Nora Roberts - Pesma talasa

četvrtak uveče?“ „On mi je prvi pao na pamet kada sam saznao za provalu, i dao sam njegovo ime dežurnom policajcu, pozorniku Vinsentu Hansonu.“ Kao što već znate, pomisli. „Kako god, žena koja je napadnuta tokom provale, koja je ranije srela Dankana i razgovarala s njim, izjavila je da to nije mogao biti Dankan jer je provalnik bio viši i mršaviji. Osim toga, kada je pozornik Hanson te noći razgovarao sa Dankanom, Dankan mu je pokazao račun kojim je dokazao da je u vreme provale bio u Bostonu.“ „Sigurno vas je naljutilo što je došao ovde, uzburkao stvari.“ Eli prebaci pogled na Vulfa. Ovo nema nikakve veze sa ljubaznim ispitivanjem, zaključi. „Nisam bio srećan; štaviše, pitao sam se ko ga je unajmio da dođe ovamo, prati me unaokolo i raspituje se o meni.“ „Odgovor je lak — neko koga zanima šta ste naumili.“ „I taj odgovor je lak — prilagođavam se, radim, čuvam Liticu dok se moja baka oporavlja. Pošto Dankan nije imao šta da prijavi svom klijentu ili klijentima, nameće se zaključak da su uzalud bacili novac. Ali to je njihov izbor.“ „Slučaj ubistva vaše žene još je otvoren, Landone. I vi ste i dalje na spisku osumnjičenih.“ „Da, svestan sam toga. Kao što sam svestan koliko bi vam odgovaralo da me povežete i sa slučajem drugog ubistva.“ „Ko je rekao da je u pitanju ubistvo?“ Lukavi gad, pomisli Eli, ali zadrža bezizražajan ton. „Vi ste iz odeljenja za ubistva. Da verujete da je Dankanova smrt nesrećan slučaj, ne biste bili ovde. To znači da je ili ubijen ili je stradao pod nerazjašnjenim okolnostima. Radio sam kao advokat krivičnog prava. Znam kako to ide.“ „Da, vidim da znate sve cake.“ Korbet diže ruku. „Možete li da potvrdite svoje kretanje, gospodine Landone, u noći između četvrtka i petka?“ „Između četvrtka i petka? Bio sam u Bostonu, u roditeljskoj kući, kada mi je javljeno za provalu. Dovezao sam se nazad. Mislim da sam stigao nešto pre ponoći. Nisam siguran kada tačno. Prvo sam svratio da obiđem Abru — Abru Volš. Ženu koja je napadnuta u Litici.“ „Šta je ona radila u kući kada ste vi bili odsutni?“, upita Vulf. „Jeste li ljubavnici?“ „Kakve veze moj privatni život ima sa ovim ispitivanjem?“ „Oprostite, gospodine Landone.“ Korbet preseče Vulfa pogledom, suptilno menjajući pristup. „Možete li da nam kažete zašto je gospođa Volš u to vreme bila u vašoj kući?“ „Ona održava kuću, već godinama radi za moju baku. Tog dana je čistila kuću i nije se sećala je li zatvorila sve prozore. Spremala se oluja. Pretpostavljam da ste s njom već razgovarali, ali ispričaću vam. Znajući da sam u Bostonu, došla je da proveri prozore i da ostavi hranu koju mi je skuvala. Neko ju je zgrabio otpozadi — u kući nije bilo struje, bilo je mračno. Uspela je da pobegne, odveze se do svojih prijatelja — koji žive u kući do njene — Majka i Morin O’Mali. Majk me je pozvao, a ubrzo i policija. Odmah sam seo u kola i vratio se u Viski Bič.“ „I stigli ste negde između jedanaest i trideset i ponoći?“

„Tako je. Abra je bila uzdrmana i povredila je svog napadača tokom pružanja otpora. Odeća joj je bila umrljana njegovom krvlju. Dežurni policajac je uzeo njenu odeću kao dokaz. Proveo sam neko vreme kod O’Malijevih, a onda sam došao ovamo. Abra je pošla sa mnom. Sreli smo pozornika Hansona.“ „Vašeg prijatelja“, ubaci Vulf. „Poznavao sam Vinija kada smo bili tinejdžeri. Posle toga ga nisam video godinama.“ Eli pusti da se ova informacija slegne, nastavljajući bezizražajnim glasom. „Policija je zaključila da je struja presečena i alarm deaktiviran. U to vreme nisam mogao da otkrijem da li nešto nedostaje. Rekao sam pozorniku Hansonu za Kirbija Dankana i, kao što sam već rekao, gospođica Volš je napadača opisala kao muškarca drugačije građe. Pozornik Hanson je rekao da će ispitati Dankana, koji je odseo u pansionu Surfsajd. Ne znam koliko je bilo sati kada je pozornik Hanson otišao. Pretpostavljam da je bilo oko pola jedan ili koji minut ranije.“ Šteta, pomisli Eli, što nije registrovao tačno vreme. „Po njegovom odlasku otišao sam, zajedno sa gospođicom Volš, u podrum. Imamo nepouzdan agregat i nadao sam se da ću uspeti da ga uključim. Kada smo sišli, dok sam tražio alat, u starom delu podruma otkrio sam veliku iskopinu. Bilo je i alatki koje je policija takođe uzela kao dokaz — budaci, lopate i slično. Očigledno, ko god je provalio u kuću, i ranije je dolazio.“ „Zašto bi kopao u podrumu?“, upita Korbet. „Da ste u Viski Biču proveli neko vreme, čuli biste za legendu o zakopanom blagu. Svaka peta osoba istinski veruje u to. Ne mogu da se zakunem da je razlog provale upravo iskopavanje, ali prilično je osnovano pretpostaviti da je neko dole kopao u potrazi za blagom.“ „Mogli ste i sami da kopate.“ Ovoga puta Eli jedva da je pogledao Vulfa. „Ne bih provalio u sopstvenu kuću ako sam već unutra i bilo bi prilično glupo pokazati iskopinu Abri, ili policiji da sam provodio vreme kopajući je. Kako god, sišli smo u podrum. Uspeo sam da upalim agregat. Kada smo se popeli, naložio sam vatru. Bilo je hladno i Abra je još bila uzrujana. Popili smo malo vina, sedeći ovde. Ona je zaspala na kauču. Znam da je bilo dva ujutro kada sam se popeo na sprat. Sutradan sam ustao oko pola osam, možda koji minut kasnije. Ona je već bila otišla, ostavila mi je omlet u rerni. Hobi joj je da hrani ljude, uživa u tome. Ne znam u koliko sati je otišla.“ „Znači, nemate alibi?“, zajedljivo će Vulf. „Ne“, odgovori Eli. „Po vašim standardima ga nemam. A zašto mislite da sam ga ja ubio?“ „Niko vas ne optužuje, gospodine Landone“, reče Korbet. „Sedite tu i raspitujete se o mom kretanju. Šef istrage na slučaju ubistva moje žene razmišlja isto kao vi. Ne morate da me optužite da biste me obavestili da sam osumnjičen. Pitam se koji je moj motiv.“ „Dankan je bio dobar detektiv. Pratio vas je i vi ste to znali. Svi njegovi podaci o toj istrazi su nestali.“ „Vi ga znate.“ Eli klimnu glavom Vulfu. „Po svoj prilici, neko vreme je radio u policiji. Poznavali ste ga. Da li ste ga angažovali?“

„Mi postavljamo pitanja, gospodine Landone.“ Eli se okrenu prema Korbetu. „Zašto me onda pitate jesam li ubio nekoga koga nikada nisam sreo?“ „Možda je iskopao neke dokaze o vama“, poče Vulf. „Možda ste se unervozili.“ „Iskopao dokaze o meni u Viski Biču o zločinu koji nisam počinio u Bostonu? Šta je ovo kog đavola? Pametan detektiv vodi evidenciju, pravi arhivu podataka. Gde su dokazi?“ „Pametan advokat zna sve cake i kako se uništavaju ti dokazi. Uzeli ste njegove ključeve, odvezli se u Boston, ušli u njegovu detektivsku agenciju i rešili se njegove evidencije, njegovih kompjuterskih datoteka, arhive, svega. Isto ste učinili sa njegovim stanom.“ „Njegova detektivska agencija i stan u Bostonu su opljačkani?“ Eli se zavali u stolicu. „Zanimljivo.“ „Imali ste vreme, mogućnost, motiv.“ „U vašoj glavi, zato što ste prokleto sigurni da sam ubio Lindsi, pa sam verovatno i Dankana.“ Eli nastavi pre nego što je Vulf stigao da zausti. „Recimo da jesam. On je ili pristao da se nađe sa mnom u svetioniku usred noći — po kiši — ili sam ga nekako namamio tamo, a onda je izvadio dokaze koji potvrđuju da sam ja ubica. To takođe znači da sam se ja iskrao iz kuće dok je Abra spavala — što nije nemoguće, slažem se. Zatim sam ubio Dankana, otišao u njegov pansion, ušunjao se u njegovu sobu, uzeo njegove stvari, ubacio ih u njegova kola. Pretpostavljam da sam se njegovim kolima odvezao u Boston, otišao u njegovu detektivsku agenciju i stan, počistio sve dokaze. A onda sam se vratio ovamo. Bio sam dovoljno glup da dovezem njegova kola, ali kako bih se drugačije vratio? Posle toga sam se rešio kola i vratio u Liticu, ušunjao se unutra kako Abra ne bi znala da sam izlazio.“ Znao je da nema priče sa Vulfom, pa se obratio Korbetu. „Zaboga. Samo pogledajte čistu logiku, vreme, trebala mi je neverovatna sreća da sve to obavim pre nego što Abra ustane i spremi mi prokleto dobar omlet.“ „Možda to niste izveli sami“, nagađao je Vulf. Eli oseti da je na ivici pucanja i obruši se na njega. „Hoćete da uvučete Abru u ovo? Žena koju poznajem samo nekoliko nedelja najednom odlučuje da mi pomogne u izvršenju ubistva? Isuse Hriste.“ „Kažete nekoliko nedelja. Dankan je ovde radio na slučaju i ovde je našao dovoljno da vam zapreti. Koliko dugo krešete kućepaziteljku, Landone? Varali ste ženu, ona je saznala. Još jedan razlog da je ubijete.“ Bes koji je Eli uspevao da obuzda sada je proključao. „Ako hoćete, ponovo me krivično gonite, ali nju ne mešajte.“ „Ili šta? Hoćeš li i mene da ubiješ?“ „Detektive Vulfe“, oštro će Korbet. „Misliš da si se izvukao jednom pa možeš i drugi put.“ Ignorišući Korbeta, Vulf pljesnu rukama o butine i nagnu se napred. Preblizu je, pomisli Eli, baš kao što povremeno voli da uđe u nečiji lični prostor na saslušavanjima. „Da, znam Dankana. Bio mi je prijatelj. Moja životna misija je da te uhapsim zbog njegovog ubistva. Ovoga puta se nećeš izvući. Sve što ti i ta žena radite, što ste uradili i

planirate da uradite, saznaću. I kada vas oboje uhapsim, ti ćeš ležati doživotno.“ „Pretnje i uznemiravanje“, uzvrati Eli, ponovo hladan i pribran. „To će mom advokatu biti sjajna podloga. Jednom sam prošao kroz ovo i pustio da mi se život raspadne. Drugi put neću. Odgovorio sam na vaša pitanja. Od sada se obraćajte samo mom advokatu.“ Eli ustade. „Molim vas da izađete iz moje kuće.“ „Ovo je kuća vaše bake.“ Eli klimnu glavom. „Tačno. Hoću da izađete iz kuće moje bake.“ „Gospodine Landone.“ Korbet ustade. „Oprostite ako se osećate ugroženo i uznemireno.“ Eli ga je hladno gledao. „Zaista? Ako?“ „Činjenica je, s obzirom na vezu, s obzirom na svrhu boravka žrtve ovde u Viski Biču, da ste osumnjičeni. Posedujete li oružje?“ „Oružje? Ne. Ne posedujem.“ „Postoji li neko oružje u kući?“ „Ne bih znao.“ Eli se osmehnu. „Ovo je kuća moje bake.“ „Nabavićemo nalog“, dobaci Vulf. „Nabavite. Trebaće vam, jer mi se smučilo da me davite i proganjate.“ Izađe iz sobe, priđe vratima i otvori ih. „Završili smo.“ „Nadaj se“, promrmlja Vulf u hodu. „Cenim vaše vreme“, kaza Korbet. „Dobro je, jer ga više nećete dobiti.“ Eli čvrsto zatvori vrata i tek tada skupi šake u pesnice. Korbet je sačekao da on i Vulf uđu u kola. „Dođavola! Šta ti je ono trebalo?“ „On ga je ubio i odgovaraće zbog toga.“ „Koji ti je đavo?“ Besan, Korbet nagazi gas. „Čak i da je imao motiv, ne znamo i ne možemo ga dokazati, a šanse su ravne nuli. Da je odvukao Dankana u svetionik usred proklete noći, ubio ga, bacio na stene, a onda legao da spava? Bilo je onako kako je ispričao.“ „Ne ako je žena umešana. Mogla je da namami Dankana gore, a onda sa Landonom ode u Boston, vrati ga nazad i bude njegov alibi.“ „Gluposti. Proklete gluposti. Ne poznajem je ali čista je. Baš kao i njene komšije. A znam Vinija Hansona. Dobar je policajac. Jamči za oboje. Bilo je sve onako kako je rekao. Provala, prokleta iskopina, vreme.“ „Landon ima novac. Novac kupuje gomilu alibija.“ „Pazi šta radiš, Vulfe. Ovde si zato što sam te ja pozvao. Možemo da poništimo poziv i upravo to ću i predložiti. Jebeno si opsednut, a sada si uništio sve šanse da navedem Landona na saradnju.“ „Ubio je svoju ženu. Ubio je Dankana. Saradnja s njim je utopija.“ „Imao si godinu dana da ga optužiš za ubistvo žene, ali nisi. Dankan je mnogo veći zalogaj. Da nisi tako zadrt, zapitao bi se ko je unajmio Dankana, zašto i gde je bio u noći između četvrtka i petka. Zapitao bi se ko je provalio u onu kuću dok je Landon bio u Bostonu, i kako je znao da je on u Bostonu.“ „To nema nikakve veze jedno s drugim.“

Korbet samo odmahnu glavom. „Opsednut“, ponovi ispod glasa. U kući, Eli je odmah otišao na sprat, skrenuo ka južnom krilu i ušao u ono što je oduvek smatrao sobom uspomena. Tamo su bili kovčezi sa sitnicama koje su pripadale njegovim precima. Jedne čipkaste rukavice, muzička kutija sa leptirom od dragulja, par srebrnih mamuza. Taj šareniš nedovoljno proučenih eksponata sadržao je i tri dnevnika u kožnom povezu, vojne medalje, predivan mesingani sekstant, mermerni avan i tučak, par satenskih cipelica sa dugmićima i druge, zanimljive dragocenosti Landonovih. Uključujući i vitrinu sa starim oružjem. Zaključanu, primeti sa olakšanjem, kao i uvek. Sačmara, lepo očuvana dvocevka, fascinantni džepni pištolj, dvobojski pištolji u georgijanskom stilu, kremenjača, kolt 45 opakog izgleda. Nije se opustio dok nije pregledao svaki kutak vitrine sa oružjem. Sve je na broju, zaključi Eli. Bar je bio siguran da nijedna cev Landonovih nije ubila Kirbija Dankana. Iz njih se nije pucalo otkad on zna za sebe, a verovatno to nisu činile ni generacije pre njega. Ovo oružje je previše dragoceno da bi se njime vežbalo u streljani, pomisli, setivši se kako mu je deda dozvolio da drži jednu od kremenjača dok mu je pričao o njenom istorijatu. Imao je tada osam godina. Neprocenjivo, pomisli Eli i izađe iz sobe. Samo dvobojski pištolji vredeli su hiljade dolara. Mogli su se lako transportovati i lako prodati nekom kolekcionaru. Zaključana vitrina sa staklom teško da bi sprečila kradljivca, međutim, ko god da je kopao u podrumu nije zgrabio pravo blago. Možda nije znao da postoji? Ili nije dobro poznavao istorijat kuće? Osim oružja — koje se moglo prodati za šest cifara, bez problema — u kući je bilo i drugih vrednosti, lako iznosivih. Njegova baka bi pre ili kasnije primetila njihov nestanak. Ali postojala je pauza između njenog pada i njegovog useljenja. Ako je provalnik iskoristio tu pauzu, onda se očigledno fokusirao samo na podrum. Da, fokusirao se, ponovi u sebi Eli. Znači, nije se radilo samo o novcu, niti o lakoj zaradi? Radilo se o blagu. Nije mu bio jasan smisao svega. Jedna noć je bila dovoljna da se iz kuće iznesu umetnine vredne nekoliko miliona — srebro, suveniri, kolekcije — Isuse, samo ona dedina kolekcija skupih markica u vitrini biblioteke vredela je čitavo bogatstvo. Ali provalnik je iz noći u noći kopao tvrdu podrumsku zemlju, i to ručnim alatkama, samo zbog legende. Bilo je tu možda nešto više od novca, pomisli Eli dok je koračao kroz kuću i u mislima pobrajao lako prenosive dragocenosti. Je li to uzbuđenje? Istinsko verovanje u blago koje nema cenu? Je li to opsesija, poput Vulfove opsesije njime? Eli odluči da siđe u podrum i pobliže pogleda iskopinu. Impulsivno je sišao u rupu, otkrivši da je u nekim delovima duboka do pojasa. Izgledala je kao da je kopana od sredine, pa proširivana na četiri strane: istog, zapad, sever, jug. Četiri strane sveta? Kako je on to mogao znati? Vratio se u kuću, uzeo mobilni telefon i uslikao iskopinu iz više uglova. Policajci su imali

svoje snimke, ali sada ih je imao i on. Iz nekog razloga, osećao se korisno. Voleo je kada nešto radi. Bilo šta. Zarad doslednosti, vratio se gore i izneo mesingani teleskop sa postoljem od mahagonija — poklon njegovoj baki — na terasu. Korisnost je značila informisanost. Možda nije bio pravi trenutak za posetu svetioniku, ali mogao je bar malo da izvidi situaciju. Naciljao je i fokusirao, sve dok nije dobio jasan pogled na žutu policijsku traku. Ceo kraj je bio blokiran, uključujući i svetionik. Spazio je nekoliko ljudi iza trake — radoznalce, kao i dva vozila zvaničnih oznaka. Okrenuo je teleskop, usmerivši ga nadole, osmatrajući mesto gde je pretpostavljao da su forenzičari radili svoj posao na stenama, kvaseći odeću uprkos zaštitnoj opremi. Dugačak pad, primeti Eli, procenjujući razdaljinu od litice do oštrih stena. Ako ništa drugo, Dankana bi ubio samo pad. Ali prostrelna rana pre toga bi zagarantovala smrt. Zašto? Šta je to znao, video, učinio? I kako je bio povezan sa Lindsinom smrću? Logično bi bilo da postoji neka veza. Eli je znao da Vulf u tom ima pravo. Osim ako cela stvar nije bila krajnje nelogična, poput iskopine u njegovom podrumu, ta dva ubistva bila su povezana. Što je otvaralo mogućnost za povezivanje Dankanovog ubistva sa provalnikom. Opet, zašto? Šta je znao, video, učinio? Zagonetka. U svom prošlom životu, Eli je voleo zagonetke. Možda je bio trenutak da otkrije da li još uvek ima talenta za njihovo rešavanje. Ostavio je teleskop na terasi i popeo se na sprat po beležnicu i olovku. U povratku kroz kuhinju napravio je sendvič i, što da ne, izvadio pivo. Sve je odneo u biblioteku, naložio je vatru i seo za bakin veličanstveni stilski radni sto. Razmišljao je da počne od Lindsine smrti, ali je shvatio da to nije početak — ne zaista. Zaključio je da je prva godina braka bila period prilagođavanja. Usponi i padovi, ali i u velikoj meri obostrani trud, opremanje i uređivanje nove kuće. Iskreno, stvari su počele da se menjaju nekoliko meseci po useljenju. Lindsi je zaključila da želi još vremena pre proširenja porodice, i to je bilo pošteno. Eli je uložio vreme i novac u svoj posao. Ona je htela da postane punopravni partner i hrlila je ka tome. Uživala je da druge zabavlja i da drugi zabavljaju nju, gradila je karijeru i širila društvenu mrežu. Ipak, sve češće su se prepirali, oko njegove preokupiranosti poslom i sukoba njenih i njegovih prioriteta. Što je bilo prirodno, ako će i dalje biti iskren. Šezdeset radnih sati nedeljno bilo je nešto sasvim normalno, a kao advokat krivičnog prava, Eli je često radio noću. Lindsi je uživala u plodovima tog rada, ali je počela da prezire ono što im je donosio. Eli je cenio njen uspeh u karijeri, ali je počeo da prezire njihove sukobe interesa. Naposletku je priznao sebi da se više ne vole. Ne dovoljno. U prilog tome išla je i njena netolerancija — što je prava reč — prema njegovoj baki, njegovoj ljubavi prema Litici i Viski Biču, i bračna erozija se ubrzala. Sada je uvideo da je raskol počeo već u prvoj godini braka, kada su nastale prve pukotine, one koje su se lagano širile, sve dok nijedno od njih nije imalo ni snage ni želje da ih premosti.

