Nora Roberts - Pesma talasa

umešan?“ „Ljubavnik je imao čvrst alibi. Ja nisam.“ „Koji čvrst alibi?“ „Bio je kod kuće sa svojom ženom.“ „Da, čitala sam o tome, slušala o tome, ali njegova žena možda laže.“ „Naravno, ali zašto? Njegova žena, užasnuta i besna, nakon što ju je policija obavestila o njegovoj aferi sa ženom koju oboje poznaju, nevoljno se zaklela da je te večeri bio kod kuće pre šest sati. Njihove priče se po svim stavkama poklapaju. Džastin Suskind nije ubio Lindsi.“ „Nisi ni ti.“ „Nisam ni ja ali kada se u obzir uzmu sve činjenice, ja jesam, on nije.“ „Izvini, na čijoj si ti strani?“ Eli se osmehnu. „Na svojoj, naravno. Znam da je nisam ubio, baš kao što znam da po onome što imaju izgledam kao krivac.“ „Nemaju dovoljno. Treba im još. Kako će to nabaviti?“ „Izbunariće nekako.“ „Unajmili su privatnog detektiva. Unajmi ga i ti.“ „Već jesam, nije pomoglo.“ „Odustaćeš tek tako?“ Abra ga lako odgurnu. „Unajmi drugog detektiva i pokušaj ponovo.“ „Sada zvučiš kao moj advokat.“ „Eto. Poslušaj svog advokata. Ne moraš samo da se povlačiš i gutaš. Govorim ti iz iskustva“, doda. „Duga priča koju ću ti ispričati jednog dana. Sada tvrdim da te gutanje čini tužnim i slabim i nesrećnim. Čini da se osećaš kao žrtva. Nećeš biti žrtva ako im to ne dozvoliš.“ „Je li i tebe neko povredio?“ „Jeste. I predugo sam radila isto što i ti. Samo sam gutala to stanje. Uzvrati udarac, Eli.“ Abra spusti ruke na njegova ramena. „Bez obzira na to da li veruju u tvoju nevinost ili ne, znaće da nisi plačljivko. I ti ćeš to znati.“ Impulsivno se pridigla na prste i poljubila mu usne. „Pozovi svog advokata“, naredi, a potom se zaputi prema stepenicama za plažu. Visoko na uzbrdici, Kirbi Dankan je škljocao profesionalnim foto-aparatom. Pretpostavljao je da ima nečeg između Landona i dugonoge brinete. Nije hteo da se krije, naravno, ali njegov posao je bio da dokumentuje, postavlja pitanja — jednostavno, da izbaci Landona iz ravnoteže. A ljudi prave greške kada ih izbace iz ravnoteže.

6 ada je Abra sutradan ušla u Liticu, dočeka je miris kafe. Osmotrila je kuhinju — koju je Eli održavao čistom i urednom — a onda je, budući da nije bio kod kuće, počela da sastavlja spisak za kupovinu. Kada se vratio, stajala je na stoličici i brisala kuhinjske elemente. „Jutro“, nazva ona, Okrenuvši glavu da mu se osmehne. „Odavno si ustao?“ „Da. Hteo sam malo da pišem.“ Naročito posle đavolskog sna koji ga je pred zoru probudio. „Moram danas u Boston.“ „O?“ „Da se vidim sa svojim advokatom.“ „U redu. Jesi li jeo?“ „Da, mama.“ Ne uzevši ovo za zlo, Abra nastavi da briše. „Hoćeš li imati vremena da obiđeš svoje?“ „Planiram. Čuj, ne znam kada ću se vratiti. Možda prespavam tamo. Verovatno hoću.“ „Nema problema. Odložićemo masažu.“ „Ostaviću ti pare. Isto kao prošli put?“ „Da. Ako bude nekih promena, uskladićemo ih sledeće nedelje. Pošto nećeš biti tu, očistiću ti radnu sobu, i obećavam: radni sto neću ni pipnuti.“ „U redu.“ Stajao je i gledao ju je. Na sebi je imala običnu crnu majicu — previše konzervativno za nju — crne uske pantalone i duboke crvene starke. Crvene kuglice su joj visile sa ušnih resica. Eli spazi srebrno prstenje u činiji na kuhinjskom šanku. Verovatno ih je skinula kako bi neometano mogla da čisti, zaključi. „Bila si u pravu onomad“, reče on posle duže pauze. „Volim kada sam u pravu.“ Abra siđe sa stoličice i okrenu se. „U vezi sa čim sam bila u pravu?“ „U vezi sa uzvraćanjem paljbe. Bio sam digao ruke. Imao sam svoje razloge ali to nikud ne vodi. Ako ništa drugo, trebalo bi da se naoružam.“ „To je dobro. Niko ne treba da toleriše uznemiravanje i proganjanje, a Lindsina porodica radi upravo to. Ali ova tužba im neće proći.“ „Neće?“ „Nemaju slučaj, pravno gledano. Bar koliko ja mogu da vidim, a nagledala sam se advokatskih serija.“ Eli se nasmeja. „I to ti je kvalifikacija.“ Zadovoljna njegovom reakcijom, Abra klimnu glavom. „Mogla bih da se zaposlim u

pravosuđu. Oni samo zahtevaju habeas corpus, fizičku prisutnost optuženog pred sudom, pa rovare, rovare, kako bi te isprovocirali.“ „Vrlo... jedinstven argument.“ „I razuman. Verovatno misle, ako im to pođe za rukom, možda će otkriti neke nove dokaze protiv tebe. Ili bar da te potuku, zakopaju u dokumenta, sudske spise i šta već, kako bi im ti na kraju ponudio finansijsku nagodbu. Što bi, po njihovom ubeđenju, dokazalo tvoju krivicu. Oni su u žalosti i uzimaju sebi za pravo da te šibaju.“ „Možda bi mogla da se zaposliš u pravosuđu.“ „Volim Dobru ženu.“ „Šta?“ „Advokatsku seriju. Vrlo je realistična i seksi. Elem, šta hoću da kažem — dobro je što ideš da se nađeš sa svojim advokatom, to je korak napred. Danas izgledaš bolje.“ „Nego?“ „Nego inače.“ Oslonivši ruku na kuk, Abra nakrivi glavu. „Trebalo bi da nosiš kravatu.“ „Kravatu?“ „Obično ne vidim svrhu u tome što muškarci vezuju mašnu oko vrata, a kravata to u neku ruku jeste. Ali ti bi trebalo da je nosiš. Osećaćeš se snažnije, kontrolisaćeš situaciju. Bićeš sigurniji u sebe. Uostalom, gore imaš čitavu kolekciju.“ „Još nešto?“ „Nemoj da se šišaš.“ Opet ga je zapanjila. „Zašto da se ne šišam?“ „Sviđa mi se tako. Nije pravnički ali je spisateljski. Možda samo malo skrati ako baš moraš, a to mogu i ja da ti...“ „Ne dolazi u obzir.“ „Mislim da sam dovoljno vešta. Samo nemoj da je utopiš u advokatski fazon.“ „Znači, da nosim kravatu i da ne šišam kosu.“ „Tako je. I kupi neko cveće za Hester. Sada bi trebalo da nađeš lale, neka je podsete na proleće.“ „Šta misliš da sve to lepo zapišem?“ Abra se osmehnu, zaobišavši kuhinjski šank. „Ne samo što izgledaš bolje već si i bolje raspoložen. Dobio si na drskosti, i to ne onoj izazvanoj besom.“ Otresla je revere njegovog sportskog sakoa. „Idi uzmi kravatu. I pažljivo vozi.“ Reče i poljubi ga u obraz. „Ko si ti? Zaista?“ „Doći ćemo do toga. Pozdravi tvoje.“ „Hoću. Vidimo se... kada se vratim.“ „Pomeriću masažu i zabeležiću ti u kalendar.“ Opet je zaobišla šank, popela se na stolicu i nastavila da briše. Odabrao je kravatu. Nije verovao da će se s njom osećati snažnije i kao da drži sve konce u rukama, ali se, začudo, osećao potpunije. S tim na umu, otvorio je svoju aktovku, ubacio fascikle, novu beležnicu, zaoštrene olovke, rezervnu hemijsku i, posle kraćeg premišljanja, svoj diktafon. Navukao je kaput i uhvatio svoj odraz u ogledalu.

„Ko si ti?“, upita sebe. Nije izgledao isto, a opet, još se nije navikao na svoj novi izgled. Više nije bio advokat, a još se nije dokazao ni kao pisac. Nije bio kriv, ali još nije dokazao da je nevin. Bio je u paklu ali možda je konačno bio spreman da izađe iz njega. Novac za Abru je ostavio na svom radnom stolu, a onda izašao napolje, praćen njenom muzikom za čišćenje — danas je to bio Springstin s početka karijere. Ušao je u kola, shvativši da to čini prvi put otkad ih je parkirao tu pre tri nedelje. I osećaj je bio dobar, zaključi. Preuzimanje kontrole, preuzimanje inicijative. Uključio je radio, iznenada se nasmejavši kada sa zvučnika zatrešta metal bend Bos. I, zaključivši da mu skoro prija Abrino društvo, Eli se odvezao iz Viski Biča. Nije primetio kola koja su krenula za njim. * * * Pošto je dan bio relativno blag, Abra otvori vrata i prozore da pusti vazduh unutra. Presvukla je posteljinu sa Elijevog kreveta i našušurila jorgan. Posle nekoliko minuta razmišljanja, od peškira je napravila ribu. Kopajući po torbi za hitne slučajeve neozbiljnosti, naposletku je izvukla malu, zelenu, plastičnu lulu za ribina usta. Kada je zaključila da spavaća soba izgleda zadovoljavajuće, odnela je prvu gomilu rublja na pranje i usredsredila se na radnu sobu. Žarko je želela da mu pretura po radnom stolu — za slučaj da je ostavio neku belešku ili trag u vezi sa napretkom u poslu. Ali dogovor je bio dogovor. Umesto toga je obrisala prašinu, usisala, dopunila frižider flaširanom vodom i sokovima. Napisala je sledeću poruku koju joj je izdiktirala Hester, i zalepila je na bocu. Posle brisanja kožne fotelje za radnim stolom, Abra se udalji da prouči njegov pogled kroz prozor. Dobro je, zaključi ona. Vetar i sunce su skoro odagnali sneg. Danas je sunce bilo jarko, nebo plavo, a morska trava se njihala na povetarcu. Posmatrala je ribarski brod, tamnocrven na modroj vodi, kako se probija kroz talase. Je li ovo sada smatrao svojim domom?, pitala se. Ovaj pogled, ovaj vazduh, ove zvuke i mirise? Koliko dugo je njoj trebalo da ovo prihvati kao svoj dom? Nije mogla da se seti, ne sa sigurnošću. Možda prvi put kada je Morin pokucala na njena vrata, držeći tanjir sa kolačima i bocu vina. Ili kada je prvi put prošetala onom plažom i osetila istinsko smirenje uma. Poput Elija, pobegla je ovamo. Ali nije imala drugog izbora i Viski Bič je bio slučajan izbor. Pravi izbor, zaključi Abra. Odsutno je dodirnula levu stranu svog grudnog koša, tamo gde se nalazio ožiljak. Sada je retko razmišljala o onome od čega je pobegla. Ali Eli ju je podsetio, i možda je to bio samo jedan od razloga što je osetila potrebu da mu pomogne.

Imala je mnoštvo prijatelja. Ali mogla je da doda i jednog novog, pomisli, setivši se osmeha na njegovom licu kada je prepoznao Morin. Novi cilj, reče Abra sebi, dati Eliju Landonu razlog da se češće osmehuje. Ali prvo je morala da stavi njegove gaće da se suše. Eli samo što se smestio u čekaonicu Nila Simpsona, odbivši jednu od tri ljubazne sekretarice koja mu je ponudila kafu, vodu ili nešto drugo, kada je Nil prišao da ga pozdravi. „Eli.“ Nil, užurban i otmen u svom skupom odelu, ispruži ruku i čvrsto stisnu Elijevu. „Drago mi je što te vidim. Izvoli u moju kancelariju.“ Kretao se poput sportiste kroz elegantno uređeni lavirint advokatske firme Gardner, Kopek, Rajt i Simpson. Samouveren čovek, izvrstan advokat koji je u trideset devetoj postao punopravni partner i uvrstio svoje ime u memorandum jedne od najboljih firmi u gradu. Eli mu je verovao, morao je. Iako su radili u suparničkim firmama, često se boreći za iste klijente, kretali su se u sličnim krugovima, imali zajedničke prijatelje. Nekada davno, pomisli Eli, budući da su se svi njegovi povukli pod konstantnim pritiskom medija. U kancelariji sa veličanstvenim pogledom na bostonski park Komons, Nil je predložio Eliju da se smeste u kožnu garnituru, umesto za njegov zadivljujuće veliki kancelarijski sto. „Preći ćemo na posao za koji minut“, reče Nil, dok je njegova atraktivna sekretarica unosila poslužavnik sa dve ogromne šolje penušavog kapucina. „Hvala, Rozali.“ „Nema problema. Želite li još nešto?“ „Javiću ti.“ Nil se zavali u fotelju, gledajući Elija i čekajući da sekretarica izađe i zatvori vrata. „Izgledaš bolje.“ „Mnogi su primetili.“ „Kako napreduje knjiga?“ „Kako kad. Sve u svemu, nije loše.“ „Kako ti je baka? Oporavlja li se?“ „Oporavlja. Posle idem da je obiđem. Ne moraš to da radiš, Nile.“ Nil začkilji svojim tamnim očima i uze šolju. „Šta?“ „Da ćaskaš sa mnom u cilju rutinskog opuštanja klijenta.“ Nil srknu kafu. „Bili smo prijatelji pre nego što si me unajmio, ali nisi me unajmio zato što smo bili prijatelji. Niti je to bilo bitno. Kada sam te pitao zašto si došao baš kod mene, imao si nekoliko dobrih razloga. Između ostalog, verovao si da nas dvojica pristupamo zakonu i poslu na sličan način. Mi predstavljamo kompletnog klijenta. Hoću da znam u kakvom si mentalnom stanju, Eli. To mi pomaže da odlučim koje mere da preduzmem ili ne preduzmem u tvoju korist. I koliko ću morati da te ubeđujem da prihvatiš preporuku za koju možda još nisi spreman.“ „Moje mentalno stanje se menja poput plime i oseke. Trenutno... nije optimistično ali je agresivnije. Umoran sam, Nile, od vukl_janja ovih lanaca za sobom. Umoran sam od žaljenja što ne mogu da imam ono što sam nekada imao, čak i ne znajući da li to i dalje želim. Umoran sam od cupkanja u mestu. Možda je malo bolje jer ne klizim sa ivice kao prethodnih

meseci, ali sam prokleto siguran da uopšte ne napredujem.“ „U redu.“ „Ništa ne mogu da učinim kako bih promenio mišljenje Lindsinih roditelja — ili bilo čije mišljenje — o meni. Ne dok god Lindsin ubica ne bude otkriven, uhapšen i osuđen. Čak i tada, neki će misliti da sam se izvukao kroz rupe u zakonu. Zato, neka sve ide dođavola.“ Nil otpi još kafe, klimajući glavom. „U redu.“ Eli ustade. „Moram da znam“, reče, šetkajući po kancelariji. „Bila mi je žena. Nema veze što smo prestali da se volimo, ako smo se ikada i voleli. Nema veze što me je varala. Nema veze što sam želeo da okončam brak i odem od nje. Bila mi je žena i moram da znam ko je došao u naš dom i ubio je.“ „Možemo da vratimo Karlsona.“ Eli odmahnu glavom. „Ne, on je obavio svoje. Hoću nekog novog, nekog ko je tek ušao u posao, ko počinje od početka. To nije bio slučaj sa Karlsonom. Njegov posao je bio da nađe dokaze koji će podržati razumnu sumnju. Hoću novu krv; ne tražim dokaze koji će dokazati da ja to nisam uradio, već ko je to uradio.“ Nil je lenjo pisao po svojoj beležnici. „Da uđe u priču bez automatskog eliminisanja tebe?“ „Upravo tako. Koga god da unajmimo, trebalo bi da besprekorno radi svoj posao. Hoću ženu.“ Nil se osmehnu. „Ko neće?“ S poluosmehom, Eli opet sede. „Ja, u proteklih osam meseci.“ „Nije ni čudo što izgledaš kao da te je poplava izbacila.“ „Mislio sam da izgledam bolje.“ „Izgledaš, a to samo pokazuje koliko je stanje bilo loše. Želiš isključivo ženskog detektiva.“ „Hoću pametnog, iskusnog, temeljnog, ženskog detektiva. Nekog ko će uspeti da navede neku od Lindsinih prijateljica da progovori, da joj se ispovedi, ono što Karslon nije uspeo. Policija je ubeđena da je Lindsi pustila ubicu u kuću ili da je ubica imao ključ. Nije bilo znakova provale. Nakon što je stigla kući u četiri i trideset, ukucala je šifru za alarm, a sledeći unos šifre je bio moj, oko šest i trideset. Napadnuta je odstraga, što znači da je ubici bila okrenuta leđima. Nije ga se plašila. Nije bilo borbe, tuče, krađe. Znala je ubicu i nije ga se plašila. Suskind ima alibi ali šta ako joj on nije bio jedini ljubavnik? Samo poslednji?“ „To smo već pretresli“, podseti ga Nil. „Onda ćemo još jednom, temeljnije, i više puta ako treba. Panduri mogu da drže slučaj otvorenim, krijući od mene. Nema veze, Nile. Nisam je ubio a iscrpli su sva moguća sredstva pokušavajući da dokažu da jesam. Ne radi se o tome da samo želim da sve prestane, više ne. Radi se o tome da saznam istinu i da sve konačno ostavim za sobom.“ „U redu. Obaviću nekoliko poziva.“ „Hvala. I kad smo već kod privatnih detektiva — Kirbi Dankan.“ „Već sam se raspitao.“ Nil ustade, priđe svom radnom stolu i vrati se sa fasciklom. „Tvoj primerak. Ukratko? Tip vodi svoju skromnu detektivsku agenciju. Ima reputaciju izbegavanja nevolja, ali nije zvanično naveden. Osam godina je radio kao bostonski policajac i još tamo

