Nora Roberts - Pesma talasa

„Smenjivali smo se. On je platio prvu turu, a ja drugu. Onda je on pozvao treću i morao sam da ga ispoštujem. Ne sećam se koliko puta sam ga ispoštovao. Ovde je vazduh baš svež.“ „Jeste.“ Abra pojača stisak kada se blago zaljuljao. „Svež vazduh i gravitacija. Hajdemo kod mene. Moja kuća je bliža.“ „Da, mogli bismo... samo što ne volim da ostavljam kuću praznu. Nije dobro.“ Klimnuvši glavom, Abra je zaboravila na skraćivanje putanje. „Prijaće ti šetnja po svežem vazduhu i gravitaciji. Drago mi je što si došao.“ „Nisam planirao ali sam stalno mislio na tebe. A tu je i uskršnja gužva.“ „Uskršnji zeko je već stigao?“ „Šta? Ne.“ Eli se nasmeja, grlenim smehom koji odjeknu praznom ulicom. „Nije još završio polaganje jaja.“ „Eli, uskršnja koka leže jaja. Zeka ih krade.“ „Kako god, ove godine će to raditi u Litici.“ „Hoće?“ Abra pogleda svoju kuću, kraj koje su prolazili, ali obuzda želju da utrči nakratko i presvuče se. U povratku bi mogla da zatekne Elija kako sklupčan spava nasred druma. „Tako kaže moja majka. U subotu svi dolaze.“ „Super. Hester može da putuje?“ „Pričaće prvo sa doktorom, ali mislim da će moći. Svi stižu. Pre toga moram da obavim gomilu stvari. Sada ne znam šta tačno, samo znam da ne moram da pečem but. Ali ti moraš da dođeš.“ „Svratiću, naravno. Volela bih da ih vidim, posebno Hester.“ „Ne.“ Zahvaljujući povetarcu, osećao se sigurnije na nogama, a i dobio je iznenadnu, jaku želju za prženim krompirićima. Ili perecama. Ili bilo čime što će upiti pivo u njegovom stomaku. „Moraš da budeš tamo“, nastavi on, „za praznik. Uskrs. Mislio sam da je u redu da kažem majci kako se zabavljamo, čisto da im ne bude čudno. A onda je ispalo čudno, kao da sam pobedio na nekom takmičenju ili takvo nešto, i ona se rasplakala.“ „Oh, Eli.“ „Plakala je od sreće, što ne kapiram, ali žene to kapiraju.“ On je pogleda iskosa, čekajući njenu potvrdu. „Da, kapiramo.“ „Tako da će verovatno biti čudno, ali ti svakako moraš da dođeš. Treba da kupim neke sitnice. I stvari.“ „Staviću sitnice i stvari na spisak.“ „U redu.“ Eli se opet zaljulja. „Nije od piva, neka džomba... Moj deda je vozio motor sa prikolicom. Nisam to znao. A trebalo je. Nisam znao ni da su sluge imale svoje prolaze u kući. Previše toga ne znam. Vidi je.“ Silueta Litice je svetlucala pod zvezdama. „Olako sam je shvatio.“ „Nije tačno.“ „I više nego tačno. Nisam obraćao pažnju, naročito poslednjih godina. Previše sam bio ophrvan svojim problemima, iz kojih nisam mogao da se ispetljam. Moraću da budem bolji.“

„Onda hoćeš.“ Eli zastade i nasmeši joj se. „Malo sam pijan. Ti izgledaš fantastično.“ „Izgledam fantastično zato što si ti malo pijan?“ „Ne. Delimično zato što znaš ko si i to ti prija, i dobra si u onome što radiš i... ispunjena. I delimično zbog tih očiju morske veštice i tih seksi usana sa mladežom na pravom mestu. Lindsi je bila lepa. Oduzimala je dah.“ Malo pijan, podseti Abra sebe. Tolerancija se podrazumeva. „Znam.“ „Ali ona, mislim, ona zapravo nije znala ko je, i to joj nije prijalo. Nije bila ispunjena. Ništa je nije činilo srećnom.“ „Svako mora prvo sebe da učini srećnim. Sada se sećaš?“ „Sećam se.“ Eli se nagnu da je poljubi, tu u senci velike kuće, pod nebom prepunim zvezda. „Moram da se otreznim jer hoću da vodim ljubav s tobom i hoću da budem siguran da ću se i toga sećati.“ „Onda učinimo da bude nezaboravno.