U tom trenutku, prestao sam da budem samo važan gost, odjednom sam postao istorijski spomenik ili sveta ikona; ljudi su počeli da mi prilaze zbunjeno, uz duboko poštovanje. Ja predstavih Hauarda Fazelu - oni su se znali samo po čuvenju; ovaj poslednji više od godinu dana nije dolazio, mada je bio poreklom iz Tabriza. Uostalom, njegovo prisustvo te večeri, među tim gubavim zidovima, pri tom treperavom svetlu, bilo je nešto neobično, zabrinjavajuće. On je bio jedan od vođa parlamentarnih demokrata, stub ustavotvorene revolucije. Zar je u tom trenutku trebalo da bude daleko od prestonice? Pitao sam ga zašto je došao. Izgledao je zbunjen. Ja sam mu se obraćao na francuskom i tihim glasom. On krišom pogleda u svoje susede. Onda, umesto odgovora, reče: - Gde si se smestio? - U karavan-saraju, u jermenskom kvartu. - Doći ću da te posetim u toku noći. Oko ponoći, nas šestorica se nađosmo u mojoj sobi. Baskervil, ja, Fazel i trojica njihovih drugova koje mi on na brzinu predstavi samo po imenu. Tajnovitost situacije je to nalagala. - U sedištu andžumana si me pitao zašto sam ovde, a ne u Teheranu. Pa dobro, zato što je prestonica, što se Ustava tiče, za nas već izgubljena. To nisam mogao, ovim rečima, da kažem pred trideset osoba jer bih izazvao paniku. Ali to je, nažalost, istina. Svi smo bili isuviše zaprepašćeni da bismo bilo šta rekli. On objasni: - Pre dve nedelje posetio me je jedan novinar, dopisnik Reči iz Sankt Petersburga. Zvao se Panov, ali je svoje članke objavljivao pod pseudonimom „Tane". - Čuo sam za njega, njegove članke povremeno prenosi londonska štampa. - On je socijal-demokrata, - nastavi Fazel, - neprijatelj carizma, ali došavši u Teheran, pre nekoliko meseci, uspeo je da prikrije svoja ubeđenja, obezbedio je sebi pristup u rusko poslanstvo i, ne znam kojom slučajnošću i kojom strategijom, uspeo je da dođe do kompromitujućih dokaza: do plana državnog udara koji bi izveli Kozaci s ciljem da ponovo nametnu apsolutističku monarhiju. Sve je bilo napisano crno na belo. Trebalo je da puste ološ kroz bazar da potkopa poverenje trgovaca u nov režim; nekolicina verskih vođa trebalo je da se obrati šahu s molbom da ukine Ustav, koji je navodno suprotan islamu. Naravno, Panov se izložio velikoj
opasnosti kada mi je doneo taj dokument, ja sam mu zahvalio i odmah zatražio vanredno zasedanje Skupštine. Pošto sam izložio sve činjenice do najsitnijih detalja, zahtevao sam da monarh bude svrgnut i da na njegovo mesto dođe jedan od njegovih mladih sinova; tražio sam raspuštanje kozačke brigade, hapšenje okrivljenih sveštenika. Poslanici, jedan za drugim, izlazili su za govornicu i izražavajući svoj gnev podržali sve moje predloge. Iznenada, vratar je došao da nas obavesti da se opunomoćeni ministri Rusije i Engleske nalaze u zgradi i da žele da uruče neodložne note svojih vlada. Sednica je bila prekinuta, a predsednik Medžlisa i predsednik vlade izašli su da prime opunomoćene ministre. Kada su se vratili, lica su im bila bleda. Diplomate su ih upravo obavestile da će u slučaju svrgavanja šaha ove dve sile sa velikim žaljenjem biti primorane da pribegnu vojnoj intervenciji. Ne samo da su bile spremne da uguše pobunu, već su nam zabranjivale i da se branimo! - Čemu tolika ogorčenost? - upita Baskervil, poražen. - Car ne želi demokratiju na svojim granicama, trese se od besa na samu reč Skupština. - Ali to ipak nije slučaj sa Britancima! - Nije. Međutim, ako bi Persijanci uspeli da uspostave demokratiju i da sami sobom upravljaju, Indijci bi mogli da se ugledaju na njih! Engleskoj bi u tom slučaju preostalo samo da se spakuje. Tu je i nafta. Godine 1901, jedan Britanac, g. Noks d'Arsi, dobio je, za sumu od dvadeset hiljada funti sterlinga, pravo da eksploatiše naftu po čitavom Persijskom carstvu. Do sada, proizvodnja je bila beznačajna, ali, od pre nekoliko nedelja, otkrivena su ogromna nalazišta u oblasti plemena Bahtijara, čuli ste bez sumnje za njih. To bi mogao biti značajan izvor prihoda za zemlju. Zato sam u parlamentu tražio da se preispita ugovor sa Londonom kako bismo dobili pravednije uslove; većina poslanika me je u tome podržala. Otada je engleski ambasador prestao da me poziva na svoje prijeme. - Ali bast se odvijao upravo u vrtu njegovog poslanstva? - pitao sam, začuđeno. - Englezi su u to doba smatrali da je ruski uticaj bio isuviše jak i da im je ostavljen samo mali deo persijskog kolača; zato su nas podržali u našem protestu, otvorili su nam svoje kapije; čak se govorka da su oni odštampali Nausovu fotografiju. Kad je naš pokret uspeo, London je od cara dobio saglasnost za podelu Persije: sever je prepušten ruskom uticaju, a jug je trebalo da bude interesna sfera Engleske. Čim su Britanci dobili ono što su
želeli, naša demokratija je odjednom prestala da ih interesuje; kao i car, oni sada u njoj vide samo nevolje i više bi voleli da je nema. - S kojim pravom! - prasnu Baskervil. Fazel mu se očinski nasmeši, a onda nastavi svoju priču: - Posle posete dvojice diplomata, poslanici su bili potpuno obeshrabreni. Nemoćni da se suprotstave tolikim neprijateljima istovremeno, ništa pametnije nisu smislili nego da se okome na jadnog Panova. Nekoliko govornika ga je optužilo da je anarhista i da širi lažne vesti, da mu je jedini cilj da izazove rat između Persije i Rusije. Novinar se u tom trenutku nalazio u zgradi Skupštine, u jednoj kancelariji blizu vrata velike sale; ja sam ga tu smestio da bi mogao da svedoči, ukoliko se ukaže potreba. Poslanici su zahtevali da bude uhapšen i predat carskom poslanstvu i u Skupštini je dat predlog u tom smislu. - Čoveka koji nas je podržao protiv svoje sopstvene vlade, hteli su da predaju dželatima! Mada važim za mirnog i odmerenog čoveka, u tom trenutku nisam mogao da se savladam. Skočio sam na stolicu i povikao kao ludak: „Kunem se zemljom koja pokriva grob moga oca, da ću se, ako uhapsite tog čoveka, obratiti „Adamovim sinovima" i da ću u krvi srušiti ovu Skupštinu. Niko ko bude glasao za taj predlog neće odavde izaći živ!" Mogli su da mi oduzmu imunitet i da i me uhapse. Nisu se usudili da tako nešto učine. Sednica je bila prekinuta do sutradan. Iste noći, napustio sam prestonicu da bih došao u moj rodni grad. Danas sam stigao. Panov je došao sa mnom očekujući da otputuje u inostranstvo. Krije se negde u Tabrizu. Naš razgovor se odužio. Ubrzo nas je iznenadila zora, svetlost dana postajala je sve jača i odjeknuli su prvi pozivi na molitvu. Suviše iscrpljeni da bismo mogli da se zaustavimo, mi smo i dalje razgovarali, obuzeti najcrnjim mislima u pogledu budućnosti koja je bila pred nama. Baskervil se protegao, pogledao na sat i kao mesečar ustao, češkajući se po potiljku: - Bože moj, već je šest sati! Još jedna neprospavana noć! S kakvim licem ću izaći pred svoje učenike? I šta će reći prečasni kad me bude video da se vraćam u ovo doba? - Možeš da kažeš da si bio s nekom ženom! Ali Hauardu nije bilo do smeha. Neću govoriti o slučajnosti, jer ona nema neku veću ulogu u ovoj stvari, ali sam dužan da naglasim da je u trenutku kada je Fazel završavao svoje izlaganje o tome kakva se zavera sprema protiv mlade persijske
demokratije, o čemu je saznao iz dokumenata koje je Panov vešto ukrao, izvršenje državnog udara već bilo u toku. I zaista, kao što sam kasnije saznao, te srede, 23. juna 1908. godine, oko četiri sata ujutro, kontingent od hiljadu kozaka, predvođen pukovnikom Lijahovom krenuo je prema Baharistanu, sedištu Parlamenta, u srcu Teherana. Opkolilu su zgradu i blokirali sve njene izlaze. Članovi mesnog andžumana, primetivši pokrete trupa, odjurili su u obližnju gimnaziju, gde je nedavno uveden telefon, i pozvali nekoliko poslanika i nekolicinu demokratski orijentisanih sveštenika, među njima ajotolaha Behbahanija i ajatolaha Tabatabaja. Pre zore, oni su došli na lice mesta da bi svojim prisustvom iskazali svoju privrženost ustavnom uređenju. Začudo, Kozaci su ih pustili da prođu. Njima je bilo naređeno da zabrane izlazak, a ne i ulazak u zgradu parlamenta. Masa demonstranata stalno se povećavala. U rano jutro bilo ih je nekoliko stotina, među njima i veliki broj „Adamovih sinova". Kozaci su bili naoružani karabinima, ali su imali malo municije - svaki vojnik imao je samo šezdesetak metaka; time se nije mogla održati opsada. Osim toga, oklevali su da upotrebe oružje. Doduše, zauzeli su položaje na krovovima i prozorima, ali nisu znali da li treba da pucaju prvi i time stave do znanja da će ubijanje biti neizbežno, ili treba pasivno da čekaju da se pripreme za državni udar završe. To je bio razlog što Kozaci nisu odmah krenuli u napad. Lijahov, okružen ruskim i persijskim oficirima, bio je zauzet raspoređivanjem svojih trupa i topova, kojih toga dana izbrojaše šest -najubitačniji je bio postavljen na trgu Tophane. U više navrata pukovnik se na konju približio na puškomet branilaca, ali prisustvo uticajnih ličnosti sprečilo je „Adamove sinove" da otvore vatru na njega u strahu da bi taj čin mogao poslužiti caru kao izgovor da osvoji Persiju. Sredinom prepodneva izdato je naređenje za napad. Iako neravnopravna, borba je besnela čitavih šest ili sedam sati. Posle nekoliko neustrašivih prepada, branioci su uspeli da onesposobe tri topa. Bilo je to samo herojstvo beznađa. Na zalasku sunca na prvom Parlamentu u persijskoj istoriji istaknuta je bela zastava kao znak poraza. Samo nekoliko minuta kasnije, prolomio se poslednji pucanj. Lijahov je naredio svojim artiljercima da ponovo otvore vatru. Careva naređenja su bila jasna: nije bilo dovoljno samo oboriti legalno izabran Parlament,
trebalo je do temelja srušiti zgradu, čije ruševine su stanovnicima Teherana trebalo da budu opomena za sva vremena.
XXXVIII Borbe u prestonici još nisu prestale, kad su u Tabrizu odjeknule prve puške. Otišao sam da se nađem sa Hauardom da bi po završtku nastave zajedno krenuli na sastanak koji se održavao u prostorijama andžumana, gde nas je čekao Fazel, s kojim smo kasnije nameravali da krenemo na ručak kod nekog njegovog rođaka. Nismo ni stupili u lavirint bazara, kad su se u neposrednoj blizini začuli pucnji. Ne razmišljajući mnogo, poneseni radoznalošću, uputili smo se ka mestu odakle je dopirala pucnjava. Na stotinak metara dalje ugledali smo bučnu gomilu koja se kretala: prašina, dim, šuma kratkih batina, pušaka i upaljenih baklji i uzvici koje nisam razumeo, jer su bili na azeriju, turskom dijalektu ljudi iz Tabriza. Baskervil se trudio da mi prevodi: „Smrt ustavnom poretku! Smrt Parlamentu! Smrt nevernicima! Živeo šah!" Desetine građana trčale su u svim pravcima. Neki starac je na konopcu vodio začuđenu kozu. Jedna žena je posrnula; njen sin, koji jedva da je imao šest godina, pomogao joj je da se podigne pa su nastavili da beže. I mi smo ubrzali korak, želeći da što pre stignemo na mesto sastanka. Usput smo naišli na grupa mladih ljudi koji su podizali barikadu, preko dva oborena stabla nabacivali su, u najvećem neredu, stolove, cigle, stolice, sanduke, burad. Prepoznali su nas i pustili da prođemo, savetujući nam da požurimo, jer „oni dolaze ovamo", „oni hoće da spale čitav kvart", ,,zakleli su se da će pobiti sve Adamove sinove". U sedištu andžumana, oko Fazela koji jedini nije nosio pušku, okupilo se četrdeset, pedeset ljudi. Imao je samo jedan pištolj, austrijski Manliher, koji je izgleda služio samo za signalizaciju. Bio je ozbiljan ali manje potišten nego prethodnog dana, miran koliko može da bude miran čovek od akcije kada se završi nepodnošljivo čekanje. - Eto, - dobaci nam sa jedva primetnim trijumfom u glasu. - Sve što je Panov najavio bila je istina. Pukovnik Lijahov je izvršio državni udar, proglašen je za vojnog guvernera Teherana i zaveo je policijski čas. Jutros je u prestonici, kao i u svim ostalim gradovima, uključujući i Tabriz, otpočeo lov na pristalice ustavnog uređenja. - Sve se tako brzo proširilo! - začudio se Hauard.