ima jake veze.“ Dok je Nil govorio, Eli otvori fasciklu, čitajući izveštaj. „Mislio sam da ga je unajmila Lindsina porodica, ali izgledao mi je previše neupadljivo, previše skromno za njih.“ Skupivši obrve, tražio je druge mogućnosti. „Oni bi se pre opredelili za otmeniju firmu, modernije metode.“ „Slažem se, ali ljudi takvu odluku donose na osnovu različitih faktora. Možda im ga je preporučio prijatelj, kolega, član porodice.“ „Pa, ako ga oni nisu unajmili, onda ne znam ko bi mogao.“ „Njihov advokat nije ni potvrdio ni porekao“, reče Nil. „Trenutno nije u obavezi da priloži tu informaciju. Dankan je bio pandur. Moguće je da se on i Vulf poznaju i da je Vulf odlučio da rizikuje. Ako je tako, onda mi neće reći ništa.“ „Ne liči mi na njega ali... Ne možemo sprečiti Dankana da se raspituje po Viski Biču, za koga god da radi. To nije protivzakonito.“ „Kao što ni ti nisi obavezan da pričaš s njim. Ali to ne znači da naš detektiv ne može da se raspituje o njemu, skuplja informacije o njemu. I to ne znači da ne možemo da pustimo buvu kako smo unajmili nekoga da to uradi.“ „Da“, složi se Eli. „Vreme je da malo podignemo prašinu.“ „Pidmontovi u ovom času samo unose konfuziju, pokušavajući da dovedu u sumnju tvoju nevinost, održavajući slučaj ubistva svoje kćerke u medijskoj žiži, da interesovanje javnosti ne splasne. Nuspojava tog procesa je zagorčavanje tvog života. Tako da je ovaj poslednji potez sa privatnim detektivom verovatno njihova ideja.“ „Zajebavaju se sa mnom.“ „Iskreno govoreći, da.“ „Neka ih. Ne može biti gore nego kada je ovo bio danonoćni cirkus. Pregurao sam to, preguraću i ovo.“ Verovao je u to. Neće samo pregurati, već će i izgurati. „Neću da stojim skrštenih ruku dok pucaju u mene, ovoga puta neću. Izgubili su kćerku, žao mi je, ali mene neće uspeti da sjebu.“ „Onda, kada njihov advokat predloži nagodbu, što očekujem da hoće, odlučno ćemo ih odbiti.“ „Odlučno ćemo ih odjebati.“ „Stvarno ti je bolje.“ „Prošlu godinu sam proveo u magli, šoku, krivici, strahu. Svaki put kada bi vetar promenio pravac, malo bi mi se razbistrilo i ugledao bih sledeću zamku. Više nisam u magli i, Isuse, ne strepim da bi talas mogao da me baci nazad i udavi me. Ali sada, danas, hoću da rizikujem jednu od tih zamki, da konačno isplivam i nadišem se vazduha.“ „U redu.“ Nil spusti srebrnu hemijsku na svoju beležnicu. „Da razmotrimo strategiju.“ Kada je konačno napustio Nilovu kancelariju, Eli je prošetao Komonsom. Pitao se kako će se osećati po povratku u Boston, čak i na jedan dan. Još nije imao odgovor. Ovde mu je sve bilo poznato, i to mu je donekle prijalo. Bilo je nade i zahvalnosti u prvim zelenim izdancima koji su slutili kraj zime i početak proleća. Ljudi su odolevali vetru — koji danas nije bio jak — i ručali na klupama, šetali poput

njega, ili samo prolazili kroz park. Voleo je život ovde, podseti on sebe. Taj osećaj da je sve opet poznato, osećaj pripadanja i svrsishodnosti. Mogao je da ode u brzu šetnju, do firme gde je nekada zabavljao i savetovao svoje klijente, kao što je Nil upravo njega. Znao je gde kuvaju njegovu omiljenu kafu, gde služe brzi ručak, a gde opušten i dug. Imao je svoje omiljene barove, svog krojača i juvelira, gde je najčešće kupovao poklone za Lindsi. Ništa od toga više nije bilo njegovo. I stajao je tu, zagledan u pupoljke žutog narcisa, koji samo što nije procvetao, shvativši da ni za čim od toga ne žali. Ili bar ne kao pre. Naći će novo mesto gde će ošišati kosu i kupiti lale za svoju baku. A pre povratka u Viski Bič, spakovaće ostatak odeće i opremu za vežbanje. Pokupiće delove svog života koji su još uvek nešto vredeli, i oslobodiće se prošlosti. Kada je parkirao ispred lepe, stare kuće od crvene cigle na Bikon Hilu, oblaci su već zaklonili sunce. Smatrao je da će ogroman buket ljubičastih lala uspeti da razveseli Hester. Držeći lale u jednoj ruci, izvadio je iz kola vazu sa zumbulima, omiljenim cvećem njegove majke. Morao je da prizna da su ga vožnja, susret sa advokatom i šetnja iscrpli više nego što je očekivao. Ali nije hteo da to njegova porodica primeti. Možda je dan bio tmuran, ali on se držao nade koju je iznedrio u Komonsu. Vrata su se otvorila čim im je prišao. „Gospodine Eli! Dobro došli kući, gospodine Eli.“ „Karmel.“ Zagrlio bi njihovu dugogodišnju domaćicu da mu ruke nisu bile zauzete. Umesto toga, sagnuo se da je poljubi u obraz. „Tako ste mršavi.“ „Znam.“ „Kazaću Alis da vam spremi sendvič. I da sve pojedete.“ „Razumem.“ „Kakvo divno cveće!“ Eli izvuče jednu lalu iz buketa. „Za vas.“ „Vi ste moje zlato. Hajde, hajde. Vaša majka samo što nije stigla, a vaš otac je obećao da će doći do pola šest kako se ne biste mimoišli ako ostajete kratko. Ali ostaćete duže, večeraćete. Alis sprema Jenki pečenje i krem brule od vanile za desert.“ „Onda bolje da i njoj odvojim jednu lalu.“ Karmela se toplo osmehnu, a onda joj se oči napuniše suzama. „Nemojte.“ Video je bol i tugu koje je viđao na licima njemu dragih ljudi kada je Lindsi ubijena. „Sve će biti dobro.“ „Hoće. Naravno da hoće. Dajte mi te zumbule.“ „Za mamu su.“ „Vi ste dobar dečko. Uvek ste bili dobar dečko, čak i kada niste bili. Vaša sestra takođe dolazi na večeru.“ „Trebalo je da kupim još cveća.“ „Ah.“ Domaćica treptanjem odagna suze i odmahnu rukama, pokazujući mu da uđe. „Odnesite ih baki. U dnevnoj sobi je, verovatno za kompjuterom. Ne skida se s njega, ni noću

ni danju. Doneću vam sendvič i vazu za te lale.“ „Hvala.“ Eli krenu prema širokom, elegantnom stepeništu. „Kako je Hester?“ „Svakim danom sve bolje. Još žali što se ne seća kako je pala, ali bolje je. Raduje se što će vas videti.“ Eli se popeo na sprat i skrenuo prema istočnom krilu kuće. Kao što je Karmel predvidela, njegova baka je sedela za radnim stolom i kucala nešto na svom laptopu. Leđa i ramena pravi kao strela, primeti Eli, ispod urednog, zelenog kardigana. Njena srebrom prošarana tamna kosa bila je elegantno začešljana. Nema hodalice, spazi Eli i odmahnu glavom, ali zato je štap sa srebrnom drškom u obliku lava stajao naslonjen na radni sto. „Opet dižeš bunu?“ Stao je tik iza nje i spustio joj poljubac na teme. Hester samo dignu ruku i uhvati njegovu. „Celog života dižem bune. Zar sada da stanem? Daj da te vidim.“ Odmakla ga je od sebe i okrenula se u stolici. Oči boje kestena proučavale su ga bez milosti. A onda joj se usne zakriviše, jedva primetno. „Viski Bič ti prija. I dalje si premršav ali nisi onako bled, niti tužan. Doneo si mi malo proleća.“ „Zahvaljujući Abri. Rekla mi je da voliš lale.“ „Bio si dovoljno mudar da je poslušaš.“ „Ona je tip žene koji retko prihvata 'ne’ kao odgovor. Pretpostavljam da ti se zato dopada.“ „Između ostalog.“ Hester ispruži ruku, grabeći za trenutak njegovu. „Bolje si.“ „Danas.“ „Danas je sve što imamo. Sedi. Toliko si visok da ću iskriviti vrat. Sedi i pričaj mi šta si radio.“ „Pisao, razmišljao, sažaljevao sebe i zaključio da mi od svega najviše prija pisanje. I tako sam pokušao nešto da preduzmem kako bih eliminisao potrebu za razmišljanjem i samosažaljevanjem.“ Hester mu se zadovoljno osmehnu. „Tako je. To je moj unuk.“ „Gde ti je hodalica?“ Lice joj postade nadmena maska. „Vratila sam je. Lekari su mi ugradili više gvožđurije nego što ima ratni brod. Fizikalna terapija je bila surova ali delotvorna. Kada sam to izdržala, moći ću i da hodam bez proklete hodalice.“ „Još te boli?“ „Tu i tamo, s vremena na vreme, i manje nego pre. Isto kao tebe. Neće nas pobediti, Eli.“ Hester je takođe smršala, a nesreća i težak oporavak su ostavili traga na njenom licu. Ali oči su joj bile prodornije nego ikad, i to ga je tešilo. „Počinjem da verujem u to.“ Dok je Eli pričao sa bakom, Dankan je parkirao auto uz ivičnjak, proučavajući kuću kroz dugi objektiv foto-aparata. A onda ga je spustio, izvadio diktafon i snimio komentar za taj dan.

Odlučio je da čeka.

7 osada je bila deo posla. Kirbi Dankan je zavaljeno sedeo u svom neupadljivom sedanu, grickajući šargarepu. Imao je novu žensku prijateljicu i zbog potencijalnog seksa odlučio je da smrša nekoliko kilograma. Skinuo je samo kilogram. U protekla dva sata pomerio je kola jednom i razmišljao je da to učini opet. Instinkti su mu govorili da će Landon ostati duže u poseti — verovatno na porodičnoj večeri — a u međuvremenu je slikao njegovu majku, oca i sestru sa suprugom i detetom u naručju. Ali njegov zadatak je bio da čeka Landona, i to će učiniti. Pratio ga je do Bostona — lako, uprkos gužvi — do zgrade u kojoj se nalazi advokatska kancelarija Landonovih. To mu je omogućilo da neopaženo prošeta oko njegovih kola. Tamo ništa nije video. Sat i po vremena kasnije, pratio je Landona po Komonsu, a zatim do ekskluzivnog salona, čekajući da se ošiša. Mada Dankan nije primetio razliku na frizuri koja košta pedeset i više dolara. Bog zna, ima nas svakojakih. Landon je zatim svratio u cvećaru i izašao natovaren buketima. Poput čoveka koji završava poslove po gradu pred posetu svojoj porodici. Uobičajeno sranje. U stvari, svi Landonovi su bili uobičajeno sranje, bar koliko je Dankan uspeo da primeti. Ako je ubio svoju ženu i izvukao se, Landon definitivno nije izašao da to proslavi. Njegov dosadašnji izveštaj za klijenta bio je prilično tanak. Nekoliko šetnji po plaži, susret sa seksi kućepaziteljkom i bucmastom ženom koja je Landona pošteno stisnula, a za koju se ispostavilo da je udata i ima troje dece. Dankan je naslutio hemiju između Landona i kućepaziteljke, ali nije mogao da otkrije njihovu povezanost pre Landonovog dolaska u Viski Bič. Ipak, detaljnijom proverom je utvrdio da Abra Volš ima istoriju vezivanja za nasilne tipove, što Landona čini savršenom partijom — ukoliko je svojoj ženi raspolutio glavu, u šta je Dankan lično sumnjao. Možda je Landon bio njen trenutni izbor ali on i dalje nije uspeo da nađe trag koji bi potvrdio da su se njih dvoje poznavali pre ubistva. Čak ni njegov tanki izveštaj nije išao u prilog klijentovom insistiranju na Landonovoj krivici, niti uveravanje Dankanovog starog prijatelja Vulfa, jednog od najboljih bostonskih detektiva, da je Landon pukao i prosuo svojoj ženi mozak. Što Eli duže pratio, Dankan je sve manje verovao u Landonovu krivicu.

Da bi sakupio informacije, pokušao je direktan pristup, kao u slučaju seksi kućepaziteljke, ali i nešto obazriviji, kao u slučaju recepcionerke u pansionu, kao i par drugih. Samo je komentarisao veliku kuću na litici, zapitkujući ih, poput turiste, o njenom istorijatu i vlasnicima. Saznao je puno o bogatstvu stečenom na prometu alkoholom, od gusarskih krađa do destilerija i točenja viskija u nemilo vreme prohibicije; legende o ukradenim draguljima, skrivanim generacijama, porodičnim skandalima, sablasnim duhovima, herojima i huljama, pa sve do skandala Elija Landona. Njegov najzanimljiviji izvor bila je zgodna prodavačica u suvenirnici, koja je sa zadovoljstvom provela pola sata u popodnevnom tračarenju sa velikodušnom mušterijom. Tračevi su obično bili najbolji prijatelj privatnih detektiva, a Heder Lokabi je bila vrlo druželjubiva. Bilo joj je strašno žao Elija, prisećao se Dankan. Njegova pokojna žena bila je hladni i nabusiti snob, koji nije mogao da odvoji čak ni malo vremena da poseti Elijevu staru baku. Onda je nastavila da nadugačko priča o padu Hester Landon, ali ju je Dankan lako vratio na temu. Prema brbljivoj Heder, Landonu nije manjkalo žensko društvo za vreme letnjih i zimskih raspusta u Viski Biču, tokom pubertetskih i studentskih dana. Voleo je da lumpuje u lokalnim birtijama i vozika se u svom kabrioletu. Niko, prema Hederinoj priči, nije očekivao da će se skrasiti i oženiti pre tridesete. A bilo je i mnoštvo spekulacija o tome, koje su utihnule kada se ispostavilo da mlada ipak nije bila trudna. Bilo je očigledno da nije baš sve u najboljem redu kada je Eli prestao da svoju ženu dovodi u Liticu, a onda je i sam prestao da dolazi. Niko nije ni trepnuo kada se pronela vest o razvodu. A ona je znala i pre nego što se pročulo da ga ta zmija od žene vara. Jednostavno je bilo očekivano. Nimalo nije krivila Elija što se naljutio i zatražio razvod. Ne, nije. Pa i ako ju je ubio, iako joj to nije bilo ni na kraj pameti, onda je to zasigurno bio nesrećan slučaj. Dankan je nije pitao kako nekoliko udaraca u glavu žaračem može da se izjednači sa nesrećnim slučajem, ali već je spustio dvesta pedeset dolara na pult kako bi joj razvezao jezik, ali osim što ga je razgovor zabavio, iz njega nije saznao ništa. Ipak, bilo mu je zanimljivo što su neki meštani ipak sumnjali da bi omiljeni sin mogao biti kriv za ubistvo. A sumnja je otvarala vrata. Danima će kucati na njihova vrata i zaraditi svoj honorar. Sada se bavio mišlju da završi za danas. Ili bar da se na brzinu istušira. Meškoljio je utrnulu zadnjicu kada mu je zazvonio telefon. „Dankane?“ On se opet pomeri, začuvši klijentov glas. „Upravo sedim ispred kuće njegovih roditelja na Bikon Hilu. Jutros je stigao u Boston. Imaću izveštaj do kraja...“ Opet se promeškoljio kada ga klijent prekide bujicom pitanja. „Da, tako je. Ceo dan je proveo u Bostonu, našao se sa svojim advokatom, ošišao se, kupovao cveće.“

Klijent je izvor prihoda, podseti Dankan sebe, otvarajući knjižicu. „Pre pola sata je stigla njegova sestra sa mužem i detetom. Izgleda da je cela porodica na okupu. S obzirom na doba dana, rekao bih da će svi zajedno večerati. Ne verujem da će biti dodatnih aktivnosti, stoga... Ako još nešto želite, samo kažite.“ Zna se ko je gazda, reče sebi Dankan, spremajući se za dugu noć u kolima. „Javiću vam čim izađe.“ Kada se veza prekinula, Dankan odmahnu glavom. Klijent je izvor prihoda, podseti on sebe opet, i poče da gricka drugu šargarepu. Možda je bio odsutan nekoliko nedelja, ali imao je osećaj da se vratio kući. Drva su pucketala u vatri velikog kamina, ispred kog je sklupčan ležao stari pas Sejdi. Svi su sedeli u prostoriji koju su zvali porodičnim salonom, opremljenom stilskim nameštajem i ispunjenom porodičnim fotografijama, sa crvenim ljiljanima u tankoj vazi na klaviru, kao što bi sedeli i ćaskali uz vino svake druge večeri, sve do smaka sveta. Čak i njegova baka, koja se nije bunila već je uživala kada ju je sneo niz stepenice i posadio u njenu omiljenu fotelju, cvrkutala je kao da se ništa nije promenilo. Tome je pomogla praunuka, pretpostavio je. Slatka kao bombona, brza kao munja, trogodišnja Selina je punila prostoriju energijom i smehom. Zahtevala je od Elija da se zajedno igraju, zbog čega je seo na pod i pomagao joj da napravi zamak od kockica za njenu lutku-princezu. Jednostavno i dražesno, nešto što ga je podsetilo da je i sam nekada maštao o deci. Primetio je da njegovi roditelji izgledaju manje napeto nego pred njegov odlazak u Viski Bič. Iskušenja kroz koja su prošli produbila su bore na očevom licu i bledilo na majčinom. Ali nijednog trena se nisu pokolebali, zaključi Eli. „Nahraniću ovu prezauzetu devojčicu.“ Elijeva sestra stisnu ruku svog muža prilikom ustajanja. „Ujka Eli, hoćeš li da nam pomogneš?“ „Ah... naravno.“ Selina diže ručice, ne ispuštajući lutku, i pokloni mu neodoljiv osmeh. Eli je uze u naručje i zaputi se u kuhinju. Krupna Alis je bila vladarka ogromnog šporeta sa šest ringli. „Ogladnela, a?“ Selina je momentalno napustila Elija, pružajući ruke kuvarici. „Gde je moja princeza? Ja ću“, reče ona Triši, vešto posadivši Selinu na svoj kuk. „Može da jede i pravi društvo meni i Karmeli. Oduševiće se kad čuje ko nam je došao u posetu. Večera za ostale će biti za četrdesetak minuta.“ „Hvala ti. Ako bude pravila probleme...“ „Probleme?“ Alis nije krila zaprepašćenje. „Pogledajte to lice.“ Smejući se, Selina je zagrlila kuvaricu i šapnula joj na uho: „Hoću keks.“ „Posle večere“, šapatom uzvrati Alis. „Ne brinite za nas“, reče kuvarica, pokazujući im da idu. „Uživajte.“ „Budi dobra“, upozori Triša kćerkicu, a onda uhvati brata podruku. Visoka skoro metar osamdeset, vretenastog tela i odlučne volje, lako ga je izvukla iz kuhinje i salona prema biblioteci. „Hoću da popričam s tobom.“

