Nora Roberts - Pesma talasa

Eli Landon, član ugledne porodice iz Bostona i uspešan advokat, oslobođen je optužbe za ubistvo svoje supruge zbog nedostatka dokaza, lako je na slobodi, nad njim i dalje lebdi oblak sumnje i optužbi, a njegov ugled i karijera zauvek su narušeni. Eli pronalazi utočište u skrovitoj kući na plaži, daleko od radoznalih očiju. Međutim, u blizini živi zanosna Abra Volš, žena velikog srca koja nikog ne ostavlja ravnodušnim, pa ni Elija. Ona pokušava da zaleči tragove prošlosti i pomaže Eliju da reši misteriozno ubistvo njegove žene. Ipak, dok kuju planove o srećnoj budućnosti, nemilosrdni protivnik vreba iz prikrajka. Senka zla odlučna je da razbije sve na komadiće, ne pitajući za cenu, a kuća na obali mora i dalje je obavijena dobro čuvanim tajnama.

MRAK Većina ljudi živi život tihog očajanja. Ono što nazivamo pomirenošću sa sudbinom potvrđeni je očaj. — Henri Dejvid Toro

1 roz studenu zavesu susnežice, s povremenim bleskom sive svetlosti, na južnom rtu pomaljala se masivna silueta kuće na litici iznad Viski Biča. Okrenuta prema hladnom, nemirnom Atlantiku, kao da mu je prkosila. Trajaću koliko i ti. Posađena na tri čvrsta i nepopustljiva sprata iznad grube i krševite obale, gledala je svojim mračnim, prozorskim očima kako se valjaju talasi. I tako — u jednom ili drugom otelotvorenju — više od tri veka. Kamena kućica, u kojoj sada stoje alat i baštenska oprema, svedoči o njenim skromnim počecima, o onima koji su preplovili svirepi, divlji Atlantik i kročili na krševito tlo Novog sveta. O njenom zenitu svedoče zlatna, peskovita plaža, zaobljeni zabati i raskošne terase, oivičene kamenim zidićima. Preživela je oluje, nemar, zapuštenost, neukus, procvat i propast, skandale i pravdoljubivost. Unutar tih zidova, generacije Landonovih živele su i umirale, slavile i tugovale, kovale planove, pobeđivale i kopnile. Blistala je poput najjače svetlosti koja obasjava kamenitu i slavnu obalu severnog Masačusetsa. I zatvarala se, šćućurena u mraku. Stajala je dugo, toliko dugo da sada predstavlja samo to — Liticu, uzdignutu iznad mora, peska i Viski Biča. Za Elija Landona to je bilo jedino mesto gde je mogao da ode. Ne samo utočište već i beg od svega što mu je život doneo u proteklih jedanaest užasnih meseci. Jedva da je prepoznao samog sebe. Dva i po sata vožnje od Bostona klizavim drumovima iscrpio ga je. Ali onda, priznao je sebi, umor mu se osladio, poput ljubavnice. I tako je sedeo tu u kolima, ispred kuće, dok je tmurna susnežica padala po vetrobranskom staklu i krovu, razmišljajući da li da skupi snagu i uđe unutra ili da ostane tu i možda odrema u kolima. Koješta, reče on sebi. Naravno da neće sedeti u kolima kada mu je kuća, sa svojim savršeno solidnim izborom kreveta, bila bukvalno pred nosom. Štaviše, nije mogao da se natera ni da izvadi svoj kofer iz prtljažnika. Umesto toga, sa zadnjeg sedišta uzeo je dve omanje putne torbe, u kojima je bio njegov laptop i nešto osnovnih stvari. Kada je izašao iz kola, susnežica ga ošinu po licu, a studen zviždukavog atlantskog vetra probudi ga iz letargije. Talasi su se razbijali o stene, zapljuskujući pesak, proizvodeći

konstantni, šištavi huk. Eli izvadi ključeve iz džepa sakoa, kročivši u zaklon širokog, kamenog trema pred masivnim, dvokrilnim vratima, isklesanim od tikovine, uvezene iz Burme pre više od jednog veka. Dve godine, pomisli — skoro tri — otkad nije dolazio ovamo. Bio je prezauzet životom, poslom i svojim propalim brakom da bi se dovezao na vikend, letnji odmor, kratku posetu svojoj baki. Voleo je da provodi vreme s njom, sa neukrotivom Hester Hokin Landon, kad god bi došla u Boston. Redovno joj je pisao mejlove, telefonirao, i slao poruke preko Fejsbuka i Skajpa. Hester je možda bila na pragu osamdesete ali je sa mladalačkim entuzijazmom prihvatala sve tehnološke inovacije. Izvodio bi je na večere, slao joj cveće i čestitke, provodeći s njom i porodicom praznike i rođendane. Ali nemanje vremena — pomisli on, otključavajući vrata — bio je samo izgovor za nedolaske u Viski Bič, mesto koje je Hester volela najviše na svetu, gde bi joj posvetio pažnju i istinski je usrećio. Otključao je vrata i ušao unutra, paleći svetlo. Promenila je neke stvari, primeti on, ali baka je prihvatala promenu kao što je uspevala da prihvati tradiciju — to joj je ležalo. Nove slike — morski pejzaži, cvetni pejzaži — udahnuli su vedrinu tamno-mrkim zidovima. Eli spusti svoje torbe tik kraj vrata, zastavši za trenutak da osmotri bleštavilo predsoblja. Proučavao je stepenište — na stubovima od iscerenih grotesknih figura, napravljenim po nalogu nekog hirovitog Landona — sve do vrha, gde su se graciozno zakrivljivale desno ka severnom i levo ka južnom krilu. Obilje soba, pomisli Eli. Treba samo da se popnem uz stepenice i odaberem jednu. Ali ne još. Umesto toga, zaputio se prema onome što su zvali glavni salon, sa visokim, zasvođenim prozorima prema vrtu — koji će procvetati tek kada zima otvori svoje kandže. Njegova baka nije tu živela već preko dva meseca, ali Eli nije primetio ni trunku prašine. Cepanice su ležale u kaminu od plavičastog kamena, spremne za loženje. Sveže cveće stajalo je na stilskom stočiću koji je Hester nadasve cenila. Jastučići su bili našušureni na sofama, raspoređenim po salonu, a lakirani brodski pod od kestenovog drveta presijavao se poput ogledala. Očigledno je angažovala nekog, zaključi Eli, trljajući čelo na mestu gde je počinjala glavobolja. Rekla mu je to, zar ne? Rekla mu je da neko brine o kući. Komšinica ili žena koja za nju obavlja teške poslove. Nije zaboravio da mu je to rekla, samo je za trenutak zaturio tu informaciju u magli koja se često uvlačila da mu pomuti um. Sada je briga o Litici bila njegov posao. Da je čuva, kao što ga je baka zamolila, da joj udahne život. I možda će to, nadao se, udahnuti život i u njega. Eli podiže svoje torbe, ukočeno gledajući stepenice. Našla ju je tu, u podnožju stepenica. Komšinica — ista komšinica? Ona koja joj čisti?

Bogu hvala, neko ju je ipak obilazio i tako ju je našao kako leži krvava i bez svesti, sva u modricama, sa ugruvanom rukom, polomljenim kukom, napuklim rebrima, potresom mozga. Mogla je da umre, pomisli Eli. Lekari su bili zapanjeni njenom tvrdoglavošću. Niko iz porodice je nije redovno posećivao, niko je nije zvao, i niko, uključujući njega, nije brinuo ako dan ili dva ne bi odgovarala na pozive. Hester Landon, nezavisna, nesalomiva, neuništiva. Mogla je da umre da nije bilo komšinice — i njene neumorne volje. Hester je sada vladala kućom njegovih roditelja, oporavljajući se od pada. Tamo će ostati sve dok ne bude dovoljno jaka da se vrati u Liticu — ili dok njegovim roditeljima bude odgovaralo. Uglavnom, njegova baka će živeti s njima i tačka. Želeo je da ona bude tu, u kući koju voli, da sedi na terasi i pije svoj večernji martini, zagledana u okean. Da sadi cveće ili možda postavlja svoj slikarski štafelaj. Želeo je da bude vitalna i snažna, a ne da leži bespomoćna i slaba na podu, kao što se zbilo tog jutra dok je on sebi sipao drugu šolju kafe. I zato će dati sve od sebe da se baka što pre vrati kući. Uliće život u Liticu, kao da je njegova. Eli uze torbe i krenu uz stepenice. Odabrao je sobu u kojoj bi uvek odsedao tokom poseta — iako su se te posete bile drastično proredile. Lindsi je mrzela Viski Bič i Liticu. Pretvarala je ta putovanja u hladni rat, gde je s jedne strane bila njegova striktno učtiva baka, a s druge njegova sarkastična supruga. A on stisnut u sredini. Stoga je izabrao lakši put. Možda zbog toga sada žali, što je prestao da dolazi ovde, što je smišljao izgovore i ograničavao vreme provedeno s bakom tokom njenih poseta Bostonu. Ali nije mogao da vrati vreme. Eli uđe u spavaću sobu. Opet cveće, primeti on, i zidovi okrečeni u bledozelenu, jednu od bakinih omiljenih boja. Spustio je torbe na klupu podno kreveta i skinuo sako. Sve je ostalo isto. Omanji radni sto kraj prozora, široka balkonska vrata prema terasi, fotelja i stočić pokriven stolnjakom koji je heklala još njegova prabaka. Najednom mu se učini da se oseća skoro kao kod kuće. Otvorivši torbu, iskopao je neseser, zatim pronašao čiste peškire i sapune u obliku školjke. Kupatilom je dominirao prijatan, citrusni miris. Skinuo je odeću ne pogledavši se u ogledalo. Smršao je tokom protekle godine. Nije morao sebe da podseća na to. Pustio je vodu u tuš-kabini i ušao, nadajući se da će kupanjem odagnati umor. Iz iskustva je znao da odlazak u krevet s lošim raspoloženjem i stresom znači nemiran san i buđenje sa glavoboljom. Kada je izašao iz tuš-kabine, zgrabio je jedan od peškira sa gomile, osetivši opet limunkasti miris dok je brisao kosu. Vlažne kovrdže mu padoše na vrat; tamnoplava kosa mu je bila duža nego u pubertetu. Zato što nije posetio svog berberina, Enrikea, skoro godinu dana. Nije žudeo za šišanjem od sto pedeset dolara, niti za kolekcijom italijanskih odela i cipela iz svog ormana. Više nije bio elegantno obučeni advokat krivičnog prava, sa kancelarijom u poslovnoj četvrti i ambicijom da postane punopravni partner. Taj čovek je umro zajedno sa Lindsi. Više

ga nije poznavao. Eli razgrnu jorgan, vazdušast i beo poput snega, uvuče se u krevet i ugasi svetlo. U mraku je mogao da čuje more, ravnomerni huk, i dobovanje kiše po prozorima. Sklopio je oči, zaželevši kao i svake noći samo nekoliko sati zaborava. Nekoliko sati je sve što je imao. * * * Dođavola, bio je ljut dok je te kišne noći vozio prema kući u Bek Beju. Niko, apsolutno niko nije mogao da ga iznervira kao Lindsi. Kučka. Njen mozak, a očigledno i njen moral, funkcionisali su na neverovatan način. Uspela je da ubedi sebe, i verovatno sve svoje prijateljice, majku, sestru i bog zna koga još, da je on kriv za raspad njihovog braka, da je on kriv što su posle nekoliko poseta bračnom savetniku završili u brakorazvodnoj parnici. I da je on kriv što ga je jebeno varala preko osam meseci — pet više nego što je trajalo bračno „suđenje“, koje je sama pokrenula. I na neki način je bilo na njemu da otkrije njenu laž, preljubu i oholost, pre nego se potpisao kako bi ona mogla da ode sa pozamašnom nagodbom. I tako su oboje bili ljuti, zaključi Eli — on zato što je ispao budala, ona zato što je on to konačno prokljuvio. Nesumnjivo će on biti kriv zbog one gadne svađe oko brakolomstva, onog popodneva u umetničkoj galeriji, gde je Lindsi honorarno radila. Loš trenutak, loš izbor reći, morao je sebi da prizna. A sada? Više ga nije bilo briga. Htela je njega da okrivi zato što se njoj omaklo, toliko da je njegova sestra videla njegovu otuđenu ženu s drugim muškarcem u foajeu hotela u Kembridžu — pre nego što su zajedno ušli u lift. Triša je možda sačekala nekoliko dana pre nego što mu je saopštila tu nemilu informaciju, ali nije mogao da je krivi. Sačekao je da prođe još par dana kako bi upio informaciju, a onda je unajmio privatnog detektiva. Osam meseci, podseti Eli sebe. Vucarala se s drugim po hotelima, pansionima i bog zna gde još — doduše, dovoljno oprezna da to ne čini u kući. Šta bi pomislio komšiluk? Možda nije trebalo da ode u galeriju, naoružan detektivskim izveštajem i sopstvenim besom. Možda je trebalo da imaju više obzira, umesto da se žestoko svađaju na javnom mestu. Oboje su morali da se nose sa sramotom. Ali u jedno je bio siguran: nagodba joj više nije bila tako slatka. Sve ono pozivanje na čistotu i poštenje, bez potrebe da se pridržavaju predbračnog ugovora? Učinjeno. Saznala je to čim se vratila kući sa svoje dobrotvorne aukcije i primetila da je odneo sliku kupljenu u Firenci, dijamantski prsten koji je pripadao njegovog prabaki. Tada je pristala. I neka je

proklet srebrni servis za kafu, koji mu ništa nije značio jer je bio nasleđe druge porodice, a ona ga je ubacila u zajedničku imovinu. Planirala je da okrene novi list. Možda je to bilo iz sažaljenja, možda iz čiste gluposti — a možda zbog pravde i istine. Nije mogao da je gleda očima besa i izdaje, i jednostavno više nije mario. Pušeći se od besa, zaustavio je kola ispred kuće u Boston Bek Beju. Kuće za koju je verovao da će biti solidan dom za brak koji je počeo da puca. Gde se nadao da će jednog dana jurcati deca, i koji će posle nekog vremena popuniti te pukotine, kada je on i Lindsi budu uredili elegantnim nameštajem, diskusijama, prepirkama, izmirenjima — svime što se smatralo normalnim — uz malo detaljisanja. Sada će morati da je prodaju, i oboje će verovatno otići sa polovinom nešto većom od ničega. I umesto da iznajmi stan na, kako se nadao, kraći period, završio je s kupovinom istog. Za sebe, pomisli Eli, izlazeći iz kola na kišu. Bez diskusije, svađe ili neophodnih sporazuma. I to je stiglo kao neka vrsta olakšanja, zaključio je, trčeći do ulaznih vrata. Bez odugovlačenja, bez zavlačenja, bez pretvaranja da bi brak mogli ili trebalo spasiti. Možda mu je Lindsi svojim lažima, izdajom i preljubom zapravo učinila uslugu. Sada je mogao da ode bez osećaja krivice ili žaljenja. Ali začelo je otišao sa onim što mu je pripadalo. Eli otključa vrata, uđe u široki, elegantni foaje. Okrenuvši se prema alarmnom uređaju, ukuca šifru. U slučaju da ju je promenila, alarmni sistem je sadržao njegove podatke. Već je smislio kako da podnese pitanja policije ili obezbeđenja. Samo bi rekao da je njegova žena promenila šifru — dovoljno tačno — a on ju je zaboravio. Ali nije to učinila. Ova spoznaja ga ispuni olakšanjem i uvredom istovremeno. Mislila je da ga dobro poznaje, bila je tako sigurna da on više nikada neće kročiti u kuću čiju polovinu je posedovao bez njene dozvole. Pristao je da se iseli, da oboma omogući nešto prostora, kako ne bi morao da bude uljez, neko ko se nameće. Lindsi je pretpostavljala da će on biti jebeno civilizovan. Ubrzo je otkrila da ga uopšte ne poznaje. Za trenutak je stajao tu, posmatrajući praznu kuću, osećajući je. Sve one neutralne tonove koji služe kao pozadina za boje, kombinaciju starog, novog, provokativno stilizovanog. Bila je dobra u tome, morao je da prizna. Znala je kako da predstavi sebe, svoj dom, znala je kako da priredi nezaboravnu zabavu. Nekada je tu bilo dobrih vibracija, srećnih trenutaka, produženih zadovoljstava, ležerne podudarnosti, dobrog seksa, lenjih nedeljnih jutara. Kada je sve krenulo po zlu? „Bestraga“, promrmlja. Uđeš, izađeš, gotovo, reče sebi. Sam boravak u kući ga je deprimirao. Popeo se na sprat, otišao pravo u glavnu spavaću sobu — i primetio njenu poluspakovanu torbu.

