Nora Roberts - Pesma talasa

„Potrebno je vreme.“ „Mislila sam da je to vreme prošlo, ali izgleda da nije sasvim. Dakle...“ Abra opet uze tanjir i ubaci ga u mašinu za pranje sudova. „Veći deo dana sam ovde. Jutarnji čas imam u suterenu crkve i masažu u četiri i trideset. Greta Pariš.“ „U redu. Hvala.“ Završila je punjenje mašine za sudove i počela da briše radne površine. „Nisi me ni taknuo, nijednom od posete mojoj kući. Zašto? Ljut si?“ „Možda malo, ali uglavnom zato što ne znam šta da mislim o svemu ovome.“ Uhvatila je njegov pogled i zadržala ga. „A kako ću ja znati šta da mislim o tvojim dodirima kada ih nema?“ Prvo joj je pomilovao ruku a onda ju je okrenuo prema sebi i privukao. Abra ispusti krpu na pult i zagrli ga. „Oprosti. Što ti nisam odmah rekla. Ali... O bože, Eli, bio je u mojoj kući. Preturao je po mojim stvarima. Pipao je moje stvari. Derik je isto to radio. Pipao je moje stvari i lomio ih dok je čekao da se vratim kući.“ „Neće te povrediti.“ Eli priljubi usne uz njenu slepoočnicu. „Neću dozvoliti da te povredi.“ „Moram ovo da prevaziđem. Moram.“ „Hoćeš.“ Ali ne sama. Ne bez njega. * * * Kada je Abra sledećeg jutra izašla iz kuće, Eli naredi sebi da ne brine. Crkva je bila jedva tri kilometra od Litice, a i nije mogao da smisli nijedan razlog zašto bi je iko povredio. Vratiće se do sredine jutra i, kada bude znao da je kod kuće, konačno će moći da radi. Previše je brinuo da bi mogao da se unese u priču, i zato je sišao u podrum i proveo skoro sat vremena skidajući stvari sa polica. Još sat vremena mu je trebalo da otvori vratašca od prolaza, a onda je odlučio da podmaže šarke. Njihova škripa je davala sablasni pečat atmosferi, ali ako bude hteo nekog da iznenadi, tišina je bila njegov saveznik. Naoružan baterijskom lampom i kutijom sijalica, krenuo je naviše kroz prolaz, proveravajući svaku lampu, sve dok nije stigao do trećeg sprata. Kada bude podmazao šarke, razmišljao je, podmetnuće stolicu na vratašca i proveriti mogu li se nečujno otvoriti i zatvoriti, a onda će sve to ponoviti. Vratio je stvari na police, zatim proverio može li lako da ih zaobiđe dok bude ulazio i izlazio. A potom ih je opet rasklonio. Kamuflaža je ono što mu treba, zaključi Eli. Zamka ili nešto slično. Bila mu je potrebna udica, mamac. Pošto se u prolazu nakupio prašine i paučine, presvukao se, okupao, a onda proverio Hesterine video i web-kamere.

Sipao je sebi sok kada je Abra ušla sa kesama iz prodavnice. „Zdravo!“ Spustila je kese i uvukla ruku u jednu. „Vidi šta sam kupila!“ Okrenula se prema Barbi sa velikom koskom od sirove kože. „Ovo je dobro za pse. Jesi bila dobra kuca?" Barbi joj sede kraj nogu. „Tako sam i mislila. Jesi li ti bio dobar dečko?“, upita Elija dok je otpakivala kosku. „Moram li i ja da sednem na pod?“ „Pravicu lazanje, a moje su legendarne. I tiramisu.“ „Znaš da praviš tiramisu?“ „To ćemo tek da otkrijemo. Odlučila sam da budem raspoložena danas i delom — dobrim delom — zbog ravnoteže. Jer znam da oboje radimo na ravnoteži. I još nešto?“ Abra uze Elija za ruke i blago ih stisnu. „Otkrila sam da nisi zlopamtilo.“ „Mogu da budem zlopamtilo, još kakvo“, uzvrati on. „Ali ne prema nekome do koga mi je stalo.“ „Zlopamćenje je negativna energija okrenuta ka unutra, zato volim da znam kada je otpuštaš. A kada smo već kod negativne energije, svratila sam kući i osećala se bolje. Ne kao pre, ali bolje.“ „Misliš da je to zbog onog smrdljivog kađenja?“ Abra ga bocnu prstom u stomak. „Meni je pomoglo.“ „Drago mi je, i iskreno se nadam da nam u Litici neće trebati zalihe smrdljivog bilja za teranje negativne energije.“ „Neće škoditi, ali o tome ćemo kasnije.“ Mnogo, mnogo kasnije, iskreno se nadao. „Hoćeš li sada da radiš? Samo ću presvući krevet i skupiti veš za pranje, a onda ti neću smetati do sledeće pauze.“ „U redu. Ali prvo da ti pokažem nešto.“ „Naravno. Šta?“ „Gore.“ On pokaza palcem na tavanicu i uze je za ruku. „Promaklo ti je jedno mesto.“ „Nije.“ Automatski uvređena, Abra ubrza korak kada su krenuli uz stepenice. „Veliko mesto“, doda Eli. „Još gore.“ „Na trećem spratu? Njega čistim samo jednom mesečno. Usisavanje i brisanje prašine. Ako si hteo da ga renoviraš, onda je trebalo...“ „Ne to. Ne baš. Razmišljam da gore preselim svoju radnu sobu, i to u južni zabat.“ „Eli, to je fantastična ideja.“ „Da, radim na njoj. Odlična svetlost, odličan pogled. Tiho je. Šteta što nisam slikar ili vajar, jer bi nekadašnje prostorije za poslugu bile vrhunski atelje.“ „I meni je to palo na pamet. Jedna od soba s pogledom na plažu bila bi predivna mala biblioteka — recimo za tvoje referentne knjige, nešto kao biblioteka-čitaonica, gde možeš da napraviš pauzu a da ne prekidaš sa radom.“ Nije razmišljao tako daleko ali... „Možda.“ „Mogu da ti pomognem da je namestiš kada odlučiš. Oh, ove tavanice su predivne. Toliko potencijala, i oduvek sam mislila da je šteta što se cela kuća ne koristi. Hester mi je rekla da je ovde nekada slikala, a onda je otkrila da joj je bolje u dnevnoj sobi, a najbolje

napolju. Ionako bi joj bilo teško da se penje uz stepenice čak dovde.“ „Upravo to i planiram, da osposobim čitavu kuću.“ Eli priđe zidu i otvori vratašca. „Oh! Blagi bože, ovo je fenomenalno. Pogledaj samo.“ Abra gvirnu unutra. „Moćna stvar.“ „Svetlo radi“, reče on, demonstrirajući. „Prolaz ide skroz do podruma. Pomerio sam police kako bi se vratašca lako otvarala.“ „Šta bih dala da sam ovo imala kao dete.“ „Zaista?“ I već je imao savršenu viziju. „Vidiš da si propustila veliko mesto.“ „Srediću to ako prethodno ukloniš sve paukove veće od muve. Trebalo bi da otvoriš sva vratašca.“ „Razmišljam o tome.“ „Kad se samo setim koliko puta sam čistila ovuda a da mi nije bilo ni na kraj pameti da ovo postoji. Ovo... on ne zna za ovo.“ Iskričavih očiju, ona pogleda Elija. „Ne zna.“ „Mislim da ne zna. U protivnom bi ga iskoristio. Majk i ja smo se namučili dok smo pomerili ovaj ormar. Trebalo mi je sat vremena da pomerim one police kako bi moglo da se prođe.“ „Postavljaš mu zamku?“ „Razmišljam i o tome.“ „Pokušavaš da ga preduhitriš umesto da se jednostavno braniš.“ S rukama na bokovima, Abra prošeta kroz sobu. „Znala sam da će ovo biti dobar dan. Mi možemo nešto da preduzmemo. Možemo da ga uhvatimo na delu.“ „Razmišljam i o tome. Nije samo, skočiš i kažeš bu! Ako je najjednostavnije objašnjenje ujedno i istinito, onda on nije samo provalnik. Već i ubica. Ne možemo ga pustiti tek tako.“ „Napravićemo plan“, složi se Abra. „Razmišljam kreativno dok čistim. Onda, da počnem, pa da oboje razmišljamo.“ „I sačekaćemo šta će reći policija.“ „Ah, da.“ Raspoloženje joj se sroza. „Možda će ući u trag oružju i sve će biti gotovo. Tako bi bilo najbolje. Bez uzbuđenja, ali realno najbolje.“ „Šta god da bude, neću te izneveriti.“ „Eli.“ Abra mu obujmi lice šakama. „Hajde da napravimo novi pakt i obećamo da nećemo izneveriti jedno drugo.“ „Dogovoreno.“

22 orao je da radi. Pustio je zavere i planove kako da bude brži i napravi zasedu da se krčkaju u zapećku njegovog mozga, jer morao je da se vrati svojoj priči i da piše. Njegova agentkinja se nije javljala u vezi sa onim što joj je poslao, ali praznični vikend je verovatno usporio taj proces. Uostalom, podseti Eli sebe, on joj nije bio jedini klijent. Nije čak bio ni važan klijent. Bolje da surfuje na talasu svoje priče i uskoro će imati još za slanje. Ako se agentkinji ne svidi ono što joj je poslao, suočiće se s tim. Mogao bi da se vrati, ispegla tih pet poglavlja i pošalje ih joj kao celinu. Ali priča je ključala u njemu i nije želeo da rizikuje gubitak nadahnuća. Pisao je sve do poslepodneva, kada ga je Barbi izvukla iz transa, sednuvši mu na krilo i zureći u njega. Već je naučio šta to znači: Izvini što smetam, ali moram na nuždu! „Evo, evo, samo sekund.“ Sačuvao je dokument i shvatio da oseća blagu vrtoglavicu, kao da je prebrzo popio dve čaše izvrsnog vina. Za trenutak je stajao, dok je Barbi šljapkala iz sobe. Čuo je kako trči niz stepenice brzinom rakete. Sešće u kuhinju, znao je, i čekaće njega i povodac. Odsutno je pozvao Abru ulazeći u kuhinju i zatekao kuju onako kako je i očekivao. Takođe je na pultu zatekao kreativno umotan sendvič sa zalepljenom porukom. Kad prošetaš Barbi — ručaj. Cmok Abra „Ne propušta priliku“, promrmlja. Izveo je Barbi napolje, uživajući u predahu baš kao i ona, iako je uskoro počela da sipi hladna kiša. Pokisao, mislima se vratio na knjigu, a onda se javio na telefon kada je zazvonio kod stepenica za plažu. „Gospodine Landone, ovde Šerilin Berk iz detektivske agencije Berk-Mesi.“ „Da?“ Utroba mu se stegnu od iščekivanja i užasa.

„Imam izveštaj za vas. Mogu da vam ga pošaljem mejlom, ali volela bih lično da vam ga uručim. Mogla bih sutra da dođem, ako vam odgovara.“ „Postoji li nešto zbog čega bi trebalo da brinem?“ „Da brinete? Ne. Htela bih da popričamo u četiri oka, gospodine Landone. Oko jedanaest?“ Koncizno, pomisli on, profesionalno. I odlučno. „U redu. U međuvremenu mi pošaljite izveštaj, taman da se pripremim za susret.“ „Naravno.“ „Znate li kako da dođete u Viski Bič?“ „Pre nekoliko godina sam tu provela divan vikend. Svako ko poseti Viski Bič zna gde je Litica. Naći ću vas. Vidimo se u jedanaest.“ „Biću ovde.“ Nema razloga za brigu, pomisli on, uvodeći Barbi u kuću. Naravno, sve se vrtelo oko Lindsinog ubistva i policijske istrage, zato je i brinuo. A i hteo je neke odgovore. Morao je da ih dobije. Eli izvadi svoj ajped i odluči da ruča u biblioteci. Abra će usisavati i čistiti na spratu, pretpostavljao je. Kiša ga je nagnala da naloži vatru. Kada je zapucketala, seo je za sto sa svojim tabletom. Jeo je sendvič i čitao. Zanemarivši ostale mejlove, skinuo je detektivkin izveštaj. Lično je razgovarala sa prijateljima, komšijama, kolegama — njegovim i Lindsinim. Kao i sa Džastinom i Iden Suskind, te sa još nekim komšijama i kolegama. Razgovarala je i sa Vulfom, a uspela je da propita i jednog pomoćnika tužioca. Obišla je mesto zločina, iako je odavno rasklonjeno i očišćeno, a kuća data na prodaju. Napisala je svoju verziju rekonstrukcije Lindsinog ubistva. Temeljno, zaključi Eli. Pročitao je njene izveštaje, uključujući i njeno mišljenje. Suskindovi su se nedavno rastali. Ništa iznenađujuće, pomisli, s obzirom na tenziju kojoj je neverni muž izložio njihov brak. Ako se tome doda ubistvo i medijska pažnja koja je njihov brak dovela u žižu javnosti, onda ništa nije čudno. Mnogo je čudnije, zaključi Eli, što su toliko dugo opstali zajedno. Dvoje dece, koliko se sećao. Šteta. Razgovarala je sa činovnicima, osobljem hotela i odmarališta u kojima je Lindsi konačila. I samo potvrdila ono što je on već znao. Poslednjih deset ili jedanaest meseci svog života, Lindsi je na većinu putovanja išla u pratnji Džastina Suskinda. I šta je on sada osećao u vezi s tim? Ništa posebno. Bes je prošao, nestao. Čak i osećaj izdaje je otupeo. Poput kamena zaobljenog vodom, oštre ivice su ostrugane. Osećao je... žaljenje. S obzirom na vreme, proceduru, mislio je da će bes i ogorčenost, koje su i on i Lindsi razbuktali, goreti još dugo. Ali nestali su njihovim razdvajanjem, kada je svako krenuo svojim putem. Međutim, niko od njih nije imao velike šanse. Ko god da je ubio Lindsi, pobrinuo se za to. Eli je oboma dugovao bar toliko da pročita izveštaje, sretne se sa detektivkom i učini sve

što je u njegovoj moći da sazna odgovore na pitanja. A onda će staviti tačku na tu priču. Izveštaj je pročitao dvaput, prvi put uz sendvič, a drugi put uz frape koji je našao u frižideru sa zalepljenom porukom Popij me. Odlučio je da promeni strategiju. Doneo je beležnicu sa radnog stola i još jednu knjigu o Esmeraldinom mirazu iz biblioteke. Naredni sat je proveo prateći spekulativni piščev put, koji se umnogome oslanjao na teoriju da su se preživeli mornar i kći mezimica kuće, Violeta, zaljubili. Otkrivši to, njen brat Edin je ubio sestrinog ljubavnika. Violeta, očajna i vetropirasta po prirodi, pobegla je u Boston i više se nikada nije vratila. A Esmeraldin miraz je zauvek izgubljen. Elijevo poznavanje porodične istorije potvrđivalo je činjenicu da je Violeta bila obeščašćena i potpuno izbačena iz svih testamenata zato što je osramotila porodicu. Činjenički ton prilikom opisivanja tih događaja možda nije bio zabavan kao u knjigama koje je čitao prethodnih nedelja, ali zvučao je realnije. Možda je bilo vreme da se unajmi istraživača porodičnih stabala koji će preduzeti sve mere kako bi ušao u trag lakoumnoj Violeti Landon. Eli je razmišljao o ovoj opciji kada je zazvonio telefon. Na ekranu je pisalo ime njegove agentkinje. On teško uzdahnu. Idemo, reče sebi, javi se. Kada je Abra ušla, sedeo je nad beležnicom, a pored su stajali tablet i telefon. „Završila sam gore“, poče ona. „Ako hoćeš, možeš da se vratiš poslu. Imam još samo da prebacim veš iz mašine u sušilicu. Mislila sam da odradim tajni prolaz. Vukljanje kofa sa vodom oduzeće mi dosta vremena, ako planiram da oribam one stepenice. Možda će biti zabavnije ako to budem radila gola.“ „Šta?“ „Ah, baš kao što sam mislila, golotinja je probila bedem. Radiš ovde? Istražuješ?“, upita ona, iskosivši glavu kako bi pročitala naslov knjige koju je spustio: Viski Bič: Nasleđe misterije i ludila. „Stvarno?“ „Uglavnom budalaštine, ali mogu da se iskopaju zanimljivi detalji. Ima jedan deo o Landonovima za vreme prohibicije. Moja čukunbaka je pomagala lokalnim birtijama, skrivajući boce viskija ispod suknje kako bi izvrdala vlastima, koje nisu tražile da je zadigne.“ „Pčelica.“ „To sam čuo i pre, tako da je verovatno tačno. Što se miraza tiče, priča se da je blago sačuvao mornar koji je uspeo da ga spase posle brodoloma. A onda je ukrao Violetino srce i nekoliko komada njenog nakita. Sve se završilo divljom poterom u olujnoj noći, gde je pao na stene ispod svetionika, zahvaljujući Edvinu Landonu, Violetinom zlom bratu. Blago je najverovatnije otišlo s njim, nazad u nemilosrdno more.“ „Završilo je na dnu mora?“ „Prema ovoj verziji priče, da. Razbojnik i kovčeg s blagom razbili su se o stene, nakit se rasuo poput svetlucavih morskih zvezda. Ili beše jegulja? Kako god.“ „Ako je to tačno, bar bi neki delovi blaga bili pronađeni. Pročulo bi se.“ „Ne ako su ljudi koji su razgrabili sjajne ogrlice, ili šta sve ne, ćutali kao zaliveni, što je vrlo verovatno. Kako god“, ponovi Eli.