„Očekivao sam to. Ne brini, dobro sam. Sve je u redu...“ „Prekini.“ Za razliku od njihove odmerene, taktične majke, Triša je otvorenost, iskrenost i tvrdoglavost nasledila od svog dede. Zbog čega je verovatno i bila izvršni direktor porodične firme Landon Viski. „Svi smo pazili da ne pričamo o onome što se dogodilo i kako ti to podnosiš. I to je u redu, ali sada smo ti i ja u četiri oka. Bez mejlova, koje možeš brižljivo da napišeš i prekrojiš. Kako živiš, Eli?“ „Pišem prilično redovno. Šetam po plaži. Jedem tri obroka dnevno, jer me bakina kućepaziteljka tera.“ „Abra? Predivna je, zar ne?“ „Zanimljiva je.“ Zaintrigirana, Triša sede na rukohvat velike, kožne fotelje. „Između ostalog. Drago mi je što to čujem, Eli, jer zvuči baš kao nešto što bi trebalo sada da uradiš. Ali ako sve ide tako dobro, zašto si došao u Boston?“ „Zar ne mogu da obiđem svoju porodicu? Nisam valjda prognan?“ Čak i njen dignuti prst, uperen u njega, podseti Elija na njihovog dedu. „Ne vrdaj. Nisi imao nikakve planove sve do Uskrsa, a opet si došao. Pevaj.“ „Ništa strašno. Hteo sam da popričam sa Nilom, u četiri oka.“ Eli pogleda u vrata. „Čuj, neću da uznemirim mamu i tatu, nema potrebe. Primetio sam da su se malo smirili. Pidmontovi dižu frku oko neosnovane tužbe.“ „Kako ih nije sramota. Eli, to je tipično uznemiravanje u ovom času. Trebalo bi... da pričaš sa Nilom“, završi ona kroz uzdah. „Kao što jesi. Šta on misli?“ „Misli da je to samo dizanje prašine, bar zasad. Rekao sam mu da unajmi novog detektiva, ovoga puta ženu." „Opet si onaj stari“, primeti Triša i oči joj zasuziše. „Nemoj. Isuse, Triša.“ „Nije to samo zbog tebe... ili bilo čega. Hormoni. Trudna sam. Jutros sam plakala, pevajući pesmicu sa Seli.“ „Oh.“ Osmeh mu raširi lice i ogreja srce. „To je dobro, zar ne?“ „To je sjajno. Maks i ja smo presrećni. Nismo još nikome rekli, iako mislim da mama sumnja. Tek sam u sedmoj nedelji. Nek ide život“ Triša šmrknu, brišući suze. „Raspraviću to s Maksom. Objavićemo radosnu vest za večerom. Taman da proslavimo.“ „I skrenete pažnju sa mene.“ „Da, ali nisam ti ništa rekla.“ Triša ustade i zagrli svog brata. „Skrenuću svima pažnju ako obećaš da mi više nećeš pisati prekrojene mejlove, bar ne meni. Kaži mi kada ti je loš dan. I kada ti treba društvo, mogu da doletim sa Seli na nekoliko dana. I sa Maksom, ako nađe vremena. Ne moraš da budeš sam.“ I došla bi, zaključi Eli. Triša će se pomučiti, promeniti raspored — bila je majstor za to — i učinila bi to za njega. „Prija mi samoća, bez uvrede. Otkrivam stvari koje sam predugo potiskivao.“ „Ponuda stoji. I nećemo čekati tvoj poziv ako ostaneš tamo celo leto. Samo ćemo doći.

Do tada ću izgledati kao slonica i puštaću da me svi maze i paze.“ „Tipično.“ „Probaj da nosiš deset kila svuda sa sobom i nerviraš se zbog strija. Hajdemo nazad. Gvirnuću u kuhinju da proverim je li Selina uspela da iskamči keks pre večere.“ U devet sati uveče, Abra je završila svoju kućnu seansu joge, pijući vodu iz flašice dok su njeni polaznici motali svoje prostirke. „Oprosti što sam zakasnila“, reče Heder, opet. „Ceo dan mi je haotičan.“ „Nema problema.“ „Ne volim kada propustim zagrevanje. Uvek mi pomogne.“ Heder uzdahnu, odgurujući vazduh rukama, što nasmeja Abru. Heder ništa nije moglo da onespokoji. Abra je pretpostavljala da ta žena priča u snu, baš kao i tokom jednosatne masaže. „Istrčala sam iz kuće kao finija“, nastavi Heder. „Oh, primetila sam da Elijev auto nije ispred Litice. Nemoj mi reći da se već vratio u Boston.“ „Nije.“ Ne zadovoljivši se ovom šturom informacijom, Heder je sporo zakopčavala svoj kaput. „Samo pitam. Onolika kuća. Sa Hester, dobro, ona je deo nameštaja, ako znaš na šta mislim. Ali izgleda da je Eli uz sve svoje brige samo cunja onuda.“ „Nisam primetila.“ „Znam da se viđate kada odeš tamo da čistiš, pa ima bar nekakvo društvo. Ali samo mi je palo na pamet, on ima toliko vremena napretek, verovatno ne zna šta će od sebe. To ne može biti zdravo.“ „Piše knjigu, Heder.“ „Pa, znam da on to tako priča. U stvari, ljudi pričaju da on to priča, ali po profesiji je advokat. Šta advokat zna o pisanju knjiga?“ „E, stvarno ne znam. Pitaj Džona Grišama.“ Heder otvori usta, a onda ih zatvori. „Onda je moguće. Ali opet...“ „Heder, mislim da će početi kiša.“ Greta Pariš zastade kraj nje. „Možeš li da me povezeš do kuće? Mislim da me hvata prehlada.“ „Naravno da mogu. Samo da uzmem prostirku.“ „Nema na čemu“, šapatom će Greta Abri, kada je Heder otperjala. „Do neba.“ Abra zahvalno stisnu staričinu ruku, a onda požuri da skupi preostale prostirke. Tri minuta kasnije, njena kuća je bila prazna. Volela je kućne seanse, intimnost, opuštene razgovore pre i posle toga. Ali ponekad... Kada je pospremila zastakljenu sobu, popela se na sprat, obukla omiljenu pižamu — sa pufnastim, belim ovčicama koje skakuću na ružičastoj podlozi — i sišla u prizemlje. Nameravala je da sipa čašu vina, naloži vatru i ušuška se sa knjigom. Zvuk kiše po terasi joj izmami osmeh. Kiša, vatra, čaša vina... Kiša. Bestraga, je li zatvorila sve prozore u Litici? Naravno da jeste. Ne bi valjda zaboravila...

Apsolutno sve? Čak i onaj u Hesterinoj vežbaonici? Sklopivši oči, Abra pokuša da vizualizuje sebe kako obilazi prozore u kući. Ali nije mogla da se seti, jednostavno nije bila sigurna. „Dođavola, dođavola, dođavola!“ Neće se opustiti dok to ne proveri, a uzeće joj samo nekoliko minuta vremena. Ionako je već skuvala ćureći paprikaš. Usput će odneti posudu sa porcijom za Elija. Abra izvadi jelo iz frižidera, zatim skinu svoje udobne čarape kako bi mogla da navuče prastare krznene čizme. Preko pižame je obukla jaknu, stavila kapu i odskakutala do kola. „Pet minuta, najviše deset, a onda ću se vratiti kući i počastiti čašom vina.“ Vozila je prema Litici, ne obazirući se na grmljavinu. Kraj marta je uvek bio nepredvidiv. Večeras grmi, a sutra će pasti sneg ili sinuti sunce. Ko je to mogao da zna? Po kiši je potrčala prema ulazu, sa ključevima u jednoj i ćurećim papri-kašem u drugoj ruci. Vrata je odgurnula kukom, posegnuvši za svetlom kako bi mogla da ukuca šifru za alarm. „Ma, super“, promrmljala je kada je predsoblje ostalo u mraku. Dobro je znala da Litica ponekad ostane bez struje tokom oluje, baš kao i ceo Viski Bič. Zato je upalila majušnu baterijsku lampu na svom privesku za ključeve i pratila uski snop prema kuhinji. Proveriće prozore a onda će prijaviti nestanak struje — i činjenicu da se agregat nije aktivirao. Opet. Volela bi da Hester zameni tog prastarog monstruma. Brinula je kako će se Hester snaći kada ostane u mraku, bez obzira na to što je starica pregrmela bezbroj nestanaka struje. U kuhinji, Abra izvadi veliku baterijsku lampu iz fioke. Možda bi trebalo da siđe u podrum i proveri agregat. Naravno da nije znala kako bi ga popravila, ali opet. Krenu prema vratima i zastade. Mračno, hladno, verovatno vlažno. Pauci. Možda ipak ne. Ostaviće poruku Eliju. Za slučaj da stigne usred noći, a u kući nema struje i grejanja, može da prespava na njenom kauču. Ali prvo da ona proveri prozore. Otrčala je na sprat. Naravno, prozor zbog kog je strepela bio je zatvoren i sada se odlično sećala kako ga je zatvorila i okrenula bravu. Abra se vrati u prizemlje, uđe u kuhinju. Nije bila plašljive prirode, ali htela je što pre da ode kući, daleko od te velike, mračne, prazne kuće, i što pre se utopli kraj kamina. Utom puče grom, nateravši je da poskoči i nasmeje se sama sebi. Baterijska lampa joj ispade iz ruke, a onda je neko zgrabi s leđa. Za trenutak, samo za trenutak, preplavi je panika. Uzalud je pružala otpor, zarivši nokte u šake koje su joj stezale vrat. Setila se noža prislonjenog uz njen grkljan, oštrice koja klizi niz njena rebra, sekući joj meso. Strah joj istera vrisak iz grla, gde ju je čelična šaka davila. Presecala joj je dotok vazduha, morala je da se bori za dah, sve dok soba nije počela da joj se vrti. A onda je proradio nagon za preživljavanjem. Solarni pleksus — jak udarac laktom. Korak unazad. Gaženje svom snagom. Nos — čvrst

okret dok popušta stisak, a onda udarac otvorenom šakom tamo gde joj instinkti budu rekli da se nalazi lice. Prepone, brzim, furioznim zamahom kolena. I onda trk. Instinkti su je vukli prema vratima. Ruke joj od siline udariše o drvo, bol sevnu ali nije se zaustavila. Otvorila je vrata, otrčala do kola, vadeći drhtavom rukom ključeve iz džepa. „Hajde, hajde, hajde.“ Uskočila je u kola, uvukla ključ i okrenula ga. Gume su škripale dok je vozila u rikverc. A onda je munjevitom brzinom okrenula volan, izbila na drum i nagazila. Nesvesno je prozujala kraj svoje kuće i zakočila ispred Morinine. Svetlo. Ljudi. Sigurnost. Potrčala je do vrata, otvorila ih, zastavši tek kada je ugledala svoje prijatelje šćućurene ispred televizora. Oboje skočiše na noge. „Abra!“ „Policija.“ Soba joj se okrenu. „Zovi policiju.“ „Povređena si! Krvariš!“ Dok je Morin jurila ka njoj, Majk je zgrabio telefon. „Povređena? Ne.“ Zaljuljavši se, spusti pogled na sebe dok ju je Morin hvatala. Videla je krv na svojoj jakni i gornjem delu pižame. Ali ne od noža, ne. Ovoga puta ne. Nije to bila njena krv. „Nije moja. Njegova je.“ „Bože. Jesi li imala udes? Dođi, sedi.“ „Ne. Ne!“ Nije njena krv, pomisli opet ona. Pobegla je. Bezbedna je. I soba prestade da se vrti. „Ima nekog u Litici. Kaži policiji da ima nekog u Litici. Napao me je.“ Ruka joj polete ka vratu. „Davio me je.“ „Povredio te je. Vidim. Sedi. Ne mrdaj. Majk!“ „Policija stiže.“ On ogrnu Abru čebetom kada ju je Morin posadila na stolicu. „Bićeš dobro. Sada si bezbedna.“ „Doneću ti vodu. Majk je tu“, reče joj Morin. Majk kleknu ispred Abre. Tako dobroćudno lice, pomisli ona dok je s naporom disala. Brižno, sa tamnim, kučećim očima. „Nestala je struja“, promrmlja ona, skoro odsutno. „Ne, nije.“ „U Litici. Nema struje. Mračno je. Bilo je mračno. Nisam ga videla.“ „U redu je. Policija stiže i ti si dobro." Abra klimnu glavom, zureći u te kučeće oči. „Dobro sam.“ „Je li te povredio?“ „On... Stegao mi je vrat, jako, i struk, mislim. Nisam mogla da dišem i zavrtelo mi se u glavi.“ „Dušo, sva si krvava. Hoćeš li me pustiti da te pregledam?“ „Krv je njegova. Udarila sam ga u lice. Izvela sam SINP.“ „Što?“ „SINP“, ponovi Morin, ulazeći sa čašom vode u jednoj i čašicom viskija u drugoj ruci.

„Samoodbrana. Solarni pleksus. Iskorak. Nos. Prepona. Abra, ti si čudo!“ „Bez razmišljanja. Samo sam ga izvela. Sigurno mu je prokrvario nos. Nisam videla. Pobegla sam. Trčala sam i vozila dovde. Malo mi je... muka.“ „Pij vodu. Polako.“ „U redu. Moram da pozovem Elija. Trebalo bi da zna.“ „Ja ću“, reče Majk. „Samo mi daj njegov broj i pozvaću ga.“ Abra gucnu vodu, udahnu, opet gucnu. „U mom je telefonu. Ali nisam ga ponela. Kod kuće mi je.“ „Doneću ga. Pobrinuću se za to.“ „Nisam ga pustila da me povredi. Ne ovoga puta.“ Abra pokri rukom usta i suze potekoše. „Ne ovoga puta.“ Morin sede kraj nje i privuče je u zagrljaj. „Izvini. Izvini.“ „Ššš. Dobro si.“ „Dobro sam.“ Ali Abra je stegnu jače. „Trebalo bi da skačem od sreće. Nisam se raspala — sve dosad. Učinila sam sve kako treba. Nije me povredio. Nisam ga pustila da me povredi. Samo... sve mi se vratilo.“ „Znam.“ „Ali gotovo je.“ Ona se uspravi, obrisa suze. „Sredila sam ga. Ali zaboga, Morin, neko je provalio u Liticu. Ne znam kuda i kako. Nisam primetila ništa čudno, ušla sam u vežbaonicu i u kuhinju. Umalo da siđem u podrum da proverim agregat, ali... Možda je bio dole. Sigurno je on isključio struju. Nije bilo struje. Ja...“ „Sada popij ovo.“ Morin joj tutnu viski u šake. „Samo polako.“ „Dobro sam.“ Abra otpi gutljaj viskija i uzdahnu kada joj toplina kliznu niz grlo. „Počela je oluja i nisam mogla da se setim jesu li svi prozori zatvoreni. To me je mučilo pa sam se odvezla tamo. Mislila sam da je nestalo struje. Nisam ga videla, Morin, ni čula. Zbog kiše i vetra.“ „Raskrvarila si ga.“ Sada smirenija, Abra spusti pogled. „Raskrvarila sam ga. Dobro je. Nadam se da sam mu polomila nos.“ „I ja se nadam. Ti si moja heroina.“ „A ti moja. Šta misliš zašto sam došla pravo kod tebe?“ Majk uđe. „Eli je krenuo ovamo“, kaza. „A policija je krenula u Liticu. Kad završe tamo, svratiće ovde da popričaju sa tobom.“ Majk im priđe, dajući Abri čistu duksericu. „Mislio sam da će ti trebati.“ „Hvala. Bože, Majk. Hvala ti. Najbolji si.“ „Zato ga čuvam“, reče Morin, potapša Abrinu ruku i ustade. „Skuvaću kafu.“ Dok je izlazila, Majk ugasi televizor i sede. Zatim uze gutljaj Abrinog viskija i osmehnu joj se. „Pa, kako si provela dan?“, upita on i oboje prasnuše u smeh.