- Ruski konzul je telegramom obavešten o početku državnog udara i tu vest je još jutros preneo verskim poglavarima Tabriza. Ovi su pozvali svoje pristalice da se u podne okupe u Devešiju, četvrti kamilara. Odatle su se raširili po gradu. Uputili su se najpre prema kući novinara Ali Mešedija, jednog od mojih prijatelja, izvukli su ga iz kuće uz vrisku njegove žene i majke, presekli mu grlo i odsekli desnu ruku, a onda ga ostavili u lokvi krvi. Ali ne brinite, Ali će još večeras biti osvećen. Glas ga je izdao i on zastade za trenutak, duboko udahnu, a zatim nastavi: - Došao sam u Tabriz zato što znam da će ovaj grad pružiti otpor. Tlo na kome u ovom trenutku stojimo još uvek pripada snagama ustavnog poretka. Sada je ovo je sedište Parlamenta, sediste legitimne vlade. Biće to prava borba u kojoj ćemo na kraju mi pobediti. Pođite za mnom! Mi i desetak njegovih pristalica pođosmo za njim. On nas povede ka vrtu, obiđe kuću i dovede nas do jednog drvenog stepeništa čiji se kraj gubio u gustom lišću. Popesmo se na krov, pređosmo preko jednog mostića, a zatim preko nekoliko stepenika stigosmo do sobe sa debelim zidovima i vrlo malim prozorima nalik na puškarnice. Fazel nas pozva da bacimo pogled: bili smo iznad najosetljivijeg ulaza u kvart koji je sada bio zatvoren barikadom na kojoj se nalazilo dvadesetak ljudi, koji su u klečećem stavu, uperenih pušaka, spremno čekali napad. - Ima i drugih, - objasni Fazel. - Isto ovako odlučnih. Oni drže sve izlaze iz kvarta. Ako stigne čopor, biće dočekan onako kako zaslužuje. „Čopor", kako ga je nazvao, nije bio daleko. Mora da je usput zastao da bi spalio dve-tri kuće koje su pripadale „Adamovim sinovima". Vika i pucnji bili su iz časa u čas sve bliži. Odjednom me spopade užas. Iako smo bili spremni na to, i mada smo bili zaklonjeni zidom, prizor razularene gomile koja je zloslutno urlala i kretala se pravo prema nama, verovatno je najstrašnije iskustvo koje sam ikada doživeo. Instinktivno sam prošaputao: - Koliko ih ima? - Hiljadu, najviše hiljadu i petsto, - odgovori Fazel glasno, jasnim i ohrabrujućim tonom, pre nego što dodade, kao da naređuje: - Sad ćemo i mi njih da preplašimo. Od svojih pomoćnika zatražio je da nam daju puške. Hauard i ja zbunjeno razmenismo poglede; sa gađenjem i radoznalošću odmeravali smo težinu tih hladnih predmeta. A onda Fazel dobaci:
- Zauzmite mesta na prozorima i pucajte na svakog ko se približi. Ja sada rnoram da vas napustim, pripremam iznenađenje tim divljacima! Čim je izašao započela je borba. Govoriti o bici svakako je preterano. Pobunjenici, bučna i nerazumna horda, približila se barikadi; njihov predvodnik se zaleteo u nameri da je preskoči, kao da se radilo o trci sa preponama. Adamovi sinovi ispalili su jedan plotun, a zatim još jedan. Desetak napadača je palo, ostali su se povukli. Samo jedan je uspeo da se popne na barikadu, gde je proboden bajonetom. Začuo se užasan krik agonije. Većina pobunjenika oprezno je stajala u pozadini, ponavljajući iz sveg glasa isti slogan: „Na smrt!" Onda je jedan odred ponovo izvršio juriš na barikadu; ovog puta bili su bolje organizovani: pucali su na branioce i proveravali odakle dolaze pucnji. Jedan Adamov sin, pogođen u čelo, bio je jedina žrtva ovoga juriša. Na to su njegovi drugovi odgovorili plotunom koji je pokosio prve linije napadača. Ofanziva se stišavala, napadači su se povukli i glasno se dogovarali. Sređivali su redove za novi juriš kada strašna tutnjava uzdrma kvart. Jedna granata je pala među buntovnike, izazvavši krvoproliće i strašnu zbrku. Branioci tada podigoše svoje puške vičući: „Ustav! Ustav!" Sa druge strane barikade, mogle su se videti desetine opruženih tela. Hauard prošaputa: - Moje oružje je potpuno hladno. Ja nisam ispalio ni jedan metak. A ti? - Ni ja. - Imati na nišanu glavu neke nepoznate osobe i povući obarač da ga ubiješ... Fazel je stigao nekoliko trenutaka kasnije. Bio je razdragan. - Sta mislite o mom iznenađenju? To je jedan stari francuski top, De Banž, koji nam je prodao jedan oficir carske vojske. Nalazi se na krovu, dođite da mu se divite! Jednog od narednih dana, izložićemo ga nasred najvećeg trga u Tabrizu i napisati na njemu: „Ovaj top je spasao ustav!" Smatrao sam da su njegove reci isuviše optimističke, mada nisam mogao da osporim da je, za nekoliko minuta, odneo značajnu pobedu, Njegov cilj je bio jasan: održati malo ostrvce na kome bi se okupile poslednje pristalice ustava, kako bi se zaštitili i razmislili o narednim koracima. Da nam je tog nemirnog junskog dana neko rekao da ćemo kroz borbu za tih nekoliko zamršenih uličica bazara u Tabrizu, vratiti čitavoj Persiji njenu ukradenu slobodu, naoružani sa dva naramka Lebelovih pušaka i jednim De Banžovim topom, teško da bismo u to poverovali.
A upravo se to dogodilo, uz gubitak najnevinijeg među nama.
XXXIX Bili su to mračni dani u istorji Hajamove zemlje. Da li je to bilo obećano svitanje na Istoku? Od Isfahana do Kazvina, od Širaza do Hamadana, iz stotina i hiljada zaslepljenih grudi izbijali su isti povici: „Na smrt! Na smrt!" Reči „sloboda", „demokratija", „pravda" mogle su se izgovoriti samo tajno. Budućnost je bila zabranjen san, pristalice ustava su proterane sa ulica, sastajališta „Adamovih sinova" su opustošena, a njihove knjige bačene na gomilu i spaljene. Nigde, ni u jednom kutku prostrane Persije, taj neželjeni talas slobode nije mogao naći svoje utočište. Nigde, osim u herojskom gradu Tabrizu. Kada je najzad minuo beskrajno dug dan državnog udara, od trideset glavnih četvrti samo je jedna i dalje odolevala, ona koju zovu Amir-Hiz, na krajnjem severozapadnom delu bazara. Te noći, nekoliko desetina mladih boraca se smenjivalo čuvajući prilaze kvartu, dok je u sedištu andžumana, pretvorenom u glavni štab, Fazel povlačio ambiciozne, odlučne poteze po jednoj zgužvanoj karti. Nas dvanaestak je, pod svetlošću lampi koje su podrhtavale na vetru, s velikom pažnjom pratilo i najmanji potez njegove olovke. Poslanik se uspravio: - Neprijatelj je još uvek u šoku zbog gubitaka koje smo mu naneli. On misli da smo mnogo jači nego što u stvari jesmo. On nema topova, niti zna koliko ih mi imamo. Moramo da iskoristimo tu prednost i da, bez odlaganja, proširimo našu teritoriju. Šah će ubrzo poslati svoje trupe, one će stići u Tabriz za nekoliko nedelja. Do tada moramo da zauzmemo ceo grad. U napad ćemo krenuti već noćas. On se saže, sve glave se pognuše, gologlave, pokrivene ili umotane. - Reku prelazimo na prepad, - objasni on, - odatle krećemo u napad u pravcu tvrđave, koju ćemo napasti sa dve strane: sa bazara i sa groblja. Pre večeri, biće naša. Tvrđava je bila osvojena tek posle deset dana. Bespoštedne borbe vodile su se za svaku ulicu, ali branioci su napredovali i sve se okretalo u njihovu korist. Nekolicina „Adamovih sinova" dočepala se u subotu kancelarije Indoevropskog telegrafa, odakle su mogle da se uspostave veze sa Teheranom i ostalim gradovima u zemlji, kao i sa Londonom i
Bombajem. Istoga dana, braniocima se pridružila i jedna policijska kasarna odakle je donet jedan mitraljez Maksim i trideset kutija municije. Ovi uspesi ulili su novo poverenje narodu. Stotine mladih i starih hrabro je pohrlilo prema oslobođenim četvrtima, poneki čak i sa oružjem. Za nekoliko nedelja, neprijatelj je bio potisnut na periferiju. U njegovim rukama ostao je samo jedan slabo naseljen kraj na severoistoku grada, koji se prostirao od četvrti kamilara do logora Sahib-Divana. Polovinom jula osnovana je dobrovoljačka vojska i privremena uprava, u kojoj je Hauard bio zadužen za snabdevanje. Otada je najveći deo vremena provodio na bazaru tražeći namirnice; ispostavilo se da su trgovci bili izuzetno predusretljivi. On se savršeno snalazio u persijskom sistemu težina i mera. - Treba zaboraviti, - govorio mi je, - litre, kilograme, unce i pinte. Ovde važi džav, miskal, sir i harvar, što odgovara tovaru jednog magarca. Pokušavao je da mi objasni: - Osnovna jedinica je džav - toliko teži zrno ječma srednje veličine i to zajedno sa opnom. - Baš je to tačno, - prsnuo sam u srneh. Profesor me prekorno pogleda. Da bih ispravio stvar, osetih se dužnim da pokažem svoju zainteresovanost, pa ga upitah: - Džav je znači najmanja merna jedinica. - Ma ne, - naljuti se Hauard. On baci pogled u svoje beleške: - Težina jednog zrna ječma odgovara težini sedamdeset zrna slačice, ili, ako hoćeš, težini šest dlaka iz repa mazge. U poređenju s njegovim, moj zadatak je bio lak. S obzirom na moje nepoznavanje lokalnog dijalekta, jedina obaveza mi je bila da održavam vezu sa stranim državljanima, da ih upoznam sa Fazelovim namerama i da brinem o njihovoj bezbednosti. Treba znati da je Tabriz, do izgradnje transkavkaske pruge, dvadeset godina ranije, bio kapija Persije, obavezno mesto prolaska putnika, robe i ideja. Mnoga evropska preduzeća imala su tu svoje filijale, kao nemačka Kompanija MM Mozig i Sineman ili poznata austrijska firma Anonimno društvo za trgovinu sa Istokom. Tu su se nalazili konzulati, američka verska misija i razne druge ustanove. Srećan sam što mogu da kažem da ni u jednom trenutku, tokom svih meseci teške opsade, strani državljani nisu bili u opasnosti.
Štaviše, tih meseci smo bili svedoci dirljivog bratimljenja. Kada to kažem ne mislim na Baskervila, mene niti na Panova koji se odmah pridružio pokretu. Ovde želim da odam priznanje drugim osobama: g. Muru, dopisniku Manchester Guardiana koji je, ne oklevajući da se lati oružja na Fazelovoj strani, bio ranjen u borbi; kapetanu Anžinijeru, koji nam je pomogao da razrešimo mnoge logističke probleme i koji je, svojim člancima u Asie frangaise, doprineo da se u Parizu i u čitavom svetu dobije podrška koja je spasla Tabriz od strašne sudbine koja mu je pretila. Prisustvo stranaca, učesnika otpora, poslužilo je nekim verskim vođama u gradu kao argument protiv branilaca ustava, „čopora - citiram - Evropljana, Jermena, babista i nevernika svih vrsta". Međutim, stanovništvo nije nasedalo na takvu vrstu propagande. Obasipalo nas je zahvalnošću i ljubavlju, svaki čovek bio nam je brat, svaka žena sestra ili majka. Treba li da ponovim da su sami Persijanci, od prvog dana, pružili najiskreniju i masovnu podršku braniteljima ustava. Najpre slobodni građani Tabriza, a zatim i izbeglice koji su, zbog svojih stavova, morali da pobegnu iz svojih gradova ili sela i da se sklone u poslednji bastion ustavnog uređenja. Među izbeglicama bilo je na stotine „Adamovih sinova", koji su nagrnuli iz svih krajeva carstva s jednim jedinim ciljem - da se late oružja. Takav je bio slučaj i sa mnogim poslanicima, ministrima i novinarima iz Teherana koji su uspeli da umaknu pred velikom hajkom koju je organizovao pukovnik Lijahov. U Tabriz su dolazili u malim grupama, iznureni, unezvereni, izgubljeni. Najdragocenija pridošlica bila je sigurno Širin koja je, prkoseći Kozacima koji nisu smeli da se urnešaju, u vreme policijskog časa automobilom napustila prestonicu. Stanovnici su zadivljeno dočekali njen automobil, tim pre što je njen šofer, rodom iz Tabriza, bio jedan od retkih Persijanaca koji je umeo da vozi takvo vozilo. Princeza se smestila u napuštenoj palati koju je sagradio njen deda, stari Šah koga su ubili. Nameravao je da u njoj svake godine provode po mesec dana. Već prve noći, kaže legenda, njemu je pozlilo, pa su mu njegovi astrolozi preporučili da više nikada ne stupi na to mesto. Trideset godina niko nije živeo u palati; zvali su je, s razlogom, Prazna palata. Širin nije oklevala da izazove zlu sudbinu i njeno boravište postalo je srce grada. Tu, u prostranim vrtovima koji su okruživali palatu, jedinom ostrvu svežine u tim vrelim letnjim mesecima, okupljale su se svake večeri vođe otpora. Često sam bio u njihovom društvu. Svaki put kada sam
dolazio, princeza je izgledala srećna što me vidi. Naša prepiska satkala je među nama saučesništvo u koje niko nije mogao da se uvuče. Naravno, nikada nismo bili sami; svakom sastanku, svakom ručku prisustvovali su i drugi. Tokom tih poseta vodile su se duge rasprave, ponekad je bilo i šala, ali uvek uzdržanih i sa merom. Preterana intimnost se u Persiji smatrala nepristojnošću; ljudi su se međusobno ophodili sa naglašenom učtivošću, sa puno takta, i često su imali običaj da kažu „rob sam vaše senke" osobi kojoj su se obraćali; kada se radilo o ljudima visokog ranga, naročito o ženama iz kraljevske porodice, ljubili su zemlju, ako ne bukvalno, onda bar prenaglašenim pokretima. Jednog četvrtka, tačnije 17. septembra, koji nikada neću zaboraviti, desilo se to uzbudljivo veče. Te večeri su svi naši prijatelji iz raznoraznih razloga već otišli. Napustio sam pala tu među poslednjima. U trenutku kad sam prolazio spoljnu kapiju imanja, primetio sam da sam kraj stolice na kojoj sam sedeo zaboravio tašnu u kojoj sam obično nosio važne papire. Vratio sam se po tašnu, ali nikako sa namerom da se ponovo sretnem sa princezom; bio sam uveren da se povukla u svoje odaje čim se pozdravila sa svojim posetiocima. Kada sam ponovo ušao u palatu, ona je još sedela, sama među dvadeset praznih stolica. Zabrinuta i zamišljena. Ne skidajući pogled sa nje, uzeo sam svoju tašnu, što sam tiše mogao. Širin je i dalje bila nepokretna, okrenuta profilom, nesvesna mog prisustva. U dubokoj tišini, sedoh i počeh da je posmatram. Kao da sam se vratio dvanaest godina unazad, ponovo sam video sebe i nju, u Konstalitinopolju, u Džamaledinovom salonu. Ona se i onda tako držala, iz profila, sa plavom maramom preko kose, koja je padala do nogu njene stolice. Koliko je godina tada imala? Sedamnaest? Osamnaest? Spokojna, zrela, nadmoćna žena koju sam sada gledao mogla je imati trideset godina. Bila je isto onako vitka kao i prvoga dana. Očigledno je umela da odoli iskušenjima žena njenog ranga; besposlici i proždrljivosti, večitom opuštanju po raskošnim divanima. Da li se udala, da li je razvedena ili udovica? O tome nismo nikada prozborili ni reč. Tog momenta poželeo sam da kažem: „Volim te još od Konstantinopolja." Moje usne zadrhtaše, onda se stisnuše, i iz mene ne izađe ni glasak. Širin se u međuvremenu lagano okrenula prema meni. Pogledala me je ne iznenadivši se, kao da nisam ni odlazio niti se vraćao. Malo je oklevala,
a onda odluči da mi se obrati sa „ti": - O čemu razmišljaš? Odgovor polete sa mojih usana: - O tebi. Od Konstantinopolja do Tabriza. Preko njenog lica pređe osmeh, možda pomalo zbunjen, ali svakako ne i strogo uzdržan. Nisam umeo ništa bolje da učinim nego da citiram njene reči, koje su nam postale neka vrsta lozinke: - Nikad se ne zna kada će se naši putevi ponovo ukrstiti! Nekoliko sekundi smo bili obuzeti uspomenama. Onda Širin reče: - Nisam napustila Teheran bez knjige. - Rukopis iz Samarkanda? - On je stalno na komodi pored mog kreveta. Neumorno ga prelistavam, znam napamet Rubaije i hroniku koja ih prati. - Dao bih deset godina svog života za jednu noć sa tom knjigom. - Ja bih dala jednu noć svog života. U sledećem trenutku nadvio sam se nad njeno lice, naše usne su se dotakle, naše oči su bile zatvorene. Oko nas nije bilo ničega osim jednolične pesme cvrčaka koja je odjekivala u našim zaglušenim glavama. Dug poljubac, vreo poljubac, poljubac proteklih godina i srušenih barijera. Iz straha da ne naiđe neko od posetilaca, ili neko od slugu, mi ustadosmo i ja krenuh za njom jednim pokrivenim prolazom do malih, jedva primetnih vrata, i dalje polomljenim stepeništem do odaja bivšeg šaha koje je njegova unuka prisvojila. Dva teška krila se zatvoriše masivnom polugom, i mi se nađosmo sami. Tabriz više nije bio grad na kraja sveta, već je svet gubio značaj, udaljen od Tabriza. U veličanstvenoj postelji, sa kolonadama i zastorima, grlio sam svoju kraljevsku ljubavnicu. Svojom rukom razvezao sam svaki čvor, otkopčao svako dugme, prelazio sam prstima, dlanovima, usnama, preko svake obline njenog tela. Ona se prepuštala mojim milovanjima, mojim neveštim poljupcima, iz njenih zatvorenih očiju iskrile su tople suze. U zoru, još uvek nisam otvorio Rukopis. Video sam ga na jednoj komodi, s druge strane kreveta, ali je Širin spavala naga, sa glavom na mom vratu, sa grudima naleglim na moje i ništa na svetu me ne bi pomerilo od nje. Udisao sam njen dah, njene mirise, njenu noć, posmatrao sam njene trepavice, beznadežno sam tražio da pogodim da li su podrhtavale od sna sreće ili od more. Kad se probudila, prvi šumovi grada su već dopirali do nas. Morao sam brzo da nestanem,
misleći u sebi kako ću svoju sledeću ljubavnu noć posvetiti Hajamovoj knjizi.
