Samarkand - Amin Maalouf

neizbežna buka kraljevskih logora. Na sve strane bili su vojnici, sluge, trgovci. Čuo se i poneki prigušen smeh kakve milosnice. Put mu je izgledao dugačak, posebno što je morao da ga pređe sam. Obično je bio okružen dvorjanima, ali sada više niko nije hteo da bude viđen u društvu onoga koji je osuđen. Pobegli su čak i oni koji nešto traže, jer šta su mogli očekivati od starca u nemilosti? Jedan čovek mu se, ipak, približio. Čovek čestit, sa iskrpljenim ogrtačem. Dok je izgovarao pobožne reci, Nizam je pipao po svojoj kesi i iz nje izvadio tri zlatna novčića. Trebalo je nagraditi nepoznatog koji se usudio da mu priđe. Kao munja bljesnulo je sjajno sečivo, sve se dogodilo veoma brzo. Nizam jedva i da je video pokret ruke, a mač je već probio njegovu odeću, kožu, vrh je prošao između njegovih rebara. Nije čak ni viknuo. Ništa osim pokreta zaprepašćenja, poslednjeg udisaja vazduha. Dok padao, možda je ponovo video isti bljesak, ali usporen, ruku koja se pruža, vraća i stisnuta usta koja bljuju: „Uzmi ovaj poklon, tiže ti iz Alamuta!" Odmah iza toga razlegli su se uzvici. Asasin je potrčao, progonili su ga od šatora do šatora. Konačno su ga uhvatili. Odmah su mu prerezali grkljan, a zatim su ga vukli za bose noge i bacili u vatru. U toku sledećih godina i decenija mnogobrojni izaslanici s Alamuta doživeli su sličnu smrt, s tom razlikom što niko od njih više nije ni pokušavao da pobegne. „Nije dovoljno ubijati naše neprijatelje, učio ih je Hasan; mi nismo zločinci, već izvršioci kazne i moramo da nastupamo javno, da služimo za primer. Jedno naše ubistvo zastrašiće sto hiljada ljudi.‟ Međutim, nije dovoljno samo ubijati i zastrašivati, treba takođe znati umirati; jer ako ubijanjem obeshrabrujemo naše neprijatelje da bilo šta preduzmu protiv nas, umiranjem na najhrabriji način mi, takođe, izazivamo i divljenje masa. Iz te mase, mnogi ljudi će nam se pridružiti. Umreti je važnije nego ubiti. Mi ubijamo da bismo se branili, umiremo da bismo preobraćali, da bismo osvajali. Osvajanje je cilj, odbrana je samo sredstvo." Od tog vremena nadalje, ubistva su se najčešće izvršavala petkom, u džamijama u vreme svečane molitve, pred okupljenim narodom. Žrtva, vezir, vladar ili verski dostojanstvenik stizala je okružena brojnim pratiocima, a masa koja se tu nalazila bila je uzbuđena i zadivljena. Izaslanik iz Alamuta uvek je bio tu negde u blizini, prerušen na način koji niko nije očekivao - bio je, na primer, jedan od pratilaca. Udarao je u trenutku kada su svi mogli da ga vide. Žrtva bi padala, a dželat bi mirno

stajao i glasno izvikivao dobro naučenu rečenicu. Sa prkosnim osmehom čekao je da bude ubijen od strane razjarenih čuvara, a zatim raskomadan od zastrašene svetine. Poruka je uvek bila jasna: naslednik ubijenog moraće da pokaže pomirljiv stav prema Alamutu, a među prisutnima naći će se deset, dvadeset, četrdeset onih koji će no preobratiti. Oni koji su bili svedoci ovakvih neverovatnih prizora često su govorili da su Hasanovi ljudi bili drogirani. Kako bi se drukčije moglo objasniti njihovo dobrovoljno umiranje i pristajanje na smrt uz osmeh? Tako je i prošireno mišljenje da su ubice delovale pod uticajem hašiša. Marko Polo je takvu ideju doneo na Zapad. Njihovi neprijatelji u muslimanskom svetu ponekad su ih nazivali hašišium, „pušači hašiša", da bi ih omalovažili, a neki orijentalisti su u tom izrazu videli poreklo reči „asasin", ubica, što je u nekim evropskim jezicima postao sinonim za reč zločinac. Tako je mit o „asasinima" (Ubicama) postao još strašniji. Ali istina je bila drugačija. Prema zapisima koji su do nas došli sa Alamuta, Hasan je svoje pristalice nazivao asasun, oni koji su verni Asasu, „Temelju" vere, i ta reč, pogrešno uhvaćena od strane stranih putnika, dobila je miris hašiša. Istina je da je Hasan bio vrstan poznavalac biljaka, da je bio odlično upoznat sa njihovim lekovitim, smirujućim i nadražujućim dejstvima, On je lično uzgajao sve vrste trava i negovao svoje vernike kad su bili bolesni, poznavao napitke koji su pojačavali strasti. Poznat je njegov recept za napitak koji je stimulisao rad mozga, a koji je davao svojim pristalicama. On bi podstakao njihove sposobnosti za učenje. Posredi je bila mešavina meda, tucanih oraha i korijandra. Očigledno bilo je to slatko učenje. Uprkos predanju koje se uporno provlačilo kroz vreme, kao i primamljivosti objašnjenja, treba prihvatiti istinu da je jedina droga Ubica bila njihova nepokolebljiva vera koja se stalno čeličila i bila poduprta sažetom nastavom, savršenom organizacijom, najstrožom disciplinom i strogom podelom zadataka. Na hijerarhijskom vrhu sedeo je Hasan, Veliki učitelj, Vrhunski propovednik, čuvar svih tajni. Bio je okružen malobrojnom grupom misionara - propagandista. Trojica među njima bili su i njegovi zamenici, odnosno poverenici, jedan za istočnu Persiju, Horasan, Juhistan i Transoksijanu; drugi za zapadnu Persiju i Irak; treći za Siriju. Odmah ispod njih nalazili su se drugovi, rafici i glavni službenici pokreta koji su, nakon odgovarajuće poduke, zvanično proglašavani sposobnim da upravljaju

nekom tvrđavom ili da vode sve poslove vezane za jedan grad ili neku oblast. Najsposobnijim među njima su u vremenima koja su dolazila, poveravani najvažniji zadaci. Ispod rafika na hijerarhijskoj lestvici nalazili su se laseci; oni su bili jednostavno vezani za organizaciju. To su bili samo vernici, bez posebnih sposobnosti za učenje ili nasilničko delovanje. Među njima je bilo mnogo pastira iz okoline Alamuta, jedan broj žena i staraca. Poslednji na lestvici bili su mudžibi, oni koji su tek položili ispit, u stvari novajlije, ljudi koji su stekli tek prva znanja. Iz njihovih redova, u skladu sa sposobnostima, neki su ostajali u masi vernika, drugi su bili upućivani na dalje učenje da bi postali drugovi, ili još dalje u sledeću kategoriju, onu koja je u očima muslimana toga vremena simbolizovala pravu moć Hasana Sabaha, u klasu fidaija „onih koji se žrtvuju." Veliki učitelj ih je birao među vatrenim pristalicama koje su se odlikovale neograničenom verom, velikim sposobnostima i nepokolebljivom istrajnošću. To su bili uglavnom ljudi koji nisu imali sklonosti za učenje. Veliki učitelj žrtveni Zadatak nikada nije poveravao onima koji su mogli postati dobri propovednici. Uvežbavanje fidaija bio je osetljiv zadatak, kome se Hasan predavao sa velikim žarom i pažnjom. Kako sakriti bodež, kako ga izvaditi neprimetnim pokretom i usaditi pravo u srce žrtvi, ili u vrat ako su mu grudi zaštićene metalnim prslukom; kako se sprijateljiti sa golubovima pismonošama, upamtiti šifrovane azbuke, upoznati sredstva za brzo i neuhvatljivo održanje veze sa Alamutom; kako savladati poneko narečje ili lokalni govor, kako se uvući u tuđu, neprijateljsku sredinu i živeti, pritajeno, u njoj nedeljama, mesecima, kako bi otklonili svako nepoverenje i sumnju u iščekivanju pogodnog trenutka za izvršenje zadatka; kako, kao lovac, pratiti svoj plen, pažljivo proučavati njegovo kretanje, odeću, navike, vreme njihovih izlazaka; kako se približiti izuzetno dobro čuvanoj ličnosti i ući u njenu službu i upoznati se s nekima od onih koji ga okružuju. Priča se da su dvojica fidaija da bi ubili jednu od svojih žrtava, morala dva meseca da žive u jednom hrišćanskom manastiru pretvarajući se da su monasi. Izvanredna sposobnost kameleonstva očigledno se ne može objasniti i pripisati bilo kakvoj upotrebi hašiša! Ovakvi dobrovoljci su, pre svega, morali biti fanatični vernici, morali su da dosegnu tako visok stepen verovanja da su bili u stanju da se suoče sa smrću, morali su nepokolebljivo da veruju da će njihovo stradanje biti nagrađeno odlaskom u raj istog onog trenutka kada im razularena gomila bude oduzela život.

Niko ne može da porekne da je Hasan Sabah uspeo da sagradi najstrašniju mašinu za ubijanje u istoriji. Nasuprot njoj, krajem tog krvavog veka stvorena je još jedna ubilačka mašinerija -to je Nizamija - koja je iz odanosti prema ubijenom veziru, koristila druge, možda čak i podmuklije, ali sigurno manje spektakularne metode za sejanje smrti, čije posledice, nažalost, nisu bile ništa manje razorne.

XX Dok se gomila iživljavala nad ostacima Ubice, pet oficira se okupilo plačući nad još toplim Nizamovim telom, pet desnih ruku se pružilo, pet ustiju je u jedan glas ponovilo zakletvu: „Spavaj mirno gospodaru, niko od tvojih neprijatelja neće ostati živ." Od koga početi? Lista progonjenih bila je dugačka, ali Nizamove poruke su bile jasne. Petorica ljudi nisu imala potrebu da se dogovaraju. U isti mah oni su izgovorili jedno ime i ponovo pružili ruke. Zatim su klekli i zajedno podigli telo izmršavelo od bolesti, ali otežalo usled smrti i odneli ga svečano do njegovog utočišta. Žene su se već bile okupile i kukale, a videvši leš njihovo naricanje pretvorilo se u bolni urlik koji je još dublje potresao jednog od oficira: „Ne plačite dok ga ne osvetimo!" Uplašene narikače su zastale i pogledale prema čoveku koji se već udaljavao. Ponovo su počele glasno da oplakuju. U tom je stigao i sultan. Kad je čuo prve uzvike bio je pored Terken. Jedan evnuh otrčao je da čuje novosti; kada se vratio sav zadihan uzviknuo je: „Radi se o Nizam-el-Molku, gospodaru! Neki ubica se bacio na njega! Sad se tebi odbrojavaju dani!" Sultan i sultanija su razmenili poglede, a onda je Malik-šah ustao. Ogrnuo je svoj mantil od astragana i pljesnuo se po licu pred ogledalom svoje supruge, otrčao žurno do preminulog, izigravajući iznenađenje i najteži bol. Žene su se sklonile da bi ga propustile da priđe telu svoga ate. On se nagnuo, izgovorio molitvu, dodao nekoliko prigodnih fraza, a onda se vratio kod Terken da se zajedno s njom potajno raduje. Posle smrti velikog vezira Malik-šah se ponašao vrlo neobično. Moglo se očekivati da će nestanak svog staratelja iskoristiti da konačno, u svoje ruke, preuzme poslove carstva. Ali ništa od toga nije se dogodilo. Isuviše zadovoljan što se napokon otarasio onoga koji je sputavao njegove strasti, sultan se predao igri - ne postoji druga reč za ono šta je radio. Radni sastanci, prijemi ambasadora zvanično su otkazivani; dani su mu prolazili u igranju pola, lovu i večernjim pijankama. Još gore, čim je stigao u Bagdad, poručio je kalifu: „Od ovog grada nameravam da napravim svoju zimsku prestonicu. Vrhovni vođa vernika mora što pre da se iseli, da nađe sebi drugo prebivalište." Prorokov

sledbenik, čiji su preci već tri i po veka živeli u Bagdadu, zatražio je rok od mesec dana da sredi svoje poslove. Terken je bila zabrinuta zbog te lakoumnosti, nedostojne jednog vladara od trideset i sedam godina, a uz to gospodara polovine sveta! Ali Malik-šah je bio ono što je bio i ona ga je puštala da luduje, koristeći svaku priliku da učvrsti svoj lični uticaj. Emiri i velikodostojnici počeli su da se obraćaju isključivo njoj. Na mesta, na kojima su još uvek bili ljudi odani Nizalnu, ona je postavljala svoje poverljive ljude, a sultan je sve to odobravao, u kratkim trenucima između dve igre ili dva pijanstva. Malik-šah se 18. novembra 1092. godine nalazio na severu Bagdada, u lovu na divlje magarce, u jednom šumovitom i močvarnom kraju. Od njegovih dvanaest strela samo je jedna promašila cilj. Njegovi pratioci pevali su mu pohvalne pesme i niko od njih nije ni pomišljao da se nadmeće sa njim. Ogladneo od dugog hodanja on je psovao i galamio. Robovi su se prihvatili posla. Njih dvanaestorica komadali su i skidali kožu sa divljih životinja, stavljali ih na ražanj koji su bili raspalili na proplanku. Najdeblji but je bio za vladara, on ga je zgrabio rukama, komadao i proždirao s velikim uživanjem, zalivajući ga gutljajima slatkog pića. S vremena na vreme, halapljivo je pružao ruku prema svom najomiljenijem jelu, voću u sirćetu koje je njegov kuvar, u ogromnim ćupovima, uvek nosio sa sobom da bi bio siguran da će ga uvek biti u dovoljnim količinama. Iznenada, Malik-šah je počeo da se previja (grči od strašnih bolova u stomaku koji su mu razdirali utrobu). Urlao je od bolova, dok su njegovi pratioci drhtali. Nervozno je bacio svoj pehar i ispljunuo ono što je imao u ustima. Presamićeno od bolova, njegovo telo se praznilo i buncajući pada u nesvest. Oko njega, preneraženi od straha, stajali su dvorjani, vojnici i sluge, posmatrajući jedni druge s neverici. Nikada se nije saznalo čija ruka je krišom sipala otrov u liker, ili možda u sirće? Ili u meso divljači? Ali svi su izračunali da je prošlo tačno trideset pet dana od Nizamove smrti. Ovaj je bio rekao „manje od četrdeset" dana. Njegovi osvetnici nisu zakasnili. Terken Hatun se u to vreme nalazila u kraljevskom logoru, na jedan sat od mesta drame. Kada su joj doneli onesvešćenog sultana koji je još pokazivao znake života, ona je hitro uklonila sve radoznalce i pored sebe zadržala samo Džahan, kao i nekoliko pouzdanih osoba, između ostalog i dvorskog lekara. - Da li će gospodar moći ponovo da stane na noge? - pitala je Kineskinja.