“ Čim su ušli u kuću i čim je Eli ukucao šifru za alarm, privukao ju je sebi. Dočekala je njegove usne, njegove ruke, a onda se blago odmakla. „Idemo redom“, reče Abra, vukući ga kroz kuću. „Treba ti velika čaša vode i nekoliko aspirina. Za hidrataciju i protiv mamurluka. A ja ću popiti čašu vina kako ti ne bi previše prednjačio.“ „Pošteno. Stvarno želim da pocepam sve sa tebe.“ Preprečio joj je put, priljubivši je uz kuhinjski pult. „Samo da pocepam jer znam šta je ispod, i to me izluđuje.“ „Izgleda da ćemo ovoga puta završiti na kuhinjskom podu.“ Sa njegovim zubima na svom vratu, Abra zabaci glavu unazad. „Mislim da će to oživeti uzbuđenje.“ „Samo da... čekaj.“ „O, da, sada čekamo da ti...“ „Čekaj.“ Eli je pomeri u stanu, ukočenog izraza lica. Ispratila je njegov pogled prema tabli sa alarmom. „Kako si uspeo da je isprljaš? Očistiću sutra“, kaza ona, pružajući ruku ka njemu. „Nisam.“ On priđe vratima, zagledajući ih. „Mislim da su vrata obijena. Ne pipaj ništa“, naredi Eli kada je krenula za njim. „Zovi policiju. Odmah.“ Abra izvadi telefon iz torbe, a onda joj se ruke slediše kada je Eli izvukao nož iz stalka. „Pobogu, Eli.“ „Ako bude nevolje, beži. Čuješ li me? Trči prema vratima i beži, i nemoj da staješ dok ne budeš na sigurnom.“ „Neću. A sada ti čekaj.“ Ukucala je broj u telefon. „Vini, Abra ovde. Eli i ja smo upravo ušli u Liticu. Mislimo da je neko provalio. Ne znamo je li još tu. U kuhinji smo. Da. Da. U redu. Stiže“, reče ona Eliju. „Krenuo je ovamo. Hoće da ostanemo tu gde smo. Ako vidimo ili čujemo nešto, treba da izađemo napolje i bežimo.“ Srce joj ubrza ritam kada Elijev pogled skrenu prema vratima za podrum. „Ako kreneš dole, idem s tobom.“ Ignorišući je, on priđe vratima i okrenu kvaku. „Zaključano je sa ove strane. Kao što sam i ostavio.“ Ne ispuštajući nož, prišao je zadnjim vratima, otključao ih, otvorio, a onda čučnuo. „Sveži tragovi. Zadnja vrata, okrenuta prema plaži u noći. Niko ih ne vidi. Sigurno je

znao da nisam ovde. Kako je znao?“ „Verovatno je motrio kuću. Sigurno te je video kada si izašao.“ „Pešice“, napomenu Eli. „Da sam otišao u šetnju, ne bi me bilo deset-petnaest minuta. To je veliki rizik.“ „Možda te je pratio, video da si ušao u pivnicu, i izračunao da ima više vremena.“ „Možda.“ „Alarm.“ Još uvek oprezna, Abra priđe kutiji. „Negde sam to videla — na TV-u, u filmu — mislila sam da je izmišljotina. Poprska se nešto po površini kako bi istaklo masnoću otisaka prstiju. I tako znaš koji brojevi su pritisnuti. Zatim kompjuter obradi razne kombinacije dok ne provali šifru.“ „Eto. Možda je na taj način ulazio i pre, dok je baka živela ovde. Možda je koristio njen ključ, koji je prethodno iskopirao. I ulazio kad mu se prohte. Ali nije znao da smo promenili šifru, zato je poslednji put isključio struju, jer stara šifra nije upalila.“ „Ispao je glup.“ „Možda je bio očajan ili uspaničen. Možda samo ljut.“ „Želiš da siđeš. Vidim to. Želiš da znaš je li nastavio sa kopanjem. Vini samo što nije stigao.“ Ako ode dole sa njom i nešto se desi, on će biti odgovoran. Ako ode dole bez nje i nešto se desi, opet će biti odgovoran. Eli zaključi da je u škripcu. „Nije me bilo tri sata. Dođavola, to mu je dalo veliku prednost.“ „Šta je trebalo da učiniš? Da se zatočiš u kući i nikada je više ne napustiš?“ „Alarmni sistem svakako nije pouzdan. Moraćemo da ga nadogradimo.“ „Ili već nešto.