XL Izašavši iz Prazne palate, išao sam skupljenih ramena od svežine - zore u Tabrizu nikada nisu tople. Približavao sam se karavan-saraju, ne trudeći se da idem prečicom. Nisam žurio, osećao sam potrebu da o svemu razmislim; noćna strast se u meni još nije stišala, ponovo sam preživljavao slike, pokrete, prošaptane reći, više nisam znao da li sam srećan. Osećao sam neku vrstu ispunjenosti, ali protkanu neizbežnim osećanjem krivice koja je uvek deo skrivenih ljubavi. Misli su mi neprestano navirale, nametljive kao sve misli besanih noći: da li je posle mog odlaska ponovo zaspala sa osmehom? Da li se pokajala? Kad je ponovo vidim, okruženu drugim ljudima, da li će biti bliska ili daleka? Ponovo ću otići kod nje večeras, tražiću u njenim očima veru. Iznenada je odjeknuo topovski pucanj. Ja zastadoh, načuljih uši. Da li je to bio naš dobri i usamljeni De Banže? Usledila je tišina, a zatim žestoka paljba i zatišje. Nastavih šetnju nešto neodlučnijim korakom; pažljivo sam osluškivao. Odjeknula je nova grmljavina, a istog časa čuo sam novu paljbu. Ovog puta sam se ozbiljno zabrinuo; jedan jedini top nije mogao da ispaljuje granate takvim ritmom, mora da ih je biti dva, ili čak i više. Dve granate eksplodiraše nekoliko ulica od mene. Potrčah u pravcu tvrđave. Fazil mi je ubrzo potvrdio vest koje sam se najviše pribojavao: prve snage koje je šah poslao stigle su tokom noći. One su zauzele položaje u četvrtima koje su držali verski poglavari. Nove trupe pristizale su sa svih strana. Počinjala je opsada Tabriza. Ovako je glasila beseda koju je izgovorio pukovnik Lijahov, vojni poglavar Teherana, izvršilac državnog udara, pre polaska njegovih trupa za Tabriz: „Hrabri Kozaci! Šah je u opasnosti, ljudi iz Tabriza su odbacili njegovu vlast, objavili su mu rat, želeći da ga primoraju da prizna Ustav. Ali Ustav ukida vaše povlastice. Ako on stupi na snagu, vaš odred će biti raspušten, vaše žene i deca biće gladni. Ustav je vaš najveći neprijatelj, protiv njega se morate boriti kao lavovi. Rušenje skupštine koje ste uspešno izveli, izazvalo je divljenje celog sveta. Nastavite vašu spasonosnu akciju, zgazite
pobunjenički grad, a ja vam, u ime vladara Rusije i Persije, obećavam novac i počasti. Sva bogatstva skrivena u Tabrizu su vaša, treba samo da ih uzmete!" Govor koji je u Teheranu i Sankt Petersburgu izgovoren razjarenim pretećim tonom, u Londonu je samo ovlaš spomenut, ali njegova poruka bila je ista: treba srušiti Tabriz, treba ga primerno kazniti! Njegov poraz treba da ućutka i zastraši sve one koji spominju ustav, skupštinu ili demokratiju; Orjent treba ponovo uspavati i vratiti ga u njegov vekovni prirodni san. Narednih meseci ceo svet se pripremao da prisustvuje neobičnoj i mučnoj trci: dok je primer Tabriza u raznim delovima Persije počinjao da budi plamen otpora, sam grad je doživljavao surovu opsadu. Ljudi su se u strahu pitali da li će pobornici ustava moći da stanu na noge, da se prestroje i ponovo late oružja pre nego što njihov bastion bude srušen? U januaru su izvojevali prvu veliku pobedu: na poziv bahtijarskih poglavara, Širinih ujaka, stara prestonica Isfahan digla se na ustanak i potvrdila odanost ustavnosti i solidarnost sa Tabrizom. U opsednutom gradu ova vest je dočekana sa najvećom radošću. Čitave noći ljudi su neumorno uzvikivali: „Tabriz - Isfahan, zemlja se budi!" Ali, već sutradan, masovni napad primorao je branioce da napuste veći broj položaja na jugu i zapadu. Preostao je samo jedan put koji je povezivao Tabriz sa spoljnim svetom, i to onaj koji je vodio na sever, prema ruskoj granici. Tri nedelje kasnije, pobunio se i grad Rast. Kao i Isfahan, odbacio je šahovo tutorstvo, prihvatio ustav i priključio se Fazelovom pokretu otpora. Ta vest izazvala je novu buru radosti u Tabrizu. Istog trenutka, napadači su odgovorili još žešćim napadima tako da je i poslednji put bio presečen: blokada Tabriza bila je potpuna. Pošta i namirnice prestale su da stižu u Tabriz. U takvim uslovima trebalo je organizovati racionalisanje namirnica kako bi se moglo prehraniti nekih dvesta hiljada stanovnika grada. U februaru i martu 1909, stvorena su nova uporišta. Ustavna teritorija se prostirala na Siraz, Hamadan, Mešed, Astarabad, Bandar-Abas, Bušir. U Parizu je osnovan komitet za odbranu Tabriza, na čijem čelu je bio izvesni gospodin Dijelafoa, uvaženi orjentalista; isti polet zahvatio je i London, pod pokroviteljstvom lorda Lemingtona. Najvažnije od svega, glavni verski poglavari šiita, sa sedištem u Karbali, u otomanskom Iraku, izjasnili su se svečano i nedvosmisleno u korist ustava i podržali borce za ustavnost, osuđujući nazadne mule!
Tabriz je trijumfovao. Ali Tabriz je umirao. Nesposoban da se suprotstavi tolikim pobunama i osudama, šah je imao samo jednu misao: treba dotući Tabriz, to leglo zla; kad on bude pao, ostali će se pokoriti. Pošto nije uspeo da ga osvoji, on je odlučio da ga umori glađu. Uprkos racionalizaciji hleba je bilo sve manje. Krajem marta, ljudi su počeli da umiru od gladi, naročito starci i deca. U štampi Londona, Pariza i Sankt Petersburga počeli su da se pojavljuju kritički napisi u kojima se vladama velikih sila prebacivalo da se u opsednutom gradu nalaze i njihovi državljani čiji su životi takođe bili u opasnosti. Odjeci takvih stavova stizali su do nas telegrafskim putem. Jednog dana Fazel me je pozvao i rekao: - Rusi i Englezi će uskoro povući svoje državljane da bi Tabriz mogao biti pregažen, a da to ne izazove previše veliko uzbuđenje u svetu. Biće to težak udarac za nas, ali hoću da znaš da se ja neću suprotstaviti tom povlačenju. Ja ovde nikoga neću zadržati protiv njegove volje. Zadužio me je da obavestim zainteresovane da će sve biti učinjeno kako bi se olakšao njihov odlazak. Tada se desilo nešto neverovatno. Pošto sam, kao svedok, prisustvovao tom događaju, uzimam sebi za pravo da zatvorim oči pred mnogim ljudskim niskostima. Otpočeo sam svoj obilazak, planirajući da prvo posetim versku misiju. Unapred sam se pribojavao susreta sa prečasnim upraviteljem zbog prigovora koje bi mi mogao uputiti. Računao je i očekivao od mene da urazumim Hauarda, a doživeo je da i ja krenem njegovim putem. I zaista, primio me je vrlo hladno, jedva učtivo. Ali, čim sam mu izneo razlog svoje posete, on odgovori bez imalo oklevanja: - Ja ne odlazim. Ako mogu da organizuju prolaz za povlačenje stranaca, mogu, isto tako, da organizuju i prolaz za snabdevanje grada. Zahvalih mu na njegovom stavu, koji je bio u skladu sa njegovim verskim i humanitarnim idealima kojima je posvetio svoj život. Zatim sam posetio tri obližnje trgovačke kuće i na moje veliko iznenađenje, dobio sam isti odgovor. Ni oni nisu želeli da napuste grad. Jedan od njih, Italijan, ovako mi se obratio:
- Ako bih u ovom teškom trenutku Tabrizu okrenuo leđa, stideo bih se da se u njega kasnije vratim i nastavim posao. Zato ću ostati. Možda će moje prisustvo doprineti da moja vlada nešto preduzme. Svuda, kao po dogovora, odgovor je bio isti, nedvosmisleno jasan i neopoziv. Odgovor gospodina Retisloua, britanskog konzula, osoblja konzulata Rusije, kao i konzula, g. Pohjatanova, bio je istovetan: „Mi ne odlazimo!" Svi oni obavestili su o tome svoje zaprepašćene vlade. Zadivljujuća solidarnost stranaca podigla je moral grada pod opsadom. Ali stanje je i dalje bilo neizvesno. Britanski konzul Retislou je 18. aprila telegrafski obavestio London: „Hleb je danas retkost; sutra ga možda uopšte neće biti." Novu poruku poslao je 19. aprila: „Stanje je beznadežno, ovde se govori o poslednjem pokušaju da se slomi opsadno stanje." I doista, toga dana je u tvrđavi održan sastanak. Fazel je saopštio da trupe pristalica ustavotvornog uređenja napreduju od Rasta prema Teheranu, da postojeća vlast samo što nije srušena i da nije daleko dan kada će biti izvojevana pobeda. Ali Hauard uze reč posle njega i podseti ga da su bazari prazni i da u gradu više nema hrane: - Ljudi su već poklali domaće životinje, čak i mačke sa krovova. Čitave porodice lutaju danju i noću ulicama u potrazi za nekim kržljavim narom ili parčetom hleba. Bliži se trenutak kad će se pribeći ljudožderstvu. - Samo dve nedelje, treba izdržati samo još dve nedelje! Fazelov glas je prekljinjao. Ali Hauard je bio nemoćan: - Naše rezerve su nam omogućile da opstanemo do sada. Sada nemamo više šta da podelimo. Baš ništa. Za dve nedelje, stanovništvo će biti desetkovano, a Tabriz će biti avetinjski grad. Poslednjih dana bilo je osamsto mrtvih. Od gladi ili od bolesti koje donosi glad. - Dve nedelje! Samo dve nedelje! - ponavljao je Fazel. - Zamislimo da je post! - Svi mi postimo već mnogo dana! - Šta da radimo? Da se predamo? Da pustimo da propadne ovaj izvanredni talas podrške koji smo strpljivo ostvarili? Zar nema načina da istrajemo ? Istrajati. Istrajati. Dvanaestoricu unezverenih ljudi, ošamućenih od gladi i iscrpljenosti, ali i od pobede koja im je bila nadomak ruke, obuzimala je samo jedna jedina misao: istrajati i samo istrajati. - Možda postoji jedno rešenje, - reče Hauard. - Možda...