Abra se radoznalo osmehnu. „Kako god?“ „Svidelo joj se.“ „Kome? Tvrdoglavoj Violeti?“ „A? Ne. Mojoj agentkinji. Knjiga. Poglavlja koja sam joj poslao. Svidelo joj se. Osim ako ne laže da me ne bi uvredila.“ „Zar bi? Lagala?“ „Ne bi. Svidelo joj se.“ Abra sede na stočić i pogleda ga u oči. „Mislio si da neće?“ „Nisam bio siguran.“ „Sada jesi.“ „Ona misli da bi mogla da proda tih pet poglavlja.“ „Eli, pa to je divno.“ „Ali misli i da bi cela knjiga bila veća senzacija.“ „Koliko ti je ostalo?“ „Pri kraju sam radne verzije. Možda još nekoliko nedelja.“ Manje, pomisli, ako bude radio ovim tempom. „A onda treba da je ispeglam. Ne znam baš.“ „To je važna i vrlo lična odluka... O, Eli! Trebalo bi da ideš na senzaciju.“ Morao je da se nasmeje načinu na koji je skakutala po stočiću. „Da, to i ona misli.“ „A ti?“ „Senzacija. Biće mi lakše ako je završim pre nego što je objavi. Mogla bi pogrešno da proceni i ja bih oborio svetski rekord u odbijanju, ali završiću je.“ Abra ga pljesnu po kolenima. „Ona je možda u pravu i ti ćeš prodati svoj prvi roman. Ne teraj me da idem po žalfiju i kađenjem oteram te negativne misli i energiju.“ „Možemo li umesto toga da se bacimo na seks?“, Eli se isceri. „Seks me je uvek punio pozitivnom energijom.“ „Razmisliću. Kada ćeš mi dati da pročitam?“ Eli slegnu ramenima i Abra zakoluta očima. „U redu, vraćam se na moj poslednji zahtev. Jedna scena. Samo jedna scena.“ „Da, možda. Jedna scena.“ „Jupi. Ovo treba proslaviti.“ „Zar nisam upravo predložio seks?“ Smejući se, Abra ga pljesnu po nozi. „Postoje i drugi načini proslavljanja.“ „U tom slučaju, možemo da proslavimo kada je završim.“ „Pošteno. Vraćam se u tamnicu.“ „Mogu da ti pomognem.“ „Možeš, a možeš i da se vratiš na posao.“ Skupila je dlanove i usmerila ih nadole kao da se sprema da zaroni. „Spremna za skok u senzaciju.“ Eli se osmehnu. „Mogao bih da se nateram na još nekoliko sati. Sutra neću moći. Dolazi detektivka koju sam unajmio.“ „Novosti?“, upita ona, sednuvši opet. „Ne znam. Pročitao sam njen izveštaj. Nema mnogo novog ali pokrila je mnoge segmente. Suskindovi su se rastali.“

„Teško je oprostiti neverstvo, naročito kada je tako javno. Imaju decu, zar ne?“ „Da. Dvoje.“ „Tim gore.“ Oklevala je, a onda odmahnula glavom. „Da ne bih ponovila istu grešku, saopštavam ti da me je Vini zvao pre dva sata. Meci koji su nađeni u Dankanovom telu ispaljeni su iz pištolja koji je nađen u mojoj kući.“ Eli pokri šakom njenu. „Iznenadilo bi me da se nisu podudarili.“ „Znam. Činjenica da sam zvala Vinija čim sam ga našla ide u moju korist. I anonimni poziv Vulfu sa pripejd mobilnog broja — prilično je providan. Očigledno je hteo da znam da Vulf kopa po mojoj prošlosti, mom kretanju, pokušavajući da nas dvoje spoji pre Lindsinog ubistva.“ „Nismo se poznavali, ne može nam ništa.“ „Ne može.“ „Prepusti sve svom advokatu.“ „I jesam. Radi na tome. Vulf nema ništa, Eli, i mislim da mu je samo stalo da nagazi tebe. Ako uspe nekako da nas poveže sa Dankanovim ubistvom, onda će postojati veća mogućnost da si ti umešan u Lindsino.“ „I obrnuto“, podseti je Eli. „Pošto nemamo ništa sa Dankanom, to me automatski oslobađa sumnje u Lindsinom slučaju.“ „Onda se u osnovi slažeš s njim. Dva ubistva su nekako povezana.“ „Bilo bi neverovatno da dva ubistva, skoro fatalan incident, niz provala i napad nisu međusobno povezani.“ „Slažem se, ali sve je nekako čudno isprepletano.“ Abra opet ustade. „Idem na posao i usput ću smišljati načine kako da budemo heroj i heroina u našoj priči hvatanja negativca.“ „Trebalo bi večeras da izađemo na večeru.“ Ona izvi obrve. „Trebalo bi?“ „Da. Barbi će čuvati kuću. Trebalo bi da izađemo u neki fini restoran. Možeš da obučeš nešto seksi.“ „Je li to sudar, Eli?“ „To sam propustio. Biraj mesto“, predloži on. „Imamo sudar.“ „U redu.“ Abra se nagnu i poljubi ga. „Moraćeš da staviš jednu od svojih brojnih kravata.“ „Mogao bih.“ Dobre vesti, loše vesti, pomisli on kada je otišla. Pitanja koja treba postaviti i na njih odgovoriti. Ali večeras će fascinirati ženu koja ga je naterala da misli, koja ga je naterala da oseti. „Malo ću raditi“, reče on Barbi. „A onda možeš da mi izabereš kravatu.“ Nije mogao da neprestano posmatra kuću, svakog dana. Ali ju je povremeno osmatrao. Znao je da može opet da uđe, iako je Landon promenio šifru. Više mu je odgovaralo da svoje istraživanje nastavi dok je kuća prazna, ali otkad se Landon zabunkerisao u njoj, možda će morati da rizikuje ulazak kada ovaj bude spavao. Počeo je da veruje kako je pogrešio u vezi sa podrumom, bar sa onim delom gde je

kopao. Ali morao je da završi posao kako bi bio siguran. Potrošio je previše vremena, previše znoja, previše novca da bi sada odustao. Morao je opet da dođe do trećeg sprata. U jednom od onih sanduka, ispod nekog jastuka, iza neke slike, krilo se rešenje. Dnevnik, mapa, koordinate. Pretražio je biblioteku Litice dok je starica spavala, ali nije našao ništa značajno. Ništa što bi se podudarilo s njegovim znanjem, njegovim pedantnim, detaljnim istraživanjem o Esmeraldinom mirazu. Znao je istinu. Mimo legende, mimo avanturističkih priča o olujnoj noći u Viski Biču, on je znao. Vetar, stene, nemirno more i samo jedan preživeli. Jedan čovek, pomisli, i blago od neprocenjive vrednosti. Gusarski plen, stečen zahvaljujući moći, hrabrosti, krvi. I pripadao je njemu, po pravdi, po krvi. Krvi koju je delio sa Natanijelom Brumom. Vodio je poreklo od Brumovih, koji su imali pravo na blago, i Violete Landon, koja je gusaru dala srce, telo i sina. Imao je dokaz, napisan Violetinom rukom. Često je mislio da je njena poruka iz groba bila napisana samo za njega, dajući mu deliće pisama, iz jednog dnevnika koji je otkriven nakon smrti njegovog deda-ujaka. Glupog, nemarnog čoveka. Sada je on bio naslednik tog blaga. Ko je imao više prava na taj plen od njega? Svakako ne Eli Landon. Učiniće sve da dobije ono što mu pripada. Ubiće ako treba. Već je ubio. I sada je znao da može opet, Znao je, dok dani prolaze, a njemu je put u Liticu zatvoren, znao je da će ubiti Elija Landona pre nego što sve bude gotovo, pre nego što zaista bude gotovo. A kada povrati ono što je njegovo, ubiće Landona kao što je Landon ubio Lindsi. To je pravda, reče sebi. Surova pravda kakvu Landonovi zaslužuju. Kakvu bi Natanijel Brum blagoslovio. Srce mu poskoči kada ih ugleda kako izlaze iz kuće. Landon u odelu, žena u kratkoj crvenoj haljini. Držali su se za ruke, smejali se dok su gledali jedno drugo. Ne mareći ni za šta. Da li ju je kresao dok je bio sa Lindsi? Samoživi skot. Zaslužio je da umre. Da je mogao, presudio bi im oboma, odmah. Ali morao je da bude strpljiv. Morao je da povrati svoje nasledstvo, a onda će deliti pravdu. Posmatrao ih je kako ulaze u kola, kako se žena naginje da poljubi Landona, pre nego što su se odvezli. Dva sata, proceni on. Kada bi samo mogao da priušti sebi da ih prati kao pre, tačno bi znao. Ali mogao je da rizikuje dva sata u kući. Debelo je platio sistem za dešifrovanje alarma, a novac će uskoro postati ozbiljan problem. Investicija, podseti sebe dok je parkirao kola i uzimao torbu iz prtljažnika. Znao je da policija patrolira. Video ih je kako krstare oko Litice, verujući da je izabrao

pravi trenutak. Smatrao je da bi bio dobar gusar, a ta sklonost je bila samo dokaz njegove krvi, njegovog nasledstva. Znao je kako da izbegne, kako da planira, kako da uzme ono što želi. Sumorna kiša je bila dobar zaklon. Žurno je prišao bočnim vratima — najlakšoj tački ulaska, najzaklonjenijoj. Iskoristiće trenutak da u vosku napravi otisak Abrinog ključa. Čisto je sumnjao da je onoliki svežanj ključeva odnela sa sobom, ne onako skockana za izlazak. Naći će ga i napraviće kopiju. I sledeći put će ući pomoću ključa. Ali sada je iz torbe izvadio kalauz i čitač alarma kako bi što lakše ušao. Međutim, čim se približio vratima, iz kuće odjeknu divlji, upozoravajući lavež. On ustuknu i srce mu se pope u grlo. Viđao je Landona na plaži sa psom, koji mu je izgledao razigrano, bezazleno, poput psa kom bi poverili decu. Za svaki slučaj poneo je pseći keks, za podmićivanje. Ali izbezumljeni lavež nije nagoveštavao da će ovog psa tako lako podmititi. Više je nagoveštavao oštre zube i krvoločne čeljusti. Psujući i skoro na ivici suza, udalji se. Sledeći put će doneti meso. Otrovano. Ništa ga neće sprečiti da uđe u Liticu i dočepa se onoga što mu je pripadalo. Morao je da se smiri, morao je da porazmisli. Najviše od svega ga je izluđivalo što mora da se vrati na posao, bar na još nekoliko dana. Ali to će mu dati vremena da razmisli, da skuje plan. Možda će smisliti neku novu zavrzlamu za Landona ili ženu. Da izvuče jedno ili oboje iz kuće, u policijski pritvor na duže. Ili bi možda neko od bostonskih Landona mogao da doživi nesreću. To bi skota odvuklo od kuće. Raščistilo put. Nešto o čemu vredi porazmisliti. Sada je morao da se vrati u Boston i pregrupiše snage. Da bude viđen tamo gde se očekuje da bude viđen, da popriča sa onima s kojima se očekuje da popriča. Svi će videti običnog čoveka koji ide na posao, njegovu svakodnevicu, njegov život. Niko neće videti koliko je izuzetan. Požuriće, reče sebi, proveravajući brzinomer, pobrinuvši se da ne prekorači dozvoljenu brzinu. Sada kada je bio tako blizu, išao je prebrzo. Usporiće malo, daće svemu i svima vremena da se skrase. Kada se bude vratio u Viski Bič, biće spreman za potez, spreman za pobedu. Uzeće ono što mu sleduje. Zadovoljiće pravdu. Tada će živeti kao što je zaslužio. Kao kralj gusara. Oprezno je vozio kraj restorana na obali u kom su Eli i Abra sedeli za stolom, držeći se za ruke. „Volim izlaske“, kaza Abra. „Skoro sam zaboravila kako to izgleda.“ „I ja.“ „Volim prve izlaske.“ Ona diže čašu s vinom i osmehnu se. „Naročito prve izlaske kada ne moram da odlučim hoću li dozvoliti sebi da me partner odvuče u krevet.“

„Sviđa mi se ovaj poslednji deo.“ „Ti si kod kuće. Viski Bič je tvoj dom. To se vidi, i znam kakav je osećaj. Pričaj mi o planovima za Liticu. Imaš ih“, doda Abra, uperivši kažiprst ka njemu. „Ti si čovek koji planira.“ „Nekada sam bio. Neko vreme, ne dugo, bilo mi je teško da isplaniram i kako da preguram dan. Ali u pravu si, razmišljao sam o planovima za kuću.“ Abra se nagnu bliže, sveća joj zaiskri u očima dok se more valjalo u njenoj čaši. „Ispričaj mi sve.“ „Prvo praktične stvari. Hester mora da se vrati. Ostaće u Bostonu i radiće svoje terapije sve dok ne bude spremna, a onda će se vratiti kući. Razmišljao sam da ugradim lift. Poznajem arhitektu koji bi došao i pogledao. Doći će vreme kada Hester više neće neće moći da koristi stepenice, zato je lift jedina opcija. Ako ne, s vremenom bismo mogli mali salon da preuredimo u apartman samo za nju!“ „Dopada mi se ideja o liftu. Hester voli svoju sobu i voli da koristi celu kuću. Pomoći ću joj da sve to ima, tako da joj lift sigurno neće trebati još nekoliko godina. Ali plan je dobar. Šta još?“ „Nabavka novog agregata i sređivanje podruma. Nisam još smislio kako. To nije prioritet. Treći sprat me mnogo više intrigira.“ „Novi radni prostor za pisca.“ Eli se iskezi i odmahnu glavom. „Prvi na spisku je lift — hoću opet da priređujem zabave u Litici.“ „Zabave?“ „Nekada su mi prijale. Prijatelji, porodica, dobra hrana, muzika. Hoću da vidim da li mi još uvek prijaju.“ Od ove ideje joj se skoro zavrte u glavi. „Hajde da isplaniramo jednu, veliku, kada prodaš knjigu.“ „To još nije sigurno.“ „Ja sam optimista, znači, biće.“ Eli se pomerio kada je konobar poslužio salate, sačekavši da opet ostanu sami. Možda je bio sujeveran, ali nije hteo da planira zabavu za prodatu knjigu dok je zaista i ne proda. Kompromis, zaključi on. „Hajde da priredimo zabavu dobrodošlice kada se Hester vrati.“ „Savršeno.“Abra mu stisnu ruku a onda uze viljušku. „Oduševiće se. Znam odličan sving bend.“ „Sving?“ „Biće zabavno. Pomalo retro. Žene u dugim haljinama, muškarci u letnjim odelima, jer znam da će se Hester vratiti do kraja leta. Kineski lampioni na terasama, šampanjac, martini, cveće svuda. Srebrni poslužavnici puni dobre hrane, na belim stolovima.“ „Dogovoreno.“ Abra se nasmeja. „Planiram zabave tu i tamo.“ „Zašto me to ne iznenađuje?“ Ona mahnu viljuškom kroz vazduh. „Poznajem ljude koji poznaju ljude.“

„Kladim se da poznaješ. Šta je s tvojim planovima? Tvoj studio za jogu.“ „Na čekanju je. „Mogu da ti pomognem.“ Abra malkice ustuknu. „Volim sama sebi da pomažem.“ „Investitori nisu dobrodošli?“ „Ne još. Volela bih dobar prostor, udoban, vedar. Sa puno svetlosti. Sa zidom od ogledala, možda i lepom fontanicom. Solidan sistem ozvučenja, kao u crkvama, recimo. Osvetljenje može da se priguši. Prostirke za jogu usklađenih boja, ćebad, strunjače, slične stvari. S vremenom bih se dovoljno uhodala da unajmim nekoliko instruktora ali ništa previše pompezno. Soba za masažu. Ali sada sam srećna s ovim što radim.“ „I to je sve?“ „Prija mi ovako. Zar nismo srećni?“ „Trenutno se osećam prilično srećno.“ „Mislila sam, zato što radimo baš ono što volimo. Sedimo ovde na našem prvom izlasku, koji volim, i pričamo o planovima za ostale stvari koje volimo. To čini da mi stvari koje ne volim ne padaju teško.“ „A šta to ne voliš?“ Abra se osmehnu. „Sada i ovde? Ne pada mi ništa na pamet.“ Kasnije, sklupčana u njegovom toplom zagrljaju, pre nego što je pala u san, shvatila je da voli sve u vezi s njim. I kada je mislila na budućnost, mislila je na njega. I shvatila je, nošena morskim uzdasima spolja, ako dozvoli sebi da se još malo više prepusti, da će i to voleti. Mogla je samo da se nada da je spremna.

23 rema imenu — Šerilin Berk — i glasu preko telefona — odsečnom, jenkijevskom — Eli je zamišljao visoku plavušu u poslovnom odelu. Otvorio je vrata brineti od četrdesetak godina u farmerkama, crnom džemperu i iznošenoj kožnoj jakni. Nosila je aktovku i crne starke. „Gospodine Landone.“ „Gospođice Berk.“ Podigla je rejbanke navrh svoje kratko ošišane kose i ispružila mu ruku. „Lep pas“, doda, pružajući Barbi ruku. Barbi učtivo diže prednju šapu. „Grlata je ali ne ujeda.“ „Lajanje obavlja posao.“ „Ne sumnjam. Kakva gromada od kuće.“ „Da. Izvolite. Jeste li za kafu?“ „Kafu nikad ne odbijam. Pijem crnu.“ „Uđite i raskomotite se. Idem po kafu.“ „Uštedećemo vreme ako vam se pridružim u kuhinji. Vi otvarate vrata, vi kuvate kafu. To mi govori da je ostatak osoblja slobodan.“ „Nemam osoblje, što pretpostavljam da već znate.“ „Priroda posla. I draž razotkrivanja“, doda ona sa smeškom koji otkri zbijene sekutiće. „Neće škoditi da pogledam unaokolo. Ovako nešto sam videla samo u časopisima“, nastavi. „Ali nije ni približno kao uživo.“ „Naravno.“ Proučavala je foaje dok su ulazili, potom glavni salon, muzičku sobu sa dvokrilnim vratima koja su mogla da se otvore za potrebe salonskih zabava. „I ovako do unedogled. Ipak, više liči na životni prostor nego na muzej. Baš me je zanimalo. Zadržali ste karakter, a to nešto govori. Unutrašnjost se podudara sa spoljašnjošću.“ „Litica je važna mojoj baki.“ „A vama?“ „Da, i meni.“ „Velika kuća za jednu osobu. Vaša baka je ovde živela sama poslednjih nekoliko godina.“ „Da. Vratiće se opet čim joj dozvole lekari. Ja ću ostati s njom.“ „Porodica na prvom mestu. Znam kako je. Imam dvoje dece, majku koja me izluđuje i