“ Začu se zavijanje sirene. „To je Vini.“ Eli vrati nož u stalak. „Idem da mu otvorim.“ Policija se opet razmilela po kući. Eli se već navikao na to. Pio je katu sa njima i obilazio kuću, počev od podruma. „Uporan je kô mazga“, zaključi Vini dok su proučavali iskopinu. „Otišao je stopu dublje. Mora da je uneo još alatki i ovoga puta ih odneo sa sobom.“ Eli se osvrnu oko sebe, uveravajući se da Abra nije sišla u podrum. „Mislim da je ćaknut." „Definitivno nije pametan.“ „Ne, Vini, mislim da je totalno ćaknut. Rizikovao je provalu, opet, da bi dva sata proveo u kopanju. Ovde nema ničeg. Večeras sam pričao sa Kamenim Tribetom.“ „E, to je lik.“ „Jeste, i takođe mi je rekao nešto što daje ovoj priči smisao. Zašto bi neko bilo šta zakopao ovde? Zemlja je prokleto tvrda i puna kamenja. Zato je nikada nismo ni betonirali. Ako zakopaš nešto — a da to nije leš — obično ga više ne iskopavaš, zar ne?“ „Tako nekako.“ „Čemu onda toliki trud? Zakopaj ga u vrt i iznad njega posadi jebeni žbun. Tamo gde je zemlja mekša ili gde je peskovita. Ili ga nemoj zakopavati, sakrij ga ispod brodskih dasaka, iza zida. Da ja tragam za prokletim blagom, sigurno ne bih ovde kopao pijukom i lopatom. Da

sam toliko lud da verujem u njegovo postojanje, sačekao bih par dana, kada kuća opet bude prazna — na primer, kada ja odem u Boston da obiđem baku — a onda bih sišao sa bušilicom za beton.“ „Slažem se s tobom, ali ovako je kako je. Obavestiću Korbeta o ovome i pojačaćemo patrole. Tražićemo češće obilaske objekta“, doda Vini. „Ako je u blizini, čuće za njih. Tada će dvaput razmisliti pre nego što opet nešto pokuša.“ Eli je sumnjao da će to sprečiti nekog ko toliko rizikuje zbog obične legende.

17 jutro, Abra se preko pijace vratila u Liticu sa svog taj či časa, a zatim otišla po drugu turu namirnica. Nije mogla da nasluti Elijevu reakciju na ono što mu je nabavila, ali je imala prilično dobru ideju kakva će biti — bar na početku. Poradiće na tome. Ili će, reče sebi, poraditi na njemu. Nije bilo sasvim pošteno i zaista je mrzela manipulacije. Ali u ovom slučaju, čvrsto je verovala da je to za njegovo dobro. Procenjivala je svoj raspored dok je vadila kese iz kola. Ne samo što je pomerila svoje redovno čišćenje već je istumbala ceo raspored posle policijske potrage. Ali nije bilo razloga da sve ne postigne, možda čak i da skuva neki ukusan obrok, a onda se vrati kući za svoj kućni čas joge. Sve je bilo u prioritetima. Abra uđe, pomalo zatečena. Jer, umesto da radi u svojoj radnoj sobi, Eli je stajao za kuhinjskim pultom i sipao kafu. „Mislila sam da pišeš.“ „Pisao sam. Pišem. Treba mi šetnja da malo porazmislim...“ On napravi nekoliko koraka i zastade, zureći u velikog, braon psa koji je njuškao oko Abrinih nogu. „Šta je to?“ „To je Barbi.“ „Barbi? Ozbiljno?“ Automatski je pomilovao psa po glavi. „Znam. Prava Barbi je plava i prsata, ali psi obično ne biraju svoja imena.“ Abra ga je posmatrala krajičkom oka dok je spuštala kese s namirnicama. Prestao je da miluje psa, sa izrazom zahvalnosti na licu, koji ljubitelji pasa obično imaju. Zasad ide dobro. „Pa, slatka je. Jesi, slatka si“, reče on, češkajući Barbi koja je nešto mrmljala iz grla i naslanjala se na njega. „Čuvaš je?