- Puls slabi, Bog je dunuo u sveću, ona treperi pre nego što će se ugasiti. Nema druge pomoći do molitve. - Ako je takva volja Svevišnjeg, slušajte dobro šta ću reći. To nije bio glas buduće udovice, već gospodarice carstva. - Niko izvan ove jurte ne srne da sazna da sultan više nije među nama. Zadovoljite se time što ćete reći da se polako oporavlja, da mu je potreban odmor, da niko ne može da ga vidi. Kratka i krvava bila je Terken Hatunina epopeja. Pre nego što je Malik-šahovo srce prestalo da kuca, ona je od šačice njoj odanih ljudi zahtevala da se zakunu na vernost sultanu Mahmudu, starom četiri godine i nekoliko meseci. Zatim je uputila glasnika kalifu, baveštavajući ga o smrti svog supruga, tražeći od njega da potvrdi nasledstvo njenog sina; zauzvrat, dala mu je garancije da niko više nikada neće ometati Verskog poglavara u njegovoj prestonici i da će njegovo ime biti slavljeno u propovedima svih džamija u carstvu. Kada je sultanov dvor ponovo krenuo u Isfahan, Malik-šah je bio mrtav već nekoliko dana, a Kineskinja je od vojske i dalje krila njegovu smrt. Leš je bio stavljen u velika kola sa zapregom od šest konja, pokrivena šatorom. Ali predstava nije mogla dugo da traje. Raspadanje tala koje nije bilo balsamovano nije se moglo prikriti i Terken je odlučila da ga se otarasi. Tato je Malik-šah, „duboko poštovani sultan, veliki Šahinšah, kralj Istoka i Zapada, stub islama i Muslimana, ponos sveta i vere, otac osvajačkih pobeda, čvrst oslonac Božjeg kalifa" bio sahranjen noću, kradom, kraj puta, na mestu koje niko otada nije mogao da pronađe. „Nikada", kažu kroničari, „niko nije čuo da je jedan tako moćni vladar umro, a da se nad njegovim ostacima nije čula molitva i plač." Vest o sultanovom nestanku brzo se proširila, ali se Terken lako opravdala, izgovarajući se da je njena prva i jedina briga bila da se vest sakrije od neprijatelja, dok se vojska i dvor nalaze daleko od prestonice. U stvari, Kineskinja je dobila u vremenu koje joj je bilo potrebno da se sama učvrsti na prestolu, a ona preuzme kormilo vlasti. Hronike tog vremena ne greše. Kada govori o carskim trupama, one spominju „Terken Hatuninu vojsku". Za Isfahan kažu da je to Hatunina prestonica. Što se tiče imena sultana-deteta tiče, ono će biti gotovo zaboravljeno, pominjaće se samo kao „Kineskinjin sin". Najveći protivnici sultanije bili su oficiri pokojnog Nizama. Na njihovom spisku progonjenih, Terken Hatun zauzimala je drugo mesto, odmah posle Malik-šaha. Svoju podršku oni su davali najstarijem Malik-šahovom sinu, Barkijaruku, starom

jedanaest godina koga su želeli da ustoliče na prestolu. Bili su uz njega, savetovali ga i vodili ga sa sobom u bitke. Prve bitke rešili su u svoju korist i sultanija je morala da se povuče u Isfahan koji su uskoro počeli da opsedaju. Ali Terken nije bila žena koja bi lako priznala poraz; da bi se odbranila bila je spremna na sve, pa i na najveća lukavstva, po kojima je i ostala čuvena u istoriji. Ona je, na primer, mnogim upravnicima provincija napisala pisma ovakvog sadržaja: „Ja sam udovica, brinem o maloletnom detetu kome je potreban otac da bi ga uveo u život i upravljao carstvom u njegovo ime. Ko bi bolje od tebe mogao ispuniti taj zadatak? Dođi što pre, sa svojim trupama, oslobodi Isfahan! Ući ćeš u njega kao pobednik, ja ću se udati za tebe, sva vlast će biti u tvojim rukama." Ova kratka pisma postigla su svoj cilj. Emiri iz Azerbejdžana, kao i iz Sirije požurili su da što pre stignu do Isfahana; i mada nisu uspeli da slome opsadu prestonice, pružili su sultaniji nekoliko dugih meseci odmora. U isto vreme, Terken je ponovo uspostavila vezu i sa Hasanom Sabahom. „Nisam li ti obećala Nizam-el-Molkovu glavu? Poklonila sam ti je. Danas ti nudim Isfahan, carsku prestonicu. Ja znam da u ovom gradu ima mnogo tvojih ljudi, zašto bi oni morali da žive u senci? Reci im da izađu na svetlost dana, dobiće zlato i oružje i moći će slobodno da propovedaju." I doista, posle dugih godina progona, stotine ismailita izašle su iz svojih skrovišta. Preobraćanja su postala sve učestalija, a preobraćenici su obrazovali naoružanu miliciju koja je radila za sultaniju. Međutim, poslednje Terkenino lukavstvo je, verovatno, prevazilazilo sva prethodna: svoje odane emire poslala je u protivnički logor da obaveste Barkijaruka da su odlučili da napuste sultaniju, da su njihove trupe spremne na pobunu i da će, ako on prihvati da pođe s njima i potajno uđe u grad, oni dati znak za ustanak, Terken i njen sin će biti ubijeni, a on će moći da se učvrsti na prestolu. Te 1094. godine pretendent na presto imao je samo trinaest godina, predlog da on lično osvoji grad koji su njegovi emiri bezuspešno opsedali već više od godinu dana, dopao mu se. Ne oklevajući mnogo, on se već sledeće noći, krišom, izvukao iz logora, bez znanja svojih pristalica, i sa sultanijinim izaslanicima krenuo prema kapiji Kahab koja se, kao nekim čudom, otvorila pred njim. Išao je odlučnim korakom okružen pratnjom koja je bila preterano razdragana, što je pripisao lakom ulasku i grad. Ljudima koji su se smejali isuviše glasno, naredio je da se smire i da budu tiši, što ovi smerno prihvatiše da bi onda opet prsnuli u smeh.

Nažalost, mladi pretendent prekasno je shvatio da je njihovo veselje sumnjivo. Zgrabili su ga, vezali mu ruke i noge, zatvorili usta i oči, i ismevajući ga, odveli do vrata harema. Glavni evnuh, sav dremljiv, otrčao je da probudi Terken i obavesti je o njihovom dolasku. Ona je trebalo da odluči kakva će biti sudbina rivala njenog sina, da li će biti zadavljen ili samo oslepljen. Evnuh je nestao u slabo osvetljenom dugom hodniku, a odmah zatim, iznenada su odjeknuli krici, pozivi na pomoć i jecaji koji su dolazili iz unutrašnjih prostorija harema. Zbunjeni i zabrinuti, oficiri su upali u zabranjeni deo harema i naleteli na staru brbljivu sluškinju koja im saopšti da su upravo otkrili da je Terken Hatun ubijena, tačnije zadavljena u svom krevetu; pored nje su našli predmet kojim je izvršen zločin - veliki mekani jastuk. Evnuh snažnih ruku je nestao; sluškinja se prisećala da je u harem ušao nekoliko godina ranije, na preporuku Nizarn-el-Molka.

XXI Terkenine pristalice našle su se odjednom u velikoj nedoumici: njihova sultanija bila je mrtva, a njen glavni protivnik bio je u njihovim rukama, prepušten njihovoj milosti; njihova prestonica je bila pod opsadom i upravo su trupe njihovog zarobljenika vršile opsadu: šta učiniti sa zarobljenim princom? Džahan je preuzela Terkenino mesto čuvarke deteta-sultana i pred nju je bio postavljen zadatak da resi ovu nedoumicu. Do tog trenutka je bila od velike koristi, ali smrt njene gospodarice je poljuljala tlo pod njenim nogama. Kome je mogla da se obrati, koga je mogla da pita za savet, ako ne Omara! Kad je ovaj stigao, našao ju je kako sedi na Terkeninom divanu, ispod razmaknute zavese, oborene glave, sa kosom koja joj je nemarno padala po ramenima. Sultan je bio pored nje, obučen u svilu, sa turbanom na svojoj maloj glavi, nepokretan na svom jastuku; lice mu je crveno i bubuljičavo, oči poluzatvorene, kao da se dosađivao. Omar je prišao Džahani. Nežno ju je uzeo za ruku, lagano je prešao dlanom preko njenog lica. Šapuće: - Upravo su mi javili za Terken Hatun. Dobro si učinila što si me pozvala da dođem. Dok joj je milovao kosu, Džahan ga odgurnu. - Ako sam te pozvala da dođeš, to nije zato da me tešiš, već da te pitam za savet o jednoj ozbiljnoj stvari. Omar načini korak unazad, prekrsti ruke, spreman da je sasluša: - Barkijaruk je uvučen u klopku, on je zatočenik na dvoru. Ljudi su podeljeni u pogledu sudbine koju mu treba dodeliti. Neki zahtevaju da bude ubijen, naročito oni koji su mu postavili klopku, oni hoće da budu sigurni da nikada neće pred njim odgovarati za svoja nedela. Drugi bi radije s njim pregovarali - spremni su da ga postave na presto i pridobiju njegovu naklonost, nadajući se da će on zaboraviti ovaj neprijatan događaj. Neki predlažu da princ posluži kao taoc u pregovorima sa opsadnicima. Sta nam savetuješ? - I ti si me odvojila od mojih knjiga da bi me to pitala? Džahan ustade sva napeta.

- Stvar ti ne izgleda dovoljno važna? Moj život zavisi od nje. Sudbina hiljada ljudi ovoga grada, možda i carstva zavisi od te odluke. A ti, Omare Hajame, ne želiš da te uznemiravaju zbog takve sitnice! - Pa dobro, ne, ne želim da me uznemiravaju zbog takve sitnice! Krenuo je ka vratima i pre nego što ih je otvorio, ponovo se obratio Džahani. - Pitaju me za savet onda kad je nedelo učinjeno. Šta hoćeš sad da kažem tvojim prijateljima? Ako im savetujem da puste mladića, kako da budem siguran da im on sutra neće preseći grkljane? Ako im savetujem da ga zadrže kao taoca, ili da ga ubiju, postajem njihov saučesnik. Pusti me da ostanem po strani od tih prljavih svađa. Tebi, Džahan, takođe savetujem da se držiš podalje od njih. On ju je gledao saučesnički. - Jedan potomak turskog sultana zauzima presto drugog potomka, jedan vezir uklanja drugog vezira. Zaboga, Džahan, kako možeš da provodiš najlepše godine svog života u tom kavezu punom divljih zveri? Pusti ih neka se kolju, ubijaju i umru. Da li će zbog toga sunce prestati da greje, da li će vino biti manje ukusno? - Spusti glas, Omare, plašiš dete. A u susednim prostorijama uši slušaju. Ali Omar tvrdoglavo nastavi: - Zar me nisi pozvala da me pitaš za mišljenje, za savet? Pa dobro, reći ću ti ga bez okolišanja; napusti ovu prostoriju, ostavi ovaj dvor, ne gledaj za sobom, ne reci zbogom, nemoj uzeti ni svoje stvari! Dođi, daj mi ruku, vratimo se kući, pisaćeš pesme, a ja ću posmatrati zvezde. Svake večeri ćeš doći da se uz mene priljubiš gola, mirisno vino će nas raspevati, svet će za nas prestati da postoji, proći ćemo kroz njega da ga ne vidimo, ne čujemo i ne osetimo njegovo blato; samo tako nećemo imati krv na našim rukama. Džahani se oči ovlažiše suzama: - Kad bih mogla da se vratim u to vreme nevinosti, misliš li da bih oklevala? Nipošto! prekasno je, suviše sam daleko otišla. Ako se pristalice Nizama-el-Molka dočepaju Isfahana, ne bi me poštedeli, ja sam na njihovoj listi progonjenih. - Ja sam bio najbolji Nizamov prijatelj, ja ću te zaštiti, oni neće doći u moju kuću da mi otmu ženu. - Otvori oči, Omare, ti ne poznaješ te ljude, oni misle jedino na osvetu. Juče su ti zamerali što si spasao glavu Hasana Sabaha; sutra će ti zameriti

što si sakrio Džahanu i ubiće te zajedno sa mnom. - Pa dobro, ako je i tako, bićemo zajedno, u našoj kući, a ako mi je suđeno da umrem sa tobom, ja ću se pokoriti takvoj sudbini. Ona se uspravi. - Ali ja se neću pokoriti! Ja sam u ovom dvoru okružena trupama koje su mi verne, u gradu koji će mi ubuduće pripadati, boriću se do kraja, i ako umrem, umreću kao sultanija. - A kako umiru sultanije? Otrovane, ugušene, zadavljene! Ili na porođaju! Ni u sjaju i raskoši ne može se izbeći beda ljudskog postojanja. Jedan dugi trenutak gledali su se ćuteći. Zatim mu je Džahan prišla i na njegove usne utisnula vreo poljubac, predajući se na kratko njegovom zagrljaju. Ali on se odvojio od nje, takvi rastanci bili su mu nepodnošljivi. Poslednji put ju je preklinjao: - Ako još uvek pridaješ i najmanje važnosti našoj ljubavi, pođi sa mnom, Džahan. Sto je postavljen na terasi, laki vetar nam dolazi sa vrhova žutih planina, za dva sata bićemo pijani, otići ćemo da legnemo. Sluškinjama ću reći da nas ne bude kad Isfahan bude promenio gospodara.

XXII Te večeri, isfahanski vetar donosio je miris zelenih kajsija. Ulice su bile potpuno puste. Hajam je našao utočište u svojoj opservatoriji. Bilo je dovoljno samo da dođe tu, da upravi svoj pogled ka nebu, da oseti pod prstima podeoke na pločama svog astrolaba, pa da sve brige ovog sveta nestanu. Ali ne i ovoga puta. Zvezde na nebu su ćutale, nije bilo nikakve muzike, nikakvog žamora, nikakvog poveravanja tajni. Omar im dalje nije dosađivao, za svoje ćutanje su sigurno imale jake razloge. Odlučio je da se vrati kući i sporim, umornim korakom uputio se ka svom domu udarajući odsutno svojim štapom od trske po travi i isturenim granama na koje je nailazio. Te noći ležao je dugo, bez sna u mraku, u svojoj sobi; njegove su ruke u mašti beznadežno stezale Džahan, oči su mu bile crvene od suza i vina. Sa njegove leve strane, na podu, bio je srebni pehar koji je s vremena na vreme uzimao umornom rukom i ispijao po koji gutljaj duboko zamišljen i razočaran. Njegove su se usne micale, razgovarao je sam sa sobom, sa Džahan, sa Nizamom. Sa Bogom, naročito. Ko bi još mogao da zaustavi svet u raspadanju? Tek u zoru, iscrpljen, mutne glave, Omar se predao snu. Koliko sati je spavao? Probudio ga je težak bat koraka; zraci sunca koje je bilo već visoko, prodirali su kroz prorez na zastoru, primoravajući ga da zaštiti oči. U okviru vrata primetio je čoveka, čiji ga je bučni dolazak uznemirio. Bio je to visok čovek sa brkovima. Rukom je lupkao po dršci svoga mača. Glava mu je bila obmotana turbanom živo zelene boje, a na ramenima je nosio kratak somotski ogrtač oficira Nizamove garde. - Ko si ti? - upitao ga je Hajam, zevajući. -I ko ti je dao pravo da mi remetiš san? - Zar me gospodar nikada nije video sa Nizam-el-Molkom? Ja sam bio njegov lični čuvar, njegova senka. Zovu me Vartan Jermenin. Omar se prisetio, ali ga to nije ni malo umirilo. U sebi je osećao kao da mu se utroba uvezuje u čvorove. Ako se i uplašio, nije želeo to i da pokaže. - Njegov čuvar i njegova senka, kažeš? Na tebi je dakle bilo da ga zaštitiš od ubice?