Mogla je da ode kud god je želela, pomisli, sa svojim ljubavnikom ili bez njega. Eli se fokusirao na ono zbog čega je došao. U plakaru je ukucao kombinaciju sefa i otvorio ga. Ignorisao je hrpe gotovine, dokumenata, kutije sa nakitom koji joj je godinama poklanjao ili koji je sama sebi kupovala. Samo prsten, reče sebi. Prsten Landonovih. Otvorio je kutijicu, posmatrajući kako se svetlost prelama u kamenu, a onda je ubacio u džep sakoa. Kada je zaključao sef i krenuo u prizemlje, kroz glavu mu prelete da je trebalo da kupi debelu foliju ili neku zaštitu za sliku. Umotaće je u nekoliko peškira, odluči, čisto da je zaštiti od kiše. Iz ormana za posteljinu izvadio je dva velika ubrusa i nastavio. Uđeš, izađeš, gotovo, ponovi sebi. Nije imao pojma koliko žudi da pobegne iz te kuće, od tih sećanja — dobrih i loših. U dnevnoj sobi je skinuo sliku sa zida. Kupio ju je na medenom mesecu jer je Lindsi bila toliko očarana tim suncem okupanim bojama, šarmom i jednostavnošću suncokretovih polja, sa maslinjakom u pozadini. Posle toga su kupovali i druge umetnine, prisećao se Eli dok je umotavao ovu u peškire. Slike, skulpture, grnčariju vrhunske izrade. Sve je to moglo da završi kao zajednička imovina, u sklopu mehanizma pogodbe. Ali ne i ovo. Umotanu sliku je položio na kauč, krećući se po dnevnoj sobi, dok je napolju divljala oluja. Pitao se je li Lindsi u svojim kolima, na putu kući, gde će završiti pakovanje za noćno putovanje sa svojim ljubavnikom. „Uživaj dok traje“, promrmlja Eli. Jer, prvo što će ujutro učiniti jeste pozivanje advokata i oslobađanje od dužnosti. Od sada je nameravao da igra grubo. Eli uđe u sobu koju su preuredili u biblioteku i, pre nego što je upalio svetlo, munja sevnu svojim ledenim bleskom, osvetlivši njeno telo. U sekundama pre nego što je zagrmelo, njegov mozak se ispraznio. „Lindsi?“ Brzo je upalio svetlo i jurnuo napred. U njemu se vodio rat između onoga što je video i onoga što je mogao da prihvati. Ležala je na boku ispred kamina. Krv, lokva krvi na belom mermeru, na tamnom podu. Njene oči boje tople čokolade, one koje su ga nekada privukle, sada su imale staklasti sjaj. „Lindsi.“ Eli pade na kolena kraj nje, uze njenu ruku, ispruženu kao da poseže za nečim. I shvati da je hladna kao smrt. U Litici, Eli se probudio isplivavši iz krvavog sna u sunčevu svetlost. Za trenutak je sedeo na krevetu, dezorijentisan, smućen. A onda je pogledom osmotrio sobu, setivši se gde se nalazi i srce mu je opet zakucalo normalno. Litica. Došao je u Liticu. Lindsi je bila mrtva skoro godinu dana. Kuća u Bek Beju konačno je bila na tržištu. Košmar je prošao. Iako je on i dalje osećao jezu za vratom.

Eli zabaci kosu, žaleći što ne može više da spava, ali znao je da će se, ako opet sklopi oči, ponovo vratiti u biblioteku, kraj leša svoje ubijene žene. S druge strane, nije mogao da smisli nijedan dobar razlog zašto bi ustao iz kreveta. Učini mu se da čuje muziku — prigušenu, daleku. Zaista, kakva je to muzika? Privikao se na razne zvuke — glasove, muziku, brundanje televizora — tokom proteklih nekoliko meseci života u roditeljskoj kući, toliko da nije registrovao kako ovde nema muzike, niti bilo čega osim mora i vetra. Da nije uključio radio, TV ili nešto, i zaboravio da isključi? Ne bi mu bilo prvi put otkad je krenulo nizbrdo. Eto razloga za ustajanje, zaključi. Pošto nije doneo ostatak svog prtljaga, navuče farmerke koje je nosio dan ranije i zgrabi košulju, oblačeći je dok je izlazio iz sobe. Nije zvučalo kao radio, shvati on, prilazeći stepenicama. Odmah je prepoznao Adel, koračajući kroz glavni hodnik, ali je jasno čuo drugi ženski glas kako je strastveno — i vrlo glasno — prati. Vođen zvukom, vijugao je kroz kuću prema kuhinji. Adelina pevačka partnerka je iz kese sa namirnicama, spuštene na kuhinjski pult, vadila banane i spuštala ih u činiju od bambusa u kojoj su već bile jabuke i kruške. Eli nije mogao da dokuči šta se dešava. Devojka je pevala slobodno i solidno — ne sa Adelinom magijom u glasu, ali prilično dobro. I izgledala je kao dobra vila, ona izdužena i vretenasta vrsta. Gusta kovrdžava kosa boje kestena razlivala joj se po ramenima, padajući niz leđa tamnoplavog džempera. Lice joj je bilo... neobično. Usko, sa bademastim očima, istaknutim jagodicama i pravilnim nosom iznad punih usana. Kraj levog ugla usta imala je mladež koji mu se učini pomalo vanzemaljski. Ili je to samo bila uobrazilja njegovog pospanog mozga i datih okolnosti. Prstenje je svetlucalo na njenim šakama. Viseće minđuše su se njihale oko njenih ušiju. Privezak polumeseca joj je visio oko vrata, i ručni sat, okrugao i beo poput bejzbol lopte, štrcao joj je sa levog ručnog zgloba. I dalje pevajući, ona uze tetrapak mleka i pakovanje putera iz kese, i okrenu se prema frižideru. I tada ga ugleda. Nije vrisnula ali se zateturala unazad i skoro ispustila mleko. „Eli?“ Spustila je mleko i podigla ruku s prstenom na srce. „Bože! Uplašio si me.“ S grlenim smehom, zabacila je kovrdžavu kosu. „Trebalo je da dođeš tek po podne. Nisam videla tvoja kola. Doduše, ušla sam na zadnja vrata“, nastavi, pokazujući prema vratima koja izlaze na glavnu terasu. „Sigurno si došao na prednja. Zašto i ne bi? Noću si vozio? Manja je gužva, pretpostavljam, ali putevi su klizavi zbog susnežice. Kako god, sada si tu. Hoćeš li kafu?“ Izgledala je kao dugonoga vila, opet pomisli on, i smejala se kao boginja mora. I kupila je banane. Eli je samo zurio u nju. „Ko si ti?“ „Oh, izvini. Mislila sam da ti je Hester rekla. Ja sam Abra. Abra Volš. Hester me je

zamolila da pripremim kuću za tebe. Upravo dopunjavam kuhinjske zalihe. Kako je Hester? Nismo se čule nekoliko dana — samo smo razmenile mejlove i poruke.“ „Abra Volš“, ponovi on. „Ti si je našla.“ „Da.“ Ona izvuče kesicu sa kafom i poče da puni aparat sličan onom koji je Eli svakodnevno koristio u svojoj advokatskoj kancelariji. „Užasan dan. Nije došla na čas joge, koji nikada nije propuštala. Zvala sam je ali se nije javljala, pa sam došla da vidim šta se dešava. Imala sam ključ. Čistila sam joj kuću.“ Dok je aparat zujao, postavila je ogromnu šolju ispod otvora, a onda nastavila da vadi namirnice. „Ušla sam na zadnja vrata — iz navike. Dozivala sam je... A onda sam počela da brinem da se nije razbolela, pa sam krenula prema stepenicama. Ležala je tamo. Mislila sam... ali napipala sam joj puls i okrenula je glavu kada sam je pozvala po imenu. Zvala sam hitnu pomoć i skinula prekrivač sa kauča jer sam se plašila da je pomerim. Stigli su brzo, iako mi se činilo da su prošli sati.“ Abra izvadi mleko iz frižidera, sipajući malo u kafu. „Šank ili sto?“ „Šta?“ „Šank.“ Abra spusti šolju na šank. „Tako možeš da sediš i pričaš sa mnom.“ Kako je Eli i dalje samo zurio u šolju, ona se osmehnu. „Tako piješ, zar ne? Hester je rekla bez šećera i s malo mleka.“ „Da, hvala.“ Poput mesečara, Eli priđe šanku i sede na barsku stolicu. „Tako je jaka, tako pametna, tako svoja. Tvoja baka je moj heroj. Kada sam se doselila ovamo, pre nekoliko godina, bila je prva osoba za koju sam se istinski vezala.“ Nastavila je da priča. Nije važno da li je on sluša, pomisli Abra. Ponekad zvuk nečijeg glasa zvuči utešno, a on je izgledao kao da vapi za utehom. Setila se njegovih fotografija od pre neku godinu, koje joj je Hester pokazala. Lep osmeh, vedre oči, karakteristične za Landonove — kristalnoplave, sa tamnim obodom oko dužica. Sada je izgledao umorno, tužno i premršavo. Učiniće sve da to popravi, odluči ona. S tim na umu, izvadila je jaja, sir i šunku iz frižidera. „Srećna je što si pristao da boraviš ovde. Znam koliko je užasava pomisao na praznu Liticu. Rekla je da pišeš knjigu?“ „Hm.“ „Pročitala sam nekoliko tvojih priča. Svidele su mi se.“ Stavila je tiganj za omlet na šporet da se zagreje. U međuvremenu, sipala je sok od pomorandže u čašu, ubacila nešto borovnica u cediljku da ih opere, ubacila kriške hleba u toster. „Kao tinejdžerka sam pisala lošu ljubavnu poeziju. Zvučalo je još gore kada sam pokušala da komponujem muziku. Volim da čitam. Divim se svima koji imaju dara za pisanje. Ona je ponosna na tebe. Hester.“ Eli diže pogled, presrevši njene oči. Zelene, primeti, poput mora u magli i vanzemaljske, poput ostatka nje. Možda ona uopšte nije postojala. A onda njena šaka poklopi njegovu, samo nakratko, topla i stvarna. „Kafa ti se hladi.“ „U redu.“ Eli prinese šolju usnama, otpi gutljaj. Kafa je bila gorkasta. „Nisi dugo dolazio ovamo“, nastavi Abra, sipajući mešavinu jaja i mleka u tiganj. „U selu

ima fini restoran — i picerija je još tamo. Mislim da zasad imaš dovoljno zaliha ovde, ali pijaca je takođe tamo. Ako ti nešto treba i ne želiš u selo, samo mi javi. Živim u kući Nasmejani galeb, za slučaj da izađeš i poželiš da svratiš. Znaš gde je?“ „Ja... da. Ti... radiš za moju baku?“ „Čistila sam joj jednom ili dvaput nedeljno, kada bi me zvala. Čistim za još nekoliko ljudi — kada je potrebno. Predajem jogu pet puta nedeljno, u podrumu crkve, a uveče radim u svojoj gostionici. Kada sam ubedila Hester da proba jogu, navukla se. Radim masaže“, kratko mu se naceri preko ramena, „terapeutske. Imam diplomu. Radim mnogo toga, zato što me zanima mnogo toga.“ Servirala je omlet u tanjir sa svežim borovnicama i tostom. Postavila je doručak pred njega, dodavši crvenu pamučnu salvetu i escajg. „Moram da krenem, već kasnim.“ Abra ubaci kese za pijacu u ogromnu crvenu torbu, navuče tamnoljubičasti kaput, omota šal duginih boja oko vrata, i stavi ljubičastu vunenu kapu na glavu. „Vidimo se prekosutra, oko devet.“ „Prekosutra?“ „Dolazim da čistim. Ako ti bude trebalo nešto u međuvremenu, moji brojevi — mobilni i kućni — tamo su na tabli. Ili ako prošetaš i ja sam kod kuće, svrati. Pa... dobro došao, Eli.“ Abra priđe vratima verande, okrenu se i osmehnu. „Pojedi doručak“, naredi i izađe. Eli je sedeo, zureći u vrata, a onda pogleda svoj tanjir. Pošto nije mogao da smisli šta bi drugo radio, uze viljušku i poče da jede.

2 li je tumarao po kući, nadajući se da će mu to pomoći u orijentaciji. Mrzeo je taj lelujavi osećaj lebdenja od tačke do tačke, od misli do misli, bez ikakvog osećaja usidrenosti ili ukorenjenosti. Nekada je u životu imao konstrukciju i cilj. Čak i posle Lindsine smrti, kada se ta konstrukcija srušila, imao je cilj. Borba protiv mogućnosti da ostatak života provede kao zatočenik jednačila se sa snažnim, definisanim namerama. A sada, sa manje iznenadnom, manje vidljivom pretnjom, kakav cilj je imao? Pisanje, podseti sebe Eli. Često je razmišljao o tome, jer mu je beg u pisanje sačuvao razum. Ali gde je njegovo sidro sada? Gde je koren? Je li to Litica? Tek tako? U ovoj kući je kao dečak i mladić provodio letnje raspuste, sa plažom koja ga je mamila, i zimske praznike, gledajući kako sneg pokriva pesak i stene. Ah, to vreme bezbrižnosti! Je li se uopšte dogodilo? Zamkovi od peska i plodovi mora sa porodicom, prijateljima, jedrenje sa dedom u jedrilici, koju je baka još uvek držala ukotvljenu u marini Viski Biča, i vesele, raskošne božične večere kraj kamina u kom pucketa vatra. Nikada sebe nije zamišljao kako luta ovim sobama poput aveti, naprežući se da čuje odjeke tih glasova i vidi izbledele slike boljeg vremena. Kada je ušao u bakinu spavaću sobu, on spazi da je unela promene — u boji zidova, draperiji — ali da je veći deo ostao isti. Ogroman bračni krevet u kom je, usled mećave i žurbe, rođen njegov otac. Fotografija njegovih roditelja, tako mladih, životnih i lepih, na dan venčanja, uslikana pre više od pola veka, i dalje je stajala na pisaćem stolu, u svom sjajnom, srebrnom ramu. I pogled sa prozora na more, peščanu plažu, razuđenu uvalu krševite obale koja odoleva zubu vremena. Najednom ga obuze jasno, živo sećanje na letnju noć, divlju letnju oluju. Napolju grmi i seva, a on i njegova sestra, na raspustu, koji su provodili u Litici, prestravljeno se skrivaju ispod tog bakinog kreveta. Koliko je imao godina — pet, možda šest? Ali svega se sećao, kao kroz jasna, kristalna sočiva. Sevanje munje kroz prozor, predivan, ogroman krevet po kom je voleo da skače. Čuo je svog dedu — i zar je čudno što je tog trena shvatio koliko njegov otac liči na njega u tim godinama? — kako se grohotom smeje dok izvlači uplašenu Trišu ispod kreveta. Ludo su se proveli te noći! Na nebeskom rok koncertu. Iako je sećanje bledelo, Eli se osećao smirenije. Prišao je vratima terase, okrenuo bravu i izašao na vetar i studen. Talasi su divljali, terani jakim, silnim vetrom koji je mirisao na sneg. Na vrhu rta, na

samom kraju zaobljene uvale, dizao se beli svetionik ovenčan stenjem. Daleko na Atlantiku videla se tačkica, verovatno brod, koji se probijao kroz nemirne vode. Kuda je plovio? Šta je prevozio? Nekada davno su igrali igru, neku vrstu „Na slovo, na slovo“. Brod plovi u Jermeniju i prevozi jabuke, pomisli Eli. Prvi put za mnogo vremena, stajao j e šćućuren na ledenom vetru i smeškao se. Plovi u Bimini i prevozi bambus. Plovi u Kairo i prevozi kokos. Plovi u Dansku i prevozi dinje, nabrajao je dok se tačkica udaljavala. Stajao je još malo tu a onda ušao nazad u prijatnu toplinu. Morao je nečim da se zabavi. Planirao je da ode do kola, po stvari. Potom da se raspakuje, skrasi. Možda kasnije. Opet je izašao napolje, opet je tumarao po kući, sve do trećeg sprata, na kom je nekada davno živela posluga. Sada je tamo bila ostava, nameštaj pokriven čaršavima, sanduci, kovčezi i kutije u prostranom delu, dok su u sobice, gde su nekada konačile sluškinje i kuvarice, bile prazne. Bez naročite namere je tumarao kroz njih, sa morske strane, kao i kroz sobu u potkrovlju sa širokim prozorima, okrenutim prema moru. Soba glavne domaćice, zaključi Eli. Ili možda glavnog batlera? Ko god da je tu spavao, imao je sobu s najboljim pogledom, zajedno sa zasebnim ulazom i terasom. Sada više nije bilo potrebe za opremanjem, grejanjem i održavanjem trećeg sprata. Njegova praktična baka je odavno zatvorila taj deo kuće. Možda će ga neko jednog dana opet staviti u funkciju, skinuti sve one presvlake sa nameštaja, ugrejati i osvetliti ga. Ali treći sprat je sada bio prazan i hladan, baš kao i on. Opet je sišao u prizemlje, nastavljajući da luta. I otkrio još promena. Prostoriju koja je nekada služila kao spavaća soba na drugom spratu, njegova baka je preuredila u odaju za rad i boravak. Takozvanu radnu sobu, sa računarom na predivnom stilskom radnom stolu, sa kožnom foteljom i nečim za šta je pretpostavljao da je kauč za popodnevnu dremku. I još malo njene umetnosti — ružičasti božuri u kobaltnoj vazi, izmaglica koja se diže sa vetrom nošenih dina. I naravno, pogled, poput melema na bolnu ranu. Eli uđe u sobu, priđe radnom stolu i odlepi poruku sa monitora. Hester ti je poručila: Piši ovde i zašto već nisi? Abra Za trenutak je zbunjeno zurio u poruku, ne odobravajući to što mu Hester preko komšinice izdaje zapovesti. A onda, s porukom u ruci, pogleda po sobi, prozore, pa čak i omanje kupatilo, plakar sa kancelarijskom opremom i posteljinom, ćebadima i