I zar nije prezreo Lindsi zbog sopstvene odluke da ograniči, a potom i prekine, svoje posete Litici? Hteo je da sačuva brak, ali više iz principa nego iz ljubavi prema svojoj ženi. To je bilo tako tužno, zaključi Eli. Ipak, nije je varao, što je dobro za njega. Potrošio je mnogo vremena pokušavajući da izračuna kada je počelo njeno neverstvo. Zaključak? Pred kraj druge godine braka, kada je rekla da će raditi dokasno, kada je počela da odlazi na vikend-putovanja, navodno da napuni baterije, kada je njihov seksualni život otišao dođavola. Zapisao je približan datum, njeno ime, najbolje prijateljice, članove porodice, kolege. Potom je podvukao jedno ime: Iden Suskind. Prijateljica, koleginica i žena Džastina Suskinda, Lindsinog ljubavnika u vreme njene smrti. Eli zaokruži Džastinovo ime i nastavi sa beleškama. Iden je stoički podnela alibi svog nevernog muža u noći Lindsinog ubistva. On jedva da je imao motiv. Svi dokazi su potvrđivali njegove planove da je odvede na romantično putovanje u Mejn, u njihov omiljeni hotel. Njegova žena zacelo nije imala razloga da laže za njega. Bila je ponižena i očajna kada je njegova vanbračna veza obelodanjena. Elijev detektiv je ispitao mogućnost nekog drugog ljubavnika, onog koji bi se suprotstavio Lindsi i ubio je u izlivu besa i strasti. Ali to seme nije urodilo plodom. Ipak, pomisli Eli. Lindsi je te noći pustila nekog u kuću. Nije bilo tragova provale, niti borbe. Podaci iz njenog telefona i imejla — kućnog i poslovnog — pokazali su da nije bilo prepiske ni sa jednom osumnjičenom osobom. Ali opet, Vulf se fokusirao na Elija i njegovoj istrazi je možda promaklo nešto. Ili neko. Eli je uredno zapisao sva imena koja je zapamtio, pa čak i ime njene frizerke. Posle dva sata, popunio je dve stranice spiskovima, napomenama, neodgovorenim pitanjima i zločinima, ako se računa pad njene bake i drugo ubistvo. Prošetaće, odluči, pustiće da se stvar slegne. Osećao se dobro. Uprkos bolovima u mišićima, osećao se prokleto dobro. Zato što je znao, dok je izlazio iz biblioteke, da više neće sebi dozvoliti ishitrenu odluku, ne po drugi put. Ubica Kirbija Dankana učinio mu je veliku uslugu.

12 bra pozvoni na vrata, koliko iz pristojnosti, toliko i iz potrebe za malom pomoći. Kako niko nije otvarao, izvadila je svoj svežanj ključeva, otključala bravu i ubacila svoj sto za masažu unutra. Automatski pogled na alarm i njegovo treptavo svetlo natera je da promrmlja novu šifru dok ju je ukucavala. „Eli! Jesi li gore? Dobro bi mi došla mala pomoć!“ Posle dugog muka, Abra zvučno uzdahnu i punim rukama odgurnu vrata, zaputivši se nazad do svojih kola po kese sa namirnicama. Unela ih je, a potom uprtila sto za masažu i odnela ga u veliki salon. Vratila se po još kesa s namirnicama i odnela ih u kuhinju. Kada je poslagala hranu, zakačila račun iz supermarketa na malu tablu od plute, otpakovala je goveđi gulaš, koji je nešto ranije skuvala, kao i hleb koji je ispekla. A pošto su se Eliju svideli njeni čokoladni kolači, donela je novu turu. Umesto da ga potraži, otišla je u salon, postavila masažni sto, rasporedila mirišljave sveće i ubacila nekoliko drva u vatru. Možda je nameravao da nađe neki izgovor i izbegne zakazanu masažu, ali teško da će mu to poći za rukom sada kada je sve udesila. Zadovoljna, Abra krenu na sprat da proveri je li Eli udubljen u pisanje. Možda je zaspao, ili se tušira, ili je u vežbaonici. Nije ga našla, ali je otkrila da se njegov način nameštanja kreveta svodio na zatezanje pokrivača. Našušurila je jastuke — uredan krevet je bio mesto odmora i spokoja — presložila džemper koji je ostavio na stolici, a čarape sa poda ubacila u korpu za prljav veš. Posle sobe je otišla u vežbaonicu, shvativši raširenu prostirku za jogu kao pozitivan znak. Radoznala, obišla je njegovo krilo na drugom spratu, potom opet sišla na prvi. A onda je spazila beležnicu, prazan tanjir i pivsku bocu (bar je upotrebio podmetač) na Hesterinom radnom stolu. „Šta li sad smeraš, Eli?“ Abra pokupi tanjir i bocu, pročitavši prvu stranu njegovih beležaka. „Zanimljivo.“ Nije znala sva imena ali je pratila linije koje ih povezuju, strelice i dopisane primedbe. Nekoliko crteža popunjavalo je prazne delove na papiru. Talentovan na baku, zaključi Abra, prepoznavši lik detektiva Vulfa sa đavoljim rogovima i zašiljenim zubima. Dok je listala dalje — zaključivši da je uložio poprilično vremena — naišla je i na svoje ime, povezano sa Hester, njim, Vinijem i Dankanom Kirbijem. I crtež nje, koji ju je oduševio. Nacrtao ju je kako leži na pesku, tik pored vode, sa repom sirene, omotanim oko struka poput zmije.

Ispratila je prstom rep pre nego što je nastavila da čita. Uradio je vremensku procenu noći kada je ubijen Dankan, koja je izgledala prilično tačno u poređenju s njenim sećanjem. I izračunao da se smrt dogodila između ponoći i pet ujutro. Znači, policija je razgovarala s njim, kao što su joj najavili. To zasigurno nije bio prijatan razgovor. Pošto su mu kola bila ispred kuće, verovatno je otišao u šetnju, zaključi Abra. Ona je posle policijske posete skuvala supu, ispekla hleb i obavila kratku vežbu joge kako bi se smirila. Tako je i Eli verovatno izašao da se izduva. Prijaće mu. Odnela je tanjir i pivsku bocu u kuhinju, zatim izašla na terasu. Iznenađena što tamo vidi teleskop, prišla mu je. Kada je pogledala kroz sočivo, pred očima joj iskrsnu svetionik. Nije mogla da ga krivi zbog toga. U stvari, i sama je poželela da ima teleskop. Obgrlivši svoje mišice na zimi, Abra priđe ivici terase da osmotri plažu. I tamo ugleda njega, s rukama u džepovima i ramenima skupljenim na vetru. Posmatrala Eli sve dok se nije okrenuo i zaputio prema stepenicama. Tada je ušla, sipala dve čaše vina i odnela ih do vrata da ga dočeka. „Predivan dan, zar ne?“, Abra mu pruži čašu. „Ako se dovoljno potrudiš, u vazduhu ćeš osetiti proleće.“ „Proleće? Uši su mi se smrzle.“ „Zato što ne nosiš kapu. Pojačala sam vatru u glavnom salonu.“ Ali njegov pogled je već bio na kuhinjskom pultu. „Donela si još kolača.“ „Oni su za kasnije.“ Abra mu prepreči put. „Posle vina, razgovora, masaže, a onda ukusnog goveđeg gulaša i domaćeg hleba, koji sam danas ispekla.“ „Skuvala si gulaš i ispekla hleb.“ „Bila je to svojevrsna terapija posle razgovora sa policijom. Vidim, i ovamo su dolazili.“ „Da, bili su.“ „Možeš sve da mi ispričaš uz vino. Ili hoćeš prvo da čuješ mene?“ „Hronološkim redom.“ Skinuo je jaknu i prebacio je preko kuhinjske stolice. „Šta je?“, upita kada ga je pogledala izvijenih obrva. „Zar te mama nije učila kako se kače odevni predmeti?“ „Za ime boga“, promrmlja Eli, zgrabi jaknu i ode u vešernicu da je okači na čiviluk. „Bolje?“ „Savršeno, zapravo. Hronološki, ja sam prva.“ Brzo je uzela bocu s vinom. „Za svaki slučaj“, dodala je, krenuvši prema salonu. „Ti si ovo postavila?“, upita kada je ugledao sto za masažu. „Jesam, i odmah iz glave izbaci bludne misli. Masaža je masaža, seks je seks. Možda dobiješ i jedno i drugo, ali ne kada naplaćujem. A sada ću ti naplatiti.“ „Masažu ili seks? Pitam čisto zbog razlike u ceni.“ „Zabavan si kada nisi u bedaku.“ Abra sede na kauč i podvi noge. „Dakle, morala sam da provedem dva detektiva, jednog odavde, drugog iz Bostona, kroz ono što se dogodilo u noći između četvrtka i petka, kada sam došla da proverim prozore. Prepričala sam im moj razgovor sa Dankanom u suterenu crkve. Osvrnula sam se na period kada si ti došao iz

Bostona, na izlazak sa mnom, Majkom i Morin, na dolazak ovamo radi razgovora sa Vinijem. Ono što sam rekla njemu, tebi, ono što je on rekao — sve to već znaš. Silazak u podrum, otkrivanje velike rupe i potvrda da sam prespavala upravo ovde. U koliko sati sam ustala, a bilo je oko šest. U koliko sati sam otišla na sprat i uvukla se u tvoj krevet, mada nisam imala potrebu da im to kažem.“ „Očigledno nisi imala potrebu ni meni to da kažeš. Sve dosad.“ „Nisam. Spavao si kao top. Zaista sam otišla gore“, doda Abra. Eli suzi pogled. „Tog jutra si se popela na sprat?“ „Jesam. Probudila sam se malo nespokojna — zaostali stres, pretpostavljam. I zaista sam bila srećna što nisam sama, ali posle svega što mi se tokom noći vrzmalo po glavi, osećala sam se usamljeno ovde. Zato sam otišla da vidim jesi li nekim slučajem budan, ali nisi bio. Razmišljala sam da te probudim, a onda sam odustala. Istina, to što sam te samo videla pomoglo mi je da se više ne osećam usamljeno.“ „Trebalo je da me probudiš. Mogla si da ostaneš gore, ili bih ja sišao da budem s tobom kako se ne bi osećala usamljeno.“ „Nisam se toga setila. Rekla sam policiji da sam rano otišla na sprat, videla tebe kako spavaš, a onda se vratila u prizemlje. Stekla sam vrlo snažan utisak da me tvoj detektiv Vulf smatra velikom kurvom i lažljivicom.“ „On nije moj detektiv Vulf.“ „On misli da jeste.“ Abra otpi gutljaj vina. „Kako god. Vratila sam se dole, skuvala kafu, pojela nešto voća, nasekla dinju, ananas i ostalo za tebe, ispržila omlet, ostavila ga u toplom, napisala ti poruku, otišla kući i meditirala pred početak prvog časa joge. „Znali su da ovde nisam mogao da ubijem Dankana, a onda se odvezem u Boston, pretražim njegovu detektivsku agenciju i stan, i vratim se nazad.“ „Njegovu detektivsku agenciju? U Bostonu? O čemu to pričaš?“ „Navodno je neko pretražio Dankanovu detektivsku agenciju i stan u Bostonu, odneo sve njegove podatke, kompjuterske datoteke. Što ukazuje na to da je njegov klijent zapravo njegov ubica, osim ako nisi ubeđena da sam ga ja ubio. Ali pričali su sa tobom, znali su da si me videla ovde oko dva sata posle ponoći, a potom oko šest ujutro. Ne samo da je teško sve to izvesti za četiri sata — već je nemoguće. Znaju da nije bilo dovoljno vremena.“ „Zavisi.“ Abra otpi još jedan gutljaj. „Ako si ti Vulf, a ja velika, lažljiva kurva, onda me to stavlja na klizav led saučesnice u ubistvu.“ „Isuse Hriste.“ Eli spusti svoju čašu da pritisne dlanovima oči. „Oprosti.“ „Daj, ćuti. Zar sugerišeš da sam velika lažljiva kurva i saučesnica u ubistvu? Vulf je ubeđen da je u pravu u vezi sa Lindsinim ubistvom, što znači da si ti sigurno ubio Dankana, što znači da sam ja velika lažljiva kurva i tako dalje. Znam takve ljude. Oni apsolutno i bespogovorno veruju da su u pravu, tako da sve što se kosi s tim za njih predstavlja laž, izgovor, grešku.“ Abra otpi još vina. „Takvi ljudi me čine... ozlojeđenom.“ „Ozlojeđenom?“ „Da, a onda me razbesne. Drugi detektiv, Korbet, nije poverovao u to. Bio je oprezan ali nije poverovao da sam ja u dosluhu s tobom ubila Dankana, niti ga je naročito zanimalo

Vulfovo ispitivanje, koje se nije zaustavilo samo na tome kako smo se ti i ja upoznali po tvom dolasku u Viski Bič, već je prodrlo u tajnu, strasnu, seksualnu aferu, koja automatski znači da smo oboje saučesnici u Lindsinom ubistvu.“ Abra promeni položaj, nesvesno zauzevši pozu sirene. „Rekla sam mu, iskreno, da još nisam odlučila hoću li imati strasni seks sa tobom, ali da naginjem ka tome, i ako se desi, neće biti tajno i neće morati da se nazove aferom, kako ju je on nazvao, budući da nijedno od nas nije u braku ili vezi s nekim drugim.“ „Rekla si im...“ Eli samo uzdahnu i uze čašu s vinom. „Pa, prvo me je ozlojedio a onda razbesneo. Ozbiljno sam pobesnela, a prag tolerancije mi je prilično visok. Najednom ispadoh lažljiva, prevrtljiva rasturačica veza, drolja i ubica. Samo zato što nisam reagovala na njegove provokacije i što ti nikoga nisi ubio. „Gad.“ Abra iskapi svoje vino i podiže bocu, nudeći je Eliju. On samo odmahnu glavom. „A sada ti.“ „Nemam šta da dodam. Izdeklamovao sam im činjenice koje se podudaraju sa tvojim i Vinijevim — za kog Vulf možda misli da je korumpirani pandur, koji radi za mene, baš kao i velika lažljiva, kurva.“ „I saučesnica u ubistvu“, podseti ga Abra s podignutom čašom. „Dobro to podnosiš.“ „Da, posle ljuštenja i seckanja krompira i iskapljene čaše vina. Ali da se vratimo na temu; neko je ušao u Dankanovu detektivsku agenciju i stan u Bostonu i odneo sve dokaze o klijentima koji su ga možda unajmili da te prati. Nestale su i sve njegove stvari iz ovdašnjeg pansiona. Vrlo je logično da je to učinio upravo taj klijent. Policija mora to da prokljuvi.“ „Ali ne i Vulf. Ja sam njegov jebeni beli kit.“ „Mrzela sam tu knjigu. Kako god, svako ko poznaje Vinija zna da nije korumpirani pandur. A pošto se nas dvoje nismo znali pre tvog dolaska, nemoguće je dokazati suprotno. Dodajmo tome moju apstinenciju od seksa i prilično me je teško svrstati u kategoriju velikih kurvi. Sve to jednostavno ide tebi u prilog, Eli.“ „Ne brinem zbog toga. Nimalo“, kaza on kada je izvila obrve. „Zaintrigiran sam. Mnogo vremena je prošlo otkad me je zaintrigiralo još nešto osim pisanja, ali zaintrigiran sam. Želim da rešim ovu zagonetku.“ „Dobro. Svako treba da ima neki hobi.“ „Je li to sarkazam?“ „Ne baš. Ti nisi policajac ni detektiv, ali si legitimno osumnjičeni. A sada sam i ja. Imamo isti hobi. Potpuno razotkrivanje. Videla sam tvoje beleške u biblioteci.“ „Aha.“ „Ako imaš nešto što ne bi želeo da vidim — kao onaj fenomenalan crtež mene kao sirene, koji bih volela da prekopiraš na čvršći papir kako bih ga dobila na poklon — moraćeš to da sakriješ. Imam ključ i nameravam da ga koristim. Tražila sam tebe i naišla na beleške.“ „U redu.“ Osećao se malo čudno zbog crteža. „Žvrljanje mi pomaže u razmišljanju.“ „Ono nije žvrljanje, ono je čista umetnost. Žvrljanje je ono što ja radim i ne liči ni na šta. Dopada mi se i đavo-vampir Vulf.“ „Taj ima potencijal.“

„Tako sam i mislila, a crtanje ti je zaista pomoglo u razmišljanju. Prikaz likova, veze između njih, vremenske odrednice i činjenice, sve je tu, sve ima smisla. Sve izgleda kao dobar početak Mislim da ću i sama napisati beleške.“ Eli se zamisli nakratko. „Vulf će istražiti sve o tebi. I neće naći nikakvu vezu između nas pre mog dolaska ovde. Takođe neće naći ništa što ukazuje da si velika lažljiva kurva i saučesnica u ubistvu.“ „Otkud znaš?“, upita ona sa smeškom. „Još ti nisam ispričala svoju priču. Možda sam bila velika lažljiva kurva sa ubilačkim namerama.“ „Ispričaj mi svoju priču i ja ću presuditi.“ Eli s nelagodom pogleda sto za masažu. „Tvoja čast je kod mene bezbedna“, uzvrati Abra, ustajući. „Ovo nije predigra.“ „Stalno mislim o tome kako spavam sa tobom.“ Zapravo, stalno misli o tome kako bi pocepao odeću s nje i zajahao je poput napaljenog pastuva, ali to se činilo... neprikladnim. „Bila bih razočarana da ne misliš, ali to se neće desiti u narednih sat vremena. Skini se i lezi na sto — na leđa. Idem da operem ruke.“ „Voliš da naređuješ.“ „Ponekad, i ako je to mana, poradiću na njoj, ne bih volela da sam savršena. Dosadila bih sebi.“ U prolazu mu je pomilovala ruku i otperjala iz salona. Pošto nije bilo izgleda da će cepati odeću s nje, on poče da skida svoju. Osećao se čudno, ležeći nag pod čaršavom. I još čudnije kada se Abra vratila, pustila ambijentalnu muziku i upalila sveće. A onda su ti magični prsti počeli da mu masiraju vrat, ramena, i zapitao se je li čudno što su misli o seksu skliznule u zapećak njegovog uma. „Prestani da mozgaš“, reče Abra. „Opusti se.“ Mozgao je o tome da ne mozga. Ili da mozga o nečem drugom. Pokušao je o svojoj knjizi, ali problemi njegovih likova su iscurili zajedno sa bolom iz mišića. Dok je pokušavao da ne mozga, da mozga o nečem drugom ili da koristi svoju knjigu kao beg, Abra je razbijala čvorove i nagomilanu napetost u njemu. Okrenuo se na stomak kada mu je naredila, zaključivši da bi ona mogla da reši sve probleme ratova, privrede i gorkih bitaka samo kada bi ključne igrače dovela na svoj masažni sto, samo na sat vremena. „Vežbao si.“ „Aha, malo.“ „Mogu to da osetim. Ali leđa su ti pravi lavirint napetosti, dušo.“ Eli pokuša da se seti kada ga je neko, uključujući i njegovu majku, poslednji put nazvao dušom. „Protekli dani su bili zanimljivi.“ „Mmm. Pokazaću ti neke vežbe istezanja, čisto da ublažiš napetost. Možeš da odvojiš nekoliko minuta kad god ustaneš od tastature.“ Abra je čupala, gnječila, uvrtala, trljala, a potom odnosila svaki mali šok, sve dok Eli nije ostao da leži mlitav poput vode. „Kako si?“, upita ona kada je poravnala čaršav preko njega.