- Bio mi je naredio da se držim podalje od njega. Svi znaju da je želeo takvu smrt. Ja sam mogao da ubijem jednog zločinca, ali pojavio bi se drugi. Ko sam ja da stajem između moga gospodara i njegove sudbine? - A šta hoćeš od mene? - Prošle noći, naše grupe su prodrle u Isfahan. Garnizon nam se pridružio. Sultan Barkjaruk je oslobođen i grad sada pripada njemu. Hajam je naglo ustao. - Džahan! Beše to zabrinut uzvik i pitanje u isto vreme. Vartan je ćutao. Njegovo zabrinuto lice nije odgovaralo njegovom ratničkom izgledu. Omaru se učinilo da je u njegovim očima video strašno priznanje. Oficir promrmlja: - Toliko sam želeo da je spasem; bio bih veoma ponosan da sam mogao da dođem pred slavnog Hajama i da mu dovedem njegovu suprugu netaknutu! Ali sam stigao prekasno. Svi ljudi sa dvora već su bili pogubljeni od strane vojske. Omar je prišao oficiru, zgrabio ga je svom snagom, ne uspevši, međutim, da ga prodrrna. - I došao si da mi to saopštiš? Ovaj je i dalje držao ruku na dršci svoga mača. Nije ga izvukao iz korica. Umesto toga on jedino reče: - Došao sam zbog sasvim druge stvari. Oficiri nizamije su odlučili da ti moraš da umreš. Kad raniš lava, kažu oni, iz obazrivosti ga treba dokrajčiti. Ja sam dobio zadatak da te usmrtim. Hajam se naglo smirio. Želeo je da ostane dostojanstven do kraja, do poslednjeg trenutka. Koliko mudrih ljudi je posvetilo čitav svoj život da bi dostigli taj vrh ljudskog postojanja! On se nije borio za svoj život. Naprotiv, osećao je kako svakog trenutka strah sve više napušta, mislio je mnogo više na Džahan i nije sumnjao u to da je i ona umela da ostane dostojanstvena do kraja. - Nikada ne bih oprostio onima koji su mi ubili ženu, čitavog života bih ostao njihov neprijatelj, sanjao bih da ih jednog dana vidim nabijene na kolac! U pravu ste što hoćete da me se otarasite! - Ja nisam tog mišljenja, gospodaru. Nas petorica oficira smo morali da odlučimo, moji drugovi su svi hteli tvoju smrt, ja sam se jedini suprotstavio. - Pogrešio si. Tvoji drugovi su, čini mi se, mnogo razumniji. - Ja sam te često viđao sa Nizam-el-Molkom. Sedeli ste i ćaskali, kao otac i sin, on nikada nije prestao da te voli, uprkos svemu što je tvoja žena

činila. Da je među nama, on te ne bi osudio. I njoj bi oprostio, tebe radi. Hajam je pažljivije pogledao svog posetioca, kao da ga je tak sada primetio. - Ako si bio protiv moje smrti, zašto su te odabrali da dođeš da me pogubiš? - Ja sam se sam ponudio. Drugi bi te ubili. Ja imam nameru da te ostavim u životu. Misliš li da bih inače gubio vreme u razgovoru s tobom? - Kako ćeš se opravdati pred svojim drugovima? - Nikome ništa neću objašnjavati. Jednostavno ću otići. Slediću te u stopu. - Kažeš to tako mimo, kao da se radi o odluci koja je dugo sazrevala. - Upravo je tako. Ne radi se o nepromišljenom koraku. Ja sam bio najverniji sluga Nizam-el-Molka, verovao sam u njega. Da je Bog dozvolio, poginuo bih štiteći ga. Ali, ja sam već odavno bio odlučio da, ako gospodara više ne bude, neću služiti ni njegovim sinovima ni njegovim naslednicima i da ću zauvek ostaviti mač. Okolnosti pod kojima je umro primorale su me da mu pomognem poslednji put. Upleten sam u ubistvo Malik-šaha i ne žalim zbog toga: on je izdao svog staratelja, svog oca, čoveka koji ga je doveo do vrha; on je dakle zaslužio da umre. Morao sam da ubijem, ali zbog toga nisam postao ubica. Nikada ne bih prolio krv jedne žene. Kada su moji drugovi osudili na smrt Hajama, shvatio sam da je za mene došao trenutak da odem, da otpočnem drugi život, da se pretvorim u pustinjaka ili lutajućeg pesnika. Ako pristaješ, gospodaru, pokupi neke stvari i napustimo ovaj grad što pre. - Kuda da odemo? - Krenućemo putem koji ti odabereš, slediću te svuda, kao tvoj učenik, a moj mač će te štitili. Vratićemo se jednog dana kad ova buka prođe. Dok je oficir sedlao konje, Omar je žurno skupljao svoj pribor za pisanje, uzeo je čuturu i kesu punu zlata. Dok su prelazili s jednog na drugi kraj isfahanske oaze, jašući na zapad prema predgrađu Marbrin, vojska, iako mnogobrojna, nije ni pokušavala da ih zaustavi. Samo jedna Vartanova reč bila je dovoljna da se svaka vrata pred njima otvore i da se stražari smerno povuku u stranu. Tolika uslužnost verovatno je začudila Omara ali on ipak nije postavljao pitanja svom pratiocu. U tim trenucima nije imao drugog izbora, osim da mu veruje. Nije prošao ni jedan sat od njihovog odlaska a razularena gomila već je bila došla da pljačka Hajamovu kuću koja je zatim spaljena. U tom istom

trenutku, Džahanino smireno telo pokopano je u podnožju zidina kojima je bio oivičen dvorski vrt. Nikakvom pločom potomstvu nije bilo označeno mesto gde je sahranjena. Izvod iz priče Samarkandski rukopis: „Trojica prijatelja šetali su visoravnima Persije, kad ispred njih iznenada iskoči panter. U njemu kao da je bila sva krvoločnost sveta. Panter je dugo posmatrao ova tri čoveka, a zatim je potrčao prema njima. Prvi je bio najstariji, najbogatiji, najmoćniji. On povika: „Ja sam gospodar ovih prostora, nikada neću dozvoliti jednoj životinji da pustoši zemlje koje mi pripadaju." On pusti na pantera dva lovačka psa; oni uspeše da ga ujedu, ali to njemu dade još veću snagu, on ih dotuče, skoči na njihovog gospodara i raskomada mu utrobu. Takva je bila sudbina Nizam-el-Molka. Drugi reče u sebi: „Ja sam čovek od nauke, svi me cene i poštuju, zašto bih dopustio da se o mojoj sudbini odlučuje između pasa i pantera?" On okrete leđa i pobeže ne čekajući ishod borbe. Otada nadalje, lutao je od pećine do pećine, od kolibe do kolibe, ubeđen da mu je zver stalno za petama. Takva je bila sudbina Omara Hajama. Treći je bio čovek od vere. On priđe panteru otvorenih šaka, zapovedničkog pogleda, usta punih rečitosti. „Dobrodošao na ove prostore", reče mu. „Moji saputnici su bili bogatiji od mene, ti si ih osiromašio, bili su uzvišeniji, ti si ih ponizio." Životinja ga je slušala opčinjena, ukroćena. On je zagospodario njome, uspeo je da je pripitomi. Od tada, nijedan panter nije smeo da mu se približi, a ljudi su se držali na odstojanju." Rukopis zaključuje: „Kad naiđe vreme nemira, niko ne može da zaustavi njegov tok, niko ne može da ga izbegne, samo poneki uspevaju da se njime posluže. Bolje od svih, Hasan Sabah je umeo da pripitomi divljaštvo sveta. Da bi se održao u svojoj tvrđavi Alamut, tom tako malom prostoru spokoja, on je svuda oko sebe posejao strah. Čim se dokopao tvrđave Hasan Sabah je preduzeo radove koji su mu obezbedili da se potpuno izoluje od spoljnjeg sveta. Pre svega, morao se pobrinuti da onemogući svaki pristup neprijatelja. Pomoću dobro smišljenih građevinskih poduhvata, povećao je prednosti već i izuzetne odlike tvrđave,

presecajući visokim zidovima svaki mogući pristup kroz prevoje između brda. Ali sva ta dodatna obezbeđenja nisu zadovoljila Hasana. Podizanjem dodatnih zidina onemogućio je upad neprijatelja, ali zidine ipak nisu rešavale pitanje zaliha u tvrđavi: u slučaju dugotrajne opsade one nisu mogle da odbrane stanovnike Alamuta od gladi i žeđi. Opsade su se najčešće tako i završavale. U tom pogledu Alamut je bio posebno osetljiv, raspolagao je vrlo malim zalihama vode za piće. Veliki učitelj je i pronašao rešenje. Umesto da dovodi vodu iz obližnjih reka, iskopao je u planini veliku mrežu cisterni i kanala i u njima prikupljao kišnicu kao i vodu nastalu otapanjem snega. Kada se danas obilaze ruševine zamka, posetilac može samo da se divi „čudesnom bazenu" koji se nalazi u prostoriji u kojoj je živeo Hasan. Bazen se puni istom brzinom kojom se i prazni i pri tom se voda iz njega nikada ne preliva. Za smeštaj zaliha, Veliki učitelj je napravio bunare u kojima se čuvalo ulje, sirće i med; napravio je, takođe, zalihe ječma, jagnjeće masti i suvog voća, u količinama koje su bile dovoljne za približno godinu dana potpune opsade. To je, u to vreme, daleko prevazilazilo izdržljivost neprijatelja, posebno u kraju gde su zime bile izrazito oštre. Hasan je, dakle, raspolagao zaštitom koja nije imala ni jednu slabu tačku. Reklo bi se, imao je savršeno odbrambeno oružje. Sa svojim odanim ubicama, on je raspolagao, takođe, i savršenim oružjem za napad. Kako se zaštiti od čoveka koji je spreman da umre? Svaka zaštita se zasniva na tome da se ubica odvrati od svoje namere. Visoke ličnosti, zna se, imaju oko sebe stražu koja svojim držanjem uliva strah i svakog mogućeg napadača uverava da mu je smrt neizbežna. Ali šta učiniti ako se napadač ne plaši smrti? Ako je ubeđen da je stradanje prečica koja vodi u raj? Ako neprestano ima na umu Propovednikove reči: „Vi niste stvoreni za ovaj svet, već za onaj drugi. Da li se riba boji ako joj prete da će je baciti u more"? Ako je, osim toga, ubica uspeo da se uvuče u okruženje svoje žrtve, onda više ništa ne može da je zaustavi. „Ja nisam tako moćan kao sultan, ali ti mogu nauditi mnogo više od njega", napisao je Hasan jednog dana guverneru jedne pokrajine. Pošto je iskovao najsavršenija ratna oruđa koja se mogu zamisliti, Hasan Sabah se smestio u svoju tvrđavu i nikada više je nije napustio; njegovi biografi tvrde da je, u poslednjih trideset godina svoga života, izašao samo dva puta iz svoje kuće, oba puta da bi se popeo na krov! Od

jutra do večeri sedeo je na asuri, izlizanoj od njegovog tela koju nikada nije hteo da zameni ili da je obnovi. Podučavao je, pisao i slao svoje ubice na tragove svojih neprijatelja. Pet puta dnevno, molio se klečeći na svojoj asuri, zajedno sa svojim trenutnim posetiocima. Za one koji nikada nisu imali priliku da posete ruševine Alamuta, nije suvišno naglasiti da taj predeo, verovatno, nikada ne bi zadobio nikakav značaj u istoriji da mu je nepristupačnost bila jedina prednost i da na vrhu stenovite planine nije bila visoravan, dovoljno prostrana, da primi jedan ceo grad, ili barem jedno veliko selo. U vreme Ubica, tamo se dospevalo kroz uzani tunel koji je sa istočne strane izbijao na nisku tvrđavu, u kojoj su se, iza zidina, nalazile zamršene uličice sa malim zemljanim kućama; preko mejdana, velikog trga, jedinog prostora za okupljanje čitave zajednice, stizalo se do gornje tvrđave. Tvrđava je imala oblik položene boce, širila se prema istoku, a njen produženi grlić protezao se prema zapadu. U gornju tvrđavu ulazilo se kroz dobro čuvani uzani prolaz, na čijem kraju se nalazila Hasanova kuća. Njen jedini prozor je gledao na provaliju. Bila je to tvrđavu u tvrđavi. Spektakularnim zločinima koji su činjeni po njegovim nalozima, legendama izatkanim oko njega, njegove sekte i njegovog zamka, Veliki učitelj Ubica uspevao je dugi niz godina da drži u strahu i Istok i Zapad. U svim muslimanskim gradovima od njegove ruke pale su glave visokih ličnosti; krstaši su oplakali dve ili tri značajne žrtve. Ali, suviše često se zaboravlja, da je upravo u Alamutu vladao najveći strah. Ima li gore vladavine od borbene vrline? Vrhovni propovednik je svojim pristalicama nametnuo stroga pravila ponašanja koja su zadirala u svaki trenutak njihovog života. Odstranio je sve muzičke instrumente; ako bi otkrio i najmanju frulu polomio bi je javno i bacio u vatru; počinilac bi bio okovan, i pre nego što bi ga isključili iz zajednice dobro bi ga izbatinali. Upotreba alkoholnih pića bila je još strože kažnjavana. Hasanov rođeni sin bio je osuđen na smrt pošto ga je otac jedne večeri zatekao u pijanom stanju; uprkos preklinjanju njegove majke, bio je smaknut sutradan u zoru. Kao primer drugima. Posle toga niko se više nije usudio da popije ni gutljaj vina. Pravda se u Alamutu delila, u najmanju ruku, brzo. Priča se da je jednog dana unutar zidina tvrđave bio počinjen zločin. Jedan svedok je optužio Hasanovog sina. Ne čekajući da se provere činjenice, ovaj naredi da

se odseče glava njegovom poslednjem muškom detetu. Nekoliko dana kasnije, krivac je pronađen; i njemu je odsečena glava. Ova smaknuća vlastitih sinova, biografi Velikog učitelja navode kao najbolji primer njegove strogosti i nepristrasnosti; oni tvrde da su te kazne doprinele da alamutska zajednica postane luka vrline i moralnosti, u šta se lako može poverovati; zna se, međutim, iz drugih izvoru da su se odmah posle tih pogubljenja jedina Hasanova žena, kao i njene kćerke, pobunile protiv njegove samovolje. On je naredio da se proteraju iz Alamuta i svojim sledbenicima naložio da ubuduće učine isto, kako bi se izbeglo da ženski uticaji kvare njihovo ispravno rasuđivanje. Odvojiti se od sveta, napraviti prazninu oko sebe, okružiti se kamenim zidinama i strahom, to je izgleda bio besmisleni san Hasana Sabaha. Međutim, ta praznina koju je oko sebe stvorio vremenom je počela da ga guši. I najmoćniji kraljevi ovog sveta oduvek su pored sebe imali svoje dvorske lude, ili vesele drugare koji su im olakšavali zagušljivu strogost kojom su bili okruženi. Čovek iskolačenih očiju bio je neizlečivo sam, zazidan u svojoj tvrđavi, zatvoren u svojoj kući, zatvoren u samog sebe. Nije imao nikoga s kim bi mogao razgovarati, nije imao čak ni odanog slugu; jedine reči koje je upućivao drugima bile su reči o slepoj poslušnosti. Oko njega su bili samo njegovi poslušni podanici, neme sluge, općinjeni učenici. Od svih ljudi koje je upoznao, postojao je ciglo jedan s kojim je još uvek mogao i želeo da razgovara, ako ne kao prijatelj s prijateljem, ono makar kao čovek s čovekom. To je bio Hajam. U pismu koje mu je napisao, iza arogancije i oholosti, skrivalo se potpuno beznađe: „Umesto što živiš kao begunac, zašto ne dođeš u Alamut? Kao i ti, i ja sam bio progonjen; sada sam ja taj koji progoni. Ovde ćeš biti zaštićen, zbrinut, poštovan i nijedan emir na zemaljskoj kugli neće moći da ti skine ni dlaku s glave. Imam ogromnu biblioteku, u njoj ćeš naći najdragocenija dela, moći ćeš da čitaš i pišeš koliko ti srce želi. Ovde ćeš naći spokoj i mir."