jastucima. Znači, kauč se razvlači, zaključi on. Opet praktično. Kuća je imala preko deset soba — nije mogao da se seti — ali zašto trošiti prostor kada se prostor može višestruko iskoristiti? Eli odmahnu glavom, gledajući u frižider sa staklenim vratima, pun flaširane vode i njegovog omiljenog gaziranog soka iz studentskih dana. Piši ovde. Bilo je to dobro mesto, zaključi, i pisanje mu se najednom učini primamljivijim od otpakivanja. „U redu“, kaza. „Biće tako.“ Otišao je u svoju sobu, izvadio laptop iz futrole. Pomerio je monitor i tastaturu u levi ugao stola, oslobodivši prostor za svoj računar. I kad je već tu, što ne bi popio bočicu hladnog soka. Uključio je laptop, ubacio USB uređaj. „U redu“, ponovi. „Gde smo stali?“ Otvorio je bočicu i otpio nekoliko gutljaja, letimično čitajući poslednje redove teksta, a onda prionuo na posao. I tako je pobegao. Posle fakulteta je pisao iz hobija — uživajući u tome. I bio bi ponosan kada proda nekoliko priča. Proteklih godinu i po dana — otkad mu se život sunovratio — otkrio je da mu pisanje služi kao terapija. Smirivalo ga je bolje od pedesetominutne seanse sa psihićem. Mogao je da uroni u svet koji bi stvorio i koji je — u određenoj meri — kontrolisao. Štaviše, tu se osećao bolje nego u spoljnom svetu. Pisao je — opet, u određenoj meri — o onome što je znao. Umešni advokatski trileri — isprva u formi kratkih priča, a potom kao stravični i zavodljivi pokušaji romana — pružali su mu mogućnost da se poigra sa zakonom, da ga iskoristi ili zloupotrebi, zavisno od likova. Mogao je da kreira dileme, rešenja, zaplete na tankoj, klizavoj ivici, uvek balansirajući između zakona i pravde. Postao je advokat jer ga je zakon, sa svim svojim manama, začkoljicama i tumačenjima, fascinirao. I zato što mu porodični posao, firma Landon Viski, jednostavno nije legao kao što je njegovom ocu, sestri, pa čak i zetu. Hteo je da se bavi krivičnim pravom i s tom idejom je polagao ispite, radeći honorarno za sudiju Rajngolda, čoveka kom se divio i kog je cenio, kao i u advokatskoj firmi Braun, Kinsejl, Šubert i saradnici. Sada kada ga je zakon izdao u bukvalnom smislu te reči, pisao je da bi se osećao živim, da bi podsetio sebe kako je nekada postojala istina iznad laži, a pravda bivala zadovoljena. Kada se ponovo vratio u stvarnost, svetlost se promenila, smračilo se, tonovi u moru postali su blaži. Iznenađeno je shvatio da je prošlo tri; pisao je skoro četiri sata. „Hester je opet pogodila“, promrmlja Eli. Sačuvavši napisani tekst, proverio je elektronsku poštu. Gomila neželjenih mejlova, primeti — i obrisa ih. Ono malo što je preostalo nije smatrao obaveznim za čitanje. Umesto toga, sastavio je pismo roditeljima, i još jedno sestri, sa skoro identičnim sadržajem. Nije imao problema tokom vožnje, kuća izgleda super, dobro je vratiti se i skrasiti

se. Ništa o vraćanju košmara, pritajenoj depresiji ili brbljivoj komšinici koja sprema omlete. A onda je sastavio još jedno pismo, svojoj baki. Pišem ovde, kao što mi je naređeno. Hvala ti. More podseća na ustalasano sivilo sa užurbanim, belim konjima. Pašće sneg; osećam ga u vazduhu. Kuća izgleda dobro, a osećaj u njoj je još bolji. Zaboravio sam koliko uživam kada sam ovde. Oprosti, bako — i ne opominji me što ti se opet izvinjavam — oprosti što sam prestao da dolazim. Ali sada mi je zbog toga žao, koliko i zbog tvoje nesreće. Da sam dolazio kod tebe u Liticu, možda bih jasnije video neke stvari, prihvatio ih, promenio. Da jesam, da li bi sve ispalo ovako užasno? Nikada neću znati, i nema svrhe lupati glavu. U jedno sam siguran — dobro je biti ovde, i brinuću o kući dok se ti ne vratiš. Odoh da prošetam plažom, a kada se vratim, založiću vatru i gledaću kako veje sneg. Volim te, Eli P. S. Upoznao sam Abru Volš. Zanimljiva je. Ne sećam se jesam li joj zahvalio što je spasila ljubav mog života. Pobrinuću se da to učinim kada ponovo dođe. Nakon slanja imejla, pade mu na pamet da, osim što je zaboravio da joj zahvali, takođe je zaboravio da joj plati namirnice. Eli napisa sebi poruku na papiru samolepljivog blokčića, koji je našao u fioci radnog stola, i zalepi je na monitor računara. U poslednje vreme je postao previše zaboravan. Nema svrhe odlagati raspakivanje, reče sebi. Ako ništa drugo, morao je da presvuče odeću koju nosi već dva dana. Ne sme dozvoliti da opet krene tim putem. Na krilima entuzijazma koje je iznedrilo pisanje, navukao je sako, setivši se da obuje cipele, a onda je otišao po svoj prtljag. Tokom raspakivanja zaključio je da se nerazumno spakovao. Odelo mu uopšte nije bilo potrebno, a kamoli tri komada. Kao ni četiri para svečanih cipela i petnaest (Isuse Hriste!), kravata. Čista navika, reče sebi. Pakovao se mehanički. Odeću je okačio u orman i složio u fioke, knjige je naslagao, našavši svoj punjač za telefon i ajpod. Kada je sve završio, shvatio je da se oseća kao da se skrasio. Stoga je otpakovao futrolu za laptop i ubacio čekovnu knjižicu — komšinici će platiti kad bude došla da čisti — u fioku radnog stola, zajedno sa njegovom kolekcijom olovaka. Sada će u šetnju. Da protegne noge, odradi malo vežbi, nadiše se svežeg vazduha. Bile su to zdrave, produktivne aktivnosti. Jer, nije hteo samo da se trudi, već i da natera sebe, kao što je obećao da hoće. Svakoga dana će izlaziti, pa makar samo da prošeta po plaži. Bez kukanja, bez vrdanja. Eli navuče svoju perjanu jaknu, ubaci ključeve u džep i izađe na terasu pre nego što se predomisli. Naterao je sebe da pređe preko kaldrme uprkos manijakalnim naletima vetra. Petnaest minuta, reče sebi, dok je silazio stepenicama prema plaži, povijene glave i zgurenih ramena. To se računalo kao izlazak iz kuće. Hodaće u jednom pravcu sedam i po minuta, a onda će se

vratiti. Zatim će naložiti vatru i uživati kraj kamina sa čašom viskija, ako mu bude po volji. Pesak se rasipao sa dina dok je vetar šibao sa mora, povijajući morsku travu. Beli konji, o kojima je pisao svojoj baki, propinjali su se i galopirali nad ledenom, sivom vodom. Vazduh mu je pržio grlo pri svakom udahu, poput zdrobljenog stakla. Zima se nadvila nad Viski Bič, podsetivši ga da je zaboravio rukavice i kapu. Sutra će šetati trideset minuta, obeća Eli sebi. Ili će odabrati jedan dan u nedelji za jednosatnu šetnju. Ko kaže da to mora raditi svakoga dana? Ko je izmislio pravila? Bilo je jezivo hladno; svaki idiot je na osnovu jednog pogleda u nebo znao da ti tmurni, gusti oblaci samo čekaju da istovare snežne pahulje. I samo idiot je po vejavici šetao plažom. Eli stiže do podnožja stepenica pokrivenih peskom, sa mislima utopljenim u huk vode i vetra. Nije bilo svrhe, ubedi sebe, i okrenu se. Dok se penjao uz stepenice, digao je glavu. Talasi su se valjali po čeličnosivoj vodi, udarajući svom silinom o obalu. Ratni pokliči su odjekivali u njihovim neumornim jurišima. Iznad peska se oslobađao zveket kamenčića, novo grupisanje i novi juriš u večitom ratu mora i stena, u kom nijedna strana nikada neće pobediti. Iznad ove ljute bitke nebo je čekalo, posmatralo, kao da procenjuje kada da lansira svoje oružje. I tako je Eli stajao, zatečen tom sirovom snagom i lepotom. Tom veličanstvenom energijom. A onda, dok je rat divljao, počeo je da hoda. Video je da na plaži nema žive duše, čuo se samo huk vetra i vode. Iznad dina, kuće i kolibe bile su zamandaljene pred nadolazećom zimom. Nikoga nije bilo na stepenicama, niti duž litice, bar ne u njegovom vidokrugu. Niko nije gledao more sa mola, gde je nemirna voda nemilosrdno zapljuskivala stubove. Sada, u ovom trenutku, bio je sam poput Robinsona Krusoa. Ali ne i usamljen. Ovde je nemoguće biti usamljen, zaključi Eli, okružen svom tom snagom i energijom. Setiće se toga, obeća sebi, sledeći put kada bude pokušao da izvrda, sledeći put kada bude hteo da opravda zatvaranje u sebe. Voleo je plažu, a ova je imala sentimentalnu vrednost. Voleo je taj osećaj pred oluju — zimi, leti, u proleće, nebitno. I taj život leti, kada kupači plivaju ili leže na peškirima, ili sede na klupama ispod suncobrana. Voleo je izlazak sunca i meki poljubac letnjeg sutona. Zašto je sebi to zabranjivao tako dugo? Nije mogao da krivi okolnosti, nije mogao da krivi Lindsi. Mogao je, i trebalo je, da dolazi — zbog bake, zbog sebe. Ali odlučio se za najlakši izgovor kako njegova žena ne može da dođe, izmišljajući razloge za nju, za sebe. Ili prepirući se sa Lindsi kada bi ga nagovarala da odu u Kejp Kod ili u Martine vinograde — ili čak na Azurnu obalu. Ali to mu nije olakšavalo situaciju, a usput je izgubio i nešto što mu je bilo važno. Kada bi vratio film unazad, ne bi imao nikog drugog da krivi osim sebe. Zato je koračao dalje, čak do mola, i setio se devojke s kojom je imao ozbiljni, vrcavi flert, onog leta pre odlaska na koledž. Pecao je sa ocem — iako nijedan nije imao talenta za to. I ranije, kada je

kao dečak kopao u pesku za vreme oseke, tražeći gusarsko blago sa bezbrižnim, letnjim drugarima. Esmeraldin miraz, pomisli on. Stara ali još živa legenda o blagu koje su ukrali gusari u ljutoj bici na moru, a potom ga izgubili kada se gusarski brod, ozloglašeni Kalipso, razbio o stene Viski Biča, nadomak Litice. Tokom godina se naslušao svih verzija te legende, i kao dečak je išao sa svojim drugovima u lov na blago. Kopali bi po pesku, izigravajući savremene gusare sa španskim kovanicama, draguljima i srebrom. I poput onih pre njih, ne bi našli ništa osim školjki i rakova. Ali uživali su u avanturi tokom tih dugih, sunčanih, letnjih dana. Viski Bič je bilo dobro mesto za njega. Stajao je i gledao te divlje, penušave talase i verovao je da će to opet biti dobro mesto za njega. Šetao bi dalje nego što je planirao, i ostao duže, ali sada dok se vraćao, na pameti mu je bilo samo zadovoljstvo ispijanja viskija pored kamina, kao neka vrsta nagrade a ne bega ili izgovora za dokoličarenje. Verovatno bi trebalo da spremi nešto za jelo, budući da nije ručao. Zapravo nije jeo ništa od doručka. Što je značilo da je prekršio obećanje dato sebi, da će povratiti izgubljenu kilažu, da će početi zdravo da živi. Dakle, napraviće obilan obrok za večeru i počeće zdravo da živi. Zbrčkaće već nešto. Uostalom, komšinica je napunila frižider hranom. Pomislivši na nju, diže pogled i ugleda Nasmejanog galeba, ugneždenog sa svojim komšilukom iza peščanih dina. Bio je okrečen u boju vedrog letnjeg neba, štrčeći između pastelnih i belih kućica. Eli ga se sećao kao svetlo-sivog. Ali nesvakidašnji oblik zdanja sa jednim zašiljenim zabatom, širokom krovnom terasom i staklenim svodom, činio ga je drugačijim od ostalih. Eli spazi treptavu svetlost iznad tog stakla, koja raspršuje tamu. Otići će tamo i platiće joj sada, odluči, i to gotovinom. A onda će prestati da brine o tome. U povratku će se podsećati na ostale kuće, i ko je sve živeo u njima. Deo njegovog mozga je računao da će sada imati nešto veselo — i istinito — da ispriča svojima. Bio je u šetnji po plaži (opisaće), svratio je kod Abre Volš na putu kući. Bla-bla, nova boja Nasmejanog galeba izgleda dobro. Eto, nije se izolovao od ljudi, kao što porodica priča. Izlazi napolje, upoznaje ljude. Ponaša se normalno. Zabavljen ovim, osmislio je imejl dok se penjao uz stepenice. Skrenuo je glatkom, kaldrmisanom stazom između kratkog dvorišta, okruženog žbunjem i statuama — zgodne sirene koja sedi na svom repu, žabe koja svira bendžo i kamene klupice na nogarima od krilatih vila. Bio je toliko zatečen ovim — za njega nesvakidašnjim — ambijentom i savršeno uklopljenom posebnošću kolibe, da nije primetio pokret iza stakla, sve dok nije zastao na pragu. Nekoliko žena na prostirkama za jogu se uspravi — sa različitom gipkošću i veštinom, praveći položaj u obliku obrnutog slova V, koji je prepoznao kao Psa koji gleda nadole. Većina žena je bila u opremi za jogu — raznobojnim majicama i helankama — koje je

često viđao u teretani. Kada bi otišao u teretanu. Neke su nosile trenerke, neke šortseve. Ali su sve, s malim odstupanjima, držale jednu nogu ispruženu napred, a onda se oslonile — uz par posrtaja — na savijenu nogu, protegnuvši je potom iza sebe, ispruživši jednu ruku napred, drugu pozadi. Pomalo posramljen, Eli poče da uzmiče, a onda shvati da grupnu jogu predvodi Abra. Stajala je u svom položaju, sa gustom kosom skupljenom u rep. Tamno-ljubičasta uska majica otkrivala je njene duge, izvajane ruke; svetlosiva trenerka joj se pripijala uz skladne bokove i duge noge, na vrhu uskih stopala, nokti su joj bili nalakirani istom nijansom ljubičaste kao što je bila i majica. Eli je fascinirano posmatrao kako Abra — a ubrzo i ostali — izvija leđa, savija jednu ruku, uvrće torzo, podiže glavu. A onda je ispružila nogu, presamitila se napred i počela da se spušta niže i niže, sve dok drugom nogom nije dodirnula podlogu, ispruživši jednu ruku visoko prema tavanici. Zatim je opet uvrnula torzo. Pre nego što je Eli stigao da se udalji, Abra okrenu glavu. Pogled joj polete i presrete njegov. Osmehnula se. Kao što je očekivao od nje, kao da ga nije uhvatila u nesmotrenom voajerisanju. Eli ustuknu, praveći pokret rukama za koji se nadao da odražava izvinjenje, ali ona je već bila na nogama. Video je njen pokret na jednoj od žena, dok je vijugala između prostirki i tela. Šta sada da radi? Vrata se otvoriše i njeno lice se raširi u osmeh. „Eli, zdravo.“ „Oprosti. Nisam shvatio... sve dosad.“ „Bože, napolju je ledeno! Uđi.“ „Neću, zauzeta si. Samo sam prolazio, a onda sam...“ „Ama ulazi pre nego se smrzneš.“ Sklonila se u stranu, onako bosonoga, i uzela ga za ruku. „Ruke su ti kao led“, reče, uvlačeći ga unutra. „Neću da mi se grupa prehladi.“ Ostavši bez izbora, Eli uđe kako bi Abra mogla da zatvori vrata. Ambijentalna muzika je žuborila poput izvora. Mogao je da vidi žene u zadnjem redu kako zauzimaju nove poze. „Oprosti“, ponovi on. „Prekidam vas.“ „U redu je. Morin može da preuzme. Ionako smo pri kraju. Hoćeš da me sačekaš u kuhinji? Popiješ čašu vina dok ja završim?“ „Ne, hvala.“ Žalio je, skoro očajnički, zbog ove impulsivne odluke. „Samo — vraćao sam se iz šetnje, pa sam se setio da ti nisam platio za namirnice.“ „Hester je to regulisala.“ „Ah. Trebalo je da pretpostavim. Pričaću s njom.“ Uramljeni crtež na zidu hodnika za trenutak mu skrenu pažnju. Prepoznao je rad svoje bake i bez gledanja u donji ugao, gde je pisalo H. H. Landon. Isto tako je prepoznao Abru, dok je stajala vitka i prava poput koplja u položaju Drveta, s rukama iznad glave i osmehom na licu. „Hester mi ga je dala prošle godine“, reče Abra.