„Mislim da sam video boga.“ „Kako je izgledala?“ On priguši smeh. „Prilično seksi, da znaš.“ „Oduvek sam to slutila. Ne žuri sa ustajanjem. Vraćam se za nekoliko minuta.“ Uspeo je da sedne, omotavši čaršav oko prepona kada je ušla sa čašom vode. „Popij sve.“ Skupila je ruke oko njegovih, a onda mu sklonila kosu sa čela. „Izgledaš opušteno.“ „Postoji reč za stanje između ’opuštenog’ ili ’nesvesnog’. Ne mogu sada da se setim, ali trenutno sam u tom stanju.“ „Dobro neko stanje. Biću u kuhinji.“ „Abra.“ Eli je uhvati za ruku. „Zvučaće kao kliše ali moram da ti kažem. Stvarno si nadarena.“ Ona se osmehnu, prelepo. „Ne zvuči kao kliše. Uživaj.“ Kada je ušao u kuhinju, podgrevala je gulaš na šporetu, sa čašom vina u ruci. „Gladan?“ „Nisam bio ali ovo miriše prokleto dobro.“ „Jesi li pre toga za još jednu šetnju po plaži?“ „Može.“ „Dobro. U ovo doba dana svetlost je tako prozračna i divna. Šetnja će ti pojačati apetit.“ Zaputila se u vešernicu po jakne, navukla svoju i zakopčala je. „Koristio si teleskop“, kaza ona kada su izašli napolje. „Dobro mesto za osmatranje.“ „Video sam forenzičare na mestu zločina oko svetionika.“ „Ubistva su retkost u Viski Biču, jer fatalne nesreće ne privlače turiste. Važno je biti temeljan. A što si temeljniji, bolje za tebe.“ „Moguće, ali ja sam povezan. Nekako. Lokalni policajac me je pitao ima li oružja u kući. Izvrdao sam jer mi je najednom sinulo: ko god da je provalio u kuću mogao je da odnese neke primerke iz kolekcije pušaka i ubije Dankana.“ „Bože. Nikada mi to ne bi palo na pamet.“ „Nikada nisi bila glavna osumnjičena u istrazi ubistva. Kako god, oružje je bilo na svom mestu, zaključano u vitrinama. Kada dobiju nalog za pretres, a hoće, odneće ga na proveru. Iako već znaju da Dankan nije ubijen iz oružja koje se čuva u Litici.“ „Zato što znaju koji je kalibar upotrebljen, a možda i koja vrsta oružja. Gledala sam detektivske serije“, doda ona. „Ovi su sve stari tipovi pušaka. Sumnjam da je Dankan ubijen musketom ili dvobojskim pištoljem.“ „Male su šanse.“ „Kako god, zaboravimo na razgovor o policajcima i ubicama.“ Abra zabaci glavu kada su stigli u podnožje stepenica i pogleda plavo, večernje nebo. „Želiš li da znaš zašto sam se doselila u Viski Bič? Zašto je moje mesto ovde?“ „Želim.“ „Kazaću ti. Ovo je dobra priča za šetnju po plaži, iako moram da počnem od samog početka, kako bi stvorio pravu sliku.“ „Jedno pitanje pre toga, jer pokušavam nešto da dokučim. Šta si radila pre nego što si došla ovde i započela karijeru maserke/jogine/juvelirke/čistačice?“

„Misliš profesionalno? Bila sam direktor marketinga u neprofitnoj agenciji u okolini Vašingtona.“ Eli pogleda prstenje na njenim rukama i razbarušenu kosu. „Ne mogu da te zamislim.“ Abra ga bocnu laktom. „Magistrirala sam na Nortvesternu.“ „Ozbiljno?“ „Krajnje ozbiljno, i guram dalje. Moja majka je sjajna žena. Neverovatno pametna, posvećena, hrabra, umešna žena. Rodila me je na poslednjoj godini studija, a moj otac je shvatio da je to malo previše za njega, pa su se razišli kada sam imala dve godine. On nikada nije bio deo mog života.“ „Žao mi je.“ „I meni je bilo žao ali sam prebolela. Moja majka je advokat za ljudska prava. Puno smo putovale. Vodila me je sa sobom kad god je mogla. Kasnije sam ostajala sa tetkom — njenom sestrom — ili sa babom i dedom, maminim roditeljima. Ali najčešće sam išla s njom, naučila svašta, videla sveta.“ „Čekaj malo. Čekaj.“ Eli zinu od čuda. „Je li tvoja majka Džejn Volš?“ „Jeste. Poznaješ je?“ „Čuo sam za nju. Isuse Hriste, Džejn Volš? Dobitnica Nobelove nagrade za mir.“ „Rekla sam ti da je sjajna žena. Kao mala, htela sam da budem kao ona. Ali ko nije?“ Abra za trenutak diže ruke i sklopi oči da dočeka vetar. „Ona je jedna u milion. Jedna u desetine miliona, po mom mišljenju. Učila me je ljubavi i saosećajnosti, hrabrosti i pravdoljubivosti. U početku sam slepo pratila njene korake, završila pravni fakultet, ali to jednostavno nije bilo za mene.“ „Je li se razočarala?“ „Nije. Još jedna vrlo važna lekcija koju me je naučila jeste da pratim svoje ideje i slušam svoje srce.“ Dok su koračali, Abra ga uhvati podruku. „Je li tvoj otac bio razočaran kada ti nisi pratio njegove ideje?“ „Nije. Tu oboje imamo sreće.“ „Da, imamo. I tako sam upisala magistarske studije iz oblasti neprofitnog sektora. Bila sam dobra u tome.“ „Kladim se da jesi.“ „Smatrala sam da dajem svoj doprinos, i možda nije uvek izgledalo kao savršen izbor, ali bilo je dovoljno blizu. Volela sam svoj posao, volela sam svoj život, svoj krug prijatelja. Upoznala sam Derika na dobrotvornoj večeri koju sam vodila. Bio je advokat. Verovatno me je privukla profesija.“ Abra zastade da pogleda u pučinu. „Bože, kako je ovde lepo. Svaki dan gledam more i mislim kako sam srećna što živim ovde, što ovo vidim i osećam. Moja majka je trenutno u Avganistanu, radi sa tamošnjim ženama. I znam da smo obe tamo gde smo predodređene, radimo ono za šta smo predodređene. Ali nekoliko godina unazad, ja sam bila u Vašingtonu, sa ormanom punim poslovnih odela, pretrpanim radnim stolom, punim rasporedom, a Derik je izgledao kao pravi izbor u tom trenutku.“ „Ali nije bio.“ „Na neki uvrnut način jeste. Inteligentan, šarmantan, ambiciozan. Razumeo je moj

posao, ja sam razumela njegov. Seks je bio zadovoljavajući, razgovori zanimljivi. Kada me je prvi put udario, ubedila sam sebe da je to samo greška, slučajnost, pražnjenje prekomernog stresa.“ Osetivši kako se Eli koči, Abra protrlja njegovu šaku svojom. „Njegovu narav sam tumačila kao strast, a njegovu posesivnost kao vrstu naklonosti. Kada me je drugi put udario, otišla sam od njega, jer možda je prvi put mogla da bude samo greška, ali drugi put je postao obrazac ponašanja.“ Eli je uhvati za ruku. „Neki ljudi ne vide obrazac ponašanja kada su u njemu.“ „Znam. Pričala sam o tome sa ženama iz grupe za podršku i razumem kako muškarac može da ubedi ženu da prihvati izvinjenje ili da počne da veruje kako ona zaslužuje zlostavljanje. Izašla sam, i to brzo.“ „Nisi ga prijavila.“ Abra uzdahnu. „Nisam. Htela sam da odlazak bude dovoljan. Zašto kvariti njegovu karijeru ili na sebe navlačiti tuđi gnev? Uzela sam kraće odsustvo umesto da kolegama i prijateljima objašnjavam masnicu na oku, i došla sam ovamo na nedelju dana.“ „U Viski Bič?“ „Da. Pre toga sam dolazila sa majkom, a onda sa tetkom i njenom porodicom. Čuvala sam lepe uspomene na ovo mesto i zato sam iznajmila kućicu, šetala plažom, dajući sebi vremena, razmišljajući, isceljujući se.“ „Nisi nikome rekla?“ „Tada ne. Pogrešila sam. Rekla sam sebi da ću popraviti tu grešku i vratiti se svom životu. I ma koliko da zvuči šašavo, bilo me je sramota. Posle odmora sam se vratila na posao ali više ništa nije bilo kako treba. Prijatelji su počeli da zapitkuju šta se dešava, Derik ih je zvao, rekao im da sam imala nervni slom, što me je stavilo u nezavidan položaj i morala sam da im kažem kako sam ga ostavila jer me je tukao.“ „Ali on je posejao seme sumnje.“ Abra ga pogleda. „To je drugi obrazac, zar ne? Da, posejao je seme, dovoljno da nikne. Znao je puno ljudi, i bio je inteligentan, bio je ljut. Bacio je par nagoveštaja o tome kako sam nestabilna. Proganjao me je. Kada te neko prati, nisi toga uvek svestan. Bar ja nisam bila. Sve dok nisam opet počela da izlazim, retko. Vrlo retko. Pogledaj.“ Pokazala je pelikana kako leti iznad vode a onda munjevitom brzinom uranja da ulovi svoj večernji obrok. „Trudim se da saosećam sa ribom ali obožavam da gledam kako pelikani love. Neobično su građeni, nezgrapni su — poput losa — a onda se izviju i zarone kao koplje.“ Eli okrenu njeno lice sebi. „Opet te je povredio.“ „O bože, jeste. Više puta. Trebalo je da raskinem. Nema potrebe za detaljima. Moj šef je dobio anonimnu poruku o mom ponašanju, mom navodnom uživanju narkotika, alkohola i seksa. Kao, koristila sam seks za uticaj na donatore. Na kraju me je zbog njih pozvao na saslušanje. I opet sam se ponizila — ili je bar tako izgledalo — ispričavši mu o Deriku. Moj šef je to ispričao svojim šefovima, i sve je otišlo dođavola.“ Abra ispusti dug, teški uzdah. „U početku su to bile neprijatne sitnice. Izduvane gume, obijena brava od kola. Telefonski pozivi usred noći, neprekidno zaturanje mojih rezervacija

za ručak ili večeru. Moji kompjuteri, poslovni i kućni, bili su hakovani. Dečku s kojim sam se povremeno viđala razbijeni su prozori na kolima, a bilo je i anonimnih pritužbi — i to gadnih — upućenih njegovom šefu. Prestali smo da se viđamo. Nije bilo ozbiljno i izgledalo je kao najbolje rešenje.“ „Šta je policija preduzela?“ „Razgovarali su s njim i sve je porekao. Veoma je uverljiv. Rekao im je da smo raskinuli zato što sam bila previše opsesivna i jer sam postala nasilna. Tvrdio je da brine za mene i da se nada da ću potražiti pomoć.“ „Solidan pandur bi ga prozreo.“ „Mislim i da jesu ali nisu mogli ništa da dokažu. Trpela sam preko tri meseca, sitnice i krupne stvari. Bila sam na rubu živaca, i posao mi je trpeo. Počeo je da dolazi u restorane gde bih ručala ili večerala. Kada bih pogledala kroz prozor svog stana, videla bih njegov auto kako prolazi, ili bih mislila da prolazi. Kretali smo se u sličnim krugovima, živeli i radili u istom delu grada, i pošto mi nikada nije prilazio, policija nije mogla ništa da učini. „Pukla sam onog dana kada je ušetao u restoran gde sam ručala sa koleginicom. Prišla sam mu i rekla da me ostavi na miru, izvređala ga, napravila scenu, sve dok me koleginica nije izvukla napolje.“ „Slomio te je“, zaključi Eli. „Potpuno. Ostao je savršeno smiren ili se bar meni tako činilo. Te noći je provalio u moj stan. Čekao je da se vratim kući. Bio je van sebe, totalno van sebe. Pokušala sam da se odbranim ali bio je jači. Imao je nož — jedan od mojih, kuhinjskih — i hteo je da me ubije. Pokušala sam da pobegnem ali me je uhvatio i borili smo se. Posekao me je.“ Eli zastade, okrenuvši se da je uzme za obe ruke. „Preko grudnog koša. Još uvek ne znam je li bilo slučajno ili namerno, ali mislila sam da ću umreti, svakog časa, i počela sam da vrištim. Umesto noža upotrebio je pesnice. Tukao me je, davio i silovao kada su komšije upale. Čuli su vrisku i pozvali policiju, ali hvala bogu da nisu čekali policiju. Mislim da bi me dotad ubio, golim rukama, da ga oni nisu zaustavili.“ Eli je zagrli i ona se nasloni na njega. Mnoge muškarce je odbijalo kada bi spomenula reč 'silovanje’, ali ne i Elija. Abra se okrenu u nameri da nastavi sa šetnjom, utešena njegovom rukom oko struka. „Zaradila sam mnogo više od jedne masnice. Moja majka je odmah doletela iz Afrike. Znaš već celu proceduru — testovi, razgovori sa policijom, psihijatrom, advokatom. Užasno je oživljavati to ponovo i ljutilo me je što me smatraju žrtvom. Sve dok nisam naučila da se pomirim s tim, ali nisam morala dalje to da trpim. Na kraju sam bila zahvalna što su usvojili molbu kako ne bih morala iznova da prođem kroz suđenje. On je otišao u zatvor i majka me je odvela u kuću na selu — letnjikovac njene prijateljice u Lorel Hajlendsu. Dala mi je prostora, ali ne previše. Dala mi je vremena — duge šetnje, rame za plakanje, noćne kuvarske seanse uz tekilu. Bože, o bože, ona je najdivnija žena na svetu.“ „Voleo bih da je upoznam.“ „Možda i hoćeš. Dala mi je mesec dana i onda me je pitala šta želim od svog života. Smrkava se. Trebalo bi da se vratimo.“ Okrenuli su se, koračajući sada s večernjim povetarcem u leđa. „Šta si joj odgovorila?“

„Odgovorila sam joj da želim da živim na plaži. Želela sam svaki dan da gledam okean. Rekla sam joj da želim da pomažem ljudima, ali nisam mogla da se suočim sa povratkom na posao, povratkom u stan, poslovnim sastancima i strategijama. Plakala sam, misleći da sam je razočarala. Imala sam obrazovanje, veštinu i iskustvo da uradim nešto u životu. I radila sam to, a sada sam samo želela da svaki dan gledam u okean.“ „Pogrešila si. U pogledu njenog razočaranja.“ „Pogrešila sam. Rekla sam da bi trebalo da nađem sebi stan, da živim sama svoj život onako kako mi odgovara, kako me usrećuje. I zato sam došla ovamo i iznašla načine kako da sebe usrećim i zadovoljim. Ne bih bila ovde i ne bih radila ovo što zaista volim da me Derik nije slomio.“ „Nije te slomio. Ti ne veruješ u sudbinu, u apsolutno, ali ponekad te to ošamari. Ti si tu gde si zato što tako želiš. Mislim da si našla sebe.“ „Lepa misao.“ Abra zastade u dnu stepenica, okrenu se prema njemu i spusti ruke na njegova ramena. „Srećna sam ovde i otvorenija nego ikada pre. Svesno sam donela odluku pre oko godinu dana da apstiniram od seksa jer, iako sam sretala neke fine frajere, nijedan nije ispunio deo mene koji je bio povređen više nego što sam htela da priznam. Pred tobom je težak zadatak, Eli, ali zaista bih ti bila zahvalna ako bi mi pomogao da prekinem apstinenciju.“ „Sada?“ „Mislim da je sada pravi trenutak.“ Abra se nagnu da ga poljubi. „Ako nemaš ništa protiv.“ „Pa, skuvala si mi gulaš.“ „I ispekla hleb“, podseti ga ona. „To je najmanje što mogu da učinim. Prvo moramo da uđemo u kuću.“ Eli pročisti grlo kada krenuše uz stepenice. „Ovaj, moraću nakratko do sela. Nisam doneo nikakvu zaštitu. Seks mi nije bio ni na kraj pameti. Donedavno.“ „Nema problema i nema potrebe da ideš. Pre neki dan sam ti ostavila kutiju kondoma u sobi. I ja odnedavno razmišljam o seksu.“ Eliju se ote uzdah olakšanja. „Ti si najbolja kućepaziteljka koju sam ikada imao.“ „Oh, Eli, nisi ti još ništa video.“