XXIII Po napuštanju Isfahana, Hajam je doista živeo životom begunca i otpadnika. Kad je došao u Bagdad, kalif mu je zabranio da govori na javnim mestima i da prima mnogobrojne obožavaoce koji su opsedali njegova vrata. Kada je bio u Meki, njegovi klevetnici su mu se u jedan glas podsmevali nazivajući ga „hodočasnikom iz razonode"! U prolazu kroz Basru, kadijin sin ga je najljubaznije zamolio da skrati svoj boravak. U to vreme njegov život je bio vrlo neprijatan i mučan. Niko nije poricao njegovu genijalnost ni njegovu učenost; gde god bi se pojavio, gomile učenih ljudi okupljale su se oko njega. Postavljali su mu pitanja iz astrologije, algebre, medicine, pa čak i religije. Svi su ga slušali s velikom pažnjom. Ali, posle nekoliko dana ili nekoliko nedelja po njegovom dolasku, tajne grupe počinjale su, neizostavno, da šire najrazličitije klevete o njemu. Optuživali su ga da je bezbožnik ili jeretik, podsećali na njegovo prijateljstvo sa Hasanom Sabahom, ponekad su ga, slično kao i u Samarkandu, ponovo optuživali da je alhemičar, slali su ljude koji su mu se žustro suprotstavljali i ometali njegova izlaganja i pretili odmazdom onima koji bi se usudili da mu ukažu gostoprimstvo. Obično, on i nije bio preterano uporan. Čim bi osetio da je atmosfera postajala zategnuta, pretvarao se da je bolestan i prestao je da se pojavljuje na javnim mestima. Zatim je, ne oklevajući mnogo, napuštao grad i kretao na neku novu etapu koja je bila isto tako kratkotrajna i isto tako nesigurna. Uzdizan i proklinjan, bez drugog pratioca osim Vartana, on je bio u stalnoj potrazi za krovom, zaštitnikom i mecenom. Budući da od Nizamove smrti Omaru više nije isplaćivana izdašna plata koju mu je ovaj dodelio, on je bio primoran da obilazi vladare i guvernere, da im priprema mesečne horoskope. Mada je često živeo u oskudici, on je, ipak, umeo da naplati svoje usluge, ne saginjući pri tom glavu. Priča se da mu je jedan vezir, začuđen Omarovim zahtevom da mu se isplati suma od pet hiljada zlatnih dinara, dobacio: - Znaš li ti da toliko nisam ni ja plaćen? - To je sasvim normalno, - uzvratio je Hajam. - Kako to?

- Zato što naučnika kao što sam ja, u jednom veku može biti samo šaka! A vezira kao ti, može se svake godine postaviti i pet stotina. Hroničari tvrde da je ovo objašnjenje dobro nasmejalo dotičnog vezira koji je zatim udovoljio svim Hajamovim zahtevima, priznajući iskreno ispravnost tog oholog poređenja. „Nijedan sultan nije srećniji od mene, nijedan prosjak nije jadniji od mene", pisao je Omar u to vreme. Godine su brzo prolazile. Te 1114. godine Omar se zatekao u Mervu, staroj prestonici Horasana, još uvek slavnoj po svojim svilenim tkaninama i nadaleko čuvenoj po svojim bibliotekama, ali lišenoj, već izvesno vreme, svake političke uloge. Da bi povratio nekadašnji sjaj i ugled, tamošnji vladar je pokušavao da na svoj dvor privuče poznate ličnosti toga doba. On je znao kako da osvoji velikog Hajama: obećao mu je da će mu izgraditi opservatoriju, po svemu sličnu onoj u Isfahanu. U šezdeset i šestoj godini, Omar je još uvek sanjao samo o tome da povrati svoju opservatoriju i zato se sa mladalačkim oduševljenjem prihvatio posla. Za kratko vreme, na jednom brežuljku, u četvrti Bab Sendžan, usred bašte narcisa i belih dudova, podignuta je zgrada opservatorije. Naredne dve godine, Omar se sa oduševljenjem i žarom bacio na posao; izvodio je, kažu, čudesne eksperimente vezane za meteorološke prognoze. Njegovo poznavanje neba omogućavalo mu je da sa tačnošću najavi klimatske promene za pet sledećih dana. U to vreme razvio je, takođe, avangardnu teoriju u matematici; trebalo je sačekati XIX vek, pa da evropski istraživači u njoj nađu genijalne začetke neeuklidove geometrije. Pisao je i rubaije, podstaknut, najverovatnije, izuzetnim vinogradima Merva. Sve to je, očigledno, imalo svoju cenu. Omar je bio obavezan da prisustvuje beskonačnim dvorskim ceremonijalima, da ukazuje počast vladaru prilikom svake svetkovine, sunećenja prinčeva, svakog povratka iz lova ili sa sela i da često bude prisutan u divanu, spreman da izgovori poneku duhovitost, citat, neki prigodan stih. Ti skupovi su ga iscrpljivali. Imao je utisak kao da je na sebe navukao krzno učenog medveda koje ga je gušilo. Ali najgori je bio osećaj da mu obaveze na dvoru stalno odnose dragoceno vreme koje bi bolje upotrebio za svojim radnim stolom, ne računajući stalno prisutnu mogućnost da na dvoru doživi nemile susrete. Jedan od takvih nemilih događaja, koji će se pamtiti, desio se jednog hladnog februarskog dana, kada je Omar bio izazvan na svađu, zbog jedne

strofe iz mladosti koja je nekome od prisutnih zapala za oko. Toga dana divan je bio prepun učenih turbana i monarh je sav ushićen i blažen uživao u veličini i sjaju svoga dvora. Kada je Omar stigao, rasprava o pitanju da li je svet mogao biti bolje stvoren, koje je tada živo zanimalo ljude od religije, bila je uveliko u toku. Oni koji su na ovo pitanje potvrdno odgovarali bili su optuženi da su bezbožnici, jer su sumnjali da Bog nije dovoljno brinuo o svom delu. Oni drugi, koji su smatrali suprotno, takođe su bili optuženi za bezbožništvo, jer je Svevišnji, prema njima, bio nesposoban da stvori bolji svet. Diskusija je bila žustra, a njeni učesnici su živo gestikulirali. Hajam se zadovoljio da rasejano posmatra njihove pokrete. Jedan govornik pomenu njegovo ime, izrazi pohvale njegovom znanju i upita ga za mišljenje. Omar pročisti grlo. Pre nego što je izgovorio i jedno slovo, veliki kadija iz Merva, koji se nikada nije pomirio s tim da Hajam živi u njegovom gradu, a još manje s pažnjom i poštovanjem kojim je stalno bio okružen, skočio je sa svog mesta uperivši u njega prst optužbe. - Nisam znao da jedan bezbožnik može davati mišljenje o pitanjima koja se odnose na našu veru! Omar se blago, ali zabrinuto nasmešio. - Ko ti je dozvolio da me nazivaš bezbožnikom? Barem sačekaj da me čuješ. - Nije potrebno da te čujem. Tebi, zar ne, pripisuju ove stihove: „Ako zlo koje sam učinio kazniš zlom, kakva je razlika između tebe i mene, reci?" Čovek koji izgovori takve reci nije ništa drugo do bezbožnik! Omar sleže ramenima. - Ako ne bih verovao da Bog postoji, ne bih mu se obraćao! - Tim tonom? - podrugljivo će kadija. - Sultanima i kadijama treba se obraćati oprezno i uvijeno. Ali ne i Tvorcu. Bog je veliki. On nema šta da čini sa našim pretvaranjem i uvijanjem. Dao mi je sposobnost da mislim, i ja mislim, a njemu, ne prikrivajući ništa, pružam plod svog razmišljanja. Na izraze glasnog odobravanja prisutnih, kadija se besno povukao. Kada je usred smeha i zabave, vladarevo lice počelo da se smračuje, verovatno zbog zabrinutosti i straha da će pojedine četvrti ponovo da padnu, njegovi posetioci požuriše da se oproste. Vraćajući se kući u pratnji Vartana, Omar je proklinjao život na dvoru, njegove zamke i ništavnost, obećavajući sebi da će napustiti Merv; ta

mrzovolja nije mnogo zabrinjavala njegovog učenika. Zapravo, to je bio već sedmi put, kako njegov gospodar preti da će napustiti Merv; obično bi se posle takvih pretnji već sutradan pomirio sa sudbinom i nastavio svoja istraživanja. Te večeri, pošto se povukao u svoju sobu, Omar je u svoju knjigu zapisao strofu, punu gneva, koja se ovako završava: Daj tvoj turban za vino. I bez žaljenja na glavu stavi vunenu kapu! Zatim je spustio rukopis na njegovo uobičajeno mesto, u skrovište između kreveta i zida. Kad se probudio, hteo je da pročita svoju rubaiju; činilo mu se da jedna reč nije bila na svom mestu. Pružio je ruku prema skrovištu i napipao knjigu. Čim ju je otvorio, otkrio je između dva lista pismo Hasana Sabaha koje je tu ostavljeno dok je spavao. Omar je odmah prepoznao rukopis. U potpisu, koji je bio dogovoren između njih još pre četrdeset godina, stajalo je „Prijatelj iz karavan-saraja u Kašanu." Čitajući pismo, nije mogao a da se glasno ne nasmeje. Vartan, koji se tek probudio u susednoj sobi, došao je da vidi šta je to odjednom razveselilo njegovog gospodara i povratilo mu raspoloženje posle sinoćnjeg nezadovoljstva. - Upravo smo primili velikodušan poziv: nudi nam se smeštaj i zaštita do kraja života. - Od kog velikog vladara ? - Od onog iz Alamuta. Vartan poskoči. Osećao se krivim. - Kako je to pismo moglo da stigne ovamo? Pre spavanja sam proverio sve izlaze! - Ne pokušavaj da saznaš. I sami sultani i kalifi su prestali da se čuvaju. Kad Hasan odluči da dostavi neku poruku ili, ako nekome nameni oštricu mača, budi siguran da će tu nameru ostvariti, bez obzira da li su vrata kroz koja treba da prođe širom otvorena ili zatvorena sa stotinu katanaca. Učenik približi pismo svojim brkovima, glasno ga omirisa, a zatim pročita jednom, pa drugi put. - Taj demon je možda u pravu, - zaključi on. - Alamut i jeste najsigurnije mesto za tebe. Na kraju, Hasan je tvoj najstariji prijatelj. - Trenutno, moj najstariji prijatelj je novo vino iz Merva!

Sa zadovoljstvom deteta, Omar pocepa pismo na bezbroj komadića koje baci u vazduh posmatrajući ih kako lebde i trepere dok su polagano padali on reče: - Čega ima zajedničkog između tog čoveka i mene? Ja sam zaljubljen u život, a on je poklonik smrti. Ja pišem: „Ako ne znaš da voliš, čemu ti služi što sunce izlazi i zalazi?" Hasan od svojih ljudi zahteva da sve zaborave, da se odreknu ljubavi, muzike, poezije, vina, sunca. Oni poriču i zaziru od onog najlepšeg što je Tvorac stvorio, a usuđuju se da izgovaraju njegovo ime. Usuđuju se da obećaju raj! Veruj mi, kada bi se sama vrata raja nalazila u njegovoj tvrđavi, ja bih se odrekao raja! Nikada neću nogom stupitu u tu pećinu lažnih vernika! Vartan je sedeo, počešao se po potiljku, a onda je utučenim glasom rekao: - Ako je to tvoj odgovor, vreme je da ti otkrijem jednu staru tajnu. Da li si se nekada pitao zašto su nas vojnici, kada smo bežali iz Isfahana tako lako pustili da prođemo? - To me je oduvek zbunjivalo. Ali, pošto sam od tebe dugi niz godina doživljavao samo vernost, privrženost i pažnju kakvu ukazuje sin ocu, nikada nisam hteo da pokrećem prošlost. - Toga dana, oficiri Nizamije znali su da ću te ja spasti i otići s tobom. Bio je to deo strategije koju sam ja zamislio. Pre nego što će nastaviti, on posluži svoga gospodara i sebe čašama punim crvenog vina koje im je u tom trenutku bilo i te kako potrebno. - Nije ti nepoznato da se na listi progonjenih, koju je ustanovio sam Nizam-el-Molk, nalazio jedan čovek koga nikada nismo uspeli da uhvatimo: Hasan Sabah. Zar on nije najodgovorniji za ubistvo? Moj plan je bio jednostavan: da pođem sa tobom u nadi da ćeš ti potražiti utočište u Alamutu. Ja bih otišao sa tobom, moleći te da ne kažem moje ime, a tamo bih već našao priliku da muslimane i ceo svet oslobodim tog demona. Ali ti si se zarekao da nikada nećeš stupiti nogom u tu mračnu tvrđavu. - Ti si ipak ostao uz mene sve ovo vreme. - U početku sam mislio da će biti dovoljno ako budem strpljiv; nadao sam da ćeš se ti, kada te proteraju iz petnaest gradova uzastopce, pomiriti s tim da kreneš na put za Alamut. Godine su prolazile, ja sam se vezao za tebe, moji prijatelji su se razišli na sve četiri strane carstva i moja odlučnost je popustila. Eto, tako je Omar Hajam, po drugi put, spasio život Hasanu Sabahu.

- Prestani da jadikuješ, možda sam upravo tebi spasao život. - Istina mora da je dobro čuvan u svojoj jazbini. - Vartan nije mogao da prikrije ostatak gorčine, što Hajam iskoristi da se našali. - Sto znači, da si mi ranije otkrio svoj plan, ja bih te nesumnjivo odveo u Alamut. - Da li je to istina? - Ne. Sedi! To sam rekao s namerom da te navedem na kajanje. Uprkos svemu što je Hasan učinio, pružio bih mu ruku i danas da ga spasem ako bih ga video kako se davi u reci Murgab. - A ja bih mu svom snagom zaronio glavu pod vodu! Ipak, tvoj stav me ohrabruje. Upravo zbog toga, što si sposoban da izgovoriš takve reči i učiniš takva dela, ja sam izabrao da ostanem uz tebe i ne žalim zbog toga. Hajam zagrli svog učenika i dugo ga zadrža u zagrljaju: - Srećan sam što su se i poslednje sumnje u tebe raspršile. Ja sam sada star i potrebno mi je da znam da pored sebe imam čoveka na koga mogu potpuno da se oslonim i kome mogu bezrezervno da verujem. I to zbog ovog rukopisa. To je najvrednija stvar koju imam. Da bi se suočio sa svetom, Hasan Sabah je izgradio Alamut, a ja sam izgradio samo ovaj minijaturni zamak od papira, ali tvrdim da će on nadživeti Alamut. To je moja opklada, to je moj ponos... Ništa me više ne užasava od pomisli da bi posle moje smrti ovaj rukopis mogao da padne u neke lakoumne ili zlonamerne ruke. On svečano pruži tajnu knjigu Vartanu: - Možeš da je otvoriš, jer ćeš odsada biti njen čuvar. Pratilac je bio zbunjen. - Da li je neko pre mene imao tu privilegiju? - Dve osobe. Džahan, posle jedne svađe u Samarkandu, i Hasan dok smo stanovali u istoj sobi po dolasku u Isfahan. - Toliko si poverenja imao u njega? - Istini za volju, ne. Ali sam često bio inspirisan da pišem, tako da je on konačno primetio rukopis. Više sam voleo da mu ga ja pokažem, nego da ga on sam uzima, što je svakako mogao da uradi. Osim toga, verovao sam da on zna da čuva tajnu. - On veoma dobro zna da čuva tajnu. Ali sa ciljem da to iskoristi protiv tebe. Od tog vremena rukopis je noću bio u Vartanovoj sobi. Na najmanji šum, bivši oficir je skakao na noge i sa mačem u ruci, načuljenih ušiju,

pretraživao sve prostorije u kući, a zatim izlazio i kružio po bašti. Kada bi se posle takvih pretraga ponovo vraćao u svoju sobu, vrlo često nije uspevao ponovo da utone u san. Tada je palio lampu na svom stolu i čitao stihove koje je učio napamet. Neumorno ih je ponavljao u svojoj glavi pokušavajući da dokuči njihovo najdublje značenje i da zamisli okolnosti pod kojima je njegov gospodar mogao da ih napiše. Posle nekoliko nemirnih noći, u njemu je sazrela ideja koju je Omar odmah prihvatio: on je predložio da se na prostoru koji je ostao prazan, pored rubaija, napiše istorija rukopisa, a time i samog Hajamovog života - da se opiše njegovo detinjstvo u Nišapuru, njegova mladost u Samarkandu, slava koju je stekao u Isfahanu, njegovi susreti sa Abu Taherom, Džahanom, Hasanom i mnogim drugima. Tako su pod Hajamovim nadzorom, ponekad čak uz njegovo diktiranje, napisane prve stranice hronike. Vartan je radio predano, svaku rečenicu pisao je deset, petnaest puta na odvojenom listu, a tek onda je upisivao u Knjigu, finim, razrađenim, lomljenim pismom. Jednoga dana to se naglo prekinulo, usred jedne rečenice koja nikada nije bila završena. Tog jutra Omar se rano probudio i pozvao Vartana koji nije odgovorio. „Još jedna neprospavana noć provedena u pisanju," mislio je Hajam, očinski. Pustio ga je da se odmara. Sipao je sebi jutarnju čašicu koju je ispio do dna, a zatim napunio i drugu koju je poneo sa sobom u šetnju po vrtu. Napravio je jedan krug, zabavio se malo duvajući rosu koja se zadržala na cvetovima, a zatim je otišao da bere sočne bele dudove koje je stavljao na jezik i gnječio uz svoje nepce, gutajući ih zajedno sa gutljajima vina. Kada je odlučio da se vrati u kuću prošao je već čitav sat i bilo je vreme da se Vartan probudi. Više ga nije zvao, ušao je pravo u njegovu sobu i zatekao ga kako leži na podu, grla oblivena krvlju, otvorenih očiju i ukočenih usta spremnih na poslednji prigušeni poziv. U njegov sto, između lampe i mastionice, bio je zaboden bodež zločinca i poluizgužvani list koji Omar raširi i pročita: „Tvoj rukopis je prethodnica na tvom na putu za Alamut."