„Šta?“ „Crtež. Pozvala sam je da crta na času joge — kako bih je nagovorila da nam se pridruži. I tako mi je dala ovo u znak zahvalnosti, nakon što se zaljubila u jogu.“ „Sjajan je.“ Shvatio je da Abra još drži njegovu ruku tek kada je ustuknula, povukavši ga za sobom. „Ramena i leđa dole, Lea. Tako. Opusti vilicu, Heder. Bravo. Tako je. Izvini“, reče Ebju. „Ne, izvini ti. Smetam vam. Ostavljam te da radiš.“ „Sigurno nećeš čašu vina? Ili možda, s obzirom na...“ Sklopila je drugu ruku oko njegove, protrljavši je. „Toplu čokoladu?“ „Ne, ali hvala ti. Moram kući.“ Trljanje njenih ruku izazva brzu, skoro bolnu toplinu, podsetivši ga da se smrzao do koske. „Izgleda... da će sneg.“ „Idealno za noć pored vatre uz dobru knjigu. Dakle.“ Pustila mu je ruke kako bi opet otvorila vrata. „Vidimo se za nekoliko dana. Javi se ili svrati ako ti nešto treba.“ „Hvala.“ Izašao je brzo kako bi mogla da zatvori vrata i očuva toplotu. Ali Abra je ostala da stoji na otvorenim vratima, gledajući za njim. Njeno srce — koje joj je često govorilo da je previše meka, previše otvorena — bilo je preplavljeno saosećanjem. Koliko je prošlo, zapita se ona, otkad ga je neko drugi osim porodice dočekao iz šetnje po zimi? Zatvorila je vrata, zaputivši se nazad u vežbaonicu i, klimnuvši glavom svojoj prijateljici Morin, opet preuzela čas. Kada je završila poslednju vežbu opuštanja, spazila je da pada sneg, kao što je Eli predvideo. Vejao je gusto s druge strane stakla, tako da je njena kućica zaličila na ljupku snežnu kuglu. Savršeno, pomisli Abra. „Ne zaboravite hidriranje.“ Podigla je svoju bočicu s vodom dok su se žene okretale na svojim prostirkama. „I još ima slobodnih mesta za sutrašnji čas Istok susreće Zapad, u suterenu unitarijanske crkve u devet i petnaest.“ „Obožavam taj čas.“ Heder Lokabi razbaruši svoju kratku plavu kosu. „Vini, mogu da te povezem ako hoćeš.“ „Prethodno me pozovi. Volela bih da pokušam.“ „A sada“, Heder protrlja dlanove, „da li je ono bio tip na kog mislim?“ „Molim?“, uzvrati Abra. „Čovek koji je ušao za vreme časa. Je li to Eli Landon?“ Ovo ime izazva momentalni žamor. Abra oseti kako se blagodeti njene jednosatne joge raspršuju, a ramena zatežu. „Da, to je bio Eli.“ „Šta sam ti rekla?“ Heder bocnu Vini laktom. „Rekla sam ti da sam čula da se doselio u Liticu. Ozbiljno misliš da mu čistiš tamo?“ „Nema šta da se čisti kada tamo niko ne živi.“ „Ali, Abra, zar nisi malo nervozna? Mislim, optužen je za ubistvo. Ubistvo svoje žene. Osim toga...“ „Oslobođen je optužbi, Heder. Sećaš se?“ „Samo zato što nije bilo dovoljno dokaza za njegovo hapšenje ne znači da nije kriv. Ne bi

smela da budeš sama s njim u onoj kući.“ „Samo zato što štampa voli skandale, naročito kada su uključeni seks, novac i porodice Nove Engleske, ne znači da je on kriv.“ Morin izvi svoje vatrenocrvene obrve. „Znaš ono staro pravilo, Heder. Svako je nevin dok se ne dokaže da je kriv?“ „Znam da je dobio otkaz — a radio je kao advokat odbrane. Ako mene pitaš, nešto tu smrdi. Ne bi ga otpustili da nije kriv. I rekli su da je glavni osumnjičeni. Svedoci su ga čuli kako preti svojoj ženi istog dana kada je ubijena. Posle razvoda je dobila brdo para. I šta je on uopšte radio u toj kući?“ „Kuća je bila njegova“, naglasi Abra. „Ali iselio se. Samo kažem, gde ima dima...“ „Gde ima dima, ponekad znači da je neko drugi zapalio vatru.“ „Tako si lakoverna.“ Heder zagrli Abru — iskreno i zaštitnički. „Samo brinem za tebe.“ „Mislim da Abra dobro procenjuje ljude i da može sama da se brine o sebi.“ Greta Pariš, starica od sedamdeset dve godine, navuče svoj debeli vuneni kaput. „Uostalom, Hester Landon ne bi otvorila Liticu za Elija — uvek odmerenog i s manirima — da je i najmanje sumnjala u njegovu nevinost.“ „Oh, dobro znaš da cenim i poštujem gospođu Landon“, poče Heder. „Svi se nadamo i molimo za njen brz oporavak. Ali...“ „Nema ali.“ Greta navuče kloš šešir preko srebrnkaste kose. „Taj momak je deo ove zajednice. Možda je živeo u Bostonu, ali je Landon. Jedan od nas. Bog zna da je prošao kroz pakao. Ne sviđa mi se što će svi ovde da mu staju na muku.“ „Ja — nisam htela.“ Usplahirena, Heder pogleda lica oko sebe. „Stvarno nisam. Samo brinem za Abru. Jače je od mene.“ „Verujem ti.“ Greta žustro klimnu glavom. „Ali zaista nema razloga za to. Čas je bio vrlo prijatan, Abra.“ „Hvala. Hoćeš li da te odvezem kući? Napolju opasno veje.“ „Mislim da ću preživeti trominutno pešačenje.“ Žene se zaputiše prema vratima. Sve osim Morin. „Heder je prava guska“, kaza kada su ostale same. „Kao i mnogi ljudi. Većina razmišlja kao ona. Ako postoji sumnja, sigurno je kriv. Ali nije tako.“ „Naravno da nije.“ Morin O’Mali, ženica kratke zašiljene kose, vatreno-crvene poput njenih obrva, cugnu još jedan gutljaj iz svoje bočice s vodom. „Problem je što ne znam da li bih razmišljala isto tako, makar samo iz ciničnosti, da ne poznajem Elija.“ „Nisam imala pojma da ga poznaješ.“ „Bio je moje prvo ozbiljno ’vatanje.“ „Čekaj malo.“ Abra uperi kažiprst u nju. „Ne mrdaj. Ta priča zaslužuje čašu vina.“ „Ne moraš da mi uvrćeš ruku. Dozvoli da pošaljem Majku poruku da stižem za pola sata.“ „Hajde. Sipaću vino.“ U kuhinji, Abra je birala bocu širaza dok se Morin strovalila na kauč u udobnom dnevnom boravku.

„Kaže da je sve u redu. Deca se još nisu poubijala, i trenutno su srećna što pada sneg.“ Digla je pogled sa svog telefona, osmehnuvši se kada joj Abra uruči čašu vina. „Hvala. Shvatiću ovo kao naoružavanje pre nego što izađem odavde u bitku i nahranim vojsku.“ „Ozbiljno Vatanje?“ „Imala sam petnaest godina, i dotad sam se samo ljubakala, a onda je s njim pao prvi pravi poljubac. S jezikom, rukama i teškim disanjem. Čekaj da ti prvo ispričam, imao je najlepše usne i vrlo umešne ruke. Prvi mi je, takođe moram da priznam, milovao sike.“ Potapšala se po dojkama, a onda otpila malo vina. „Ali ne i poslednji.“ „Detalji, detalji.“ „Četvrtog jula, posle vatrometa. Naložili smo logorsku vatru na plaži. Nas nekoliko. Imala sam dozvolu, teško stečenu, moram da napomenem, koju će moja deca još teže izdejstvovati zahvaljujući mom iskustvu. Bio je tako sladak. O, bože, Eli Landon je došao iz Bostona na mesec dana — i bacila sam mu udicu. Nisam bila jedina.“ „Koliko sladak?“ „Mmm... Ona kovrdžava kosa bi svakog dana postajala sve svetlija od sunca, one predivne kristalnoplave oči. I imao je osmeh koji obara s nogu. Atletski građen — trenirao je košarku, koliko se sećam. Kada ne bi bio na plaži — bez majice — bio bi u sportskom centru, igrao basket — bez majice. Ponoviću: mmm.“ „Dosta je oslabio“, primeti Abra. „Premršav je.“ „Videla sam slike u novinama, i novije snimke. Da, jeste mršav. Ali tada, tog leta? Bio je tako lep, tako mlad, bezbrižan i zabavan. Flertovala sam s njim do besvesti i vatromet je isplatio moj trud. Prvi poljubac je pao dok smo sedeli oko vatre. Treštala je muzika, neki su plesali, neki su se kupali. Mic po mic, nas dvoje smo odšetali do mola.“ Morin setno uzdahnu. „Dvoje napaljenih tinejdžera u toploj letnjoj noći. Nisam išla dalje od toga — mada, sigurna sam da se moj otac ne bi složio — ali to je bio najluđi trenutak u mom dotadašnjem životu. Sada zvuči slatko i nevino, beskrajno romantično. Talasi, more, mesečina, muzika sa plaže, dva topla, polugola tela koja tek počinju da shvataju čemu zaista služe. I tako...“ „I tako? I tako?“ Nagnuvši se napred, Abra zavrte rukama, pokazujući joj da požuri. „Šta je bilo onda?“ „Vratili smo se do logorske vatre. Mislim da bih otišla i dalje nego što sam smela da me on nije poveo nazad, kod ostalih. Nisam bila spremna za ono što se događalo u mom telu kada neko prebaci taj prekidač. Kapiraš?“ „Blagi bože!“ „Ali on je prekinuo, i posle me je otpratio kući. Videla sam ga još nekoliko puta pre nego što se vratio u Boston, i tada smo se ljubili — ali ni približno strasno kao prvi put. Kada je sledeći put došao, oboje smo već bili zauzeti. Više nismo pokušavali da se spojimo, ne na taj način. On se verovatno ne seća tog Četvrtog jula sa crvenokosom ispod mola Viski Biča.“ „Kladim se da potcenjuješ sebe.“ „Možda. Kada bismo kasnije naleteli jedno na drugo, prilikom njegovih poseta, fino bismo proćaskali. Jednom sam ga srela na pijaci, kada sam bila u poodmakloj trudnoći sa Lijamom. Eli mi je odneo kese do kola. Dobar je čovek. Zaista verujem u to.“

„Jesi li upoznala njegovu ženu?“ „Ne. Videla sam je jednom ili dvaput, ali se nikada nismo srele. Bila je prelepa, moram da priznam. Ali ne bih rekla da je bila tip koji uživa u neobaveznom ćaskanju ispred prodavnice. Priča se da je Hester Landon nikada nije volela. Eli je posle ženidbe dolazio sam ili sa ostatkom porodice, ali retko. A onda je prestao da dolazi. Bar koliko ja znam.“ Morin pogleda na sat. „Moram kući. Da nahranim gladnu hordu.“ „Možda bi trebalo da svratiš i vidiš ga.“ „Mislim da bi to u ovom trenutku izgledalo previše napadno — ili morbidno radoznalo.“ „Potrebni su mu prijatelji, ali možda si u pravu. Možda je prerano.“ Morin odnese svoju praznu čašu u kuhinju i odloži je. „Znam ja tebe, Abrakadabra. Ti ga ne bi pustila da tuguje, ne predugo.“ Navukla je svoj kaput. „U tvojoj prirodi je da pomažeš, lečiš, ljubiš gde boli. Hester je znala šta radi kada te je zamolila da brineš o njemu i kući.“ „Onda će biti bolje da je ne izneverim.“ Abra zagrli Morin pre nego joj otvori vrata. „Hvala što si mi ispričala. Ne samo tu seksi priču o tinejdžerskom bludu već o drugom pogledu na njega.“ „Prijao bi ti poljubac ili dva.“ Abra diže obe ruke. „Apstiniram.“ „Da, da. Samo kažem, ako se ukaže prilika — on se odlično ljubi. Vidimo se sutra.“ Abra je sa vrata posmatrala kako njena prijateljica žurno korača kroz sneg, sve dok nije videla da se gasi svetlo na zadnjim vratima njene kuće. Dodaće drva u vatru, odluči, skuvaće supu i porazmišliće o Eliju Landonu.

3 ožda je usporio sveukupni napredak, razmišljao je Eli, ali veći deo dana se bavio knjigom i tu dobio na produktivnosti. Kada bi mogao da održi koncentraciju, pisao bi od trenutka kada ustane iz kreveta, pa sve dok ne sruši u njega. Ali nema veze, možda to nije zdravo, ma koliko bilo produktivno. Uostalom, sneg nije prestajao da veje do kasno posle podne. Njegov zavet da će izaći iz kuće bar jednom u toku dana morao je da ustukne pred snežnim nametom od čitavog metra, s tendencijom rasta. U jednom momentu, kada više nije mogao da smisli dovoljno razumljivu rečenicu, nastavio je da istražuje po kući. Uredne gostinske sobe, starinske kade — i na njegovo iznenađenje i zaprepašćenje — nekadašnji salon na spratu, u severnom krilu, sada je bio opremljen trenažerom, tegovima i ogromnim plazma-ekranom. Šetkao je po toj kućnoj vežbaonici, razgledajući policu s uredno složenim prostirkama za jogu, peškirima i kutijom DVD-jeva. Eli je otvori, prelistavajući omote. Joga snage? Njegova baka? Ozbiljno? Taj či, pilates... Bodibilding? Baka? Pokušao je da zamisli tu scenu. Morao je da veruje da ima prokleto bujnu maštu, u protivnom ne bi preživeo od pisanja knjiga. Međutim, staricu koja crta, slika i sadi cveće, nije mogao da zamisli i kako pumpa mišiće. Ipak, Hester Landon nikada ništa nije radila bez razloga. Eli je dobro znao da su opremanju ove sobe prethodili duboko promišljanje i temeljno istraživanje. Možda je zaključila da joj treba zgodno mesto za vežbanje kada, kao danas, vremenske neprilike ne dozvoljavaju njene svakodnevne trokilometarske šetnje. Verovatno je unajmila nekog stručnog da joj opremi kućnu vežbaonicu. Ne, baka nikada ništa nije radila bez razloga — i nikada ništa nije radila napola. A opet, Eli nije mogao da je zamisli kako ubacuje DVD sa ciljem da se nabilduje. Nevoljno prelistavajući DVD omote, on naiđe na zalepljenu poruku. Eli, redovno vežbanje koristi telu, umu i duhu. Dakle, manje mozganja, više znojenja. Volim te, Baka preko Abre Volš

„Isuse.“ Nije znao da li da se smeje ili stidi. Kako je njegova baka uopšte to saopštila Abri? Kud se denula privatnost? Eli uvuče ruke u džepove i priđe prozoru s pogledom na plažu. More se smirilo, postavši sivo pod nebom boje izbledele modrice. Talasi su zapljuskivali obalu pokrivenu snegom, sporo, postepeno se povlačeći prema uzburkanom, belom pokrovu. Sa uzdignutih dina, morska trava je štrcala iz snega poput igala iz krojačkog jastučića. Drhtala je na vetru, povijajući se pod silinom njegovih naleta. Sneg je pokrio tragove na plaži, debeo i težak. Nisu se videle ničije stope, a opet, spoljni svet nije bio sasvim prazan. Daleko u tom beskrajnom sivilu video se treptaj — samo zamagljeni oblik i pokret — a onda je nestao. Videli su se i galebovi iznad snega, iznad mora. U tišini vejavice, Eli ih začu kako se smeju. I seti se Abre. Osvrnu se, osmotrivši trenažer bez mnogo entuzijazma. Nikada nije voleo da nabija kilometražu na mašini. Da je želeo znojenje, igrao bi basket. „Nemaš teren za basket“, reče praznoj kući. „A sneg je prilično napadao. Možda će biti bolje da uzmem lopatu i očistim stazu. Ali zašto bih? Ne idem nikuda.“ I ta poslednja rečenica, pomisli, delimično je bila uzrok problema u proteklih godinu dana. „Dobro, hoću. Ali ne pada mi na pamet da vežbam jogu. Bože, ko još to radi? Možda provedem deset ili petnaest minuta na ovoj prokletoj mašini. Nekoliko kilometara.“ Nekada je trčao po nekoliko kilometara po bostonskim ulicama, obično dvaput nedeljno po lepom vremenu. Traku za trčanje je smatrao poslednjim utočištem u teretani, ali na njoj je proveo i veliki deo vremena. Svakako će moći da savlada bakin mali trenažer. A opet, mogao bi da joj pošalje imejl, napiše joj da je našao poruku, učinio kako mu je rečeno. I ukoliko bi želela da komunicira s njim o nečemu, neka to čini lično. Bez uvlačenja njene drugarice sa joge u svaku sitnicu. Eli priđe trenažeru sa nesavladivim negodovanjem, pogleda u plazma-ekran. Ne, ipak bez toga, odluči. Prestao je da gleda televiziju kada je na TV-u učestalo viđao svoje lice, slušao komentare, spekulacije o tome je li krivica njegova ili ne, gnusne prikaze detalja iz njegovog privatnog života, tačne i netačne. Sledeći put, ako ga bude, pomisli zauzimajući položaj, doneće svoj ajpod, ali sada će samo odraditi vežbu i ostati u svojim mislima. Radi boljeg osećaja, zgrabi ručke i poče da vrti pedale. Utom na ekranu iskoči ime njegove bake. „Ha!“ Radoznalo je proučavao njene rezultate. „Opa! Bravo, Hester.“ Prema njenom poslednjem unosu, na dan kada je pala, pretrčala je pet kilometara za četrdeset osam minuta i trideset dve sekunde. „Nije loše. Ali ja mogu bolje.“ Sada već zainaćen, programirao je drugog korisnika, ukucavši svoje ime. Vežbu je počeo sporo, dajući sebi vremena da se zagreje. A onda je nagario.