“ „Ne baš. Barbi je dušica. Ima četiri godine. Njen vlasnik je umro pre dve nedelje. Ćerka vlasnika je pokušala da je udomi, ali je njen muž alergičan na pse. Tu je i unuk, ali živi u zgradi gde ne dozvoljavaju držanje ljubimaca. I tako je sirota Barbi izgubila svog najboljeg druga i ne može da nađe porodicu. Proteklu nedelju je provela u prihvatilištu, koje je pokušalo da je udomi ali bezuspešno. Dresirana je, zdrava i sterilisana. Ali ljudi obično žele štence, zato se starije kuje malo teže udomljavaju, posebno kada su naviknute na Viski Bič. Ovo je njena plaža.“ „Barbi, pas sa plaže?“ Eli se naceri, čučnuvši kada se Barbi opružila na leđa kako bi joj češkao stomak. Još samo malo i pečen je, pomisli Abra. „’Barbi, kučka sa plaže’ bilo bi preciznije. Ali

nećemo je tako zvati, mnogo je slatka i umiljata. U stvari, mislila sam da je udomim. Povremeno volontiram u prihvatilištu. Ali s mojim rasporedom, ne bi išlo. Nisam dovoljno kod kuće. A to nije pošteno prema njoj, navikla je na društvo. Ona je mešanac česapik retrivera i neke druge rase. Retriveri vole društvo ljudi.“ Abra zatvori poslednji kredenac, smeškajući se. „Vidiš kako te voli. A i ti voliš pse.“ „Naravno. Kad sam bio dete, uvek smo imali psa. U stvari, svoju porodicu zamišljam sa...“ Eli se ispravi kao pogođen. „Čekaj malo.“ „Radiš kod kuće.“ „Ne treba mi pas.“ „Ponekad najbolje stvari dobiješ kada ih ne tražiš. A Barbi ima dodatne atribute.“ „Koje?“ „Barbi? Pričaj!“ Sednuvši, kuja diže glavu i dvaput veselo zalaja. „Izvodi trikove?“ „Samo laje. U stvari, sinulo mi je kada sam čula lavež iz kuće Kamenog, one noći kada smo ga ispratili. Neko je ulazio u Liticu mimo tvog visokotehnološkog alarma. Onda prihvati nešto niskotehnološko. Pseći lavež odvraća provalnike. Guglaj pa ćeš videti.“ „Misliš da bi trebalo da udomim psa zato što laje na komandu?“ „Ona laje kada čuje da neko prilazi vratima i prestaje na komandu. Takva joj je genetika.“ „Genetika? Zezaš me?“ „Ne zezam.“ „Većina pasa laje“, složi se Eli. „Sa genetikom ili bez nje, neki poziraju ili šta već znaju da rade. Ali to nije dovoljan razlog za udomljavanje psa.“ „A što ne biste pokušali jedno drugo da udomite. Za početak. Ona laje i treba joj dom u Viski Biču, a ti dobijaš društvo i zaštitu.“ „Psi moraju da se hrane, kupaju, šetaju. Treba im veterinar, rekviziti, pažnja.“ „Tačno. Barbi ide u paketu sa činijama, hranom, igračkama, povocem, medicinskim kartonom — sve ima. Odgojio ju je čovek od osamdeset godina i odlično je vaspitana, kao što možeš da vidiš. Stvar je u tome što voli muškarce, srećnija je u njihovom društvu, jer se kao štene vezala za muškog vlasnika. Voli da se igra dobacivanja, sjajna je sa decom i uredno laje. Ako moraš ili želiš da izađeš na par sati, neko će uvek biti u kući.“ „Ona nije neko. Ona je pas.“ „Koji laje. Čuj, zašto ne pokušaš na nekoliko dana, da vidiš kako ide? Ako ne ide, odneću je ili ću nagovoriti Morin da je uzme. Ona je emotivac.“ Kuja je sedela poput dame, gledajući Elija svojim krupnim braon očima, blago nakrivivši glavu u stranu, kao da pita: Dakle, šta si odlučio? I Eli oseti kako popušta. „Niko normalan ne drži psa po imenu Barbi.“ Pobeda, zaključi Abra, i priđe mu. „Niko ti to neće zameriti.“ Barbi nežno poturi njušku pod Elijevu šaku. Popušta i to vrlo brzo. „Nekoliko dana.“