XXIV Omar Hajam je oplakao svog učenika, kao što je oplakivao i druge prijatelje, sa istim dostojanstvenim predavanjem sudbini, sa istom iskrenom tugom. „Pili smo isto vino, ali su se oni opili dva ili tri kruga pre mene." Međutim, zašto ne priznati? Gubitak rukopisa bilo je ono što ga je trajnije pogodilo. Mogao je on ponovo da ga napiše; setio bi se i najmanjeg znaka. Po svoj prilici, on to nije želeo da uradi. U svakom slučaju, nikada nije pronađen nikakav trag koji bi ukazivao da je takav prepis ikada postojao. Izgleda da je Hajam iz otmice svog rukopisa izvukao mudru pouku: da nikada više neće pokušavati da bdi nad sudbinom, bilo svojom, bilo svojih poema. Ubrzo posle toga napustio je Merv. Nije otišao za Alamut - ni za trenutak nije ni pomislio da ide tamo! Otišao je u svoj rodni grad. „Vreme je, - rekao je sebi, - da okončam svoje lutanje. Nišapur je bio moja prva životna stanica i red je da bude i poslednja." Tamo je proveo ostatak života, okružen svojima: mlađom sestrom, pažljivim zetom, nećacima; jedna njegova nećaka posebno je uživala najveći deo njegove jesenje nežnosti. Bio je okružen svojim knjigama. Nije više pisao, ali je ponovo neumorno čitao dela svojih učitelja. Jednoga dana, dok je, kao i obično, sedeo u svojoj sobi, sa Aviceninom Knjigom o lečenju, otvorenoj na poglavlju pod naslovom „Jedan i mnoštvo", Omar je osetio potmuli bol. Zlatnom čačkalicom koju je držao u ruci, obeležio je stranicu do koje je stigao, sklopio je knjigu i pozvao svoje da im izdiktira testament, a zatim je izgovorio molitvu koju je završio ovim recima: Moj Bože, Ti znaš da sam uvek pokušavao da ti se približim koliko god sam mogao. Oprosti mi ako je moje poznavanje Tebe bilo moj jedini put ka Tebi!" Više nije otvorio oči. Bilo je to 4. decembra 1131. godine. Omar Hajam umro je u svojoj osamdeset četvrtoj godini. Danas se sa sigurnošću zna da je bio je rođen 18. juna 1048. godine, u trenutku kada se dan rađao, što je neuobičajeno precizan podatak, s obzirom da se radi o dalekoj prošlosti. Međutim, ne treba zaboraviti da je Hajam bio astrolog. On je verovatno ispitivao svoju majku u koje vreme dana je bio rođen da bi

utvrdio svoj astrološki znak i odredio položaj Sunca, Merkura i Jupitera u trenutku svog dolaska na svet. Tako je on bio zacrtao uticaj zvezda i potrudio se da ga dostavi hroničam Bejhakiju. Jedan od njegovih savremenika, pisac Nizami Aruzi piše: „Sreo sam Omara Hajama dvadeset godina pre njegove smrti, u gradu Balhu, u ulici Trgovaca robljem. Bio je došao kod jednog uglednog čoveka i s obzirom na njegov ugled, sledio sam ga kao senka, želeći da čujem svaku njegovu reč. Tada sam ga čuo da kaže: „Moj grob će biti na mestu koje će severni vetar svakog proleća zasipati cvetovima." U tom trenutku, njegove reči izgledale su mi možda besmislene; ipak, znao sam da čovek kao on ne može govoriti nepromišljeno." On dalje nastavlja: „Prošao sam kroz Nišapur četiri godine posle Hajamove smrti. Kao veliki Hajamov poštovalac poželeo sam da posetim njegovo poslednje boravište. Jedan vodič odveo me je do groblja. Levo od ulaza video sam grob, oslonjen na zid vrta. Stabla kruške i breskve širila su svoje grane i svojim cvetovima prekrivale nadgrobnu ploču na kojoj je pisalo: Kap vode koja pada i gubi se u moru, Trunka prašine koja se gubi u zemlji. Šta znači naš prolazak kroz ovaj svet? Beznačajan insekt se pojavio, i nestao. Omar Hajam nije bio u pravu. Njegovo postojanje bilo je daleko od prolaznosti, kako on kaže, ono je upravo počelo. Barem ono njegovih stihova. Ali zar pesnik nije baš njima želeo besmrtnost koju se nije usuđivao da očekuje za samog sebe? Oni koji su u Alamutu imali zastrašujuću prednost da budu pored Hasana Sabaha, nisu mogli da ne primete da je u niši, smeštenoj u zidu i zatvorenoj jakom rešetkom, bila smeštena jedna knjiga. Nije se znalo koja je to knjiga, niko se nije usuđivao da pita Vrhovnog propovednika. Pretpostavljalo se da on ima svoje razloge što je nije stavio u veliku biblioteku, u kojoj su se nalazila dela koja su u sebi sadržavala mnoge neiskazane istine. Kada je Hasan umro, sa oko osamdeset godina, namesnik koga je odredio za svog naslednika nije se usudio da zauzme mesto u gazdinoj jazbini; još manje se usudio da otvori tajanstvenu rešetku. Dugo posle nestanka osnivača, stanovnici Alamuta su strahovali i od samog pogleda na zidine koje su ga zaklanjale; izbegavali su da se upuste u obilazak tog nenastanjenog kvarta, iz straha da ne sretnu njegovu senku. Pripadnici

njegovog reda i dalje su se uporno i strogo pokoravali pravilima koje je Hasan propisao, pre svega, slepo se pridržavajući stroge hijerarhije koja je postojala među pripadnicima zajednice. Nije bilo nikakvih odstupanja, nikakvih zadovoljstava, a u odnosu prema spoljnjem svetu bili su još rigorozniji - nikada ranije nije bilo više nasilja i više ubistava, možda iz želje da pokažu da smrt Vođe ni najmanje nije umanjila odlučnost njemu odanih pristalica. Da li su voljno prihvatali tu strogost? Bilo je sve manje onih koji su bili spremni na slepu pokornost. Ne među starijima koji su bili došli u Alamut dok je Hasan bio živ; oni su još uvek u sebi nosili sećanja na progone kojima su bili izloženi, pamtili su krajeve iz kojih su došli, strahovali su da bi ih i najmanje popuštanje moglo učiniti bolećivim. Međutim, svakoga dana njih je bilo sve manje. Posle Hasanove smrti u tvrđavi su živeli njihovi sinovi i unuci. Svima je od kolevke usađivano Hasanovo učenje i od malena su bili učeni da se slepo pokoravaju i poštuju Hasanova stroga naređenja, kao da su ona reč otkrovenja. Vremenom, bilo je sve manje onih koji su bili spremni na poslušnost; život je u njima počeo da preuzima svoja prava. Neki od njih usudili su se da se zapitaju zašto ih primoravaju da čitavu svoju mladost provode u tom manastiru-kasarni iz koje je prognana svaka radost. Težak otpor sručio se na njih, tako da su se ubuduće dobro čuvali da ne izreknu svoje mišljenje i ne pokažu svoje neslaganje. Na javnom mestu, razume se, jer sastanci počeše da se održavaju tajno po kućama. Mlade zaverenike hrabrile su i mnoge žene koje su doživele da im se sinovi, braća ili muževi, više nikada ne vrate sa tajnih zadataka na koje su otišli. Na čelo ove tajne, prigušivane struje stavio se jedan čovek. Niko osim njega ne bi mogao sebi da dozvoli da postane vođa zaverenika; bio je to unuk čoveka koga je Hasan odredio za naslednika; i on sam trebalo je da postane, posle smrti svoga oca, četvrti Veliki gospodar reda. U odnosu na svoje prethodnike on je imao dragocenu prednost: rođen je posle smrti osnivača i nije doživeo užase strahovlade ovog poslednjeg. Sa radoznalošću, ali i sa izvesnim strahom, posmatrao je svoje obitavalište, ali bez onog bolesnog ushićenja koje je paralisalo sve ostale. U sedamnaestoj godini jednom se čak drznuo da uđe u zabranjenu sobu; pažljivo ju je razgledao, prišao tajanstvenom bazenu, stavio ruku u njegovu ledenu vodu, a zatim se zaustavio ispred niše u kojoj je bio zatvoren rukopis. Umalo što

ga nije otvorio. U poslednjem trenutku je odustao, napravio korak unazad i idući tako natraške napustio je sobu. Za prvu posetu to je bilo dovoljno. Kada je naslednik krupnim koracima koračao, zamišljen, ulicama Alamuta, ljudi su se okupljali i gledali ga i ne prilazeći mu previše blizu izgovarali su za njim neobične reci blagoslova. On se zvao Hasan, kao Sabah, ali su mu već tada potajno nadenuli drugo ime: „Spasitelj! Onaj koga su oduvek čekali!" Brinulo ih je da stara garda Ubica, koja je znala za njegova uverenja i koja ga je već čula kako nesmotreno napada ustaljenu strogost, ne učini sve da spreči njegov dolazak na vlast. Doista, njegov otac je pokušavao da ga natera da ućuti, optužujući ga čak da je bezbožnik i da je izdao Osnivača. Kažu da je pogubio dvesta pedeset njegovih pristalica i da je proterao dvesta pedeset drugih, primoravši ih da na leđima odnesu, do podnožja planine, leševe njihovih pogubljenih prijatelja. Ali, očinsko osećanje koje ga nije potpuno napustilo, učinilo je da Veliki gospodar ne nastavi decoubilačku tradiciju Hasana Sabaha. Kada je 1162. godine otac umro, nasledio ga je sin buntovnik. Po prvi put posle dugog vremena, istinska radost razlegla se ulicama Alamuta. Ljudi su se pitali da li je baš on bio očekivani Spasitelj? Da li će on učiniti kraj njihovim patnjama? On nije ništa govorio. Nastavio je da korača ulicama Alamuta zamišljena izgleda ili je satima ostajao u biblioteci, pod zaštitničkim okom prepisivača, čoveka poreklom iz Kirmana koji je bio njegov čuvar. Jednoga dana, videše ga kako se odlučim korakom uputio prema starom boravištu Hasana Sabaha, kako odlučnim pokretom otvara vrata, dolazi do niše i obema rukama snažno čupa metalnu rešetku, pokušavajući da je odvoji od zida. Dok je čupao rešetku na pod tajne sobe sručila se reka peska i kamenčića. On uze iz nje Hajamov rukopis, lupi dlanom nekoliko puta po knjizi da bi sa nje istresao nagomilanu prašinu, a onda je stavi pod mišku i odnese kući. Kažu da se zatim zatvorio u nju i da je sedam dana proveo čitajući i meditirajući. Sedmog dana, on naredi da se pozovu svi ljudi iz Alamuta, muškarci, žene i deca, da se okupe na mejdanu, jedinom trgu koji je mogao sve da ih primi. Bilo je to 8. avgusta 1164. godine. Sunce je u Alamutu poleglo po glavama i licima ljudi, ali niko nije pomišljao da se zaštiti. Na zapadnoj strani mejdana uzdizala se bina od drveta, ukrašena na uglovima sa četiri ogromne zastave: crvenom, zelenom, žutom i belom. Svi pogledi su bili upereni u tom pravcu.

On se iznenada pojavio, obučen u potpuno bele blistave haljine, iza njega je išla njegova žena, mlada, sićušna, otkrivena lica, očiju uprtih u zemlju i jagodica rumenih od zbunjenosti. Njegova pojava raspršila je i poslednje sumnje i gomila je smelo povikala: „To je On, to je Spasitelj!" Dostojanstvenim koracima se popeo uz stepenike na pozornicu, mahnuo rukom u znak pozdrava, čekajući da se stiša žamor, a zatim im se obratio, izrekavši jedan od najčudnijih govora koji je ikada odjeknuo na našoj planeti: - Svim stanovnicima sveta, dobrim i zlim duhovima, ljudima i anđelima! - reče on, -imam Vremena daje svoj blagoslov i oprašta sve vaše prošle i buduće grehe. Poručuje vam da je sveti Zakon poništen, da je kucnuo čas Vaskrsenja. Bog vam je bio nametnuo Zakon da biste zaslužili raj. Vi ste ga zaslužili. Počev od danas, raj je vaš. Vi ste dakle oslobođeni robovanja Zakonu. Sve što je bilo zabranjeno sada je dozvoljeno, sve na šta ste bili primoravani sada je zabranjeno! Zabranjeno je pet dnevnih molitvi, - nastavio je Spasitelj. - Pošto smo mi sada u raju, u stalnoj vezi sa Tvorcem, nemamo više potrebe da mu se obraćamo u određene sate; oni koji bi uporno nastavljali sa molitvama, pokazali bi time svoje neverovanje u vaskrsnuće. Molitva je postala čin neverstva. Nasuprot tome, vino, smatrano po Kuranu rajskim pićem, ubuduće je dozvoljeno; ne piti ga, bio bi očigledan pokazatelj neverstva. Kada je objavio ova nova pravila, ljudi okupljeni na trgu, prema kazivanjima jednog persijskog istoričara toga doba, počeli su da sviraju na harfi i fruli i da javno piju vino na samim stepenicama tribine. Bila je to preterana reakcija, po meri prestrogih pravila koje je Hasan Sabah bio nametnuo u ime zakona Kurana. Ubrzo posle toga, naslednici Spasitelja morali su da ulože napor da ublaže njegov proročanski žar, ali Alamut nikada više nije bio niti će biti rezervat za mučenja koja je nametao Vrhovni propovednik. Život u njemu postao je prijatan i dugi niz zločina koji su ispunjavali užasom islamske gradove, bio je prekinut. Ismailiti, ta radikalna sekta, preobratila se u tolerantnu zajednicu. Pošto je objavio dobru vest ljudima Alamuta i njegove okoline, Spasitelj je uputio glasonoše u ostale ismailitske zajednice Azije i Egipta, sa dokumentima potpisanim njegovom rukom. Od svih njih tražilo se da ubuduće slave dan Spasenja, čiji je datum određen prema tri različita