Četrnaest minuta i dva kilometra kasnije, zadihan i znojav, Eli se predao. Boreći se za dah, teturavo je prišao mini-hladnjaku i izvadio bočicu vode. Posle nekoliko gutljaja, stropoštao se na pod, ostavši da leži na leđima. „Isuse Hriste. Ne mogu da pariram ni jednoj starici. Jadno. Patetično.“ Zurio je u tavanicu, pokušavajući da dođe do daha, zgrožen bolovima u nogama, koje su drhtale od šoka i umora. Zaboga, igrao je košarku za prokleti Harvard. S visinom od metar i devedeset, taj svoj relativni nedostatak morao je da nadoknađuje brzinom i spretnošću — i izdržljivošću. Nekada je imao zavidnu kondiciju, a sada je bio slab i mek, neuhranjen i spor. Želeo je svoj stari život. Ne, ne, pogrešno se izrazio. Čak i pre košmara o Lindsinom ubistvu, njegov život je bio nepopravljivo promašen, duboko nezadovoljavajući. Želeo je starog sebe. I neka je proklet ako zna kako to da izvede. Gde se izgubio? Nije mogao da se seti kakav je osećaj biti srećan. Ali znao je da je nekada to bio. Imao je prijatelje, interesovanja, ambicije. Imao je strast za životom. Sada više nije mogao da iznedri ni običan bes, zaključi Eli. Nije mogao da uroni u sebe i iskopa bes zbog svega što ga je snašlo, zbog onoga čemu se nekako predao. Probao je antidepresive, razgovarao sa psihijatrom. Nije želeo takav život. Ne bi ga podneo. Ali nije mogao tek tako da leži na podu u lokvi znoja. Morao je nešto da preduzme, makar da uradi nešto sporedno, nešto obično. Samo da pregura do sledećeg stepenika, reče sebi. Ustavši s naporom, odvukao se do kupatila. Ignorišući glas u svojoj glavi, koji mu je govorio da samo legne i prespava ostatak dana, obukao se toplo i slojevito, navukao skijašku kapu i rukavice. Možda neće nikuda ali to ne znači da staze ispred kuće i oko terase ne treba očistiti. Obećao je da će brinuti o Litici i nameravao je to da učini. Trajalo je satima, uz pomoć lopate i motornog čistača snega. Prestao je da broji koliko puta se zaustavio da predahne kada bi mu puls dostigao alarmantnu brzinu, a ruke zadrhtale kao da je paraplegičar. Ali očistio je prilaz kući, stazu, a potom i dobar deo glavne terase do stepenica prema plaži. I zahvalio se bogu kada je počeo da pada mrak, onemogućivši mu čišćenje ostalih terasa. Unutra, mokru jaknu i čizme je ubacio u ostavu, ušetavši kao zombi u kuhinju, gde je između dve kriške hleba ubacio nešto mesa od ručka i švajcarskog sira, nazvavši to večerom. Sendvič je zalio pivom, samo zato što mu se našlo pri ruci, žvaćući tako nadvijen nad sudoperu, gledajući kroz prozor. Učinio je nešto, reče sebi. Ustao je iz kreveta, premostivši prvu prepreku. Pisao je. Ponizio se na trenažeru. I brinuo je o Litici. Sve u svemu, zadovoljavajuće. Progutao je četiri tablete protiv bolova i odvukao svoje brideće telo na sprat. Skinuo se, uvukao u krevet i spavao sve do zore. Besano. Abru je iznenadilo i uzradovalo otkriće da je prilaz Litici očišćen. Očekivala je snežne nanose

od bar pola metra. Obično bi pešačila od svoje kuće, ali ovoga puta nije htela da rizikuje po dubokom snegu i ledu. Zaustavila je svoj ševi volt iza Elijevog BMW-a i uzela svoju torbu. Otključala je ulazna vrata i nakrivila glavu, osluškujući. Dočekana tišinom, zaključila je da Eli ili još spava ili se zatvorio negde u kući. Okačila je svoj kaput u plakar i prezula se iz čizama u radne klompe. Prvo je naložila vatru u dnevnoj sobi, da uveseli prostoriju, a onda se zaputila u kuhinju da skuva kafu. Sudoperu je zatekla praznu i otvorila je mašinu za pranje sudova. Mogla je da uđe u trag njegovim obrocima otkad je stigao. Doručak koji mu je ona spremila, dve činije supe, dva mala tanjira, dve čaše, dve šolje za kafu. Abra odmahnu glavom. Nedovoljno. Da bi se sasvim uverila, zavirila je u kuhinjske elemente i frižider. Apsolutno nedovoljno. Uključila je kuhinjski ajpod na najtiše i počela da vadi namirnice. Kada je zamutila smesu za palačinke, otišla je na sprat da ga nađe. Ako je još u krevetu, vreme je da ustane. Međutim, kliktanje tastature iz pravca Hesterine radne sobe izmami joj osmeh. I to je nešto. Hodajući na prstima, virnula je kroz otvorena vrata, ugledavši ga kako sedi za prelepim, starim, radnim stolom, sa otvorenom bočicom gaziranog soka kraj tastature. Abra podseti sebe da dopuni zalihe napitaka. Pustiće ga još malo, reče sebi i zaputi se u njegovu sobu. Namestila je krevet, izvadila kesu sa prljavim rubljem iz korpe, dodala još čistih peškira u kupatilu. U povratku je proverila i ostale toalete, za slučaj da je koristio peškire, a potom obišla vežbaonicu. U prizemlju je ubacila kesu sa prljavim rubljem u vešernicu, sortirala i počela da puni veš-mašinu. Uglavnom njegovom odećom. Nema mnogo posla, zaključi Abra, budući da je temeljno očistila kuću pre njegovog dolaska. Iako je uvek mogla da nađe neku zanimaciju, kalkulisala je vreme. Pripremiće mu branč pre nego što zasuče rukave i baci se na posao. Sledeći put kada se popela na sprat, namerno je pravila buku. Kada je stigla do radne sobe, Eli je ustao od stola i krenuo prema vratima. Verovatno u nameri da ih zatvori, pomisli ona, ulazeći unutra. „Dobro jutro. Dan je predivan.“ „Ah...“ „Prelepo, plavo nebo.“ Sa kesom za smeće u ruci, prišla je praznoj korpi za otpatke ispod stola. „Plavo more, sunce se odbija o sneg. Galebovi love ribu. Jutros sam videla i kita.“ „Kita?“ „Čista sreća. Pogledala sam kroz prozor baš kada se oglasio. Daleko od obale ali bilo je spektakularno. Dakle...“ Abra se okrenu ka njemu. „Tvoj branč je spreman.“ „Moj šta?“

„Branč. Prekasno je za doručak, koji još nisi pojeo.“ „Popio sam... kafu.“ „Sada ćeš jesti pravu hranu.“ „Ali ja...“ Eli pokaza na svoj laptop. „Iritantno je kada te prekidaju i zovu da jedeš, znam. Ali verovatno ćeš raditi bolje sa hranom u stomaku. Koliko dugo već pišeš?“ „Ne znam.“ Baš iritantno, pomisli on. Prekidanje, pitanja, hrana za koju nema vremena. „Od šest sati, rekao bih.“ „Blagi bože! Sada je jedanaest, definitivno je vreme za predah. Postavila sam u jutarnjoj sobi. Odande je lep pogled, naročito danas. Hoćeš li da malo počistim dok ti jedeš — ili nećeš?“ „Ne. Ja... Ne.“ Posle još jedne kratke pauze. „Ne.“ „Kapiram. Hajde, idi jedi, a ja ću uraditi ono što moram na ovom spratu. Tako, ako budeš hteo da nastaviš sa radom, sići ću u prizemlje i neću ti smetati.“ Stajala je pred njim i njegovim laptopom, nasmejana, u izbledeloj, ljubičastoj majici sa simbolom mira i još bleđim farmerkama, i jarkonarandžastim plastičnim klompama. Eliju se svako suprotstavljanje činilo suvišnim i besmislenim, stoga je bez reči izašao iz sobe. Nameravao je da napravi pauzu i pojede nešto — možda pogačicu, šta god. Izgubio je pojam o vremenu. Voleo je kad izgubi pojam o vremenu jer je to značilo da se udubio u knjigu. A ona je trebalo da čisti kuću, a ne da zauzme stav brižne domaćice. Nije zaboravio da će doći. Ali njegov plan je bio da tada napravi pauzu, zgrabi pogačicu i izađe u šetnju, a onda da se vrati kad ona završi. Umesto toga, Eli skrenu u zastakljenu lođu, poznatiju kao jutarnja soba. Abra je bila u pravu. Pogled je bio veličanstven. Kasnije će otići u šetnju, ako bude uspeo da nađe razumnu marš-rutu kroz sneg. Ako ništa drugo, sići će na plažu, uslikati nekoliko fotografija svojim telefonom, poslati ih kući. Eli sede za sto sa pokrivenim ovalom, malim bokalom kafe i kristalnom čašom punom ceđenog soka. Donela je čak i cveće iz dnevne sobe i stavila ga u vazu. Ovo ga podseti na to kako bi njegova majka u detinjstvu stavljala cveće ili neku igru, knjigu ili igračku na poslužavnik kada bi ležao bolestan. Nije bio bolestan. Nije mu bila potrebna majka. Samo mu je trebao neko ko će doći i očistiti kuću kako bi on mogao da piše i lopata prokleti sneg, ako je potrebno. Eli sede, praveći bolnu grimasu zbog ukočenog vrata i ramena. U redu, maraton čišćenja snega ga je koštao, priznade sebi. Digao je poklopac, oslobađajući mirisnu paru palačinki sa borovnicama. Pržena slanina je bila poredana po ivici tanjira, a u staklenoj činiji su Se nalazile kriške dinje, ukrašene listovima nane. „Mmmm.“ Za trenutak je samo zurio, razapet između još većeg negodovanja i prihvatanja. Zaključio je da ima svega pomalo. Ješće zato što je hrana već tu, odluči Eli. A i umirao je

od gladi, pa je možda zato bio nervozan. Na vruću palačinku je namazao puter, gledajući kako se topi, i sve prelio slatkim sirupom. Pomalo se osećao kao gospodar imanja — ali ukus je bio vrhunski. Eli je bio savršeno svestan da je odgajan u imućnoj porodici, ali branč sa jutarnjim novinama na stolu nije bila svakodnevna pojava. Landonovi su bili privilegovani zato što su radili, a radili su zato što su bili privilegovani. Žvaćući, Eli poče da otvara novine, a onda ih opet sklopi. Poput televizije, štampa je budila ružna sećanja. Zadovoljivši se pogledom kroz prozor, pustio je da mu misli lutaju dok je posmatrao more i kako se sneg topi pod sunčevim zracima. Osećao se... skoro spokojno. Abra uđe i on diže pogled. „Drugi sprat je čist“, reče ona i posegnu za poslužavnikom. „Ja ću. Nemoj“, insistirao je. „Ja ću. Čuj, ne moraš da mi kuvaš. Ukusno je, hvala ti, ali ne moraš.“ „Volim da kuvam, i ne zadovoljava me to što kuvam samo za sebe.“ Pratila ga je u kuhinju, a onda produžila u vešernicu. „Uostalom, ne hraniš se pravilno.“ „Hranim“, promrmlja on. „Supa iz konzerve, sendvič, hladne pahuljice?“ Unevši korpu sa čistim rubljem, ona je spusti na pult i poče da slaže. „Pred domaćicom nema tajni“, nastavi Abra. „Ne, kada su u pitanju hrana, tuširanje i seks. Moraš da se ugojiš bar pet kila. A ni deset ti ne bi škodilo.“ Mesecima nije uspevao da iznedri gnev, ali ona ga je navodila ka tome. „Slušaj...“ „Možeš da mi kažeš da gledam svoja posla“, mirno kaza ona, „ali to me neće sprečiti. Zato ću da kuvam kad god ugrabim vremena. Uostalom, tu sam.“ Nije mogao da smisli nijedan razlog za svađu sa ženom koja je upravo slagala njegove bokserice. „Umeš li da kuvaš?“, upita Abra. „Da. Dovoljno.“ „Da vidimo.“ Nakrivila je glavu, preletevši svojim zelenim pogledom po njemu. „Prepečeni sendvič sa sirom, omlet, odrezak sa roštilja — pljeskavice, takođe... nešto sa jastogom ili školjkama.“ Zvao je to „školjke a la Eli“ — i zaista je želeo da mu Abra izađe iz glave. „Vidim, osim što praviš palačinke, umeš i da čitaš misli.“ „Čitam dlan i tarot, ali uglavnom iz zabave.“ Ništa čudno, zaključi Eli, ni najmanje. „Kako god, skuvaću ti obrok ili dva, nešto što kasnije možeš da podgreješ. Otići ću u nabavku pre sledeće posete. Označila sam te dane na kalendaru kako bi uskladio svoj raspored. Treba li nešto da ti kupim, osim soka?“ Njeni oštroumni detalji ga zapanjiše. „Ne mogu ničeg da se setim.“ „Ako se setiš, samo zapiši. O čemu je tvoja knjiga? Ili je i to tajna?“ „O... otpuštenom advokatu koji traga za odgovorima i iskupljenjem. Hoće li izgubiti život, bukvalno, ili će ga povratiti? Tako nekako.“ „Da li ti se glavni lik dopada?“

Za trenutak je zurio u nju jer je to bilo pravo pitanje. Ono na koje je želeo i sam da odgovori, umesto da ga odbaci ili izbegne. „Razumem ga, i ulažem u njega. Upušta se u nešto što mi se dopada.“ „Važnije je da ga razumeš nego sve ostalo, rekla bih.“ Namrštila se dok je Eli trljao svoje rame i vrat. „Grbiš se.“ „Molim?“ „Nad tastaturom. Grbiš se. Kao i većina ljudi.“ Odložila je veš, i pre nego što je shvatio šta smera, zarila je prste u njegova ramena. Bol, iznenadan i sladak, prostruja kroz njega sve do nožnih prstiju. „Čuj, ovaj...“ „Blagi bože, Eli, ovde imaš kamenčuge.“ Iziritiranost se pretvori u zbunjenost i frustraciju. Zašto ga ova žena ne ostavi na miru? „Samo sam juče malo preterao. Čisteći sneg.“ Abra spusti ruke kada se izmakao i prišao ormariću da uzme tabletu protiv bolova. Delimično od čišćenja snega, zaključi ona, delimično od grbljenja nad tastaturom. Ali ispod svega toga? Dubok i kompleksan stres kompletnog organizma. „Idem malo napolje, da obavim neke telefonske razgovore.“ „Dobro. Hladno je ali prelepo.“ „Ne znam kako da ti platim. Nikako da te pitam.“ Kada mu je rekla cenu, Eli posegnu za novčanikom. Ali džep mu je bio prazan. „Ne znam gde sam ostavio novčanik.“ „U farmerkama, koje su na komodi.“ „U redu, hvala. Odmah se vraćam.“ Siroti, tužni, napeti Eli, pomisli Abra. Morala je da mu pomogne. Setila se Hester i odmahnula glavom, puneći mašinu za pranje sudova. „Znala si da hoću“, promrmlja. Eli se vratio, spustio novac na kuhinjski pult. „I hvala, ako se ne vratim pre nego što odeš.“ „Nema na čemu.“ „Idem samo... da vidim kako izgleda plaža, da pozovem roditelje i baku.“ I da se što pre sklonim od tebe. „Važi. Pozdravi ih.“ Eli zastade na vratima vešernice. „Poznaješ moje roditelje?“ „Naravno. Srela sam ih nekoliko puta kada su bili ovde. I kada sam išla u Boston da posetim Hester.“ „Nisam znao da si dolazila kod nje u Boston.“ „Naravno da jesam. Samo smo se mimoišli, ti i ja.“ Uključila je mašinu i okrenula se. „Ona ti je baka, Eli, ali i meni je. Volim je. Trebalo bi da slikaš kuću sa plaže i pošalješ joj. Oduševiće se.“ „Da, hoće.“ „I, Eli?“ pozva Abra, uzimajući korpu sa rubljem, kada se okrenuo prema vešernici. „Vratiću se u pola šest. Večeras sam slobodna.“ „Vratićeš se?“ „Da, sa stolom za masažu. Potrebna ti je masaža.“

„Ne želim...“ „Potrebna ti je“, ponovi ona. „Možda misliš da je ne želiš, ali veruj mi, predomislićeš se kada te izmasiram. Ovu kuća časti — poklon za dobrodošlicu. Terapeutska masaža, Eli“, doda ona sa smeškom. „Imam licencu. Bez srećnog završetka.“ „Isuse.“ Samo se nasmejala i otperjala dalje. „Čisto da ne bude zabune. Pola šest!“ Eli krenu za njom, da je uveri kako mu nije potrebna ta usluga. Međutim, kada je povukao vrata, tupi bol mu sevnu preko plećki. „Sranje. Koje sranje.“ S naporom je navukao kaput. Samo da počne dejstvo tablete, reče sebi. I da se ponovo vrati u svoju glavu bez nje, kako bi mogao da nastavi sa pisanjem. Prošetaće — nekuda — telefoniraće, disaće, i kada ukočenost popusti, kada taj beskonačni bol umine, iskucaće joj poruku — najbolje tako — i poručiće joj da ne dolazi. Ali prvo će prihvatiti njen savet, sići će na plažu, slikaće Liticu. I možda će od svoje bake zatražiti par informacija o Abri Volš. I dalje je bio advokat. Trebalo bi da je u stanju da iskamči neke odgovore od svedoka koji već radi u njegovu korist. Dok je koračao stazom koju je sam očistio, Eli se osvrnu i ugleda Abru na prozoru svoje sobe. Ona mu mahnu. On diže ruku, uzvrativši joj. Imala je onu vrstu fascinantnog lica koje tera muškarca da je pogleda dvaput. I zato je s naporom zalepio pogled ispred sebe.