8 li je iz Bostona stigao u Viski Bič za manje od dva sata. Vozio je kroz oluju, koja je tutnjala prema jugu. Tokom dvadesetominutnog pakla našao se u njenom samom centru, što mu je pomoglo da se fokusira. Samo vozi, govorio je sebi. I ne misli ni na šta drugo osim na saobraćaj. Magla je okovala drum kada je stigao u Viski Bič. Ulične svetiljke su svojim mutnim zracima obasjavala barice, potoci vode su tekli niz odvode, a onda su svetla radnjica i restorana ostala iza njega kada je skrenuo prema plaži. Zaustavio se ispred Nasmejanog galeba. Dok je koračao uskom stazom, vrata susedne kuće se otvoriše. „Eli?“ Nije poznavao čoveka na pragu, samo je navukao svoj sako preko glave i ubrzao korak prema njemu. „Majk O’Mali“, predstavi se ovaj, pružajući mu ruku. „Čekam da dođeš.“ Glas preko telefona, naravno. „Abra?“ „Ovde je.“ Majk pokaza prema svojoj kući. „Dobro je — samo malo potresena. U Litici su dva policajca, ako budeš hteo da pričaš sa njima.“ „Kasnije. Hoću da vidim Abru.“ „U kuhinji je.“ Majk ga povede. „Je li povređena?“ „Samo potresena“, ponovi Majk, „i uplašena. Davio ju je golim rukama pa je još osetljiva. Ali izgleda da je ona njega mnogo više povredila. Napravila mu par masnica i pustila mu krv.“ Eli nasluti ponos u Majkovom glasu, pretpostavljajući da hteo da ga uteši. Ali morao je sam u to da se uveri. Morao je. Čuo je njen glas kada je iz udobne dnevne sobe ušao u prostranu kuhinju. Sedela je za stolom u ogromnoj, plavoj dukserici sa kapuljačom i debelim ružičastim čarapama. Ona diže pogled sa mešavinom saosećanja i izvinjenja na licu. Zameni ih iznenađenje kada Eli kleknu kraj nje i uze je za ruke. „A prsten?“ „Umukni.“ Proučavao je njeno lice, a onda neizmerno nežno dodirnuo sveže modrice na njenom vratu. „Gde te još boli?“ „Ne boli me.“ Šakama je stisnula njegove, iz zahvalnosti i uverljivosti radi. „Samo me je uplašio.“ Eli pogleda Morin, tražeći njenu potvrdu. „Abra je dobro. Da ne mislim tako, odvela bih je u bolnicu, svidelo se to njoj ili ne.“

Morin ustade, pokazujući na aparat za kafu i flašu viskija, jedno kraj drugog. „Šta želiš, ili ćeš oboje?“ „Kafu. Hvala ti.“ „Oprosti što smo morali da te zovemo i oprosti što sam uzrujala tvoju porodicu“, poče Abra. „Nisu se uzrujali. Rekao sam im da je nestalo struje i da želim da se vratim to da sredim. Ionako sam planirao večeras da putujem.“ „Dobro je. Nema potrebe da brinu. Ne znam je li nešto ukradeno“, nastavi Abra. „Policija kaže da ništa nije dirano, ali šta oni znaju? Ovo dvoje me ne puštaju da odem tamo i sama se uverim. Morin je prilično opasna kada je zaštitnički raspoložena.“ „Ako je prilikom provale nešto odneto, šta ti tu možeš?“ Morin zastade, pružajući Eliju kafu. „Izvoli. Već pola sata pratimo dešavanja.“ Pre nego što je stigla da mu sipa mleko ili šećer, Eli otpi pola šolje. „Otići ću tamo, razgovaraću sa policijom, pregledaću kuću.“ „Idem s tobom. Prvo“, reče Abra kada Morin zausti da se pobuni, „odbranila sam se, zar ne? Drugo, sa mnom će biti policija i Eli. Treće, znam o toj kući više od svih, osim Hester. Koja nije tu. I poslednje?“ Ustala je, čvrsto zagrlivši Morin. „Hvala ti, ne samo za čarape već i što me čuvaš. Hvala i tebi“, pogleda Majka. „Posle se vrati ovamo i spavaj u gostinskoj sobi“, insistirala je Morin. „Dušo, onog gada nisam zanimala ja nego Litica. Ne brini, neće se ušunjati u moju kuću. Vidimo se sutra.“ „Pobrinuću se za nju“, kaza Eli. „Hvala za kafu... i sve.“ „Morin je pravi majčinski tip“, reče mu Abra kada su izašli iz kuće. „Svi znamo da ovaj napad nema nikakve veze sa mnom.“ „Ti si napadnuta, stoga ima i te kakve veze sa tobom. Ja vozim.“ „Pratiću te mojim kolima — u protivnom ćeš morati da me vratiš kući.“ „Kako da ne.“ Eli je uze za ruku i povede do svojih kola. „Blagi bože! Večeras su svi majčinski tipovi.“ „Kaži mi šta se desilo. Majk mi nije rekao detalje.“ „Kada je počela oluja, nisam mogla da se setim jesam li zatvorila sve prozore u Litici. Danas sam provetravala kuću, ali nisam mogla da se setim jesam li zatvorila prozor u Hesterinoj vežbaonici. To me je mučilo, pa sam otišla da proverim. Ah da, odnela sam i posudu sa ćurećim paprikašem sa knedlama, za tebe.“ „Kad smo već kod majčinskog tipa.“ „Pre je to komšijski tip. Elem, nije bilo struje. Sada se osećam glupo što nisam bolje razmislila, ili što nisam proverila ima li struje u kućama u kraju, bar pet sekundi ranije. Samo sam se iznervirala. Uz pomoć moje male baterijske lampe ušla sam u kuhinju da uzmem veću lampu.“ Abra teško uzdahnu. „Nisam čula ništa, nisam osetila ništa, što me je dodatno iznerviralo jer volim da mislim kako imam šesto čulo za te stvari. Večeras me je izdalo. I tako sam otišla na sprat, i naravno, prozor je bio zatvoren. Vratila sam se u kuhinju, noseći se

mišlju da siđem u podrum i vidim mogu li da pokrenem stari agregat, ali sam odustala, setivši se da tamo ima paukova, uostalom, ne znam ništa o agregatima. Tada me je napao.“ „S leđa?“ „Da. Udario je grom, još kiša i vetar, ali i dalje me nervira što ništa nisam čula ili osetila, sve dok me nije zgrabio. Posle početne panike, koprcanja, grebanja njegove ruke...“ „Dug ili kratak rukav?“ „Dug.“ Mali detalji, primeti Abra. Bivši advokat krivičnog prava bi ih se setio, baš kao i policija. „Vuneni, čini mi se. Mekan. Od džempera ili sakoa. Mozak mi nije najbistrije radio jer mi je njegov stisak prekinuo dotok vazduha. Srećom, nesvesno sam zauzela odbrambeni stav. Vodila sam kurs iz samoodbrane. SINP. To je...“ „Znam. Setila si se kako da ga izvedeš?“ „Neki deo mene jeste. Već sam ovo ispričala policiji“, reče kada su parkirali ispred Litice. „Udarila sam ga laktom, iznenadivši ga. I povredila ga, bar malo, dovoljno da popusti stisak kako bih došla do vazduha. Zgazila sam mu stopalo, što ga i nije mnogo zabolelo jer sam nosila meke čizme. A onda sam zamahnula rukom, naciljavši mu lice. Nisam mogla da vidim u mraku, ali sam imala osećaj. Otvorenom šakom, direktno u nos. A onda završni udarac.“ „Kolenom u jaja.“ „I znam da ga je zabolelo. Tada to nisam registrovala jer sam potrčala koliko me noge nose, preko vrata, do kola. Ali ubeđena sam da je pao. I udarac u nos je bio precizan, jer je krvario po meni.“ „Prilično si smirena.“ „Sada. Nisi me video sklupčanu u Morininom naručju. Plakala sam kao beba.“ Pomisao na to mu zategnu sve mišiće u telu. „Žao mi je, Abra.“ „I meni. Ali nisi ti kriv, nisam ni ja.“ Izašla je iz kola, osmehnula se policajcu koji joj je prišao. „Ćao, Vini. Eli, ovo je pozornik Hanson.“ „Eli! Verovatno me se ne sećaš.“ „Sećam se.“ Kosa mu je bila kraća i tamnija, ne plava, i lice mu je bilo punije. Ali Eli ga se sećao. „Surfer.“ Vini se nasmeja. „Još ponekad jašem na talasima. Žao mi je zbog ovoga što se desilo.“ „I meni. Kako je ušao u kuću?“ „Isključio je struju. Presekao je kabl i provalio na bočna vrata — ona što vode u vešernicu. Ili je znao ili je pretpostavljao gde se nalazi alarm. Abra je rekla da si jutros otputovao, u Boston.“ „Tako je.“ „Znači, tvoja kola nisu bila tu ceo dan i celo veče. Možda želiš da pregledaš kuću, za slučaj da nešto nedostaje. Pozvaćemo elektrodistribuciju ali verovatno neće moći da dođu pre jutra.“ „To je dovoljno brzo.“ „Nismo našli tragove nikakve štete“, nastavi Vini, vodeći ih. „Našli smo malo krvi na podu u predsoblju i na gornjem delu Abrine pižame i jakne. Dovoljno za DNK analizu ukoliko napadač već ima dosije, ili ako ga uhvatimo. Ali to neće ići tako brzo.“ Otvorio je ulazna vrata, upalio svoju baterijsku lampu, a potom podigao onu koju je

Abra ispustila a koju je već stavio na stočić u predsoblju. „Povremeno imamo provale u kuće za iznajmljivanje, koje su prazne van sezone. Ali to su uglavnom deca koja traže mesto za blejanje, seks, drogiranje ili, u najboljem slučaju, uništavanje i krađu bele tehnike. Ovo mi ne liči na decu. Niko od lokalnih momaka ne bi rizikovao provalu u Liticu.“ „Kirbi Dankan. Bostonski privatni detektiv. Došao je da njuška okolo, raspituje se o meni.“ „Nije on“, reče Abra, ali Vini je već izvadio beležnicu i zapisao ime. „Bio je mrak. Nisi mu videla lice.“ „Tačno, ali sam bila dovoljno blizu da mu vidim građu. Dankan ima veliki stomak a ovaj ga nema. I Dankan je niži, nabijeniji.“ „Ipak.“ Vini vrati beležnicu u džep. „Pričaćemo s njim.“ „Odseo je u pansionu Surfsajd. Već sam se raspitala“, pojasni Abra. „Proverićemo. U kući ima dragocenosti i bele tehnike koje bi bilo lako odneti. Na spratu imaš fin laptop, plazma-televizor. Pretpostavljam da gospođa Hester u sefu drži nakit. Možda si imao i nešto gotovine?“ „Da, nešto.“ Eli uze kuhinjsku lampu i krenu uz stepenice. Prvo je proverio radnu sobu, uključio svoj laptop. Ako je Dankan tražio nešto, verovatno bi pretresao njegove lične stvari, mejlove, datoteke, web-istoriju. Zato je pokrenuo brzu dijagnostiku. „Ništa od jutros nije dirano.“ Eli otvori fioke, odmahnu glavom. „Čini se da ništa nije pomereno. Ovde ništa ne fali.“ Zatim je ušao u svoju spavaću sobu. Otvorio je fioku, ugledao nekoliko novčanica koje je tu držao za hitne slučajeve. „Ako je ulazio ovde“, kaza, osvetljujući lampom pare, „ostavio je sve netaknuto.“ „Možda Eli Abra prekinula pre nego što je počeo da operiše. Čuj, trebalo bi polako i detaljno da pregledaš kuću. Možda će biti bolje da sačekaš da prikopčaju struju. Patroliraćemo ovuda ali taj bi bio glup da se vrati u ovom trenutku. Kasno je“, doda Vini. „Ipak, neće mi biti teško da izvučem privatnog detektiva iz kreveta. Pozvaću te sutra, Eli. Želiš li prevoz kući, Abra?“ „Ne, hvala. Idite vi.“ Klimnuvši glavom, policajac izvadi vizitku. „Abra je već ima, ali neka ti se nađe. Pozovi me ako primetiš da ti bilo šta nedostaje, ili ako bude još problema. I ako si raspoložen za surfovanje, možemo da se prisetimo onih lekcija koje sam ti nekada držao.“ „U martu? Voda je prokleto ledena.“ „Zato pravi muškarci nose ronilačka odela. Čujemo se.“ „Nije se mnogo promenio“, primeti Eli kada je Vini otišao. „Možda frizuru. Pretpostavljam da izblajhana kosa do ramena nije po policijskom pravilniku.“ „Ali kladim se da mu je super stajala.“ „Vas dvoje se poznajete? Odranije, mislim.“ „Da. Prošle godine je izgubio opkladu sa ženom i morao da pohađa moje časove joge. Sada je redovan.“

„Vini je oženjen?“ „I ima dete od godinu i po. Žive u Saut Pointu i povremeno priređuju roštiljijade.“ Možda se Vini ipak promenio, zaključi Eli, pretražujući pogledom sobu. Sećao se mršavog momka, večito naduvanog, koji je živeo za sledeći talas i sanjao o selidbi na Havaje. Snop baterijske lampe pređe preko kreveta i zastade na peškiru u obliku ribe koja puši lulu. „Zezaš me.“ „Pokušaću da napravim psa čuvara. Rotvajlera ili dobermana. Možda pomogne.“ „Trebaće ti veći peškir.“ Proučavao je njeno lice u polumraku. „Sigurno si umorna. Odvešću te kući.“ „Pre nervozna nego umorna. Nije trebalo da pijem kafu. Čuj, ne bi smeo da ostaneš ovde bez struje. Zahladiće, a nemaš ni svetlo ni pumpu za vodu. Ja imam gostinsku sobu, a imam i udoban kauč. Možeš da biraš.“ „Nema potrebe. Neću da ostavljam kuću praznu posle ovoga. Idem u podrum da kresnem agregat.“ „U redu. Idem s tobom, da ispuštam ženske zvuke i dodajem ti pogrešan alat. Nespretan si, ali uspećeš da zgaziš pauka. Pogrešno je, znam, s obzirom na to koliko su korisni, ali ježim se paukova.“ „Mogu da ispuštam muške zvuke i sam uzimam pogrešan alat. A ti se naspavaj.“ „Nisam još spremna.“ Abra drhtavo slegnu ramenima. „Ukoliko ti moje društvo ne smeta, ostala bih još malo. Naročito ako dobijem čašu vina.“ „Naravno.“ Pretpostavljao je, uprkos Morinim uveravanjima, da joj se nije ostajalo samoj u kući. „Zajedno ćemo se napiti i kresnuti agregat.“ „To je plan. Dole sam ko bajagi čistila pre tvog dolaska, bar centralni prostor, vinariju i ostavu. Nisam išla dublje, a bojim se da nije ni Hester. Ostatak prostora je ogroman i mračan, vlažan i prilično jeziv“, reče Abra kada su krenuli niz stepenice. „Nije mi baš omiljen.“ „Plašiš se?“, upita Eli i podmetnu baterijsku lampu ispod brade za filmski horor efekat. „Da, i prekini. Kotlarnica pravi čudne zvuke, stvari zveckaju i škripe. Ovde ima previše soba i neobičnih kutaka. Kao u Isijavanju. Stoga...“ Abra zastade u kuhinji i izvadi bocu vina. „Hrabrost iz grožđa, koje bi usput moglo da ublaži efekte kasnonoćne kafe i predstojeće pustolovine. Kako je bilo kod kuće? U Bostonu?“ „Bilo je dobro. Zaista.“ Ako je htela da priča o nečem drugom, pričaće s njom o nečem drugom. „Hester izgleda bolje, roditelji su pod manjim stresom. I sestra očekuje drugo dete. Tako da je bilo i razloga za slavlje.“ „Super.“ „Promena atmosfere, ako znaš na šta mislim“, nastavi Eli, sipajući vino u čaše. „Nisam morao da im objašnjavam zašto sam se preselio ovamo. To više nije tema.“ „Za nove početke, nove bebe i struju.“ Abra kucnu čašom o njegovu. Posle prvog gutljaja odlučila je da ponese bocu u podrum. Možda će se ipak napiti. Vino će joj pomoći da zaspi. Podrumska vrata su škripala. Naravno, pomisli ona, uvukavši prst u jednu od Elijevih alki za kaiš kada je krenuo dole. „Nećemo se razdvajati“, kaza ona kada se osvrnuo da je

pogleda. „Ovo nije Amazon.“ „Jeste po podrumskim standardima. Većina kuća ovde i nema podrume, a kamoli amazonske podrume.“ „Većina kuća nije sagrađena na litici. I delimično ispod nivoa zemlje.“ „Podrum je podrum. A ovaj je previše tih.“ „Mislio sam da je previše bučan.“ „Buku prave samo kotlarnica, pumpa i bog zna kakve još cevi. Zato je previše tih. Čeka.“ „E, sada već počinješ da me plašiš.“ „Neću da budem jedina koja se plaši.“ U podnožju uskih stepenica, Eli izvadi baterijsku lampu iz zidnog punjača opremljenog i uredno organizovanog vinskog podruma. Nekada je, pretpostavljao je, vinska stalaža bila popunjena hiljadama boca koje je batler sistematski birao. Ali i preostalih štotinak boca sadržavalo je vrhunsko vino. „Drži. Sada, ako se i razdvojimo, možeš da mi pošalješ signal. A ja ću pozvati odred za spašavanje.“ Abra mu pusti alku za kaiš i upali baterijsku lampu koju joj je dao. Podrum Litice joj je ličio na pećinu. Niz pećina. Neki zidovi su bili od starog kamena koji su graditelji prosto isklesali. Bilo je prolaza sa niskim svodovima između odeljaka. Naravno, Abra bi više volela da može da upali svetlo, ali sada je svetlost njene lampe sijala uporedo sa njegovom. „Kao Skali i Molder“, primeti ona. „Istina je tamo negde.“ Zahvalno se osmehnula, prateći ga kada se sagnuo da uđe u prolaz i skrenuo levo, a onda zastao, tako da se sudarila s njim. „Izvini.“ „Hmm.“ Eli oguli malo crvene farbe sa džinovske mašine. „Kao da je sa drugog sveta“, reče Abra. „I iz drugog vremena. Zašto ovo nismo zamenili? Zašto ova kuća nema novi generator?“ „Hester nije smetalo kada nestane struja. Govorila je da joj to pomaže da shvati da je sama sebi dovoljna. Volela je tišinu. Ima bogate zalihe baterija, sveća, drva za ogrev i konzervirane hrane.“ „Biće dovoljna sebi samoj i sa novim, pouzdanim agregatom. A možda je ova skalamerija ostala bez plina.“ Eli lako šutnu kabasti metal. Uze gutljaj vina, spusti čašu na obližnju policu, čučnu i otvori petogalonski rezervoar za plin. „Nije prazan. Ima plina. Sada ćemo proveriti ovog stvora sa drugog sveta.“ Abra ga je gledala kako obilazi agregat. „Znaš li kako se pali?“ „Da. Već smo se sreli. Bilo je kratko ali nezaboravno.“ Eli je pogleda preko ramena. Oči mu se raširiše dok je usmeravao snop svetlosti na njeno levo rame. „Aaaaa...“ Abra skoči, munjevito se okrenu, sa sve čašom u jednoj i bocom u drugoj ruci. „Je li na meni? Je li na meni? Skini ga!“ Stala je kada je počeo da se smeje — punim, dubokim, razdraganim smehom, koji je