13 arđao je, nervozno pomisli on dok su se penjali uz stepenice za plažu, i nije bio sasvim siguran da je seks poput vožnje prokletog bicikla. Dakako, osnova je bila osnova, ali proces je zahtevao pokrete, tehniku, usklađivanje, finese. Voleo je da misli kako je nekada bio dobar u tome. Nijedna se nije žalila, uključujući Lindsi. Ipak. „Nećemo više da mislimo o tome“, objavi Abra kada su stigli do vrata. „Samo lupam glavu, a nešto mi govori da i ti lupaš tvoju.“ „Možda.“ „Onda više nećemo da mislimo o tome.“ Skinula je jaknu, okačila je o čiviluk, a potom ščepala revere njegovog sakoa, privukla ga sebi i zarobila mu usne. Mozak mu nije izleteo kroz potiljak ali se svakako zdudao tu negde. „Ovo je već bolje“, zadihano reče Abra, skidajući njegov sako i kačeći ga o čiviluk. „Da, polako se prisećam“, uzvrati on i zgrabi je za ruku, povlačeći je za sobom. „Neću ovo da radim u vešernici, niti na kuhinjskom podu. Iako mi trenutno izgledaju dovoljno primamljivo.“ Sa smehom, Abra se okrenu prema njemu i opet ga poljubi, otkopčavajući istovremeno dugmiće na njegovoj košulji. „Nema razloga da ovo više odlažemo.“ „Upravo tako.“ Na sebi je imala bledoplavi džemper, koji je strgnuo s nje i bacio iza njih dok su hitali prema stepenicama. Ona mu je otkopčavala kaiš, a on je svlačio njenu tanku, belu majicu, koju je nosila ispod džempera. A onda se oboje sapletoše na odmorištu. Nasmejani, uhvatiše se jedno za drugo. „Možda će biti bolje da se prvo popnemo“, predloži Abra. „Dobra ideja.“ Eli je opet zgrabi za ruku. Trčali su uz stepenice — kao deca, pomislio je kasnije, koja trče da otvore poklone ispod božićne jelke. Samo što većina dece ne pokušava u trku da podere odeću onog do sebe. Bez daha, Eli konačno skinu njenu belu majicu kada su uleteli u spavaću sobu. „O bože. Pogledaj se.“ „Gledaj kasnije.“ Abra izvuče njegov kaiš, pusti ga da padne na pod uz zveket. Znao je da ne mogu da urone u krevet, ne bukvalno, ali učinili su nešto đavolski približno. Smetnuo je s uma pokrete, usklađivanje, tehniku. I definitivno je smetnuo s uma

finese. Ali njoj to kao da nije smetalo. Želeo je te meke, ljupke dojke u svojim rukama — te ženstvene obline, glatku kožu. Želeo je da ih oseti pod usnama — lupanje njenog srca, grčenje njenih prstiju u svojoj kosi dok se upija telom uz njegovo. Dok se rascvetava pod njim poput najlepšeg cveta. Bio je opijen njenim mirisom, tom aromom morske boginje koja je stvarala sliku sirene u njegovoj glavi. To glatko, izvajano telo iz kog je vrcala energija i napajala ga. Dok su se valjali po krevetu, stenjući, uzdišući, Eli oseti da bi mogao da učini sve, da bude sve, da ima sve. Abra je cvilela, izvijala telo. Sve je izgledalo frenetično, fantastično. Njegove ruke na njenom telu, njene na njegovom. Znala je svaki pedalj, ali sada je mogla da ga uzme, da ga oseti — ne samo da ga smiruje i masira već da ga zapali. Nije mogla da se zasiti, naslađujući se njegovim ustima u svojoj misiji da nahrani i zadovolji sebe. Ali glad je samo još više rasla, poput zverskog nagona. Abra samo što se nije kandžama uspuzala na njega i zarila mu zube u vrat, gubeći dah kada ju je položio na leđa i prstima našao njen uzavreli centar. Orgazam je preplavi uz veličanstveni šok. Zaslepljena i omamljena njime, Abra se uhvati za Ehja. „Bože. Bože. Molim te. Sada.“ Isuse, hvala ti, pomisli on, jer moralo je da bude sada. Kada se zario u nju, zemlja se nije samo pomerila. Potresla se. Svet se izokrenuo; vazduh je zagrmeo. I njegovo telo se zapalilo, a onda eruptiralo uz trijumf i zadovoljstvo, očajničkim, zaslepljujućim zahtevom za još. Abra se držala za njega, rukama i nogama, u tom divljem jahanju punom zvukova i čuvstava. Brzo, ritmično udaranje tela o telo, sumanuto škripanje kreveta i njihovo dahtanje, nadjačaše morske talase koji zaličiše na šapate pod prozorom. Eli oseti kako se gubi, leteći u vrtlogu zvuka, brzine i opojnog zadovoljstva. U njoj. Zakleo bi se da je odleteo, predaleko, previsoko, u trenutku slatkog bola, pre nego što se ispraznio. Dugo se nisu pomerali. Smrklo se negde između trke prema spavaćoj sobi i prolaska kroz cilj, ali on nije bio sasvim siguran kada se to desilo. Bolje da ostane tu gde jeste, bar na neko vreme. Uostalom, osećaj njenog tela pod njegovim, tako glatkog i čvrstog i apsolutno mirnog, bio je prokleto dobar. Iako se potpuno opustila, srce joj je divljalo u grudima. Od tog ubrzanog pulsa se osećao kao sam bog. „Nisam bio siguran da ću uspeti.“ „O, uspeo si, još kako. Možda se ovako više neće ponoviti.“ Eli trepnu. „Jesam li ovo naglas rekao?“ Abra se grleno nasmeja. „Ne zameram ti. Ni ja nisam bila sigurna hoću li uspeti. Imam osećaj da sijam. Ne razumem zašto ne osvetljavam sobu kao buktinja.“ „Mislim da smo oslepeli.“ Kada je osetila da Eli pomera, Abra otvori oči, pogleda u njegove. „Ne, vidim te. Samo je

mračno. Večeras je mesec mlad.“ „Imam osećaj kao da sam sleteo na njega.“ „Putovanje na mesec.“ Abra se nasmeši, milujući mu kosu. „Sviđa mi se. A sada mi treba malo vode da ne umrem od žeđi, i možda malo hrane pre nego krenemo na još jedno putovanje.“ „Doneću vodu. Imam je u...“ Otkotrljao se, pružio ruku prema noćnom stočiću i završio na podu. „Bestraga!“ „Jesi li dobro?“ Abra sede na krevetu, zureći u njega. „Zašto si na podu?“ „Ne znam.“ „Gde ti je lampa? Gde je noćni stočić?“ „Ne znam. Da nismo upali u paralelni svet?“ Eli protrlja bolni kuk, ustajući, i sačeka da mu se oči priviknu na tamu. „Nešto nije u redu. Vrata od terase bi trebalo da su ovde, ali su tamo. I... čekaj malo.“ Oprezno se kretao kroz mračnu sobu, opsovavši kada je mu se nožni prst zabio u nogar od stolice. Konačno je napipao lampu. Svetlost obasja sobu. „Zašto sam ja čak ovde?“, upita Abra. „Zato što je krevet čak tamo. A bio je ovde. Sada je čak tamo i okrenut postrance.“ „Pomerili smo krevet?“ „Bio je ovde“, ponovi Eli, a onda joj priđe. „Sada je tu.“ Kada je seo na ivicu, ona sede kraj njega. Neko vreme su ćutke zurili u prazan prostor između dva nočna stočića. „Mnogo nagomilane seksualne energije“, zaključi Abra. „Nenormalno mnogo. Da li ti se ikada ovo dogodilo?“ „Prvi put.“ „I meni.“ Eli je pogleda i široko se osmehnu. „Zaokružiću ovaj datum u kalendaru.“ Smejući se, Abra obmota ruke oko njegovog vrata. „Hajde da ga ostavimo ovde, pa kasnije da vidimo možemo li opet da ga pomerimo.“ „Ima još puno kreveta u kući. Možemo da eksperimentišemo. Mislim da... Sranje. Sranje. Nagomilana seksualna energija. Abra, krevet je ovde, noćni stočići onde, a kondoma nigde. Nisam mislio. Nisam mogao da mislim.“ „Ne brini. Uzimam kontracepciju. Koliko dugo si sakupljao tu seksualnu energiju?“ „Preko godinu dana.“ „I ja. Mislim da je to dovoljan period sigurnosti, tako govoreći. Hoćemo li da pijemo vodu, jedemo, a onda da pomerimo još nešto u kući?“ „Mnogo mi se sviđa kako razmišljaš.“ Bila je u pravu za gulaš. Imao je nesvakidašnji ukus. Eli je zaključio kako ona retko nije u pravu. Sedeli su za kuhinjskim šankom, on u pamučnim boksericama i majici, Abra u jednom od bakinih bademantila. Jeli su gulaš i hleb, pijuckali vino, ćaskali o filmovima koje on mora da vidi i knjigama koje su oboje pročitali. Ispričao joj je o svom otkriću u biblioteci. „Zanimljivo štivo, definitivno ga je napisala

žena pod muškim pseudonimom.“ „Zvuči pristrasno i pomalo seksistički.“ „Nije mi bila namera“, kaza on. „Pisac je reč bez roda. Ali ovde mi je sinulo da je žensko, naročito kada se uzme u obzir vreme u kom je pisano. Pomalo kitnjasto, definitivno romantično. Svidelo mi se, iako bi trebalo da se svrsta u fantastiku.“ „Volela bih sama to da procenim. Mogu li da je pozajmim?“ „Naravno. Mislio sam, s obzirom na iskopinu, da proučim biblioteku, pročitam sve što imamo o toj legendi, Kalipsu, Natanijelu Brumu i mojoj pokojnoj dalekoj rođaki Violeti.“ „E, to je već projekat koji mogu da podržim. Oduvek sam htela da zamolim Hester da mi pozajmi nešto knjiga, ali nisam. Volim beletristiku i knjige o samopomoći.“ Pošto ju je smatrao jednom od najsavesnijih i najispunjenijih žena koju je ikada upoznao, morao je da upita: „Koja ti je to pomoć potrebna?“ „Zavisi kad. Ali kada sam se tek doselila ovamo, još sam bila malo nestabilna. Čitala sam puno o uspostavljanju ravnoteže, oporavku od traume.“ Eli joj poklopi šaku svojom. „Nisam hteo da te podsećam na to ružno vreme, ali bih voleo da znam koliko je dobio.“ „Dvadeset godina. Tužilac Eli teretio za silovanje, zlostavljanje, pokušaj ubistva i tražio doživotnu. Ali ublažili su sve na nasilni seksualni napad nožem i izboksovali maksimalnu. Nisam verovala da će on to prihvatiti ali...“ „Proganjanje, provaljivanje u tvoj dom sa predumišljajem, očevici u tvom komšiluku. Odlično je prošao. Kako se tebi čini dvadeset godina?“ „Zadovoljna sam. Kada izađe na uslovnu, planiram da ga prijavim odboru. Planiram da odnesem svoje slike posle napada. Volim da mislim kako to nije osvetnički ali...“ „Nije.“ „Baš me briga i da jeste, pomirila sam se sa sopstvenim potrebama. Znam da mi je lakše što je u zatvoru i učiniću sve što je potrebno da tamo i ostane. Daleko od mene, daleko od neke druge žene koju bi mogao da zlostavlja. Našla sam svoj mir i s vremena na vreme mi prija malo podstreka, ili nešto što će me usmeriti na drugačiji način razmišljanja.“ Sa osmehom je zahvatila gulaš. „Kako ti stojiš sa ravnotežom, Eli?“ „Trenutno osećam da bih mogao da napravim kolut na zategnutom konopcu.“ Abra prasnu u smeh nad svojom čašom vina. „Seks je najbolji izum.“ „Slažem se.“ „Možda bi trebalo da uneseš malo seksa u svoju knjigu, osim ako ne misliš da je to previše ženski i kitnjasto.“ „Slutim izazov.“ „Da li bi voleo da tvoj heroj na kraju nađe svoj mir?“ Abra se nagnu i lako mu poljubi usne. „Volela bih da ti pomognem u istraživanju.“ „Bio bih lud kada bih te odbio.“ Ne skidajući pogled s nje, Eli kliznu rukom uz njenu butinu. „Kuhinjski pod me mami.“ „Da proverimo koliko je tvrd?“ Kada mu je prišla, začu se zvono na vratima. „Bestraga. Zapamti gde si stala.“

Na pragu je zatekao Vinija i shvatio da nije dostigao svoj mir kada se štrecnuo što vidi policajca, iako mu je ovaj bio stari prijatelj. „Zdravo, Vini.“ „Eli. Imao sam poziv iz ovog kraja, i vraćao sam se, pošto mi se smena završava. Hteo sam da svratim... O, ćao Abs.“ „Ćao, Vini.“ Ona stade kraj Elija. „Uđi, ugrej se.“ „Oh, ovaj... pogrešan trenutak. Možemo i sutra da popričamo, Eli.“ „Upadaj, Vini. Upravo jedemo gulaš koji je Abra skuvala.“ „Hoćeš tanjir?“, upita ona. „Ne. Hvala. Ne. Ovaj, večerao sam pre sat vremena i...“ „Dvaput nedeljno masiram Elija“, lako reče Abra. „I brinem se da redovno jede, što on voli da zanemari. I spavamo zajedno. To je novi momenat.“ „Okej. Isuse. Abra. Čoveče.“ „Što ne uđeš i ne sedneš sa Elijem? Skuvaću kafu.“ „Ne bih da smetam.“ „Sad je gotovo“, reče Abra odlazeći. Eli se blaženo nasmeši, gledajući za njom. „Neverovatna je.“ „Da, ovaj. Čuj, Eli, gotivim te. Bar sam te gotivio kad smo bili klinci, i sada naginjem ka tome. Zato, pazi šta radiš. Nemoj da je povrediš.“ „Daću sve od sebe da to ne učinim. Mogli bismo da uđemo i sednemo.“ Okrenuo se prema salonu i zastao kada je Vini prikovao pogled za masažni sto. „Ona ne prihvata odbijanje.“ „U mnogo čemu.“ Vini zakači palčeve za pojas svoje uniforme. „Kako god, znam da su te posetili detektivi Korbet i Vulf.“ „Da, imali smo danas zanimljiv razgovor.“ „Korbet je iskren i pametan — i temeljan. Ne znam Vulfa, ali prilično je jasno da dobro grize, i neće odustati.“ „Grize me već godinu dana.“ Eli sede na kauč. „Imam i ožiljke.“ „Preći će sada na Abru, i na mene.“ „Žao mi je, Vini.“ Vini odmahnu glavom i sede na stolicu. „Ne treba mi sažaljenje. Ali pretpostavio sam da znaš da će on učiniti sve što može da diskredituje Abru kao tvoj alibi, i da zapreti meni ako se umešam.“ „On je nasilnik.“ Abra uđe sa šoljom kafe. „I to opasan.“ Vini uze kafu, zureći u nju. „On je svojeglavi, iskusni policajac sa prilično dobrom reputacijom. Moje mišljenje? Optužio je tebe, Eli, iako mu instinkti i okolnosti govore da si kriv koliko i moja baba, pa je pobesneo što to ne može da dokaže.“ „Ne mogu sebe da proglasim krivim samo da bi on imao čist dosije.“ „Poznavao je Dankana.“ „Ukapirao sam.“ „Nisam se raspitivao ali slutim da su se prilično dobro poznavali. Zato ima još veći motiv da te rasturi. Ali ovoga puta ti imaš alibi.“

„A to sam ja“, kaza Abra. „A tebe“, nastavi Vini, „smatra lažljivicom, koja štiti svog...“ „Prava reč je ’ljubavnik’“, ubaci Abra. „Neka pokuša da me diskredituje. Osuđen je na propast. Na licu ti vidim da misliš kako je bilo lakše, čistije dok nisam spavala sa Elijem. Ja... Mi smo sve iskomplikovali. Ali istina ostaje istina, Vini.“ „Samo hoću da znaš da će Vulf okrenuti nebo i zemlju. Već je iskopao sve o Eliju, pa očekuj da će isto učiniti i sa tobom, Abs.“ „Ne brinem. Eli zna za Derika, Vini.“ „U redu.“ Klimnuvši glavom, Vini otpi malo kafe. „Neću da brineš. Samo budi spremna.“ „Hvala ti.“ „Jesu li balističari izvršili uviđaj?“, upita ga Eli. „Ne mogu da ti otkrivam detalje o istrazi.“ Vini slegnu ramenima i otpi još kafe. „Tvoja baka gore ima finu antičku kolekciju oružja. Jednom mi ju je pokazala. Ne sećam se da sam video kalibar 32.“ „Nema ga“, ležerno potvrdi Eli. „Ništa slično tom kalibru, ni u kolekciji ni u ostatku kuće.“ „Onda... bolje da krenem. Hvala na kafi, Abra.“ „Nema na čemu.“ Eli ustade da ga isprati do vrata. „Cenim što si svratio, Vini. Neću ti ovo zaboraviti.“ „Pripazi na nju. Ona zna kako ljudi umeju da budu zli, ali i dalje veruje da neće biti. Čuvaj se nevolje.“ Mislio sam da to i radim, pomisli Eli. Ali nevolja je nekako uspela da se provuče kroz mali otvor. Kada se vratio u salon, Abra je dodavala drva u vatru. A onda se okrenula i plamen se razbuktao iza nje. „Šta god da se desi“, poče on, „koga god da okrive, to što si ovde, sa mnom, stavlja te u fokus. Tvoj lični život, ono što ti se desilo, odluke koje si donela, tvoj posao, porodica, prijatelji — sve će biti prevrnuto, preorano, ispitano, izogovarano. Jednom si već prošla kroz nešto slično i ostavila sve iza sebe. Ali to što si sada ovde opet će ti zagorčati život.“ „Tačno. I?“ „Trebalo bi da razmisliš o svemu, da odlučiš da li zaista želiš kroz sve to da prođeš.“ Pogled joj ostade miran i nepomičan na njegovom licu. „Znači, ne veruješ da sam već razmislila o tome i ne iznosiš svoje mišljenje o mojoj samosvesti ili mojoj sposobnosti da izvučem zaključke.“ „Nisam to mislio.“ „Nećeš me spasti od mene same, Eli. Dobro se snalazim u toj oblasti. Ne bunim se što brineš za mene zato što verujem, duboko verujem, da bi ljudi trebalo da brinu jedni za druge, ali Vini nije u pravu. Glasovi odjekuju u praznoj kući, a ja imam izvrstan sluh“, naglasi Abra. „Znam koliko ljudi mogu da budu zli ali ne očekujem da će to i biti. Nadam se da neće, a to je nešto sasvim drugo.“ „Obično jesu, ako im pružiš priliku.“ „Šteta je što tako misliš, ali s obzirom na ono što ti se desilo i što ti se sada dešava, teško

je kriviti te. Ipak, jednog dana bismo mogli da proćaskamo na ovu temu. Ali sada, želiš li da znaš šta ja mislim?“ „Želim.“ „Mislim da kuhinjski pod izgleda primamljivo, ali kauč još primamljivije. Hoćeš da ga isprobamo?“ „Da.“ Eli joj priđe. „Hoću.“ Ostala je. Kada su se konačno vratili u krevet i iznova iscrpli jedno drugo, saznala je da on ne voli da se gnezdi. Ali zaslužio je pola poena umesto ceo na njenom semaforu zato što se nije opirao gneždenju. Probudila se u svetlosti koja je sijala poput sivog bisera, kada se blago odmakao od nje. „Mmm. Ustaješ?“ „Da. Izvini što sam te probudio.“ „U redu je.“ A onda se opet sklupčala oko njega. „Koliko je sati?“ „Oko šest. Spavaj.“ „U osam imam čas.“ Abra mu nosom protrlja vrat. „Šta imaš u planu?“ „Obično kafu i posao.“ Ali mogao je da se prilagodi, pomisli on, pomerivši šaku niz njenu dugu, nagu nogu. „Onda imaš vremena da mi se pridružiš u kratkom jutarnjem razgibavanju i spremiću ti doručak kao nagradu pre nego što odem.“ „Hajde ovde da se razgibamo.“ Nije se bunila kada ju je okrenuo i skliznuo u nju. Naprotiv, uzdahnula je duboko i osmehnula mu se. „Predivan način da pozdravimo sunce.“ Sporo i lako, poput plutanja na mirnom moru. Sušta suprotnost jurnjavi i tutnjavi od prethodne večeri. Energija prostruja kroz nju poput sunčevog izlaska, poput obećanja novog i svežeg jutra, punog nade. Sada je mogla da ga vidi, njegove crte lica, bistrinu pogleda, sa mračnom brigom kao senkom. Njena priroda ju je nagonila da odagna tu senku, da unese radost. I stoga mu se prepustila zarad njegovog zadovoljstva, ne svog. Odmetnula se u tu nežnu pustolovinu do vrha i nazad, i za trenutak, njihov zajednički trenutak, videla je kako ta radost isijava. Ležala je kraj njega, omotavši ga sobom, i uživala u trenutku. „Trebalo bi da danas misliš na mene.“ Eli okrenu glavu da joj lako poljubi vrat. „Velike su šanse da hoću.“ „Namerno ćeš danas da misliš na mene“, ispravi se Abra. „Recimo u podne. I ja ću namerno da mislim na tebe. Poslaću jake, pozitivne, seksi misli u kosmos.“ Eli diže glavu. „Seksi misli u kosmos.“ „Neće škoditi. Odakle pisci, umetnici, izumitelji i svi kreativni ljudi crpu svoje ideje?“ Abra raširi ruke, kružeći kažiprstima kroz vazduh. „Odatle?“ „Odatle negde.“ Spustivši ruke, pomilovala je čvrstu liniju njegove kičme, nadole i nazad. „Ljudi moraju da se otvore, da posegnu za pozitivnim ili negativnim mislima. Na tebi