4 etnja po snežnoj plaži prijala mu je više nego što je očekivao. Zimsko sunce je bleštalo, odbijajući se od mora i snega, čarobno svetlucajući. Koračao je stazom koju je neko već utabao duž uskog, vlažnog peska koji su ogolili talasi. Lučke ptice su se šepurile na obali, ostavljajući svoje trouglaste tragove u snegu pre nego ih zapljusne i obriše penušava voda. Njihovo kreštanje, gakanje, cvrkutanje podseti ga na dolazak proleća, uprkos zimskoj idili koja ga je okruživala. Pratio je pogledom tri ptice, koje su mogle biti morske laste, a onda je zastao, napravio još par snimaka i poslao ih kući. U hodu je pogledao na sat, računajući vremensku razliku sa Bostonom pre nego što je pozvao roditeljsku kuću. „Šta smeraš?“ „Bako.“ Nije očekivao da će se ona javiti. „Upravo šetam Viski Bičem. Sneg je napadao skoro čitav metar. Podseća na Božić koji sam proveo ovde, imao sam dvanaest godina, je li tako?“ „Kada si sa svojim rođacima i Grejdijevim sinovima napravio zamak na plaži, a moj fini crveni šal od kašmira okačio kao zastavu.“ „Taj deo sam zaboravio. O zastavi.“ „Ja nisam.“ „Kako si?“ „Guram nekako. Nerviraju me ljudi koji mi ne daju da hodam bez proklete šetalice. Dovoljan mi je štap.“ Znao je za to, majka mu je putem imejla opisala detalje prepirke na temu šetalice. „Mudro je biti oprezan, i ne rizikovati pad. A ti si uvek bila mudra.“ „To pričanje izokola ne pali kod mene, Eli Endru Landone.“ „Znači, nisi uvek bila mudra?“ Nasmejao ju je; shvatiće to kao svoju malu pobedu. „Jesam, i nameravam da budem. Moj mozak odlično radi, hvala lepo, iako ne može da dokuči kako sam uopšte pala. Ne sećam se da sam ustala iz kreveta. Ali nema veze. Oporavljam se i oprostiću se od ove staračke hodalice. Kako si ti?“ „Super. Pišem svaki dan i rekao bih da knjiga napreduje. Osećam se dobro zbog toga. I dobro je biti ovde. Bako, hoću da ti zahvalim još jednom...“ „Nemoj.“ Glas joj odisao čvrstinom i snagom novoengleskog granita. „Litica je tvoja koliko i moja. To je porodična kuća. Znaš da u šupi ima drva, ali ako ti ustreba, obrati se Digbiju Pirsu. Njegov broj je u mojoj knjižici, u radnom stolu male kancelarije, i u krajnjoj

desnoj fioci u kuhinji. Abra ga ima ako ne uspeš da nađeš.“ „Važi. Nema problema.“ „Jedeš li dobro, Eli? Neću da budeš kost i koža kada te budem videla.“ „Upravo sam smazao palačinke.“ „Ah! Jeo si u kafiću Bič u selu?“ „Ne... u stvari, Abra ih je ispekla. Čuj, u vezi s tim...“ „Ona je dobra devojka.“ Hester ga prekide. „I dobra kuvarica. Ako budeš imao nekih problema ili naletiš na neki problem, samo pitaj nju. Ako i ne bude imala odgovor, naći će ga. Pčelica je Abra, i lepotica, što si verovatno primetio, osim ako nisi potpuno slep.“ Eli oseti toplo peckanje na potiljku. „Bako, da li ti to pokušavaš da me spariš s njom?“ „Zašto bih to radila? Zar ne umeš sam da brineš o sebi? Kada sam se ja mešala u tvoj ljubavni život, Eli?“ „Dobro, u pravu si. Oprosti. Samo... Ti je znaš bolje od mene. Neću da se oseća obaveznom da mi kuva. Pokušavam da nađem način da joj to kažem.“ „Jesi li pojeo palačinke?“ „Da, ali...“ „Zato što si se osećao obaveznim?“ „Shvatam šta želiš da kažeš.“ „Osim toga, Abra radi ono što joj se sviđa, veruj mi na reč. Zbog toga joj se divim. Ona živi život punim plućima. Mogao bi malo da se ugledaš na nju.“ Nije mu promaklo skriveno upozorenje. „Znači, ne pokušavaš da nas spariš?“ „Verujem da poznaješ svoj um, srce i fizičke potrebe.“ „U redu, hajde da menjamo temu. Ne bih da uvredim tvoju prijateljicu, naročito kada mi pere veš. Dakle, kao što rekoh, ti je najbolje poznaješ. Kako da je diplomatski uverim da mi ne treba njena masaža?“ „Ponudila ti je masažu?“ „Da, gospođo. Odnosno, obavestila me je da dolazi u pola šest sa svojim stolom za masažu. Oglušila se o moje 'ne hvala’.“ „Dobićeš vrhunski tretman, momče. Ta devojka ima magične ruke. Pre nego što je počela jednom nedeljno da me masira i nagovorila me na jogu, živela sam sa konstantnim bolom u leđima i ramenima. Starost, zaključila sam, i pomirila se sa sudbinom. Abra me je spasla.“ Eli shvati da je odšetao dalje nego što je planirao, a onda ugleda stepenice prema selu. Nekoliko sekundi mu je trebalo da skrene putanju i odluči da se popne, puštajući Hester da govori. „Ti si pod velikim stresom, momče. Misliš da ti to ne čujem u glasu? Tvoj život se sunovratio, a to nije pošteno. Nije fer. Život često nije fer. Zato moramo da ga oplemenimo. Sada moraš da uradiš isto ono što i meni svi govore. Da ozdraviš, ojačaš i vratiš se u sedlo. Ni ja to ne volim da slušam ali ne znači da to nije tačno.“ „I masaža tvoje drugarice koja voli da sprema palačinke je odgovor?“ „Jedan od odgovora. Čuj se samo, zadihan si kao neki starac.“

Uvređen — i uplašen — Eli poče da se brani. „Prepešačio sam celo selo — većim delom kroz prokleti sneg. I penjem se uz stepenice.“ „Slab izgovor za bivšu košarkašku zvezdu sa Harvarda.“ „Nisam bio zvezda“, brecnu se on. „Za mene jesi. Još uvek si.“ Eli zastade na vrhu stepeništa — da dođe do daha i umiri srce, koje je Hester uspela da mu uzruja. „Jesi li video moju novu vežbaonicu?“, upita ga. „Jesam. Vrlo lepo. Koliko dižeš iz benča, Hester?“ Ona se nasmeja. „Misliš da si mnogo pametan, a? Neću da budem mlohava i smežurana, znaj. Iskoristi onu vežbaonicu, Eli.“ „Već jesam. Dobio sam tvoju poruku. Sada stojim preko puta Kolibe jastoga.“ „Tu su najbolje rolnice od jastoga na Severnoj obali.“ „Ništa se nije promenilo.“ „Manje-više, ali koreni su najvažniji. Nadam se da ti pamtiš svoje. Ti si Landon, a preko mene si dobio i malo krvi Hokinovih. Mi smo nezaustavljivi. Čuvaj mi Liticu.“ „Hoću.“ „I zapamti. Ponekad je palačinka samo palačinka.“ Ovo ga nasmeja. Možda je zvučao zarđalo ali smejao se. „U redu, bako. Koristi hodalicu.“ „Koristiću prokletu hodalicu — zasad — ako ti prihvatiš onu masažu.“ „U redu. Poslaću ti slike mejlom. Čujemo se za koji dan.“ Obilazio je mesta kojih se sećao — poslastičarnicu, piceriju — i nove kafiće veselih boja. Beli zvonik metodističke crkve, jednostavno zdanje unitarijanske crkve, veličanstvenu građevinu hotela Severna obala i ljupke pansione, koji će na leto dočekati turiste. Saobraćaj je bio redak, skoro nepostojeći, kada se Eli zaputio kući. Možda će opet sići u selo sledećeg vedrog popodneva, da kupi razglednice kojima će raznežiti svoje roditelje — i nekoliko prijatelja, koje je još uvek mogao nazvati tako. Neće škoditi. I neće škoditi da obiđe radnjice, stare i nove, čisto da iznova oseti duh varošice. Da se priseti svojih korena, kada je već kod toga. Ali sada je osećao umor i to je bilo pravo olakšanje. Pešačio je dovoljno da ga Abra dokrajči masažom. Neće morati da ćaskaju, niti da to izbegavaju. S obzirom na stanje njegovih cipela, moraće da uđe kroz vešernicu. Rame više ne boli, zaključi, skidajući zimsku odeću. Samo malo žiga. Mogao bi da pošalje Abri poruku da je bolove izlečio dugom šetnjom. Ali obećao je baki. I zato će održati reč — s tim što će odložiti masažu za koji dan. Imao je nekoliko sati da donese odluku. Uostalom, bio je advokat — aktivan ili ne — i pisac. Mogao je da sroči jasnu i razumljivu rečenicu. Eli uđe u kuhinju i spazi poruku zalepljenu za sto. Piletina i krompirići su u zamrzivaču. Kutija sa ogrevom je napunjena.

Jedi jabuke i ne zaboravi da piješ vodu posle šetnje. Vidimo se oko 17.30. Abra „Šta si mi ti, mama? E baš neću jabuku.“ I jedini razlog što je izvadio vodu iz frižidera bila je žeđ. Nije mu trebao neko ko će mu govoriti šta da jede i kada da pije vodu. Ta žena će ga uskoro podsećati da koncem očisti zube i opere uši. Otići će na sprat, malo će istraživati, a onda će joj iskucati poruku. Izašao je iz kuhinje, a onda se vratio i uzeo jabuku iz činije od bambusa zato što je, dođavola, najednom poželeo da je pojede. Njegova iziritiranost je bila iracionalna, znao je to. Abra je bila ljubazna, brižna. Ali on je u suštini želeo da ga ostavi na miru. Želeo je prostor i vreme kako bi ponovo stao na noge, a ne pruženu ruku. Nekada je bilo mnogo tih ispruženih ruku, a onda sve manje i manje, jer su prijatelji, kolege i komšije počeli da se distanciraju od čoveka osumnjičenog za ubistvo svoje žene. Poverovali su da joj je smrskao lobanju jer ga je varala, ili možda zato što ga je razvod koštao čitavo bogatstvo. Ili zbog oboje. Nije nameravao da prihvati neku od tih ruku. Bosonog i pomalo promrzao od duge šetnje, Eli ode u svoju sobu da potraži patike. S jabukom u ustima, zastao je i smrknuto pogledao svoj krevet. Dok je prilazio bliže, suzdržao se da se ne nasmeje, drugi put tog dana — njegov svojevrstan rekord. Abra je od peškira napravila nešto što je ličilo na pticu koja čuči na jorganu. Imala je tamne naočari, iz kojih je virio cvetić iznad frotirskog uha. Blesavo, pomisli on — i slatko. Eli sede na ivicu kreveta, klimnu ptici glavom. „Izgleda da ću ipak dobiti masažu.“ Ostavio je pticu tamo gde je bila i otišao u radnu sobu. Morao je malo da istražuje, možda poradi na sledećoj sceni, čisto da uhvati zalet. Iz navike je proverio elektronsku poštu. U gomili neželjenih mejlova bio je jedan od njegovog oca, jedan od bake, kao odgovor na poslate fotografije, i jedan od njegovog advokata. Bolje ne, reče sebi Eli. Bolje da ga ne otvara. Ali imejl će stajati tu i čekaće ga unedogled. Stisnuvši pesnice, kliknu na pismo. Pravni deo je preskočio, zanemarivši uveravanja, pa čak i pitanja, usredsredivši se na neprijatnu suštinu. Lindsini roditelji opet su podneli nepravednu krivičnu tužbu protiv njega. Ovo se nikada neće okončati, pomisli Eli. Nikada. Sve dok policija ne uhvati onoga ko je odgovoran za Lindsinu smrt, on će biti na tapetu. Lindsini roditelji su ga prezirali, apsolutno i bez trunke sumnje verujući da je on ubio njihovo dete. Ako budu nastavili da podnose tužbe protiv njega, sav mulj će opet isplivati, uskomešaće se mediji i prljavština će se razliti, ne samo po njemu već i po njegovoj porodici. Opet.

Uveravanja da slučaj nema osnove, ili da više neće dobiti na snazi, nisu pomogla. Njeni roditelji će sve iznova razglasiti, odlučni i ubeđeni da tako isteruju pravdu. Eli se seti medijske hajke, svih onih mučnih diskusija, analiza, nagađanja. Privatni detektiv, kojeg će Pidmontovi unajmiti — ako već nisu — doći će u Viski Bič i doneti ta nagađanja, sumnje i pitanja u jedino utočište koje ima. Pitao se je li bostonski detektiv Vulf imao udela u njihovoj odluci. Tokom ružnog perioda, Eli je Vulfa smatrao svojim ličnim progoniteljem — policijskim njuškalom koji ga opsesivno ganja zbog zločina koji nije počinio. Tokom lepših dana, Vulfa je smatrao tvrdoglavim zaluđenikom, pandurom koji odbija da shvati kako nedostatak dokaza znači moguću nevinost. Vulf nije bio u stanju da okonča slučaj koji je dobio od javnog tužioca. Ali to ga nije sprečilo da napada, ne prezajući ni od uznemiravanja, sve dok ga nadređeni nisu opomenuli. Bar zvanično. Ne bi ga začudilo da je Vulf ohrabrio i podstakao Pidmontove na ovaj pohod. Eli protrlja lice dlanovima. Znao je da će do ovoga doći, bilo je neminovno. Možda će, na neki užasan način, biti bolje da to što pre reši. Složivši se sa poslednjom rečenicom Nilovog imejla, „Moramo da razgovaramo“, Eli uze telefon. Glavobolja je rasla, pulsirajući, razarajući, kidajući. Uveravanja njegovog advokata nisu mnogo pomogla. Pidmontovi su digli prašinu oko tužbe kako bi pojačali pritisak, zaintrigirali medije, proturili ideju o nagodbi. Nijedno od tih mišljenja, iako se složio s njima, nije ga utešilo. Savetovali su ga da izbegava pažnju javnosti, da ne diskutuje o istrazi, da opet angažuje sopstvenog privatnog detektiva, ali saveti i nisu bili od neke pomoći. Već je nameravao da izbegava pažnju javnosti. Maksimalno. S kim da diskutuje o bilo čemu u vezi sa istragom? Ideja ulaganja novca i nade u privatnog detektiva, koji se ni prvi put nije pokazao korisnim, samo je produbila njegovu depresiju. Znao je, kao što su njegov advokat, policija i svi ostali znali, da će sa zastarevanjem slučaja biti sve manje čvrstih dokaza. Je li to značilo kraj igre? On bi ostao u svom paklu, oslobođen optužbi ali pod senkom sumnje do kraja života. Dakle, morao je da živi s tim. Morao je da nauči da živi. Začu se kucanje na vratima, ali Eli nije bio svestan šta se dešava, sve dok se vrata nisu otvorila. Gledao je kako Abra unosi veliki, tapacirani kovčeg i ogromnu torbu. „Zdravo. Ne obraćaj pažnju na mene. Nastavi da stojiš tu dok ja vukljam ovo sama. Nikakav problem.“ Skoro je sve unela kada joj je prišao. „Oprosti. Planirao sam da te zovem, da ti kažem kako nije pravi trenutak.“ Abra se nasloni na vrata, zatvarajući ih leđima, i glasno uzdahnu. „E pa zakasnio si.“ Osmeh pade kada se zagledala u njegovo lice. „Šta ne valja? Šta se desilo?“ „Ništa.“ Ništa više nego obično, pomisli Eli. „Samo nije pravi trenutak.“

„Imaš nešto drugo zakazano? Ideš na ples? Gore u sobi te čeka gola žena, spremna za seks? Ne?“ Odgovorila je pre njega. „Onda je pravi trenutak.“ Elijeva depresija se u deliću sekunde pretvori u bes. „A šta misliš o ovome: ’ne’ znači ’ne’?“ Abra opet teško uzdahnu. „Odličan argument i znam da sam nametljiva, pa čak i nesnošljiva. Pripisaćemo ovo obećanju koje sam dala Hester da ću ti biti od pomoći, i činjenici da ne podnosim kada vidim nekoga — bilo koga — da pati. Hajde da se nagodimo.“ Bestraga, ovo ga podseti na malopređašnji dogovor sa bakom. „Koji su uslovi?“ „Daj mi petnaest minuta. Ako ti posle petnaest minuta masaže ne bude bolje, spakovaću se i otići i više ti je nikada neću spomenuti.“ „Deset minuta.“ „Deset“, pristade Abra. „Gde da postavim sto? U spavaćoj sobi ima najviše prostora.“ „Može i ovde.“ Eli pokaza na glavni salon. Odade će je lakše isterati iz kuće. „U redu. Hoćeš li da založiš vatru dok ja sve pripremim? Volim kada je prostorija topla.“ Nameravao je da založi vatru, samo se zaneo mislima, izgubio pojam o vremenu. Mogao je da založi vatru, istrpi deset minuta masaže — a onda neka ide dođavola i ostavi ga na miru. I dalje ga je sve nerviralo. Eli čučnu kraj kamina da poslaže drvca za potpalu. „Zar se ne plašiš što si ovde?“, upita. „Sama sa mnom?“ Abra otvori rajsferšlus futrole za masažni sto. „Zašto bih?“ „Mnogi misle da sam ubio svoju ženu.“ „Mnogi misle da je globalno zagrevanje podvala. Ali ja se ne slažem s tim.“ „Ne poznaješ me. Ne znaš šta sam u stanju da uradim pod određenim okolnostima.“ Abra postavi sto na nogare i odloži futrolu, preciznim i uvežbanim pokretima, bez žurbe. „Ne znam šta si u stanju da uradiš pod određenim okolnostima, ali znam da nisi ubio svoju ženu.“ Smiren, razgovorljiv tog njenog glasa ga je izluđivao. „Zašto? Zato što moja baka ne misli da sam ubica?“ „To je jedan od razloga.“ Poravnavši tapaciranu površinu stola, Abra ga pokri čaršavom. „Hester je mudra, samosvesna žena — kojoj je stalo do mene. Da je imala i najmanju sumnju, rekla bi mi da se držim podalje od tebe. Ali to je samo jedan od razloga. Imam ih još.“ Dok je govorila, raspoređivala je sveće po salonu i palila ih. „Radim za tvoju baku i dobre smo prijateljice. Živim u Viski Biču, što je teritorija Landonovih. Dakle, upućena sam.“ Crni, preteći oblak depresije ponovo se nadvio. „Kao i svi ovde, pretpostavljam.“ „To je prirodno i ljudski. Baš kao animozitet i odbijanje, činjenica da ljudi pričaju o tebi, sami donose zaključke, i to je prirodno i ljudski. I ja sam donela svoj zaključak. Videla sam te na televiziji, u novinama, na internetu. I ono što sam videla bio je šok, tuga. Ne krivica. A šta vidim sada? Stres, bes, frustraciju. Ne krivicu.“ Dok je pričala, skinula je gumicu sa ručnog zgloba i u par poteza vezala kosu u rep. „Mislim da oni koji su krivi ne spavaju dobro. S druge strane — iako sam to već rekla — nisi glup. Zašto bi ubio svoju ženu istog dana kada si se s njom svađao na javnom mestu? Istog dana kada si shvatio da moraš da izneseš njen prljavi veš u brakorazvodnoj parnici?“