oca koji nju izluđuje otkad se penzionisao. Odradio je svojih trideset godina.“ „Policajac?“ „Da, bio je jedan od ’momaka’. Ali vi to već znate.“ „Priroda posla.“ Šerilin se gorko nasmeši. A zatim uđe u kuhinju, razgledajući je. „Ovo nije deo originalnog dekora ali i dalje odražava starinski karakter. Kuvate li?“ „Ne baš.“ „Ni ja. Ova kuhinja izgleda kao da se u njoj ozbiljno kuva.“ „Moja baka voli da peče.“ Eli priđe kafematu dok se Šerilin smeštala za kuhinjski šank. „A i žena koja brine o kući je ozbiljna kuvarica, rekao bih.“ „A to je Abra Volš. Ona... brine o kući i sada.“ „Tako je, gospođice Berk. Je li moj lični život relevantan?“ „Zovite me Šerilin. I sve je relevantno. Tako ja pristupam poslu. Zato cenim što sam dobila uvid u kuću. Takođe sam veliki poštovalac majke gospođice Volš. A prema mojim saznanjima, i ćerka je vredna poštovanja. Stvorila je zanimljiv život ovde, posle teškog perioda. A vi?“ „Radim na tome.“ „Bili ste solidan advokat, u svom domenu“, doda Šerilin, uputivši mu kratak osmeh. „Sada pokušavate da pišete.“ „Tako je.“ „Vaše ime će izazvati senzaciju. Porodični novac, skandal, misterija.“ Odbojnost se zgrušavala u njegovom stomaku poput pokvarenog mleka. „Ne tražim senzaciju na osnovu porodičnog novca, niti ubistva svoje žene.“ Ona slegnu ramenima. „Takva su vremena, gospodine Landone.“ „Zovite me Eli ako nećete da me uvredite.“ „Samo procenjujem situaciju. Posle smrti vaše žene sarađivali ste sa policijom više nego što sam očekivala.“ „Više nego što je trebalo. Neopreznost.“ Eli spusti kafu pred nju. „Nisam razmišljao kao advokat. A onda je već bilo kasno.“ „Voleli ste je?“ Tražio je ženskog detektiva, podseti sebe. Nekog novog i temeljnog. I dobio ga je, ni nalik detektivu kog je unajmio posle Lindsine smrti. Sada će morati da snosi posledice. „Ne i u vreme smrti. Pitanje je da li sam ikada. Ali značila mi je. Bila mi je supruga i značila mi je. Hoću da znam ko ju je ubio. Hoću da znam zašto. Previše vremena sam proveo braneći se i nedovoljno pokušavajući da nađem odgovore.“ „Kao prvi osumnjičeni za ubistvo, bili ste pod lupom. Varala vas je. Potom pokušavate da dobijete pošten i civilizovan razvod, uloživši brdo para i porodičnu reputaciju. Čak i sa predbračnim ugovorom, gomilom novca i imetka, saznajete da je od vas napravila budalu. Ulazite u kuću, kupljenu vašim novcem jer je njen u to vreme još bio pod starateljstvom. Raspravljate se s njom, gubite strpljenje, grabite žarač i udarate je. Onda se pitate, za ime boga, šta sam to uradio. Zovete policiju, servirajući staru priču: ’Došao sam i zatekao je

ovakvu’.“ „Tako su to oni videli.“ „Policija?“ „Policija, Lindsini roditelji, mediji.“ „Roditelji ne mare, a mediji su, opet, to što jesu. Ali policija na kraju ipak nije mogla da reši slučaj.“ „Policija definitivno nije ali to me ne čini nevinim u njihovim očima, ili bilo čijim. Lindsini roditelji? Izgubili su ćerku, tako da i te kako mare, i veruju da sam se izvukao. Mediji su možda to što jesu ali imaju svoju težinu. Od suđenja su napravili prilično dobru predstavu, bar po mišljenju javnosti, i moja porodica je zbog toga propatila.“ Ćutke ga je proučavala dok je govorio i Eli shvati da je stekla utisak o njemu, kao što je i o Litici. „Pokušavate da me naljutite?“ „Možda. Učtivi ljudi vam ništa ne govore. Slučaj Lindsi Landon je izgledao kao sigurica na površini. Otuđeni muž, seks, preljub, novac, zločin iz strasti. Prvo se proveravaju muž i osoba koja je otkrila telo. Vi ste bili i jedno i drugo. Bez znakova provale ili borbe, uz svađu sa žrtvom na javnom mestu. Prilično teško.“ „Svestan sam težine.“ „Problem je što je sve to samo spolja. Ako krenete dublje, sve se raspada. Satnice su sumnjive — vreme smrti, vreme kada vas je veliki broj očevidaca video da odlazite s posla, vreme kada ste deaktivirali alarm po ulasku u kuću. Znači, niste mogli da uđete, izađete, pa opet uđete, jer ste viđeni na poslu, imali ste sastanke i razgovore sve do posle šest po podne. Izjave očevidaca se podudaraju sa vremenom kada je žrtva napustila galeriju gde je radila. Ušla je u kuću, opet potvrđeno, oko dva sata pre vas.“ „Policija je pretpostavila da su satnice tesne ali bilo je moguće da uđem u kuću, svađam se, ubijem je, a onda pokušam da sve to prikrijem pre pozivanja hitne službe.“ „Nije dobro prošlo na saslušanju, čak ni kada vas je tužilac saslušao. Odlična kafa“, ubaci ona i nastavi. „Zatim, tu su i forenzičari. Nijedna mrlja na vama, a nemoguće je zadati onakve udarce a da se ne uprljate. Nijedna mrlja na vašoj odeći i potvrda svedoka da ste u istom odelu napustili posao. Kada ste imali vremena, u periodu od približno dvadesetak minuta, da se dvaput presvučete? I gde su mrlje od krvi, ili šta ste već koristili da zaštitite odelo?“ „Zvučite kao moj advokat.“ „Onda taj ima kefalo. Dodajmo da nemate istoriju nasilja, niti bilo kakve prekršaje. I ma koliko da su vas pritiskali, držali ste se svoje priče. Nisu mogli da vas odvrate od nje.“ „Zato što je istinita.“ „Povrh toga, ponašanje žrtve vam je išlo u prilog. Ona je lagala, ona je varala, ona je planirala velikodušnu bračnu odštetu, nastavljajući svoju tajnu vezu. Mediji su i od toga napravili predstavu.“ „Lako je okaljati mrtvu ženu. Nisam to želeo.“ „Ali ste pripomogli, baš kao i telefonski pozivi između nje i Džastina Suskinda nakon što ste se tog popodneva raspravljali s njom. Doveli njega u žižu javnosti.“ Eliju se nije pila kafa i zato je otvorio frižider da uzme vodu. „Hteo sam da budem na

njegovom mestu.“ „Tu je problem. Pod jedan, motiv. Osim ako se ne držite teorije da je Lindsi odlučila da raskine s njim nakon rasprave sa vama. Problem motiva se produbljuje jer je bila dobra u skrivanju njihove veze. Prijatelji, kolege, komšije — niko nije znao za njega. Neki su sumnjali da ima nekog, ali ona ga nikada nije spominjala. Rizik je bio prevelik. Lindsi nije vodila dnevnik i bila je oprezna sa imejlovima. Nisu hteli da rizikuju. Sastajali su se isključivo u hotelima, pansionima ili restoranima van grada. Policija ništa nije mogla da iskopa.“ „Ne.“ Eli požele da detektivka prestane sa ubadanjem, iako je već bio otupeo. „Mislim da joj je on previše značio.“ „Možda i jeste, a možda je samo volela avanturu. Verovatno nikada nećete saznati. Ali najveći problem sa Suskindom kao ubicom jeste alibi koji mu je pružila njegova žena. Izdao je svoju ženu. Bila je užasnuta, pa čak i dotučena njegovom preljubom, ali je policiji rekla da je te noći bio kod kuće. Večerali su zajedno, sami, jer su deca bila na dopunskoj nastavi. A onda su deca stigla kući oko osam i petnaest i potvrdila da su mama i tata bili kod kuće.“ Šerilin otvori aktovku i izvadi fasciklu. „Kao što znate, Suskindovi su se nedavno rastali. Pretpostavljam da je ona promenila pesmu sada kada je sve prošlo. Juče sam pričala s njom. Ogorčena je i umorna. Raskrstila je sa svojim mužem i brakom, ali ne menja priču.“ „Kuda nas to vodi?“ „Pa, ako prevarite jednom, možda ćete prevariti opet. Možda neka druga ljubavnica nije srećna zbog nje i Suskinda, ili joj se možda suprotstavila neka druga žena. Još uvek nisam ništa našla ali to ne znači da neću. Mogu?“, upita Šerilin, pokazujući na kafemat. „Naravno.“ „Skuvala bih sama, ali ova mašina izgleda kao da će mi trebati uputstvo.“ „Nema problema, ja ću.“ „Hvala. Onda ćete videti — i verujem da je vaš prethodni detektiv to već prijavio — Lindsi nije uvek koristila svoju kreditnu karticu za iznajmljivanje soba. Ponekad je plaćala gotovinom, a tome je teško ući u trag. „U ovom času imamo svedoke koji su identifikovali Džastina Suskinda kao njenog družbenika na nekoliko lokacija. Sada tražimo nekog ko bi mogao da identifikuje nekog drugog.“ Eli joj je sipao svežu kafu i opet seo da pregleda dokumenta o kojima je Šerilin pričala. „Pustila je ubicu u kuću. Okrenula se prema njemu. Poznavala ga je, stoga tražimo nekog koga je poznavala. Bostonska policija je temeljno obavila svoj posao ali i dalje sumnjaju na vas. Glavni detektiv je žestoko zagrizao.“ „Vulf.“ „On je buldog. A vi ste mu trn u oku. On je pandur starog kova, a vi advokat odbrane. Za njega ste neprijatelj. On se polomi da skloni negativce sa ulica, a vi punite džepove tako što ih ponovo vraćate na ulicu.“ „Crno i belo.“ „Bila sam policajka pet godina pre nego što sam otvorila privatnu praksu.“ Obujmivši šolju šakama, Šerilin se nadlakti na šank, uživajući u kafi. „Videla sam gomilu sivih nijansi, ali ne valja kada neki baja u odelu oslobodi hulju zahvaljujući nekom tehničkom propustu ili

zato što je prvoklasni diplomata. Kada Vulf pogleda vas, vidi bogatog, privilegovanog, razmaženog, nemoralnog krivca. Sada ste u Viski Biču, i pre nego što trepnete, događa se još jedno ubistvo na vašem pragu.“ „Više ne zvučite kao moj advokat. Zvučite kao policajka.“ „Imam svoje doušnike“, lako uzvrati ona. Šerilin izvadi drugu fasciklu i spusti je na šank. „Kirbi Dankan. Uglavnom je radio sam, bez puno pompe i na starinski način. Nije voleo da se cenka, ali mogao si da ga nađeš u radnji gde je rasprodaja. Panduri su ga voleli. Bio je jedan od njih i igrao je po pravilima. Vulf ga je znao, bili su prijatelji, i ljut je što ne može da vam pripiše to ubistvo, zato i pokušava da vas optuži za ubistvo žene.“ „To mi je jasno kao dan“, složi se Eli. „Ali u ovom slučaju, ništa se ne uklapa. Dankan nije bio moron, i ne bi se našao nasamo sa tipom kog je pratio, i to u napuštenom prostoru. Osim ako mu nije dunulo da te noći ode u svetionik po oluji da se sretne sa nekim kog je verovatno znao. I taj neko ga je ubio. Vi imate alibi, i apsolutno ništa ne ukazuje na to da se Dankan sa vama ikada sreo ili vam se obratio. Ništa ne ukazuje na to da ste dojurili iz Bostona, gde je potvrđeno da ste bili kada je Abra Volš napadnuta u ovoj kući, a potom udesili susret sa Dankanom, ubili ga i odjurili nazad u Boston da mu ispreturate detektivsku agenciju i stan, a onda opet dojurili ovamo. Niko ne veruje u to.“ „Vulf...“ Šerilin odmahnu glavom. „Nisam sigurna čak ni da Vulf može to da proguta, ma koliko se trudio. Elem, ako nekako uspe da poveže Volšovu sa vama, ili ako iskopa da ste kontaktirali s nekim pomoćnikom u Bostonu kako biste sve to izveli, ići će na to.“ „Neko je podmetnuo oružje kojim je izvršen zločin u Abrinu kuću.“ „Šta?“ Šerilin se uspravi, oštrog pogleda i frustriranog glasa. „Zašto o tome nisam obaveštena?“ „Oprostite. I ja sam tek juče saznao.“ Iskrivivši usne, izvadila je beležnicu i olovku iz aktovke. „Dajte mi detalje.“ Ispričao joj je sve što je znao, gledajući kako zapisuje tehnikom koja mu je ličila na policijsku stenografiju. „Providna nameštaljka“, zaključi ona. „Ko god da je, učinio je to nepromišljeno, neorganizovano i možda pomalo glupo.“ „Ubio je unajmljenog detektiva i zasad se izvukao.“ „I glupake prati sreća. Volela bih da vidim tu kuću pre nego što se vratim u Boston.“ „Pitaću Abru.“ „I tu iskopinu u vašem podrumu. Obići ću lokalnu policiju, da vidim šta mogu da podele sa mnom.“ Šerilin lupnu olovkom po papiru, gledajući Elija. „U vašem imejlu i telefonskim razgovorima napisali ste kako mislite da je sve ovo možda povezano.“ „Previše je prokletih slučajnosti.“ „Moguće. Iskopala sam još nešto vrlo zanimljivo.“ Šerilin izvadi treću fasciklu. „Pre oko pet meseci, Džastin Suskind je kupio nekretninu poznatu kao Peščana kula, na severnom rtu Viski Biča.“

„On je... kupio ovde kuću?“ „Tako je. Ugovor je sklopljen na ime korporacije Legasi, posredničke kompanije čiji je on osnivač. Njegova žena nije navedena u spiskovima. Kada nastave sa brakorazvodnom parnicom, ako uopšte nastave, saznaće se. Stoga, vrlo je moguće da ona i ne zna za kuću.“ „Zašto bi Suskind kog đavola kupovao ovde kuću?“ „Pa, plaža je lepa, a i kuća je bila na tržištu.“ Šerilin se opet suvo osmehnu. „Ali cinik u meni veruje da je imao druge motive. Možemo da nagađamo kako se nadao da će vas uhvatiti nespremnog i osvetiti svoju pokojnu ljubavnicu, ali vi niste živeli ovde pre pet meseci, niti ste planirali.“ „Litica je bila ovde. Moja baka...“ „Ništa od toga ga ne povezuje, ni na koji način, sa vašom pokojnom ženom. Zato ste me i angažovali. Ali volim zagonetke, u protivnom ne bih bila u ovom poslu. I volim da njuškam. Dakle, on kupuje nekretninu ovde, relativno blizu vašeg porodičnog doma, mesta koje ste po mojim saznanjima retko posećivali tokom vašeg bračnog života.“ „Lindsi nije volela da dolazi. Ona i moja baka se nisu slagale.“ „Pretpostavljam da je spomenula kuću i sve što ide uz nju, dok su šaputali na jastuku. A onda, nekoliko meseci posle njene smrti, njen ljubavnik kupuje nekretninu. A vi imate iskopinu u podrumu, baka je u bolnici, privatni detektiv vas prati, a onda biva ubijen. I sada je upotrebljeno oružje podmetnuto u kući žene s kojom ste u vezi. Šta je suština, Eli? Ne vi. Vi niste bili ovde kada je napravio prvi korak. Šta je suština?“ „Esmeraldin miraz — skriveno blago koje verovatno ne postoji, a ako i postoji, svakako nije zakopano u mom podrumu. Ostavio je moju baku da umre.“ „Moguće. To ne možemo da dokažemo, ali moguće je. Ne bih vam dala ovu informaciju da moja potraga nije pokazala kako vi niste tip koji visoko leti i pravi gluposti. Zato ne sumnjajte u moju procenu karaktera.“ Eli diže ruke i poče da šetka, jer se osećao baš kao neko ko visoko leti i pravi gluposti. „Mogao je da je ubije. Ležala je tamo, bog zna koliko dugo. Bespomoćna starica, koju je ostavio da umre. Mogao je da ubije i Lindsi.“ Eli zastade i okrenu se. „Njegova žena možda laže, pokriva ga iz odanosti ili straha. Taj čovek je sposoban da ubije. Velike su šanse da nosi Dankana na duši. Koga još? Kome je još stalo do toga šta on radi? Mislio sam da je Lindsina porodica upetljana, ali ovo ima više smisla.“ „I tu sam malo kopala. Njuškala“, ponovi ona. „Pidmontovi su angažovali odličnu agenciju i dva njihova vrhunska detektiva su radila na ovom slučaju u Bostonu. Pre tri nedelje su ih otpustili.“ „Otpustili... tek tako?“ „Prema mojim saznanjima, detektivi su prijavili da je slučaj gotov. Ne kažem da neće unajmiti neku drugu agenciju, ali pouzdano znam da oni nisu angažovali Kirbija Dankana.“ „Ako je Suskind to učinio, onda je znao kada sam napustio kuću, kada sam bio u njoj, koliko vremena je imao za kopanje. Ušao je u kuću one noći kada sam ja bio u Bostonu jer mu je Dankan rekao da sam u Bostonu. Tada je Abra ušla. Da se nije odbranila, mogao je...“ Šerilin je sedela dok je Eli odšetao do vrata od terase i nazad. „Rekli ste da je Dankan

igrao po pravilima.“ „Imao je takvu reputaciju, da.“ „Vini — pozornik Hanson — otišao je kod njega u noći provale da ga ispita. Rekao je Dankanu za provalu, za Abru. Neko ko igra po pravilima ne bi dozvolio da ga klijent koristi kako bi prekršio zakon, napao ženu. Zato ga je Suskind ubio umesto da rizikuje razotkrivanje.“ „Bio bi to čist slučaj, kada i ako bi mogao da se dokaže. A sada?“ Šerilin opet lupnu prstom po fascikli. „Sve što možemo da dokažemo jeste kupovina nekretnine. Njegova žena mi se nije učinila odanom ili uplašenom kada sam razgovarala s njom. Pre poniženom i ogorčenom. Ne znam zašto bi lagala za njega.“ „I dalje je otac njene dece.“ „Tačno. Imaću to na umu. U međuvremenu, odoh malo da procunjam, da vidim ako uspem da saznam šta je Suskind naumio. Tipujem na njega.“ „Želeo bih da date policiji to što imate o njemu.“ Šerilin napravi grimasu. „To boli. U tom slučaju će policija hteti da razgovara s njim, postavi pitanja, pokrene svoju istragu. To može da ga uplaši i prokockaćemo šansu. Dajte mi malo vremena, recimo nedelju dana. Čisto da vidim šta mogu da smislim.“ „Nedelju dana“, pristade Eli. „Pokažite mi tu famoznu rupu u podrumu.“ Tamo je svojim minijaturnim aparatom napravila nekoliko snimaka. „Ovde je uloženo puno truda“, primeti ona. „Čitala sam malo o tom izgubljenom blagu, brodu i ostalom, čisto da dobijem sliku. Volela bih da neko od mojih ljudi sprovede ozbiljno istraživanje, ako nemate ništa protiv.“ „U redu. I ja sam malo istraživao. Da je postojalo, blago bi odavno bilo nađeno. Kopač gubi vreme.“ „Verovatno. Ali ovo je velika kuća. Ima mnogo skrivenih mesta, pretpostavljam.“ „Najveći deo kuće sazidan je posle vremena Kalipsa. Generacijama je građena zahvaljujući viskiju, zajedno sa destilerijom, skladištem, kancelarijama.“ „Vi niste nastavili porodični posao“, primeti Šerilin kada su krenuli uz stepenice. „Moja sestra jeste. Dobra je u tome. Ja ću biti Landon u Litici. Oduvek ih je bilo ovde“, pojasni Eli. „Ova kuća je mnogo više od kamenog zdanja na litici.“ „Tradicija.“ „Koja mnogo znači.“ „Zato ste se vratili kući u Bek Beju po bakin prsten.“ „To nije bio bračni imetak, kao što je naglašeno čak i u predbračnom ugovoru. Ali u tom času nisam verovao Lindsi.“ „Zašto biste?“, prokomentarisa Šerilin. „Prsten je pripadao Landonovima. Moja baka Eli dala meni da ga dam svojoj ženi kao simbol, jer je postala deo porodice. Lindsi to nije umela da ceni. I naljutio sam se“, doda on, zatvarajući vrata od podruma za njima. „Hteo sam da uzmem nazad ono što je moje. Prsten, srebrni servis — koji je dvesta godina bio u porodičnom vlasništvu. Sliku... Dobro, to je bilo glupo“, priznade. „Ali nisam hteo da ima nešto što sam kupio iz ljubavi, poverenja, kada me je