je da izabereš. Jedan od načina da prigrliš dobre jeste da počneš dan otvaranjem sebe.“ „Mislim da smo to upravo uradili.“ „Drugi korak.“ Abra ga pogura u stranu, zaputivši se prema kupatUu. „Donesi mi neku trenerku ili šorts. Može i sa učkurom. Upotrebiću jednu od rezervnih četkica za zube iz ormarića.“ „U redu.“ Poznavala je kuću bolje od njega, zaključi Eli, i verovatno je te četkice sama tu stavila. Našao je šorts sa učkurom i trenerku za sebe. „Biće ti veliki“, reče joj kada je izašla iz kupatila. „Poslužiće.“ Navukla ga je i počela da vezuje učkur. „Vidimo se u vežbaonici.“ „Ali stvarno...“ „Proveli smo dovoljno vremena nagi i intimni, Eli.“ Bilo je teško svađati se s njom dok je stajala u njegovom šortsu, naga od pojasa nagore. „Mislim da je disanje i razgibavanje na dnu spiska neprijatnosti.“ Zgrabila je svoju belu majicu i navukla je. „Treba mi gumica za kosu — imam jednu u tašni. Vidimo se u vežbaonici“, ponovi Abra i ode. Možda je malo odugovlačio. Ne zbog neprijatnosti, reče on sebi. Samo je više voleo da započne dan s kafom, kao sav normalan svet. Ali zatekao ju je u vežbaonici, kako sedi skrštenih nogu na jednoj od dve raširene prostirke, s rukama na kolenima i sklopljenih očiju. Trebalo je da izgleda smešno u njegovom šortsu. Zašto je onda izgledala seksi, spokojno i baš kako treba? Ne otvarajući oči, ispružila je ruku i potapšala praznu prostirku do sebe. „Sedi, udobno se smesti. Nekoliko minuta samo diši.“ „Obično dišem ceo dan. I celu noć.“ Usne joj se iskriviše u smešak. „Ovo je svesno disanje. Udah kroz nos — šireći stomak kao da duvaš balon, izdah kroz nos, izduvavajući balon. Duboko i sporo. Stomak se podiže i spušta. Opusti svoj mozak.“ Nije smatrao sebe dobrim kandidatom za opuštanje mozga, osim kada piše. A ni tada ga nije opuštao, samo ga je koristio. No brže će dobiti kafu ako bude disao. „Sada udiši i podiži ruke dok ti se dlanovi ne dodirnu i spuštaj ih dok izdišeš. Udah“, Abra nastavi tihim, umirujućim glasom, „izdah.“ Naterala ga je da se proteže nad skrštenim nogama, u jednu pa u drugu stranu. Onda nad jednom pa nad drugom ispruženom nogom, a zatim sa skupljenim nogama. Ovo ga je opustilo, malčice. Sve dok mu nije rekla da stane ispred svoje prostirke. Tada se nasmešila, dok se dan budio kroz prozor iza njenih leđa. Da je zatražila od njega da umota svoje telo kao pereca, učinio bi to. Umesto toga, rekla mu je da stojeći ponavlja ono što su radili na podu. Samo disanje, širenje ruku, savijanje, sa nekoliko varijanti sklekova, sve sporo i lako, poput njihovog jutarnjeg seksa. Naposletku ga je položila na leđa, sa dlanovima nagore i zatvorenim očima. Govorila mu je da se opusti, da udiše lako, izdiše jako, dok mu je vrhovima prstiju masirala slepoočnice.

Kada ga je uspravila, opet u sedeći stav, savijenog napred — da zapečati vežbu, kako je to nazvala — osećao se kao da je odremao u toploj kupki. „Lepo.“ Abra ga potapša po kolenu. „Spreman za doručak?“ Eli je pogleda u oči. „Ne plaćaju te dovoljno.“ „Ko?“ „Ti koji ti dolaze na časove.“ „I ne znaš koliko naplaćujem.“ „Nedovoljno.“ „Više naplaćujem privatne seanse.“ Nacerivši se, prstom mu je pomilovala mišicu. „Jesi li zainteresovan?“ „Pa...“ „Razmisli“, reče ona ustajući. „A zasad radi one vežbe za vrat koje sam ti pokazala, na svaka dva sata u toku kucanja. Njih, i vežbe za ramena“, nastavi Abra dok su silazili niz stepenice. „Pošto osećam miris proleća, spremiću prolećni omlet. Ti skuvaj kafu.“ „Ne moraš da se mučiš. Imaš čas.“ „Imam vremena, naročito kada mogu da se vratim po masažnu opremu. Usput ću doneti namirnice i očistiti kuću.“ „Osećam se... pomalo čudno što brineš o kući, i kuvaš mi i povrh svega spavaš sa mnom.“ Abra otvori frižider i poče da vadi potrebne namirnice. „Daješ mi otkaz?“ „Ne! Samo imam osećaj da te iskorišćavam.“ Spustila je dasku za sečenje, uzela nož. „Ko je predložio seks?“ „Tehnički ti, ali samo zato što si me preduhitrila.“ „Lepo je to čuti.“ Kada je oprala špargle i pečurke, prebacila ih je na dasku da ih isecka. „Volim ovde da radim. Volim ovu kuću. Volim da kuvam i ispunjava me što ti moje kuvanje prija. Ugojio si se otkad jedeš moja jela. Volim seks sa tobom. Hajde da kažemo jedno drugom ako se neka od tih stvari promeni. Obavestiću te i rešićemo to zajedno. Ako ti se više ne bude sviđalo kako brinem o kući, ili kako kuvam, ili više ne budeš želeo seks sa mnom, obavesti me i rešićemo to. Pošteno?“ „Poštenije ne može biti.“ „Super.“ Izvadila je tiganj i maslinovo ulje, smešeći se. „Gde je ta kafa?“

14 reme provedeno s Abrom nije mogao da nazove rutinom, ali je pretpostavljao da su tokom narednih nekoliko dana razvili neku vrstu obrasca. Ona je kuvala, bilo u Litici ili kod svoje kuće. Šetali su plažom i on je, takođe, osetio miris proleća. Navikao se na to da mu hrana bude servirana, kuća puna cveća, sveća, njenog mirisa, njenog glasa. Puna nje. Njegova knjiga je napredovala do tačke kada je počeo da razmišlja o još nečemu osim o begu iz sopstvene glave. Čitao je, pisao i vežbao u bakinoj vežbaonici. I za nekoliko veličanstvenih dana, sama pomisao na ubistvo kao da je pripadala nekom drugom životu. Jednog jutra, detektiv Korbet je stajao na njegovim vrata sa policijskim timom i papirom u ruci. „Imamo nalog za pretres prostorija, svih pomoćnih objekata i vozila.“ Stomaka uvezanog u čvor, Eli uze nalog i prelete pogledom po tekstu. „Onda bolje počnite. Ovo je velika kuća.“ Sklonivši se u stranu, spazi Vulfa. Ne rekavši ni reč, Eli uđe u kuću, zgrabi telefon sa kuhinjskog kućišta i odnese ga na terasu da pozove svog advokata. Bolje sprečiti nego lečiti — lekcija koju je naučio na teži način. Da, mogao je da namiriše proleće, zaključi po završetku razgovora. Ali proleće je donosilo oluje, baš kao i zima. Trebalo je samo da pregrmi ovu, kao i sve prethodne. Korbet mu se pridruži. „Zavidna kolekcija oružja na spratu.“ „Jeste. I nekorišćena, bar koliko ja znam, bar tokom poslednje generacije.“ „Bio bih zahvalan na ključevima od vitrine.“ „Naravno.“ Eli uđe u kuću, ode u biblioteku i otvori fioku bakinog radnog stola. „Prokleto dobro znate da nijedna od ovih cevi nije ubila Dankana.“ „Onda nemate razloga za brigu.“ „Imam razloga za brigu dok god Vulf ignoriše dokaze, vremena, izjave svedoka i sve ostalo osim mene.“ Eli mu pruži ključeve. Korbetovo lice ostade bezizražajno. „Hvala na saradnji.“ „Detektive“, pozva Eli kada se Korbet okrenuo. „Kada završite ovo i ne nađete ništa, ako se vratite bez pravog dokaza, pravog motiva i mogućeg slučaja, podneću tužbu protiv vašeg policijskog odeljenja za opsesivno proganjanje.“

Korbetu oči tek neznatno zaiskriše. „Zvuči kao pretnja.“ „Znate da nije. Ali dovoljno je. Više nego dovoljno.“ „Samo obavljam svoj posao, gospodine Landone. Ako nemate ništa da krijete, što bolje obavim svoj posao, pre ću otići odavde.“ „Poručite to nekome ko nije proganjan više od godinu dana.“ Eli izađe napolje, navlačeći sako. Znao je da ne bi trebalo da napušta kuću, ali nije mogao da gleda kako češljaju Liticu, preturaju njegove stvari i porodični imetak. Ne opet. Umesto toga je sišao na plažu, posmatrao vodu, ptice, decu, i shvatio da je verovatno u jeku prolećni raspust. Njegova majka je želela da joj dođe na uskršnji ručak. Nameravao je da ide, i da pita Abru ako želi s njim. Bio je spreman za to — za porodično okupljanje sa Abrom, veliki pečeni but koji će ispeći Alis, a njegova majka insistirati da ga sama glazira. Korpice, slatkiše, farbana jaja. Tradicija. I uteha koju ona pruža. Ali sada... Činilo se pametnije da ostane tu, da se skloni sa svačijeg puta, iz svačijeg života, sve dok policija ne otkrije Dankanovog ubicu. Lindsinog ubicu. Ili dok njegova lična istraga ne otkrije ko je okrenuo bar jedan ključ u jednoj bravi. Iako je na tom polju i dalje cupkao u mestu. Eli pogleda u Nasmejanog galeba. Gde li je Abra, pitao se. Drži čas joge? Obavlja poslove za klijenta ili čisti nečiji dom? Sakrila se u svoju kuhinju i kuva, ili u sobičak koji koristi za pravljenje naušnica i privezaka? Bila je ludost to što se spanđao s njom i uvukao je u sav ovaj haos. Ili, tačnije, što ju je gurnuo u sve to. U Litici su njene stvari. Odeća, šampon, četka za kosu — mali znaci intimnosti. Stomak mu se zgrči pri pomisli da policija pretura po njenim stvarima samo zato što ih je ostavila kod njega. Znao je kakvi su komentari, podsmesi, spekulacije — i još gore, da je smatraju krivom zbog svih asocijacija koje će izroditi Vulfov mozak. Pretražili bi i njenu kuću kada bi uspeli da nabave nalog za pretres. Ova misao ga razjari, vrativši ga u kuću po mobilni telefon koji je zaboravio da ponese. Kada je izašao na terasu, momentalno je okrenuo svog advokata. „Predomislio si se?“, reče Nil sa druge strane veze. „Mogu da stignem za nekoliko sati.“ „Ne, nema svrhe. Slušaj, blisko sam povezan sa Abrom Volš.“ „To već znam, osim ako ćeš mi reći da si spavao s njom.“ „Upravo to ti govorim.“ Očekivao je uzdah i nije se razočarao. „U redu, Eli. Otkad?“ „Od pre neki dan. Razumem tvoj stav, Nile, zato me poštedi. Činjenice ostaju činjenice. Od tebe tražim da pripaziš, za slučaj da Vulf pokuša da iskamči nalog za pretres njene kuće, koja se zove Nasmejani galeb. Iznajmljuje je ali mogu da saznam ko je vlasnik ako ti treba. Neću da je maltretiraju zbog ovoga. Ona nije deo te priče.“ „Ona je tvoj alibi, Eli. Policija sumnja da si ti ubio Dankana ali ona je umnogome

doprinela njihovoj sumnji. Ne bi bilo loše da i ona nađe advokata. Zna ona već kako to ide.“ Elijevo telo i glas se stegnuše. „Molim?“ „Eli, ti si mi klijent. Ona je tvoj alibi. Vulf insinuira da ste vas dvoje bili ljubavnici još dok je Lindsi bila živa. Zar misliš da nisam istražio Abru Volš? Baš kao što bi i ti uradio da si na mom mestu. Abra je čista, pametna i, po svemu sudeći, može da brine sama o sebi. Ne postoji nijedan zakon protiv dvoje ljudi u vezi, zato se opusti. Ako je pritisnu, izvući će se. Ali biće bolje da nađe advokata. Ne govorim ti ništa što ne znaš. Želiš li još nešto da mi kažeš?“ „Ne. Donela mi je prokleti gulaš, Nile, a završilo se tako što je napadnuta i uvučena u istragu o ubistvu. Hoću da preduzmem nešto. Dođavola, hoću da preduzmem nešto umesto što samo stojim ovde.“ „Već jesi. Zvao si mene. A ja sam se raspitao o zlostavljaču. Vulf je gurao i gurao da bi dobio ovaj nalog. Spreman je i da plati kada si ti u pitanju. Pusti ih, Eli. Nemaju šanse. I tužba Pidmontovih je spala na nekoliko novinara koji su još voljni da ih slušaju.“ „Kuća moje bake je puna policije. Teško da to mogu da zanemarim.“ „Pusti ih da rade“, ponovi Nil. „A onda zaključaj vrata. Ako opet dođu, sačekaće ih tužba. Veruj mi, Eli, vlast to ne želi — skandale ili publicitet. Skinuće Vulfa sa slučaja. Obavesti me kada odu.“ „Dobro.“ Eli prekide vezu. Možda će pretpostavljeni zvanično skinuti Vulfa. Ali Eli nijednog trenutka nije verovao da će ga to zaustaviti. Zbog hitnog poziva za kupovinu namirnica klincu zaraženom streptokokom, Abra je malo zakasnila na svoj čas joge u crkvenom suterenu. „Izvinjavam se! Natalin sin je bolestan i morala sam u kupovinu. Ona će izostati sa časa, očigledno.“ Dok je spuštala prostirku i torbu, sinu joj. Na sebi je osetila nekoliko sumnjičavih pogleda i, štaviše, uhvatila gnevnu iskru na Morininom licu. „Nešto se desilo?“, upita ležerno, otkopčavajući svoju jaknu. „Policija — gomila policajaca — kod Litice. Nemoj tako da me gledaš, Morin“, brecnu se Heder. „Nisam izmislila. Videla sam ih. Mislim da su uhapsili Elija Landona za ubistvo onog jadnog čoveka. A možda i svoje žene.“ „Gomila policajaca?“, ponovi Abra, najmirnije što je mogla. „Najmanje tuce. Možda i više. Usporila sam kada sam prolazila i videla policajce kako ulaze i izlaze.“ „Pa misliš da su poslali tuce, ili više, policajaca da uhapse jednog čoveka? Možda su doveli i specijalne jedinice, a?“ „Razumem tvoj odbrambeni stav.“ Hederin glas je bio oličenje slatke saosećajnosti. „S obzirom na vaš odnos.“ „Da li ti to samo nagađaš?“ „Za ime boga, Abra, nisi se baš potrudila da sakriješ. Ljudi su viđali tamo tvoja kola kasno noću i rano ujutro.“ „Pa se pitaju zašto je potreban policijski bataljon za hapšenje jednog čoveka, koji, a to

znam jer s njim spavam, nije ubio tog jadnog čoveka, a?“ „Ne kritikujem te, draga.“ „Ne seri!“, puče Morin. „Praviš se da ti je žao Abre dok s najvećim zadovoljstvom ispipavaš njen stav. Ti si već uhapsila i osudila Elija iako nemaš pojma šta se događa.“ „Nisam ja optužena za ubistvo — dvaput — niti je policija u mojoj kući. Ne krivim Abru, samo...“ „Dosta, vas dve“, dreknu Abra. „Ne krivim te, Heder, ni zato što tračariš ni zato što brzopleto donosiš zaključke o nečemu što ne znaš. Zasad niko nije kriv i počećemo odatle.“ „Ja sam samo rekla ono što sam videla svojim očima.“ I sada su te oči bile puze suza. „Imam decu. Moram da brinem što ubica živi u Viski Biču.“ „Svi brinemo.“ Greta Pariš potapša Heder po ramenu. „Posebno zato što ne znamo ko je ubio onog detektiva iz grada i zašto. Mislim da će biti bolje da se držimo zajedno nego da upiremo prstom.“ „Nisam upirala prstom. Policija je kod Litice. Onaj privatni detektiv je bio iz Bostona, odakle je i Eli Landon, i neko ga je ubio ovde, gde je i Eli Landon. Imam svako pravo da pričam o tome i da strepim za svoju porodicu.“ Gušeći se u suzama, Heder pokupi svoje stvari i istrča napolje. „Sada je ona žrtva“, reče Morin kroz uzdah. „Neka, Morin. Neka.“ Abra duboko uzdahnu. „Hajde da se smirimo. Heder je uzrujana. Neko je ubijen. Svi smo uzrujani i zabrinuti. Znam da Eli nije odgovoran, jer sam bila s njim u noći kada se ubistvo dogodilo. Nije mogao biti na dva mesta u isto vreme. Moj lični život je moja stvar, osim ako ne odlučim da ga podelim sa ostalima. Ako je nekome neprijatno zbog mojih ličnih odluka, u redu. Ako neko želi da otkaže časove kod mene, vratiću mu novac, bez problema. A sada zauzmite svoja mesta i dišite.“ Odmotala je prostirku i sela. Kada su i ostali učinili isto, čelična kugla u njenom stomaku neznatno se smekšala. Iako nije mogla da nađe centar, ravnotežu, osećaj smirenosti, održala je čas do kraja. Morin je ostala posle časa, kao što je Abra očekivala. „Kod tebe ili kod mene?“, upita Morin. „Kod mene. Imam čišćenje za sat vremena, moram da se presvučem.“ „Dobro. Možeš da me povezeš. Došla sam pešice.“ „Sinoć si jela sladoled?“ „Ne, štrudlu jutros. Nisam smela ali šta ću kad sam slabić.“ „Pripremi se za još većeg slabića“, reče Abra dok su izlazile napolje. „Napravila sam čokoladni kolač.“ „Prokleta bila.“ Uđoše u kola. „Pokušavam da detektujem izvor nervoze.“ „Izvor je idiotkinja.“ Abra uzdahu. „Nije, ali sve je moguće.“ „Heder je idiotkinja po običaju.“ „Nije, samo je tračara po običaju. I ti i ja ponekad uživamo u tračevima. Pa i češće. Takođe pokušavam da zapamtim da ona ima decu i da je previše zaštitnički nastrojena. Ali ja