„Pošteno. Idem po njene stvari. Mislila sam danas da počnem od sprata, pa nadole. Neću usisavati dok ne napraviš sledeću pauzu.“ „Dobro. Ali znaš da je ovo na prepad. I znaš da znam da znaš.“ „Znam.“ Abra mu obujmi lice šakama. „Jeste i znam.“ Poljubila mu je usne, meko i ovlaš. „Moram da iznađem način kako da ti se iskupim.“ „To je već ulagivanje.“ „Jeste!“ Nasmejala se i poljubila ga opet. „Sada moram dvaput da ti se iskupim. Idi gore radi“, naredi ona, zaputivši se prema vratima. „Pokazaću Barbi kuću.“ Eli je gledao kuju; kuja je gledala Elija. A onda je podigla šapu. Samo čovek bez srca bi odbio tu ponudu za rukovanjem. „Izgleda da imam psa po imenu Barbi. Na nekoliko dana.“ Kada je krenuo prema stepenicama, Barbi ga je u stopu pratila, mašući repom. „Izgleda da ideš sa mnom.“ Pratila ga je u radnu sobu. Kada je seo za sto, podigla se na zadnje šape da onjuši njegovu tastaturu. Zatim je procunjala po sobi, lako dobujući svojim šapama po drvenom podu. U redu, pomisli Eli, nije tako naporna. Poen za Barbi. Radio je celo jutro, a onda se zavalio u stolici, izvećao sa sobom i fokusirao na stvari koje treba da obavi. Napisao je imejl svom agentu, ženi koju poznaje još iz studentskih dana, poručivši joj da ima dovoljno materijala za nju. Trudeći se da ignoriše sve glasove u glavi, prikačio je prvih pet poglavlja i poslao. „Sad je gotovo“, reče i uzdahnu. Posle obavljenog posla želeo je da izađe iz kuće, daleko od tih glasova. Ustao je i skoro se sapleo o psa. Negde u toku prethodna dva sata, Barbi se umirila i sklupčala iza njegove stolice. Sada ga je gledala u oči, učtivo mašući repom po podu. „Izgleda da si prilično dobra kuca.“ Rep poče brže da udara. „Jesi li za jednu šetnju plažom?“ Nije znao je li izgovorio ključnu reč ili je razumela celu rečenicu, ali momentalno je skočila na noge sa radosnim sjajem u očima. Sada se nije njihao samo rep, već celo telo. „Shvatiću to kao da.“ Kaskala je niz stepenice za njim, mahnuvši opet repom kada je uzeo povodac koji je Abra ostavila na pultu, i veselo zakevtala kada su izašli u vešernicu, gde je Abra vadila rublje iz sušilice. „Zdravo, kako ide?“ Abra spusti korpu sa rubljem kako bi pomazila Barbi. „Zasad dobro, a?“ „Krenuo sam u šetnju. Odlučila je da mi se pridruži.“ Eli uze svoju jaknu sa čiviluka. „Hoćeš i ti?“ „Rado, ali imam posla.“ „Gazda ti kaže da napraviš pauzu.“ Abra se nasmeja. „Ja sam sama sebi gazda — ti me samo plaćaš. Idi, druži se sa Barbi.

Možeš da ručaš kada se vratiš. Hej, ponesi i ovo.“ Iz korpe sa igračkama za psa je izvadila crvenu lopticu. „Voli da aportira.“ „U redu.“ Bila je u pravu, naravno, u vezi sa tim da je sama sebi gazda, zaključi Eli. Divio joj se zbog toga, i zbog njene veštine da pronađe i odradi posao koji će je zadovoljiti na nekoliko nivoa. Nekada je i sam verovao da je to našao u advokaturi, dok mu je pisanje služilo kao kreativni hobi. Sada se posvetio samo tome i njegov život — na nekoliko nivoa — zavisio je od reakcije jedne žene u Njujorku sa šarenom kolekcijom naočara, jakim bruklinskim akcentom i oštrim kritičkim okom. Ali neće misliti o tome, reče sebi, dok je vodio Barbi niz stepenice prema plaži. I zato što nije mogao da prestane da misli o tome, dok je kuja skakutala od sreće, Eli zastade i osmotri plažu. Tehnički, trebalo bi da ostane na povocu, ali, zaboga, nikog nije bilo na vidiku. Eli otkopča povodac, izvadi lopticu iz džepa i fijuknu je. Barbi jurnu, razbacujući hitrim nogama pesak pod sobom. Lopticu je zgrabila zubima i pohitala nazad, spustivši je pred njegove noge. Eli je fijuknu opet i opet. Nebrojeno puta. Bila je brza i