kalendara: prema Prorokovoj seobi, prema Aleksandru Grku i prema „najslavnijem čoveku oba sveta, Omaru Hajamu iz Nišapura". U Alamutu, Spasitelj je naredio da se Rukopis iz Samarkanda poštuje kao velika knjiga mudrosti. Umetnici dobiše zaduženje da knjigu ukrase slikama, da oslikaju kovčežić optočen rezbarijom u zlatu i dragim kamenjem. Niko nije imao pravo da je prepisuje, ali je bila stalno izložena na niskom drvenom stolu od kedrovine, u maloj unutrašnjoj sali gde je radio bibliotekar. Tu, pod njegovim budnim nadzorom, nekoliko povlašćenih je dolazilo da čita. Do tog vremena, znalo se samo za nekoliko strofa koje je Hajam bio sastavio još u doba svoje neobuzdane mladosti; mnoge druge strofe, koje su često bile citirane, ponavljane i neretko predmet sporenja i žestokih rasprava, jednostavno su mu bile pripisivane. Već od tog doba, Hajamove stihove prati jedan vrlo neobičan fenomen: naime, kad god bi neki pesnik napisao pesmu od četiri stiha koja mu je mogla navući nevolje na vrat, on bi je pripisao Omaru; tako se, u odsustvu rukopisa, na stotine lažnih rubaija umešalo među Hajamove stihove i postalo je nemoguće razlikovati koje su rubaije Hajamove, a koje nisu. Bibliotekari Alamuta, verovatno na zahtev Spasitelja, nastavili su, s kolena na koleno, hroniku rukopisa tamo gde je Vartan bio stao. U svakom slučaju, to je jedini izvor iz koga saznajemo posmrtni uticaj Hajamov na metamorfozu koju su doživele Ubice. Sažeto, ali nezamenljivo povezivanje i zapisivanje događaja, nastavljeno je tokom gotovo čitavog jednog veka, da bi ponovo bilo naglo prekinuto u vreme monogolskih osvajanja. Prvi talas, predvođen Džingis-kanom, bio je, van svake sumnje, najrazornija nesreća koja je ikada zadesila Orijent. Ugledni gradovi behu zbrisani, a njihovo stanovništvo istrebljeno. Takva sudbina zadesila je Peking, Buharu, Samarkand. Stanovnici tih gradova bili su tretirani kao stoka, mlade žene podeljene su oficirima pobedničkih hordi, zanatlije su svedene na robove, a veliki deo stanovništva bio je ubijen, s izuzetkom manjine koja je, okupljena oko velikog kadije, vrlo brzo najavila svoju odanost Džingis-kanu. Uprkos toj apokalipsi, Samarkand se mogao smatrati povlašćenim, jer se ponovo uzdigao iz svojih ruševina i postao prestonica velikog Tamerlanovog carstva. Mnogi drugi gradovi nikada se nisu oporavili i povratili svoj sjaj; među njima i tri velike metropole Horasana: Merv, Balk i Nišapur koje su dugi niz godina bile središte intelektualnih zbivanja tog dela sveta. Njima treba dodati i grad Rej, kolevku orijentalne medicine, čije

će i ime biti zaboravljeno; trebalo je sačekati da prođu vekovi pa da u njegovoj neposrednoj blizini iznikne novi grad, Teheran. Drugi, možda manje krvav, ali svakako veoma širok talas mongolskih osvajanja značio je i propast Alamuta. Kako ne saosećati sa užasom savremenika, kad se zna da su mongolske trupe tada, za samo nekoliko meseci, opustošile Bagdad, Damask, Krakov u Poljskoj i kinesku proviniciju Sečuan! Tvrđava Ubica koja je sto sedamdeset godina odolevala tolikim osvajačima, odlučila se na predaju. Princ Hulagu, Džingis-kanov unuk, došao je lično da vidi to čudo vojnog građevinarstva; legenda kaže da su tamo pronađene potpuno očuvane zalihe koje su datirale još iz vremena Hasana Sabaha. Pošto je sa svojim namesnicima obišao mesto, princ je naredio svojim vojnicima da celo utvrđenje, uključujući i biblioteku, sravne sa zemljom, da ne ostave kamena na kamenu. Međutim, pre spaljivanja biblioteke, dopustio je da u nju uđe jedan tridesetogodišnji istoričar, neki Džuvajni. Ovaj je baš tada, na Hulagov zahtev, pisao Istoriju Osvajača sveta koja je, i danas, naš najdragoceniji izvor za upoznavanje mongolskih osvajanja. On je dakle mogao da uđe na to tajanstveno mesto na kome su bile složene, naslagane ili umotane desetine hiljada rukopisa; napolju su ga čekali jedan mongolski oficir i jedan vojnik sa kolicima. Ono što je moglo u njih da stane bilo je spašeno, ostalo je progutala vatra. Nije bilo vremena za čitanje tekstova, čak ni za pregledanje i odabiranje naslova. Kao vatreni sunita, Džuvajni je smatrao da je njegov prvi zadatak da Reč Božiju izbavi od vatre. Počeo je, dakle, na brzinu da skuplja primerke Kurana, prepoznatljive po debelim koricama i grupisane na jednom mestu. Bilo ih je bar dvadesetak; tri puta ih je prenosio do kolica i gotovo ih napunio. Verovatno se zapitao šta bi sledeće mogao odabrati. Uputivši se ka jednom zidu, gde su knjige bile uredno poredane, otkrio je da su to dela koja je Hasan Sabah napisao za vreme svog tridesetogodišnjeg dobrovoljnog zatočeništva. Odlučio je da spase bar jedno, i to autobiografiju iz koje će kasnije citirati nekoliko fragmenata u svom sopstvenom delu. Tu je našao i jednu hroniku o Alamutu, novu i punu podataka koja je do detalja pričala priču o Spasitelju. On je užurbano uze, jer je taj događaj bio potpuno nepoznat izvan ismailitskih zajednica. Da li je istoričar znao za postojanje Rukopisa iz Samarkanda? Izgleda da nije. Da li bi ga tražio da je znao nešto o njemu, da li bi ga izbavio da mu

je došao pod ruku? Teško je na to odgovoriti. Priča se da se zaustavio pred jednom gomilom knjiga posvećenih tajnim naukama, da se udubio u njih zaboravivši na vreme. Mongolski oficir, u debelom oklopu sa crvenom bordurom, glave zaštićene kacigom koja se na temenu širila kao da je kosa, došao je, sa bakljom u ruci, da ga podseti da je vreme isteklo. Da bi pokazao koliko mu se žuri, prineo je vatru gomili prašnjavih rolni. Istoričar nije insistirao, uzeo je u ruke i ispod miške sve što je mogao da ponese, ne pokušavajući više da bira; kada mu je rukopis, sa nazivom Večite tajne zvezda i brojeva, ispao iz ruke, on se nije potrudio da ga pokupi. Biblioteka Ubica gorela je sedam dana i sedam noći; uništena su mnogobrojna dela od kojih nisu ostale ni kopije. Smatra se da su sadržavala najčuvanije tajne na svetu. Dugo se mislilo da je i Rukopis iz Samarkanda izgoreo u alamutskom ognju.

Treća knjiga KRAJ MILENIJUMA Ustani, imamo večnost za spavanje. Omar Hajam

XXV Do ove stranice, malo sam govorio o sebi. Želeo sam, pre svega, da iznesem što vernije, sve ono što Rukopis iz Samarkanda otkriva o Hajamu, o onima koje je poznavao, o događajima u kojima je učestvovao. Ostaje da se kaže na koji način se ovo delo, izgubljeno u vreme Mongola, ponovo pojavilo u naše doba, kroz koje sve avanture sam prošao da bih došao do njega i kojim smešnim slučajem sam saznao za njegovo postojanje. Moje ime je, kao što sam već ranije napomeno, Bendžamin O. Lesaž. Mada ono ima neki prizvuk francuskog, koji se povlači kao nasleđe jednog Hugenota koji je u doba Luja XIV emigrirao, ja sam američki građanin, rodom iz Anapolisa, u Merilendu, grada smeštenog u skromnom zalivu Česapik, na Atlantiku. Moje veze sa Francuskom ipak se ne zaustavljaju samo na tom dalekom poreklu. Moj otac, koji je oduvek bio blago opsednut svojim poreklom, potrudio se da te veze obnovi. Nekada davno, zapisao je u svoju školsku svesku: „Da li je moje porodično stablo posečeno da bi se napravio splav za bekstvo?", i bacio se na učenje francuskog jezika. Zatim se otisnuo na uzbudljiv put preko Atlantika, u pravcu suprotnom od kazaljki vremena. Izbor godine njegovog hodočašća bio je u neku ruku i loš i dobar. Napustio je Njujork 9. jula 1870. godine, ukrcavši se na Skotiju. U Šerbur je stigao je 18. jula, u Pariz 19. jula uveče, a rat je bio objavljen u podne. Bio je svedok povlačenja, propasti, osvajanja, gladi, Komune, pokolja. Ni jedna godina njegovog života nije bila do te mere ispunjena kao ta i sigurno mu je ostala u sećanju kao godina najuzbudljivijih doživljaja. Zašto poricati? Život u gradu pod opsadom nosio je u sebi neku izopačenu radost, ljudi i žene poprimili su ushićenost i zanos primitivnih plemena, granice su nestajale sa svakim novim podizanjem barikade. Koliko puta su u Anapolisu, uz neizbežnu prazničnu ćurku, otac i majka sa uzbuđenjem oživljavali sećanje na komad slonove surle, kupljen za četrdeset franaka kod Rusa, engleskog mesara na bulevaru Osman, koji su podelili na pariškom dočeku Nove godine! U to vreme bili su tek vere ni i trebalo je da se venčaju godinu dana kasnije. Rat je kumovao njihovoj sreći. „Čim sam stigao u Pariz, - prisećao se moj otac, - navikao sam da svakog jutra svratim

u kafe Riš, u Bulevaru Italijana. Sa gomilom novina, Le Temps, Le Gaulois, Le Figaro, La Presse... sedao sam za sto, čitajući svaki red, beležeći diskretno u jedan notes reči koje nisam uspeo da razumem -,,guetre" ili „moblot" - kako bih, po povratku u hotel, mogao da pitam za njihovo značenje jednog obrazovanog čuvara. Trećeg dana, neki čovek sedih brkova dođe i sede za susedni sto. I on je imao svoju gomilu novina, koju je ubrzo ostavio na stranu i počeo da me posmatra; videlo se da gori od želje da me nešto upita. Ne mogavši više da izdrži, obratio mi se promuklim glasom, držeći jednom rukom čvrsto svoj štap i dobujući drugom nervozno po vlažnom mermeru. Bio je radoznao da čuje, koji su me to jaki razlozi sprečili da, kao mlad čovek, naoko sposoban, ne odem na front u odbranu svoje domovine. Ton kojim mi se obraćao bio je učtiv, mada dosta sumnjičav, propraćen kosim pogledima u pravcu beležnice; primetio je da u nju na brzinu, kradom, nešto beležim. Nisam morao mnogo da mu objašnjavam, moj akcenat bio je moja očigledna odbrana. Čovek me je iskreno zamolio da mu oprostim, pozvao me je za svoj sto, pomenuo Lafajeta, Bendžamina Franklina, Tokvila i Pjera Lanfana, a onda mi nadugačko objašnjavao ono što sam upravo pročitao u štampi; naime, da će ovaj rat „za naše trupe biti samo šetnja do Berlina". Moj otac je imao želju da mu protivureči. Iako nije bio upućen u odnos snaga između Francuza i Prusa, on je iza sebe imao jedno ratno iskustvo jer se tek vratio iz secesionističkog rata u kome je bio i ranjen prilikom opsade Atlante. „Mogao bih da posvedočim da nijedan rat nije šetnja. Ali narodi imaju tako kratko pamćenje, a barut je tako opojan." Čuvao se prepirke. Nije bio trenutak za raspravu, čovek ga nije ni pitao za mišljenje. S vremena na vreme, čovek bi izgovarao poneko „zar ne" koje nije zvučalo upitno, a otac mu je odgovarao potvrdnim klimanjem glave. „Bio je ljubazan. Uostalom, od tada smo se nalazili svakog jutra. Ja sam uvek malo govorio, a on je pokazivao neskriveno zadovoljstvo što može tako dobro da se složi sa jednim Amerikancem. Posle četvrtog monologa punog oduševljenja, taj poštovani gospodin pozvao me je na ručak; bio je siguran da ću prihvatiti njegov poziv i pre nego što sam mu bilo šta odgovorio, već je pozvao kočijaša. Moram priznati da nikada nisam zažalio zbog toga. On se zvao Šarl-Iber de Likaj, stanovao je u jednom zdanju na Bulevaru Poasonijer. Bio je udovac, dva sina su mu bila u vojsci, a njegova ćerka postala je tvoja majka."

Imala je osamnaest godina, moj otac deset godina više. Dugo su se posmatrali u tišini, procenjujući patriotska osećanja. Počev od 7. avgusta, kada je posle tri uzastopna poraza postalo jasno da je rat izgubljen i da je nacionalna teritorija u opasnosti, moj deda je postao manje pričljiv. Njegova ćerka i njegov budući zet zajednički su se trudili da ublaže njegovu tugu i bilo je dovoljno samo da se pogledaju pa da odluče ko će od njih dvoje da interveniše i sa kojim argumentom. „Kada smo prvi put ostali sami u ogromnom salonu, nastupila je grobna tišina. A onda nas je obuzeo ludi smeh. Upravo smo bili otkrili da se, uprkos brojnih zajedničkih obeda, nikada nismo jedno drugom direktno obratili. Bio je to zdrav smeh, saučesnički, opušten, ali bilo je neumesno nastaviti ga. Na meni je bilo da kažem prvu reč. Tvoja majka je stezala neku knjigu uz grudi i ja sam je upitao šta čita." Upravo u tom trenutku, Omar Hajam je ušao u moj život. Skoro da bih mogao reći da me je on i stvorio. Moja majka tek što je bila dobila Hajamove Katrene koje je sa persijskog preveo Ž.B. Nikolas, bivši prvi prevodilac u Francuskoj ambasadi u Persiji, koje je 1867. godine izdala Imperijalna štamparija. Moj otac je u svojim stvarima imao Rubaije Omara Hajama u prevodu Edvarda Ficdžeralda, izdanje iz 1868. godine. „Tvoja majka nije ništa bolje od mene prikrivala svoju očaranost stihovima, oboje smo bili sugurni da su se linije naših života upravo sastale i nijednog momenta nismo ni pomislili da se radi o banalnoj slučajnosti. U tom trenutku Omar nam je izgledao kao lozinka sudbine i zanemariti je, bilo bi pravo skvrnavljenje. Naravno, niko od nas nije izgovorio ni reč o onome što se zbivalo u nama. Umesto toga razgovarali smo o pesmama. Ona mi otkri da je lično Napoleon III naredio štampanje Omarovih pesama." U to vreme, Evropa je tek otkrivala Omara. Nekoliko poznavalaca, istina, govorilo je o njemu još ranije tokom veka, njegova algebra je bila objavljena u Parizu 1851. godine, a pojavilo se i nekoliko članaka o njemu u specijalizovanim časopisima. Ali u to vreme on je još uvek bio nepoznat na Zapadu, pa čak i na Istoku. Šta je ostalo od Hajama? Jedno ime, dve ili tri legende, katreni neizvesne vrednosti, maglovita reputacija astrologa. Kada je 1859. godine, relativno nepoznati britanski pesnik Ficdžerald, odlučio da izda svoj prevod sedamdeset i pet katrena, Hajamovi stihovi naišli su na zid ravnodušnosti. Knjiga je bila štampana u dvesta pedeset primerka. Nekoliko primeraka autor je poklonio svojim prijateljima, a ostatak je za večita