onako izdala. Glupo, zato što posle svega... nisam mogao više da je gledam.“ „To vam ide u prilog. Otišli ste tamo i uzeli prsten, samo prsten. Sav onaj nakit koji ste kupili svojoj ženi. Sve ste joj ostavili. Niste ga uzeli, niti ga pobacali po sobi ili kroz prozor. Niste pokazali znake nasilnog ponašanja ili rastrojstva. Vi niste nasilnik, Eli.“ Razmišljao je o Suskindu. O Lindsi, o svojoj baki, o Abri. „Mogao bih da budem.“ Šerilin ga majčinski potapša po ruci. „Ne menjajte se. Rezervisala sam prenoćište u pansionu. Mogu da popričam sa vlasnicom o Dankanu, ili ako je nekog videla tamo s njim. Ponekad se ljudi za doručkom sete nekih detalja koje su prevideli tokom razgovora sa policijom. Hoću da vidim Abrinu kuću i da pronjuškam oko Suskindove nekretnine. Možda proćaskam sa komšijama ili prodavcima. Morao je da kupi hranu, možda koju limenku piva s vremena na vreme.“ „Da. Pitaću Abru u vezi sa kućom.“ Eli pogleda spisak na kuhinjskoj tabli, vadeći svoj telefon. „Je li to njen raspored?“ „Današnji.“ „Zauzeta žena.“ Šerilin je proučavala raspored dok je Eli pričao sa Abrom. Žena sa dve ruke i toliko poslova, pomisli ona, sigurno zna ponešto o svima. I to bi moglo da bude korisno. „Kaže da možete uzeti ključ od njene komšinice, kuća desno od njene. Morin O’Mali.“ „Super. Ostaviću vam ove fascikle. Imam kopije.“ Zatvorila je aktovku i podigla je. „Obaveštavaću vas o svemu.“ „Hvala. Dali ste mi dovoljno materijala za razmišljanje.“ Dok ju je pratio do vrata, pade mu na pamet. „Limenke piva. Pivnica.“ „Pre sam za točeno.“ „Abra, druga provala. Bili smo u pivnici, bio je petak. Videla je tog tipa, nepoznatog, nedruželjubivog. Naručio je drugo piće, ali je otišao pre nego što ga je uslužila, čim sam ja ušao.“ „Može li da ga opiše?“ „Bilo je mračno tamo. Sarađivala je sa policijskim crtačem, ali crtež nije od pomoći. Ali...“ „Ako joj pokažete Suskindovu sliku... Vredi pokušati, a ima jedna u fascikli. To bi samo dokazalo da je bio u pivnici, što i nije mnogo, budući da ima kuću ovde. Ali i to je nešto.“ Hteo je više, shvati Eli. Muljala mu se po stomaku ideja da je čovek s kojim ga je žena prevarila zapravo mogao biti njen ubica. Isti čovek je mogao izazvati bakin pad i ostaviti je da umre. Mogao je napasti Abru. Provalio je u Liticu. Svi u Viski Biču su znali Landonove, stoga je kupovina kuće u ovom kraju bila smišljena. Upravo zbog blizine Litice, bio je siguran u to. Fascikle je odneo u biblioteku, seo za stari radni sto, otvorio beležnicu. I bacio se na posao. Kada je Abra došla nešto posle pet, i dalje je radio na tome. Na vratima ju je dočekala Barbi, molećivog pogleda. „Eli.“

„A?“ Trepćući, on diže pogled. „Vratila si se.“ „Da, vratila sam se i malko zakasnila.“ Abra priđe radnom stolu, gledajući hrpu papira, debeli tabak beležaka i uze dve prazne boce. „Dva soka zaredom.“ „Ja ću to.“ „Već jesam. Jesi li ručao?“ „Ah...“ „Jesi li izveo psa?“ „Oh.“ Eli skrenu pogled ka tužnookoj Barbi. „Zaneo sam se ovde.“ „Dve stvari. Prvo, neću dozvoliti da se opet zapustiš, preskačeš obroke, menjajući ih nuklearnožutim gaziranim napicima i kafom. I drugo, ne smeš da zapostavljaš psa koji zavisi od tebe.“ „U pravu si. Bio sam zauzet. Odmah ću.“ Abra se okrenu i ugleda kuju kraj svojih nogu. „Sranje.“ Ona pogleda Elija koji je zurio u svoje papire, provlačeći šake kroz kosu. Nije tražio psa, zar ne? Ali prihvatio ga je. Eli ustade i ode u kuhinju. Bila je prazna. Samo je na pultu stajala Abrina ogromna torba. Spazio ih je kroz prozor, Abra i Barbi su bile na pola puta do stepenica za plažu. „Nema razloga za ljutnju“, promrmlja on i pre izlaska zgrabi svoju jaknu i Barbinu omiljenu lopticu. Kada ih je stigao, žena i pas su brzim hodom grabile duž obale. „Zaneo sam se“, ponovi on. „Očigledno.“ „Slušaj, saznao sam nove informacije od detektivke. To mi je važno.“ „Kao i zdravlje i dobrobit tvog psa, a tvoje da ne spominjem.“ „Samo sam zaboravio na nju. Prokleto je učtiva.“ Zato što je zvučalo kao optužba, on zatraži prećutni oprost od psa. „Nadoknadiću joj. Voli da hvata loptu. Gledaj!“ Eli otkači povodac. „Hajde Barbi!“ I fijuknu loptu u vodu. Kuja polete za njom, leteći od sreće. „Vidiš? Oprostila mi je.“ „Ona je pas. Oprostiće ti skoro sve.“ Abra se skloni u stranu kada je mokra Barbi dotrčala i spustila loptu na pesak. Eli je uze i fijuknu opet. „Hoćeš li se setiti da je nahraniš? Njena činija za vodu je bila prazna.“ „Dođavola.“ U redu, trenutno je ispao loš. „Neće se ponoviti. Samo sam se...“ „Zaneo, znam“, završi Abra. „Pa si zaboravio da napojiš i prošetaš svog psa, i zaboravio sam da jedeš. Pretpostavljam da nisi pisao. Umesto toga, potrošio si vreme i snagu na ubistva i izgubljena blaga.“ Neka je proklet ako joj se zbog toga bude izvinjavao. „Trebaju mi odgovori, Abra. Mislio sam da ih i ti želiš.“ „Želim.“ Želela je da se smiri dok je on počastio Barbi još jednim bacanjem loptice. „Želim, Eli, ali ne na tvoj račun, ne ako će te to koštati svega što si prošao da bi se oporavio.“ „Nije tako. Zaboga, ovo je samo jedno popodne. Kada su se svakojaka vrata otvorila u

oblastima koje sam morao da istražim. Zato što oporavak nije dovoljan, ako nisi znala.“ „Razumem. Zaista. I možda preterujem, osim u vezi sa psom, jer tu nema izgovora.“ „Koliko loše želiš da se osećam?“ Razmislila je. O njemu. O Barbi. „Prilično loše zbog psa.“ „Onda si uspela.“ Sa uzdahom, Abra izu patike, zavrnu pantalone do kolena i uđe u vodu. „Brinem za tebe. Mnogo. To mi predstavlja problem, Eli, što toliko brinem za tebe.“ „Zašto?“ „Lakše mi je samo da živim svoj život. Ti bar u tome imaš iskustva“, doda ona, sklanjajući s lica kosu koju je vetar razbarušio. „Lakše je samo živeti svoj život nego opet napraviti korak napred, opet rizikovati. I pomalo plaši što ti ne možeš sebe da pokreneš da napraviš taj korak napred. A ja sebe ne mogu da zaustavim.“ Pravac u kom je skrenuo razgovor ostavi ga zapanjenog, i pomalo potištenog. „Značiš mi više nego što sam mislio da će mi iko značiti Opet. I to pomalo plaši.“ „Nisam sigurna da bismo se osećali isto ovako da smo se sreli nekoliko godina ranije. Da smo onakvi kakvi smo tada bili. Izvukao si se iz bedaka, Eli.“ „Imao sam pomoć.“ „Ne verujem da ljudi prihvataju pomoć osim ako nisu spremni za promenu, znali oni to ili ne. Ti si bio spreman. Vređa me kada se setim koliko si bio tužan, umoran i mračan kada si tek došao u Viski Bič. Ne bih podnela da te opet vidim takvog.“ „Neće se desiti.“ „Hoću da dobiješ svoje odgovore. I ja hoću svoje. Samo neću da te ponovo bace u bedak, ili na drugu stranu, koja te menja u nekog koga ne poznajem. Sebično od mene, znam, ali želim te takvog kakav si sada.“ „Dobro. Dobro.“ Iskoristio je trenutak da sabere misli. „Ja sam ovo što jesam, čovek koji zaboravlja stvari, koji se zanese. Čovek koji uči da voli i kada ga neko podseća da to ne treba da radi. Ne razlikujem se mnogo od onog što sam bio pre svih ovih događaja. Ali oni su me osvestili. Neću da ti budem problem, Abra, ali ne idem nikuda. Tu sam gde želim da budem. To je jedan odgovor u koji sam siguran.“ Abra zabaci kosu i nakrivi glavu. „Otarasi se jedne kravate.“ „Šta?“ „Otarasi se jedne kravate. Po tvom izboru. I dozvoli mi da pročitam jednu scenu iz tvoje knjige. Jednu, opet po tvom izboru. Simbolika. Bacanje nečeg iz prošlosti, poklanjanje nečeg iz sadašnjosti.“ „I to će rešiti problem?“ Abra zavrte rukom. „To ćemo videti. Odoh da smislim šta ćemo za večeru. Pobrinuću se da to i pojedeš.“ Reče i bocnu ga prstom u stomak. „Još si mršavko.“ „Ni ti nisi ništa bolja.“ Da bi to dokazao, on je diže uvis, izmamivši joj smeh dok je noge omotavala oko njegovog struka. „Onda ćemo imati bogatu večeru.“ Spustila je usne na njegove, iako se i dalje smeškala dok ju je vrteo ukrug. A kada se omakla, videla je kuda to vodi.

„Nemoj, Eli!“ Uronila je u vodu s njim, valjajući se i koprcajući. Kada je došla do daha, uspela je da stane na noge. Sledeći talas je zapljusnu i obori. Smejući se kao manijak, Eli je opet podiže. „Hteo sam da vidim kako je.“ „Vlažno. I hladno.“ Zabacila je svoju morku kosu dok je uzbuđena Barbi skakutala oko njih. Šta je to govorilo o njoj, zapita se Abra. Elijev impulsivni, šašavi čin istopio je svu njenu malopređašnju nervozu i frustraciju. „Morončino.“ „Sireno.“ Eli je privuče sebi. „Tako izgledaš, baš kao što sam i mislio.“ „Ova sirena ima noge koje se trenutno smrzavaju. I pesak na vrlo nezgodnim mestima.“ „Predosećam dugo, toplo kupanje u kadi.“ Grabeći je za ruku, Eli je povuče na obalu. „Pomoći ću ti da spereš taj pesak.“ Opet se nasmejao kada ih je zapahnuo vetar. „Isuse! Baš je hladno. Idemo, Barbi.“ To joj je govorilo da je bila zanesena, eto to, zaključi Abra. Jednostavno zanesena. U hodu je pokupila patike, dok su trčali plažom.

24 im je uletela u predsoblje, Abra poče da skida sa sebe mokru jaknu i obuću. „Hladno, hladno, hladno“, ponavljala je kroz cvokotave zube dok je svlačila majicu i pantalone koji su se zalepili za nju. Vlažna, naga, drhtava Abra omela je Elija u svlačenju. Još uvek se borio sa svojim mokrim farmerkama kada je šmugnula unutra. „Čekaj!“ Svukavši farmerke i bokserice, jurnuo je za njom, ostavljajući hrpe mokre odeće i vlažnog peska za sobom. Pratio je njenu jednoličnu pesmicu. „Hladno, hladno, hladno!“ Utrčao je u kupatilo baš kada je iz tuša prsnula voda, praćena njenim uzdahom olakšanja. „Toplo, toplo, toplo.“ Abra vrisnu kada je Eli zgrabi otpozadi. „Ne! Još si hladan.“ „Ne zadugo.“ Eli je okrenu i priljubi uz sebe, a onda uroni prste u njenu kosu. Kada ju je poljubio, osetio je kako vrelina raste. Želeo je da istražuje, svuda po toj klizavoj koži, tim dugim linijama, tim suptilnim oblinama. Želeo je da čuje njen grleni smeh, da uhvati njen uzdah. Više nije drhtala od zime već od uzbuđenja, iščekivanja, dok ih je oboje oblivala bujica tople vode. Njene ruke su klizile po njemu uz lako, erotsko grebuckanje noktima. Vrteli su se ispod mlaza, ukrug, ukrug, ljubeći se strasno, kao ispod vodopada. Želeo je da usreći Abru, želeo je da odagna brige koje je video u njenim očima na plaži. Iznad svega, želeo je da je zaštiti od nevolja koje dolaze. Nevolje, pomisli, koje kao da su se zalepile za njega. Ali ovde i sada osećao je samo toplinu, zadovoljstvo i potrebu. Ovde i sada mogao je da joj pruži sve što je imao. Abra se držala za njega, čak i kada ju je okrenuo da uvuče ruke ispod nje. Zagrlila ga je oko vrata i podigla lice, otvarajući mu se kao cvet na suncu. Njeno telo je žudelo za njegovim. Dodir ovde, poljubac tamo — i strpljivo, neumorno milovanje kojim je raspirivao njenu želju. Kada se okrenula, opet ga poljubivši, prislonio ju je uz vlažne pločice i ispunio sobom. Sporo, sporo, rastući poput magle, padajući poput vode, plutajući na divljim talasima

zadovoljstva. Gledala je njegove oči kroz izmaglicu. Tamo je videla odgovore. Trebalo je samo da prihvati ono što je već znala, samo da se drži onoga što joj je srce želelo. Tebe, pomisli ona dok mu se prepuštala. Tebe sam čekala. Kada joj je glava klonula na njegovo rame, drhteći na vrhuncu, znala je da daje ljubav. Izgubljen u njoj, sačekao je još jedan trenutak, samo trenutak. A onda je podigao njeno lice, poljubio joj usne. „Što se tiče onog peska.“ Njen smeh je učinio trenutak savršenim. U kuhinji, ugrejana i suva, Abra je spravljala večeru dok je Eli sipao vino. „Možemo samo da smažemo po sendvič“, predloži on. „Ne baš.“ „Opet pokušavaš da mi nametneš osećaj krivice što sam propustio ručak?“ „Ne, to smo već raspravili.“ Spustila je beli luk, paradajz i komad parmezana na pult. „Ja sam gladna, a trebalo bi da si i ti. Hvala“, kaza ona, uzimajući čašu s vinom, kucnuvši je o njegovu. „Ali kada si već spomenuo, trebalo bi da mi kažeš čime si se to zaneo i zaboravio da jedeš.“ „Danas je bila detektivka.“ „Rekao si da će doći.“ Zaintrigirana, Abra se okrenu od frižidera da ga pogleda. „Rekao si da je donela neke novosti.“ „Moglo bi se tako reći.“ Utom mu sinu i on diže kažiprst. „Čekaj. Hoću nešto da ti pokažem. Odmah se vraćam.“ Otišao je u biblioteku po fascikle i iz jedne izvadio fotografiju Džastina Suskinda. Zatim se popeo u svoju radnu sobu i fotokopirao je. Sklopio je oči, pokušavajući da se seti policijskog crteža. Olovkom je nacrtao malo dužu kosu i osenčio oči. Nije bio Rembrant — pa čak ni Hester H. Landon — ali vredelo je pokušati. Odneo je fotografiju i kopiju u prizemlje, svrativši u povratku do biblioteke po fascikle i svoje beleške. Kada se vratio u kuhinju, Abra je postavila dva suda na šporet. Uska posuda sa maslinkama, mariniranim artičokama i paprikama stajala je na šanku dok je ona seckala beli luk. „Kako ti to uspeva?“, upita on i ubaci maslinku u usta. „Kuhinjska magija. Šta ti je to?“ „Fascikle koje je detektivka ostavila, beleške koje sam napravio. Počela je istragu od početka.“ Kada joj je sve ispričao, napravio je malu pauzu pre otkrića da je Suskind kupio nekretninu u Viski Biču. Abra je iscedila testeninu, prelivši je sosom od paradajza, belog luka i bosiljka. Eli je ćutke gledao kako preko toga renda parmezan. „Skuvala si to za manje od pola sata. Znam, znam, kuhinjska magija“, kaza on pre nego što je stigla da mu odgovori. Zahvatio je testeninu, napunio njen tanjir, a zatim svoj. Smestivši se na barskoj stolici kraj njega, Abra uze prvi zalogaj. „Mmmm... nije loše. Isplatilo se. Znači i ona misli da je sve povezano?“

„Da, ona — nije loše?“, zabezeknuto će Eli kada je i sam probao. „Ovo je sjajno. Trebalo bi da zapišeš svoje recepte.“ „I uništim draž spontanosti? Hoće li pričati sa Vinijem? I detektivom Korbetom?“ „Takav je plan, a imaće i još nekoliko novih akcija.“ „Kao?“ „Pokušaj prvo ovo.“ Eli izvadi osenčenu fotokopiju i stavi je na šank između njih. „Da li ti ovaj izgleda poznato?“ „Da... Izgleda kao čovek u pivnici one noći. Liči na njega.“ Abra uze fotokopiju, proučavajući je. „Liči više nego što sam uspela da ga opišem policijskom crtaču. Odakle ti ovo?“ Umesto odgovora, Eli izvadi originalnu fotografiju. „Ko je ovo?“, upita Abra. „Kraća kosa i jasnije, blaže crte lica. Kako je našla čoveka kog sam videla u pivnici?“ „Nije ni znala da ga je našla. Ovo je Džastin Suskind.“ „Suskind? Čovek s kojim je Lindsi bila u vezi? Pa, naravno.“ Iskra nervoze joj prelete preko lica dok je prstima masirala slepoočnicu. „Pa da! Videla sam njegovu sliku u novinama prošle godine ali ih nisam povezala. Verovatno nisam obraćala pažnju. Šta je on radio u pivnici?“ „Vrebao priliku. Pre nekoliko meseci je kupio Peščanu kulu, kuću na severnom rtu.“ „Kupio je kuću u Viski Biču? Znam tu kuću.“ Abra znalački mahnu kažiprstom. „Sezonski čistim kuću preko puta nje. Eli, postoji samo jedan razlog zašto je kupio kuću ovde.“ „Da bi mogao da ulazi u ovu.“ „Ali to je suludo, kad malo bolje razmisliš. On je bio u vezi sa tvojom ženom, i sada je... Je li ušao u tu vezu kako bi skupio informacije o kući, u nadi da će saznati nešto o blagu? Ili je to otkrio tokom veze?“ „Lindsi nikada nije zanimala Litica.“ „Ali je bila povezana“, podseti ga Abra. „Znala je za Kalipsov brodolom i izgubljeno blago, zar ne?“ „Naravno. Ispričao sam joj to prilikom naše prve posete. Pokazao sam joj pećinu gde su se gusari obično sidrili. Pričao sam joj o krijumčarenju viskija u vreme prohibicije. Znaš, impresioniranje devojke lokalnim šarenišem i landonovskim šarmom.“ „I, je li bila? Impresionirana?“ „Priča je dobra. Sećam se da me je zapitkivala o tome na nekoliko večernjih zabava, ali to je bilo više smeha radi. Nije razmišljala mnogo o tome, niti o Viski Biču.“ „Suskind očigledno jeste, i još uvek razmišlja. Eli, ovo je velika stvar. Možda je on odgovoran za sve. Provale, Hesterin pad, Dankanovo ubistvo. Lindsino...“ „Ima alibi za Lindsi.“ „Misliš na izjavu njegove žene? A šta ako je lagala...“ „Rastali su se ali ona se i dalje drži iste priče. Malo nevoljno, smatra Šerilin, kao da više ne gaji prijateljska osećanja prema njemu.“ „Možda i dalje laže.“ Abra zahvati još testenine. „On je kriv za druge zločine.“