precizna, tempirajući vreme pred skok, grabeći lopticu u vazduhu. I svaki put bi dotrčala i spustila je pred njega, a onda bi se jedno drugom iskezili. Srećom, nije jurila ptice, iako ih je čežnjivo gledala. Eli se raspravljao sa sobom ali radoznalost i dečak u njemu pobediše. Zavrljačio je loptu preko vode da vidi njenu reakciju. Barbi oštro zalaja i s nepogrešivim ushićenjem pojuri u more. Plivala je poput — pa, poput retrivera, zaključi on, smejući se naglas sve dok ga stomak nije zaboleo. Doplivala je na obalu, sa crvenom lopticom u zubima i divljim sjajem u krupnim, tamnim očima. Opet je spustila lopticu pred njega i otresla se, isprskavši ga. „Što da ne?“ On opet fijuknu lopticu u vodu. Na plaži se zadržao duže nego što je planirao, sve dok ruka kojom je bacao lopticu nije ličila na prekuvanu špagetu. Ali čovek i pas su bili opušteni i zadovoljni kada su se vratili u Liticu. Na kuhinjskom šanku Eli čekao pokriven tanjir, na kom je bio sendvič sa suvim mesom i salatom. Pored tanjira je stajao pseći keks u obliku koske. Na lepljivom papiriću je pisalo: Pogodi šta je čije. „Smešno. Hajde da jedemo.“ Uzeo je pseći keks. Čim ga je spazila, Barbi je sela na pod dok su joj oči divlje iskrile. Kao zavisniku od kreka, pomisli Eli, pre nego što povuče prvi dim. „Tako mi boga, Barbi. Dobar si ti pas.“ Seo je za sto i pojeo sendvič na suncu, dok je kuja zadovoljno glodala kosku kraj njegove

stolice. Njegov život, zaključi Eli, ako se izuzme ubistvo, provale i oblaci sumnje, trenutno je bio prilično zadovoljavajući. Kada se vratio u radnu sobu, čuo je Abru kako peva. Prvo je provirio u svoju spavaću sobu, gde je kuja odmah iskoristila priliku da istražuje, i prišao krevetu da osmotri novu umetničku figuru od peškira. Pas, naravno, zaključi Eli. A tu je bio i lepljivi papirić u obliku srca, na kom je pisalo: BARBI VOLI ELIJA Na podu kraj vrata od terase nalazio se široki, braon jastuk, koji je verovatno Abra donela. Po načinu na koji se kuja sklupčala na njemu, očigledno ga je već koristila kao krevet. „Ma da, osećaj se kao kod kuće.“ Ostavio je kuju da se odmara i nastavio da prati pesmu. U Hesterinoj spavaćoj sobi, Abra je širom otvorila vrata od terase, iako je napolju još bilo hladno. Eli spazi jorgan, prebačen preko neke vrste pokretne šipke, kako se vijori na povetarcu. Iako Hester nije bila tu, vaza sa divljim ljubičicama stajala je na noćnom stočiću. Male stvari, zaključi Eli. Abra je bila dobra u malim stvarima koje su ulepšavale život. „Zdravo. Kako je bilo u šetnji?“ Abra uze jastuk i poče da skida jastučnicu. „Super. Barbi voli da pliva.“ Primetila je to i sama, dok ih je posmatrala sa terase i srce joj se topilo od miline. „Šepuri se svaki put kada je na plaži.“ „Da. Sada je u svom krevetu, drema.“ „Plivanje iscrpljuje.“ „Da“, ponovi Eli, prilazeći joj nadomak kreveta. „Šta to radiš?“ „Mislila sam, pošto tvoji dolaze, da provetrim dušeke i jastuke, kako bi im bili fini i sveži.“ „Mudar potez. Već izgledaju fino i sveže.“ Eli se nasloni na nju, sve dok nije pala na krevet ispod njega. „Eli. Moji poslovi.“ „Ti si sama svoj gazda“, podseti je on. „Možeš da odložiš poslove.“ Prihvatila je poraz kada su njegove šake i usne zaposele njeno telo, ali je ipak pokušala da se pobuni. „Mogu. A da li smem?“ Eli nakratko podiže glavu da zadigne njenu majicu. „Zadržaću psa. Iako mi je utrapljen na prepad“, reče kada Abri zasijaše oči „Tako da moraš još malo da mi se iskupiš.“ „Kada ti tako kažeš...“ Pridigavši se, Abra mu strgnu košulju. „Uuuu, vežbali smo.“ Jezikom mu je liznula naga pleća. „Malo.“ „I jeli proteine.“ Abra omota nogu oko njegovog pojasa i povuče ga nadole, sve dok se nije obreo na leđima. „Trebalo bi da ti očistim kuću, zaradim platu, a ne da se sa tobom