Sve oči se okrenuše prema Baskervilu. - Trebalo bi izvršiti proboj, na prepad. Ako bismo uspeli da zauzmemo ovaj položaj - on je prstom označio jedno mesto na mapi - naše snage bi uspostavile kontakt sa spoljnim svetom. Dok bi neprijatelj došao sebi, spas bi možda već bio na vidiku. Odmah sam se izjasnio protiv ovog predloga; vojni poglavari bili su istog mišljenja; svi su, bez izuzetka, smatrali da je plan samoubilački. Položaji neprijatelja nalazili su se na jednom uzvišenju, na nekih petsto metara od naših linija. Trebalo je preći tu razdaljinu po ravnom terenu, preskočiti i osvojiti visoki zid od osušenog blata, a zatim obezbediti dovoljno jake snage koje bi pružile otpor neizbežnom protivnapadu. Fazel je oklevao. Nije čak ni gledao u kartu, razmišljao je kakav bi bio politički domet operacije, o tome da li bi se time dobilo nekoliko dana? Diskusija se nastavila i postajala je sve življa. Baskervil je navaljivao i svojim argumentima uspeo je da zadobije Murovu podršku. Dopisnik Gardiana izneo je sopstveno vojno iskustvo, potvrdivši da bi faktor iznenađenja mogao biti presudan. Fazel najzad donese odluku. - Još uvek nisam ubeđen, ali pošto nemamo nijedno drugo rešenje, ja nisam protiv Hauardovog predloga. Napad je otpočeo sutradan, 20. aprila, u tri sata ujutru. Bilo je dogovoreno da se, ako u pet sati položaj bude osvojen, operacije nastavi na nekoliko tačaka fronta kako neprijatelj ne bi mogao da organizuje trupe za protivnapad. Ali, već u prvim minutima bilo je jasno da je pokušaj propao: prvi proboj koji su predvodili Mur, Baskervil i šezdesetak dobrovoljaca dočekan je žestokom paljbom neprijatelja koji se žestoko branio. Očigledno, neprijatelj nije bio iznenađen. Da li ga je neki špijun obavestio o našim pripremama? To se nije moglo utvrditi, ali se videlo da je taj sektor bio dobro branjen. Lijahov ga je poverio jednom od svojih najsposobnijih oficira. Fazel je odmah naredio da se operacija prekine i da se da znak za povlačenje; borci su se vratili na početne položaje. Mnogi od njih, među njima i Mur, bili su ranjeni. Nije se vratio samo jedan od njih: Baskervil. Pokosio ga je prvi neprijateljski plotun. Tabriz je tri dana oplakivao Baskervila, tri dana su ljudi tiho izražavali saučešće u verskoj misiji. U četvrtima koje su držali „Adamovi sinovi",
izrazi saučesća bili su prožeti gnevom. Crvenih očiju, stezao sam ruke, najčešće nepoznate i predavao se beskonačnim zagrljajima. U povorci posetilaca nalazio se i engleski konzul, koji me povuče u stranu. - Možda će vam biti uteha ako vam kažem da mi je, šest sati posle smrti vašeg prijatelja, iz Londona stigla poruka. Obavešten sam da su velike sile konačno postigle sporazum o Tabrizu. Žrtva g. Baskervila nije uzaludna. Ekspedicione trupe su već na putu prema gradu, sa zadatkom da ga oslobode, snabdeju hranom i povuku strance. - Ruske ekspedicione trupe? - Naravno, - potvrdi Retislou. - Jedino oni imaju vojsku u blizini. Ali dobili smo garancije. Pristalice ustava neće biti uznemiravane, a carske trupe će se povući čim budu izvršile zadatak. Računam na vas da ubedite Fazela da preda oružje. Zašto sam prihvatio? Zbog umora? Zbog iscrpljenosti? Zbog persijskog fatalizma koji se uvukao u mene? U svakom slučaju, nisam se usprotivio, pustio sam da me ubede da mi je taj ružan zadatak dodelila sudbina. Ipak, odlučio sam da ne odem odmah kod Fazela. Više sam voleo da pobegnem na nekoliko sati. Naravno, kod Širin. Od noći kada smo vodili ljubav, viđao sam je samo u prisustvu drugih. Opsada je u Tabrizu stvorila novu atmosferu. Stalno se govorilo o ubačenim neprijateljima. Izgledalo je kao da su svuda oko nas špijuni. Naoružani ljudi su patrolirali ulicama, čuvajući pristup svim glavnim ustanovama. Na vratima Prazne palate često ih je bilo pet ili šest, ponekad i više. Iako su uvek bili spremni da me dočekaju najljubaznijim osmehom, njihovo prisustvo mi je onemogućavalo da u nju ulazim neprimećen. Te večeri kontrola je nešto popustila tako da sam uspeo da se uvučem do princezine sobe. Vrata su bila odškrinuta; ja ih tiho odgurnuh. Širin je bila u krevetu, sedela je sa otvorenim Rukopisom na podignutim kolenima. Ja se uvukoh kraj nje, rame uz rame, bok uz bok. Ni njoj ni meni nije bilo do milovanja, mi smo se te noći voleli drukčije, zaneseni istom knjigom. Ona je vodila moje oči i usne, ona je znala svaku reč, svaku sliku; meni je to bilo prvi put. Često mi je, na svoj način, prevodila odlomke pesama nepobitne mudrosti i neprolazne lepote, bacajući u zaborav činjenicu da su prvi put bili izgovoreni osam vekova ranije, u nekom vrtu Nišapura, Isfahana ili Samarkanda.
Ranjene ptice traže skriveno mesto da umru. Reči srdžbe, utehe, mučni monolog pesnika, pobeđenog i uzvišenog. Mir čoveku u crnoj tišini s one strane. Ali i reči radosti, uzvišene bezbrižnosti: Vina! Rumenog kao tvoji obrazi I neka moje grize savesti budu lake kao tvoji uvojci. Pošto smo odrecitovali sve kvatrene diveći se dugo svakoj minijaturi, vratili smo se na početak knjige da pročitamo hronologiju događaja pisanu sa strane. Najpre smo pročitali hroniku Vartana Jermenina koja je obuhvatala dobru polovinu knjige. Tako sam te noći saznao za priču o Hajamu, Džahani i trojici prijatelja. Zatim su sledile hronike bibliotekara iz Alamuta, oca, sina i unuka, svaka na po tridesetak stranica. One su posvećene čudnovatoj sudbini Rukopisa posle njegovog odnošenja iz Merva, njegovom uticaju na Ubice, uz sažetu priču o njima, sve do vremena mongolskih osvajanja. Širin mi je pročitala poslednje redove čiji sam rukopis vrlo teško odgonetao: „Morao sam da pobegnem iz Alamuta uoči njegovog razaranja, u pravcu mog rodnog grada Kirmana. Poneo sam rukopis nenadmašnog Hajama iz Nišapura. Odlučio sam da ga sakrijem istog dana, nadajući se da neće biti pronađen pre nego što se pojave ruke dostojne da ga dodirnu. Zato se uzdam u Svevišnjeg. On vodi koga On hoće i zavodi koga On hoće." Sledio je datum koji je odgovarao, po mom proračunu, 14. martu 1257. godine. Ostao sam zamišljen. - Rukopis je prekinut u XIII veku, - rekoh, - Džamaledin ga je dobio u XIX veku. Šta se događalo u međuvremenu? - Dug san, - reče Širin. - Jedan dug orijentalni popodnevni odmor. Zatim buđenje i skok u naručje onog luđaka Mirze Reze. Nije li on iz Kirmana kao i bibliotekari iz Alamuta? Zar si tako iznenađen saznanjem da je neko od njegovih predaka pripadao Ubicama? Ona je ustala i sa češljem u ruci sela na taburet ispred ovalnog ogledala. Ostao bih satima da posmatram graciozne pokrete njene gole ruke, ali me ona vrati u prozaičnu stvarnost: - Trebalo bi da se pripremiš za odlazak ako ne želiš da te iznenade u mom krevetu. Doista, svetlost dana već je ispunjavala sobu, zavese su bile isuviše providne.
- U pravu si, - rekoh umorno, - skoro da sam zaboravio da moram da mislim na tvoj ugled. Ona se okrete prema meni smejući se. - Upravo tako, ja držim do svog ugleda i ne želim da se priča po svim haremima Persije da je jedan lep stranac uspeo da provede čitavu noć kraj mene, a da nije ni pomislio da skine odeću. Niko me više ne bi poželeo! Smestivši Rukopis u jedan kovčežić, spustio sam poljubac na usne moje ljubljene, a zatim, kroz jedan hodnik i dvoja skrivena vrata, požurio da se utopim u gužvu grada pod opsadom.
XLI Zašto sam odabrao da između svih onih koji su poginuli tokom tih meseci patnje, pomenem baš Baskervila? Zato što je bio moj prijatelj i sunarodnik? Bez sumnje. Ali i zato što nije imao drugih snova osim da vidi rađanje Orijenta u slobodi i demokratiji, onog Orijenta za koji je on ipak bio samo stranac. Da li je njegova žrtva bila uzaludna? Da li će se kroz deset, dvadeset ili sto godina Zapad sećati njegovog primera, hoće li se Persija sećati njegovog čina? Izbegavam da razmišljam o tome iz bojazni da ne upadnem u neizbežnu melanholiju onih koji žive između dva sveta koja podjednako obećavaju i podjednako razočaravaju. Ako se, ipak, ograničim i izbliza osvrnem na događaje koji su se desili neposredno nakon Baskervilove pogibije, mogao bih da tvrdim da njegova smrt nije bila uzaludna. Posle njegove pogibije usledila je strana intervencija, skinuta je blokada, konvoji sa namirnicama krenuli su prema Tabrizu. Zahvaljujući Hauardu? Možda je odluka doneta već ranije, ali je smrt moga prijatelja nesumnjivo ubrzala spašavanje grada. Hiljade izgladnelih građana kojima je pretila smrt mogli su da mu zahvale što su ostali živi. Ulazak carske vojske u opsednuti grad sigurno nije mogao da obraduje Fazela. Nastojao sam da ga uverim da mora da se pomiri sa sudbinom: - Narod više nije u stanju da pruža otpor, jedino što još možeš da mu podariš, to je spas od gladi. To mu duguješ posle tolikih patnji koje je pretrpeo. - Boriti se deset meseci da bi se našao pod oštricom cara Nikolaja, šahovog zaštitnika! - Rusi ne rade sami, oni su ovlašćeni od čitave međunarodne zajednice, naši prijatelji iz čitavog sveta odobravaju ovu operaciju. Odbiti je, boriti se protiv nje, značilo bi izgubiti ogromnu podršku koja nam je do sada pružena. - Pokoriti se, predati oružje, sada kad je pobeda na vidiku! Fazel me je satirao poglednom punim prekora. - Tabriz ne zaslužuje takvo poniženje!
- Ja tu ništa ne mogu, a ne možeš ni ti; postoje trenuci kad je svaka odluka loša, kada treba izabrati onu zbog koje ćeš najmanje žaliti! Izgledalo je da se smiruje, utonuo u misli. - Kakva sudbina čeka moje prijatelje? - Britanci garantuju njihovu sigurnost. - Naše oružje? - Svako će moći da zadrži svoju pušku, kuće se neće pretraživati, osim onih iz kojih bi se pucalo. Ali teško oružje će morati da se preda. To ga nimalo nije smirilo. - A ko će sutra primorati cara da povuče svoje trupe? - Za to se treba osloniti na Proviđenje! - Iznenada si postao vrlo orjentalan! Trebalo je poznavati Fazela pa znati da reč „orjentalan", iz njegovih usta, retko može da bude kompliment. Naročito ako se tome doda sumnjičav osmeh kojim je propratio svoje reči. Bio sam primoran da promenim taktiku. Ustao sam i glasno uzdahnuo: - Verovatno si u pravu, pogrešio sam što sam te ubeđivao. Reći ću engleskom konzulu da nisam uspeo da te ubediin, zatim ću se vratiti i ostati kraj tebe do kraja. Fazel me uhvati za rukav. - Ja te ni za šta ne optužujem, nisam čak ni odbio tvoju sugestiju. - Moju sugestiju? Ja sam ti samo preneo engleski predlog i rekao sam ti jasno od koga je on potekao. - Smiri se i pokušaj da me shvatiš! Ja veoma dobro znam da nemam načina da sprečim ulazak Rusa u Tabriz, znam, takođe, da bi i najmanji otpor s naše strane u celom svetu naišao na osudu. Tome bi se pridružili čak i moji sunarodnici koji sada jedino očekuju oslobođenje, sa bilo koje strane. Znam čak i to da je kraj opsadnog stanja poraz za šaha. - Zar to nije bio cilj tvoje borbe? - E pa vidiš, nije! Ja mogu da mrzim šaha, ali ne borim se ja protiv njega. Pobediti jednog despota ne može biti krajnji cilj. Ja se borim da Persijanci napokon postanu svesni da su slobodni ljudi, Adamovi sinovi, kako mi to kažemo ovde, da veruju u sebe, u svoje snage, da se izbore za svoje mesto u današnjem svetu. To sam želeo ovde da postignem. Ovaj grad je odbacio tutorstvo vladara i verskih vođa, izazvao je na dvoboj velike sile, svuda je probudio solidarnost i divljenje. Ljudi iz Tabriza su bili na putu da pobede, ali im to, očigledno, neće dozvoliti; suviše se plaše njihovog primera, hoće da ih ponize, hoće da to ponosito stanovništvo padne na
kolena pred carskim vojnicima da bi se domoglo hleba. Ti koji si rođen slobodan, u slobodnoj zemlji, trebalo. bi da me shvatiš. Sačekao sam da prođe nekoliko dugih sekundi, a onda ga upitah: - Šta da odgovorim engleskom konzulu? Fazel iskrivi lice u izveštačeni osmeh: - Reci mu da će mi biti veoma drago da ponovo zatražim azil kod njenog Kraljevskog Visočanstva. Trebalo mi je vremena da shvatim u kojoj meri je Fazelova gorčina bila opravdana. Jer, u tom trenutku, izgledalo je da su zbivanja u suprotnosti sa njegovim strahovanjima. Ostao je samo nekoliko dana u britanskom konzulatu. Ubrzo ga je g. Retislou u svom automobilu sproveo kroz ruske redove i prebacio u okolinu Kazvina. Tu se pridružio trupama privrženim ustavobraniteljima koje su se, posle dugog čekanja, pripremale za pohod u pravcu Teherana. Doista, dokle god je pretila opasnost da ustanak u Tabrizu može biti ugušen, šah je imao u rukama moćno sredstvo za ucenu svojih neprijatelja, uspevao je da ih zaplaši i da ih zadrži. Ali čim je opsada prestala, Fazelovi prijatelji-saborci osetili su da je sloboda blizu i bez oklevanja otpočeli su svoje nastupanje prema glavnom gradu i to iz dva pravca: iz pravca Kazvina, sa severa i iz Isfahana, sa juga. Snage koje su dolazile s juga,u čijem sastavu su bili uglavnom pripadnici bahtijarijskog plemena, dočepale su se Koma 23. juna. Nekoliko dana kasnije objavljeno je zajedničko englesko-rusko saopštenje u kome se od ustavobranitelja zahteva da smesta prekinu svoju ofanzivu i da postignu dogovor sa šahom. U suprotnom, dve sile će se smatrati obaveznim da se umešaju. Ali Fazel i njegovi prijatelji pravili su se kao da ništa nisu čuli. Ubrzali su napredovanje, tako da su se već 9. jula njihove trupe sastale na zidinama Teherana; 13. jula dve hiljade ljudi ušlo je u prestonicu kroz nebranjena severozapadna vrata u blizini francuskog poslanstva, pred zaplašenim poglednom dopisnika Tempsa. Lijahov je jedini pokušao da pruži otpor. Sa trista ljudi, nekoliko starih topova i dva brzometna Creusota uspeo je da sačuva kontrolu nad nekoliko četvrti u centru. Žestoke borbe vodile su se sve do 16. jula. Toga dana, u pola devet ujutru, šah je uz svečanu pratnju pet stotina vojnika i dvorjana zatražio azil u ruskom poslanstvu. Takav čin značio je njegovu ostavku. Kozačkom komandantu nije preostalo ništa drugo nego da položi oružje. On se zakleo da će ubuduće poštovati ustav, da će se staviti u službu
pobednika, pod uslovom da njegova brigada ne bude rasformirana, što mu je bilo i obećano. Za novog šaha bio je postavljen mlađi sin svrgnutog monarha koji je tada imao jedva dvanaest godina; po Širininim rečima, koja ga je poznavala iz ranog detinjstva, bio je to blag i osetljiv dečak, nimalo svirep niti izopačen. Kada je sutradan posle borbi, prošao kroz prestonicu da bi došao do dvora u pratnji svog zaštitnika g. Smirnova, bio je pozdravljan uzvicima „Živeo šah" iz istih onih grla koja su, samo dan ranije, besomučno izvikivala „Smrt šahu!"