vremena ostao kod knjižara Bernara Kariča. „Poor old Omar" - „siroti stari Omar", izgleda da nikoga ne zanima", napisao je Ficdžerald svom profesoru persijskog. Posle dve godine, izdavač je odlučio da rasproda zalihu i prvobitnu cenu od pet šilinga spustio je na samo jedan peni, tražeći za Rubaije šezdeset puta manje. Čak i po toj ceni retko ko je kupio knjigu. Tako je bilo sve do trenutka kada su Hajama otkrila dva književna kritičara. Pošto su pročitali njegove stihove ostali su zadivljeni. Sutradan su kupili još šest primeraka da bi ih ponudili drugima. Osetivši da raste interesovanje za knjigu, izdavač je povećao cenu na dva penija. Prilikom mog poslednjeg proputovanja kroz Englesku, kod istog tog Kariča, koji se sada smestio na bogatom Pikadiliju, za jedan primerak tog prvog izdanja morao sam da platim čak četiri stotine funti! Ali otkriće i uspeh Hajamovih stihova nije se dogodio prvo u Londonu. Trebalo je da u Parizu M. Nikolas izda svoj prevod, da Teofil Gotije, na stranicama Moniteur universela, objavi svoj članak „Da li ste čitali Hajamove katrene?" i gromoglasno pozdravi „tu apsolutnu slobodu duha koju najhrabriji moderni mislioci jedva da mogu da dosegnu", da Ernest Renan napiše: „Hajam je možda najzanimljivija ličnost za proučavanje da bi se shvatilo šta je postao slobodni genije Persije pod pritiskom muslimanskog dogmatizma", pa da u anglosaksonskom svetu, Ficdžerald i njegov „poor old Omar", konačno izađu iz anonimnosti. Buđenje je bilo munjevito. Preko noći, sve slike Istoka našle su se okupljene oko Hajmovog imena, prevodi su se nizali jedan za drugim, Omarova dela počela su da se izdaju u Engleskoj, a zatim i u više američkih gradova; 1870. godine osnovana su prva „omarovska" društva. To je bio tek početak Hajamovog uspona, krug njegovih poštovalaca se svakog dana širio, ali još uvek nije izlazio iz okvira intelektualaca. Pošto je ovo zajedničko čitanje zbližilo moga oca i majku, oni počeše da recituju Omarove katrene, da raspravljaju o njihovom značenju: da li su vino i krčma pod Hajamovim perom bili čisto mistični simboli, kao što je tvrdio Nikolas? Ili su, naprotiv, bili izraz životnog zadovoljstva, uživanja, čak razvrata, kako su mislili Ficdžerald i Renan? Ove rasprave su njihovim usnama davale nov ukus. Kada je moj otac pominjao Omara milujući mirisnu kosu svoje lepotice, moja majka je crvenela. I tako su oni između dva ljubavna katrena razmenili prvi poljubac. Onog dana kada su govorili o venčanju, obećali su jedno drugom da će se njihov prvi sin zvati Omar.

Tokom devedesetih godina, stotine malih Amerikanaca dobile su to ime; kada sam se ja rodio, 1. marta 1873. godine, to nije bilo uobičajeno ime. Ne želeći da me opterete tim egzotičnim imenom, moji roditelji ga staviše na drugo mesto, kako bih mogao, ako budem želeo, da ga zamenim jednim diskretnim „O"; moji školski drugovi su, verovatno, pretpostavljali da to „O" znači Olivije, Osvald, Ozborn ili Orvil. Ja nisam pokušavao da ih razuverim. Nasledstvo koje mi je na taj način dodeljeno moglo je samo da probudi moju radoznalost u odnosu na tog dalekog kuma. U petnaestoj godini počeo sam da čitam sve što se odnosilo na njega. Planirao sam da studiram persijski jezik i književnost i da na duže vreme otputujem u tu zemlju. Posle prvog naleta oduševljenja, malo sam se ohladio. Ako su po mišljenju kritičara, Ficdžeraldovi stihovi bili remek-delo engleske poezije, oni su ipak bili u dalekoj vezi sa onim što je Hajam sastavio. Što se tiče samih katrena, mišljenja su bila podeljena: neki autori su smatrali da ih je Hajam sastavio oko hiljadu, od toga je Nikolas preveo više od četiri stotine, dok su drugi, strožiji poznavaoci, priznavali tek stotinak katrena kao ,,verovatno autentične". Pojedini eminentni orijentalisti išli su čak dotle da su odricali autentičnost svim stihovima, smatrajući da se ni jedan od njih ne može sa sigurnošću pripisati Hajamu. Pretpostavljalo se da možda negde postoji neka izvorna knjiga koja bi jednom za svagda omogućila da se izdvoje pravi od lažnih stihova, ali ništa nije upućivalo na to da bi takav rukopis mogao biti pronađen. Konačno sam odustao i od ličnosti i od dela, navikao sam na to da u svom srednjem „O" vidim samo neizbrisiv ostatak roditeljske detinjarije. Sve dok me jedan susret nije vratio mojim prvim ljubavima i odlučno uputio moj život na Hajamov trag.

XXVI Krajem leta 1895. godine, ukrcao sam se na brod i krenuo na stari kontinent. Moj deda je baš tih dana proslavio sedamdeset i šesti rođendan, pisao mi je, kao i mojoj majci, tužna pisma. Želeo je da me vidi, makar još jedanput, pre nego što umre. Požurio sam i ukrcao se na brod, odmah po završetku studija. Na brodu sam se pripremao za ulogu koju ću morati da odigram -da kleknem kraj njegovog uzglavlja, da držim hrabro njegovu hladnu staračku ruku i saslušam njegove poslednje reči. Sve te pripreme bile su potpune nepotrebne. Deda me je sačekao u Šerburu. Čini mi se da ga još uvek vidim, kako stoji na keju Kalinji, uspravniji od svog štapa, namirisanih brkova, veselog držanja, sa cilindrom koji je spretno skidao prolazeći pored dama. Kad smo seli za sto u restoranu Admiraliteta, on me je čvrsto uhvatio za ruku i teatralno rekao: „Prijatelju moj, u meni se budi mladić, a njemu je potreban drug." Prevario sam se što njegove reči nisam ozbiljno shvatio, jer naše druženje postade pravi vrtlog. Tek što bi završili večeru kod Brebana, Fojoa ili kod Pjer Latuila, već je trebalo trčati u Sigal, gde se predstavljala Eženi Bife, u Mirliton, gde je vladao Aristid Brijan ili u Skalu gde je Ivet Žilber pevala Les Virges, le Foetus et le Fiacre. Bili smo kao dva brata, jedan belih, drugi crnih brkova, istog držanja, nosili smo iste šešire, a on je bio taj koga su žene prvog primećivale. Dok je otvarao boce šampanjca, vrebao sam njegove pokrete, njegovo držanje i nijednom nisam primetio ni najmanju grešku. Ustajao je žustro, hodao istom brzinom kao i ja, njegov štap je bio samo ukras. Želeo je da ubere svaku ružu svog zakasnelog proleća. Srećan sam što mogu da kažem da je doživeo devedeset i treću godinu. Još sedamnaest sledećih godina, čitavu drugu novu mladost. Jedne večeri, poveo me je na večeru kod Dirana, na trg Madlen. U jednom krilu restorana, oko velikog sastavljenog stola, sedela je grupa glumaca, novinara i političara, koje mi je deda predstavio jednog po jednog, jasnim glasom. U sredini, među tim poznatim ljudima, jedna stolica je ostala prazna, ali ubrzo stiže neki čovek i ja shvatih da je to mesto bilo sačuvano za njega. Odmah su se okupili oko njega, udvarali mu se, svaka

njegova reč je izazivala uzvike ili smeh. Moj deda ustade, dajući mi znak da ga sledim. - Dođi, treba da te predstavim mom rođaku Anriju! Rekavši to, on me odvuče do njega. Dva rođaka se zagrliše, pre nego što se okrenuše prema meni. - Moj američki unuk. Veoma bi voleo da se sretne s tobom! Nisam uspeo da prikrijem svoje iznenađenje. Čovek me skeptično pogleda, a onda reče: - Neka dođe kod mene u nedelju ujutro, posle moje šetnje triciklom. Tek pošto sam ponovo seo na svoje mesto shvatio sam kome sam bio predstavljen. Moj deda je, svakako, želeo da ga upoznam, govorio je o njemu često, sa dosadnim porodičnim ponosom. Istina, pomenuti rođak, Viktor-Anri od Rošfor-Likaja nije bio poznat na mojoj strani Atlantika, ali u Francuskoj je bio poznatiji od Sare Bernar - u demokratskim krugovima znali su ga kao Anri Rošfora, bio je markiz i komunarac, bivši poslanik, bivši ministar, bivši robijaš. Versajci su ga deportovali u Novu Kaledoniju, odakle je 1874. godine uspeo da pobegne na neverovatan način. Njegovo spektakularno bekstvo razbuktalo je maštu njegovih savremenika; Eduar Mane je naslikao Rošforovo bekstvo. Međutim, 1889. godine ponovo je otišao u izgnanstvo, pošto je sa generalom Bulanžeom kovao zaveru protiv Republike, odakle je iz Londona upravljao svojim uticajnim listom, L'intransigeant. Zahvaljujući amnestiji, februara 1895. godine ponovo se vratio se u Pariz gde ga je dočekalo dve stotine hiljada razdraganih građana. Za svoga života bio je i blankista i bulanžista, revolucionar levičar i desničar, idealista i demagog, ukratko zagovornik stotine protivurečnih stvari. Sve to sam o njemu već znao, ali još uvek nisam znao najvažnije. Dogovorenog dana, otišao sam u njegov stan, u ulicu Pergolez. Tada nisam znao da će ta poseta omiljenom rođaku moga dede biti prvi korak na mom beskrajnom putu po Istoku. - Tako, dakle, - obrati mi se on, - vi ste sin dražesne Ženevjeve. Jeste li vi taj kome je dala ime Omar. - Da. Bendžamin Omar. - Znaš li da sam te nosio u naručju? U toj prilici, prelazak na „ti" prosto se nametao, ali ostade jednosmeran.

- Majka mi je pričala da ste se posle vašeg bekstva iskrcali u San Francisku i krenuli vozom na istočnu obalu. Mi smo tada bili u Njujorku i sačekali smo vas na železničkoj stanici. Tada sam imao dve godine. - Sećam se toga veoma dobro. Pričali smo o tebi, o Hajamu, o Persiji, ja sam ti čak predskazao sudbinu velikog orjentaliste. Napravio sam zbunjen izraz lica da bih mu pokazao da sam se udaljio od njegovih predviđanja, da su moja interesovanja krenula u drugom pravcu i da sam se posvetio studijama bankarstva, s namerom da jednog dana preuzmem preduzeće za brodogradnju koje je osnovao moj otac. Pokazujući iskrenu razočaranost mojim izborom, Rošfor se upustio u živo izlaganje mešajući Monteskjeova Persijska pisma sa njegovim poznatim tekstom „Kako se može biti Persijanac?", avanturom gatare Mari Pti koja je bila primljena kod persijskog šaha pošto se predstavila kao izaslanica Luja XIV i pričom o rođaku Žan-Žak Rusoa koji je završio život kao časovničar u Isfahanu. Slušao sam ga sa pola uha i posmatrao njegovu veliku glavu kojom je dominiralo ispupčeno čelo nad kojim se dizala gusta talasasta kosa. Govorio je žustro, ali bez zanosa, nije gestikulirao, što je bilo neobično za osobu koja je pisala tako žestoke napise. - Ja se oduševljavam Persijom, iako nikada nisam stupio nogom na njeno tle, - reče Rošfor. -Ja nemam dušu putnika. Da nisam nekoliko puta bio prognan ili deportovan, nikada ne bih napuštao Francusku. Ali vremena se menjaju, događaji koji potresaju drugi kraj planete uticaće ubuduće i na naše živote. Da danas imam dvadeset godina, bio bih u velikom iskušenju da se uputim na Istok. Naročito ako bih se zvao Omar! Osetih se obaveznim da opravdam svoj prestanak interesovanja za Hajama i da bih to učinio, spomenuo sam mu stalno prisutne sumnje koje su bile vezane za Rubaije, odnosno odsustvo dela koje bi jednom zauvek potvrdilo njihovu autentičnost. Dok sam govorio, u njegovim očima pojavio se čudan sjaj, nezadrživ i za mene nerazumljiv. Ništa u mom izlaganju nije moglo da izazove takvu reakciju. Zbunjen i razdražen, odlučio sam da skratim priču tako što sam dosta naglo ućutao. Rošfor me sa žarom upita: - A ako bi bio siguran da taj rukopis postoji, da li bi se tvoje interesovanje za Omara Hajama ponovo probudilo? - Svakako, - priznadoh. - A ako bih ti rekao da sam taj Hajamov rukopis video svojim očima, baš u Parizu i da sam ga prelistavao?

XXVII Kada bih rekao da je to otkriće odmah preokrenulo moj život, to ne bi bilo tačno. Ne verujem da sam reagovao onako kako je Rošfor očekivao. Bio sam iznenađen, zbunjen ali isto toliko i skeptičan. Taj čovek mi ipak nije ulivao neko preveliko poverenje. Kako je mogao znati da je rukopis koji je prelistavao bio autentično Hajamovo delo? On nije znao persijski, mogao je biti prevaren. Kako se ta knjiga našla u Parizu, a da ni jedan orjentalista nije ni pomislio da o tome nešto kaže? Ja sam se, dakle, zadovoljio da izgovorim jedno „Neverovatno! " koje sam izrekao vrlo učtivo ali iskreno, i ono je istovremeno štitilo oduševljenje mog sagovornika, a i moje sopstvene sumnje. Čekao sam da proverim. Rošfor je nastavio: - Imao sam sreću da sretnem jednu neobičnu ličnost, koja spada među one retke ljude koji prolaze kroz istoriju sa željom da za sobom ostave trag za generacije koje tek dolaze. Bio je to čovek koga se bojao i kome se ulagivao sam turski sultan; persijski šah je drhtao i na sam pomen njegovog imena. Iako potomak Muhameda, bio je proteran iz Konstantinopolja zato što je na jednom javnom skupu, u prisustvu najviših verskih dostojanstvenika, rekao da je poziv filozofa isto toliko potreban čovečanstvu koliko i poziv proroka. On se zove Džamaledin. Da li si čuo za njega? Morao sam da priznam da nikada nisam čuo za njega. - Kada se Egipat digao protiv Engleza, -nastavi Rošfor, - to je bilo na poziv tog čoveka. Svi učeni ljudi iz doline Nila i danas se pozivaju na njega, nazivaju ga Učiteljem i slave njegovo ime. Međutim, on nije Egipćanin i samo je kratko boravio u toj zemlji. Kasnije je proteran u Indiju, gde je takođe uspeo da izazove veliki preokret u načinu razmišljanja. Pod njegovim uticajem osnovane su mnoge novine i udruženja. Vice kralj se uplašio njegovog uticaja i naredio je da se Džamaledin protera. On je odlučio da se nastani u Evropi, pa je iz Londona, a zatim iz Pariza, nastavio svoju neumornu aktivnost. Pošto je redovno navraćao u L'intransigeant, često smo se sretali. On mi je predstavio svoje učenike, muslimane iz Indije, Jevreje iz Egipta,

Maronite iz Sirije. Mislim da sam bio njegov najbliži francuski prijatelj, ali sigurno ne jedini. Ernest Renan i Zorž Klemanso dobro su ga poznavali, a u Engleskoj se družio s ljudima kao što su lord Salisberi, Randolf Čerčil i Vilfrid Blant. Pred smrt se sreo i sa Viktorom Igoom. - Baš sam jutros pregledao neke beleške o njemu koje nameravam da ubacim u svoje memoare. Rošfor uze iz svoje ladice nekoliko listova ispisanih sitnim rukopisom i pročita: „Predstaviše mi jednog izgnanika, poznatog u islamskom svetu kao reformatora i revolucionara, šeika Džamaledina, čoveka sa glavom apostola. Njegove lepe crne oči, pune blagosti i vatre i tamnoriđa brada koja mu je padala do grudi, davali su mu posebno veličanstven izgled. To je bio čovek koji je znao da vlada masama. Razumeo je francuski, ali je jedva uspevao da ga govori. Međutim, njegova uvek budna inteligencija dosta je lako nadoknađivala nepoznavanje našeg jezika. Ispod spokojnog i vedrog izraza, krila se neumorna živahnost. Odmah smo se zbližili, jer mi je duša prirodno revolucionarna i njegov slobodarski duh me je odmah privukao..." Pre nego što će nastaviti on složi svoje papire. - Džamaledin je bio iznajmio malu sobu na poslednjem spratu jednog hotela, u ulici Sez, blizu Madlene. To skromno mesto bilo mu je dovoljno za izdavanje lista koji je iz Pariza odlazio prema Indiji ili Arabiji. Samo jednom sam uspeo da prodrem u njegovu jazbinu, bio sam radoznao da vidim kako izgleda. Jednog dana pozvao sam Džamaledina na večeru kod Dirana i obećao da ću doći po njega. Popeo sam se pravo u njegovu sobu. Po njoj se gotovo nije moglo kretati: gomile novina i knjiga bile su naslagane do plafona, bilo ili je svuda, pa čak i na krevetu. Prostorijom je dominirao zagušljiv miris cigara. Uprkos divljenju koje je neosporno osećao, on je ovu poslednju rečenicu izgovorio sa izrazom gađenja, navodeći me da smesta ugasim moju cigaru, otmenu havanu koju sam tek bio pripalio. Rošfor mi zahvali osmehom, pa nastavi: - Pošto se izvinio zbog nereda u kome me je primio i koji, kako je rekao, nije bio dostojan mog ranga, Džamaledin mi je toga dana pokazao nekoliko knjiga za koje je posebno bio vezan. Jedna od njih bila je Hajamovu knjiga, ukrašena veličanstvenim minijaturama. Objasnio mi je da se ta knjiga zove Rukopis iz Samarkanda, da sadrži katrene pisane rukom samog pesnika, uz koje je sa strane dopisana hronika. Ispričao mi je kojim zaobilaznim putem je rukopis dospeo do njega.