pogodio divnu i toplu žicu u njoj, iako je bila ljuta. „Idi bestraga, Eli! Šta je sa vama muškarcima? Ponašate se kao derani.“ „Sredila si provalnika, u mraku, sama, a vrištiš kao devojčica zbog pauka koji ne postoji.“ „Ja i jesam devojčica, stoga je prirodno da vrištim.“ Digla je svoju čašu, otpivši gutljaj. „To je bilo zlurado.“ „Ali smešno.“ Eli okrenu poklopac agregata. Ništa. Napravi kružni pokret ramenima i pokuša opet. „Prokletstvo.“ „Hoćeš da ti ga ja odvrnem, momčino?“, Abra naglašeno zatrepta. „Izvoli, joga-devojko.“ Abra stegnu bicepse i priđe mu, tako da su stajali jedno kraj drugog. Posle dva moćna pokušaja, diže ruke. „Izvinjavam se. Izgleda da je zavaren.“ „Ne, nego je zarđao od starosti i ko god da ga je poslednji odvrnuo bio je snagator. Treba mi ključ.“ „Kuda ćeš?“ Eli zastade, okrenuvši se. „Alat je tamo pozadi, ili je bar nekada bio.“ „Neću tamo.“ „Mogu i sam po ključ.“ Nije htela ni da ostane sama ali nije smela to da prizna. „Dobro, nastavi da pričaš. I nemoj da praviš glupe šale niti da ispuštaš zvuke gušenja i vrištanja. Neće me zadiviti.“ „Ako me napadne podrumsko čudovište, odbraniću se nečujno.“ „Samo pričaj“, insistirala je, dok je Eli koračao sve dublje u tamu. „Kada si izgubio nevinost?“ „Šta?“ „To mi je prvo palo na pamet. Ne znam zašto. Evo, ja ću prva. U noći velike mature. Kliše, znam. Mislila sam da će ljubav trajati večno. Između mene i Trevora Beningtona. Trajala je dva i po meseca, šest ako se broji ono pre seksa... Eli?“ „Ovde sam. Ko je koga šutnuo?“ „Samo smo se rastali, nažalost. Trebalo je da unesemo malo drame, malo preljube i pikanterija.“ „Nedovoljno šašavo.“ Glas mu je avetinjski odjekivao, nateravši Abru da pribegne joginskom disanju, šarajući snopom svoje lampe unaokolo. Utom se začu udarac, pa psovka. „Eli?“ „Dođavola, šta će ovo ovde?“ „Ne budi smešan.“ „Upravo sam udario nogom u prokleta kolica zato što stoje nasred podruma. I...“ „Jesi li povređen? Eli...“ „Dođi ovamo, Abra.“ „Neću.“ „Nema paukova. Moraš ovo da vidiš.“ „O bože.“ Milela je prema njemu. „Je li nešto živo?“ „Ne, ništa slično.“ „Ako je još jedan glupi trik, neću se smejati.“ Disala je lakše čim je ugledala Elija. „Šta

je?“ „Ovo.“ Eli uperi snop lampe. Na podu od sabijene zemlje i kamena zjapila je ogromna rupa. Iskopina se protezala skoro od zida do zida, široka dva metra, duboka metar. „Šta... je li ovde nešto zakopano?“ „Neko očigledno misli da jeste.“ „Misliš na... leš?“ „Mislim da bi neko pre zakopao leš u podrumu nego ga iskopao.“ „Zašto bi neko ovde kopao rupu? Hester nikada nije spomenula nikakvo kopanje.“ Abra je osvetljavala budak, lopate, kofe, macolu. „Potrebna je čitava večnost da se ovo iskopa ručnim alatom.“ „Bušilice su bučne.“ „Da, ali... Blagi bože. Znači, zato je taj tip večeras bio ovde? Dolazi da kopa... šta god. Legenda? Esmeraldin miraz? Smešno — ali mora da je to.“ „Onda taj tip gubi vreme i snagu. Za ime boga, ako postoji blago, zar ne misliš da bismo mi to znali? Zar ga dosad ne bismo našli? „Ne kažem...“ „Izvini.“ Eli se udalji nekoliko koraka. „Ovo nije kopano samo večeras. Ovo je višenedeljni rad, od po nekoliko sati dnevno.“ „Onda je taj tip već bio ovde. Ali isključio je struju, provalio vrata. Hester je promenila šifru za alarm“, seti se Abra. „Zamolila me je da promenim šifru kada je smeštena u bolnicu. Bila je uznemirena. Meni to tada nije imalo smisla, ali ona je insistirala. Tražila je novu šifru i nove brave. Učinila sam kako je naložila, nedelju dana pre tvog dolaska.“ „Hester nije tek tako pala.“ Najednom je bio siguran u to. „Kučkin sin. Da li ju je on gurnuo, sapleo, s namerom da je uplaši? A onda je ostavio tamo. Da leži na podu.“ „Moramo da zovemo Vinija.“ „Sačekaćemo jutro. Ovo neće nikuda pobeći. Ko bi se ovome nadao? Odem po ključ i naletim na ovo. Godinama nisam silazio u podrum i sada... Ne mogu da verujem. Kao deca smo jurcali ovuda, plašili jedni druge. Ovo je najstariji deo kuće. Slušaj.“ Kada je ućutao, Abra je jasno čula udaranje talasa o stene, zavijanje vetra. „Zvuči kao ljudi, kao mrtvi ljudi. Duhovi gusara i mrtvih veštica iz Salema. Ne sećam se kada sam poslednji put otišao ovako duboko. Hester ne bi zalazila ovamo. Ništa nije držala ovde. Samo sam pogrešno skrenuo, a da nisam, nikada ovo ne bih našao.“ „Hajdemo odavde, Eli.“ „Hajde.“ On je povede, a onda zastade pre skretanja da sa police uzme stari podesivi ključ. „Sve je to zbog dragog kamenja, Eli“, promrmlja Abra dok svi koračali prema agregatu. „Jedino to ima smisla. Ne moraš da veruješ da postoje. Ali on veruje. Legenda kaže da nemaju cenu. Dijamanti, rubini, smaragdi — besprekorni, magični, neprocenjivi. I zlato. Kraljevska otkupnina.“ „Tačnije, otkupnina za kćer bogatog vojvode“, prostenja Eli, odvrnuvši poklopac uz pomoć ključa. „Postojali su, i danas bi verovatno vredeli nekoliko miliona, mnogo miliona.

Sada su negde na dnu okeana, zajedno sa brodom, posadom i ostatkom plena.“ Gvirnuo je u rezervoar, osvetlivši ga lampom. „Suvo ko babina... suvo ko barut“, ispravi se on. „Izvini.“ „Umalo da ispadneš prost.“ Pridržavala mu je lampu dok je punio rezervoar. Premestivši čašu u drugu ruku, osvetljavala mu je i kada je petljao oko prekidača i nekakvog merača. Eli konačno pritisnu dugme za paljenje. Mašina poče da štekće, šišti, zuji. Ponovio je proceduru još jednom, i tek iz trećeg puta je upalila. „Neka bude svetlost“, objavi Abra. „Na nekoliko mudro izabranih lokacija.“ On uze svoju čašu i slučajno joj očeša ruku. „Isuse, Abra, hladna si ko led.“ „I to u mokrom, hladnom podrumu, baš čudno.“ „Idemo gore. Založićemo vatru.“ Instinktivno je omotao ruku oko njenih ramena. I instinktivno, ona se naslonila na njega dok su koračali. „Eli? I sama pomisao na to mi je neverovatna, ali — možda ovo radi neko od meštana? Svi su znali da nisi kod kuće. Nisu mogli da rizikuju isključivanje struje i provaljivanje dok si ti bio tu. Bilo je rano, zaista. Tek je prošlo pola deset.“ „Ne poznajem meštane kao pre. Ali znam da je jedan privatni detektiv odseo u lokalnom pansionu. Njegov posao je da zna kada nisam ovde.“ „Nije on. Sigurna sam u to.“ „Možda i nije. Ali on radi za nekoga, zar ne?“ „Da, onda je on. Ili još neko s njim. Stvarno misliš da bi kopač — ili njih više — mogao da naudi Hester?“ „Krenula je niz stepenice usred noći. Niko od nas nije mogao da prokljuvi zašto. Sagledaću situaciju iz drugog ugla. Ujutro“, doda kada su ušli u kuhinju. Spustio je baterijsku lampu i čašu, a onda protrljao njene ruke. „U Amazonu je hladnije nego što sam mislio.“ Abra se nasmeja, zabaci kosu i diže lice. Stajali su jedno kraj drugog, dok su njegove šake sporo milovale njene, umesto da ih trljaju. Abra oseti treptaj u stomaku, onaj koji je ignorisala otkad je počela da apstinira od seksa, i prijatnu toplinu koja ga uvek prati. Posmatrala je kako mu se oči menjaju, produbljuju, i pogled spušta niže, zadržavši se na njenim usnama, a onda vraća na njene oči. Privučena nekom silom, Abra se nasloni na njega. Eli ustuknu i spusti ruke. „Loš trenutak“, kaza. „Jeli?“ „Loš trenutak. Trauma, nervoza, vino. Odoh da naložim vatru. Ugrej se pre nego što te odvezem kući.“ „U redu, ali priznaj da ti je bar malo stalo.“ „Mnogo.“ I pogled mu ostade prikovan za njen. „Đavolski mnogo.“ I to je nešto, reče Abra sebi, dok je odlazila. Uzela je još jedan gutljaj vina, iako bi se opredelila za drugačiji način grejanja.

9 im je Kirbi Dankan zatvorio vrata za okružnim policajcem, prišao je boci votke na prozoru i sipao sebi dva prsta. Kakav ološ, pomisli on, iskapivši čašu. Sva sreća pa je sačuvao račune — jednu od kafe u otmenom restoranu, nekoliko ulica dalje od kuće Landonovih, i drugu za gorivo i sendvič na benzinskoj pumpi, nekoliko kilometara južno od Viski Biča. Kada je utvrdio da Landon vozi ka Bostonu, skrenuo je da natoči gorivo i pojede nešto. Sva sreća. Računi su dokazali da nije bio ni blizu Litice u vreme kada se dogodila provala. U protivnom bi zasigurno morao da se objašnjava sa lokalnim pandurima, u stanici. Ološ. Možda je slučajnost, pomisli. Neko je odlučio da provali iste noći kada je on svom klijentu prijavio da se Landon vraća u Boston? Malo sutra. Nije voleo kada ga ljudi izigraju. Uvek je podržavao klijenta, ako je bilo potrebno, ali nije voleo kada ga klijent zavrće. Niti kada ga klijent iskorišćava — bez njegovog znanja ili pristanka — kako bi provalio u tuđu kuću. I svakako nije voleo kada klijent povredi ženu. Lično bi otišao u obilazak Litice da mu je klijent tako naložio, i sam bi platio za svoje propuste ako bi bio uhvaćen. Ali nikada ne bi digao ruku na ženu. Vreme je da baci karte na sto, zaključi, ili da klijent nađe novog psa, jer ovaj pas nije radio za ljude koji povređuju žene. Dankan istrgnu svoj mobilni telefon sa punjača i pritisnu dugme za poziv. Bio je dovoljno ljut da zaboravi na vreme. „Da, ovde Dankan, i da, imam nešto. Imam okružnog policajca koji me je ispitivao o provali i napadu na ženu, noćas u Litici.“ Sipao je sebi još jednu votku, slušajući za trenutak. „Neću da me zavlačite. Ne radim za ljude koji me zavlače. Neće mi biti problem da igram sa meštanima, ali ne mogu ako ne znam melodiju. Da, pitali su ko sam i za koga radim, i ne, nisam im rekao. Ovoga puta. Ali kada imam klijenta koji me koristi da pripremi teren za provalu u kuću čoveka kog sam plaćen da pratim, i taj klijent u kući napadne ženu, imam pravo na sopstvena pitanja. Šta ću dalje raditi zavisi od odgovora. Neću da rizikujem svoju detektivsku dozvolu. Sada imam informacije u vezi sa zločinom koji uključuje napad na ženu i to me čini saučesnikom. Bolje bi vam bilo da

mi date prokleto dobre odgovore, inače smo kvit. I ako panduri krenu za mnom, odaću im vaše ime. Tako je. U redu.“ Dankan pogleda na sat. Bestraga, pomisli, ionako je bio previše ljut da bi spavao. „Biću tamo.“ Prvo je seo za kompjuter i iskucao detaljne beleške. Nameravao je da pokrije svaki milimetar svojih leđa. I ako bude trebalo, odneće te detaljne beleške okružnom šerifu lično. Provala je bila jedna priča i bila je dovoljno gadna. Ali napad na ženu? To je već ozbiljna stvar. Međutim, Dankan će svom klijentu dati priliku da sve objasni. Ponekad glupaci previše gledaju televiziju, zanesu se, a bog zna da je i pre ovoga imao glupake za klijente. Dakle, oni će razjasniti situaciju, a on će razjasniti svoj položaj. Nema više zezanja. Istragu treba prepustiti profesionalcima. Dankan se malo smirio, obukao se i oprao zube. Nikada nije išao kod klijenta a da mu se dah osećao na alkohol. Iz navike je navukao futrolu sa svojim devetomilimetarskim pištoljem, a preko toga vetrovku. U džepove je ubacio ključeve, diktafon, novčanik, a potom izašao na sporedna vrata. Ovaj luksuz ga je koštao dodatnih petnaest dolara na dan ali je sprečavao njegovu veselu recepcionerku da sazna kada dolazi ili odlazi. Razmišljao je da pođe kolima a onda se ipak odlučio za pešačenje. Posle vožnje do Bostona i nazad, te višesatnog čekanja ispred Landonove kuće, prijaće mu šetnja. Iako je sebe smatrao urbanim tipom, prijao mu je spokoj koji je vladao selom, sa zatvorenim radnjama i zvucima talasa koji se odbijaju o stene. Podsećao ga je na gluvo doba noći u Brigadunu[1] . Niska magla je doprinosila vanzemaljskoj atmosferi. Oluja je prošla, ostavljajući sparinu u vazduhu. Nebo je bilo previše oblačno da bi se video mesec. Uz treptanje svetionika na rtu, noć je delovala vanvremenski. Dankan se zaputi prema njemu, razmišljajući kako da reši ovu situaciju. Sve u svemu, bio je smireniji i verovatno će biti najbolje da završi sa poslom za taj dan. Ako ne možeš verovati klijentu, posao trpi. Povrh svega, Landon nije učinio apsolutno ništa. Posle nekoliko dana praćenja i propitivanja meštana, najgora informacija o njemu bio je trač brbljive prodavačice iz suvenirnice. Možda je Landon ubio svoju ženu — iako su šanse za to bile minimalne. Ali Dankan nije predvideo nijedno veliko otkriće u primorskom gradiću ili u kući na litici. Možda će ga ubediti da ostane na slučaju — ako bi to značilo povratak u Boston, malo kopanja tamo, analizu izveštaja i dokaza iz drugog ugla, razmatranje slučaja sa Vulfom. Ali prvo — pitanja i odgovori. Hteo je da zna zašto je njegov klijent provalio u kuću. I hteo je da zna je li ovo prvi put. Dankan nije osuđivao malo profesionalnog provaljivanja. Ali bilo je glupo misliti da u kući postoji nešto što bi Landona povezalo sa ubistvom njegove žene koje se odigralo u 1 Brigadoon — američki mjuzikl iz 1947. godine o doživljajima dvojice američkih turista koji u škotskim brdima zalutaju u tajanstveno selo Brigadun, koje se zbog drevne kletve pojavljuje samo jednom u sto godina. Originalno postavljen na Brodveju, postao je veliki hit. (Prim. prev.)

Bostonu, i to pre godinu dana. I sada će lokalna policija pobliže motriti na kuću, na Landona i na privatnog detektiva unajmljenog da ga prati. Amateri, zaključi Dankan, malo zadihan od pen-јanja uz strmu stazu do kamenitog rta gde se nalazio svetionik Viski Biča. Magla je kovitlala, prigušujući njegove korake, pretvarajući penušave talase u ritmički odjek. I kvareći pogled, primeti kada je stigao do svetionika. Možda će opet prošetati dovde ako sutrašnji dan bude vedar, pre povratka u Boston. Odluka je doneta, zaključi Dankan. Posao može da smori. Klijent može da iznervira. Istraga može da zađe u ćorsokak. Ali kada se to troje poklopi? Bilo je vreme da smanji gubitke. Nije smeo onako da se istrese na klijenta, priznade sebi. Bože, kakav nepromišljeni potez. Dankan se okrenu na zvuk koraka i ugleda svog klijenta kako iskrsava iz magle. „Stavio si me u nezavidan položaj“, poče Dankan. „Moramo ovo da rešimo.“ „Da, znam. Izvini.“ „Možemo sve da zaboravimo ako ti...“ Nije video pištolj. Kao i ostale zvuke, magla je prigušila pucnje, koji odjeknuše tupo, prazno. Zbunili su ga u tom trenutku šoka i bola. Nije stigao da posegne za svojim pištoljem; nije ni slutio šta ga čeka. Dankan pade, iskolačivši oči, pomerajući usta. Ali reči nisu izašle, samo krkljanje. Kao iz daljine, čuo je glas svog ubice. „Izvini. Nije trebalo da ispadne ovako.“ Nije osetio ruke koje ga pretražuju, uzimaju njegov telefon, diktafon, ključeve i pištolj. Ali zato je osetio studen — ljutu, umrtvljujuću studen. I neizrecivi bol koji mu razdire telo dok ga te ruke vuku po stenovitom tlu, do ivice. Za trenutak je mislio da leti, s vetrom koji mu šiba lice. A onda ga je gromoglasna voda progutala kada je pao na stene. Nije trebalo da ispadne ovako. Kasno, previše kasno za povratak. Kretanje napred je bio jedini izbor. Bez grešaka. Bez unajmljivanja detektiva — ili bilo koga — kome se nije moglo verovati, ko nije bio odan. Učiniti ono što je neophodno sve dok ne bude gotovo. Možda će posumnjati da je Landon ubio detektiva, kao u Lindsinom slučaju. Ali Landon jeste ubio Lindsi. Ko bi drugi? Možda će Landon platiti za Lindsi preko Dankana. Pravda je ponekad krivudava ali dostižna. Sada je bilo važno pretražiti sobu privatnog detektiva, uzeti sve što bi moglo da ga poveže s njim. I isto je trebalo učiniti sa radnom sobom u njegovoj kući. Puno posla. Najbolje da odmah počne.