XLII Mladi šah je u javnosti pokazivao dobro i kraljevsko lice; nenametljivo se smešio mašući belom rukom u znak pozdrava svojim podanicima. Ali, čim bi se našao na dvoru, zadavao je mnogo briga svojoj okolini. Pošto je bio nemilosrdno odvojen od svojih roditelja, neprestano je plakao. Tog leta pokušao je čak i da pobegne da bi se pridružio ocu i majci. Pošto su ga uhvatili, hteo je da se obesi o plafon. Kad je počeo da se guši, uplašio se i pozvao u pomoć. Uspeli su da ga spasu na vreme. Taj nesrećni slučaj imao je za njega i dobre strane: posle toga oslobodio se svojih mora i počeo je dostojanstveno da igra ulogu vladara ustavne monarhije. Međutim, stvarna vlast je bila u rukama Fazela i njegovih prijatelja. Oni su otpočeli novu eru brzom čistkom: pogubili su šest pristalica starog režima, od toga su dvojica bili glavni verski poglavari iz Tabriza; oni su poveli borbu protiv „Adamovih sinova". Pogubljen je i šeik Fazlolah Nuri, pod optužbom da je dao saglasnost za pokolje koji su počinjeni posle državnog udara, godinu dana pre toga; on je, dakle, osuđen za saučesništvo u zločinu, a smrtnu kaznu je potvrdio šiitski vrh. Presuda je imala i simbolično značenje: Nuri je izjavio da je ustavotvornost jeres. Javno je obešen 31. jula 1909. godine na trgu Tophane. Pre nego što je umro, promrmljao je: „Ja nisam reakcionar!" da bi odmah zatim dodao, obraćajući se svojim pristalicama rasutim u masi, da je ustavotvornost u suprotnosti sa verom i da će vera imati poslednju reč. Ali prvi zadatak novih upravljača bila je obnova Parlamenta: nova zgrada Parlamenta gradila se na ruševinama starog, a izbori su bili raspisani za 15. novembar. Mladi šah je svečano otvorio drugi Medžlis u persijskoj istoriji ovim rečima: ,,U ime Onog koji daje Slobodu, i pod skrivenom zaštitom njegove Svetlosti imama Vremena, savetodavna narodna Skupština je otvorena u radosti i pod najboljim pokroviteljstvom. Napredak razuma i razvoj uma učinili su da promene budu neminovne; do njih se došlo kroz teška iskušenja, ali je Persija umela, tokom dugih godina, da prođe kroz mnoge opasnosti i danas njen narod vidi da su mu želje ispunjene.
Radujemo se što možemo da zaključimo da ova nova napredna vlada ima podršku naroda, da u zemlju donosi mir i poverenje. Da bi se ostvarile neophodne reforme, vlada i Skupština moraju na prvo mesto staviti preuređenje države, naročito javne prihode, prema propisima koji odgovaraju prosvećenim narodima. Molimo Svevišnjeg da usmerava korake predstavnika naroda i osigura Persiji čast, nezavisnost i sreću." Toga dana u Teheranu je vladala opšta radost, neprestano se defilovalo ulicama, pevalo na raskršćima, recitovane su improvizovane pesme u kojima su se sve reči, milom ili silom, rimovale sa „ustavom", „demokratijom" i „slobodom". Trgovci su nudili prolaznicima piće i slatkiše, desetine listova ukinutih u trenutku državnog udara, najavljivalo je svoje obnavljanje specijalnim izdanjima. U sumrak, iznad grada nebo je obasjavao vatromet. U vrtovima Baharistana postavljene su tribine. Na počasnoj tribini nalazili su se diplomatski kor, članovi nove vlade, poslanici, verski dostojanstvenici, udruženja sa bazara. Kao Baskervilov prijatelj, imao sam mesto u prvim ložama; moja stolica je bila tačno iza Fazelove. Eksplozije i pucnji su se smenjivali, nebo je bilo obasjano raskošnim bojama a ljudi su se radovali i smejali kao deca. Na ulicama grada „Adamovi sinovi" su satima neumorno uzvikivali iste parole. Ne znam koji je glas, koji uzvik vratio Hauarda u moje misli. Ako je neko zaslužio da prisustvuje ovom slavlju, to je sigurno bio on! U tom trenutku, Fazel se okrenuo prema meni: - Nešto si tužan. - Tužan sigurno nisam! Oduvek sam želeo da čujem kako uzvikuju reč „sloboda" na tlu Istoka. Ali me progone neke uspomene. - Odagnaj ih od sebe, smej se, raduj se, uživaj u poslednjim trenucima veselja! Bile su to zabrinjavajuće reći koje u meni te večeri ugasiše svaku želju za slavljem. Da li je posle sedam meseci Fazel nastavljao mučnu raspravu iz Tabriza? Da li je imao nove razloge za zabrinutost? Odlučio sam da već sutradan odem kod njega kako bih razrešio dilemu. Na kraju sam odustao. Tokom čitave naredne godine, izbegavao sam da se sretnem s njim. Koji su me razlozi naveli na to? Mislim da sam posle događaja punih iskušenja kroz koje sam tek prošao, počeo da sumnjam u razumnost mog angažovanja u Tabrizu. Da li sam ja, stranac, koji sam došao na Istok
sledeći trag jednog rukopisa, imao pravo da se umešam do te mere u borbu koja nije bila moja? S kojim pravom sam savetovao Hauarda da dođe u Persiju? Po onome što su govorili Fazel i njegovi prijatelji, Baskervil je bio mučenik; u mojim očima, on je bio prijatelj koji je poginuo u stranoj zemlji i za stranu stvar, prijatelj čiji će mi roditelji jednog dana pisati pitajući me, sa mučnom učtivošću, zašto sam zaveo njihovo dete. Griža savesti, dakle, zbog Hauarda? Rekao bih, tačnije, učtiva zabrinutost. Ne znam da li je to prava reč, ali nastojim da kažem da posle pobede mojih prijatelja nisam imao želju da se šepurim po Teheranu, slušajući pohvale o mojim tobožnjim podvizima prilikom opsade Tabriza. Moje učešće je bilo slučajno i sporedno, ja sam, pre svega, imao prijatelja, hrabrog zemljaka i nisam imao nameru da se kitim njegovom perjem da bih stekao povlastice i uvažavanje. Iskreno govoreći, osećao sam jaku potrebu da nestanem, da budem zaboravljen, da više ne viđam političare, članove kluba i diplomate. Jedina osoba koju sam viđao svakoga dana sa neskrivenim zadovoljstvom bila je Širin. Nagovorio sam je da se smesti u jednom od mnogobrojnih porodičnih prebivališta, u Zargandi, letovalištu u blizini prestonice. Nedaleko odatle iznajmio sam malu kuću, ali sam to učinio samo reda radi. Moji dani i noći proticali su pored nje, uz saučesništvo njenih sluškinja. Događalo nam se da te zime provedemo čitave nedelje, ne napuštajući njenu prostranu sobu. Čitajući Rukopis, grejali smo se pomoću jednog divnog bakarnog mangala. Čitali smo i druge knjige, provodili duge dokone sate pušeći na kalijanu, pijući vino iz Širaza, ponekad čak i šampanjac; grickali smo pistaće iz Kirmana i slatkiše iz Isfahana; moja princeza je umela da bude i prava dama i mala devojčica. Svi naši trenuci bili su ispunjeni nežnošću. Sa prvim vrućinama u Zargandi je postajalo sve življe. Stranci i najbogatiji Persijanci su usred bujne vegetacije imali veličanstvene letnjikovce i nastanjivali su se u njima za vreme dugih vrelih mesesci. Mnogobrojnim diplomatama samo je blizina ovog raja činila podnošljivim dosadno sivilo Teherana. Zimi, međutim, Zarganda je bila pusta. U njoj su ostajali samo baštovani, nekoliko čuvara i retki starosedeoci. Tako opustela ona je Širin i meni bila preko potrebna. Već od aprila letnji gosti su otpočinjali svoju seobu na planinu. Besposleni šetači su lutali na sve strane, bili su ispred svih kapija, na svim stazama. Posle svake noći, posle svakog popodnevnog odmora, Širin je služila čajem gošće radoznalih pogleda. Morao sam neprestano da se
krijem, da bežim kroz hodnike. Zimski san je bio pri kraju, došao je trenutak za odlazak. Kad sam joj to rekao, moja princeza pokaza tugu, ali i mirenje sa sudbinom. - Mislila sam da si srećan. - Doživeo sam trenutak sreće, želim da ga zaustavim dok je još netaknut, da bih ga ponovo zatekao netaknutog. Stalno imam želju da te gledam, sa divljenjem, s ljubavlju. Ne želim da gomila koja nailazi izmeni moj pogled. Udaljiću se tokom leta da bih te ponovo sreo iduće zime. -Leto, zima, odlaziš, vraćaš se. Misliš da nekažnjeno raspolažeš godišnjim dobima, godinama, svojim i mojim životom. Zar ništa nisi naučio od Hajama? Odjednom, nebo te lišava čak i trenutka koji ti je potreban da ovlažiš usne. Njene oči se zagledaše u moje, tražeći u njima otvorenu knjigu. Shvativši sve, ona uzdahnu. - Kuda si naumio? To još nisam znao. Dva puta sam dolazio u Persiju, i oba puta sam živeo kao zatočenik. Ostalo mi je da otkrijem čitav Istok, od Bosfora do Kineskog mora, Tursku, koja se pobunila i Persiju koja je svrgla svog kalifa-sultana i koja se od tada diči poslanicima, senatorima, klubovima i opozicionim listovima; ponosni Avganistan, koji su Britanci uspeli da pokore, ali po koju cenu! A naravno, tu je bila i čitava Persija koju je trebalo obići. Ja sam upoznao samo Tabriz i Teheran. A Isfahan, Širaz, Kašan i Kirman? A Nišapur i Hajamov grob, sivi kamen nad kojim vekovima bdiju latice ruža? Kojim putem krenuti? Rukopis je odlučio umesto mene. Popeh se na voz u Krasnovodsku, prođoh kroz Ašhabad i stari Merv, a odatle u Buharu. I konačno stigoh u Samarkand.
XLIII Bio sam radoznao da vidim šta je ostalo od grada u kome je cvetala Hajamova mladost. Šta je ostalo od Asfizarske četvrti, od vidikovca u vrtu u kome je Hajam voleo Džahanu? Da li postoje tragovi predgrađa Maturid u kome je vešti Jevrejin, od drveta belog duda, prema starim kineskim uputstvima, pravio hartiju još u XI veku? Nedeljama sam neumorno hodao pešice, a onda jahao na mazgi; ispitivao sam trgovce, prolaznike, imame u džamijama, ali sam kod njih nailazio samo na čuđenje, osmehe i ljubazne pozive da im se pridružim na njihovim nebo plavim divanima i popijem sa njima čaj. Imao sam sreće da se, jednog jutra, zateknem na trgu Registan, u trenutku kada je tuda prolazio mali karavan; sastojao se od samo šest ili sedam kamila iz Baktrijana, sa debelim krznom i jakim kopitama. Stari kamilar se zaustavio nedaleko od mene ispred jedne grnčarske radnje, držeći na grudima jedno tek ojagnjeno jagnje; nudio ga je u razmenu pa je pregovarao sa zanatlijom; ne skidajući ruke sa ćupa pokazivao je bradom na gomilu glaziranih sudova. Posmatrao sam ta dva čoveka, njihove kape od crne vune, pohabanu odeću, crvenkaste brade, njihov hiljadugodišnji način trgovanja. Da li se prizor koji sam posmatrao po bilo čemu razlikovao od slike koja je postojala u Hajamovo doba? Blagi povetarac zakovitlao je pesak, odela su se naduvala, nestvarni veo obavio je čitav trg. Posmatrao sam oko sebe. Oko Registana su se uzdizala tri spomenika, tri ogromne celine: kula, kupola i kapija visokih zidova koji su bili u potpunosti obloženi sitnim mozaikom, sa arabeskama u zlatnim prelivima, ametistom, tirkizom i brižljivo ispisanim natpisima. Sve je još uvek bilo veličanstveno, ali su kule bile nagnute, kupole izbušene, fasade gubave, izgrižene vremenom, vetrom, vekovima ravnodušnosti; nijedan pogled se nije dizao prema tim znamenitostima, oholim, uzvišenim gorostasima, koji su podsećali na veličanstvenu pozornicu. Povlačio sam se unazad i spotakao se na nečiju nogu; okrenuo sam se da prozborim reči izvinjenja i našao se licem u lice sa čovekom odevenim, poput mene, na evropski način, koji je sleteo sa iste daleke planete.