- Good Lord! Moj pobožni engleski usklik izmami trijumfalan osmeh sa usana rođaka Anrija, što je bio neskriveni dokaz da je konačno uspeo da pobedi moj hladni skepticizam i moje priznanje da ću ubuduće pažljivo slušati sve šta mi govori. On požuri da to iskoristi. - Naravno, ne sećam se svega što mi je Džamaledin rekao, - dodade svirepo. - Te večeri smo najviše govorili o Sudanu. Kasnije više nisam imao prilike da vidim taj rukopis. Mogu, dakle, da posvedočim da je postojao, ali se bojim da je on danas izgubljen. Sve što je moj prijatelj imao bilo je spaljeno, uništeno ili razneto. - Čak i Hajamov Rukopis? Umesto odgovora, Rošfor samo napući usne. Pre nego što se upustio u uzbudljivo objašnjavanje, on izvadi svoje beleške, i onda nastavi: - Kada je šah 1889. godine došao u Evropu da poseti Svetsku izložbu, on je pozvao Džemaledina da se vrati u Persiju „umesto da ostatak života provede među nevernicima", dajući mu do znanja da će ga postaviti na visoku funkciju. Izgnanik mu je postavio uslove: da se obnaroduje Ustav, organizuju izbori, da se prizna jednakost svih pred zakonom „kao u civilizovanim" zemljama i najzad, da se ukinu prevelike povlastice koje su bile date stranim silama. Treba reći da je stanje u Persiji već godinama bilo očajno i da je Persija stalno bila na udaru naših karikaturista; Rusi, koji su već držali monopol u izgradnji puteva, upravo su tada preuzeli i obuku vojske. Osnovali su brigadu Kozaka, najopremljeniju u persijskoj vojsci, kojom su direktno komandovali carski oficiri. Za bedni zalogaj hleba koji su davali Persiji, Englezi su dobili pravo da eksploatišu sva rudna i šumska bogatstva u zemlji, kao i upravljanje bankarskim sistemom. Austrijanci su u svojim rukama držali poštu. Postavljajući monarhu takve uslove - zahtevajući od njega da ukine kraljevski apsolutizam, kao i velike povlastice strancima - Džamaledin je bio ubeđen da će biti odbijen. No, na njegovo veliko iznenađenje, šah je prihvatio sve njegove uslove i obećao da će raditi na modernizaciji zemlje. Tako je Džamaledin otišao u Persiju. U prvo vreme uživao je zaštitu suverena koji mu je ukazao svu pažnju i velike počasti, predstavivši ga čak i ženama svog harema. Međutim, od reformi i ustava nije bilo ništa. Verski poglavari su ubedili šaha da su reforme i ustav protivni Božjem zakonu. Što se izbora tiče, njegovi dvorski savetnici upozorili su ga da će završiti kao Luj XVI ako dovede u pitanje svoju

apsolutnu vlast. Povlastice strancima ne samo da nije ukinuo, već ih je zbog stalne nestašice novca povećao i davao nove: jednom engleskom društvu, za skromnu sumu od petnaest hiljada funti prepustio je monopol na persijski duvan. Ne samo na izvoz, već i na unutrašnji promet. U zemlji u kojoj se svi ljudi i žene, kao i dobar broj dece predaju zadovoljstvima uz cigaretu ili lulu na vodu, ovo je bila neverovano unosna trgovina. Pre nego što je obelodanjen ovaj poslednji ustupak, u Teheranu su se pojavili tajni pamfleti, u kojima se tražilo da šah odustane od ove odluke. Jedan primerak ostavljen je čak i u monarhovoj spavaćoj sobi. Šah je posumnjao da Džamaledin stoji iza svega i da je on autor pamfleta. Reformator, zabrinut za svoj život odlučio je da pruži pasivan otpor. Naime, u Persiji je postojao običaj da se osoba koja je strahovala za svoju slobodu i život povuče u staro svetilište u okolini Teherana, gde je mogla da prima svoje posetioce i iznosi svoje žalbe. Niko nije smeo da pređe prag svetilišta s namerom da se dokopa takve osobe. Tako je postupio i Džamaledin i to je izazvalo veliki pokret masa. Hiljade ljudi iz svih krajeva Persije dolazile su u svetilište da bi čule njegove reči. Van sebe od besa, šah je naredio vojsci da upadne u svetilište. Kažu da je dugo oklevao pre nego što se odlučio na taj korak; u tome ga je podržao njegov vezir koji je, iako je stekao obrazovanje u Evropi, uverio šaha da Džamaledin nema pravo na zaštitu u svetilištu, s obzirom da je bio samo filozof i nepopravljiv bezbožnik. Probijajući se između brojnih posetilaca, naoružani šahovi vojnici upali su u sveto mesto i dokopali se Džamaledina. Oduzeli su mu sve što je imao, a njega su polugolog odvukli do granice. Rukopis iz Samarkanda završio je tog dana na podu svetilišta, pod čizmama šahovih vojnika. Ne prekidajući priču Rošfor ustade, osloni se na zid, prekrsti ruke pa nastavi: - Džamaledin je ostao živ, ali je bio bolestan i iznad svega povređen i razočaran - ljudi kojima se obraćao i koji su ga sa oduševljenjem slušali prisustvovali su njegovom javnom poniženju, bez i jedne reči protesta. On je iz toga izvukao neobičan zaključak: on koji je svoj život posvetio šibanju mračnjaštva verskih poglavara, koji je posećivao masonske lože u Egiptu, Francuskoj i Turskoj, doneo je odluku da, bez obzira na posledice, upotrebi i poslednje preostalo oružje, ne bi li slomio šaha. Napisao je, dakle, dugačko pismo vrhovnom poglavaru persijskih vernika, moleći ga da upotrebi svoj uticaj i spreči monarha u jeftinoj

rasprodaji muslimanskih dobara. Nastavak priče mogao si da pročitaš u novinama. Američka štampa, sećam se, doista je prenela da je šiitski prvosveštenik objavio krajnje neobičan proglas u kome kaže: „Svako ko puši duvan biće u očima Imama Vremena pobunjenik, neka Bog požuri njegov dolazak." Sutradan, nijedan Persijanac više nije upalio ni jednu cigaretu. Kalijane, poznate lule na vodu, bile su sklonjene ili polomljene, a prodavci duvana zatvorili su svoje radnje. Zabrana je bila najstrože sprovedena čak i u haremu, među šahovim suprugama. Monarh je poludeo od besa. U jednom pismu on je verskog poglavara optužio za neodgovornost „jer nije brinuo o ozbiljnim posledicama koje lišavanje duvana može ostaviti na zdravlje muslimana". Bojkot duvana je iz dana u dan postajao sve masovniji i bio je propraćen bučnim manifestacijama u Teheranu, Tabrizu, Isfahanu. Na kraju, šah je morao da popusti i ukine koncesije koje je dao Englezima. - U međuvremenu, - nastavi Rošfor, - Džamaledin se ukrcao na brod za Englesku. Tu sam ga ponovo sreo i dugo razgovarao s njim; delovao je izgubljeno i stalno je ponavljao: „Šaha treba ubiti. " - Bio je to ranjen, ponižen čovek koji je mislio samo na osvetu. Utoliko više što ga je monarhova mržnja sustizala ma gde da se sklonio. Naime, šah je lordu Salisberiju uputio jedno gnevno pismo u kome, između ostalog, kaže: „Mi smo proterali tog čoveka jer je radio protiv interesa Engleske, i gde se on sklonio? U London!" U zvaničnom odgovoru, koji je upućen šahu, stajalo je da je Velika Britanija slobodna zemlja i da ne postoji ni jedan zakon prema kome bi se mogla sprečiti ili ograničiti sloboda izražavanja misli. Nezvanično, šahu su date garancije da će se tražiti legalan način da se Džamaledinova delatnost ograniči. Posle toga on je bio zamoljen da skrati svoj boravak u Engleskoj i smrtno ranjen u duši, otputovao je za Konstantinopolj. - Da li je još uvek tamo? - Da. Kažu mi da je veoma tužan. Sultan mu je dodelio lepo boravište gde može da prima prijatelje i učenike, ali mu je zabranjeno da napusti zemlju i stalno živi pod strogim nadzorom.

XXVIII Bio je to luksuzan zatvor široko otvorenih vrata, u stvari dvorac u drvetu i mermeru na brdu Jildiz, u blizini rezidencije velikog vezira; obroci su stizali topli iz sultanovih kuhinja; posetioci su se smenjivali, prolazili su kapiju, a zatim alejom stizali do praga na kome su ostavljali svoju obuću. Na spratu je odjekivao Učiteljev glas, sa karakterističnim isprekidanim slogovima i muklim samoglasnicima; čulo se kako udara po Persiji i šahu, kako najavljuje predstojeće nesreće. Bio sam manji od makovog zrna, ja stranac iz Amerike, dok sam stajao u predvorju sa mojim malim šeširom u ruci. Prešao sam put od Pariza do Konstantinopolja, putovao sam vozom sedamdeset i dva sata kroz tri carstva, da bih se raspitao o jednom rukopisu, jednoj staroj knjizi poezije, smešnoj sitnici od papira u vrtlogu Istoka. Konačno, prišao mi je sluga koji me je, uz otomanski naklon, dve reči pozdrava na francuskom, ali bez ikakvog pitanja, pozvao da sačekam u jednom prostranom salonu. Ovde su svi dolazili iz istog razloga, da sretnu Učitelja, da čuju Učitelja, da špijuniraju Učitelja. Čim sam ušao, primetio sam u salonu jednu žensku siluetu koja je sedela. Izbegavao sam da pogledam u tom pravcu, isuviše mnogo su mi pričali o običajima zemlje, tako da nisam ni pomišljao da krenem prema njoj sa pruženom rukom, vedra lica i vesela pogleda. Jedva čujno sam promrmljao pozdrav, lako dodirnuo šešir i krenuo prema udobnoj engleskoj fotelji koja se nalazila u suprotnom delu salona, i tu seo. Ali prateći šaru na tepihu, moj pogled je naleteo na lake ženske cipele, penjao se uz zlatno plavu haljinu, do kolena, poprsja, vrata, sve do vela. Na moje iznenađenje moje oči tu nisu naišle na prepreku od vela, već na otkriveno lice, na oči koje su me gledale, na osmeh. Moj pogled ponovo je pobegao na pod, plovio tepihom, zaustavio se na popločanom delu poda, a zatim se ponovo neumoljivo podigao ka njoj, kao zatvarač od plute koji beži ka vodenoj površini. Na kosi je imala mindil od tanke svile, spreman da se spusti na lice kad iznenada naiđe stranac. Ali stranac je upravo bio tu, a veo je i dalje ostao podignut. Ovog puta, njen pogled je bio daleko, nudila mi je da posmatram njen profil, njenu opaljenu kožu. Kada bi ljupkost imala boju, to bi bila njena

boja, kada bi tajanstvenost imala svetlost, to bi bila njena svetlost. Od samog pogleda na nju obrazi mi postadoše vlažni, ruke hladne. Sreća je udarala u moje slepoočnice. Bože, kako je bila lepa, moja prva slika Istoka! Žena kakvu su znali da opevaju samo pesnici u pustinji: njeno lice sunce, rekli bi oni, njena kosa senka zaštitnica, njene oči izvori sveže vode, njeno telo najvitkija palma, njen osmeh opsena. Razmišljao sam kako da joj se obratim; bio sam na sasvim drugom kraju prostorije. Da li da joj mahnern? Da li da ustanem? Da li da krenem prema njoj? Da sednem na neku bližu fotelju, da rizikujem da njen osmeh nestane, a njen veo padne? Naši pogledi ponovo su se slučajno sreli, a onda se razišli, kao u igri koju je prekinuo sluga svojim dolaskom. Prvi put, da bi me ponudio čajem i cigaretom, a nešto kasnije da bi joj se, uz naklon gotovo do zemlje, obratio na turskom. Videh je tada kako ustaje, kako pokriva lice, kako mu daje da ponese jednu kožnu torbu. On je žurio prema izlazu. Ona ga je sledila. Stigavši do vrata salona, ona ipak uspori, pusti da se čovek udalji, okrete se prema meni i progovori, visokim glasom na tečnom francuskom, čistijem od mog: - Nikada se ne zna, možda će nam se putevi jednog dana ukrstiti! Učtivost ili obećanje? Reči su joj bile propraćene vragolastim osmehom u kome videh istovremeno i izazov i blagi prekor. Dok sam s krajnjom nespretnošću pokušavao da se izvučem sa mog sedišta i dok sam se zaplitao i rasplitao pokušavajući da nađem ravnotežu, ali isto tako i da povratim prisebnost, ona je stajala nepokretna, njen pogled me je obavijao sa zabavnom blagonaklonošću. Ni jedna reč ne pronađe put preko mojih usana. Odmah zatim ona nestade. Dok sam tako i dalje stajao na prozoru, pokušavajući da između drveća razaznam fijaker kojim je odlazila, jedan glas me prenu iz mojih snova. - Izvinite što sam vas ostavio da čekate. Bio je to Džamaledin. Njegova leva ruka stezala je ugašenu cigaru; on mi pruži desnu ruku, uz iskren, mek ali snažan stisak. - Moje ime je Bendžamin Lesaž i na vas me je uputio Anri Rošfor. Pružio sam mu moju preporuku; ne pogledavši je, on je spusti u džep, raširi ruke, zagrli me i poljubi u čelo. - Rošforovi prijatelji su i moji prijatelji, s njima otvoreno razgovaram. Uhvati me za rame i povede me do drvenog stepeništa koje je vodilo na sprat.