nemam decu.“ „Ja imam i ona uvek preteruje. Ugradila bi deci navigaciju, samo kada bi mogla. Ne pokušavaj da budeš tolerantna i puna razumevanja. Prevršila je svaku meru. Svi to znaju, uključujući i njenog najboljeg druga Vinija. Isuse, Abra, ona je likovala što je policija kod Litice.“ „Znam. Znam.“ Abra se uz škripu kočnica zaustavila ispred svoje kuće. „Uglavnom likuje jer je prva objavila vest ali i zbog nevolje koja je snašla Elija. Ja to ne tolerišem i ne razumem.“ Izašla je iz kola, zgrabila tašnu i zalupila vrata. „Ljuta sam.“ „Dobro. I ja sam. Hajde da se najedemo čokoladnih kolača.“ „Volela bih da idem tamo“, kaza Abra dok su prilazile vratima. „Ali se plašim da ću mu samo otežati. I volela bih da nađem Heder i pošteno je ošamarim, ali zbog toga bih posle samo zažalila.“ „Da, ali bi osećaj bio sjajan.“ „Bi.“ Odloživši tašnu kod vrata, Abra ode pravo u kuhinju i izvadi tanjir sa čokoladnim kolačima. „A šta kažeš da je ja ošamarim, a ti samo gledaj?“, upita Morin, vadeći salvete, dok je Abra pristavljala vodu za čaj. „Da li bi se i dalje osećala loše?“ „Verovatno.“ Abra uze čokoladni kolač, odgrize malo, gestikulirajući slobodnom rukom. „Ona misli da lažem kako sam bila sa Elijem kada je Dankan ubijen. Na licu je imala izraz ’O, zavedena jadnice, tako mi te je žao’.“ „Mrzim taj izraz.“ Iz solidarnosti, Morin gricnu svoj čokoladni kolač. „Superioran, licemeran i iritantan.“ „Ako ona misli da lažem, možda i policija tako misli. To me još više brine.“ „Nemaju razloga da misle da lažeš.“ „Spavam s njim.“ „Ali nisi spavala kada se to dogodilo.“ „Ali spavam sada.“ Abra uze još jedan griz čokoladnog kolača a onda poče da preliva kesice čaja. „Volim da spavam s njim.“ „Pretpostavljam da zato to često radiš.“ „Dobar je u krevetu.“ „Na granici si hvalisavosti, ali s obzirom na okolnosti, nastavi.“ Sa poluosmehom, Abra pomeri vazu sa irisima sa kuhinjskog stola na pult boje kamena, a onda spusti šolje sa čajem. „Mnogo dobar seks.“ „I dalje bez opisa. Daj neki detalj.“ „Pomerili smo krevet.“ „Ljudi često pomeraju krevete, fotelje, stolove. To se zove preuređenje životnog prostora.“ „Dok smo bili na njemu, tokom seksa.“ „Dešava se.“ Abra odmahnu glavom i uze olovku. „Ovde je bio krevet“, reče, crtajući po salveti. „Uz ovaj zid — kada smo počeli. A kada smo završili, bio je ovde.“ Nacrtala je liniju i krug oko kreveta. „Odavde dovde, i još ga okrenuli postrance.“

Žvaćući čokoladni kolač, Morin je proučavala crtež. „Izmišljaš.“ Sa kezom, Abra kažiprstom napravi krst preko srca. „Je li na točkićima?“ „Nije na točkićima. Moć otpuštene seksualne energije koja je dugo potiskivana može da učini čuda.“ „Sada sam ljubomorna, ali pobiću to informacijom da Heder, bez sumnje, nikada nije pomerila krevet.“ „Kazaću ti šta me je stvarno naljutilo. Njeno ponašanje, kao da sam ja jedna od onih razvratnih žena koje pišu pisma serijskim ubicama u zatvoru. Koja se zaljubila u tipa koji je davio žene pertlom za cipele. Ne znam kako se Eli nosi s tim, zaista, ne znam kako podnosi taj oblak sumnje konstantno iznad svoje glave.“ „Možda mu je lakše sada kada ima tebe.“ „Nadam se.“ Abra uzdahnu duboko. „Nadam se. Gajim osećanja prema njemu.“ „Zaljubila si se?“ Naprasno zabrinuta, Morin oliza čokoladu sa svog palca. „Prošlo je tek nekoliko nedelja, Abra.“ „Ne kažem da sam se zaljubila. Ne kažem to. Samo kažem da gajim osećanja prema njemu. Gajila sam ih i kada smo se upoznali, iako mislim da je to tada bilo saosećanje. Izgledao je tako slomljeno, tako umorno, tako tužno — i s tim užasnim besom ispod toga, sigurno mu nije bilo lako, iz dana u dan. Ali kako sam ga bolje upoznavala, uz saosećanje je raslo i poštovanje. Potrebno je mnogo hrabrosti, mnogo snage, da prođeš kroz ono kroz šta je on prošao. Sada je tu privlačnost, naravno, i naklonost.“ „Imala sam utisak da se opustio i uživao one noći u pivnici sa nama.“ „Potrebni su mu ljudi i mislim da se, uprkos svojoj porodici, dugo osećao usamljeno.“ Po Abrinom mišljenju, usamljenost je povremeno bila potrebna radi punjenja baterija. Ali usamljenost je bila stanje koje je ona lično žalila i imala želju da izleći. „Gledala sam ga kako se opušta i uživa više nego ikad. Ima sjajan smisao za humor i mnogo dobro srce. Sada brinem za njega.“ „Šta misliš, zašto je policija u Litici?“ „Ako Heder ne preteruje, mislim da su dobili nalog za pretres. Već sam ti rekla da je detektiv Vulf ubeđen da je Eli ubio Lindsi. Taj čovek je opsednut željom da to dokaže. A sada želi da dokaže i kako je ubio opet.“ „Moraće prvo da pobiju tvoju izjavu.“ Morin uhvati Abru za ruku. „Hoće li te opet ispitivati?“ „Sigurno. Možda će i tebe i Majka.“ „Preživećemo. I preživećemo tračeve koje plasira Heder. Pitam se hoće li više dolaziti na tvoje časove.“ „Ako i dođe, neću je šamarati.“ „Koja nadžak-baba. Samo zbog toga uzimam jedan kolačić za usput. Ako ti budem trebala, zovi me. Kod kuće sam do kraja dana. Moram da poradim na papirima pre nego što stignu deca.“ „Hvala ti.“ Abra ustade i zagrli je. „Što si idealan protivotrov za idiote.“ Kada je Morin otišla, Abra ode u sobu da se presvuče. Dva čokoladna kolača pre

podneva izazvala su blagu mučninu, koju je potisnula. A kada završi sve poslove, pozvaće Elija. Šta god da se desi. Trajalo je satima. Kada su konačno izašli iz njegove radne sobe, Eli se vratio unutra, dok su policajci rovarili po ostatku kuće. Čim je vratio svoje stvari na mesto, zabavio se telefoniranjem, imejlovima, zapostavljenom papirologijom. Nije bio raspoložen za razgovor sa svojim ocem ali ružne vesti su imale tendenciju da procure. Bolje da porodica čuje direktno od njega nego od drugih. Nije nameravao da okoliša, njegov otac je bio previše inteligentan za to. Ali bar je mogao da ga umiri, a preko njega i ostatak porodice. Policija nije našla ništa jer ničeg nije ni bilo. Eli nije mogao da se natera na pisanje, ne dok mu policija diše za vratom, makar metaforički. Umesto toga, posvetio se istraživanju Esmeraldinog miraza. Trgnuo se na okretanje brave. Okrenuo se u stolici u ugledao Korbeta ali nije ustao, niti mu se obratio. „Završavamo.“ „U redu.“ „U vezi sa iskopinom u podrumu.“ „Šta s njom?“ „Prilično je duboka.“ Korbet sačeka trenutak, ali Eli nije reagovao. „Nemate ideju ko bi mogao da bude odgovoran?“ „Da imam, rekao bih to pozorniku Hansonu.“ „Njegova je pretpostavka, a koliko čujem i vaša, da je kopač ujedno i provalnik u noći kada je Dankan ubijen. A budući da sve ono nije mogao da iskopa odjednom, onda to nije bio njegov prvi ulazak.“ „To je samo pretpostavka.“ Ljutnja sevnu u Korbetovim očima pre nego što je ušao unutra i zatvorio vrata. „Slušajte, Vulf je otišao u Boston. Ako se vrati, osim ako ne donese opipljive dokaze protiv vas, ostaće sam. Ovoga puta vas ništa ne povezuje sa Dankanovim ubistvom. Jedina veza je osoba ili osobe koje su ga unajmile da prati svaki vaš korak. Ne vidim vas u toj priči, iz svih razloga o kojima smo pričali tokom poslednjeg susreta. Povrh toga, nema razloga da sumnjam u izjavu Abre Volš, iako mi svi obaveštajni podaci govore da je od tada provela nekoliko noći ovde, i to ne na kauču u prizemlju.“ „Koliko sam obavešten, seks između dvoje odraslih osoba još je legalan u Masačusetsu.“ „I hvala bogu na tome. Samo kažem da više niste na mom radaru. Ceo ovaj slučaj više nije na mom radaru. Doduše, imam jednu provalu, jedan napad i jedno ubistvo, u istoj noći. To me i čudi. Dakle, ako vam padne na pamet ko bi mogao da kopa u podrumu, u vašem je interesu da me o tome i obavestite.“ Korbet se okrenu prema vratima, a onda zastade i pogleda Elija. „I ja bih bio ljut kada bi mi policija ceo dan vršljala po kući. Ali znajte da sam ih lično izabrao. Da je imalo nešto da se nađe, mi bismo to našli. Osim toga, iako su temeljno radili svoj posao, ovo je prokleto velika kuća i puna je stvari, pa neke možda neće biti vraćene baš na svoje mesto.“

Eli je oklevao dok je Korbet otvarao vrata, a onda ustade. „Ko god da je kopao u podrumu, mislim da je gurnuo moju baku niz stepenice ili uzrokovao njen pad. A onda pobegao.“ Korbet se vrati unutra i opet zatvori vrata. „Malo sam razmišljao o tome.“ Bez pitanja priđe Eliju i sede. „Ona se ničeg ne seća?“ „Ne. Čak ni da je ustala iz kreveta i krenula niz stepenice. Trauma glave... lekari kažu da je u pitanju delimična amnezija. Možda će se setiti, možda neće. Možda samo nekih delova, možda svega, a možda ničega. Mogla je da umre i verovatno i bi da je Abra nije našla. Ubistvo privatnog detektiva nije daleko od guranja starice niz stepenice i ostavljanja da umre. Ovo je njena kuća, njeno srce je ovde i možda više nikada neće moći da živi sama. Želim da znam ko je za to odgovoran.“ „Kažite mi gde ste bili te noći kada je ona pala.“ „Isuse Hriste.“ „Budimo temeljni, gospodine Landone. Sećate li se?“ „Da, sećam se, jer nikada neću zaboraviti izraz na licu moje majke kada je sledećeg jutra došla da mi to saopšti, nakon što joj je Abra javila. Nisam dobro spavao. Ne spavam dobro još od... već duže vreme. Preselio sam se kod roditelja nekoliko nedelja nakon Lindsinog ubistva, tako da sam bio tamo u noći kada je baka pala. Moj otac i ja smo igrali džin i pili pivo, negde do dva. Verovatno sam mogao da se dovučem ovde, gurnem svoju baku niz stepenice, a onda se odvučem nazad u Boston i primirim pre nego što mi majka uđe u sobu i saopšti da je baka povređena i da leži u bolnici.“ Ignorišući njegov sarkazam, Korbet izvadi beležnicu i nažvrlja nešto u nju. „U ovoj kući ima puno vrednih stvari.“ „Znam i ne mogu da shvatim. Gomila stvari može da se gurne u džep i proda po finoj ceni. Ali provalnik provodi sate, dane, kopajući u podrumu.“ „Esmeraldin miraz?“ „Jedino mi to pada na pamet.“ „Pa, zanimljivo je. Nećete imati ništa protiv da, ukoliko njen lekar dozvoli, popričam sa vašom bakom?“ „Ne želim da je uzrujavate, to je sve. Neću da moja porodica opet prolazi kroz pakao. Dovoljno su pretrpeli.“ „Biću pažljiv.“ „Zašto vam je toliko stalo?“ „Zato što sam otpremio muški leš za Boston i, koliko mogu da primetim, on je samo obavljao svoj posao. Zato što je neko provalio u ovu kuću i mogao je ozbiljno da povredi ženu, da se nije odbranila i pobegla. Zato što vi niste ubili svoju suprugu.“ Eli otvori usta da nešto zausti, a onda mu mozak utrnu. „Šta ste rekli?“ „Zar mislite da nisam pročitao i analizirao svaku reč u vašem dosijeu? Nijednom niste promenili priču. Način izražavanja, da, ali ne i sadržaj. Niste lagali i, da je to bio zločin iz strasti, kao što se spekulisalo, dobar advokat krivičnog prava — a vi imate tu reputaciju — mnogo bolje bi pokrio svoje tragove.“ „Vulf misli da sam je ubio.“

„Vulfu instinkti to govore, a on veruje da ima besprekoran instinkt. Ovoga puta je pogrešio. Dešava se.“ „Možda i vas instinkti varaju.“ Korbet se suvo osmehnu. „Na čijoj ste strani?“ „Vi ste prvi policajac koji me je pogledao u lice i rekao da nisam ubio Lindsi. Treba mi vremena da se naviknem.“ „Tužilac takođe nije mislio da ste je vi ubili. Ali samo su vas imali, i Vulf je bio ubeđen da ste krivi — zato su gurali slučaj dokle god su mogli.“ Korbet ustade. „Nepravedno ste optuženi. Ali kod mene sada toga neće biti. Imate moj broj, za slučaj da se setite nečeg relevantnog.“ „Da, imam.“ „Gubimo vam se s očiju.“ Kada je ostao sam, Eli se zavali u stolici, pokušavajući da smiri uskomešana osećanja. Jedan policajac ga smatra nevinim, jedan ga smatra krivim. Bio je dobar osećaj kada mu veruju, kada njegove reči dobijaju na značaju. Ali iz kog god ugla da pogleda, i dalje je bio zarobljen između njih dvojice.

15 trepela je u kakvom će ga stanju zateći. Depresivnog i zamišljenog? Ljutog i mrzovoljnog? Kakav god da bude, razumeće. Njegov život je razoren, njegov moral doveden u pitanje, opet. A njegova privatnost uništena — ne samo zbog policije već i zbog ljudi poput Heder. Opet. Abra je želela da bude puna razumevanja, što je moglo da znači odlučnost i iskrenost, ili podršku i saosećajnost. Nije očekivala da će ga zateći u kuhinji, za pretrpanim šankom, kako se nervira dok pokušava da oljušti beli luk. „Vidi, vidi. Šta se ovde dešava?“ „Haos. To se dešava kada ja pokušam da kuvam.“ Abra spusti tanjir sa čokoladnim kolačima. „Ti kuvaš?“ „Pokušavam.“ Njegov pokušaj joj se učini dragim i pozitivnim. „Šta pokušavaš da skuvaš?“ „Nešto sa piletinom i pirinčem.“ Eli zabaci kosu sa čela, gledajući nered koji je napravio. „Recept sam našao na internetu, pod naslovom ’Kuvanje za idiote’.“ Zaobišla je šank, pročitavši odštampani recept. „Izgleda dobro. Hoćeš da ti pomognem?“ Eli je smrknuto pogleda. „Pošto sam idiot u ovoj oblasti, trebalo bi da ovo savladam bez ičije pomoći.“ „Super. Neće ti smetati ako sipam čašu vina?“ „Samo izvoli. Sipaj i meni. U bokal.“ Iako ju je kuvanje opuštalo, razumela je frustraciju neiskusnog kuvara. „Šta te je navelo na domaćinski poduhvat?“, upita Abra, vadeći čaše za vino, uprkos njegovom sarkastičnom predlogu. Eli začkilji kada je otišla u ostavu po vino. „Tražiš nevolju?“ „Zapravo, tražim fini pino griđo“, doviknu Abra. „A, evo ga. Nadam se da sam pozvana na večeru“, nastavi ona, donoseći bocu u kuhinju. „Dugo mi niko nije kuvao.“ „U tome i jeste poenta.“ Posmatrao je kako otvara bocu, koju je verovatno sama stavila da se ohladi. „Je li broj za hitne slučajeve na brzom biranju?“ „Jeste.“ Abra mu dade čašu i prijateljski ga poljubi u obraz. „I hvala ti.“ „Ne zahvaljuj dok ne prođe rizik od kuhinjskog požara ili trovanja hranom.“ Želeći da rizikuje, Abra sede na visoku stolicu, uživajući u prvom gutljaju vina. „Kada si poslednji put kuvao bilo šta, a da to nisi izvadio iz konzerve ili kutije?“