Započeli smo razgovor. Bio je Rus, arheolog. Došao je ovamo sa hiljadu pitanja, a na neka je već našao odgovor: - U Samarkandu, vreme je proticalo od jedne do druge propasti, od jednog do drugog totalnog rušenja. Kad su u XIII veku Mongoli srušili grad, gradske četvrti pretvorene su u gomile ruševina i leševa. Preživeli su bili primorani da ga napuste; svoja nova prebivališta izgradili su u jednom drugom naselju, nešto južnije, tako da je čitav stari grad, Samarkand Seldžukida, postepeno prekrivan slojevima peska, postao samo jedna prostrana uzdignuta zaravan. Pod zemljom su ostala blaga i tajne; na površini se nalaze pašnjaci. Jednog dana trebalo bi otkopati kuće i ulice. Tako oslobođen, Samarkand bi mogao da nam ispriča svoju priču. On zastade. - Jeste li vi arheolog? - Ne. Ovaj grad me privlači iz drugih razloga. - Da li bi bilo nepristojno da vas upitam koji su to razlozi? Ispričao sam mu za Rukopis, za pesme, hroniku, za slikare koji su ovekovečili ljubavnike iz Samarkanda. - Tako bih voleo da vidim tu knjigu! Da li znate da je Samarkand koji je postojao u Hajamovo doba bio poptuno srušen i uništen. Kao nekim prokletstvom nestale su sve zidine, palate, voćnjaci, vrtovi, mreže kanala, sveta mesta, knjige. Znamenitosti kojima se danas divimo izgradili su kasnije Tamerlan i njegovi sledbenici pre približno pet stotina godina. Iz Hajamovog doba ostali su samo delovi grnčarije i, kako ste mi upravo rekli, taj Rukopis, koji je čudom preživeo. Veliko je preimućstvo što možete da ga držite u rukama, da ga čitate koliko želite. Preimućstvo, ali i velika odgovornost. - Verujte mi da sam toga svestan. Godinama, otkako sam čuo da ta knjiga postoji, živim samo za nju, ona me je vodila iz avanture u avanturu, njen svet je postao moj, njena čuvarka je moja ljubavnica. - U Samarkand ste došli da biste otkrili mesta koja su opisana u knjizi? - Nadao sam se da će mi ljudi u gradu pokazati bar položaj starih četvrti. - Žalim što ću morati da vas razočaram, -nastavi moj sagovornik, - ali o vremenu koje raspaljuje vašu maštu čućete samo legende, priče o činima i divovima. Ovaj grad ih neguje s uživanjem. - Više od drugih azijskih gradova?
- Bojim se da je tako. Pitam se da li, možda, blizina ovih ruševina ne raspaljuje maštu naših sirotih savremenika. A onda tu je i taj grad sakriven pod zemljom. Tokom vekova, koliko je dece upalo u pukotine, a da se više nikada nisu pojavila, koji čudni glasovi su se čuli, ili se ljudima pričinjavalo da ih čuju iz utrobe zemlje! Tako je rođena, najpoznatija legenda o Samarkandu, ona koja je bitno doprinela misteriji kojom je obavijeno ime ovoga grada. Pustio sam ga da priča: - Priča se da je jedan kralj iz Samarkanda poželeo da ostvari san svakog čoveka - da izbegne smrt. Uveren da ona dolazi s neba i želeći da učini nešto da ona nikad ne dospe do njega, on sagradi za sebe palatu ispod zemlje, ogromnu palatu od gvožđa i zatvori sve njene pristupe. Basnoslovno bogat, dao je da se iskuje veštačko sunce koje je izlazilo ujutru, a zalazilo uveče da bi ga grejalo i da bi mu pružalo privid proticanja dana. Ali, uzalud! Bog smrti pronašao je način kako da zavara vladarevu opreznost. Uspeo je da se ušunja u palatu i da obavi posao. Imao je zadatak da dokaže svim ljudima da ni jedan živi stvor ne može izbeći smrt, kolika god bila njegova moć i bogatstvo, njegova umešnost ili njegova drskost. Tako je Samarkand postao simbol neminovnog susreta čoveka i njegove sudbine. Pitao sam se kuda da krenem posle Samarkanda? Za mene je on bio krajnja tačka Istoka, mesto svih čuda i neiscrpne nostalgije. Stoga sam, napuštajući ovaj grad odlučio da se vratim kući; poželeo sam da vidim Anapolis, da provedem u njemu nekoliko mirnih godina da bih se odmorio od lutanja i da tek onda ponovo krenem na put. U meni se rađao ludi plan: da se vratim u Persiju, uzmem Širin i Hajamov Rukopis i da se zajedno izgubimo, potpuno anonimni, u nekoj velikoj metropoli, u Parizu, Beču ili Njujorku. Živeti sa njom na Zapadu u ritmu Orjenta, zar to ne bi bio raj? Na povratku, bio sam stalno odsutan, obuzet jedino mislima kako da ubedim Širin. Otići, otići, reći će ona umorno, zar ne možeš jednostavno da budeš srećan? Ali nisam gubio hrabrost pri pomisli na njeno odbijanje. Kad me je kabriolet, iznajmljen na Kaspijskom jezeru, iskrcao u Zargandi ispred mojih vrata, tu se već nalazio jedan automobil fewell-40 sa istaknutom zastavom sa zvezdicama na haubi. Vozač izađe iz njega i proveri moj identitet. Imao sam neobičan osećaj da me tu čeka od samog mog polaska. On me razuveri i reče da je stigao tek tog jutra. - Moj gospodar mi je rekao da čekam dok se ne vratite.
- Mogao sam da se vratim kroz mesec dana, ili za godinu dana, možda čak i nikada. Moje čuđenje ga nije uznemirilo. - Ali vi ste se vratili! On mi pruži papir ispisan na brzinu, rukom Čarlsa V. Rasela, opunomoćenog ministra Sjedinjenih Država: „Dragi g. Lesaž, Bio bih veoma počastvovan ako biste mogli da dođete u poslanstvo danas popodne u četiri sata. Radi se o važnoj i veoma hitnoj stvari. Rekao sam svom vozaču da vam bude na raspolaganju. "
XLIV U poslanstvu su me dočekala dva čoveka, sa istim suzdržanim nestrpljenjem. Rasel, u sivom odelu, sa crnom leptir mašnom i obešenim brkovima, nalik na one Teodora Ruzvelta, ali brižljivo negovanim, i Fazel, odeven u svoju uvek belu tuniku, crni ogrtač, sa plavim turbanom. Sastanak je započeo diplomata, ne baš sigurnim, ali korektnim francuskim jezikom. - Ovaj današnji sastanak spada u red onih koji se mešaju u tok istorije. Preko nas, susreću se naša dva naroda i naše dve države, prkoseći udaljenosti i razlikama: danas se susreću Sjedinjene Države, kao mlada nacija, sa već razvijenom demokratijom, i Persija, kao nacija sa hiljadugodišnjom tradicijom, ali sa demokratijom u povoju. Bio je to dosta tajanstven i svečan uvod. Rasel je bacio pogled prema Fazelu da bi se uverio da njegove reči nisu neprijatno delovale na njega. A onda je nastavio: - Pre nekoliko dana bio sam gost Udruženja demokrata u Teheranu i tom prilikom izjavio sam da gajim duboke simpatije prema ustavnoj revoluciji. Sa mnom su to osećanje delili i predsednik Taft i g. Noks, naš državni sekretar. Moram da dodam da je on obavešten o današnjem sastanku i da od mene očekuje da ga telegrafski izvestim o zaključcima koje ćemo ovde usvojiti. On prepusti Fazelu da mi objasni: - Sećaš li se onog dana kada si hteo da me ubediš da ne pružamo otpor carskim trupama? - Tog mučnog dana! - Nikada se zbog toga nisam ljutio na tebe, učinio si ono što je trebalo da učiniš, i u neku ruku, bio si u pravu. Ali, ono čega sam se plašio, ipak se nažalost desilo. Naime, Rusi nikada nisu napustili Tabriz, stanovništvo je u njemu izloženo svakodnevnim poniženjima, Kozaci na ulicama silom skidaju ženama velove, tražeći najbeznačajnije izgovore za hapšenje Adamovih sinova. Međutim, ima i gorih stvari od zaposedanja Tabriza, od sudbine mojih drugova. Našoj demokratiji preti propast. G. Rasel je rekao „mlada" demokratija, ja bih tome dodao „krhka", „nezaštićena". Naizgled, sve je
kako treba, narod je zadovoljniji, bazar dobro posluje, verski poglavari ne pokazuju neslaganje. Ipak, samo čudo može da spreči rušenje ovog zdanja. Zašto? Zato Što su naše blagajne prazne, kao i ranije. Stari režim je na vrlo čudan način ubirao poreze, svaku od pokrajina bi poverio nekom grabljivcu koji bi pio krv stanovništvu, a novac zadržavao za sebe, zadovoljavajući se da odvoji samo deo prihoda za kupovinu podrške na dvoru. Otuda potiču sve naše nesreće. Tako se, budući da je blagajna bila prazna, naveliko pozajmljivalo od Rusa i Engleza koji su zauzvrat dobijali koncesije i povlastice. Tako se car vešto uvukao u naše poslove, a mi uludo potrošili sve naše bogatstvo. Nova vlast se nalazi pred istom dilemom kao i prethodni vladari: ako ne uspemo da prikupimo poreze onako kako se to čini u savremenim zemaljama, moraćemo da prihvatimo tutorstvo velikih sila. Naš prvi zadatak je da oporavimo naše finansije. To je put ka modernizaciji Persije; to je cena slobode za Persiju. - Ako je lek tako jasan, zašto se okleva sa primenom? - Nijedan Persijanac danas nije u stanju da se prihvati takvog zadatka. Tužno je to reći za naciju od deset miliona ljudi, ali ne treba zanemariti težinu neznanja. Ovde je samo šaka nas stekla savremeno obrazovanje, slično onom koje imaju visoki državni službenici u razvijenim državama. Jedino polje na kome smo dosta uspešni je diplomatija. U svemu ostalom, bilo da se radi o vojsci, transportu, a naročito finansijama, vrlo smo neuki. Kad bi naš režim mogao da traje dvadeset ili trideset godina, on bi bez sumnje oformio generaciju sposobnu da se prihvati svih tih dužnosti. U međuvremenu, za nas je najbolje rešenje da se obratimo poštenim i sposobnim strancima. Znam da ih nije lako naći. U prošlosti smo imali veoma loša iskustava, sa Nausom, Lijahovim i mnogim drugima. Ali ja ne gubim nadu. Razgovarao sam o tome sa nekoliko mojih kolega u parlamentu i u vladi. Smatramo da bi Sjedinjene Države mogle da nam pomognu. - Polaskan sam time, - rekoh spontano, -ali zašto moja zemlja? Čarls Rasel je na moju primedbu reagovao pokretom iznenađenja i zabrinutosti. Fazelov odgovor ga ubrzo umiri: - Razmotrili smo redom, jednu po jednu, sve velike sile. Rusi i Britanci bi nas najradije survali u bankrotstvo jer bi na taj način s nama lakše upravljali. Francuzi se suviše brinu za svoje odnose sa carem i nisu spremni da se zauzmu za našu sudbinu. Šire gledano, čitava Evropa je uvučena u igru za i protiv savezništva, u kojoj bi Persija bila samo obično sredstvo za
razmenu, pion na šahovskoj tabli. Sjedinjene Države su jedine koje bi mogle biti zainteresovane za nas, a da nas pritom ne osvoje. Zato sam se obratio g. Raselu i pitao ga da li poznaje nekog Amerikanca sposobnog da se prihvati ovako teškog zadatka. Moram priznati da je on bio taj koji je pornenuo tvoje ime. Ja sam potpuno smetnuo s uma da si ti studirao finansije. - Polaskan sam tolikim poverenjem, - odgovorio sam, - ali ja sigurno nisam čovek koji vam je potreban. Uprkos diplomi koju sam stekao, ja nemam nikakvo iskustvo u finansijama. Nikada nisam imao priliku da primenim svoje znanje. Treba zameriti mome ocu koji je konstruisao tako mnogo brodova pa ja nisam morao da zarađujem za život. Oduvek sam se bavio za mene bitnim stvarima, to jest zaludnim rabotama: putovao sam i čitao, voleo i verovao, sumnjao, borio se, ponekad i pisao. Moji sagovornici su se nelagodno zgledali, razmenili zbunjene poglede, a ja sam nastavio: - Kad budete našli pravog čoveka, ja ću rado biti uz njega, savetovaću ga i biću mu na usluzi, ali od njega treba očekivati odluke i trud. Ja imam mnogo dobre volje, ali sam neznalica i lenština. Ne želeći da insistira, Fazel odluči da mi odgovori istim tonom: - Mogu da posvedočim da je to istina. Osim toga, imaš ti i drugih mana, mnogo većih. Svi znaju da si mi prijatelj, i moji politički protivnici bi imali samo jedan cilj: da te spreče da uspeš. Rasel je slušao u tišini, sa zaleđenim osmehom na licu. Naše ćaskanje mu sigurno nije prijalo ali je zadržao svoju mirnoću. Fazel se okrete prema njemu. - Žao mi je što Bendžamin ne želi da prihvati ovaj zadatak, ali to ništa ne menja u našem dogovoru. Možda je čak bolje da se takva odgovornost poveri čoveku koji nikada nije bio umešan u persijske prilike. - Imate li nekoga u vidu? - Nemam nijedno ime u glavi. Želeo bih da to bude čvrst, pošten čovek, nezavisnog duha. Ta vrsta ljudi postoji kod vas, to znam vrlo dobro; zamišljam takvu osobu, mogao bih čak da kažem da je vidim pred sobom; to je elegantan čovek gordog držanja, koji govori jasno i direktno. Čovek koji liči na Baskervila. Persijska vlada je svom poslanstvu u Vašingtonu, 25. decembra 1910. godine, u nedelju, na dan Božića, dostavila poruku sledeće sadržine:
„Tražite odmah od državnog sekretara da vas poveže sa američkim finansijskim vlastima sa ciljem da se za vrhovnog nadzornika blagajne angažuje nepristrasan američki ekspert, sa preliminarnim ugovorom na tri godine koji mora da potvrdi Skupština. Njegov zadatak će biti da izvrši reorganizaciju državnih dobara, reorganizaciju sistema naplate i potrošnje poreskih prihoda, uz saradnju jednog stručnjaka knjigovođe i jednog inspektora koji će nadgledati naplatu poreza u provincijama. Ambasador Sjedinjenih Država u Teheranu stavlja nam do znanja da je državni sekretar saglasan sa ovim. Uspostavite direktan kontakt sa njim, nemojte ići preko posrednika. Uručite mu u celini tekst ove poruke i postupite prema upustvima koja vam bude dao." Medžlis je 2. februara ogromnom većinom i uz buru odobravanja usvojio imenovanje američkih eksperata. Samo nekoliko dana kasnije, ministar finansija koji je izložio projekat poslanicima, bio je ubijen nasred ulice, od strane dvojice Gruzijaca. Iste večeri, prevodilac ruskog poslanstva je u Ministarstvu inostranih poslova Persije, zatražio je neodložno izručenje zločinaca. Svi su u Teheranu shvatili da je taj čin bio odgovor Sankt Petersburga na glasanje u Parlamentu, ali je vlast više volela da popusti kako ne bi zaoštravala odnose sa moćnim susedom. Ubice odvedoše najpre u poslanstvo, a zatim na granicu; čim su je prešli, bili su slobodni. U znak protesta, bazar je zatvorio svoje kapije, a „Adamovi sinovi" pozvaše na bojkot ruske robe; bile su najavljene i osvetničke akcije protiv građana poreklom iz Gruzije. Međutim, vlada je preko štampe pozivala na strpljenje, objašnjavajući građanima da prave reforme tek predstoje, da eksperti treba da stignu, da će državne kase uskoro biti pune, da će vlada isplatiti dugove i odbaciti svako tutorstvo, da će Persija imati škole i bolnice i modernu vojsku koja će primorati cara da napusti Tabriz. Persija je očekivala čuda. I, doista, čuda su se dogodila.