„Nevin dok se ne dokaže suprotno“, podseti je Eli. „Oh, mani me tih advokatskih fraza. Daj mi jedan dobar razlog zašto bi Suskind kupio tu kuću.“ „Mogu da ti dam nekoliko. Voli plažu, želi da investira, brak mu je u krizi i želi mirno mesto gde bi mogao da porazmisli o svemu. On i Lindsi su se dovezli ovamo kako bi mu ona pokazala Liticu, pa je kupio kuću da ga podseća na taj savršeni dan.“ „Oh, to je sve bez veze.“ Eli slegnu ramenima, pomalo iznerviran. „Razumna sumnja. Da sam ja njegov advokat, digao bih veliku frku što je moj klijent ispitivan zbog obične kupovine kuće na plaži.“ „A da sam ja tužilac, ja bih digla veliku frku zbog niza slučajno povezanih incidenata. Nekretnina u mestu gde tvoja porodica generacijama poseduje kuću koja je od njegove kupovine doživela niz provala?“ Abra frknu, a potom na licu namesti ozbiljnu grimasu. „Časni sude, branjeni je kupio dotičnu nekretninu i uselio se iz samo jednog razloga — da bi nezakonito ulazio u Liticu u potrazi za gusarskim blagom.“ Eli se osmehnu i nagnu se da je poljubi. „Prigovor. Nagađanje.“ „Mislim da mi se ne sviđa advokat Landon.“ „Nebitno, jer na osnovu izloženog Suskind je slobodan.“ „Onda promeni ploču. Kako bi advokat Landon izgradio slučaj?“ „Tako što bi saznao da li Suskind zna nešto o Esmeraldinom mirazu i da li se za njega zanima, pod jedan. Povezivanjem vlakana nađenih u tvojoj kući s njim, to bi bio ključni dokaz. Povezivanjem oružja s njim. Povezivanjem bilo koje alatke u podrumu s njim. Hesterinom identifikacijom provalnika. Opovrgavanjem izjave njegove žene. Iznalaženjem načina da saznamo da je bio u kući kada je Lindsi ubijena, ali šanse za to su male. Pronalaženjem svedoka koji će potvrditi da je između njega i Lindsi bilo nesuglasica. To bi bio početak.“ Abra zamišljeno srknu vino. „Kladim se da bismo u njegovom posedu našli knjige i beleške i svakojake informacije o Litici i izgubljenom blagu.“ „Ne bez sudskog naloga, a to se ne dobija bez dokaza.“ „Ne prekidaj sa pravnom procedurom.“ Abra odmahnu rukom. „Uostalom, mogu da urade forenzičku analizu vlakana i njegove odeće. DNK uzorak sa njegove pižame.“ „Za sve je potreban nalog, što opet zahteva dokaz.“ „A pištolj?“ „Neregistrovan. To mi govori da ga je verovatno kupio na crno, za gotovinu. Ili od dilera oružjem, za gotovinu. U Bostonu to nije teško.“ „Kako se nečemu takvom ulazi u trag?“ „Pokažeš njegovu sliku po kraju, poznatim dilerima u toj grani trgovine. Nađeš dilera, dovedeš ga da identifikuje Suskinda i onda ga ubediš da svedoči.“ Eli joj objasni proces i mogućnosti. „Za sve to je potrebno sreće kao za osvajanje sedmice na lotu.“ „Neko na kraju mora da pobedi. Tvoja detektivka bi trebalo da to uradi, sve to. Moramo da pustimo Hester da se sama seti detalja. I, iskreno, činjenica da je bio mrak? Ne verujem da ga je videla. Mogao je biti samo senka, obličje u tami.“

„Slažem se s tobom.“ „Sa alatom neće biti lako. Verovatno ga je kupio pre nekoliko meseci. Ko bi se sećao kupca pijuka i čekića? Ali... mislim da bi trebalo da odeš u Boston i pričaš sa njegovom ženom.“ „Šta? Sa Iden Suskind? Zašto bi ona pričala sa mnom?“ „Eto, Eli, koliko ti znaš o ženama. Naročito o tužnim, izneverenim ženama. Tebe je prevarila žena, nju je prevario muž. To je vaša veza. Doživeli ste istu muku.“ „Prilično slaba veza ako ona misli da sam ja ubio Lindsi.“ „Postoji samo jedan način da to saznamo. I dok budemo tamo, možemo da posetimo i detektivsku agenciju Kirbija Dankana.“ „Mi?“ „Naravno, idem s tobom. Saosećajna žena.“ Stavivši ruku na srce, Abra napravi saosećajnu grimasu. „Dobra si u tome.“ „Pa, zaista saosećam sa tobom. Iden će se možda osećati bezbednije u prisustvu druge žene. One koja može da pokaže saosećajnost i razumevanje. Definitivno moramo da pokažemo Suskindovu sliku oko Dankanove detektivske agencije.“ „Za to postoje detektivi.“ „Naravno, ali zar nisi radoznao? Ove nedelje neću moći, već sam sve zakazala. Ali možemo da isplaniramo nešto za sledeću nedelju. U međuvremenu, možda će tvoja detektivka dobiti sedmicu na lotou, a mi možemo da motrimo na Suskinda. I na Peščanu kulu.“ „Ne možemo da se šunjamo onuda. Ako nas primeti, uplašićemo ga. A ti sama nećeš ni blizu njegove kuće. Bez diskusije“, naredi Eli pre nego što je uspela da odgovori. „I tu je tačka. Nismo sigurni ima li još jedan pištolj, a ako ga ima, možemo biti sigurni da će ga upotrebiti. Dankan je imao registrovano oružje, koje nije nađeno blizu njegovog tela a ni — koliko sam obavešten — nigde drugde.“ „Nagađanje — ali uglavnom se slažem. Nećemo da se šunjamo. Pođi sa mnom, pokazaću ti.“ Povela ga je na terasu, do teleskopa. „Prema Majkovoj priči, prethodni vlasnici su kupili kuću kao investicionu nekretninu pre oko pet godina, nešto pre početka ekonomske krize. Tokom recesije nisu često dolazili na odmor“, nastavi Abra okrećući teleskop prema jugu. „Bila je na tržištu više od godinu dana i morali su da spuste cenu. A onda...“ Naglo se uspravila. „Bože, stvarno sam idiot. Najbolje da popričaš sa Majkom. On je bio posrednik u kupoprodaji.“ „Šališ se.“ „Ne, samo se nisam setila. Bio je agent za tu nekretninu. Možda zna više detalja.“ „Pričaću s njim.“ „A sada pogledaj.“ Abra lupnu po teleskopu. „Peščana kula.“ Eli se sagnu i pogleda kroz okular. Na severnom rtu je stajala dvospratna kuća sa širokom verandom prema plaži. Prozori su bili zatvoreni kapcima, primeti on. Kratak prilaz je bio prazan.

„Izgleda da nema nikoga kod kuće.“ „Znači, savršena prilika da odemo tamo i osmotrimo izbliza.“ „Ne“, odlučno će Eli, i dalje posmatrajući kuću. „Znam da želiš.“ Bila je prokleto u pravu, ali nije želeo da ona ide s njim. „Jedino što vidim je kuća sa zatvorenim kapcima.“ „Kladim se da bismo mogli da obijemo bravu.“ Eli se uspravi. „Jesi li ozbiljna?“ Abra slegnu ramenima, gledajući ga nevino. „Donekle. Možda nađemo neki dokaz...“ „Ne dolazi u obzir.“ „Advokat, pih.“ „Razuman“, brecnu se on. „Nećemo provaljivati u njegovu — ili bilo čiju — kuću. Naročito ne u kuću čoveka koji je vrlo verovatno i ubica.“ „Izvešćeš to kad ja ne budem tu.“ „Neću.“ Bar se uzdao u boga da neće. Abra začkilji, a onda uzdahnu. „Nećeš. Bar mi priznaj da bi voleo.“ „Ono što bih ja voleo jeste da on ne bude tamo. Voleo bih da ga stave iza rešetaka a onda ubiju boga u njemu.“ Hladan bes u njegovom glasu natera Abru da iskolači oči. „Oh. Jesi li ti nekada ubio boga u nekome?“ „Ne. On bi mi bio prvi. I uživao bih u tome. Jebeš zakon.“ Eli ubaci ruke u džepove, šetkajući po terasi. „Jebeš sve. Ne znam je li ubio Lindsi ali velike su šanse. I znam, znam da je odgovoran za ono što se desilo Hester. Znam da je napao tebe. Upucao Dankana. Učiniće sve to opet, i više, samo da bi došao do onoga što želi. A ja tu ne mogu ama baš ništa.“ „Još.“ On zastade, pokuša da odagna deo frustracije. „Još.“ „Mogu da pričam sa Majkom. Mogu da pričam sa Iden Suskind i da joj pristupim na najbolji mogući način. Policiji možemo da potvrdimo da si prepoznala Džastina Suskinda, što bi im dalo razlog da razgovaraju s njim — za nekoliko dana. Prvo treba dati Šerilin šansu da to izvede. Iako su mali izgledi da će nešto izvući, ali bar će ga zaplašiti. Mogu da nastavim sa proučavanjem izgubljenog blaga i pokušam da dokučim zašto misli da će ga naći baš ovde.“ Kao što je i mislio, smirio se. „Verujem da će detektivka obaviti svoj posao. A za svaki slučaj? Mogu da skujem plan kako da namamim Suskinda u kuću i uhvatim ga na delu.“ „Uhvatimo“, ispravi ga Abra. „Možemo da vidimo njegovu kuću, i stoga on zasigurno može da vidi Liticu. Znači, motri na nju, bar povremeno. Moraćemo da se pobrinemo da bude u blizini. Tada ćemo odglumiti odlazak od kuće. Možda čak i ponesemo putne torbe.“ „Kao da idemo na kratko putovanje.“ „Savršena prilika za njega. A samo ćemo se parkirati van vidokruga, vratiti se pešice i otići na južnu stranu. I u prolaz sa video-nadzorom. Tražio sam po internetu špijunske kamere.“ „Odlično, preuzimanje inicijative. Može da upali. Šta ćemo sa Barbi?“

„Sranje. Sigurno neće ući ako ona bude lajala. Povešćemo je sa nama, ili ćemo je ostaviti kod Morin i Majka. Hoće li hteti da je pripaze na nekoliko sati?“ „Naravno.“ „Moraćemo da razradimo detalje.“ Najbolje tokom šetnje. „Nadam se da će Šerilin i policija skupiti dovoljno da ga privedu.“ „Sviđa mi se ideja skrivanja u tajnom prolazu, sa mojim ljubavnikom.“ Abra ga zagrli. „Priprema za zasedu hladnokrvnom ubici. Liči na scenu iz ljubavnog trilera.“ „Samo nemoj da kijaš.“ „Kao da bih. A kada smo kod scene iz knjige...“ „Da, dogovor je dogovor. Izabraću jednu. Samo da razmislim o tome.“ „Pošteno. Što se tiče kravate...“ „Nisi valjda ozbiljna?“ „Mrtva ozbiljna. Možeš da izabereš jednu dok ja ubacim u mašinu onu mokru odeću, potpuno sam zaboravila. Onda mogu da pogledam te fascikle dok ti pereš sudove. Barbi mora da se prošeta pre spavanja.“ „Sve si lepo osmislila.“ „Trudim se.“ Abra ga poljubi u jedan obraz, pa u drugi. „Jedna kravata“, ponovi ona i blago ga ćušnu prema stepenicama. S manje volje nego što je očekivao, Eli se pope na sprat i izvadi stalak sa kravatama iz ormana. Voleo je svoje kravate. Nisu imale naročitu emotivnu vrednost, ali voleo je njihovu raznolikost. Izbore. Što i dalje nije objašnjavalo zašto ih je sve doneo u Viski Bič, posebno kada ih je proteklih šest meseci nosio samo nekoliko puta. U redu, možda su imale emotivnu vrednost. U sudnici je uglavnom dobijao slučajeve s tim kravatama, samo nekoliko njih je izgubio. Svakog radnog dana je birao drugu. Olabavio bi je tek kasno uveče, u svojoj kancelariji. Bezbroj puta ih je vezivao i odvezivao. U nekom prošlom životu, reče on sebi. Posegnuo je za jednom — plavom sa sivim prugama — a onda se predomislio i uzeo tamnocrvenu sa indijskom šarom. Opet se predomislio. „Dođavola.“ Eli sklopi oči, pruži ruku i zgrabi jednu naslepo. I to baš najskuplju. „Gotovo.“ Bukvalno je bolelo dok ju je odvajao od ostalih. Kako bi izbegao utučenost, svratio je u svoju radnu sobu. Abra će mu reći da je dobra, pomisli, pokušavajući da izabere scenu koju će joj dati na čitanje. Lagaće ga. Nije želeo da ga laže. Želeo je da joj se svidi. Začudo, znao je upravo koju scenu će joj dati — onu gde će moći da iskoristi njenu reakciju. Pretražio je tekst i našao dotične stranice. Pre nego što se predomisli, on ih odštampa.

„Ne budi pička“, reče sebi i odnese ih u prizemlje. Sedela je za pultom, milujući bosim stopalom Barbi koja je ležala na podu. Na licu je imala naočari sa narandžastim okvirima. „Ti nosiš naočari?“ Abra ih skinu kao da su nestašna tajna. „Ponekad, za čitanje. Naročito kada su slova sitna. Nekada su baš sitna.“ „Onda ih opet stavi.“ „Neću. Sujetna sam.“ Eli spusti stranice pred nju, uze naočari i stavi ih na njen nos. „Slatko ti stoje.“ „Mislila sam da će mi drečave stajati bolje ali i dalje sam sujetna, i dalje mrzim da ih nosim. Samo ponekad za čitanje i kada pravim nakit.“ „Te stvari se uče. Stvarno su slatke.“ Abra zakoluta očima iza stakala, potom ih opet skinu kada je spazila kravatu. „Lepo“, reče, uzimajući je od njega. Zatim izvi obrve, ugledavši etiketu. „Ermes. Vrlo lepo. Dame u prodavnici polovne odeće biće oduševljene.“ „U prodavnici polovne odeće?“ „Ne mogu tek tako da je bacim. Nekome će možda valjati.“ Eli je tužno gledao kako Abra ubacuje kravatu u svoju torbu. „Mogu li da je otkupim?“ Smejući se, ona odmahnu glavom. „Neće ti nedostajati. Je li ovo za mene?“, upita, pokazujući na odštampane stranice. „Jeste. Jedna scena, samo nekoliko strana. Mislio sam da sve odmah obavim. Kao skidanje flastera.“ „Neće boleti.“ „Uvek boli. Ne želim da me lažeš.“ „Zašto bih te lagala?“ Eli zgrabi stranice kad je posegnula za njima. „Zato što si po prirodi brižna i spavaš sa mnom. Nisi u stanju da nekoga povrediš. Nećeš hteti da me uvrediš i lagaćeš me. Ali moram da znam da li je dobro ili nije, pa makar i da boli.“ „Neću te lagati.“ Abra posegnu za stranicama. „Ne razmišljaj više o tome šta ja radim, idi napuni mašinu za sudove.“ Digla je noge na drugu stolicu i stavila naočari, kada su već bile tu. Nekoliko sekundi je virila u Elija iznad stranica, terajući ga od sebe, a onda je uzela čašu s vinom koje je pijuckala. I čitala. Pročitala je dvaput, ne govoreći ništa, dok su sudovi zveckali i voda tekla u sudoperi. A onda je spustila stranice i skinula naočari kako bi mogao da je pogleda u oči. Osmehnula se. „Mogla bih malo da lažem. Po meni je to bezazlena laž, zato što je kao jastuče, ublažava pad sa obe strane.“ „Bezazlena laž.“ „Da. Obično je saopštavam bez osećaja krivice. Ali zaista mi je drago što neću morati da pribegavam lažima, čak ni bezazlenim. Dao si mi ljubavnu scenu.“ „Pa, da. S razlogom. Nisam ih mnogo napisao. Možda mi je to slaba tačka.“

„Nije. Scena je seksi i romantična. I više od toga. Pokazao si mi šta njih dvoje osećaju.“ Abra spusti ruku na svoje srce. „Znam da je bio povređen, opet“, reče, protrljavši rukom. „Ona želi da mu pomogne, i očajnički želi da on njoj pomogne. Ne znam sve razloge ali znam da je ovaj trenutak važan za oboje. To nije slaba tačka.“ „On nije očekivao da će je naći. Ja nisam očekivao da ću je naći. Ona je promenila svet nabolje, i njega i knjigu.“ „Hoće li on promeniti nju nabolje?“ „Nadam se da hoće.“ „Ti nisi on.“ „Ne želim da budem on, ali postoje momenti. Ti nisi ona ali... Prilično sam siguran da će ona nositi naočari sa narandžastim okvirima.“ Abra se nasmeja. „Moj poklon tvom književnom poduhvatu. Ne mogu da sačekam da sve pročitam, Eli, od početka do kraja.“ „Uskoro završavam. Pre tri meseca ne bih mogao da napišem tu scenu. Ne bih verovao u nju, i ne bih je osetio.“ Eli joj priđe. „Dala si mi mnogo više od naočara za čitanje.“ Zagrlila Eli oko struka i naslonila obraz na njegova pleća. Nije ni čudo, pomisli ona, nakon što je napravila taj prvi, rizični korak, prepuštanje je usledilo tako brzo. I neće zbog toga žaliti. „Hajde da prošetamo Barbi“, predloži ona. Na spomen šetnje i svog imena, kuja skoči na noge, mahnito njišući repom. „I mogu da ti dam nekoliko ideja za novu radnu sobu na trećem spratu.“ „Za moju radnu sobu.“ Abra iskrivi usne, odmičući se. „To su samo ideje“, nastavi, odlazeći u vešernicu po povodac i njegove dve jakne, budući da se njena još sušila. „Uključujući i predivnu sliku iz prodavnice u selu. Jednu od Hesterinih, zapravo.“ „Zar nemamo dovoljno slika u kući?“ „Ne za tvoju novu radnu sobu.“ Abra zavrnu preduge rukave njegove jakne i zakopča je. „Uostalom, slike treba da budu inspirativne, stimulativne i lične.“ „Znam tačno šta bi moglo da me inspiriše, stimuliše, a može da prođe i kao lično.“ Eli uze drugu jaknu. „Tvoja fotografija, na kojoj si potpuno gola i nosiš samo te naočari.“ „Stvarno?“ „U prirodnoj veličini“, doda on, kačeći Barbi povodac. „Mogli bismo to da izvedemo.“ „Šta?“ Eli brzo diže glavu, ali Abra je već marširala prema vratima. „Čekaj. Ozbiljno?“ Vetar je nosio njen smeh dok su on i pas trčali za njom.