valjam po ovom prelepom, starom krevetu.“ „Možeš da me oslovljavaš sa gospodine Landone, ako će ti olakšati savest.“ Njen smeh je bio vreo na njegovoj koži. „Mislim da će mi savest u ovom slučaju biti fleksibilna.“ I jeste bila, pomisli on, fleksibilna. Te duge ruke, duge noge, vitko telo. Glatko i gipko dok se gibalo pod njim, milujući mu kožu tom dugom kosom, mekom poput paperja. Mišići koje je konačno definisao bili su napeti pod njenim usnama, dok su njene umešne ruke mesile, gnječile, milovale. Uzbuđujući, umirujući, zavodeći, ono što je već bilo zavedeno. Nagu u krevetu. Takvu ju je želeo. Svukao je uske, rastegljive gaćice preko njenih kukova, niz noge, istražujući svaki centimetar njene kože, sve do članaka. I natrag, preko fino izvajanog lista, osetljivog kolena, duž čvrstih butina, do vrelog, vlažnog međunožja. Abra se izvijala, zarivajući prste u posteljinu, grčeći ih, drhteći. I zadovoljstvo je raslo, raslo, raslo, sve dok nije eruptiralo, potresajući je u vrtlogu čulne naslade. A onda se pridigla, uvlačeći ga u sebe, hvatajući se za njega dok su klečali na krevetu, priljubljeni jedno uz drugo. Vrelina ju je preplavila, šaljući proključalu krv pod kožu, dok ih je povetarac spolja hladio. Plesao joj je u kosi, koja je na suncu ličila na istopljeno zlato. Mogli su da budu na nekom izgubljenom ostrvu dok ih zapljuskuje nemirno more, uz podrugljivo kreštanje galebova na vedrom nebu. Omotani oko njega, njeni udovi su zahtevali, pozivali, preklinjali. Eli prihvati ponudu i dade joj ono što je tražila. Njegovo telo se zari u njeno, dok su usnama proždirali jedno drugo. Brže, jače. Abrina glava polete unazad i njegove usne se obrušiše na njen vrat, tamo gde žila kucavica divlje lupa. Kada je vrisnula njegovo ime, samo njegovo ime, osetio je kako mu klizava kontrola popušta. Ležao je s licem nadole, a onda s licem nagore, i oboje su se borili za dah. Sklopljenih očiju, Abra pomeri ruku, napipa njegovu, klizeći niz nju dok prste nije isprepletala sa njegovim. „Ovo je bila neverovatna popodnevna pauza.“ „Od sada moja omiljena“, promrmlja on, glasa prigušenog madracem. „Sad stvarno moram da ustanem i nastavim sa poslom.“ „Napisaću ti opravdanje za gazdaricu.“ „Ne vredi. Mnogo je stroga.“ Eli okrenu glavu i zagleda se u njen uspavani profil. „Nije.“ „Ti ne radiš za nju.“ Abra se okrenu na bok prema njemu. „Ume da bude prava gadura.“ „Kazaću joj šta si rekla.“ „Bolje nemoj. Može da me otpusti, ko će onda da čisti kuću?“ „U tome je poenta.“ Eli je zagrli. „Pomoći ću ti da središ ostatak kuće.“

