeku. Onda se naglo pojavio jedan glumac koji je pretio prisutnima svojom sabljom i svojim grimasama navlačio kletve na sebe. U sledećem trenutku ljudi su počeli da ga gađaju kamenjem. On nije ostao dugo na sceni. Umesto njega pojavila se njegova žrtva. Gomila je urlikala. Ni ja nisam mogao da zadržim usklik, jer se po zemlji vukao obezglavljen čovek... Užasnut, okrenuo sam se prečasnom koji mi je šapatom objasnio: - To je stara podvala, dovedu dete ili čoveka vrlo niskog rasta, pričvrste na njegovu glavu odsečenu ovčiju glavu, okrenu je tako da vrat iz koga šiklja krv bude usmeren nagore, i sve pokriju belim čaršavom probušenim na pravom mestu. Kao što vidite, utisak je upečatljiv. On povuče dim iz svoje lule. Obezglavljeni je skakao i vrteo se po sceni nekoliko minuta, a onda je ustupio mesto čudnoj osobi koja je plakala. Baskervil! Ponovo sam pogledao velečasnog; on je samo zagonetno podigao obrve. Najčudnije od svega bilo je to, što je Hauard bio obučen kao Amerikanac, nosio je čak cilindar koji je, uprkos prizoru užasa, izgledao
vrlo komično. Gomila je za to vreme urlala, jadikovala, naricala i, koliko sam mogao da vidim, ni na jednom licu nije bilo ni traga zabave. Osim na sveštenikovom, koji mi je konačno objasnio: - Uvek postoji, u tim pogrebnim obredima, neki Evropljanin i što je najzanimljivije, on spada u one „dobre". Prema predanju, jedan iskreni ambasador na omejadskom dvoru toliko se uzbudio zbog Huseinove smrti, najveće šiitske žrtve, da je glasno osudio taj zločin ali je kasnije i sam bio ubijen. Naravno, pošto nemaju uvek pri ruci nekog Evropljanina koji bi se pojavio na sceni, za tu ulogu moraju da pronađu nekog Turčina ili nekog Persijanca svetlije boje kože. Ali, otkako je Baskervil u Tabrizu, za ovu ulogu uvek pozivaju njega. On je igra savršeno i on iskreno plače! U tom trenutku, na scenu se vratio čovek sa sabljom i upadljivo obletao oko Baskervila. Ovaj se bio ukočio, jednom pokretom je oborio svoj cilindar, otkrivajući svoju plavu kosu sa uredno začešljanim razdeljkom na levoj strani, a zatim je, usporeno kao automat, pao na kolena i prostro se po zemlji; jedan zrak je pao na lice golobradog deteta i na jagodice nakvašene suzama, jedna ruka iz neposredne blizine bacila je šaku latica po njegovom crnom odelu. Više nisam čuo gomilu, oči su mi bile prikovane za mog prijatelja i sa zebnjom sam očekivao da ustane. Obred mi je izgledao beskonačno dug. jedva sam čekao da dođem do njega. Jedan sat kasnije, našli smo se u misiji, uz čorbu od nara. Pastor nas je ostavio same. Jedino društvo bila nam je neprijatna tišina koja nas je okruživala. Baskervilove oči još uvek su bile crvene. - Polako se vraćam svojoj duši zapadnjaka, - pravdao se on uz slab osmeh. - Nemoj da žuriš, vek je tek počeo. On se nakašlja, prinese toplu činiju usnama, ponovo se udubi u razmišljanje. Posle nekog vremena on s mukom progovori: - Kad sam stigao u ovu zemlju, nisam mogao da razumem da veliki bradati ljudi plaču i tuguju zbog zločina koji su počinjeni pre hiljadu i dvesta godina. Sada razumem. Ako Persijanaci žive u prošlosti, to je zato što je prošlost njihova jedina domovina, jer je sadašnjost za njih strana zemlja u kojoj im ništa ne pripada. Sve ono što je za nas simbol modernog života, oslobađanja čovekove ličnosti, za njih je simbol strane moći: putevi,