25 li je razmenio imejlove sa svojom detektivkom, posvetivši sat vremena tog dana istraživanju Esmeraldinog miraza, a onda je uronio u svoju knjigu. Odgovorio je Abru od putovanja u Boston dok se knjiga krčkala u njemu. Žudeo je za tim satima i za mogućnošću, sada tako primamljivom, za ponovnim uređenjem svog života. Takođe mu je trebalo vremena da se pripremi. Ako je ozbiljno mislio da popriča sa Iden Suskind o vrlo osetljivim periodima njihovih života, morao je to da izvede kako treba. Iako se to, bar po njegovom mišljenju, nije mnogo razlikovalo od ispitivanja svedoka na suđenju. I nije mogao da izbaci iz glave dan kada će proveriti video-nadzor i špijunsku kameru koju je kupio. Kako god, otkrio je da mu se ne ide iz Viski Biča, čak ni na jedan dan. Povremeno je izlazio na terasu i gledao kroz teleskop. Šerilinini kratki dnevni izveštaji govorili su mu da je Džastin Suskind ostao u Bostonu, radeći svoj posao, živeći u stanu nedaleko od svoje firme. Jednom je posetio svoju kuću, ali tek toliko da pokupi svoje dvoje dece i odvede ih na večeru. Ipak, mogao se svakog časa vratiti. Eli nije želo da mu to promakne. Tog popodneva je prošetao Barbi severnom plažom, dvaput su protrčali pored Peščane kule, popeli se stepenicama severne plaže i drumom se vratili kući. To mu je omogućilo pogled na kuću izbliza. Svi kapci na Peščanoj kuli bili su čvrsto zatvoreni. Eli reče sebi da će sačekati još nekoliko dana, pustiti da se sve slegne i krčka u njegovoj glavi. I, ako ne krčkanje, onda je sleganje vodilo ka mogućnosti da naleti na Suskinda u jednoj od tih šetnji, i zadovoljstvu suočavanja oči u oči. Eli je smatrao da to zaslužuje. Kada je napravio pauzu u pisanju, dozvolio je sebi da razmišlja o Abri. Sišao je u prizemlje i izveo Barbi na terasu kako bi oboje uživali u suncu pre odlaska u šetnju. Zatim je proverio Abrin dnevni raspored. Čas joge u pet po podne, pročita. Možda će ipak nešto skuvati. Kad malo bolje razmisli, biće sigurnije i ukusnije da naruče picu. Mogli bi da jedu napolju, u sumrak prolećne večeri, okruženi narcisima i ljubičicama. Staviće sveće na sto. Volela je sveće. Upaliće raznobojne lampice koje je našao tokom preturanja po ostavi i uspeo da ih popravi i obesi duž strehe na glavnoj terasi.

Možda će ubrati nešto cveća oko kuće i staviti ih u vazu. Svideće joj se. Imaće vremena da prošeta psa, provede sat ili više u biblioteci, pa čak i da postavi sto na terasi pre nego što se ona vrati kući. Kući, pomisli on. Tehnički, Nasmejani galeb je bio njena kuća, ali iz bezbroj razloga je živela u Litici, s njim. I kako se osećao povodom toga? Prijatno, zaključi Eli. Osećao se prijatno. Da ga je neko pitao samo nekoliko meseci ranije kako bi se osećao u nekakvoj vezi, ne bi znao šta da odgovori. Ne bi čak ni razmišljao o odgovoru. Jednostavno nije bilo dovoljno njega da uspostavi bilo kakav odnos. Eli otvori frižider, tražeći gazirani sok ili energetski napitak, i ugleda bocu vode sa nalepljenom porukom koju je tog jutra ignorisao. Budi dobar prema sebi. Popij prvo mene. „Dobro, dobro.“ Eli uze vodu i odlepi poruku. Nasmejala ga je. Je li rekao prijatno? Istina, zaključi, osim prijatnosti, prvi put u vrlo dugom periodu, osećao se srećno. Ne, u početku nije bilo mnogo njega, ali bilo je obilje nje. Ona je ispunjavala prostor. Sada je poželeo da učini isto, pa makar samo kroz opravku ukrasnih lampica i njihovo kačenje, samo zato što su ga podsećale na nju. „Idu uz nju“, promrmlja. Prošetao je psa, popio vodu, a onda se prebacio u drugu brzinu. Začu se kucanje na vratima. „Zdravo, Majk.“ Definitivno napredujem, pomisli Eli. Bilo mu je zadovoljstvo da ugosti prijatelja. „Eli. Izvini što nisam stigao pre. Ginemo od posla. Obilazak nekretnina, plus iznajmljivanje. Prolećna sezona je na vrhuncu.“ „To su dobre vesti.“ Ipak se namrštio. „Šta je?“ „Ta kravata.“ „Oh, da, baš je fensi. Kupio sam je u prodavnici polovne odeće, ermes“, doda on sa akcentom. „Četrdeset pet dolara, ali idealna za impresioniranje klijenata.“ „Da.“ Nekada je i sam mislio tako. „Kladim se da jeste.“ „Elem, pregledao sam papire Peščane kule, da osvežim pamćenje, znaš. Mogu da ti dam ono što je za javnost, i nekoliko ličnih utisaka. A neke stvari su tajna, znaš.“ „Naravno. Jesi li za piće?“ „Može nešto hladno. Naporan dan.“ „Da vidim šta imamo.“ Eli ga povede u kuhinju. „Jesi li stekao utisak da je Suskind planirao tu da živi ili je to bila samo investicija u nekretninu?“ „Investicija. Kuću je kupio preko svoje kompanije i bilo je priče da će služiti za potrebe

te kompanije. Mnogo se pričalo o tome“, doda Majk kada su ušli u kuhinju. „Veći deo posla je bio na daljinu. Imejlom, telefonom.“ „Mmm-hmm. Imamo pivo, sok, energetsko piće, vodu, gazirani sok i dijetalni pepsi.“ „Gazirani sok? To nisam pio još od koledža.“ „Super je. Hoćeš jedan?“ „Što da ne?“ „Ajmo napolje, da pravimo Barbi društvo.“ Majk je prvo počeškao kuju, a onda se zavalio u stolicu i protegao noge. „E, ovo je već bolje. Cveće izgleda fantastično, čoveče.“ „Zahvaljujući Abri. Ja ga samo zalivam, a to se ne računa.“ Voleo je da zaliva cveće, da gleda njegove oblike i boje. Osim cvetnica, Abra je zasadila i grmlje duž kamene staze. Ponekad je dobijao želju da piše na terasi ali je shvatio da to ne bi urodilo plodom. Samo bi sedeo, slušao kako vazdušni zvončići pevaju svoju melodiju, praćeni morskim šumom, i gledao u pučinu, sa psom kraj sebe. „Jesi video neke razgolićene ribe kroz ovo?“ Eli pogleda teleskop. „Par komada.“ „Trebalo bi i ja da ga nabavim.“ „Nažalost, veći deo vremena sam proveo gledajući na sever. Odavde imam dobar pogled na Peščanu kulu.“ „Danas sam bio tamo. Izgleda zamandaljeno.“ „Da. Odavno nije dolazio.“ „Šteta što je prazna. Mogao bih da je izdam u tren oka — na nedelju dana ili produženi vikend.“ Zaintrigiran, Eli se promeškolji. „Da, vidiš. Možda bi mogao da ga pozoveš, proveriš da li je zainteresovan.“ Uzevši gutljaj soka, Majk klimnu glavom. „Mogao bih. Stvarno misliš da je taj tip provaljivao ovde, da je ubio onog privatnog detektiva?“ „Razmotrio sam to iz svih uglova, više puta. I sve se svodi na taj zaključak.“ „Onda je on povredio i gospođu Landon.“ „To ne mogu da dokažem, ali da. Ako se ostalo uklapa, onda se i to uklapa.“ „Kučkin sin“, promrmlja Majk i otvori aktovku. „Imam njegov broj telefona. Baš da vidimo šta će da kaže.“ Majk ukuca Suskindov broj. „Zdravo, Džastine. Ovde Majk O’Mali iz Dod nekretnina u Viski Biču. Kako si?“ Eli se zavali, slušajući kako Majk obavlja svoj brbljivi uvod iskusnog agenta nekretnina sa čovekom za kog je verovao da je odgovoran za smrt, bol i strah. Koji je oduzeo ljudske živote, a njegov razbio u paramparčad. I nije mogao da mu priđe, ne još. Nije mogao da ga pipne, da ga zaustavi. Ali hoće. „U redu. Ako se predomisliš, imaš moj broj. I ako još nešto mogu da učinim za tebe, slobodno mi javi. Vreme nas lepo služi ovog proleća, a kažu da će i leto biti sunčano. Moraš da dođeš, da iskoristiš... O, znam kako to ide. Važi. Zdravo.“ Majk prekinu vezu. „Uštogljen i mrzovoljan kao što ga pamtim. Kaže, trenutno nisu

zainteresovani za iznajmljivanje. Kaže da će možda uskoro da je ustupi kompaniji ili familiji na korišćenje. Zauzet čovek.“ „Kako je našao Peščanu kulu?“ „Na internetu, bog ga blagoslovio. Posetio je našu web-stranicu. Označio je tri nekretnine. Prva je samo malo dalje i nema izlaz na okean, ali je u tihoj, finoj ulici i nekoliko minuta hoda od plaže. Druga je južnije, bliže našoj kući, ali su vlasnici odlučili da povuku kuću sa tržišta i izdaju je tokom sezone. Dobar potez, jer smo je već popunili za ovo leto.“ Majk uze veliki gutljaj soka. „Čoveče, ovo baš vraća u prošlost. Elem, ugovorili smo sastanak. Hteo je da mu ja ili Toni — Toni Dod, moj kolega — pokažemo kuću. Insistirao je na tome. Dobio sam poruku zajedno s papirima i zahtevom da to obavimo u što kraćem roku. Nema problema, prodaja je prodaja.“ „Čovek nema vremena za gubljenje. Previše je bitan. Shvatam.“ „Da, stavio je to do znanja“, složi se Majk. „I tako je došao krajem te nedelje. Skupo odelo, frizura od dvesta dolara, nadmeno držanje bogataša koji je pohađao privatnu školu. Bez uvrede, i ti si verovatno pohađao jednu takvu.“ „Jesam. Ne vređam se. Znam takve tipove.“ „Dakle, taj prezire kafu i ćaskanje. Njegov raspored je tesan. Ali dok sam ga vozio da pogleda ostale dve kuće, pitao je za Liticu. Svi to rade, tako da me nije začudilo. Sećam se, dan je bio tmuran i hladan, kuća je izgledala kao iz nekog starog horor filma. Ispričao sam mu kratak istorijat, uključujući ono o gusarima, jer to uvek zabavi i opusti klijente. Bože, Eli, nadam se da nisam rekao nešto što ga je nateralo na sve ovo.“ „Nisi. Već je to znao. Zato je i došao.“ „Nije mi se svideo ali nije ni ličio na manijakalnog ubicu, ništa slično. Samo na uštogljenog, nadmenog snoba. Prvo sam mu pokazao kuću u susednoj ulici. Peščana kula je novija, prostranija i ima veću proviziju. Osim toga, hteo sam da idemo od manjeg ka većem. Ali išao sam po redu. Pitao je ono što većina klijenata pita, malo je obilazio sobe i gornju terasu. S nje se može videti okean.“ „I Litica.“ „Da. Nije mu se svidela lokacija druge dve kuće. Hteo je da zna gde žive stalni meštani i koje kuće se izdaju. Ali to nije neobično pitanje. Odveo sam ga u Peščanu kulu. Ona zaista ima nešto posebno, a i ostale dve kuće nisu tako blizu. Proveo je veći deo vremena napolju i da, odande se lepo vidi Litica. „Na licu mesta je pitao za cenu, što nije uobičajeno. U stvari, na ovom tržištu je to prilično glupo jer su prodavci uvek spremni da snize cenu. Ali mislio sam da mu je cenkanje ispod časti. Rekao sam kako ćemo otići na ručak i završiti papirologiju, pa tek onda kontaktirati s vlasnicima. Nije pristao.“ S kiselim izrazom lica, Majk lupnu prstom po svom ručnom satu. „Tik-tak, tik-tak, razumeš? Morao sam što pre da sastavim ugovor. Napisao je ček za kaparu, dao mi informacije kako da ga kontaktiram i otišao. Glupo je žaliti se na laku prodaju, ali taj lik me je opasno nervirao.“ „I onda? Je li do kraja išlo brzo i glatko?“ „Sve je bilo gotovo za trideset dana. Došao je, potpisao papire, uzeo ključeve. Jedva da je

progovorio dve reči. Mi obično spremimo korpu dobrodošlice za nove vlasnike — bocu vina, neki skupi sir i hleb, biljku u saksiji, nekoliko kupona za lokalne prodavnice i restorane. On je svoju ostavio na stolu. Nije hteo ni da je ponese.“ „Dobio je ono što je želeo.“ „Od tada ga nisam video. Žao mi je što nisam više saznao ali kada prokljuviš kako da uhvatiš skota, obavezno mi javi. Hoću da budem prisutan.“ „Hvala ti.“ „Moram da idem. Čuj, šta kažeš da sutra bacimo koju pljeskavicu na roštilj? Dođi sa Abrom.“ „Zvuči dobro.“ „Onda se vidimo. Hvala za sok.“ Kada je Majk otišao, Eli spusti ruku na Barbinu glavu, nežno je češkajući iza ušiju. Razmišljao je o čoveku kog je Majk upravo opisao. „Šta je videla u njemu?“, upita on naglas, a onda uzdahnu. „Nikad ne znaš ko će te izraditi i zašto.“ Skoči na noge. „Idemo u šetnju.“ Sačekao još nekoliko dana, samo nekoliko dana. Rutina ga je uljuljkala. Jutarnje trčanje po plaži sa psom ili joga ako bi ga Abra nagovorila. Solidni periodi pisanja, sa otvorenim prozorom i mirisnim morskim vazduhom koji je doneo majski povetarac. Čitajući na terasi, sa Barbi sklupčanom kraj njegovih nogu, naučio je više nego što je očekivao o istoriji kuće i sela podignutog na viskiju. Originalna destilerija je proširena krajem 1700. godine, posle rata. To je znao. Međutim, nije znao, ili bar nije zapamtio, da je proširenje nekada skromne kuće na litici počelo ubrzo nakon toga. Dozidan je pomoćni objekat sa kupatilom, što je bilo prilično skupo, bar prema njegovom izvoru. Prvi u Viski Biču. U roku od dve godine, Landon Viski i Litica opet su se proširili. Landon Viski je podigao školu, prvu u selu, ali jedan od njegovih predaka izazvao je skandal pobegavši sa upravnicom. Pre početka građanskog rata, kuća je imala tri sprata i čitavu četu posluge. Nastavili su da budu prvi u svemu. Prva kuća sa unutrašnjom instalacijom za vodu, prva sa gasnim lampama, prva sa strujom. Pregrmeli su prohibiciju, krišom proizvodeći viski, snabdevajući prodavnice pića i privatne mušterije. Robert Landon, po kom je njegov otac dobio ime, kupio je i prodao hotel — a potom i drugi u Engleskoj — i oženio grofovsku kćer. Ali niko nije pričao, osim u šali, o gusarskom blagu. * * * „Konačno!“ Abra prebaci torbu preko ruke dok su izlazili iz kuće. Bila je obučena formalno — po njenom ubeđenju — za njihovo putovanje u Boston. Imala je crne pantalone, platformke sa kaišićima i bluzu sa cvetnim dezenom i volanima. Naušnice od raznobojnih kamenčića joj

se zanjihaše kada je uzela Elija pod ruku. Njemu je izgledala kao seksepilno dete cveća, što, kad je malo bolje razmislio, i nije bilo tako daleko od istine. Kada su stigli do kola, on se osvrnu i ugleda Barbi na prozoru kako zuri u njih. „Ne volim što je ostavljamo.“ „Barbi će biti dobro, Eli.“ Zašto ga je onda tako tužno gledala? „Navikla je da ima nekog u kući.“ „Morin je obećala da će je prošetati danas popodne, a njeni sinovi će je sutra odvesti na plažu i igrati se s njom.“ „Dobro.“ Eli zazvecka ključevima u ruci. „Samo paničiš zbog rastanka.“ „Da... možda.“ „I to mi je tako slatko.“ Abra ga poljubi u obraz. „Ali ovo je dobra stvar. Neminovan korak napred.“ Ona uđe u kola i sačeka da on sedne za volan. „Osim toga, više od tri meseca nisam bila u gradu. I nikada s tobom.“ Eli baci poslednji pogled na prozor i psa na njemu. „Moraćemo da pritisnemo ženu čoveka za kog verujemo da je izvršio ubistvo i provalu. Ah da, i preljubu. Ne smemo to da zaboravimo. Ovo baš i nije prijatno putovanje.“ „Ali to ne znači da ga ne možemo učiniti prijatnim. Danima si smišljao kako ćeš da pristupiš Iden Suskind. Razradio si strategije u zavisnosti od toga hoće li biti na poslu ili kod kuće. Ti nisi neprijatelj, Eli. I zato te neće doživeti kao neprijatelja.“ Vozio je obalskim drumom, vijugajući kroz selo. „Ljudi te tretiraju drugačije, čak i ljudi koje poznaješ, nakon što si optužen za zločin. Ili ubistvo. Nervozni su u tvom prisustvu. Izbegavaju te i, ako ne mogu da te izbegnu, na licu im vidiš da žale zbog toga.“ „To je prošlost.“ „Nije. Nije prošlost, sve dok Lindsin ubica ne bude uhvaćen, optužen i osuđen.“ „Onda je ovo putovanje korak ka tome. Suskind će se vratiti u Viski Bič. A kada to učini, Korbet će razgovarati s njim. Volela bih da to ne čekamo predugo.“ „Korbetu je zeznuto da zbog toga ide u Boston. A on opet ne želi to da prepusti Vulfu. Zahvalan sam mu zbog toga.“ „Sada imamo Suskindove adrese, od firme i stana. Možemo da prođemo kolima tuda, malo ga posmatramo.“ „Zašto?“ „Iz radoznalosti. Neka se kuva na tihoj vatri.“ Promeniće taktiku, odluči Abra. Videla je kako se napetost gomila u mišićima Elijevog vrata. „Sinoć si dokasno čitao. Nešto zanimljivo?“ „Da, zapravo. Našao sam nekoliko knjiga koje detaljno opisuju istoriju kuće, porodicu, selo, poslove. Kako je sve povezano. Simbiozno.“ „Baš lepa reč.“ „I meni se sviđa. Firma Landon viski je procvetala u vreme revolucije. Zbog blokada, kolonisti nisu mogli da dođu do šećera i melase, tako da nije bilo ruma. Viski je postao jedino