„Prvostepena nije bila u ponudi. Poludeo sam. Zločin iz strasti.“ „Ma koješta“, uzvrati Abra, vadeći bočicu sa masažnim uljem. „Bio si toliko ostrašćen da si ušao u sopstvenu kuću, spreman da uzmeš tri stvari — verovatno u tvom vlasništvu? Slučaj protiv tebe nije bio osnovan, Eli, zato što je bio, i jeste, slab. Dokazali su vreme tvog ulaska zato što si isključio kućni alarm, i zato što su ljudi znali kada si te večeri otišao s posla. U kući si se zadržao manje od dvadeset minuta. Ali u tom malom vremenskom okviru popeo si se na sprat, otvorio sef — izvadio samo prsten svoje prabake — sišao, sa zida skinuo sliku koju si ti kupio, umotao je u peškire, ubio svoju ženu u napadu besa, a onda pozvao policiju. Sve za manje od dvadeset minuta?“ „Policijska rekonstrukcija je dokazala izvodljivost.“ „Ali ne i verovatnoću“, nastavi Abra. „Sada možemo da stojimo ovde i naklapamo o slučaju protiv tebe, ili ćeš da mi veruješ na reč da se ne plašim hoćeš li me ubiti zato što ti se ne sviđa kako ti nameštam krevet ili slažem čarape.“ „Nije sve tako jednostavno kao što ti misliš.“ „Retko je sve jednostavno ili komplikovano kao što drugi misle. Odoh u toalet da operem ruke. Skini se i lezi na sto. Počeću od lica.“ U toaletu, Abra sklopi oči, vežbajući jednominutno joginsko disanje. Savršeno je razumela njegovu želju da je što pre otera iz kuće. Ali uspeo je samo da je iznervira. Kako bi masažom odagnala njegov stres, mračne misli i frustraciju, nije smela da zadržava svoja negativna osećanja. Nastavila je da čisti svoj um dok je prala ruke. Kada se vratila u salon, videla je da ukočeno leži na stolu, ispod gornjeg čaršava. Kako nije shvatao da je i to išlo u prilog njegovoj nevinosti, bar u njenim očima? Nagodio se i, uprkos svom besu, održao reč. Ne rekavši ništa, prigušila je svetlost i prišla svom ajpodu da uključi smirujući muziku. „Zatvori oči“, promrmlja, „i udahni duboko. Uzdah... izdah. Opet“, prošaputa Abra, sipajući ulje na dlanove. „Još jednom.“ Dok se povinovao, ona spusti dlanove na njegova ramena. Nisu čak ni dodirivala sto, primeti Abra. Toliko je bio zgrčen, sav u čvorovima. Milovala je, masirala, gnječila, a onda je kliznula dlanovima uz njegov vrat, pre nego što je započela laku masažu lica. Znala je da prepozna glavobolju. Možda bi, ako ga malo opusti, mogla da pređe na ozbiljnu masažu. Eliju ovo nije bio prvi tretman. Pre nego što mu se život sunovratio, koristio je usluge maserke po imenu Katrina, stamene, mišićave plavuše, čije su snažne, krupne šake odnosile svu napetost nakupljenu od posla i sporta. Sklopljenih očiju, mogao je gotovo da zamisli kako se vratio u tihu prostoriju za masažu svog kluba, gde bi mu ona opuštala mišiće posle teškog dana u sudnici. Osim toga, za nekoliko minuta, po dogovoru, žena koja nije bila stamena Katrina će otići. Abrini prsti su mu milovali vilicu i blago pritiskali kožu ispod očiju. I užasna glavobolja počela je da prolazi. „Diši duboko. Spori udah, spori izdah.“ Njen glas se utapao u muziku, jednako

melodičan i tih. „Tako. Samo udah, onda izdah.“ Okrenula mu je glavu, obrađujući prstima jednu stranu vrata, potom drugu, pre nego što mu je pridigla glavu. Čvrsti, duboki pritisci palčevima doneše iznenadni bol. Pre nego što je stigao da se pripremi, napetost izlete, poput čepa iz boce. Kao da razbijam beton, pomisli Abra u trenu. Masirala je sklopljenih očiju, zamišljajući kako se taj beton smekšava i drobi pod njenim šakama. Kada je prešla na njegova ramena, pojačavala je pritisak, postepeno. Osetila je da se opustio — nedovoljno, ali čak i taj mali pomak bio je ravan pobedi. Na njegovoj ruci je obradila svaki umorni mišić, sve do vrhova prstiju. Delić nje se možda samozadovoljno nasmešio kada je desetominutni rok prošao neopaženo, ali Abra se fokusirala na ostatak svog posla. U trenutku kada je uzela jastuče za lice, znala je da se Eli neće buniti. „Okreni se, pokrij se i spusti lice ovde. Kaži mi ako ti treba podešavanje. Ne žuri.“ Omamljen, u polusnu, učinio je onako kako je rekla. Kada mu je dlanovima pritisnula lopatice, skoro je prostenjao od veličanstvene mešavine bola i uživanja. Snažne ruke, pomisli Eli. Nije izgledala snažno. Ali kada je njima upirala, trljala, mesila duž njegovih leđa, bol s kojim se već saživeo naprosto je nestajao. Koristila je laktove, klizave od ulja, oslanjajući se svom težinom na njih, zglavke, šake, palčeve. Svaki put kada bi pritisak dosegao granicu bola, nešto bi se oslobodilo. A onda je milovala, milovala, milovala, čvrsto, ritmično, beskrajno. I on je uronio u san. Kada je izronio, plutajući poput lista po površini vode, trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati gde se nalazi. Ležao je opružen na masažnom stolu, sa čaršavom preko genitalija. Vatra u kaminu je pucketala; sveće su sijale. Muzika je bila šapat u vazduhu. Eli sklopi oči i opet poče da pada u san. A onda mu sinu. Pridignu se na laktove i pogleda po sobi. Video je njenu jaknu, čizme, torbu. Mogao je da oseti njen miris, tu suptilnu aromu mešavine voska od sveća i ulja. Oprezno skloni čaršav sa sebe i sede. Trebale su mu pantalone. Pre svega. Pridržavajući čaršav, sišao je sa stola. Kada je zgrabio svoje farmerke, ugleda zalepljen papirić sa porukom. Pij vodu. U kuhinji sam. Još uvek oprezan, navukao je farmerke, a onda uzeo bočicu vode koju mu je ostavila kraj njih. Dok je oblačio košulju, primetio je da ga ništa više ne boli. Ni glava, ni leđa, ni vrat. Pa čak ni ukočeni mišići, koje je povredio pokušavajući sam da vežba. Stajao je i pio vodu u prostoriji ispunjenoj zlatnim sjajem sveća, toplinom vatre iz kamina i tihom muzikom, i shvatio da oseća nešto što još ne prepoznaje.

Osećao se dobro. I glupavo. Dao joj je za pravo, nesvesno. Uspela je da mu pomogne — uprkos njegovom negodovanju. Postiđen, zaputi se u kuhinju. Stajala je za šporetom u prostoriji punoj mirisa. Nije znao šta kuva ali to je probudilo još jedan redak osećaj. Istinsku glad. Sa radija se čula rok muzika, utišana. Eli oseti ubod krivice. Niko ne bi smeo tako tiho da sluša dobar hard rok. „Abra?“ Ona se malo trgnu, uveravajući ga da je ipak samo ljudsko biće. Kada se okrenula, suzila je pogled i digla kažiprst, ućutkujući ga. Prišla je bliže, proučavajući ga od glave do pete. A onda se nasmešila. „Izgledaš dobro. Odmorno i opušteno.“ „Osećam se dobro. Prvo, hoću da ti se izvinim. Bio sam grub i svadljiv.“ „Slažem se. I malo tvrdoglav?“ „Možda. U redu, bio sam tvrdoglav.“ „Sada smo načisto.“ Abra dignu čašu sa vinom. „Nadam se da se ne ljutiš što sam se poslužila.“ „Ne ljutim se. Drugo, hvala ti. Kada sam rekao da se osećam dobro... ne sećam se kada sam se poslednji put dobro osećao.“ Oči joj smekšaše, Sažaljenje bi ga možda opet razgnevilo, ali saosećajnost je bila nešto sasvim drugo. „Oh, Eli. Život ume da bude gadan, zar ne? Treba samo da se opustiš. Da piješ vodu i da izbaciš toksine. Sutra će te možda malo boleti. Svojski sam zaorala po tebi. Hoćeš li čašu vina?“ „Zapravo hoću. Sam ću.“ „Samo sedi“, naredi ona. „Trebalo bi da ostaneš opušten, da to malo upiješ. Razmisli o masaži dvaput nedeljno dok potpuno ne pobedimo taj stres. Onda će jednom nedeljno biti dovoljno, ili svake druge nedelje ako ti više odgovara.“ „Ne mogu da ti se suprotstavim ovako omamljen.“ „Super. Ubeležiću ti seanse u kalendar. U prvo vreme ću dolaziti ovamo, pa ćemo videti kako ide.“ Eli sede i otpi malo vina. Imalo je ukus raja. „Ko si ti?“ „Ah, duga je to priča. Ispričaću ti je jednog dana, ako postanemo prijatelji.“ „Pereš mi donji veš i videla si me golog na svom stolu. To je prilično prijateljski.“ „To je posao.“ „Kuvaš mi.“ Eli nakrivi bradu prema šporetu. „Šta je ono?“ „Koje?“ „Ono u loncu.“ „Ono u loncu je domaća supa — od povrća, mahuna i mesa. Nisam je mnogo začinila, ne znam koliko možeš da podneseš. A ovo?“ Abra se okrenu i otvori rernu. Ukusne arome

iskuljaše napolje, pojačavajući Elijev apetit. „Vekna od mesa.“ „Spremila si veknu od mesa?“ „Sa krompirom, šargarepom i graškom. Pravo muško jelo“, reče, vadeći ga iz rerne. „Spavao si preko dva sata. Morala sam nešto da radim.“ „Dva... dva sata.“ Abra odsutno pokaza na sat dok je vadila tanjire. „Pozivaš li me na večeru?“ „Naravno.“ Zurio je u sat, a potom u Abru. „Spremila si veknu od mesa.“ „Hester mi je dala spisak. Vekna od mesa je na trećem mestu. Osim toga, mislim da će ti prijati crveno meso.“ Servirala je u tanjire. „Ah, da. Ako zatražiš kečap, povrediću te.“ „Primio k znanju. Ne brini.“ „Još jedna nagodba.“ Abra izmače tanjir van njegovog domašaja. „Ako je pravna, mogu skoro da ti garantujem sporazum u zamenu za veknu od mesa.“ „Pričaćemo o knjigama, filmovima, umetnosti, modi, hobijima i svemu uopšteno. Ništa lično, ne večeras.“ „Dogovoreno.“ „Hajde da jedemo.“

5 suterenu crkve, Abra je privela čas joge kraju. Tog jutra je na relaksaciji imala dvanaest članova, solidna brojka za to doba godine i to doba dana. Brojka koja joj je imponovala i donosila siguran prihod. Razgovor se prekinuo kada su polaznici kursa — među njima i dva muškarca — ustali i počeli da motaju prostirke, što svoje, što one koje je Abra uvek imala za zaboravne polaznike. „Danas si dobro vežbao, Henri.“ Šezdesetšestogodišnji penzionisani veterinar se samouvereno osmehnu. „Jednog dana ću držati taj Polumesec duže od tri sekunde.“ „Samo diši.“ Abra se sećala kada ga je njegova žena prvi put dovela na čas, protiv njegove volje. Henri nije mogao da dodirne ni prste na nogama. „Ne zaboravi četvrtak“, doviknu ona, „Istok sreće Zapad.“ Morin priđe Abri, motajući svoju prostirku. „Meni bi prijale i neke ozbiljne kardio vežbe. Danas sam pravila kolače za Lijamov razred. Dva sam smazala.“ „Koje kolače?“ „Čokoladne, sa slatkim prelivom, čokoladnim mrvicama i gumenim bombonama.“ „Gde je moj?“ Morin se nasmeja, tapkajući stomak. „Pojela sam ga. Moram kući, da se istuširam, obučem bapsku odeću i odnesem kolače u školu. U protivnom ću morati da te podmitim da trčiš sa mnom kako bih istopila svu tu čokoladu. Deca posle nastave imaju zajedničku igru, a ja kasnim sa papirologijom, pa nemam izgovor.“ „Pozovi me kasnije, posle tri. Dotad imam posla.“ „Eli?“ „Ne, on je sutra po rasporedu.“ „I dalje je sve u redu tamo?“ „Prošle su tek dve nedelje, ali da, rekla bih da je u redu. Više me ne gleda u fazonu ’Šta ova kog đavola radi ovde?’. Kada svratim preko dana, obično se zatvori u radnu sobu i piše — izbegava me tako što pobegne u šetnju kada se ja popnem na sprat. Ali pojede sve što mu ostavim, i ne izgleda više onako ispijeno.“ Abra zakopča futrolu svoje prostirke. „Ipak, svaki put kada ga masiram — dosad sam uspela četiri puta — kao da počinjem od nule. Užasno je napet. Plus, satima sedi za tastaturom.“ „Savladaćeš ga, Abrakadabra. Verujem u tebe.“

„To mi je trenutna misija.“ Abra navuče svoju trenerku sa kapuljačom i zakopča rajsferšlus. „Ali sada imam neki novi nakit da odnesem u Zakopano blago — drži mi palčeve — a onda moram da obavim neke poslove za Maršu Frost. Sin joj je još bolestan i ne može da ga ostavi samog. U dva imam zakazanu masažu, ali posle toga sam slobodna.“ „Ako uspem da se oslobodim, poslaću ti poruku.“ „Vidimo se kasnije.“ Dok se njena grupa razilazila, Abra je složila prostirke i ubacila svoj ajpod u torbu. Kada je navukla jaknu preko trenerke, spazi čoveka koji silazi niz stepenice. Nije ga prepoznala ali je imao dovoljno prijatno lice. Zbog podočnjaka je izgledao umorno, imao je kratku, tamnu kosu i zaobljen stomak, koji bi lako stesao da nije bio lenjivac. „Mogu li da vam pomognem?“ „Nadam se. Vi ste Abra Volš?“ „Jesam.“ „Ja sam Kirbi Dankan.“ On ispruži ruku da se rukuju, a onda joj ponudi svoju vizitkartu. „Privatni detektiv.“ Njen odbrambeni mehanizam se momentalno podiže. „Radim za klijenta iz Bostona. Nadam se da vam mogu postaviti nekoliko pitanja. Možemo da popijemo kafu ako imate malo vremena.“ „Već sam popila dnevnu dozu.“ „Kamo sreće da se ja pridržavam svoje dnevne doze. Pijem previše kafe. Siguran sam da u obližnjoj kafeteriji služe čaj, ili šta već volite.“ „Imam zakazan čas, gospodine Dankane“, reče Abra, navlačeći čizme. „O čemu se radi?“ „Prema našim saznanjima, trenutno radite za Elija Landona.“ „Prema vašim saznanjima?“ Lice mu ostade prijatno, pa čak i predusretljivo. „Zar je to tajna?“ „Nije, ali vas se ne tiče.“ „Skupljanje informacija je moj posao. Morate biti svesni da je Eli Landon osumnjičen za ubistvo svoje žene.“ „Ma je li?“, uzvrati Abra, navlačeći kapu. „Iako policija posle jednogodišnje istrage nije bila u stanju da skupi dovoljno dokaza koji bi potvrdili da Eli Landon ima bilo kakve veze sa smrću svoje žene.“ „Činjenica je da mnogi tužioci ne prihvataju slučajeve koji nisu siguran dobitak. Ali to ne znači da bez dokaza nema slučaja. Moj posao je da skupim što više informacija — dajte, ja ću to.“ „Ne, hvala, navikla sam sama da nosim. Za koga radite?“, upita Abra. „Kao što rekoh, za klijenta.“ „Koji sigurno ima ime.“ „Tu informaciju ne mogu da otkrijem." „Jasno.“ Ona se ljubazno osmehnu i krenu prema stepenicama. „Ni ja nemam informacije za otkrivanje.“ „Ako je Landon nevin, onda nema šta da krije.“ Abra zastade i pogleda Dankana u oči. „Ozbiljno? Sumnjam da ste tako naivni,

gospodine Dankane. Ja znam da nisam.“ „Ovlašćen sam da pružim nadoknadu za informacije“, poče on kada su krenuli uz stepenice prema crkvi. „Ovlašćeni ste da plaćate za tračeve? Ne, hvala. Ja tračarim za džabe.“ Izašla je iz crkve i skrenula prema parkingu. „Jeste li u intimnoj vezi sa Landonom?“, povika Dankan za njom. Abra stisnu vilice, proklinjući činjenicu da joj je upropastio dobro raspoloženje posle joge. Ubacila je svoje prostirke i torbu u kola, i sela za volan. I umesto odgovora na njegovo pitanje, pokazala mu je srednji prst, a onda okrenula ključ i odvezla se. Posle ovog susreta bila je nervozna do kraja dana, rutinski odrađujući poslove. Nosila se mišlju da otkaže masažu ali nije imala valjano opravdanje. Zar da kažnjava svog klijenta zbog jednog njuškala iz Bostona? Zato što je počeo da kopa po njenom životu toliko drsko da mu je odbrusila. Ne po njenom životu, podseti Abra sebe, već po Elijevom. Kako god, pogodilo ju je njegovo nepoštenje i nametljivost. Znala je sve o nepoštenju i nametljivosti. Kada joj je Morin poslala poruku sa predlogom za trčanje, malo je nedostajalo da smisli neki izgovor. Umesto toga, zaključila je da će joj rekreacija u društvu najviše prijati. Presvukla se, zakopčala jaknu, navukla kapu i rukavice, i našla se sa svojom prijateljicom kod stepenica za plažu. „Treba mi ovo.“ Morin je džogirala u mestu. „Osamnaest klinaca na šećeru. Svakoj učiteljici u Americi bi trebalo udvostručiti platu i svake nedelje poklanjati buket ruža. I flašu najfinijeg viskija landon.“ „Rekla bih da je žurka sa kolačima bila uspešna.“ „Potamanili su ih kao skakavci“, reče Morin dok su silazile prema plaži. „Ništa nije ostalo. Je li sve u redu?“ „Zašto pitaš?“ „Imaš crticu ovde.“ Morin tapnu sebe između obrva. „Bestraga.“ Instinktivno, Abra protrlja to mesto. „Dobiću bore. Dobiću kratere.“ „Nećeš. Samo imaš tu crticu kada si baš nervozna ili ljuta. Šta je?“ „Možda oboje.“ Počele su lagano da trče, pored okeana s jedne strane i peska pokrivenog snegom sa druge. Znajući svoju drugaricu, Morin je strpljivo čekala. „Jesi li videla onog tipa jutros posle časa? Prosečne visine, tamne kose, finog lica, sa stomakom?“ „Ne znam... možda, da. Pridržao mi je vrata. Zašto? Ko je on?“ „Sišao je kod mene.“ „Šta se dogodilo?“ Morin se ukopala u mestu, a onda je morala da ubrza kako bi sustigla Abru. „Dušo, je li pokušao nešto? Je li...?“ „Ne. Ništa slično. Ovo je Viski Bič, Morin, ne južni Boston.“