Kada je Eli ujutro sišao u prizemlje, proverio je dnevnu sobu. Pokrivač kojim je ušuškao Abru kada se komirala na kauču bio je složen na naslonu, a njenih čizama nije bilo kraj ulaznih vrata. I bolje, zaključi Eli. Osećao se manje nelagodno posle neočekivane varnice između njih dvoje koja je sevnula prethodne noći. Bolje da opet bude sam u kući. Manje-više, pomisli, namirisavši kafu. A onda je ugledao bokal iz kog se pušila, i zalepljenu poruku. Je li ta žena imala zalihe samolepljivih blokčića za poruke? Omlet se greje u rerni. Ne zaboravi da je isključiš. Sveže voće je u frižideru. Hvala što si me pustio da prespavam na kauču. Vidimo se kasnije. ZOVI Vinija! „U redu, u redu. Isuse, mogu li prvo da popijem kafu, da proverim jesu li mi sve sive ćelije na broju?“ Sipao je kafu, dodao malo mleka i protrljao ukočeni vrat. Zvaće Vinija; nije mu trebao podsetnik. Samo je želeo trenutak za sebe pre nego što se suoči sa policijom i pitanjima. Opet. I možda nije želeo prokleti omlet. Ko joj je tražio da sprema prokleti omlet?, pomisli Eli dok je otvarao rernu. Možda je samo želeo... Mmmmm, izgledao je prokleto ukusno. Eli izvadi tanjir i uze viljušku. Jeo je stojeći, zagledan kroz prozor. Ma koliko to zvučalo glupo, osećao se nekako bolje kada jede stojeći. S tanjirom u ruci, izašao je na terasu. Vetar je oštar ali ne preterano jak, primeti. I taj oštri povetarac iznova razvedri svet. Sunce, more i pesak ublažiše ukočenost njegovog vrata. Posmatrao je zaljubljeni par koji se šetao plažom, držeći se za ruke. Neki ljudi, zaključi, stvoreni su za druženje, za intimnost. Mogao je samo da im zavidi. Napravio je takav haos od svog života tim jednim bračnim pokušajem, a onda se dogodilo ubistvo usred razvoda. Šta li su pričali o njemu? Eli uze još jedan zalogaj omleta dok je zaljubljeni par zastao da se zagrli. Da, mogao je samo da im zavidi. Na pamet mu pade Abra. Je li postojala privlačnost između njih? I zašto je bio toliko glup da laže sebe? Naravno da ga je privlačila. Imala je to lice, to telo, to držanje. Nije želeo da ga privlači, to je bila istina. Nije želeo da misli na seks. A kamoli na seks sa njom. Želeo je samo da piše, da pobegne u svet koji je stvorio i da iznađe način za povratak u svoj stari svet. Želeo je da sazna ko je ubio Lindsi i zašto, jer dok to ne bude znao, nijedan okeanski povetarac neće uspeti da ga razvedri. Ali njegove želje nisu bile uslišene. U podrumskom podu postojala je rupa koju je kopala

nepoznata osoba ili više njih. Bilo je vreme da pozove policiju. Eli uđe unutra, odloži tanjir u sudoperu i vide da je Abra zakačila Vinijevu vizitku za kuhinjski telefon. Poželeo je da zakoluta očima ali ga je to poštedelo odlaska na sprat i prebiranja po džepovima pantalona u kojima je ostavio Vinijevu vizitku. Eli okrenu njegov broj. „Pozornik Hanson.“ „Zdravo, Vini. Eli Landon ovde.“ „Eli.“ „Imam jedan problem.“ Za manje od sat vremena, Eli je stajao sa okružnim policajcem iznad iskopine u svom podrumu. „Istina.“ Vini se počeša po glavi. „Zanimljiv problem. Znači... ti nisi ovo iskopao?“ „Ne.“ „Siguran si da gospođica Hester nije unajmila nekog da... Ne znam. Zameni vodovodne cevi ili nešto slično?“ „Prilično sam siguran da nije. Da jeste, Abra bi to znala. A budući da ovi radovi već neko vreme traju, prilično sam siguran da bi me izvođač tih radova, ukoliko ih izvodi u skladu sa zakonom, o tome obavestio.“ „Da. Ne možemo biti potpuno sigurni, ali tako otprilike stoje stvari. I još nešto. Da je ovo unajmljeni posao, ja bih verovatno dosad već čuo za njega. Ipak, možeš li da pitaš baku?“ „Ne želim da je pitam.“ Eli je izvagao argumente za i protiv još prethodne noći. „Neću da je uznemirim. Mogu da pročešljam njene datoteke i račune. Ako je unajmila nekog, onda je morala da ga plati. Nisam stručnjak, Vini, ali rekao bih da je ovo previše duboko za vodovodne cevi ili šta već. Povrh toga, zašto bi moja baka unajmljivala nekog da postavlja instalacije čak ovde?“ „Samo pokušavam da eliminišem sve mogućnosti. Za ovakvo nešto je potrebno vreme. Vreme i posvećenost. A to znači ulaženje u kuću i izlaženje iz nje.“ „Abra mi je rekla da je Hester tražila od nje da promeni šifru na alarmu i brave na vratima. Posle pada.“ „Hm.“ Vini diže pogled sa iskopine na Elija. „Je li tako?“ „Sigurno je imala razlog. Nije ga navela ali je bila odlučna. I ne seća se jasno kako je pala, ali ja se pitam je li to instinkt, neko potisnuto sećanje koje ju je navelo da promeni šifru i brave.“ „Našao si rupu u podrumu i sada misliš da gospođa Hester nije pala slučajno.“ „Bravo, kefalo. Abra je sinoć napadnuta. Kopač je morao da isključi struju kako bi ušao. Nije očekivao da će je zateći. Znao je da ja nisam tu. Možda je radio sa Dankanom. Dankan je znao da sam u Bostonu. Rekao si da ti je pokazao račune, sa naznačenim vremenom. Možda je platio nekoga da provali u kuću. Ja sam u Bostonu, provaljuj, kopaj.“ „Ali zašto?“

„Vini, ti i ja možda ne verujemo u glupu legendu o Esmeraldinom mirazu, ali mnogi veruju.“ „Znači, neko se dočepao ključa i šifre gospođe Landon, i upotrebio ih. To mogu da razumem. Nije toliko teško. Koristio ih je za ulazak u podrum, kako bi kopao. Jedne noći, nabasao je na nju, gurnuo je niz stepenice.“ „Ona se toga ne seća. Ne još.“ Zamislivši tu scenu, kako Hester leži ugruvana na podu i krvari, Eli poče nervozno da šetka, kao i uvek. „Možda je čula nešto i krenula u prizemlje. Možda je upravo sišla kada je nešto čula. Pokušala da pozove pomoć. Vrata od njene sobe su debela i zaključavaju se iznutra. Možda je htela da uđe unutra, pozove policiju. Ili se možda samo uplašila i saplela. Kako god, on ju je ostavio tu. Bez svesti, krvavu i nemoćnu. Ostavio ju je.“ „Ako se uopšte tako desilo.“ Vini stavi ruku na Elijevo rame. „Ako.“ „Ako. Ovuda je prošlo mnogo ljudi otkad je ona pala. Policija, Abra koja je dolazila po njene stvari. A onda se stišalo i on je mogao da nastavi sa kopanjem. Sve dok se nije pronela vest o mom dolasku. Sve dok Abra nije promenila brave i šifru. Vini, on je juče morao znati da će kuća biti nekoliko sati prazna. I to je saznao od Dankana.“ „Pričaćemo opet sa Dankanom. U međuvremenu, poslaću nekog da fotografiše iskopinu i uzme mere. Odnećemo alatke. Daćemo ih na analizu, ali to će potrajati. Ovo je provincija, Eli.“ „Razumem.“ „A ti popravi kućni alarm. Mi ćemo neko vreme patrolirati ovuda. Razmisli o tome da nabaviš psa.“ „Psa? Ozbiljno?“ „Psi laju. Imaju oštre zube.“ Vini slegnu ramenima. „Saut Point nije baš rasadnik kriminala, ali ja volim da znam da u mojoj kući postoji pas kada nisam tu. Svejedno, obavestiću neke institucije. Zašto je kopao čak dole?“, promrmlja Vini, više za sebe. „To je najstariji deo kuće. Postojao je još u vreme Kalipsovog brodoloma.“ „Kako se beše zvao, preživeli?“ „Đovani Moreni, prema nekima. Hose Korez, prema drugima.“ „Da. I ja sam čuo priču kako je to bio kapetan Brum glavom i bradom. Uf!“ „I vesela posada“, doda Eli. „Kako god, odvukao je sanduk sa blagom — koji se nekim čudom nasukao na obalu, zajedno s njim — ali gde ga je zakopao? Oduvek sam voleo onu verziju u kojoj je ukrao brod, otplovio i zakopao blago na jednom od obližnjih ostrva.“ „Postoji i i legenda da ga je jedna moja pretkinja našla ovde, odnela njega i blago u kuću i negovala ga sve dok nije ozdravio.“ „Moja žena voli tu verziju. Romantična je. Osim onog dela kada ga brat tvoje pretkinje ubija i baca njegovo telo sa litice.“ „A blago više niko nikada nije video. Kako god, čovek koji je ovo učinio veruje u legendu.“ „Izgleda da veruje. Svratiću do pansiona da još jednom propitam Dankana.“

Eli nije planirao da provede dan raspravljajući se sa policijom, elektrodistribucijom, osiguravajućim društvom i agencijom za postavljanje alarma. Kuća je vrvela od ljudi i aktivnosti, podsetivši ga koliko se zapravo navukao na prostor, tišinu, samoću. Sklonost ka tišini i usamljenosti bila je u potpunoj suprotnosti sa načinom života koji je nekada vodio. Dane prepune poslovnih sastanaka, susreta s ljudima, večernjih zabava i izlazaka. Nije žalio zbog toga. Mogao je tu i tamo da podnese dan proveden u odgovaranju na pitanja, donošenju odluka, popunjavanju formulara. I kada se kuća konačno ispraznila, odahnuo je od olakšanja. A onda je čuo otvaranje vrata od vešernice. „Isuse, ko je sad?“ Izašao je u hodnik i ugledao Abru. Stajala je s rukama punim kesa iz supermarketa, spustivši ih na veš-mašinu. „Nedostajalo ti je nekoliko stvarčica.“ „Je li?“ „Jeste.“ Iz kese je izvadila plastičnu bocu tečnog deterdženta za rublje i ubacila je u beli plakar. „Izgleda mi da je sve popravljeno.“ „Da. Imamo novu šifru za alarm.“ Eli zavuče ruku u džep i izvuče papirić, dajući joj ga. „Trebaće ti.“ „Osim ako ne želiš da trčiš u prizemlje svaki put kada dolazim sabajle.“ Abra pogleda papirić i ćušnu ga u tašnu. „Srela sam Vinija“, nastavi, prolazeći mimo Elija i ulazeći u kuhinju. „Pa sam mu rekla da ću ti preneti novost: izgleda da se taj Kirbi Dankan odjavio iz pansiona. Nezvanično, ali prema priči recepcionerke Keti, otišao je vrlo rano i odneo sve stvari. Vini kaže da će te pozvati ako bude imao nekih pitanja.“ „Otišao? Tek tako?“ „Izgleda da jeste“, odgovori Abra, vadeći namirnice iz kesa. „Vini će se iscimati, zar ne zvuči sjajno? Pandurska terminologija. Kontaktiraće s bostonskom policijom da oni ispitaju ima li Dankan neke veze sa iskopinom u tvom podrumu. Ali pošto je otišao, ne može da njuška ovuda i ugrožava tvoju privatnost. To je dobra vest.“ „Pitam se je li ga klijent povukao? Ili otpustio? Ili je Dankan jednostavno rešio da digne ruke?“ „Ne znam.“ Abra ubaci kutiju integralnih krekera u kredenac. „Ali znam da je smeštaj platio unapred do nedelje, napomenuvši kako će možda produžiti boravak. A onda — puf, spakovao se i otišao. Nije mi žao. Nije mi se dopadao.“ Rasklonivši namirnice, složila je kese i ubacila ih u tašnu. „Dakle, mislim da imamo razloga za slavlje.“ „Imamo?“ „Nema više njuškala, struja je prikopčana i bezbednosni sistem opet radi. Uspešan dan posle neprospavane noći. Dođi kasnije u pivnicu na piće. Večeras je živa muzika, možeš da se družiš sa Morin i Majkom.“ „Izgubio sam ceo dan zbog popravki. Moram da nadoknadim pisanje.“ „Izgovori.“ Abra ga lupnu prstom po grudima. „Svima je potrebno malo opuštanja petkom uveče. Hladno pivo, dobra muzika i neobavezan razgovor. Plus tvoja lična konobarica, to jest ja, u bezobrazno kratkoj suknjici. Uzeću vodu za usput“, doda Abra,

zaputivši se prema frižideru. Eli spusti ruku na vrata od frižidera, na šta ona iznenađeno izvi obrve. „Nema vode za mene?“ „Zašto navaljuješ?“ „Ja na to ne gledam tako.“ Prišao joj je, primeti Abra. Zanimljivo. I seksi, bio on toga svestan ili ne. „Izvini ako si stekao takav utisak. Volela bih da te vidim u opuštenom, društvenom ambijentu. Zato što će ti prijati i zato što bih volela da te vidim. I možda ti treba da vidiš mene u kratkoj suknjici kako bi lakše odlučio jesi li zainteresovan za mene ili ne.“ Prišao joj je bliže, ali umesto da probudi oprez ili smotrenost — što mu je verovatno i bila namera — probudio je strast. „Diraš u nešto u šta ne bi smela.“ „Ko bi odoleo da ne dirne u nešto što je nadomak ruke?“, uzvrati ona. „Ne razumem tu vrstu ljudi ili tu vrstu samoporicanja. Zašto ne bih želela da znam da li te privlačim pre nego što dopustim sebi da me još više privučeš? Zvuči pošteno.“ Koliko tenzije, pomisli ona. Kao pred oluju. U nadi da će ga smiriti, ona spusti ruku na njegovu. „Ne plašim te se, Eli.“ „Ne poznaješ me.“ „U tome i jeste stvar. Volela bih da te upoznam pre nego što produbimo odnos. Kako god, ne moram da te upoznam na način na koji ti smatraš da treba da bih te osetila, da bi me privukao. Ne mislim da si bezazleni meda, kao što ne mislim ni da si hladnokrvni ubica. Previše je besa ispod te tuge, i ne krivim te zbog toga. U stvari, potpuno te razumem.“ Eli ustuknu i uvuče ruke u džepove. Samoporicanje, zaključi Abra, jer je znala kada muškarac želi da je dodirne. A on je to učinio. „Ne želim da te privlačim, niti da imam bilo šta sa tobom. Niti s bilo kim.“ „Veruj mi, razumem te. Isto tako sam razmišljala pre nego što sam te srela. Zato i apstiniram.“ Eli skupi obrve. „Šta?“ „Apstiniram od seksa. Što je još jedan razlog za privlačnost. Apstinencija mora jednom da se okonča, a tu si ti. Nov, zgodan, intrigantan i inteligentan kada zaboraviš da mudruješ. I potrebna sam ti.“ „Nisi.“ „Ne glupiraj se.“ Talas gneva ga poljulja, poput nevidljivog udarca. „U kući ima hrane jer sam je ja donela i jedeš je zato što ti je ja kuvam. Već si nabacio par kila i izgubio si onaj ispijeni izraz lica. Imaš čiste čarape jer ti ih ja perem i imaš nekoga ko te sluša kada pričaš, što povremeno i činiš a da ti kleštima ne izvlačim reči. Imaš nekoga ko ti veruje, a to svakome treba.“ Zaobišavši ga, Abra zgrabi svoju tašnu i opet je tresnu o sto. „Zar misliš da si jedini koji je prošao kroz nešto užasno, nešto što nije mogao da kontroliše? Jedini koji je oštećen i morao je da se leči, da gradi život iz početka? Ne možeš da gradiš život praveći barijere. One te neće sačuvati, Eli. Samo će te držati u samoći.“ „Samoća mi odgovara“, brecnu se on. „Opet lupetaš. Malo samoće, malo prostora, naravno. Svima nam to treba. Ali treba nam i ljudski dodir, veze, odnosi. Zato što smo ljudi. Videla sam kako si izgledao kada si

prepoznao Morin onog dana na plaži. Srećno. Ona je veza. I ja sam. To ti je potrebno, baš kao što ti je potrebno da jedeš, piješ, radiš, krešeš i spavaš. Zato ti obezbeđujem hranu, zalihe vode i soka koji voliš, i obezbeđujem ti čistu posteljinu na kojoj spavaš. Nemoj mi reći da ti nisam potrebna.“ „Izostavila si seks.“ „Pregovaraćemo o tome.“ Verovala je svojim instinktima, i pratila ih je. Jednostavno je prišla bliže, zgrabila njegovo lice obema šakama i zalepila usne za njegove. Ne seksualno, pomisli ona, samo elementarno. Običan ljudski dodir. Šta god da je to probudilo u njoj, prihvatila je. Dopao joj se osećaj. Abra ustuknu ali ostavi ruke na njegovom licu. „Eto, nije te ubilo. Ljudsko biće si, razumno, zdravo...“ Nije to bio instinkt, već reakcija. Pritisnula je prekidač i Eli se uhvati za tu bleštavu svetlost. I za nju. Privukao ju je sebi, zarobivši je između svog tela i kuhinjskog pulta. I uronio je šake u njenu kosu — te guste, divlje kovrdže — obmotavši ih oko prstiju. Osetio je njene dlanove opet na svojim obrazima, osetio je kako joj se usne razdvajaju pod njegovim, osetio je kako joj srce dobuje pod njegovim. Osetio je. Pulsiranje krvi, bolno buđenje želje, iskonsko likovanje što ima ženu pod sobom. Toplu, meku, podatnu. Njen miris, zvuk iznenađenog zadovoljstva u njenom grlu, glatkoću usana i jezika koji se sudara s njegovim, poput cunamija. I sada, u tom jednom trenutku, želeo je samo da ga odnese. Uvukla je prste u njegovu kosu i njena želja dosegnu vrhunac kada ju je podigao. Našla se na kuhinjskom pultu, raširenih nogu, privlačeći ga tom vrelom, veličanstvenom pulsiranju pohote u njenom središtu. Htela je da omota noge oko njegovog struka kako bi oboje mogli da jašu, samo da jašu — divlje i silovito. Ali onda su proradili instinkti. Ne, ne ovako stihijski, opominjala je sebe. Ne bez srca. Oboje će zažaliti na kraju. I tako je spustila šake na njegovo lice, opet, milujući mu obraze dok se odmicala. Njegove oči, prodorne i plave, zurile su u njene. U njima je videla nešto tog besa koji se nazirao ispod pohote. „Eto. Živ si i pucaš od zdravlja, koliko mogu da vidim.“ „Ne žalim zbog ovoga.“ „Ko je tražio izvinjenje? Ja sam dirnula u žicu, zar ne? Ni ja ne žalim. Ali žalim što moram da idem.“ „Ideš?“ „Moram da obučem kratku suknjicu i odem na posao, već kasnim. Dobra vest je što nam to daje vremena da razmislimo želimo li da nastavimo ovo što smo započeli. To je ujedno i loša vest.“

Skliznula je sa pulta na noge i uzdahnula. „Ti si prvi muškarac koji me je izazvao da prekinem dugu apstinenciju. Prvi koji je vredan toga. Moram samo da budem sigurna da nećemo zažaliti ako to učinimo. Treba dobro razmisliti.“ Uzela je tašnu i krenula prema vratima. „Izađi večeras, Eli. Dođi u pivnicu, slušaj muziku, druži se s ljudima, popij par krigli. Prvu rundu kuća časti.“ Izašla je i tek kada je stigla do kola spustila je ruku na ustreptali stomak, uzdahnuvši duboko i drhtavo. Da je insistirao, da je zatražio od nje da ne ide... sigurno bi zakasnila na posao.