to je Rusija; pruga, telegraf, banke, to je Engleska; pošta, to je AustroUgarska... -... A nastava, učenje i nauka, to je g. Baskervil, iz američke verske misije. - Tačno tako. Kakav izbor imaju ljudi iz Tabriza? Da ostave svoje sinove u tradicionalnim školama u kojima će deset godina sricati iste besmislene rečenice koje su njihovi preci sricali još u XII veku; ili da ih pošalju u moje odeljenje gde će steći znanje koje dobijaju mali Amerikanci, ali u senci krsta i zastave sa zvezdicama. Moji učenici će biti najbolji, najsposobniji, najkorisniji svojoj zemlji, ali kako sprečiti ostale da na njih ne gledaju kao na otpadnike od vere? Već prve nedelje mog boravka, postavio sam sebi ovo pitanje i tokom jednog ovakvog obreda, kome si upravo prisustvovao, pronašao sam odgovor. Bio sam zašao u gomilu, oko mene su se čuli jecaji. Posmatrajući ta uplakana, unesrećena lica, gledajući pažljivo u te prestravljene, smetene oči koje su preklinjale, otkrio sam svu bedu Persije, bedu duše u dronjcima opsednute beskrajnim oplakivanjima. Potpuno nesvesno, suze su počele da mi teku niz lice. Prisutni su to primetili, gledali su me, to ih je uzbudilo, gurnuli su me prema sceni gde su me naučili da odigram ulogu dobrog ambasadora. Sutradan, roditelji mojih učenika došli su kod mene; bili su srećni što onima koji su im zamarali što šalju decu u svešteničku misiju mogu da odgovore: „Ja sam svog sina poverio učitelju koji je oplakivao imama Huseina." Nekim verskim vođama to se nije dopalo i njihovo neprijateljstvo prema meni može se objasniti samo uspehom koji sam postigao, jer oni bi mnogo više voleli da stranci liče na strance. Počeo sam bolje da razumem njegovo ponašanje, ali moj skepticizam nije nestao: - Znači, po tebi, problemi u Persiji mogli bi se rešiti ako se pristupi četi narikača. - Nisam to rekao. Plakanje nije recept. Niti veština. To je samo jednostavan gest, iskren izraz sažaljenja. Niko ne treba na silu da proliva suze. Jedino je važno ne prezirati tuđu nesreću. Kad su me videli kako plačem, kad su videli da u meni ne vlada ravnodušnost stranca, došli su da mi kažu u poverenju da plakanje ne služi ničemu, da Persiji nisu potrebne dodatne narikače i da je najbolje šta mogu da uradim da sinovima Tabriza pružim odgovarajuće obrazovanje. - Mudre reči. Upravo sam hteo to isto da ti kažem.
- Samo, da nisam plakao, niko mi se ne bi obratio ni jednom reci. Da me nisu videli kako plačem, ne bi me pustili da kažem učenicima da je ovaj Šah truo i da verski poglavari u Tabrizu ne vrede ništa više od njega! - To si, dakle, rekao u razredu! - Da, to sam rekao, ja, mladi Amerikanac bez brade, ja, mali učitelj u školi svešteničke misije, ošinuo sam po kruni i turbanu, a moji učenici su mi dali za pravo, njihovi roditelji takođe. Samo je prečasni bio ljut. Primetivši moju zbunjenost, on veselo nastavi: - Ja sam dečacima pričao i o Hajamu, rekao sam im da su njegove Rubaije veoma omiljena knjiga miliona Amerikanaca i Evropljana, naučio sam ih da govore napamet Ficdžeraldove stihove. Sutradan me je posetio deda jednog učenika. Bio je veoma uzbuđen zbog onoga što mu je unuk preneo i rekao mi je: „Mi takođe poštujemo američke pesnike!" Naravno, on verovatno ne bi znao da navede ni jednog našeg pesnika; ali da li je to važno? On je na svoj način izrazio ponos i zahvalnost. Nažalost, nisu svi roditelji tako reagovali; jedan od njih je došao da se žali. U pastorovom prisustvu, on mi je dobacio: „Hajam je bio pijanica i bezbožnik!" Ja sam odgovorio: „Kad to kažete, vi ne klevećete Hajama, vi veličate