„Svejedno. Dođavola. Nije trebalo da te ostavljam samu. Smeli su me oni kolači, o bože.“ „Nije bilo ništa. Uostalom, ko ti je držao kurs iz samoodbrane?“ „Ti, ali to ne znači da tvoja najbolja drugarica treba tek tako da ode i ostavi te samu.“ „Ma tip je privatni detektiv iz Bostona“, pojasni Abra kada je Morin opet zastala. „Ne zaostaj. Moram trčanjem da izbacim ovu mrzovolju.“ „Šta je hteo? Je li onaj gad i dalje u zatvoru?“ „Jeste. Nije došao zbog mene. Zanima ga Eli.“ „Eli? Rekla si privatni detektiv, ne policajac. Šta je hteo?“ „Informacije, bar ih on tako zove. Hteo je tračeve o Eliju. Hteo je prljav veš i ponudio je da mi plati. Traži krticu“, ispljunu. „Nekog ko će špijunirati Elija, ko će mu prenositi šta Eli radi, šta priča. Ja to čak i ne znam jer Eli ništa ne radi i ništa ne priča. I kada sam mu rekla da se gubi odavde, pitao je jesmo li Eli i ja u intimnoj vezi. Što mi zvuči isto kao da je pitao krešemo li se kao zečevi. Ovo mi se nimalo ne sviđa. I sada ću još dobiti kratere na licu.“ Gnev i napor zajapuriše Morinino lice. Iako bez daha, govorila je glasno, nadjačavajući talase. „Šta njega briga da li se vas dvoje krešete kao zečevi. Elijeva žena je mrtva već godinu dana i već su bili razvedeni. Nemaju nikakve dokaze protiv njega. Panduri ne mogu ništa da dokažu i zato sada kopaju po mulju.“ „Mislim da ovog nisu unajmili panduri.“ „Očigledno. A ko je onda?“ „Ne znam.“ Dok su joj se mišići zagrevali, a hladan vazduh je šibao po licu, Abra otkri kako joj se raspoloženje popravlja. „Osiguravajuća kompanija? Možda je njegova žena imala osiguranje, i ne žele da ga plate. Rekao je da radi za klijenta. Nije hteo da kaže ime. Možda za advokate osiguravajuće kompanije, ne znam, ili za porodicu pokojne žene, koja ga je već blatila po štampi. Ne znam.“ „Ni ja ne znam. Pitaću Majka.“ „Majka? Zašto?“ „On stalno posluje sa advokatima i klijentima.“ „Na tržištu nekretnina“, podseti je Abra. „Advokat je advokat, klijent je klijent. Možda mu nešto padne na pamet. Ne brini, ostaće diskretan.“ „Nije to sada bitno. Ako je taj tip mene uspeo da nađe, ko zna s kim je još pričao? Opet se sve zakuvava.“ „Siroti Eli.“ „Ni ti nisi verovala da je on to uradio.“ „Ne.“ „Zašto mu veruješ, Morin?“ „Pa, kao što znaš, detektivsku licencu sam stekla gledajući krimi-serije. Dakle, zašto bi čovek koji nikada nije ispoljio nasilno ponašanje najednom svojoj ženi razbio glavu žaračem? Varala ga je i to ga je razljutilo. To joj ide u prilog, jer su se već razvodili. Ponekad želim Majku da razbijem glavu žaračem.“ „Ne želiš.“ „Ne bukvalno, ali poenta je da zaista volim Majka. Mislim da je potrebno puno ljubavi ili

mržnje da bi poželeo nekome da prospeš mozak. Osim ako u pitanju nije nešto drugo. Novac, strah, osveta. Ne znam.“ „I ko je to uradio?“ „Da znam i da mogu to da dokažem, bila bih unapređena u narednika. Ili kapetana. Volela bih da budem kapetan.“ „Već jesi. Kapetan broda O’Mali.“ „To svakako. Možeš da budeš kapetan fiktivne policijske stanice, koja će osloboditi Elija Landona jednom zasvagda.“ Kada je Abra oćutala, Morin je pljesnu po ruci. „Šalim se. Ne pomišljaj da se umešaš u nešto tako. Oduvaće te, Abra. Eli će se sam izvući.“ „Šta bih mogla da učinim?“ Pitanje koje, odluči Abra, nije obećavalo da neće ništa preduzeti. Kada su stigle do polovine staze i krenule nazad, shvatila je da je trčanje bilo odlična ideja. Prilika da razmisli o svemu, odbaci negativne emocije, sagleda situaciju iz druge perspektive. Nedostajalo joj je trčanje po hladnom vazduhu, nedostajao joj je zvuk sopstvenih koraka po pesku dok joj morski vazduh prži pluća. Nije bila od onih koja jedva čekaju da vreme prođe, nijednog trena, ali mogla je, duboko u sebi, da žudi za prolećem i letom koji dolaze. Hoće li Eli i tada biti u Litici, pitala se, kada vazduh otopli i drveće ozeleni? Hoće li prolećni povetarac oduvati senke koje su ga opsedale? Možda je bilo potrebno da se te senke malo poguraju prema izlazu. Razmisliće o tome. Kada ga je ugledala, stajao je na obali mora, s rukama u džepovima, zagledan u pučinu. „Eno Elija.“ „Šta? Gde? O, sranje!“, povika Morin. „U čemu je problem?“ „Nisam se nadala da ću naleteti na njega ovako znojava i zajapurena i zadihana. Žena voli da drži do nekog standarda, za slučaj da sretne svoju prvu ljubav. O bože, zašto sam obukla ovu staru trenerku? U njoj su mi noge kao panjevi.“ „Nisu. Nikada ti ne bih dala da nosiš trenerku u kojoj su ti noge kao panjevi. Ne vređaj mi najbolju prijateljicu.“ „U pravu si. Ovo je bilo nisko i sebično od mene. Izvini.“ „Prihvatam izvinjenje ali obrati pažnju. Eli!“ „Sranje“, progunđa Morin kada se okrenuo. Zašto bar nije namazala usne sjajem koji uvek nosi u džepu? Abra diže ruku. Nije mogla da mu vidi oči, ne kada je nosio tamne naočari. Ali bar se nije okrenuo i otišao. Čekao ih je, i to je shvatila kao pozitivan znak. „Zdravo.“ Zastala je, spustila ruke na bokove i počela da proteže jednu nogu. „Da sam te ranije videla, nagovorili bismo te na trčanje.“ „Šetnja mi ovih dana više prija.“ Neznatno je okrenuo glavu pre nego što je skinuo naočari za sunce. Prvi put, Abra vide njegov osmeh, širok i topao, kada je zadržao pogled na Morininom licu.

„Morin Banion. Vidi ti nju.“ „Da, vidi ti mene.“ Sa poluosmehom, ona diže ruku da zabaci kosu, a onda se seti da na glavi ima skijašku kapu. „Zdravo, Eli.“ „Morin Banion“, ponovi on. „Ne, oprosti, sada si... Kako ono beše?“ „O’Mali.“ „Tačno. Poslednji put kada sam te video bila si...“ „U poodmakloj trudnoći.“ „Izgledaš super.“ „Izgledam znojavo i produvano, ali hvala. Drago mi je što te vidim, Eli.“ Kada mu je Morin jednostavno prišla i srdačno ga zagrlila, Abra shvati da se zato, upravo zato, zaljubila u Morin tako brzo, tako potpuno. U tu urođenu plemenitost, iskrenost i saosećajnost njenog srca. Videla je da Eli zatvara oči i zapitala se da li se setio one noći na molu Viski Biča, kada je sve bilo tako jednostavno, tako nevino. „Dala sam ti vremena da se smestiš“, reče Morin kada se odmakla. „Izgleda da je vreme isteklo. Moraš jednom da dođeš na večeru, da upoznaš Majka i klince.“ „Oh, pa...“ „Mi smo u Morskom povetarcu, prva kuća do Abrine. Udesićemo susret i ispričaćemo se. Kako je Hester?“ „Bolje. Mnogo bolje.“ „Poruči joj da nam nedostaje na jogi. Moram da žurim — ha-ha — da pokupim decu iz školice. Dobro došao, Eli. Drago mi je što si se vratio u Liticu.“ „Hvala.“ „Čujemo se kasnije, Abra. Hej, Majk i ja u petak priređujemo zabavu u pivnici. Nagovori Elija da dođe.“ Mahnuvši kratko, Morin otrča dalje. „Nisam znao da se vas dve poznajete...“, poče Eli. „Najbolje prijateljice.“ „Aha.“ „To ne postoji samo među tinejdžerkama. Najbolje prijateljice jedna drugoj pričaju sve.“ Eli poče da klima glavom. „A, tako.“ A onda opet stavi tamne naočari. „Hm.“ Abra ga bocnu u stomak, smejući se. „Slatke i seksi tinejdžerske tajne.“ „Možda će biti bolje da izbegavam njenog muža.“ „Majka? Nikako. Osim što se kotira visoko na mojoj listi frajera, dobar je čovek. Dobar otac. Svideće ti se. Trebalo bi da svratiš u petak u pivnicu.“ „Ne znam gde je.“ „Nekada je tamo bila prodavnica slatkiša.“ „Au, da.“ „Bankrotirala je, kažu, pre nego što sam se ja doselila. Novo ime, novi vlasnici, već tri godine. Fino mesto. Zabavno. Dobro piće, dobra ekipa i živa muzika petkom i subotom uveče.“ „Nisam baš za druženje.“

„Trebalo bi da se družiš. Pomoći će ti da eliminišeš taj stres. Smeškaš se.“ „Molim?“ „Kada si prepoznao Morin, nasmešio si se. Iskreno. Bio si srećan što je vidiš, i to si pokazao. Zašto ne prošetaš sa mnom?“ Abra pokaza na plažu u pravcu njene kuće. Ne dajući mu priliku da je odbije, ona ga uze za ruku i poče da hoda. „Kako si?“, upita. „Posle masaže.“ „Dobro. Bila si u pravu, obično osećam posledice i sledećeg dana, ali sve je prošlo.“ „Biće još delotvornije kada konačno razbijemo te čvorove, kada se navikneš na opuštenost. Pokazaću ti neke joga vežbe istezanja.“ Nije mogla da mu vidi oči ali je mogla da oseti oprez u njegovom govoru tela. „Bolje ne.“ „Joga nije samo za žene, znaš.“ Abra teško uzdahnu. „Nešto nije u redu?“ „U dilemi sam. Da li da ti nešto kažem ili ne. I mislim da imaš pravo da znaš, iako će te verovatno iznervirati. Izvini što ću ti ja to preneti.“ „Šta će me iznervirati?“ „Jutros posle joge prišao mi je neki čovek. Privatni detektiv. Zove se Kirbi Dankan, iz Bostona je. Rekao je da radi za klijenta. Raspitivao se o tebi.“ „U redu.“ „U redu? Nije u redu. Bio je uporan i rekao je da će mi dati nadoknadu za informaciju, što sam shvatila kao ličnu uvredu, tako da nije u redu. U pitanju je uznemiravanje, što takođe nije u redu. Uznemiren si. Trebalo bi...“ „Da javim policiji? Mislim da je taj brod otplovio. Da unajmim advokata? Imam ga.“ „Nije u redu. Policija te je gonila punih godinu dana. Sada se on ili oni kriju iza advokata i privatnog detektiva kako bi te i dalje gonili? Mora postojati način da se zaustave.“ „Ne postoji zakon protiv raspitivanja. I ne kriju se. Žele da znam da plaćaju za pitanja i odgovore.“ „Ko? I nemoj mi reći da me se to ne tiče“, doda Abra, preduhitrivši ga. „Taj kreten se obratio meni. I implicirao je kako odbijam saradnju jer sam u intimnoj vezi sa tobom, što u prevodu znači da spavam sa tobom.“ „Žao mi je.“ „Ne.“ Kada je povukao ruku iz njene, Abra pojača stisak. „Neće ti biti žao. Šta i da jesmo u intimnoj vezi? Njega se to ne tiče. Odrasli smo ljudi, slobodni. I u tome nema ničeg lošeg, ničeg nemoralnog, ti imaš pravo da nastaviš sa svojim životom. Tvoj brak se završio i pre njene smrti. Zašto ne bi imao život koji uključuje vezu sa mnom, ili bilo kim?“ Njene oči, primeti Eli, postaju svetlucavozelene kada je ljuta. Istinski ljuta. „Čini se da si se uzrujala više nego ja.“ „Zašto nisi ljut?“, uzvrati ona. „Zašto nisi ozbiljno ljut?“ „Dovoljno sam bio ljut. Nije mi pomoglo, uopšte.“ „Ovo je uvredljivo i osvetoljubivo. Čemu osvetoljubivost kada...“ Utom joj sinu, jasno kao dan. „Njena porodica, zar ne? Lindsina porodica. Ne odustaju.“ „Zar bi ti?“ „Daj, prestani da budeš tako prokleto razuman.“ Abra priđe penušavoj vodi. „Da je ona

moja sestra, majka, kćerka, želela bih istinu.“ Okrenula se prema njemu i shvatila da stoji i gleda je. „Zar je unajmljivanje privatnog detektiva, da dođe ovamo i raspituje se, način da se otkrije istina?“ „Nije naročito logično.“ Eli slegnu ramenima. „Niti će dati rezultate, ali oni veruju da sam je ja ubio. Za njih ne postoji niko drugi ko bi to mogao ili želeo.“ „To je sitničavo i kratkovido. Ti nisi bio jedina osoba u njenom životu, i nisi, bar u vreme njene smrti, bio najvažnija. Imala je ljubavnika, radila je honorarno, imala je prijatelje, bila je član odbora, imala je porodicu.“ Abra ućuta, spazivši Elijevo smrknuto lice. „Rekla sam ti da sam pratila slučaj i slušala Hester. Osećala je potrebu da priča sa mnom kada joj je bilo teško da priča sa tobom ili tvojom porodicom. Volela sam je, a nisam joj bila rod. Zato je mogla da mi se ispoveda.“ Za trenutak je ćutao, a potom klimnuo glavom. „Sigurno joj je pomoglo da ti se ispoveda.“ „Jeste. I znam da Hester nije volela Lindsi. Nije se ni trudila da joj ovde poželi dobrodošlicu.“ „Znam to.“ „Hoću da kažem, Hester je nije volela, i vrlo je verovatno da Hester nije bila jedina. Poput većine ljudi, Lindsi je imala neprijatelje, ili bar ljude koji je nisu voleli, koji su bili s njom u zavadi ili slično.“ „Ali niko od njih nije bio njen muž koji se posvađao s njom na dan kada je umrla i koji je otkrio njeno telo.“ „S takvim načinom razmišljanja, čudi me da se nisi sam predao.“ Eli se gorko osmehnu. „Da jesam, ispao bih belosvetska budala, stoga nisam, ali sve su to valjane činjenice. Svemu tome dodajmo i tugu njenih roditelja. Ja sam stavio svoje potrebe i ambicije iznad njenih i nisam je usrećio. Zato je potražila sreću s drugim. Rekla im je da sam je zanemarivao, a onda joj zamerao što provodi vreme u svojim interesovanjima. Verovala je i da ja nju varam, da sam prema njoj bio hladan i verbalno je zlostavljao.“ „Iako ne postoje nikakvi dokazi — čak ni posle temeljne policijske istrage — da si je varao, a ona tebe jeste? Niti da si je na bilo koji način zlostavljao?“ „Bio sam prilično ’verbalan’ poslednji put kada sam razgovarao s njom, na javnom mestu.“ „Oboje ste bili, koliko sam čula. I u redu, razumem potrebu porodice da podrži priču, da racionalizuje, da učini sve što pruža utehu. Ali poslati privatnog detektiva za tobom, ovamo? Ovde nema ničeg. Godinama nisi bio ovde, šta bi mogao da nađe?“ Eli je shvatio zašto je njegovoj baki pomoglo ispovedanje Abri. Uprkos nevoljnosti da se vraća na staro, znao je da će pomoći i njemu. „Nije u pitanju samo to što mi stavljaju do znanja da me neće tako lako osloboditi. Njeni roditelji i dalje prete optužbom za ubistvo.“ „O, Eli.“ „Rekao bih da je ovo samo način da me obaveste kako će upotrebiti sva raspoloživa sredstva.“ „Zašto svoju istragu ne prošire i na njenog ljubavnika, ili nekog drugog ko je mogao biti