„Neki uobraženi ljudi se podsmevaju hrani iz konzerve ili kutije.“ „Tačno. Sram nas bilo.“ Eli smrknuto pogleda glavicu belog luka. „Treba da oljuštim i iseckam ovaj beli luk.“ „Dobro.“ Kada je nastavio da zuri u luk, Abra se nagnu i uze nož. „Demonstriraću ti proceduru.“ Otkinula je jedan čen, podigla ga, zatim ga spustila na dasku i zgnječila ravnom stranom noža. Ljuska je spala, lako kao grudnjak striptizete. Kada je iseckala čen, vratila mu je ostatak glavice i nož. „Jesi ukapirao?“ „Aha.“ Manje-više. „Imali smo kuvaricu. Kada sam bio mali, uvek smo imali kuvaricu.“ „Nikad nije kasno da naučiš. Možda ti se i svidi.“ „Čisto sumnjam. Ali trebalo bi da mogu da kuvam po receptu za idiote.“ „Verujem u tebe.“ Ponovio je njenu proceduru seckanja belog luka, oduševljen što pritom nije sebi otfikario prst. „Umem da prepoznam kada se drugi savršeno zabavljaju a ja sam povod.“ „Ali to je savršena i simpatična zabava. Dovoljno simpatična da te naučim jedan trik.“ „Kakav trik?“ „Brzu i laku marinadu za tu piletinu.“ U glasu mu se začuše strah i gnušanje. „Ovde se ne spominje nikakva marinada.“ „Trebalo bi. Čekaj malo.“ Ustavši, ode u ostavu, zapanjena neredom koji je tamo zatekla. A onda se setila policije. Ne rekavši ništa, uzela je bočicu mešavine za margaritu. „Mislio sam da pijemo vino.“ „I pijemo. A pile će da pije ovo.“ „Gde je tekila?“ Abra se nasmeja. „Bez tekile, ovoga puta. U stvari, piletina koju ja koristim za tortilja supu pije tekilu, ali ovo pile će dobiti mešavinu.“ Izvadila je veliku kesu, ubacila piletinu unutra i nasula tečnost. Zatim je zatvorila kesu i promućkala nekoliko puta. „I to je to?“ „To je to.“ „Taj deo ne bi trebalo da bude za idiote. I sam to mogu da izvedem.“ „Sledeći put hoćeš. Za tvoju informaciju, može da se koristi i za ribu.“ Kada je Abra opet sela, Eli se usredsredio na to da iseče beli luk, a ne svoje prste. „Danas je policija bila ovde, ceo dan. Dobili su nalog za pretres.“ On diže pogled. „I ti to već znaš.“ „Tako ti je ovde. Pretpostavila sam da pretresaju kuću.“ Abra ga preko šanka pomilova prstima po ruci. „Žao mi je, Eli.“ „Kada su otišli, pospremio sam nekoliko soba, vratio stvari na mesto. Onda sam se iznervirao i odlučio da radim nešto drugo.“ „Ne brini. Ja ću to srediti.“ Eli odmahnu glavom. Nameravao je da pospremi još nekoliko soba kako bi kuća opet izgledala uredno. Litica i sve u njoj sada su bili njegova odgovornost. „Moglo je da bude još gore. Mogli su da prevrnu kuću naopačke. Bili su temeljni ali

prisustvovao sam pretresima i ranije, kada stvari nisu samo pomerane.“ „Dobro je i hvala im na tome, ali i dalje nije pošteno. Nije fer.“ „Svakog časa, svakog dana, nešto nije pošteno i nije fer.“ „To je tužan i ciničan stav.“ „Realan“, ispravi je on. „Dođavola.“ Strpljenje je izdade i shvati da već duže nešto ključa u njoj. „To je samo izgovor da se ništa ne uradi u vezi s tim.“ „Imaš li neki predlog u pogledu uredno izdatog naloga?“ „Nije isto kada si primoran da prihvatiš nalog i kada treba da prihvatiš sve ostalo u životu. Nisam advokat ali sam rasla uz advokata i prilično je jasno da su morali da ćušnu koverat i poguraju stvar da bi dobili nalog za pretres. I podjednako je jasno da je onaj bostonski pandur to lično obavio.“ „Ne opovrgavam to.“ „Treba ga kazniti. Trebalo bi da ga tužiš za uznemiravanje. Trebalo bi da si besan.“ „Bio sam. I pričao sam sa svojim advokatom. Ako ne odustane, razmotrićemo tužbu.“ „Zašto više nisi besan?“ „Isuse, Abra, kuvam piletinu po receptu koji sam skinuo sa interneta zato što me izluđuje nered koji su panduri ostavili, i morao sam nekako da iskalim taj bes. Nemam više prostora za bes.“ „Izgleda da ja imam, i to mnogo. Samo mi nemoj reći da mnogo toga u životu nije pošteno i nije fer. Sistem ne bi smeo da razbesni narod i nisam toliko naivna da ne shvatam kako ponekad samo to i radi. Ali dovoljno sam čovek da poželim suprotno... treba mi vazduha.“ Skočila je na noge, odmarširala do terase i izašla napolje. Eli zamišljeno spusti nož, odsutno obrisa ruke o farmerke i krenu za njom. „Uzalud.“ Odmahnula je rukama prema njemu, šetkajući po terasi. „Sve je uzalud, znam.“ „Nisam baš siguran.“ „Stomak me boli otkad sam saznala, iako sam pojela dva ogromna čokoladna kolača da ublažim kiselinu.“ Znao je da je čokolada klasičan ženski oslonac, iako bi on radije posegnuo za pivom. „Kako si saznala?“ „Na jutarnjem času joge, od jedne polaznice. Tračevi su njena religija. I to oni zajedljivi. Mrzim zajedljivost. Negativne vibracije“, doda, mlatarajući rukama kao da otresa te vibracije u vetar. „Samo što je ona tako prokleto i ubeđena u to, tako brižna, tako puna sebe. Predočila je to kao da su poslali specijalce da uhvate poremećenog ubicu s kojim sam ja nepromišljeno spavala. Tobože zabrinuta za zajednicu, i naravno, za mene, jer bi ti mogao da me ubiješ na spavanju ili mi rascopaš glavu...“ „O, bože, Eli.“ Abra zastade, preneražena. „Žao mi je. Žao mi je. Ovo je bilo glupo. Glupo i zajedljivo i bezosećajno — tri stvari koje najviše mrzim i kod sebe. Trebalo bi da te oraspoložim ili podržim — ili oboje. Umesto toga, ja ti zvocam i zvocam, i govorim užasne i glupe stvari. Prestaću. Ili ću otići i odneti svoje posrano raspoloženje sa sobom.“

Bes i frustracija joj zajapuriše lice. Iskreno izvinjenje joj sevnu iz očiju. I povetarac s mora joj prohuja kroz kosu, zanjihavši divlje kovrdže. „Znaš, moja porodica i prijatelji koje sam ostavio ne pričaju o tome. Imam osećaj da ih to užasava kao... ne kao slon u sobi, već kao jebeni dinosaur. Ponekad sam mislio da će me progutati celog. Ali oni su hodali na prstima i nisu više pričali o tome, osim kada je to bilo apsolutno neophodno. „’Ne uznemiravajte Elija, ne terajte ga da misli o tome, ne deprimirajte ga.’ A bilo je prokleto deprimirajuće saznanje da nisu mogli ili hteli da mi kažu kako se osećaju, šta im je još na umu osim ’Biće sve u redu, uz tebe smo.’ Bio sam im zahvalan na podršci, ali sablasna tišina zbog dinosaura i onoga što su osećali duboko u sebi skoro me je sahranila.“ „Oni te vole“, poče Abra. „Brinu za tebe.“ „Znam. Nisam ovamo došao samo zato što je baki neko morao da čuva kuću. Već sam odlučio da odem iz roditeljskog doma, nađem sebi smeštaj — samo nisam mogao ili hteo da skupim snagu za to, ali znao sam da moram da odem iz te sablasne tišine — za svoje i njihovo dobro.“ Razumela ga je. Mnogi ljudi su posle Derikovog napada hodali na prstima u njenoj blizini. Bojali su se da ne kažu nešto pogrešno, bojali su se da kažu bilo šta. „Bilo je to veliko iskušenje za sve vas.“ „Isto kao i tada, i danas sam morao da im kažem šta se događa pre nego što to čuju od nekog drugog.“ Saosećajnost je opet zapljusnu. Nije razmišljala o tome. „Sigurno je bilo teško.“ „Morao sam to da učinim. Ublažio sam. Pretpostavljam da Landonovi to tako rade. Ti si prva koja mi je rekla ono što misli, šta zaista oseća, bez ustručavanja. Prva koja se ne pravi da dinosaur nije u sobi, da je neko rascopao Lindsinu glavu i da mnogi misle da sam to bio ja.“ „Izražavanje misli, osećanja i strasne izjave nisu bili česta pojava u mojoj kući.“ „Ko bi rekao?“ Ovo izmami Abrin smešak. „Nisam htela ništa da kažem ali verovatno sam ispucala svoju dnevnu dozu uzdržavanja kada nisam isprašila Heder.“ „Opasna riba.“ „Znam taj či.“ Abra ustade i visoko zamahnu nogom. „Zar to nije kung-fu?“ „Oboje su borbene veštine, zato pazi. Više nisam tako besna.“ „Ni ja.“ Abra mu priđe i obesi mu se oko vrata. „Hajde da se nešto dogovorimo.“ „Hajde.“ „Misli i osećanja na sto, kad god je potrebno. I ako dinosaur uđe u sobu, nećemo ga ignorisati.“ „Kao i u kuvanju, bićeš bolja od mene, ali ću svejedno pokušavati.“ „Dogovoreno. A sada bih mogla da te gledam kako kuvaš.“ „U redu. Mada, kad smo već... postavili sto, ima nekoliko stvari koje bi trebalo da kažem.“ Eli je povede u kuću. Za šankom uze papriku, zagledajući je, ne bi li prokljuvio kako da

je iseče. „Demonstriraću opet.“ Dok je ona umešno seckala papriku, on uze vino. „Korbet zna da nisam ubio Lindsi.“ „Šta?“ Ruka u kojoj joj je bio nož se ukoči i ona naglo diže pogled ka njemu. „Rekao ti je to?“ „Da. Nema razloga da me laže. Rekao mi je da je pročitao moj dosije, sagledao činjenice i zna da je ja nisam ubio.“ „Upravo sam potpuno promenila mišljenje o njemu.“ Abra uhvati Elija za ruku. „Nije ni čudo što nisi bio besan kao ja.“ „Fizikalisao sam. Kuća je puna ispreturanih stvari. Tu sam se istresao.“ Nastavio je da secka povrće, ispričavši joj sve što mu je Korbet rekao. „Znači, on takođe misli da je provalnik od one noći bio u kući i kada je Hester pala. I da postoji mogućnost da je ubio i Dankana.“ „Mislim da će početi odatle. Moj advokat bi me ubio, s pravom, kada bi znao da sam razgovarao sa Korbetom, i šta sam mu rekao. Ali...“ „Ponekad moraš da imaš poverenja.“ „Ne znam za poverenje ali Korbet je u najboljoj poziciji da otkrije Dankanovog ubicu, a onda ćemo dobiti još neke odgovore.“ Odložio je zelenu papriku i uzeo crvenu. „U međuvremenu, postoji neko ko želi da uđe u ovu kuću, neko ko je tebe već napao i ko je možda povredio Hester. Neko ko je ubio čoveka. Možda je to ista osoba. Možda ima partnera ili saučesnika.“ „Saučesnika?“ „Mnogi ljudi veruju da Esmeraldin miraz postoji. Kada su lovci na blago otkrili Kalipsovu olupinu pre tridesetak godina, nisu našli kovčeg s blagom. Za njim se još traga i sve više ljudi je u igri. A opet, ne postoji nijedan čvrst dokaz da je blago bilo na brodu kada je potonuo kod Viski Biča. Znamo samo da je blago nestalo sa porodičnim poverenikom kada je Kalipso napao Santa Katerinu. Možda je poverenik otplovio sa blagom i živeo debeo i srećan na Antilima.“ „Otplovio. Zvuči tako otmeno.“ „Ja sam otmen tip“, uzvrati Eli i završi seckanje paprike. „Uglavnom su to tračevi, a mnogi tračevi se ne podudaraju. Ali svako ko uradi ovo što je uradio taj tip, ko je ubio, istinski veruje u njih.“ „Misliš da će pokušati ponovo da uđe, kada ne budeš kod kuće?“ „Mislim da će sačekati da se slegne prašina. Onda će opet pokušati da uđe. To je jedna stvar. Druga je da postoje ljudi u selu, ljudi koje ti znaš, za koje radiš, kojima držiš časove joge — kao ta, kako joj je ime — koji će verovati da sa sam ja to učinio, ili će se bar zapitati. To stavlja tebe u procep — i mogući rizik da budeš meta određenih tračeva. Neću da prolaziš kroz to.“ „Ne možeš da kontrolišeš sve što drugi ljudi govore i rade. A i već sam dokazala da mogu sama da se branim.“ „Nije imao oružje — niti je mislio da će mu trebati. Tada.“ Abra klimnu glavom. Istina, ta ideja joj je ulivala nervozu ali odavno je odlučila da ne

živi u strahu. „Ako ubije mene, ili nas oboje, u snu ili dok ja ribam podove, samo će dovući policiju u kuću. Opet. Mislim da mu to nije cilj. On želi da izbegne skretanje pažnje, ne samo na sebe već i na Liticu.“ „Logično. Ali gledajući iz šire perspektive, dosad nije mnogo koristio logiku. Neću da te povredi. I neću da se opterećuješ više nečim kao što si jutros, zato što si sa mnom u vezi.“ Gledajući ga, Abra sporo otpi gutljaj vina. „Kuvaš li ti to meni oproštajnu večeru, Eli?“ „Mislim da će biti bolje ako malo pauziramo.“ „’Nisi kriva ti, nego ja’ — to je sledeća rečenica?“ „Slušaj, upravo zato... zato što mi značiš. U kući su neke tvoje stvari i panduri su danas preturali po njima. Korbet mi možda veruje ali ne i Vulf — i neće se zaustaviti. Učiniće sve što može da te diskredituje, zato što me tvoja izjava oslobađa optužbe za Dankanovo ubistvo.“ „Vulf će to učiniti bila ja s tobom ili ne.“ Za trenutak je razmišljala o tome kako se oseća u vezi sa njegovom potrebom da je zaštiti — od povređivanja, od ružnih priča. Zaključila je da joj to prija ali nije nameravala da mu popusti. „Cenim tvoj stav. Misliš da moraš da me zaštitiš, da me sačuvaš od povređivanja, od tračeva, od policijske istrage, i sviđa mi se što sam sa takvim čovekom. Ali činjenica je, Eli, da sam ja već jednom prošla kroz sve to, i gore od toga. Neću da odustanem od nečega što želim samo zato što ću možda morati opet da proživljavam takve stvari. I ti meni značiš.“ Abra diže čašu, gledajući Elija u oči. „Rekla bih da smo u bezizlaznoj situaciji, osim ako....“ „Ako...?“ „Zavisi od toga kako ćeš odgovoriti na pitanje: veruješ li da bi žene i muškarce trebalo jednako plaćati za isti posao?“ „Šta? Da. Zašto?“ „Dobro, jer ovaj razgovor bi skrenuo na drugu temu da si rekao 'ne’. Da li takođe veruješ da žene imaju pravo izbora?“ „Isuse.“ Eli provuče šaku kroz kosu. „Da.“ Slutio je kuda ga navodi, i počeo da smišlja kako da je odbije. „Odlično. To će nas poštedeti duge, žestoke svađe. Prava idu uz odgovornosti. Moj izbor je kako ću živeti svoj život, s kim, i koga ću voleti. Moje je pravo da donosim odluke i preuzimam odgovornost.“ Začkilji dok ga je posmatrala. „Samo izvoli.“ „I šta?“ „Odgojila me je žena advokat“, podseti ga Abra. „Mogu da prepoznam kada gospodin studirao-sam-pravo-na-Harvardu smišlja komplikovani argument da zabiberi sve moje stavove. Hajde, reci. Možeš čak i da mi baciš par ’argumenata! Nećeš ništa promeniti. Već sam odlučila ovako.“ Eli promeni taktiku. „Shvataš li ti koliko ja brinem?“ Abra uvuče bradu i sužene oči joj ostadoše čelično mirne. „Ovo uvek upali kod moje majke“, priznade on.

„Ali ti nisi moja mama“, podseti ga Abra. „Osim toga, nemaš tu materinsku moć. Vezan si za mene, Eli. Ako me odsečeš, to mora da bude zato što me ne želiš ili zato što želiš nekog drugog, ili nešto drugo. Ako ja odem, moraće da bude iz istih razloga.“ Osećanja na stolu, pomisli Eli. „Lindsi više nije bila bitna, ali svakog dana sam žalio što nisam mogao ništa da preduzmem da sprečim ono što joj se dogodilo.“ „Nekada jeste bila bitna, i nije zaslužila da onako umre. Zaštitio bi je da si mogao.“ Abra ustade i priđe mu, grleći ga oko struka. „Ja nisam Lindsi. Ti i ja ćemo brinuti jedno o drugom. Inteligentni smo. Smislićemo kako.“ Eli je privuče u zagrljaj, priljubivši obraz uz njeno teme. Neće dozvoliti da joj se išta dogodi. Nije znao kako će održati obećanje koje je dao njoj, sebi, ali učiniće sve što je potrebno da ga održi. „Inteligentni? Ja kuvam po receptu za idiote.“ „Zato što ti je ovo prvi dan na poslu.“ „Trebalo bi da iseckam onu piletinu na kockice. Dođavola, šta sad to znači?“ Abra se odmače, zatim mu opet priđe i na usne mu spusti dug, sočan poljubac. „Demonstriraću, opet.“ * * * Ulazila je i izlazila iz kuće. Rani časovi joge, čišćenje domova — uključujući i njegov — marketing, privatni časovi, tarot na rođendanskoj žurki. Jedva da ju je primećivao dok je radio, a opet, kada ne bi bila tu, odmah bi osetio. Energija kuće — počeo je da razmišlja kao ona — kao da bi splasnula kada Abra izađe. Šetali su plažom i Eli je zaključio da kuvanje za njega nikada neće biti vrsta opuštanja. Možda samo kao pomoć njoj, s vremena na vreme. Bilo mu je teško da zamisli kuću bez nje. I danju i noću. Ipak, kada mu je predložila da sledeće večeri svrati u pivnicu u kojoj je radila, izmislio je neki izgovor. Hteo je da nastavi istragu o izgubljenom blagu i brodu. Izneo je knjige na terasu da ih tamo iščita dok još ima dnevne svetlosti, i udobno se smestio kraj velikih keramičkih saksija u koje je Abra posadila ljubičaste i žute ljubičice. Baš kao što je njegova baka činila, svakog proleća. Ljubičice su podnosile sveže noći, pa čak i jutarnje mrazeve, uživajući u dnevnoj toploti ranog proleća, zaključi Eli. Dan je bio sunčan. Narod se sjatio na plažu da iskoristi lepo vreme. Kroz teleskop je spazio čak i Vinija kako jaše talase sa istim žarom i poletom kao kada je bio tinejdžer. Toplina, cveće, žamor koji donosi vetar i veselo, plavo more skoro su ga uljuljkali u razmišljanje da je sve normalno i kako treba. Pitao se kakav bi mu život bio da je zaista tako. Kada bi se tu skrasio, zasnovao dom,

radio, pustio korenje bez bremena koje ga je i dalje stezalo oko pojasa. Abra je utrčavala u kuću i istrčavala iz nje, donoseći cveće, hranu, osmehe. S toplinom i vedrinom i obećanjem za koje nije znao da li on sam može da ga ispuni, ikada. Misli i osećanja na stolu, seti se Eli. Mada nije znao kako da opiše ono što je osećao prema njoj. Uopšte nije bio siguran šta da radi s tim osećanjima. Ali je znao da je srećniji s njom nego bez nje. Srećniji nego što je ikada verovao da može biti, uprkos svemu. Zamišljao je Abru — u visokim štiklama, kratkoj crnoj suknji i uskoj beloj košulji, kako jezdi kroz bučnu pivnicu sa poslužavnikom. Ne bi mu škodilo jedno pivo i malo buke, samo da vidi njen smešak kada bude ušao. Eli podseti sebe da je proteklih dana zanemario istragu i baci se na posao. Iako nije video neku naročitu korist od čitanja priča — šta su drugo bile do priče? — o gusarima i blagu, o ukletim ljubavnicima i nasilnoj smrti. Bestraga, bio je to jedini prohodan put ka stvarnoj smrti i možda, samo možda, neznatnoj šansi da očisti svoje ime. Čitao je sat vremena, a onda se smračilo. Ustade i odšeta do ivice terase. Posmatrao je kako se more i nebo stapaju. Video je mladu porodicu — muškarca, ženu i dva sinčića — kako šetaju obalom, i grupicu dečaka u šortsevima kako se brčkaju u talasima. Možda će ipak popiti ono pivo, napraviti pauzu, a zatim još sat vremena proučavati svoje beleške, one o legendi i one o njegovoj uvrnutoj stvarnosti. Kada je ušao u kuću, zazvoni telefon. Na ekranu se prikaza kućni broj njegovih roditelja i srce mu poskoči od strepnje da mu javljaju kako je baka opet pala. Ili nešto gore. Ipak, Eli se natera da zvuči vedro. „Zdravo.“ „Zdravo i tebi.“ Opustio se čim je čuo bezbrižan ton u glasu svoje majke. „Znam da je malo kasno.“ „Nije još ni devet, mama. I sutra ne idem u školu.“ Ona se kratko nasmeja. „Ne odlaži domaći zadatak za nedelju uveče. Kako si, Eli?“ „Dobro sam. Dosad sam čitao knjigu o Esmeraldinom mirazu.“ „Ju-hu!“ „Kako je baka? Tata? Triša?“ „Svi su dobro. Baka je svakog dana sve bolje. Još se umara brže nego što bi volela i znam da je i dalje boli, naročito posle terapije, ali odlično se drži za svoje godine.“ „Hvala bogu.“ „Veoma se raduje što će te videti na Uskrs.“ Eli napravi grimasu. „Mama, bojim se da neću moći.“ „O, Eli.“ „Ne sviđa mi se ideja da ostavim kuću praznu tako dugo.“ „Jesi li imao još problema?“ „Ne. Ali ovde sam. Ako policija ima neke informacije o provalniku, ne otkriva ih. Stoga nije pametno ostavljati kuću praznu na dan ili dva.“ „Možda bi trebalo da je zatvorimo, unajmimo čuvara dok ne uhvate provalnika.“ „Mama. Landonovi su oduvek živeli u Litici.“