piće kolonijalne vojske, a Landonovi su imali svoju destileriju.“ „Znači, Džordž Vašington je pio viski.“ „Kladim se da jeste. I posle rata su proširili posao i kuću. Ponajviše kuću, jer je Rodžer Landon, otac raskalašne Violete i potencijalnog ubice Edvinova, tada bio glavni i imao reputaciju škrtice.“ „Dobri, štedljivi Jenki.“ „Ozloglašeni tvrdica, ali zato je uložio ogroman novac u kuću, nameštaj i posao. Kada je umro, njegov sin je preuzeo firmu i pošto stari, dobri Rodž nije posustajao sve dok nije napunio gotovo osamdesetih godina, Edvin Landon se načekao dok nije preuzeo kormilo. I proširio je sve. On i njegova žena, francuska emigrantkinja...“ „O-la-la.“ „Baš tako. Prvi su počeli da održavaju velike, raskošne zabave. I jedan od njihovih sinova, Eli...“ „Taj mi se dopada.“ „I treba. On je sagradio prvu seosku školu. Njegov najmlađi brat se zaljubio u školsku upravnicu i zajedno su pobegli.“ „Romantično.“ „Ne baš. Ubijeni su na putu prema zapadu, dok su išli trbuhom za kruhom.“ „To je tako tužno.“ „Kako god, Eli je nastavio tradiciju širenja kuće i posla. Zabave su se redovno održavale — s nešto skandala i tragičnih momenata — sve do prohibicije. Ako je i nastupila kriza, oni je nisu osetili. Prošle su dvadesete, pa tridesete, i vlada je shvatila da je zabrljala jer ih je zabrana viskija koštala boga oca. Narod se vratio u kafane, sada opet legalne, i mi smo otvorili još jednu destileriju.“ „Carstvo viskija.“ „Osim toga, imali smo i poznavaoce umetnosti — i one koji su imali romanse sa umetnicima — par samoubistava, dvoje koji su špijunirali za saveznike, mnoštvo poginulih u ratovima, jednu plesačicu koja je odbegla u Pariz da nađe slavu, i još jednu koja je pobegla sa cirkusom.“ „Ta mi se posebno dopada.“ „Vojvotkinju udajom, kockara, konjičkog oficira koji je umro sa Kasterom, heroje, lopove, časnu sestru, dva senatora, lekare, advokate. Šta god ti padne na pamet, samo reci, sigurno ću naći u knjizi.“ „Duga loza. Mnogi ljudi neće — ili ne mogu — da uđu tako daleko u trag svojoj porodici, niti imaju mesto gde je porodica generacijama živela.“ „Istina. Ali znaš li šta nedostaje?“ „Pobornica ženskih prava, Plejboj zečica, rok zvezda?“ Eli se nasmeja. „Ovo prvo smo imali, na ostala dva nisam naišao. Nedostaje Esmeraldin miraz. Spominje se u vezi sa Kalipsom, koji je potonuo, neki spekulišu o Brumu — je li on preživeo ili je jedini preživeli bio mornar? Opet spekulacije o blagu: je li ono preživelo? Ali sudeći po ovim detaljnim i realnim pričama, veće su šanse da nije.“ „To ne znači da su u pravu. Volim da verujem kako je blago preostalo, kao što bi se u

mojoj verziji mlađi brat i školska upravnica koji su pobegli na zapad bavili zemljoradnjom i rađali decu.“ „Utopili su se kada se njihova kočija prevrnula prilikom prelaska reke.“ „Uzgajali su kukuruz i imali osmoro dece. Čvrsto verujem u to.“ „U redu.“ Kako god, pomisli Eli, odavno su pokojni. „Što se blaga tiče, opet se pitam šta to Suskind zna a ja ne znam. Šta ga je to nateralo da bude siguran kako zbog njega vredi onoliko rizikovati, pa i ubiti? Ili je sve to samo nagađanje?“ „Kako to misliš?“ „Šta ako on nema nikakve veze sa tim davno izgubljenim blagom? Samo je uskočio u priču, automatski. Neko ko kopa u podrumu. Šta drugo?“ „Upravo tako.“ Zbunjena, Abra se okrenu, proučavajući njegov profil. „Šta drugo?“ „Ne znam. Nisam našao ništa što bi me nekud odvelo. Ali realno, baš ništa me ne vodi ni u tom pravcu.“ Eli je pogleda. „Mislim da je on luđak.“ „To te brine.“ „Još kako. Ne možeš da se ubeđuješ sa luđakom. Ne možeš da predvidiš njegove postupke. Niti to možeš da planiraš.“ „Ne slažem se s tobom.“ „U redu. I?“ „Ne kažem da nije uvrnut. Mislim da je svako ko nekom oduzme život, osim u samoodbrani, uvrnut. Ali znaš, potvrđeno je da su on i Lindsi bili u vezi.“ „Da. Da“, ponovi Eli. „A ona ne bi bila sa luđakom. Ne preterano ludim. Ali ljudi mogu da sakriju svoju prirodu.“ „Stvarno misliš tako? Jednostavno ne mogu, bar ne zadugo. Mislim da se na nama vidi ko smo. Ne samo u ponašanju već i na našim licima, u očima. Suskind na ovome radi više od godinu i po dana — sada će skoro dve godine — bar koliko znamo. Zbližio se sa Lindsi, nagovorio je da se dovezu u Viski Bič iako joj se ovde nije sviđalo. Znači da je sigurno bio bar malo šarmantan. Pritom se istovremeno nosio sa ženom, decom, poslom. Uvrnut, da, ali ne i luđak. Luđak je van kontrole. A ovaj se još drži.“ „Onda je prilično uvrnut.“ Kada su se uključili u bostonski saobraćaj, okrenuo se da je pogleda. „Sigurna si u ovo?“ „Nemam nameru da sedim u kolima, Eli. To zaboravi. Trebalo bi prvo da prođemo kraj njene kuće. Ako tamo nema kola, možemo kod nje na posao. Radi honorarno, tako da je neizvesno. Koliko energije ima ovaj grad! Volim ga dan ili dva, a onda želim da pobegnem.“ „Nekada sam mislio da mi je potreban. Više ne mislim tako.“ „Viski Bič je dobar za pisca.“ „Za mene jeste.“ Eli poklopi rukom njenu. „Kao i ti.“ Abra spusti njegovu šaku na svoj obraz. „To što si rekao je savršeno.“ Pratio je navigaciju iako je mislio da bi i bez nje našao kuću. Poznavao je taj kraj, u stvari, imao je prijatelje — ili bivše prijatelje — koji su tu živeli. Našao je lepu, viktorijansku kuću bledožute boje, sa ispupčenim prozorom sa bočne strane, gde su stepenice vodile na terasu. Ispred kuće je bio parkiran BMW i žena sa širokim šeširom je zalivala cveće u saksijama

na bočnoj terasi. „Izgleda da je kod kuće.“ „Da. Hajde da ovo odradimo.“ Žena je spustila svoju kanticu kada su parkirali iza BMW-a i krenuli ivicom terase. „Zdravo. Mogu li da vam pomognem?“ „Gospođa Suskind?“ „Tako je.“ Eli stade u dnu stepenica. „Zanima me imate li malo vremena. Ja sam Eli Landon.“ Usne joj se razdvojiše ali nije ustuknula. „Prepoznala sam vas.“ Njene mirne braon oči skrenuše ka Abri. „Ovo je Abra Volš. Znam da smo došli nenajavljeni, gospođo Suskind.“ Ona teško uzdahnu i senka tuge joj pređe preko očiju. „Vaša žena i moj muž. To nam je zajedničko. Zovite me Iden. Izvolite gore.“ „Hvala.“ „Prošle nedelje je dolazila detektivka. I sada vi.“ Ona skinu šešir i provuče prste kroz plavu kosu. „Zar ne želite to da zaboravite?“ „Da. Veoma. Ali ne mogu. Nisam ubio Lindsi.“ „Baš me briga. Zvuči užasno. I jeste užasno, ali baš me briga. Sedite. Imam ledenog čaja.“ „Treba li pomoć?“, ponudi se Abra. „Ne treba.“ „Onda vam neće smetati ako se poslužim vašim toaletom? Doputovali smo iz Viski Biča.“ „Oh, vi živite tamo?“, upita Elija, a onda pokaza Abri da je prati. „Pokazaću vam.“ Ovo dade Eliju priliku da je bolje osmotri. Privlačna žena, pomisli, privlačna kuća u imućnom kraju sa negovanim vrtovima i zelenim travnjacima. Petnaestak godina braka, priseti se on, i dvoje lepe dece. Ali Suskind je sve to odbacio. Zbog Lindsi?, zapita se Eli. Ili zbog opsesivne potrage za blagom? Nekoliko minuta kasnije, Iden i Abra se vratiše, noseći poslužavnik sa bokalom i tri visoke četvrtaste čaše. „Hvala vam“, poče Eli. „Znam da vam ovo teško pada.“ „Vi to najbolje znate. Užasna je spoznaja da vas je osoba kojoj verujete — osoba s kojom ste izgradili život, dom, porodicu — izdala, slagala. Osoba koju ste voleli izdala je ljubav i napravila vas budalom.“ Sela je za okrugli sto od tikovine u senci tamnoplavog suncobrana, pokazavši im da joj se pridruže. „A Lindsi“, nastavi Iden. „Smatrala sam je prijateljicom. Viđala sam je skoro svaki dan, često smo radile zajedno, išle na piće, pričale o muževima. Sve vreme je spavala s mojim. Kao da mi je zarila nož u srce. I vama, verovatno.“ „Nismo bili zajedno kada sam saznao. Pre je to bio udarac u stomak.“ „Toliko toga sam saznala posle... Trajalo je skoro godinu dana. Mesecima me je lagao, dolazio kući od nje. Osećate se glupo.“

Poslednju rečenicu je uputila Abri, i Eli shvati da je Abra bila u pravu. Druga žena, saosećajna, umnogome olakšava pristup. „Ali vi niste bili glupi“, uzvrati Abra. „Verovali ste mužu i prijateljici. To nije glupo.“ „Govorim to sebi ali onda se zapitam, šta ja to nemam a ona ima, šta ja to ne radim a ona radi? Zašto nisam dovoljno dobra?“ Abra pokri rukom njenu. „Ne bi trebalo, ali već znate odgovor.“ „Imam dvoje predivne dece. Njima je to užasno teško palo. Ljudi pričaju, nismo mogli da ih zaštitimo. To je bilo najgore.“ Iden srknu čaj, boreći se sa suzama. „Pokušali smo. Džastin i ja smo pokušali da ostanemo zajedno, da uspemo. Išli smo i kod bračnog savetnika, na zajedničko putovanje.“ Odmahnu glavom. „Ali nismo uspeli. Pokušala sam da mu oprostim, i možda bih mu i oprostila, ali nisam mogla da mu verujem. Onda je počelo opet.“ „Žao mi je.“ Abra joj stisnu ruku. „Opet sam ispala budala“, nastavi Iden, trepćući kako bi odagnala suze. „Ostajanje na poslu dokasno, poslovna putovanja. Samo što ovoga puta nisam bila tako glupa i lakoverna. Proveravala sam ga i znala sam da nije tamo gde govori da jeste. Ne znam ko je ona, niti da li je jedina. I ne zanima me. Više mi nije važno. Imam svoj život, svoju decu — i konačno malo ponosa. I ne stidim se da kažem, odraću ga u brakorazvodnoj parnici.“ Iden teško uzdahnu, s gorkim osmehom. „Još uvek sam prilično luda, očigledno. Primila sam ga nazad, posle svega što mi je uradio i sasuo u lice. Eto.“ „Ja nisam imao vremena da donesem tu odluku.“ Eli sačeka da ga Iden pogleda. „Nisam imao vremena da se ljutim. Neko je ubio Lindsi onog dana kada sam saznao šta je učinila, šta je radila čak i kada sam mislio da pokušavamo da održimo brak.“ Saosećajnog lica, Iden klimnu glavom. „Ne mogu ni da zamislim kako je to. Kada sam bila na dnu, kada su objavili vest o njenoj smrti, o istrazi, pokušala sam da zamislim kako bi bilo da je Džastin ubijen.“ Drhtavim prstima je pokrila usne. „Jezivo.“ „Ja ne mislim tako“, tiho reče Abra. „Nisam mogla da zamislim tako nešto. Nisam mogla da zamislim kako bih se osećala na vašem mestu, Eli.“ Ona zastade za trenutak, otpivši čaj. „Želite da vam kažem kako sam lagala da bih ga zaštitila. Da nije bio sa mnom te noći. Volela bih da mogu. Bože, kako bih to volela.“ Iden sklopi oči. „Ne bih smela tako da mislim o njemu. Rodila sam mu dvoje predivne dece. Ali volela bih da mogu da vam kažem to što želite da čujete. Istina je da se Džastin te noći vratio kući oko pet i trideset, možda koji minut kasnije. Sve je izgledalo normalno. Čak je izvadio i telefon, što je počeo da radi nekoliko meseci unazad. Rekao je da očekuje važan imejl sa posla, pa će možda morati da spakuje torbu za poslovni put. Ali tek za nekoliko sati, rekao je, ako ne i kasnije.“ Iden odmahnu glavom. „Tek docnije sam shvatila, naravno, da je čekao poruku od Lindsi, da su već isplanirali putovanje na dan ili dva. Ali te večeri, mislila sam da je sve uobičajeno. Deca su bila u školi — na probi za predstavu u kojoj su oboje učestvovali, i posle toga u piceriji. Bilo je lepo, samo nas dvoje, padala je kiša. Spremila sam večeru — pileće fahite, a on je napravio margarite. Opušteno veče, ništa posebno. Uživali smo kao bračni par pre nego što se deca vrate kući i unesu metež. A onda je zazvonio telefon. Bila je to Karli iz

galerije. Videla je prilog na TV-u. Rekla mi je da je Lindsi mrtva, da slute na ubistvo.“ Šarena mačka se pope uz stepenice i skoči joj u krilo. Iden poče da je miluje, nastavljajući da priča. „Trebalo je da znam, odmah. Bio je tako uzdrman. Prebledeo je. Ali i sama sam bila u šoku. Razmišljala sam o Lindsi, nije mi bilo ni na kraj pameti... nisam verovala da su njih dvoje bili u vezi. Kada je došla pohcija, kada su mi rekli, nisam verovala. Zaista... nisam mogla da verujem. Oprostite, Eli, tako mi je žao što vam ne mogu pomoći.“ „Hvala vam što ste pričali sa mnom. Znam da vam nije bilo lako.“ „Pokušavam da to ostavim iza sebe. Sve, ali potrebno je vreme. Trebalo bi i vi da učinite isto.“ Kada su se vratili u kola, Abra mu protrlja ruku. „I meni je žao.“ „Sada bar znamo.“ Međutim, nešto ga je i dalje mučilo.

26 etektivska agencija Kirbija Dankana bila je pravougaoni, skučeni prostor u ciglenoj zgradi koju je zaobišao svaki pokušaj urbane revitalizacije. Izlazila je na ispucali pločnik, okružena izlozima proročice s jedne i prodavnice za odrasle sa druge strane. „Sve na jednom mestu“, zaključi Abra. „Možeš da odeš kod madam Karlote i saznaš hoćeš li biti srećne ruke u Crvenoj sobi.“ „Ako moraš da pitaš proročicu, onda verovatno nećeš biti srećne ruke.“ „Ja čitam tarot“, podseti ga Abra. „To je drevan i zanimljiv oblik traganja za znanjem i samosvešću.“ „To su karte.“ Eli otvori centralna vrata i uđe u uski hodnik sa stepenicama. „Definitivno ću ti čitati tarot. Za jednog pisca, um ti je previše zatvoren za mogućnosti.“ „Kao advokat, pre nekoliko godina sam branio tobožnju proročicu od obmanutih klijenata za pozamašnu svotu novca.“ „Ljudi koji obmanjuju druge ljude nemaju pravi dar ili poziv. Jesi li dobio?“ „Da, samo zato što su njeni klijenti bili širom otvoreni za mogućnosti, i neizmerno glupi.“ Abra ga bočnu laktom, ali se nasmeja. Na drugom spratu su naišli na nekoliko vrata sa matiranim staklom na kojima su pisali nazivi firmi: BAKSTER TREMEJN — ADVOKAT, ZALAGAONICA KVIKI, USLUŽNA TELEFONSKA KOMPANIJA, i KIRBI DANKAN — PRIVATNI DETEKTIV. Preko Dankanovih vrata bila je zalepljena policijska traka. „Nadala sam se da ćemo uspeti da uđemo i malo pronjuškamo.“ „Slučaj je i dalje otvoren.“ Eli slegnu ramenima. „Žele da spreče provale. Sigurno Vulf stoji iza ovoga. Njega nije lako nasankati.“ „Možemo da siđemo i pričamo sa proročicom. Možda nam madam Karlota nešto predvidi.“ Eli je pogleda i priđe vratima advokatske firme. U predsoblju veličine ostave sedela je žena od četrdesetak godina i kucala na tastaturi. Ona zastade i spusti naočari sa zlatnim okvirima, tako da su visile na lančiću oko njenog vrata. „Dobar dan. Izvolite?“ „Tražimo informacije o Kirbiju Dankanu.“ Iako je zadržala osmeh advokatske sekretarice, pogled joj je odisao cinizmom. „Vi niste

policija.“ „Ne, gospođo. Hteli smo da se konsultujemo sa gospodinom Dankanom u vezi sa... ličnim problemom dok smo u Bostonu. Nadali smo se da će nas primiti, a sad vidimo policijsku traku preko njegovih vrata. Dogodila se provala?“ Njen pogled ostade ciničan, ali se okrenula na stolici prema njima. „Da. Policija još nije rešila slučaj.“ „Šteta.“ „Razlog više da se ne živi u gradu“, ubaci Abra na savršenom južnjačkom akcentu. Eli je samo potapša po ruci. „Da li gospodin Dankan radi u nekoj drugoj firmi? Trebalo je prvo da ga pozovem, ali nisam mogao da nađem njegovu vizitkartu. Setio sam se gde mu je agencija. Možda biste mogli da nas uputite na novu adresu, ili možda da nam date njegov broj kako bismo ga pozvali?“ „Neće vam vredeti. Gospodin Dankan je ubijen pre nekoliko nedelja.“ „Blagi bože!“ Abra zgrabi Elija za ruku. „Idemo odavde. Samo me vodi kući.“ „Ne ovde“, pojasni sekretarica uz slabašan osmeh. „I ne u ovom gradu. Bio je na severu, u mestu Viski Bič.“ „To je grozno. Stvarno grozno. Gospodin Dankan mi je pomogao sa...“ „Ličnim problemom“, završi sekretarica. „Da, pre nekoliko godina. Stvarno divan čovek. Tako mi je žao. Pretpostavljam da ste ga poznavali.“ „Naravno, Kirbi je radio za mog gazdu s vremena na vreme, i za zalagaonicu preko puta.“ „Tako mi je žao“, ponovi Eli. „Hvala na pomoći.“ Ustuknuo je i zastao. „Ali... rekli ste da je bio na severu. Zašto je onda provaljeno ovde? Ne razumem.“ „Policija radi na tome. Izgleda da je njegov ubica nešto tražio ovde. Znam samo da je Kirbi rekao mom gazdi kako ide na teren na nekoliko dana. Sledeće za šta znam je policijska traka preko njegovih vrata i policija koja postavlja pitanja, jesam li videla nešto ili nekog sumnjivog. Nisam, iako se štošta može zaključiti na osnovu likova koji ovamo dolaze po pomoć za lične probleme.“ „Mogu da zamislim.“ „Koliko sam čula, provala se dogodila iste noći kada je ubijen, ili tako nekako. Tako da ovde nije bilo nikoga da bi nešto video. Ali... mogu vam dati preporuku za drugog detektiva.“ „Idemo odavde.“ Abra povuče Elija za ruku. „Hajdemo kući, pa ćemo tamo videti šta ćemo.“ „U redu. Hvala u svakom slučaju. Stvarno šteta.“ Kada su izašli napolje, Eli se pozabavio idejom, da pokuša i u ostalim kancelarijama, ali nije bilo svrhe. Abra je ćutala dok su silazili niz stepenice. „Stvarno si dobar u tome.“ „U čemu?“ „U laganju.“ „Snalaženju.“