XLV - Pravo čudo, - obrati mi se Fazel šapatom, ali pobedonosno: - Pogledaj ga! Lepo sam ti rekao da će ličiti na Baskervila! Bio je to Morgan Šuster, novi vrhovni nadzornik persijske blagajne, koji je prilazio da nas pozdravi. Krenuli smo mu u susret na putu za Kazvin. Pristizao je, sa svojima, u dotrajalim poštanskim kočijama sa mršavom zapregom. Sličnost sa Hauardom bila je neverovatna: imao je iste oči, nos, isto sveže obrijano lice, možda nešto okruglastije, svetlu kosu, podeljenu razdeljkom, isti stisak ruke, učtiv ali samouveren. Mora da mu je smetao način na koji smo ga posmatrali mada to ničim nije pokazao; istina je da je dolazeći u stranu zemlju na tako neuobičan način, verovatno očekivao da će njegova pojava biti predmet izrazite radoznalosti. Znao je da će tokom svog boravka biti izložen posmatranjima, ispitivanjima, da će ga ponekad zlonamerno proganjati; da će svaki njegov korak, svaka njegova omaška biti predmet komentara, pohvala ili pokuda. Nedelju dana po njegovom dolasku izbila je prva kriza. Jedan od brojnih posetilaca koji su svakog dana dolazili da požele dobrodošlicu Amerikancima, upitao je Šustera kada namerava da poseti poslanstva Engleske i Rusije. Ovaj je odgovorio vrlo neodređeno. Kako je vreme odmicalo to pitanje sve se češće postavljalo, a postalo je i premet živih rasprava u bazaru: da li Amerikanac treba ili ne treba da učini kurtoazne posete poslanstvima? Ona sama su proširila glas da su ismejana, pa se situacija zaoštravala. S obzirom na ulogu koju je odigrao oko Šusterovog dolaska, Fazela je posebno pogodio taj diplomatski sukob koji je pretio da dovede u pitanje čitavu misiju. Stoga mi se obratio s molbom da posredujem. Dođoh kod svog zemljaka u palatu Atabak, zdanje od belog kamena, sa trideset prostranih soba, nameštenih delom na istočnjački, a delom na evropski način, prepunih tepiha i umetničkih predmeta, sa tankim stubovima na fasadi koji su se ogledali u vodi jezera. Svuda unaokolo bio je ogroman park ispresecan vodenim tokovima i jezerima, pravi persijski raj u kome se gradska buka mešala sa pesmom cvrčaka. Bila je to jedna od najlepših rezidencija u Teheranu. Pripadala je nekom bivšem predsedniku
vlade, pre nego što ju je otkupio jedan bogati trgovac, vatreni pristalica ustava koji je zgradu velikodušno stavio na raspolaganje Amerikancima. Šuster me je dočekao ispred ulaza. Pošto se odmorio od puta, izgledao je mnogo mlađi. Imao je svega tridest četiri godine. Iskreno govoreći, ja sam mislio da će Vašington poslati nekog osedelog stručnjaka sa likom prečasnog! - Došao sam da porazgovaram sa vama o toj gužvi oko poslanstava. - Zar i vi? Činilo se da ga to zabavlja. - Ne znam da li ste svesni, - nastavio sam uporno, - koje dimenzije je dobila ta priča oko protokola. Ne zaboravite, nalazimo se u zemlji intriga! - Niko ne uživa u spletkama više od mene. Ponovo se nasmejao, ali je odmah zastao i uozbiljio se u skladu sa svojim položajem. - Gospodine Lesaž, ne radi se samo o protokolu. Radi se o principima. Pre nego što sam prihvatio ovo mesto, ja sam se iscrpno obavestio o desetinama stranih eksperata koji su pre mene došli u ovu zemlju. Nekima od njih nije nedostajalo ni znanje ni dobra volja. Ali svi su pretrpeli poraz. Znate li zašto? Zato što su upali u zamku u koju i mene hoće da namame. Mene je ovlastila Skupština Persije, zato je prirodno da svoj dolazak najavim šahu, namesniku, vladi. Ja sam Amerikanac, mogu, dakle, da posetim i tog prijatnog g. Rasela. Ali zašto se od mene traži da učinim kurtoazne posete Rusima, Englezima, Belgijancima ili Austrijancima? Odgovoriću vam: jer hoće svima da pokažu, pre svega persijskom narodu koji toliko očekuje od Amerikanaca, Skupštini koja nas je angažovala uprkos svim pritiscima kojima je bila izložena, da je Morgan Šuster samo stranac, isti kao i svi drugi stranci, farangi. Čim bih obavio prve posete, pozivi bi počeli da pljušte kao kiša. Diplomate su učtivi ljudi, gostoljubivi i kulturni, oni govore jezike koje ja znam, igraju iste igre. Mogao bih ovde da živim vrlo lagodno, gospodine Lesaž, uživajući u bridžu, čaju, tenisu, jahanju i balovima pod maskama; kad bih se za tri godine vratio kući, bio bih bogat, veseo, pocmeo i u punoj formi. Ali ja nisam došao zbog toga, gospodine Lesaž! Skoro da je vikao. Jedna nevidljiva ruka, možda njegove žene, nečujno je zatvorila vrata salona. Ne primetivši to, on nastavi: - Ja sam ovamo došao sa određenim zadatkom: da osavremenim finansije u Persiji. Ti ljudi su nas pozvali, jer imaju poverenja u naše ustanove i naše upravljanje poslovima. Nemam nameru da ih razočaram.
Niti da ih prevarim. Ja potičem iz hrišćanske nacije, gospodine Lesaž, i za mene to nešto znači. Kakvu sliku imaju danas Persijanci o hrišćanskim narodima? O veoma hrišćanskoj Rusiji koja im nameće svoju volju prema bezočnom zakonu jačeg? Sa kojim hrišćanima su se sretali do sada? Prevrtljivim, bezobzirnim, bezočnim, Kozacima. Šta biste hteli da misle o nama? U kakvom ćemo to svetu da živimo zajedno? Zar nemamo ništa drugo da im predložimo osim da budu naši robovi ili naši neprijatelji? Zar ne mogu da budu naši ravnopravni saradnici? Srećom, nekolicina njih i dalje veruje u nas, u naše vrednosti, ali koliko dugo će još moći da ućutkuju hiljade glasova koji Evropljane izjednačuju sa đavolom? Na šta će ličiti Persija sutrašnjice? To će zavisiti od našeg ponašanja, od primera koji ćemo im dati. Baskervilova požrtvovanost učinila je da se zaboravi gramzivost mnogih drugih. Gajim duboko poštovanje prema njemu, ali, budite bez brige, ja nemam nameru da umrem, jednostavno želim da budem pošten. Persiju ću služiti kao što bih služio bilo koju američku kompaniju, neću je pljačkati već ću se truditi da je oporavim i unapredim, poštovaću administrativni savet, ali bez „klanjam se" i „ljubim ruke". Suze mi same od sebe potekoše niz lice. Šuster ućuta. Posmatrao me je pažljivo i zbunjeno. - Ako sam vas svojim tonom ili rečima nehotice povredio, molim vas da mi oprostite. Ja ustadoh i pružih mu ruku. - Niste me povredili, gospodine Šuster, vi ste me samo uzbudili. Preneću vaše reci svojim persijskirn prijateljima. Njihova reakcija se neće razlikovati od moje. Odlazeći od njega, pohitah u Baharistan; znao sam da ću tamo naći Fazela. Čim sam ga primetio, ja povikah: - Fazel, još jedno čudo! Persijski parlament je 13. jula odlučio da reorganizaciju finansija u zemlji u potpunosti poveri Morganu Šusteru. Otada je redovno pozivan na sve sednice Saveta ministara. U međuvremenu je drugi jedan događaj uzdrmao bazar i ministarstva. Glasine nepoznatog porekla, čije autore nije bilo teško pogoditi, optuživale su Morgana Šustera da je pripadnik jedne persijske sekte. Stvar je možda izgledala besmislena, ali su oni koji su širili glasine činili to vrlo vešto ne bi li ogovaranjima dali privid istine. Amerikanci preko noći postadoše sumnjivi u očima mase. Ponovo sam dobio zadatak da o tome
porazgovaram sa načelnikom državne blagajne. Posle našeg prvog susreta naši odnosi su postali neposredniji. On je mene zvao Ben, a ja njega Morgan. Izložio sam mu zašto ga optužuju: - Priča se da među tvojim slugama ima babista ili svima poznatih bahajaca, što mi je potvrdio i Fazel. Priča se, takođe, da su bahajci u Sjedinjenim Državama upravo osnovali jedan vrlo aktivan ogranak. Iz toga su zaključili da su svi Amerikanci iz poslanstva upravo bahajci koji su, pod izgovorom da sređuju finansijsko stanje zemlje, došli ovamo da bi zadobili svoje pristalice. Morgan je razmišljao jedan trenutak: - Odgovoriću na jedino važno pitanje: ne, nisam došao da propovedam ili preobraćam, već da izvršim reformu persijskih finansija kojima je ona preko potrebna. Dodaću, za tvoju informaciju, da ja naravno nisam bahajac, da sam o postojanju tih sekti saznao iz knjige profesora Brauna pred sam dolazak ovamo. Uz to, nisam sposoban da napravim razliku između babista i bahajaca. Što se tiče mojih slugu, kojih ima petnaestak u ovoj ogromnoj kući, to svi znaju, oni su bili ovde pre mog dolaska. Zadovoljan sam njihovim radom, i to mi je jedino važno. Nemam običaj da svoje saradnike procenjujem prema njihovom verskom ubeđenju ili prema boji njihove kravate! - Potpuno razumem tvoj stav, on odgovara mojim ličnim ubeđenjima. Ali mi smo u Persiji. Upravo sam se sreo sa novim ministrom finansija. On smatra da bi trebalo otpustiti osumnjičene sluge kako bi se klevetnici ućutkali. Ili barem neke od njih. - Ministar finansija se bavi tim pitanjem? - Više nego što pretpostavljaš. On strahuje da bi ovaj problem mogao pogubno da utiče na čitav poduhvat u njegovom sektoru. Zamolio me je da ga već večeras izvestim o ovom susretu. - Neću te više zadržavati. Reći ćeš mu da se neću lišiti nijednog sluge i da je za mene ta stvar završena! On ustade. Bio sam primoran da budem uporan: - Morgane, nisam siguran da je takav odgovor dovoljan. - A! Tako? Onda ćeš dodati: „Gospodine ministre finansija, ako nemate ništa pametnije da radite nego da istražujete versku pripadnost mog vrtlara, ja mogu da vam dostavim važnije podatke da ispunite vreme." Ja sam ministru preneo smisao njegovih poruka, ali mislim da mu je Morgan prvom prilikom doslovce lično ponovio šta misli, ne praveći od
toga nikakvu dramu. U stvari, svi su bili zadovoljni da su neke razumne stvari najzad izgovorene bez ustezanja. - Otkad je Šuster ovde, - poveri mi Širin jednog dana, - atmosfera je nekako zdravija, čistija. U haotičnoj, zamršenoj situaciji, uvek se čini da su potrebni vekovi da se iz nje izađe. Odjednom, pojavio se jedan čovek i kao nekim čudom ozelenelo je drvo koje su svi smatrali osušenim, počelo je ponovo da lista, da daje plodove i senku. Taj stranac mi je vratio veru u ljude iz moje zemlje. On im se ne obraća kao urođenicima, ne ceni razdražljivost i sitničavost, obraća im se kao ljudima. Znaš li da se u mojoj rođenoj porodici, starije žene mole za njega?