pijanstvo i bezbožništvo!" Prečasni se umalo nije ugušio. Hauard se nasmejao kao nepopravljivo dete koje razoružava svojim postupcima. - Tako znači, ti bezbrižno prihvataš sve za šta te optužuju! Da možda ne pripadaš „Adamovim sinovima"? - Prečasni ti je i to rekao! Imam utisak da ste dugo razgovarali o meni. - Nismo imali nijednog drugog zajedničkog poznanika. - Ne želim ništa da sakrijem od tebe, savest mi je čista kao dah novorođenčeta. Pre otprilike dva meseca, posetio me je jedan čovek. Brkati džin, ali stidljiv, pitao me je da li bih mogao da održim govor u sedištu andžumana, društva čiji je on član. Upitao sam ga na koju temu. Nikada ne bi pogodio! Zvali su me da im održim predavanje o Darvinovoj teoriji! U atmosferi političkog previranja koje je vladalo u zemlji, naišao sam na zabavnu i uzbudljivu stvar. Prihvatio sam. Prikupio sam sve činjenice do kojih sam mogao doći, izložio sam teze onih koji su ga klevetali i verujem da je moje izlaganje bilo dosadno, ali je sala bila prepuna i vladala je pobožna tišina. Kasnije sam držao govore i na drugim mestima, na najrazličitije teme. Kod ovih ljudi postoji ogromna žeđ za znanjem. Svi oni su najodlučnije pristalice Ustava. Dešava mi se da svratim u njihov dežurni
centar da čujem najnovije vesti iz Teherana. Trebalo bi da ih upoznaš, oni sanjaju o istom svetu kao ti i ja.
XXXVII Uveče, u bazaru Tabriza, malo je koja radnja ostajala otvorena, ali je na ulicama bilo i dalje živo, ljudi su priređivali sedeljke na raskršćima; sedeli su na stolicama od trske koje su poredali u krug i tu pušili na kalijanima čiji miris je malo-pomalo nadjačavao hiljade mirisa koji su se nakupili na bazaru tokom dana. Pratio sam Hauarda u stopu; on se spretno snalazio u lavirintu uličica, skretao je iz jedne u drugu bez imalo oklevanja; s vremena na vreme, zaustavljao se da pozdravi nekog od roditelja svojih učenika, dok su deca svuda prekidala igru, sklanjajući se da on prođe. Najzad smo stigli pred jednu kapiju koju je bila nagrizla rđa. Moj saputnik je gurnu, prođosmo kroz mali vrt pun šipražja, do kuće od zemlje, čija se vrata sa škripom otvoriše posle sedam kratkih udaraca. Pred nama je bila široka prostorija osvetljena uljanim lampama koje su u nizu bile okačene o plafon, a koje je promaja neprestano njihala. Prisutni su navikli na to, a što se mene tiče, ja sam imao utisak da se nalazim na nesigurnom brodiću. Nisam mogao jasno da sagledam ljude oko sebe, da uočim crte njihovih lica, osećao sam potrebu da se što pre opružim i da za nekoliko trenutaka zatvorim oči. Ali upoznavanje je dugo trajalo. Na sastanku „Adamovih sinova", Baskervil nije bio novajlija, dočekan je s uzbuđenjem, a pošto sam ja bio njegov pratilac dočekan sam bratskim zagrljajima koji su se ponovili kada je Hauard otkrio da sam ja vinovnik njegovog dolaska u Persiju. Baš kad sam pomislio da je napokon došao trenutak da mogu da sednem i oslonim se na zid, video sam kako u dnu prostorije ustaje neki visoki čovek. Na njegovim ramenima bio je dugačak beli ogrtač koji je nesumnjivo ukazivao da je čovek neka važna ličnost. On istupi korak prema meni i pozva me: - Bendžamine! Brzo ustadoh, koraknuh dva koraka napred, protrljah oči. Bio je lo Fazel! Padosmo jedan drugome u zagrljaj uz uzvike iznenađenja. Da bi objasnio svoje ponašanje koje nije bilo svojstveno njegovom temperametnu, on dobaci u pravcu svojih drugova: - Gospodin Lezaž je bio prijatelj saida Džamaledina!