„Bože, zvučiš kao tvoja baka.“ „Žao mi je. Zaista.“ Znao je koliko praznična tradicija znači njegovoj majci i već ju je izneverio toliko puta. „Trebao mi je dom i ona mi ga je dala. Moram da ga čuvam.“ Ona glasno uzdahnu. „U redu. Ako ti ne možeš u Boston, onda ćemo mi doći u Viski Bič.“ „Molim?“ „Ništa nas ne sprečava. Hester će biti oduševljena — prethodno ćemo se konsultovati sa njenim lekarima. Tvoja sestra i njena porodica će takođe biti oduševljeni. Nekada smo tu provodili sve praznike i raspuste.“ Njegova prva reakcija bila je panika. A onda se promenila. Mama je bila u pravu. „Nadam se da ne očekujete od mene da pečem but.“ „Ja ću se pobrinuti za to, i za sve ostalo. Selina će tragati za jajima — oh, sećaš se kada ste ti i Triša uživali u tome? Stižemo u subotu popodne. Bolje tako nego da ti dolaziš ovamo. Trebalo je ranije da se setim.“ „Drago mi je što si se setila. Ah, slušaj, voleo bih da i Abra dođe.“ „To bi bilo super. Hester posebno želi nju da vidi. Znaš da je Abra zove svaki drugi dan. Voleli bismo da bude tu.“ „U redu, dobro. A i zato što se zabavljam s njom.“ Nastade pauza, duga i napeta. „Zabavljaš?“ „Da.“ „O, Eli, pa to je divno! Tako mi je drago. Svi volimo Abru i...“ „Mama, nije ono što misliš... Samo se zabavljamo.“ „Imam pravo da budem srećna. Nisi odavno... Predugo si sam, sine. A Abra nam je posebno draga. Volim te, Eli.“ Nešto u njenom glasu ga štrecnu. „Znam. Volim i ja tebe.“ „Hoću da ponovo živiš život punim plućima. Hoću da opet budeš srećan. Nedostaje mi moj dečak. Nedostaje mi da te vidim srećnog.“ Čuo je suze u njenom glasu i sklopio oči. „Opet sam onaj stari, mama. Osećam se bolje nego ikada. Hej, nabacio sam pet kila.“ Kada je briznula u plač, opet ga ispuni panika. „Mama, ne plači. Molim te.“ „Srećna sam. Tako sam srećna. Ne mogu da sačekam da te vidim. Idem da kažem tvom ocu, Hester i da zovem Trišu. Donećemo gozbu. Ništa ti ne brini. Samo vodi računa o sebi.“ Kada je prekinuo vezu, za trenutak je stajao u mestu, dolazeći k sebi. Bio on spreman ili ne, njegova porodica stiže u Liticu. I reči njegove majke ’Ništa ti ne brini’ odjekivale su mu u glavi. Prokleto dobro je znao da će njegova baka očekivati da Litica blista, a nije mogao da svali sav taj posao na Abru. Srediće to sam. Imao je nedelju dana da sve sredi. Sastaviće spisak. Kasnije, odluči Eli. Sada je zaista želeo da popije pivo. I to u bučnoj pivnici. Sa Abrom. Istuširaće se na brzaka i možda će otpešačiti do sela. Tako će ona posle smene moći da ih vozi nazad kući. Eli pojuri uz stepenice, shvativši da se već smeška. Da, pomisli, osećao se bolje nego

ikada.

16 bra se provlačila između stolova, skupljajući prazne krigle, uzimajući porudžbine i proveravajući lične karte grupici studenata iz Bostona. Prema pravilniku pivnice, onaj ko je određen za vozača — ako su ga uopšte imali — bio je nagrađen besplatnim bezalkoholnim pićem. Kako god, večerašnji gosti nisu štedeli na pivu i vinu. Abra se trudila da raspoloženje bude na nivou — povremeno flertujući sa momcima, udeljujući komplimente devojkama, smejući se njihovim vicevima, kratko ćaskajući sa poznanicima. Uživala je u svom poslu, gužvi i gunguli. Volela je da posmatra ljude. Za stolom broj pet sedeo je vozač studenata, potpuno trezan, preusmerivši želju za pivom na udvaranje devojkama za susednim stolom, posebno riđokosoj mlečnobele kože. Prema njenim reakcijama, načinu na koji su plesali i došaptavanju ostalih devojaka iz čopora, Abra je pretpostavila da bi vozaču moglo da se posreći. Poslužila je dva para — koji su sedeli za istim stolom — ponosna što su obe žene imale naušnice koje je ona napravila. Puna sebe, zaputila se prema stražnjim stolovima, gde je sedeo samo jedan gost. Nepoznat lik i ne naročito srećan. Svako ko sedi sam u zadnjem delu pivnice i pije tonik sa limetom ne zrači srećom. „Kako stojimo ovde?“ Umesto odgovora, samo joj je uputio dug pogled i lupnuo prstom po praznoj čaši. „Tonik sa limetom. Stiže odmah. Želite li još nešto? Naši naćosi su čuveni.“ Kada je samo odmahnuo glavom, pokupila je praznu čašu, nateravši se na osmeh. „Odmah se vraćam.“ Pretpostavljajući da će joj tonik sa limetom dati mizernu napojnicu, zaputila se prema šanku. Rizično, pomisli on. Rizično je bilo doći ovamo, približiti joj se. Ali bio je siguran da mu nije videla lice one noći u Litici. Sada kada ga je dobro odmerila, bez trunke prepoznavanja, mogao je biti apsolutno siguran. Tako mu boga, svaka nagrada je zahtevala rizik. Hteo je da je posmatra, da vidi kako se ponaša — i nadao se da će i Landon doći, omogućivši mu tako novu priliku da uđe u kuću. Takođe se nadao da će policija odvesti Landona na ispitivanje. Trebalo mu je samo malo vremena da uđe, podmetne pištolj i obavi anoniman telefonski poziv. Sada, kada su pretresli kuću, podmetanje pištolja u Litici ne bi prošlo. Ali uvek je postojala druga opcija. Možda je to ovoga puta bila žena.

Mogla je da bude njegova karta za ulazak u Liticu. Porazmisliće o tome. Morao je da se vrati tamo, da završi svoju potragu. Blago je bilo tamo negde; verovao je u to svakim atomom svog bića. Već je rizikovao previše, izgubio previše. Nije želeo u ćorku, podseti on sebe. Ubio je čoveka i to je izveo lakše nego što je očekivao. Samo je povukao obarač, bez ikakvog napora. Logično, sledeći put će biti lakše, ako bude neophodno. U stvari, Landona bi verovatno ubio sa zadovoljstvom. Ali moralo bi da izgleda kao nesrećan slučaj ili samoubistvo. Kako policija ili mediji ne bi posumnjali u Landonov osećaj krivice. Zato što je znao, bez svake sumnje, da je Eli Landon ubio Lindsi. Mogao je to da iskoristi, i već je zamišljao kako tera Landona da napiše oproštajno pismo. Kako prosipa plavu krv Landonovih, dok ga kukavica moli za goli život. Da, želeo je to više nego što je bio svestan. Oko za oko? I više. Landon je zaslužio da plati; zaslužio je da umre. Taj događaj bi ga usrećio skoro kao Esmeraldin miraz. Kada je ugledao Elija kako ulazi u pivnicu, bujica gneva ga skoro uguši. Užareni pogled mu zamagli vid, nateravši ga da posegne za pištoljem, koji je držao za pojasom na leđima i kojim je ubio Kirbija Dankana. Mogao je već da zamisli kako meci buše Landonovo telo. Krv koja šiklja u potocima. Ruke su mu drhtale od nagona da ubije čoveka kog je mrzeo više od svega. Nesrećan slučaj ili samoubistvo. Ponavljao je ove reći iznova i iznova dok je pokušavao da povrati kontrolu, smiri svoj ubilački nagon. Graške znoja mu orosiše čelo dok se borio sa sobom. Za šankom, Abra je čekala porudžbine, ćaskajući sa svojim omiljenim likom iz sela. Onižim, zdepastim, kaluđerskim tipom, duge sede kose, po imenu Kameni Tribet, koji je cevčio svoje drugo pivo sa žestinom. Tvrdio je da voli muziku i lepe žene. Tog leta je punio osamdeset dve godine i sve ih je proveo u Viski Biču — osim godinu dana na odsluženju vojnog roka u Koreji. „Sagradiću ti studio za jogu ako se udaš za mene“, reče on. „I bar sa voćnim sokovima u sklopu studija?“ „Ako je potrebno.“ „Moraću da razmislim, Kameni, to je preveliko iskušenje. Naročito kada je od tebe.“ Njegovo zgužvano lice porumene još više. „To sam hteo da čujem.“ Abra ga poljubi u bradati obraz, a onda se ozari kada spazi Elija. „Nisam te očekivala.“ Kameni se okrenu na barskoj stolici, odmeri Elija od glave do pete, a onda se naceri. „Landonove mogu da prepoznam na kilometar. Ti si Hesterin unuk?“ „Da, gospodine.“ „Kameni Tribete, Eli Landon.“ Kameni pruži ruku. „Poznavao sam ti dedu — imaš njegove oči. Nekada smo zajedno ganjali sojke. Davno beše.“

„Eli, zašto ne praviš Kamenom društvo dok ja poslužim goste?“ „Naravno.“ Pošto su sve barske stolice bile zauzete, Eli se nasloni na šank. „Mogu li da vam platim piće?“ „Izgleda da ga već imam. Glavu gore, dečko, ja ću tebi platiti. Znaš li da smo tvoj deda i ja nekada davno bacili oko na istu curu.“ Eli pokuša da zamisli svog visokog, vitkog dedu i ovo bure od čoveka u momkovanju i nadmetanju oko iste žene. Nije mu polazilo za rukom. „Nije valjda?“ „Živa istina. Onda je on otišao u Boston da uči škole i ja sam je smotao. On je dobio Harvard i Hester, a ja moju Meri. Obojica smo dobro prošli. Šta piješ?“ „Isto što i vi.“ Zadovoljna što njena dva omiljena lika zajedno piju i razgovaraju, Abra se iskrade da odnese porudžbine. Koračajući prema zadnjem delu pivnice, ugleda prazan sto i novčanice na njemu. Čudno, pomisli, stavljajući novac na poslužavnik. Izgleda da se samac predomislio u vezi sa tonikom i limetom. Za šankom, Eli je sedeo na upražnjenoj barskoj stolici i slušao priče — za koje je znao da su preterane zbog efekta — o svom dedi kada je bio dečak i mladić. „Vozio je motor kao sam đavo. Plašio narod.“ „Moj deda? Na motoru?“ „Uglavnom sa lepom devojkom u prikolici.“ Trepćući očima, Kameni otpi par gutljaja piva. „Mislio sam da će osvojiti Meri tim motorom. Volela je da se voza. Ja sam mogao da joj ponudim samo volan mog bicikla. Imali smo šesnaest leta. Pravili smo prokleto dobre logorske vatre na plaži. Pili viski koji bi Eli maznuo iz očevog kredenca.“ Sada je Eli već imao viziju čoveka po kom je dobio ime, kako vozi motor sa prikolicom i ukradenim viskijem iz očevih zaliha. Ili je ta vizija došla prirodno ili joj je malo pomoglo pivo. „Priređivali su velike zabave u Litici“, nastavi Kameni. „Otmen svet bi došao iz Bostona, Njujorka, Filadelfije i odakle sve ne. Kuća bi gorela kao rimska buktinja, a gosti bi se švrćkali po terasama u svojim belim odelima i večernjim haljinama. „Kakva su to vremena bila“, nostalgično reče Kameni i iskapi žestinu. „Da. Mogu da zamislim.“ Kineske lampe, srebrni svećnjaci, velike vaze sa tropskim cvećem — i ljudi getsbijevske elegancije. „Eli bi se iskrao napolje, naredivši jednom od slugu da ponese hranu i francuski šampanjac. Prilično sam siguran da su njegovi roditelji znali za to. Priređivali smo naše žurke na plaži, i Eli bi bio malo tamo, malo vamo. Bio je dobar u tome, ako razumeš šta hoću da kažem. U tome negde između. Bogat i otmen, svaki dan. Prvi put kada sam video Hester, doveo ju je sa zabave. Bila je u dugoj beloj haljini. Imala je predivan osmeh, još ga ima. Jedan pogled na nju i znao sam da je Meri moja. Eli nije mogao da odvoji oči od Hester Hokin.“ „Još kao dete sam znao da su bili srećni zajedno.“

„Jesu.“ Setno klimajući glavom, Kameni tresnu šakom o šank, dajući znak za još jednu turu. „Znaš, Eli i ja smo se oženili našim curama u razmaku od samo dva meseca. Ostali smo prijatelji, takođe. Pozajmio mi je novac da započnem stolarski posao. Nije hteo ni da čuje da uzmem zajam od banke.“ „Ceo život ste proživeli ovde.“ „Jesam. Rođen sam ovde i ovde planiram da umrem, za nekih dvajes-trijes godina.“ Kameni se naceri iznad svoje krigle. „Puno sam radio u Litici. Već duže sam u penziji, ali kada je Hester na drugom spratu preuređivala sobe u vežbaonicu, prvo je meni donela planove da ih pogledam. Drago mi je da je ona bolje. Viski Bič nije isti bez nje u Litici.“ „Znam. A kuća izgleda prelepo.“ „Baš kao i oni koji su živeli u njoj. Radio sam i vodoinstalaterske poslove sa strane. Iako nemam dozvolu ali idu mi ti poslovi. Oduvek.“ „Šta mislite o Esmeraldinom mirazu?“ Kameni frknu. „Ako je blago ikada i postojalo, odavno je nestalo. Nemoj mi reći da ga tražiš. Ako je tako, onda imaš dedine oči ali ne i njegovu pamet.“ „Ne. Ali neko drugi ga traži.“ „Pričaj.“ Ponekad, pomisli Eli, da bi se došlo do informacija, potrebno ih je i odati. I tako mu je ispričao sve. Kameni zamišljeno zagrize donju usnu. „Šta je kog đavola moglo da bude zakopano u tom podrumu? Pod je podjednako od kamena koliko od zemlje. Postoje bolja mesta da se sakrije blago, ako hoćeš da ga sakriješ. Nije mnogo pametno prvo pomisliti na kuću. Generacije ljudi su živele tamo — posluga, radnici poput mene i moje ekipe. Uglavnom su svi prošli svaki centimetar te kuće, uključujući i prolaze za poslugu.“ „Prolaze za poslugu?“ „Napravljeni su mnogo pre tvog vremena. Korišćeni su kao stepenice iza zidina, i tuneli kojima se posluga služila a da pritom ne naleti na porodicu ili goste. Jedna od prvih stvari koju sam uradio kada je Hester preuzela kuću bilo je zatvaranje tih prolaza. Eli mi je greškom ispričao kako su se deca izgubila u njima i ostala zaključana iza zidova. Pretpostavljam da je pola izmislio. Tako je on pričao priče. Ali Hester ih je zazidala. Lično sam to uradio, ja i još trojica unajmljenih radnika. Ali zato je ona dozidala sobu za doručak, još jednu spavaću sobu i kupatilo na drugom spratu.“ „Nisam imao pojma.“ „Nosila je tvog oca kada smo radili taj posao. Svi koji su živeli u Litici ostavili su svog traga, na ovaj ili onaj način. Šta planiraš?“ „Nisam razmišljao o tome. Ipak je to bakina kuća.“ Kameni se nasmeši i klimnu glavom. „Vrati je kući.“ „To i planiram. Možda biste mogli da mi date neku ideju kuda ti prolazi vode.“ „Mogu i više od toga.“ Kameni uze salvetu sa šanka i izvadi olovku iz džepa. „Moje ruke nisu vešte kao nekada ali me zato mozak i sećanje besprekorno služe.“

* * * Ostali su do zatvaranja pivnice. Iako ga je Kameni nadjačao u piću, Eliju je bilo drago što nije morao da vozi kući. I bilo mu je podjednako drago što je Kameni takođe došao pešice. „Povešćemo te“, reče mu Eli. „Nema potrebe. Živim na kamena s ramena odavde.“ Starac se nasmeja sopstvenoj šali. „Izgleda da je Landon opet bacio oko na moju curu.“ „Ne znam hoće li ovaj umeti da popravi moja vrata s mrežom.“ Abra uhvati Kamenog podruku. „Ali uzeću Elijeve ključeve i odvesti nas sve troje kući.“ „Nisam došao kolima. Planirao sam da ti mene odbaciš kući.“ „Došla sam pešice.“ Eli smrknuto pogleda njene visoke crne štikle. „U tome?“ „Ne. U ovome.“ Abra iz torbe izvadi svoje zelene espadrile. „I sada ću ih obuti, jer po svemu sudeći sve troje idemo kući pešaka.“ Prezula se i zakopčala jaknu. Kada su izašli napolje, obojicu je uzela podruku. „Večeras sam osvojila premiju. Dva zgodna frajera.“ I obojica su, zaključi ona, malo pripita. Uprkos negodovanju Kamenog, ispratili su ga do njegove ljupke kućice. Pseći lavež se oglasio čim su joj prišli. „U redu je, Prisi! Mirna!“ Lavež je prerastao u oduševljeno cviljenje. „Stara kučka je poluslepa“, pojasni Kameni, „ali odlično čuje. Niko ne može da promakne staroj Prisi. Idite vas dvoje. Radite ono što mladi, zdravi ljudi treba da rade petkom uveče.“ „Vidimo se u utorak.“ Abra ga poljubi u obraz. Sačekali su da Kameni upali svetlo a onda nastavili niz obalski drum. „Utorak?“, upita Eli. „Svakog drugog utorka čistim kod njega.“ Abra prebaci torbu sigurnije preko ramena. „On i njegova Meri, koju nikada nisam upoznala. Umrla je pre pet godina. Imali su troje dece. Sina i dve ćerke. Sin je u Portlandu — država Mejn — jedna ćerka živi u Sijetlu. Najbliža je u Vašingtonu, ali prilično često ga svi posećuju. Ima i unuke. Osmoro. I petoro praunuka. Može sam da brine o sebi ali nije zgoreg da ga neko obiđe s vremena na vreme.“ „I zato mu ti čistiš svake druge nedelje.“ „I obavljam sitne poslove. On više ne može da vozi. Njegov prvi komšija ima sina od deset godina koji je lud za Kamenim, tako da retko prođe dan a da ga neko ne obiđe ili ne pozove. Ja ga obožavam. Rekao je, ako se udam za njega, sagradiće mi studio za jogu.“ „Mogao bih...“ Eli se seti svojih stolarskih veština. „I ja bih mogao da ti sagradim studio za jogu.“ Abra zaleprša trepavicama i priljubi lice uz njegovo. „Je li ovo prosidba?“ „Molim?“ Ona se nasmeja, stegnuvši mu ruku jače. „Trebalo je da te upozorim da Kameni ima pozamašan cug. Voli da kaže kako je odrastao na viskiju iz Viski Biča.“