10 li je većao sa sobom, vagao za i protiv, preispitivao svoju narav. Naposletku je opravdao odlazak u prokletu pivnicu time što tog dana nije izašao iz kuće zarad sebi obećane jednosatne šetnje. Ovo će poslužiti kao taj jednosatni izlazak. Proveriće kako je novi vlasnik uredio ambijent, popiće pivo, poslušaće muziku, a onda će otići kući. I možda će mu se Abra skinuti s grbače. I ako tada dokaže sebi, baš kao i njoj, da može ušetati u seosku krčmu, popiti pivo bez problema, tim bolje. Voleo je krčme, podseti on sebe. Voleo je atmosferu, likove, razgovore, druženje uz hladno pivo. Nekada. Osim toga, smatraće to nekom vrstom istraživanja. Pisanje je možda samotnjačka profesija — koja mu itekako prija — ali uključuje posmatranje, proučavanje, zapažanje i retku interakciju. U protivnom će završiti potpuno sam. I tako je držanje obećanja o jednosatnom izlasku iz kuće, prilici za sakupljanje malo lokalnih boja, koje bi mogle da oboje njegovu priču, konačno dobilo nekakav smisao. Odlučio se za šetnju. Pre svega zato što će kola ostati parkirana na prilazu, i uz upaljena svetla u kući, ubediće potencijalnog provalnika da nekog ima unutra. A i to će biti prilika da protegne noge. Situacija je normalna, reče sebi. A onda je ušao u pivnicu i izgubio orijentaciju. Mesto na kome je prvi put legalno konzumirao alkohol, na svoj dvadeset prvi rođendan, potpuno se izmenilo. Više nije bilo mračnih, memljivih zidova, pohabanih ribarskih mreža, prepariranih galebova, dronjavih gusarskih zastava i šljunkovitih školjki, koji su dočaravali morski dekor. Brodska kormila su zamenile bakarne plafonjere sa žutim abažurima, oživljavajući osvetljenje. Slike, zidne skulpture i tri grafitna crteža njegove bake, prikazivali su lokalne scene. Neko je u međuvremenu ostrugao godine gareži, prolivenog piva i prastarih fleka od bljuvotine, zamenivši ih uglačanom drvenom podlogom. Gosti su sedeli za stolovima, u separeima, u kožnim foteljama i na visokim barskim stolicama duž modernog šanka. Ostali su đuskali na podijumu u bugi i šejk ritmu, dok je svirao petočlani bend, prilično verao izvodeći pesmu Lonely Boy od Blek Kiza.

Umesto besprizornih gusarskih kostima, osoblje je nosilo crne suknje ili pantalone i bele bluze. To ga je pomalo odbilo. Nekadašnji Cvrčak jeste bio na ivici raspada, ali pomalo mu je nedostajao. Nema veze, podseti sebe. Naručiće pivo kao i sav normalan svet petkom uveče. Zatim će otići kući. Krenuo je prema šanku kada je spazio Abru. Posluživala je sto za kojim su sedela tri muškarca — mladići od dvadesetak godina po Elijevoj proceni — držeći poslužavnik u jednoj ruci dok je drugom rukom spuštala čaše na sto. Suknja — kratka, kao što je najavila — otkrivala joj je duge, preplanule noge, koje kao da su počinjale već ispod pazuha i završavale u visokim, crnim štiklama. Uska, bela košulja naglašavala je njen vitki torzo i zadivljujuće bicepse. Od muzike nije mogao da čuje o čemu pričaju. Nije morao, jer je prepoznao neusiljeni flert sa obe strane. Abra potapša jednog od gostiju po ramenu, izmamivši mu moronski kez, a onda se okrenu. Pogled joj uhvati Elijev. Ona se osmehnu, toplo i prijateljski, kao da te usne sa neverovatno seksepilnim mladežom nisu bile zalepljene za njegove samo par sati ranije. Stavila je poslužavnik pod mišku i krenula prema njemu, kroz prigušenu svetlost i muziku, njišući bokovima, boginja mora iskričavog pogleda, sirena sa divljom, kovrdžavom grivom. „Zdravo. Drago mi je što si došao.“ Eli pomisli kako bi mogao da je proguta u jednom gladnom gutljaju. „Samo ću popiti pivo.“ „Došao si na pravo mesto. Imamo osamnaest vrsta točenog. Šta bi ti prijalo?“ „Ah...“ Da je skine do gole kože nije zvučalo kao prikladan odgovor. „Probaj lokalno.“ Brzi osmeh u njenim očima natera ga da se zapita je li mu pročitala misli. „’Nasukani kit’ dobija najviše ocene.“ „U redu, može.“ „Idi i sedi sa Majkom i Morin.“ Pokazala je njihov sto. „Doneću ti ’kita’.“ „Hteo sam samo da sednem za šank i...“ „Ne budi smešan.“ Abra ga uze za ruku i povede ga, vijugajući između stolova. „Vidi koga sam našla.“ Morin potapša praznu stolicu do sebe sa oduševljenjem. „Zdravo, Eli. Sedi. Zavali se ovde sa nama matorima pa da proćaskamo bez dovikivanja.“ „Doneću ti pivo. I naćose“, doda Abra, gledajući Majka. „Imaju odlične naćose“, kaza Majk kada je Abra otišla, i Eli — nemajući kud — sede za sto. „Ranije su služili ustajali čips i kikiriki sumnjivog porekla.“ Morin se nasmeši Eliju. „To su bili dani. Majk i ja dolazimo jednom mesečno. Malo da se

družimo. Vikendom i leti ovo je dobro mesto za posmatranje ljudi.“ „Baš je gužva.“ „Bend je popularan. Zato smo došli ovako rano, da zauzmemo sto. Jesu Ii ti uključili struju i ostalo?“ „Jesu.“ Morin ga potapša po ruci. „Danas nisam stigla da popričam sa Abrom, ali reče mi da imaš iskopinu u podrumu.“ „Da, stvarno. O čemu se radi?“ Majk se nagnu bliže. „Osim ako nisi došao ovamo da potpuno zaboraviš na to.“ „Ne, u redu je.“ Litica je ionako bila ključni deo zajednice. Svi su želeli da znaju. Eli im objasni u nekoliko crta šta je zatekao u svom podrumu. „Pretpostavljam da je u pitanju lov na blago.“ „Rekla sam ti!“, Morin pljesnu svog muža po ruci. „Baš to sam mu rekla, a Majk mi nije verovao. Operisan je od mašte.“ „Nisam kada obučeš onu crvenu haljinicu sa izrezom na...“ „Majkle!“, uzviknu Morin kroz prigušeni smeh. „Kad me vučeš za jezik, srce. Ah.“ Majk protrlja ruke. „Naćosi. Navali“, reče Eliju. „Punjeni naćosi, tri tanjira, salvete.“ Abra je vešto servirala grickahce. „I ’nasukani kit’. Prijatno. Prvo piće je na moj račun, sećaš se“, reče kada je Eli posegnuo za novčanikom. „Kada ti je pauza?“, upita je Morin. „Ne još.“ Rekavši to, Abra se odazva na poziv sa drugog stola. „Koliko poslova ona ima?“, upita Eli. „Ne uspevam da izbrojim. Svašta je zanima.“ Morin prebaci naćos u svoj tanjir. „Sledeća je akupunktura.“ „Bockaće ljude iglama.“ „Trenutno je na obuci. Abra voli da brine o ljudima. Čak i nakit koji pravi pomaže da se osećaju bolje, srećnije.“ Imao je pitanja. Mnogo. I razmišljao je kako da ih postavi a da ne zvuče kao unakrsno ispitivanje. „Sve to je postigla za tako kratko vreme. Ona ne živi dugo ovde.“ „Uskoro će tri godine. Došla je iz Springfilda. Pitaj je jednom.“ „O čemu?“ „O Springfildu.“ Morin zaigra obrvama, umačući zalogaj u sos. „I svemu što te zanima.“ „Nego, šta misliš kakve su šanse Red soksa ove godine?“, ubaci se Majk. Morin preseče muža pogledom, uzimajući svoju čašu sa vinom. „Suptilan način da me ućutkaš.“ „Tačno. Obožavam da pričam o bejzbolu sa tvojom bakom.“ „Ona je poštovalac“, uzvrati Eli. „Ta žena pamti statistiku kao niko. Svake druge nedelje idem u Boston. Misliš li da bi volela da je posetim?“ „Sigurno.“ „Majk trenira Malu ligu“, pojasni Morin. „A Hester je nezvanični asistent trenera.“ „Obožava da gleda kako klinci igraju.“ Kada je bend napravio pauzu, Majk uhvati Abrin

pogled i zavrte prstom u vazduhu, naručujući još jednu turu. „Nadam se da će se vratiti pre kraja sezone.“ „Nismo bili sigurni hoće li se izvući.“ „Oh, Eli.“ Morin poklopi šakom njegovu. Nikada to nije izustio naglas, shvati on. Nikome. Nije bio siguran zašto je to učinio sada, osim što je u glavi imao novu predstavu o svojoj baki, slike koje su nedostajale. Joga i Mala liga i grafitni crteži na zidovima pivnice. „Prvih nekoliko dana... Imala je dve operacije na ruci. Lakat joj je bio... smrskan. Zatim kuk, i rebra, plus fraktura lobanje. Svaki dan je bio rizičan. A onda, kada sam je juče video...“ Je li to bilo juče? „Hodala je sa štapom jer su hodalice za invalide.“ „To liči na nju“, zaključi Morin. „U bolnici je smršala ali polako se popravlja. Izgleda snažnije. Biće joj drago da te vidi“, reče Majku. „Biće joj drago da ti vidiš kako se oporavlja.“ „Kazaću joj to. Jesi li joj pričao za provalu?“ „Ne još. Nema tu šta da se priča. I pitam se koliko puta je taj već ušao u kuću. Je li bio tamo u noći kada je ona pala.“ Dok je Eli iskapljivao svoju kriglu, uhvati pogled koji su razmenili Majk i Morin. „Šta?“ „To sam i ja rekla kada sam čula za iskopinu.“ Morin laktom bocnu Majka. „Je li tako?“ „Tako je.“ „A on je rekao da previše čitam krimiće. Mo’š misliti. Knjiga nikad dosta, ma kakve bile.“ „U to ime, živeli.“ Eli samo zavrte svoju čašu, proučavajući Morin. „Ali zašto si to pomislila?“ „Hester je... mrzim reč ’vitalan’ jer se obično koristi za stare ljude i zvuči pomalo uvredljivo. Ali ona je vitalna. Osim toga, pretpostavljam da je nikada nisi video na času joge.“ „Nisam.“ I nije bio siguran kako bi to njegov um prihvatio. „Ima sjajnu ravnotežu. Može da drži pozu Drveta i Tri ratnika i... Hoću da kažem, nije kilava ili nesigurna. Nema šanse da je sama pala. Deca padaju niz stepenice. Ali ne i Hester.“ „Ona se ne seća pada“, promrmlja Eli. „Ni pada, ni ustajanja iz kreveta.“ „Ništa čudno, s obzirom na to da je jako udarila glavom. Ali sada znamo da se u kuću ušunjao neko ko je dovoljno lud da kopa u podrumu. I ko god da je, napravio je Abri modrice. Da mu se nije suprotstavila, mogla je mnogo gore da prođe. Ako nije prezao od napada na ženu, onda je bez problema mogao i da uplaši Hester, pa čak i da je gurne niz stepenice.“ „Druga tura!“ Abra priđe sa poslužavnikom. „Jao, ozbiljna lica.“ „Pričamo o Hester i sinoćnoj provali. Voleli bismo da nekoliko dana spavaš kod nas“, brižno će Morin. „Provalio je u Liticu, ne u Nasmejanog galeba.“ „Ali ako pomisli da bi ti mogla da ga prepoznaš...“ „Ne teraj me da se složim sa Majkom.“ „Ne čitam previše krimića. Čitam tvoje priče“, reče ona Eliju. „Sjajne su.“ „Sada nemam drugog izbora nego da platim ovu turu.“

Abra se nasmeja, dajući mu račun. Ruka joj ležerno pređe preko njegove kose i spusti se na rame. Morin lako šutnu Majka ispod stola. „Možda bi Eli mogao da svrati u naš književni klub, Abra. Da održi predavanje.“ „Ne mogu.“ On oseti paniku u grlu i otpi još piva da je proguta. „I dalje pišem knjigu.“ „Ti si pisac. Nikada nismo imali pravog pisca u književnom klubu.“ „Imali smo Natali Gerson“, podseti je Abra. „Ma daj. Pesnikinja koja sama objavljuje svoje pesme. Slobodan stil. Užasna poezija slobodnog stila. Htela sam da se izbodem nožem pre nego što se pesničko veće završilo.“ „Ja sam htela da izbodem Natali nožem. Pauza od pet minuta“, odluči Abra i nasloni kuk na sto. „Izvoli, sedi.“ Eli krenu da ustaje, ali ga ona blago gurnu nazad. „Neka, neću. Eli nikada ne priča o svojoj knjizi. Da sam ja pisac, stalno bih pričala o tome, svima. Ljudi bi počeli da me izbegavaju, i onda bih tražila potpune strance i pričala njima sve dok i oni ne pobegnu od mene.“ „Misliš da je sve u tome?“ Ona ga pljesnu po ruci. „Jednom sam htela da napišem pesmu. Ako se izuzme činjenica da nisam imala dara za muziku, niti ideja za pesmu, postala bih slavna.“ „I tako si se bacila na akupunkturu.“ Abra se osmehnu Eliju. „Samo me zanima, ali kada si već spomenuo, htela sam nešto da popričam sa tobom. Treba mi praksa, a ti si savršen.“ „Slutim nešto užasno.“ „Mogu da radim na popuštanju napetosti i otvaranju kreativnosti i koncentracije.“ „Možeš? U tom slučaju, dozvoli mi da razmislim. Ne.“ Abra se nagnu prema njemu. „Užasno si stegnut.“ „I nemam potrebu za bockanjem iglama.“ Opojno miriše, primeti Eli, i uradila je nešto sa kosom i očima. Dramatično. Kada se nasmešila, mogao je da misli samo o tome kako oseća njene usne na svojima. Da, jedan veliki, gladni ugriz bi mu prijao. „Razgovaraćemo.“ Abra ustade, uze svoj poslužavnik i ode do susednog stola da primi porudžbinu. „Nemoj da te iznenadi kada se nađeš na stolu sa iglama po goloj koži“, opomenu ga Majk. Naravno da ga neće iznenaditi. Nimalo. U pivnici je ostao duže od sat vremena, uživajući u društvu. Shvatio je da neće morati da veća sa sobom sledeći put kada poželi da opet dođe. Napredak, zaključi dok se opraštao sa Morin i Majkom, izlazeći napolje. „Hej!“, povika Abra za njim. „Nećeš da se oprostiš sa svojom ljubaznom konobaricom?“ „Zauzeta si. Isuse, ulazi unutra. Hladno je.“ „Skuvala sam se od trčkaranja unaokolo protekla tri sata. Izgledaš kao da ti je prijao izlazak.“ „Fin provod. Dopadaju mi se tvoji prijatelji.“