XLVI Neću se nimalo udaljiti od istine, ako kažem da je te 1914. godine, čitava Persija živela u znaku „Amerikanaca" i da je, od svih odgovornih, on bio najpopularniji i nesumnjivo jedan od najuticajnijih ljudi u carstvu. Novine su davale punu podršku njegovom radu; o njemu se pisalo sa velikim entuzijazmom, utoliko pre jer je oko sebe okupio urednike, izlagao im svoje planove, a ponekad je čak tražio i njihove savete, posebno kada se radilo o teškim pitanjima. Pre svega, a to je bilo i najvažnije, bio je na putu da uspe u svom teškom poduhvatu. Čak i pre uvođenja novog fiskalnog sistema, Šuster je umeo da uravnoteži budžet, sputavajući na svakom koraku krađu i rasipništvo. Pre njega, postojao je običaj da mnoge ličnosti, kraljevi, ministri ili visoki dostojanstvenici dostavljaju Blagajni svoje zahteve, napisane na brzinu, vrlo često na parčetu zamašćenog papira. Bez pogovora i obrazloženja isplaćivani su ogromni iznosi, jer su službenici na to bili primoravani pod pretnjom da će izgubiti sve što imaju, pa i život. Sa Morganom, sve se preko noći promenilo. Jedan od primera rečito govori o tome: naime, 17. juna, od Šustera je dramatičnim tonom zatraženo da isplati sumu od četrdeset i dve hiljade tumana na ime plata za trupe u Teheranu. - Inače će doći do pobune, a načelnik državne blagajne snosiće svu odgovornost! - vikao je Amir-i-Azam, Vrhovni emir, ministar vojske. Šuster je na ovo odgovorio: - Gospodin ministar je pre deset dana uzeo istu tu sumu. Šta je s njom uradio? - Potrošio sam je na isplatu zaostalih plata, porodice naših vojnika su gladne, oficiri su u dugovima, stanje je nepodnošljivo! - Da li je g. ministar siguran da je suma u potpunosti potrošena? -Do poslednje pare! Šuster je onda iz svog džepa izvadio jedan mali karton na kome je imao nešto ispisano, pročitao ga je na pred svima, a onda rekao: - Suma koju je Blagajna isplatila pre deset dana u celini je stavljena na privatni ministrov račun. Nije potrošen ni jedan tuman, imam ovde ime bankara i cifru.
Vrhovni emir, dežmekasti džin, ustade kipteći od besa; on stavi ruku na svoje grudi i ljutitim pogledom pređe preko svojih zemljaka. - Da li se moja čast dovodi u pitanje? Pošto niko nije pokušao da ga razuveri, on dodade: - Ako takva suma zaista postoji na mom računu, kunem se da o tome ništa ne znam. Pošto su neki od prisutnih ovo primili s nevericom, odlučeno je da se dovede bankar, a Šuster zatraži od članova vlade da sačekaju na svojim mestima. Čim je čovek stigao, ministar vojske mu požuri u susret. Pošto su šapatom razmenili nekoliko reci, Vrhovni emir se vrati svojim saradnicima i mirnim glasom saopšti: - Taj prokleti bankar nije shvatio moje naređenje pa još nije isplatio trupe. Bio je to nesporazum! Atmosfera je bila mučna, ali visoki dostojanstvenici države otada nisu ni pomišljali da se upuste u privatnu pljačku Blagajne, koja se ponavljala vekovima. Bilo je i nezadovoljnih, ali su svi morali da ćute, jer je većina ipak bila zadovoljna; po prvi put u istoriji, službenici, vojska i persijske diplomate u inostranstvu počeli su redovno da primaju svoje prinadležnosti. U međunarodnim finansijskirn krugovima počelo je da se veruje u čudo zvano Šuster. Braća Selidžmen, bankari iz Londona, odlučili su da odobre Persiji zajam od četiri miliona funti ne uslovljavajući ga nijednom od onih ponižavajućih klauzula koje obično prate tu vrstu transakcija. Nisu tražena nikakva avansna plaćanja na carinske prihode, niti su stavljene hipoteke. Bio je to normalan zajam normalnom klijentu, dostojnom poštovanja i platežno sposobnom. Bio je to vrlo važan korak. U očima onih koji su pokušavali da podjarme Persiju, to je bio opasan presedan. Britanska vlada se umešala i blokirala isplatu zajma. Za to vreme, car je pribegao grubljim metodama. U julu se pročulo da se bivši šah vraća sa dvojicom svoje braće na čelu plaćeničke vojske, s namerom da ponovo preuzme vlast. Zar nije zadržan u Odesi, u čuvanoj rezidenciji, sa izričitim obećanjem ruske vlade da mu nikada ne dozvoli povratak u Persiju? Na pitanje šta znaju o tome, vlasti iz Sankt Petersburga su odgovorile da je šah izmakao njihovoj kontroli, da putuje sa lažnim pasošem, da mu je naoružanje stiglo u kutijama sa oznakom „mineralna voda", tako da oni ne snose nikakvu odgovornost za njegovu pobunu. On je, dakle, napustio rezidenciju u Odesi, prešao sa svojim ljudima nekoliko stotina milja koje dele Ukrajinu od Persije, ukrcao se sa naoružanjem na
jedan ruski brod, prešao Kaspijsko jezero i iskrcao se na persijsku obalu, a da carska vlada, ni vojska, ni tajna policija Ohrana, o tome nisu ništa znali? Ali čemu nabrajati činjenice? Trebalo je, pre svega, sprečiti propast krhke demokratije u Persiji. Skupština je zatražila kredite od Šustera i ovoga puta Amerikanac nije oklevao. Naprotiv, pomagao je da vojska stane na noge za samo nekoliko dana, da se naoruža najboljim raspoloživim oružjem, da se snabde dovoljnom količinom municije. Sam je odredio komandanta: to je bio Efraim-kan, sjajan jermenski oficir koji je za tri meseca uspeo da porazi bivšeg šaha i da ga pošalje s one strane granice. Vlade čitavog sveta jedva da su mogle da poveraju da je tako nešto moguće, da je Persija, tako reći preko noći, postala moderna država. Takve i slične pobune obično su trajale godinama. Za većinu posmatrača u Teheranu, kao i u inostranstvu, odgovor je sadržan u jednoj jedinoj magičnoj reci: Šuster. Njegova uloga je uveliko prevazilazila okvire običnog načelnika državne blagajne. On je bio taj koji je Skupštini predložio da se bivši šah stavi van zakona i da se po zidovima svih gradova u zemlji istaknu poternice u stilu Divljeg zapada, kojima se nude velike sume onima koji pomognu da se pobunjenik i njegova braća uhvate, što ih je još više omalovažilo u očima naroda. Carev gnev se nije stišavao. Postalo mu je jasno da njegove ambicije u odnosu na Persiju neće moći da se ostvare sve dok je tamo Šuster. Bilo je potrebno primorati ga da ode! Trebalo je izazvati incident, ozbiljan incident. Zadatak da to sprovede poveren je Pohitanovu, bivšem konzulu u Tabrizu, koji je postao glavni konzul u Teheranu. Zadatak je blaga reč; radilo se o pravoj zaveri, koja je bila brižljivo pripremana i izvedena. Skupština je odlučila da zapleni dobra dvojici braće bivšeg šaha koji su uz njega rukovodili pobunom. Kao načelnik vrhovne blagajne Šuster je bio zadužen da to sprovede. Hteo je da tu stvar obavi javno. Od pomenutih imanja, glavno se nalazilo nedaleko od palate Atabak i pripadalo je kraljevskom princu koga su nazivali „Sjaj sultanata". Amerikanac je tamo uputio jedan žandarmerijski odred i civilne službenike koji su sa sobom nosili rešenja o oduzimanju imovine. Kada su stigli na imanje našli su se licem u lice sa Kozacima koje su pratili oficiri ruskog konzulata. Oni zabraniše žandarmima da uđu na imanje, preteći da će upotrebiti silu ako se smesta ne povuku! Kad su o tome izvestili Šustera, on je uputio jednog od svojih zamenika u rusko poslanstvo. Primio ga je Pohitanov, koji mu je nadmenim
tonom dao sledeće objašnjenje: majka princa „Sjaj sultanata" pisala je caru i carici i tražila od njih zaštitu koja joj je velikodušno pružena. Amerikanac nije mogao da poveruje svojim ušima: da stranci u Persiji uživaju imunitet, da ubicama jednog persijskog ministra ne može da bude suđeno, jer su carevi eksponenti. To je bilo nepravedno, ali to je bila praksa koja se teško mogla promeniti. Međutim, da Persijanci preko noći stavljaju svoju imovinu pod zaštitu nekog stranog vladara kako bi izbegli zakone svoje zemlje, to je ipak bilo neko novo, nepisano, nečuveno pravilo. Šuster nije mogao da se pomiri s tim. Izdao je naređenje žandarmima da zauzmu imanje, da odlučno nastupe ne primenjujući silu. Ovoga puta, Pohitanov ih je pustio. Incident je izazvan a on je izvršio svoj zadatak. Odgovor nije izostao. U Sankt Petersburgu je odmah izdato saopštenje u kome je incident okvalifikovan kao direktan napad na Rusiju, kao teška uvreda cara i carice. Od vlade u Teheranu zatraženo je zvanično izvinjenje. Izbezumljen, predsednik vlade Persije zatražio je savet od Britanaca; Foreign office je odgovorio da se car ne šali, da je nagomilao trupe u Bakuu, da se priprema da osvoji Persiju i da bi bilo mudro da se prihvati njegov ultimatum. Persijski ministar inostranih poslova, sav zabrinut, pojavio se 24. novembra 1911. godine u ruskom poslanstvu i uslužno stegao ruku opunomoćenog ministra izgovarajući ove reči: „Ekselencijo, moja vlada mi je stavila u zadatak da vam u njeno ime prenesem izvinjenje zbog uvrede koju su pretrpeli oficiri iz konzulata vaše vlade." Stežući i dalje pruženu ruku, carev izaslanik je uzvratio: „Vaša izvinjenja se prihvataju kao odgovor na naš prvi ultimatum, ali moram da vas upozorim da se u Sankt Petersburgu priprema jedan drugi ultimatum. Kada ga dobijem, obavestiću vas o njegovoj sadržini." Najavljeni ultimatum stigao je pet dana kasnije, tačnije 29. novembra u podne; diplomata ruskog poslanstva uručio ga je ministru inostranih poslova uz usmeno obrazloženje da je već dobio saglasnost Londona i da se zahtevima mora udovoljiti u roku od četrdeset osam sati. Prva tačka: smeniti, bez odlaganja, Morgana Šustera. Druga tačka: ne primati stručnjake iz inostranstva, bez prethodne saglasnosti ruskog i britanskog poslanstva.
XLVII U sedištu parlamenta, sedamdeset i šest poslanika - jedni sa turbanima, drugi sa fesovima ili kapama, „Adamovi sinovi", koji su spadali među najborbenije, odeveni po evropskoj modi -čekalo je da sazna sadržinu novog ultimatuma. U jedanaest sati, predsednik vlade izašao je za govornicu i zadihanim glasom pročitao tekst ultimatuma, podsećajući poslanike da car ima punu podršku Londona. Odmah zatim je objavio odluku svoje vlade da neće pružati otpor, da prihvata ultimatum i da će prognati Amerikanca; jednom rečju, to je značilo vraćanje pod zaštitu sila kako bi se izbeglo da Persija bude pregažena njihovim čizmama. Da bi izbegao najgore, bio mu je potreban jasan nalog; zato je postavio pitanje poverenja, podsećajući poslanike da ultimatum ističe u podne, da je vreme na izmaku i da rasprave ne mogu da se traju u nedogled. Dok je držao govor bacao je zabrinute poglede prema galeriji za zvanice gde je glavno mesto zauzimao g. Pohitanov, kome se niko nije usudio da zabrani ulazak u Parlament. Kada je predsednik vlade ponovo seo, nije bilo ni uzvika protivljenja ni pljeska odobravanja. Samo poražavajuća tišina koja je pritiskala i gušila. Tišinu je prekinuo jedan časni said, Prorokov potomak, čovek savremenih shvatanja, koji je sa žarom podržavao Šusterovu misiju. Njegov govor je bio kratak: - Možda je Božja volja što nam slobodu i nezavisnost otimaju na silu. Ali mi ih se sami nećemo odreći. Ponovo je zavladala tišina. Za govornicu je izašlo još nekoliko govornika koji su govorili u istom smislu i isto tako kratko. Pohitanov je upadljivo gledao na sat. Predsednik vlade je to primetio, pa je i sam povukao lanac i izvukao svoj izrezbareni džepni sat. Bilo je dvadeset do dvanaest. On se uzvrpoljio, udario o pod svojim štapom, zahtevajući da se pređe na glasanje. Četiri poslanika pod različitim izgovorima užurbano napustiše salu; sedamdeset dvojica preostalih, svi odreda, rekli su „ne". „Ne", carevom ultimatumu! Ne, Šusterovom odlasku! Ne, stavu vlade! Predsednik vlade morao je da podnese ostavku, a sa njim i svi njegovi
ministri. Pohitanov je takođe ustao; tekst koji je trebalo telegrafski uputiti u Sankt Petersburg već je bio sročen. Velika vrata zalupila su se sa treskom, a njegov eho dugo je odjekivao kroz utihlu salu. Poslanici su ostali sami. Oni su pobedili, ali nisu bili ni najmanju raspoloženi da slave svoju pobedu. Vlast se našla u njihovim rukama: od njih je zavisila sudbina zemlje, sudbina novog ustavnog poretka. Šta su mogli da učine, šta su uopšte želeli da učine, to ni sami nisu znali. Nastavak sednice bio je nestvaran, dirljiv, nesređen i, u izvesnom smislu, čak detinjast. S vremena na vreme čula bi se poneka ideja koja je ubrzo odbacivana: - Kako bi bilo da od Sjedinjenih Država zatražimo da nam pošalju svoje trupe ? - Zašto bi nam slali svoje trupe, to su prijatelji Rusije. Zar predsednik Ruzvelt nije pomirio cara sa mikadom? - Ali, možda bi prihvatili da pomognu Šusteru? - Šuster je vrlo popularan u Persiji; tamo jedva da znaju njegovo ime. Američke vlasti sigurno se ne raduju što je došao u sukob sa Sankt Petersburgom i Londonom. - Mogli bismo im predložiti da nam izgrade prugu. Možda će ih to privući, možda će nam priteći u pomoć. - Možda. Ali tek za šest meseci, a car će biti ovde za dve nedelje. - A Turci? A Nemci? A zašto ne Japanci? Zar nisu pregazili Ruse u Mandžuriji? Onda, iznenada, jedan mladi poslanik iz Kirmana predloži da se persijski presto ponudi japanskom caru. Fazel planu: - Jednom za svagda treba shvatiti da nećemo moći da pozovemo u pomoć ni ljude iz Isfahana! Ako se upustimo u bitku, biće to ovde u Teheranu, sa ljudima iz Teherana, sa oružjem koje se u ovom trenutku nalazi u glavnom gradu. Kao u Tabrizu pre tri godine. A protiv nas neće poslati hiljadu Kozaka, već pedeset hiljada. Moramo biti svesni da ćemo se boriti bez ikakve nade u pobedu. Da je bilo ko drugi izgovorio ovako obeshrabrujuće reči, to bi naišlo na buru negodovanja. Reči koje su dolazile iz usta heroja iz Tabriza, najistaknutijeg među „Adamovim sinovima", primljene su kao činjenice, kao slika svirepe stvarnosti. Posle toga bilo je teško zalagati se za otpor. Međutim, Fazel je baš to činio.