„Advokati to tako zovu?“ „Ne, mi to zovemo laganjem.“ Abra se nasmeja, pljesnuvši ga po ramenu. „Ne znam šta sam očekivala da ću ovde naći. Provala se dogodila ili kasno noću ili rano ujutro. Ovde nije bilo nikoga.“ „Nešto mi je palo na pamet.“ „Kaži“, insistirala je kada su ušli u kola. „Ako se držimo teorije da je Suskind unajmio Dankana, imamo tipa iz više klase. Skupo odelo, porodična kuća u predgrađu, status koji mu je bitan. A onda unajmljuje propalog detektiva.“ „Možda mu ga je neko preporučio.“ „Sumnjam. Mislim da nije hteo skupog i uspešnog iz dva razloga. Prvo, nije hteo detektiva koji je možda radio za nekog iz njegovih krugova. Drugo, i mnogo realnije, hteo je da izbegne velike troškove.“ „Ali kupio je kuću na plaži“, poče Abra. „Dobra investicija. Uostalom, bar je pokušao da sakrije svoje vlasništvo.“ „Zato što je znao da mu sleduje razvod braka. Kakva gnjida od čoveka“, zaključi Abra „Sa ovom karmom, u sledećem životu će biti puž golać.“ „Sviđa mi se ta ideja“, zaključi Eli. „Sa ovom karmom, imaće ogromne izdatke — i tu će pucati visoko — alimentacija, bračna nagodba. Dankanu je verovatno plaćao u gotovini, kako bi sakrio tragove. Neće biti podataka o tome na izveštaju iz banke kada bude morao advokatima da pokaže svoje finansijske transakcije.“ „I dalje je morao da provali ovde i pretraži kancelariju, jer tužilaštvo zadržava podatke o klijentima, pa čak i o gotovinskim transakcijama.“ „Dosijea, elektronska ili na papiru, kopije gotovinskih računa, dnevnik, spisak klijenata“, složi se Eli. „Zasigurno nije želeo da ga povežu kao klijenta privatnog detektiva kog je unajmio da mene prati, koji je završio mrtav. Vrlo pipavo.“ „Vrlo“, zamišljeno će Abra. „Verovatno nikada nije ni dolazio ovde, zar ne, u agenciju?“ „Verovatno. Sretali su se u kafićima ili barovima. I sigurno ne u ovom ili Dankanovom kraju.“ Eli zaustavi kola ispred zgrade od čelika i betona. „Ovde je živeo?“ „Na drugom spratu. Sumnjiv kraj.“ „Šta ti to govori?“ „Da je Dankan umeo da se brine za sebe, da nije strepeo da li će mu obiti kola ili zbog sumnjivog komšiluka. Možda je bio opasan lik ili je samo mislio da zna pravila igre. Neko takav ne bi strepeo od susreta sa klijentom nasamo.“ „Hoćeš da uđemo, popričamo sa komšijama?“ „Nema svrhe. Policajci su to već uradili. Suskind ne bi dolazio da mu pretraži stan. Ne samo zato što nije imao razlog da se nađe sa Dankanom već zato što bi se plašio da zađe u ovakav kraj. Južni Boston nije njegova teritorija.“ „Nije ni tvoja, viski barone.“ „Moji otac i sestra su baroni. Kako god, neko vreme sam volontirao u Južnom Bostonu. Ne, nije moja teritorija, ali nije ni geto. Pa, recimo da smo videli sve što je trebalo da vidimo, i najbolje i najgore.“

„Dankan je samo radio svoj posao“, zaključi Abra. „Nije mi se svideo, kao ni način na koji je razgovarao sa mnom, ali nije zaslužio da umre samo zato što je radio svoj posao.“ „Nije. Ali posmatraj to kao vrstu karme.“ „Znam kada mi se ulaguju, ali bio je dobar u svom poslu. U pravu si, karma.“ „Eto. Hajde da pre povratka vidimo kako je Hester.“ „Hočeš li da prođemo pored kuće u kojoj si živeo sa Lindsi?“ „Zašto?“ „Čisto da osetim ko si bio pre.“ Oklevao je, a onda mu sinu, što da ne? Što da ne napravi ceo krug? „U redu.“ Bilo je čudno voziti tim drumovima, u tom pravcu. Nije bio u kući na Bek Beju od kada je oslobođen optužbi. Tada je unajmio agenciju da isprazni kuću i stavi je na prodaju. Mislio je da će mu presecanje tih veza pomoći, ali nije mogao reći da jeste. Prolazio je kraj prodavnica i restorana koje su nekada bile deo njegove svakodnevice. Kafić u kom je često pio sa prijateljima, spa-centar koji je Lindsi volela, kineski restoran sa neverovatnom kung pao piletinom i nasmejanim dečkom koji isporučuje hranu. Lep drvored i ošišana dvorišta koja su nekada bila njegov komšiluk. Kada je zaustavio ispred kuće, nije rekao ništa. Novi stanari su u vrtu posadili ukrasno drvo čije su povijene grane počele da pupe ružičastim cvetovima. Na stazi je video tricikl vesele, jarko-crvene boje. Ostatak je izgledao isto, zar ne? Isti šiljci i uglovi, isti blistavi prozori i široka ulazna vrata. „Ne liči na tebe“, kaza Abra kraj njega. „Ne?“ „Ne. Previše je obična. Velika i lepa na svoj način. Kao elegantan kaput, ali koji ti ne stoji, bar ne sada. Možda ti je stajao uz ermes kravatu, italijansko odelo i advokatsku aktovku, dok ulaziš u lokalnu kafeteriju da kupiš papreno skupu kafu i kucaš poruku na mobilnom. Ali više ne.“ Abra se okrenu prema njemu. „Jesam li u pravu?“ „Jesi, valjda. Ali bio sam na tom putu, bez obzira na to da li mi je taj kaput pristajao ili ne.“ „A sada?“ „Više ne nosim kapute.“ Eli je pogleda. „Kada je kuća konačno prodata pre nekoliko meseci, osetio sam olakšanje. Kao da mi je spao sloj kože koja je postala previše tesna. Jesi li zato htela da prođemo ovuda? Da ti to priznam ili da se sama uveriš?“ „Lepa dodatna korist, ali prvenstveno zato što sam bila radoznala. Nekada sam i sama imala sličan kaput. Dobar je osećaj kada ga daš nekome kome će bolje stajati. Hajde da vidimo Hester.“ Još jedna poznata ruta, od jednog do drugog doma. Sa udaljavanjem od Bek Beja, napetost u njegovim ramenima je splašnjavala. Automatski je zaustavio ispred cvećare nadomak porodične kuće. „Volim da joj kupim nešto.“ „Dobar unuk.“ Zadovoljna, Abra mu se pridruži napolju. „Da sam na vreme mislila,

donela bih joj nešto iz Viski Biča. Oduševila bi se.“ „Sledeći put.“ Abra se osmehnu. „Sledeći put.“ Razgledala je po cvećari, ostavljajući njemu da odabere. Htela je da vidi šta će kupiti. Nadala se da to neće biti ruže, iako su bile prelepe. Ali bile su previše skupe, previše obične. Bila je zadovoljna kada se odlučio za plave irise u kombinaciji sa ružičastim ljiljanima. „Savršeno. Prolećno i smelo. Vrlo, vrlo Hester.“ „Hoću da se vrati kući pre leta.“ Abra nasloni glavu na njegovo rame dok je cvećarka uvijala buket. „I ja.“ „Dobro je videti vas, gospodine Landone.“ Cvećarka mu pruži olovku da potpiše račun. „Pozdravite porodicu.“ „Hvala. Hoću.“ „Zašto si tako iznenađen?“, upita Abra kada su izašli napolje. „Navikao sam da ljudi u prošlom životu... ili se prave da me ne poznaju ili samo prođu dalje.“ Abra se pope na prste i poljubi ga u obraz. „Nisu svi ološ“, kaza. Zajedno priđoše kolima, kraj kojih je stajao Vulf. Za trenutak se preklopiše prošlost i budućnost. „Lepo cveće.“ „I zakonito“, veselo će Abra. „Imaju još lepše ako ste raspoloženi.“ „Imate neka posla u Bostonu?“, upita on, ne skidajući pogled sa Elija. „Zapravo, da.“ Zaobišao je Vulfa kako bi Abri otvorio vrata. „Onda mi objasnite koja su to posla u Dankanovoj agenciji?“ „I to je zakonito.“ Eli dade cveće Abri kako bi oslobodio ruke. „Neki ljudi ne mogu da odole vraćanju na mesto zločina.“ „A neki ne mogu da odole mlaćenju prazne slame. Želite li još nešto, detektive?“ „Samo da kažem da ću nastaviti da mlatim. Prazna slama nije sasvim prazna.“ „Oh, prestanite!“ Razjarena, Abra vrati cveće Eliju i uvuče ruke u torbu. „Evo, pogledajte. Ovaj čovek je provalio u Liticu.“ „Abra...“ „Ne.“ Ona se okomi na Elija. „Dosta. Ovo je čovek kog sam te noći videla u pivnici i koji me je verovatno napao kad sam ušla u Liticu. Ovo je čovek koji je sigurno ubio Dankana Kirbija — nekog koga ste poznavali — a onda podmetnuo pištolj u moju kuću pre nego što je obavio anoniman poziv vama. I bilo bi dobro ako biste prestali sa prenemaganjem i postavili sebi pitanje zašto je Džastin Suskind kupio kuću u Viski Biču, zašto je unajmio Dankana, zašto ga je ubio. Možda on nije ubio Lindsi, a možda i jeste. Možda zna nešto zato što je kriminalac. Zato budite policajac i uradite nešto u vezi s tim.“ Zgrabila je nazad cveće i sama sebi otvorila vrata. „Dosta“, ponovi ona i zalupi vratima. „Vaša prijateljica je temperamentna.“ „Izazivate, detektive. Idem u posetu baki, a onda ću se vratiti u Viski Bič. Nastaviću da živim svoj život. A vi radite svoj posao.“ Eli uđe u kola, veza pojas i odveze.

„Oprosti.“ Naslonivši glavu na sedište, Abra za trenutak sklopi oči, pokušavajući da se smiri. „Oprosti, verovatno sam pogoršala situaciju.“ „Nisi. Iznenadila si ga. Suskindov crtež ga je iznenadio. Ne znam šta će učiniti u tom pogledu, ali uhvatila si ga nespremnog.“ „Slaba je to uteha. Ne sviđa mi se ovaj čovek i šta god da učini ili ne učini neće to promeniti. Sada...“ Abra nekoliko puta uzdahnu duboko. „Raščistimo vazduh, smirimo um. Neću da Hester primeti da sam uzrujana.“ „Pre bih rekao da si besna.“ „Nema mnogo razlike.“ „U tvom slučaju ima.“ Razmišljala je o tome dok su se zaustavili pred poslednjom kućom na Bikon Hilu. E ovo više liči na Elija, zaključi Abra. Možda zato što je kuća odisala prošlošću i generacijama koje se smenjuju. Dopadali su joj se izgled, konture i pejzaž obojen ranim prolećem. Abra mu tutnu cveće u ruke dok su prilazili vratima. „Dobar unuk.“ I uđoše da vide Hester. Zatekli su je u dnevnoj sobi sa blokom za crtanje, čašom ledenog čaja i kolačićima na tanjiru. Odložila je blok i olovku i digla obe ruke. „Evo ko će meni ulepšati dan.“ „Izgledaš umorno“, primeti Eli. „S dobrim razlogom. Upravo sam završila fizikalnu terapiju. Propustio si susret sa Markizom de Sadom.“ „Ako te toliko iscrpljuju, trebalo bi...“ „Daj, prestani.“ Hester nestrpljivo odmahnu rukom. „Džim je divan i ima odličan smisao za humor. Zna koliko mogu da podnesem i zna kako da me pokrene. Ali posle vežbi sam iscrpljena. Oživelo me je što vidim vas dvoje i to božanstveno cveće.“ „Mislila sam da priskočim Eliju u pomoć, dam mu smernice, ali ispostavilo se da ima istančan ukus. Odneću cveće Karmeli da ga stavi u vazu.“ „Hvala ti. Jeste li ručali? Možemo svi zajedno. Eli, daj mi ruku.“ „A što ti ne bi prvo malo sela.“ Kako bi je naveo na to, Eli i sam sede. „Ručaćemo kada se oporaviš od De Sada.“ On klimnu Abri a onda se okrenu prema Hester kada joj je predala cveće. „Ne moraš toliko da se trudiš.“ „Zaboravljaš s kim pričaš, momče. Samo trudom se završava posao. Drago mi je što si došao i što si doveo Abru.“ „Više nije tako teško doći u Boston.“ „Oboje radimo na isceljenju.“ „Na početku se nisam toliko trudio.“ „Ni ja. Moraćemo da zapnemo.“ Eli se osmehnu. „Volim te, bako.“ „Bolje bi ti bilo. Tvoja majka stiže za dva sata, a tvoj otac neće pre šest. Hoćeš li ostati da vidiš bar majku?“ „Takav je plan, a onda se vraćamo. Mnogo toga smo prevalili, oboje, u proteklih

nekoliko meseci.“ „Ali sada smo tu. Kaži mi, kako napreduje knjiga?“ „Mislim da dobro napreduje. Nekim danima bolje, nekim lošije, a ponekad mislim da je obično sranje. Ali to što mogu da pišem tera me da se zapitam zašto to nisam ranije počeo.“ „Bio si talentovan za pravo, Eli. Šteta što ti pravo nije bilo hobi, ili bar drugi posao, a pisanje profesija. Možda bi to sada mogao.“ „Možda. Mislim da svi znamo koliko sam bio loš u porodičnom poslu. Triša ide tim stopama.“ „Prokleto je dobra u tome.“ „Jeste, ali iako to nije za mene, naučio sam mnogo o poslu, o istoriji. Sada obraćam veću pažnju na korene i početke.“ Oči joj zasijaše s odobravanjem. „Vidim, provodio si dosta vremena u biblioteci Litice.“ „Jesam. Majka tvoje svekrve je prodavala viski.“ „Jeste. Šteta što je nisam bolje upoznala. Sećam se da je bila žilava, tvrdoglava Irkinja. Malo sam je se plašila.“ „Sigurno je bila sposobna žena.“ „Jeste. Tvoj deda ju je obožavao.“ „Video sam slike dok sam malo njuškao po Litici, bila je prilično naočita. Ali koreni Landon Viskija sežu još dalje, do revolucije.“ „Inovacije, kockarsko srce, poslovni um, rizik i nagrada. I shvatanje da ljudi uživaju u dobrom piću. Naravno, rat je pomogao, ma koliko krvoločan bio. Vojsci je bio potreban viski, ranjenicima još više. Tačno je da se Landon Viski uzdigao u borbi protiv tiranije u pohodu za slobodu.“ „Pričaš kao pravi Jenki.“ Abra uđe sa vazom i ljupko aranžiranim cvećem. „Prelepo je.“ „Jeste. Da ih stavim ovde ili u vašu sobu?“ „Ovde. Ovih dana više vremena provodim sedeći nego ležeći, hvala bogu. Sada kada je Abra tu, zašto mi ne kažete šta vas zaista zanima.“ „Misliš da si mnogo pametna?“, našali se Eli. „Znam da jesam.“ On se naceri, klimajući glavom. „Nismo ni mi sigurni šta stvarno želimo da znamo. Ja mislim da bi čitav istorijat kuće i posla mogao igrati nekakvu ulogu u čitavoj stvari. Nisam još uvek sve prokljuvio. Ali hajde da preskočimo nekoliko vekova.“ „Ne mogu da mu vidim lice.“ Hester skupi šake u krilu. Smaragdni prsten koji je često nosila na desnoj ruci sevnu usled pokreta. „Pokušala sam sve čega sam se setila, pa čak i meditaciju — koju, Abra, kao što znaš, ne sprovodim baš najbolje. Sve što vidim i sve čega se sećam su senke, pokreti, figura muškarca — taj oblik. Probudila sam se i učinilo mi se da sam čula buku, a onda sam ubedila sebe da nisam čula ništa. Sada znam da je to bila greška. Sećam se da sam ustala i instinkti su mi govorili da siđem u prizemlje. To je sve. Žao mi je.“ „Nemoj da ti bude žao“, uzvrati Eli. „Bio je mrak. Možda se ne sećaš njegovog lika jer ga nisi videla, ili jesi ali nedovoljno jasno. Opiši mi zvuk koji si čula.“ „Toga se bolje sećam, bar tako mislim. Isprva sam mislila da sanjam, a možda i jesam