„Morin je bila tvoja prijateljica pre nego što je postala moja, ali da, sjajni su. Onda, vidimo se u nedelju.“ „U nedelju?“ „Tvoja masaža. U terapeutske svrhe“, doda Abra kada je napravio grimasu. „Čak i ako prekineš da odugovlačiš i poljubiš me za laku noć.“ „Već sam ti ostavio napojnicu.“ Imala je neodoljiv osmeh, osećaj sreće koji je njegov sistem želeo da upije poput vode. Da dokaže da može, Eli joj priđe, ne žureći ovoga puta. Spustio je ruke na njena ramena, zatim kliznuo niže, osećajući toplotu koja je izbijala iz celog njenog tela. Zatim je sagnuo glavu i poljubio joj usne. Sporo i vešto, pomisli Abra, meko i sanjivo. Predivan kontrast u poređenju sa prvim, užurbanim poljupcem. Omotala je ruke oko njegovog struka, prepuštajući mu se. Mogao je da pruži više nego što je verovao da poseduje, više rana nego što je priznavao sebi. Obe strane njegovog bića su je privlačile. A onda se povukao i Abra uzdahnu. „Bogami, Morin je bila u pravu. Pravi si majstor.“ „Malo sam zarđao.“ „I ja sam. Zar to neće biti zanimljivo?“ „Zašto si ti zarđala?“ „Ta priča zahteva bocu vina i toplu sobu. A sad moram da se vratim na posao.“ „Hoću da čujem priču. Tvoju priču.“ Ove reči su joj imponovale, kao što bi buket ruža. „Onda ću ti je ispričati. Laku noć, Eli.“ Vratila se unutra, muzici, žamoru. I ostavila ga uzburkanog i željnog. Željnog nje, shvati Eli, više nego bilo čega drugog. Eli je radio celu kišnu subotu. Pustio je da ga priča proguta. I pre nego što je shvatio vezu, napisao je kompletnu scenu, dok se olujna kiša slivala niz prozore. Njegov protagonista je našao, metaforički i bukvalno, ključ za svoju dilemu dok je lutao kroz praznu kuću svog mrtvog brata. Zadovoljan napretkom, Eli naredi sebi da završi sa poslom i ode u bakinu vežbaonicu. Setio se sati provedenih u bostonskom fitnes-centru sa modernim spravama, mišićavim telima i glasnom muzikom. Ti dani su prošli, podseti sebe. Ali to nije značilo i da je njegovo vreme prošlo. Možda se u šarenilu bakine vežbaonice osećao blago postiđeno ali tegovi su i dalje bili tegovi. Dosadilo mu je da se oseća slabo, mršavo i mlohavo, dosadilo mu je da lenčari. Ako je mogao da piše — a svakodnevno je dokazivao da može — onda je mogao i da vežba, i da opet otkrije čoveka kakav je bio. Možda i boljeg, pomisli, dižući dva tegića. Otkriće čoveka kakav bi trebalo da bude. Nije bio spreman da se suoči sa ogledalom, stoga je počeo svoj prvi set pumpanja bicepsa stojeći kraj prozora, zagledan u mutne talase koji su zapljuskivali obalu. Gledao je kako voda peni na stenama ispod kružećeg snopa belog tornja. Pitao se u kom pravcu bi njegov heroj sada mogao da ide, sada kada je napravio važno skretanje na svom životnom

putu. A onda se pitao je li uveo u roman to važno skretanje zato što je osetio da će i sam skrenuti, ili da se bar približio svom skretanju. Isuse, nadao se da jeste. Prešao je sa tegova na kardio vežbe, izdržavši dvadeset minuta pre nego što su pluća počela da mu gore a noge da klecaju. Protegao se, gucnuo vode, a onda se vratio na još jednu rundu tegova. Naposletku se zadihan stropoštao na pod. Mnogo bolje, reče sebi. Možda nije izdržao ceo sat, niti se osećao kao da je pretrčao triatlon, ali ovoga puta je bio bolji. I ovoga puta je bez hramanja otišao pod tuš. Napredak. Čestitao je sebi iznova dok je silazio niz stepenice u potrazi za hranom. Istinski je žudeo za njom. U stvari, bio je gladan kao vuk i to je bio dobar znak. Možda bi trebalo da počne da zapisuje ove male pomake. Nešto kao dnevnu mantru. Kada je ušao u kuhinju, miris ga je zapahnuo trenutak pre nego što je na šanku spazio tanjir sa kolačima. Svaka ideja o pravljenju sendviča otišla je niz kišom okupane prozore. Eli odlepi nezaobilaznu poruku sa celofana kojim su bili pokriveni kolači, i pročita je ubacujući prvi kolačić u usta. Ispečeni po kišnom danu. Čula sam da kuckaš po tastaturi, pa nisam htela da te ometam. Uživaj. Vidimo se sutra oko pet. Abra Je li trebalo da joj se oduži za svu ovu hranu? Da joj možda kupi cveće ili nešto slično? Bio je dovoljan zalogaj da shvati kako cveće ne bi bilo dovoljno. Zgrabio je drugi kolačić i uključio aparat za kafu. Odlučio je da naloži vatru, uzme neku knjigu iz biblioteke i udovolji sebi. Naložio je veliku vatru. Bilo je nečeg u toj svetlosti, pucketanju, vrelini koja savršeno ide uz kišovitu subotu. U biblioteci sa tavanicom boje kafe i kožnom garniturom boje čokolade, proučavao je police. Novele, biografije, uradi sam, poezija, baštovanstvo, životinjski svet, joga — izgleda da se baka istinski napalila na jogu — stara knjiga o lepom ponašanju, odeljak vezan za Viski Bič. Par romana, spazi Eli, koji bi mogli biti zanimljivi, istorijski i naučni. Spisi o lozi Landonovih. I nekoliko knjiga o gusarima i legendama. Impulsivno je izvukao tanku knjižicu u kožnom povezu sa naslovom Kalipso: ukleto blago. S obzirom na iskopinu u podrumu, činilo se prikladnim. Opruživši se na kauču kraj plamtećeg kamina, Eli je grickao kolačiće i čitao. Stara knjiga, izdata početkom dvadesetog veka, sadržala je ilustracije, mape, biografske isečke glavnog junaka. Uživajući, Eli se odmetnuo u pustolovinu sa Kalipsom, kojim je upravljao ništa manje do ozloglašen gusar i krijumčar Natanijel Brum. Knjiga ga je opisala kao naočitog, poletnog i smelog, što je verovatno bila čista prevara za svakog ko nije gledao Erola Flina ili Džonija Depa u gusarskim rolama.

Čitao je o pomorskoj bici između Kalipsa i Santa Katerine, opisanoj u avanturističkom stilu bez krvi, što ga je nateralo da posumnja, možda i nepravedno, kako je autor knjige bila žena pod muškim pseudonimom Čarls G. Haveršam. Ukrcavanje i pljačkanje Santa Katerine, te ubijanje većeg dela posade, pretvoreno je u morsku avanturu, sa sočnim dozama romantike. Esmeraldin miraz, prema Haveršamu, magično je isprepleten sa zaljubljenim srcem svoje gospodarice, kako bi drago kamenje mogao da nosi samo onaj ko pronađe istinsku ljubav. „Ma daj“, Eli zagrize još jedan kolačić. Možda je trebalo da odloži knjigu zarad neke druge, ali autor je tako očigledno uživao u pisanju, i stil mu je bio neobično zabavan, dok je pripovedao legendu koju Eli nije nikada pre čuo. Nije morao da veruje u čarobnu moć ljubavi — koja se u ovom slučaju prenosila magičnim dijamantima i rubinima — da bi uživao u prozi. I cenio je romantični prizvuk autorove tvrdnje da su zlokobno potonuće Kalipsa — sa sve blagom — preživeli ne samo mornari već i naočiti, romantični kapetan Brum. Pročitao je celu knjigu, sve do tragičnog (ali romantičnog) svršetka, a onda se vratio na početak, da iznova prouči ilustracije. Ogrejan vatrom, pao je u čokoladnu komu sa knjigom na grudima. Sanjao je pomorske bitke, gusare, svetlucave dijamante, mladu ženu otvorenog srca, izdaju, iskupljenje i smrt. I Lindsi, kako leži u rupi podruma Litice, dok su kamen i zemlja umrljani njenom krvlju. I sebe kako stoji nad njom sa pijukom u ruci. Probudio se okupan znojem, iako je u kaminu goreo samo žar. Zbunjen i poljuljan, odvukao se sa kauča i iz biblioteke. San, ona poslednja scena, ostala mu je urezana u pamćenje. Sišao je u podrum i koračao kroz lavirint memljivih prostorija. A onda zastao pred iskopinom kako bi se uverio da u njoj ne leži njegova mrtva žena. Glupo, reče sebi. Glupo je osećati potrebu da proveri nemoguće samo zbog uobrazilje koja je proizvod prizora iz bajkovite knjige i stomaka pretovarenog čokoladnim kolačima. Jednako glupo je misliti — i nadati se — da to što nije sanjao Lindsi već nekoliko noći zaredom znači da je trauma prošla. Ma koliko da je glupo, njegov raniji optimizam i energija izbledeli su poput krede na kiši. Morao je da se popne u kuću i nađe neku zanimaciju pre nego ga proguta tama. Bože, nije hteo da se vraća u to crnilo. Mogao bih da zakopam rupu u podrumu, pomisli Eli dok se vraćao gore. Prvo će razgovarati sa Vinijem, a onda će je zakopati. Samo da je više ne bude i da osujeti plan svakome ko je ulazio u Liticu u idiotskoj potrazi za blagom. Nahranio se tom iskricom besa — bolje nego depresijom — puštajući je da raste i gori protiv onoga ko je oskrnavio njegov porodični dom. Završio je sa tim, završio je sa prihvatanjem ideje da je neko mogao da uđe u njegov dom — bivši dom — ubije njegovu ženu i svali sve na njega. Završio je sa prihvatanjem ideje da je bilo ko mogao da uđe u Liticu i izazove pad njegove bake. Završio je sa osećajem žrtve. Eli uđe u kuhinju i ukopa se u mestu. Abra je stajala sa telefonom u jednoj i velikim kuhinjskim nožem u drugoj ruci.

„Iskreno se nadam da time planiraš da isečeš šargarepu.“ „O bože! Eli.“ Ona ispusti nož na pult, uz zveket. „Ušla sam i vrata od podruma su bila otvorena. Nisi se javio kada sam te dozivala. A onda sam čula korake... i počela da paničim.“ „Paničenje je trčanje. Razumno paničenje je trčanje i pozivanje policije. Stajanje sa podignutim nožem nije razumno paničenje.“ „Kako god. Moram... Mogu li... Nema veze.“ Uzela je čašu, izvadila bocu vina iz frižidera. Bez reči je izvadila čep i nalila punu čašu. „Uplašio sam te. Izvini“, reče Eli, spazivši da joj drhte ruke. „Ali silaziću u podrum s vremena na vreme.“ „Znam. Ali nije to. Nego na vrhu...“ Abra zastade da otpije veliki gutljaj i uzdahnu. „Eli, našli su Kirbija Dankana.“ „Dobro je.“ Njegov bes bi mogao da se vrati, ovoga puta usmeren u pravu metu. „Hoću da popričam sa tim kučkinim sinom.“ „Ne možeš. Našli su njegov leš. Eli, našli su njegov leš u stenama ispod svetionika. Videla sam policiju, videla sam sve te ljude tamo, zato sam i izašla.... Mrtav je.“ „Kako?“ „Ne znam. Možda je pao.“ „To bi bilo nekako prelako, zar ne?“ Ponovo će doći kod mene, pomisli Eli. Policija sa pitanjima. „Niko neće pomisliti da ti imaš neke veze s tim.“ On odmahnu glavom, nimalo iznenađen što mu Abra čita misli. Zatim joj priđe, uze njenu čašu i otpi veliki gutljaj. „Naravno da hoće. Ali ovoga puta ću biti spreman. Ti si mi javila pa ću biti spreman.“ „Niko ko te zna neće pomisliti da imaš neke veze s tim.“ „Možda neće.“ Eli joj vrati čašu. „Ali će doliti ulje na vatru. Optužen za ubistvo i povezan sa još jednim smrtnim slučajem. Gomila bačene prljavštine može da te pogodi ako se ne udaljiš.“ „Neka idu dođavola.“ Gledala ga je užarenim očima. Boja koju je opasnost oprala sada joj se vratila u lice. „I da me nikada više nisi tako uvredio.“ „Nisam te uvredio, upozorio sam te.“ „I to neka ide dođavola. Hoću da znam šta ćeš uraditi ako veruješ da neki ljudi misle da imaš neke veze sa ovim, ako veruješ da će ta prljavština biti bačena na tebe.“ „Još ne znam.“ Ali znaće. Ovoga puta hoće. „Niko me neće izjuriti iz Litice, niti iz Viski Biča. Ostaću sve dok ne budem spreman da odem.“ „To je dovoljno. A šta misliš da spremim nešto za jelo?“ „Ne, hvala. Najeo sam se kolača.“ Abra pogleda tanjir na šanku i vilica joj pade kada na njemu izbroja samo šest kolača. „Blagi bože, Eli. Je li ti muka?“ „Možda malo. Idi kući, Abra. Ne bi smela da budeš ovde kada dođe policija. Ne znam kada će doći, ali uskoro će.“ „Možemo zajedno da pričamo sa njima.“ „Bolje ne. Pozvaću advokata i obavestiću ga o svemu. Zaključaj svoja vrata.“

„U redu, dobro. Doći ću sutra. Volela bih da me pozoveš ako se nešto desi.“ „Držim sve pod kontrolom.“ „U to ne sumnjam.“ Ona nakrivi glavu. „Hoćeš li biti dobro, Eli?“ „Imao sam dobar dan, uglavnom. Bilo ih je još u poslednje vreme. Mogu ovo da izguram.“ „Onda se vidimo sutra.“ Abra spusti čašu i pomilova Elija po licu. „Jednog dana ćeš tražiti da ostanem. Volim da se pitam šta ću tada uraditi.“ Lako mu je poljubila usne, a onda navukla jaknu i otišla. I on je voleo da se pita. Pre ili kasnije, samo da dođe bolji trenutak.

SVETLOST Nada je biće što perje ima, Biće koje se u duši gnezdi, I peva melodiju bez reči, I nikad ne ćuti — ne, ne! — Emili Dikinson

11 stao je u zoru, nakon što se izvukao iz košmarnog sna — gledao je dole, izlomljenu, krvavu Lindsi, na stenama ispod svetionika Viski Biča. Nije mu bio potreban psihijatar da protumači taj proizvod svoje podsvesti. Nije mu bio potreban lični trener da bi znao zašto ga svaka koščica, svaki mišić, svaka prokleta ćelija u telu boli. Dan ranije je preterao sa vežbanjem. Pošto nije bilo nikog u blizini, cvileći se odvukao do tuša u nadi da će voda odagnati nešto bola. Popio je tri tablete protiv bolova. Sišao je u kuhinju da skuva kafu i popije je dok čita elektronsku poštu. Vreme je, zaključi Eli, da ponovo piše svojoj porodici. Nažalost, nije mogao realno da im opiše provalu i leševe, ali u ovom času je bilo bolje da to čuju od njega nego od drugih. Vesti brzo putuju. Ružne vesti još brže. Birao je reči, uveravajući ih da je kuća bezbedna. Ukoliko bi detaljisao o smrti bostonskog privatnog detektiva, pomislili bi da on ima neke veze s tim. Zaboga, tog čoveka nikada nije sreo. Namerno je ostavio utisak da je reč o nesrećnom slučaju. Moguće da je to zaista bio nesrećan slučaj. Iako nije verovao u to, ali zašto da opterećuje porodicu? Pisao je o napredovanju svoje knjige, o vremenu, i šaljivo opisao kako je čitao o Kalipsu i ukletom blagu. Dvaput je pročitao imejl pre slanja, a onda odlučio da loše vesti provuče kroz sredinu, i završi pismo u vedrom i pozitivnom duhu. Tek tada ga je poslao. Setivši se svoje sestre i njihove pogodbe, napisao je još jedan imejl, specijalno za Trišu. Pazi, neću ga ispravljati... mnogo. Kuća je bezbedna i lokalni policajci rade na slučaju. Izgleda da je neki idiot kopao u potrazi za legendarnim blagom. Ne znam šta se desilo sa tipom iz Bostona, je li pao, skočio ili Eli na stene gurnuo duh kapetana Bruma. Dobro mi je ovde. Više nego dobro. I kada panduri dođu — a znam da hoće — istrpeću sve. Spreman sam. Sada, prekini da buljiš u ekran, znam da to radiš. Idi nađi nekog drugog da brineš o njemu. Dovoljno, reče sebi Eli. Biće malo ljuta, malo će se zabaviti, ali nadao se da će mu

poverovati. Uz drugu šolju kafe i pecivo, otvorio je dokument u kom je pisao i uronio je u priču, dok se sunce polako dizalo na nebu iznad mora. Kada je otvorio limenku soka i pojeo poslednja dva kolača, začu se zvono na vratima, odsviravši prve taktove „Ode radosti“ — omiljene melodije njegove bake. Ne žureći, Eli zatvori svoj rad, ubaci polupopijenu limenku soka u mini-frižider i zaputi se u prizemlje dok je „Oda radosti“ svirala po drugi put. Očekivao je jednog policajca, ne dvojicu, i svakako ne sumorno lice detektiva Arta Vulfa iz Bostona. Njegov mlađi kolega — s vojničkom frizurom, kockastim licem, blagim, plavim očima i mišićavim telom — pokaza svoju značku. „Eli Landon?“ „Da.“ „Ja sam detektiv Korbet iz okružne policijske stanice Eseks. Pretpostavljam da detektiva Vulfa znate.“ „Da, upoznali smo se.“ „Hteli bismo da uđemo i popričamo sa vama.“ „U redu.“ Protivno savetu njegovog advokata, Eli se skloni u stranu i pusti ih unutra. Već je doneo odluku; uostalom, i sam je bio advokat. Shvatao je šta znači ’Ne govori ništa, pozovi me i prepričaj mi sva pitanja’. Ali nije mogao tako da živi. Nije mogao niti je želeo da i dalje tako živi. Stoga ih je uveo u veliki salon. Već je bio založio vatru, očekujući ovu posetu. Sada je goruckala, dajući toplinu i atmosferu prostoriji ukrašenoj umetninama i antikvitetima. Visoka tavanica je omogućavala prodor svetlosti a veliki prozori pogled na vrt, gde su se čvrsti izdanci žutih narcisa lelujali na vetru. I sam se donekle osećao tako. Spreman za suočavanje koje dolazi, spreman da pokaže svoje prave boje. „Lepa kuća“, primeti Korbet. „Spolja izgleda impozantno. A vidim i iznutra.“ „Dom je tamo gde okačiš šešir. Ako ga imaš. Možemo i da sednemo.“ Izvršio je unutrašnju inspekciju svog uma. Dlanovi mu se nisu znojili, srce nije lupalo, grlo se nije sušilo. Sve dobri znaci. Pogledao je Vulfovu pseću facu; te bezizražajne braon oči držale su ga na oprezu. „Hvala što ste odvojili vreme, gospodine Landone.“ Korbet je podrobno osmotrio prostoriju i Elija, a onda seo. „Možda ste čuli za incident.“ „Čuo sam da je juče nađen leš nedaleko od svetionika.“ „Tako je. Pretpostavljam da ste poznavali preminulog. Kirbija Dankana.“ „Nisam. Nikada ga nisam sreo.“ „Ali čuli ste za njega.“ „Čuo sam da se predstavljao kao privatni detektiv iz Bostona i raspitivao o meni.“ Korbet izvadi beležnicu, koja je podjednako bila i rekvizit, koliko i alatka, znao je Eli. „Je li tačno da ste policiji rekli kako verujete da je Kirbi Dankan provalio u vašu kuću u