Počela je da se izvlači, brzo i nežno. Imala je svoju rutinu i moralo je da bude po njenom. Ali je popuštala — dosad. „Zašto ne radiš svoj posao?“ „Uzimam slobodno do kraja dana.“ „Zbog psa?“ „Ne.“ Eli provuče prste kroz njenu kosu pre nego što je ustao. „Dovoljno sam napisao i ulickao za agenta. Zato.“ „To je super.“ Abra se pridiže kraj njega. „Zar ne?“ „Saznaću za nekoliko dana.“ „Daj mi da pročitam.“ Kada je odmahnuo glavom, ona zakoluta očima. „Dobro, kapiram. A da pročitam jednu scenu? Samo jednu. Stranicu?“ „Možda. Kasnije.“ Ne popuštaj sada, reče sebi Eli, jer Abra je imala svoje načine kako da ga nagovori na nešto. Poput psa. „Nagradiću te prvo vinom da te blago opije.“ „Večeras ne smem da budem blago opijena. Imam čas joge kod kuće.“ „Onda kasnije. Pomoći ću ti da vratiš na mesto stvari koje su policajci pretumbali.“ „U redu, možeš da skineš posteljinu sa kreveta, to je lako.“ Kada se Abra otkotrljala do ivice kreveta, Barbi ulete lajući. „Divota“, promrmlja Eli, grabeći pantalone. Slušao je kako kuja trči niz stepenice, lajući poput goniča. „Poen za tebe.“ Eli navuče svoju košulju. „Gola si.“ „Pobrinuću se za to.“ „Šteta. Gola kućepaziteljka je zabavnija.“ Abra se naceri dok je Eli hitao u hodnik, dozivajući usput psa. Eli Landon, pomisli ona, opet je onaj stari. U prizemlju je naredio Barbi da ćuti. Iznenadila ga je poslušnošću, sednuvši kraj otvorenih vrata. Pokušao je da potisne onaj prvi, automatski napad panike kada je ugledao policajca. Odagnao je mračni oblak koji bi obično usledio. Bar nije Vulf, pomisli on. „Detektive Korbete, Vini.“ „Lep pas“, primeti Korbet. „Hej, je li to Barbi?“ Kada je kuja odreagovala pozdravnim lavežom i mahanjem repa, Vini se sagnu da je pomazi. „Uzeo si Barbi, psa gospodina Bridla. Umro je u snu pre dve nedelje. Komšija ga je obišao kao i obično i našao Barbi kako čuva njegov krevet. Dobar je pas.“ Kao da se setio zašto je došao, Vini se naglo uspravi. „Oprosti. Samo mi je drago što je vidim u dobrom domu. Ona je sjajan pas.“ „Lepa kuja“, primeti Korbet. „Imate li pet minuta, gospodine Landone?“ „Policija mi često postavlja to pitanje u poslednje vreme.“ Skloni se s vrata, propuštajući ih unutra. „Pozornik Hanson mi je spomenuo poslednju provalu, pa sam ga zamolio da zajedno porazgovaramo na tu temu. Jeste li stigli da detaljno pregledate kuću, proverite da li nešto nedostaje?“

„Sve je ispreturano tokom pretresa. Upravo vraćamo stvari na mesto, i dosad još ništa ne fali. Provalnik nije lopov, ne u klasičnom smislu.“ „Imam vašu izjavu od sinoć, ali ako biste mogli da mi prepričate svoje jučerašnje aktivnosti.“ Korbet diže pogled kada se Abra, potpuno obučena, pojavila na stepenicama, noseći u rukama korbu sa rubljem. „Gospođice Volš.“ „Detektive. Zdravo, Vini. Dan za čišćenje. Jeste li za kafu? Neki hladan napitak?“ „Ne, hvala.“ Korbet promeni držanje. „Bili ste sa gospodinom Landonom kada je otkrivena provala?“ „Tako je. Petkom uveče radim u pivnici. Eli je došao — koliko je bilo? — oko pola deset, čini mi se. On i Kameni Tribet su sedeli za šankom, ćaskali.“ „Kameni je lokalni lik“, pojasni Vini. „Ostali smo do zatvaranja“, nastavi Eli. „Abra i ja smo ispratili Kamenog kući, a onda došli ovamo.“ „Pozornik Hanson je zabeležio vaš poziv stanici u jedan i četrdeset tri.“ „Tako je. Ušli smo u kuhinju i video sam da je alarmna tabla zamrljana, zatim sam proverio vrata i našao sveže tragove provale. I da, promenili smo šifru za alarm. Opet.“ „I doveli pojačanje“, reče Abra, češkajući Barbi. „Jeste li videli nepoznata vozila, nekog na plaži ili na ulici?“ „Ne, ali tada nisam obraćao pažnju. Pre toga sam bio kod kuće, radio neko istraživanje, čitao na zadnjoj terasi. Nisam primetio ništa i nikog. Nisam planirao da odem u pivnicu. Nisam nikome rekao da idem. Tek tako sam otišao.“ „Imate li običaj da posećujete pivnicu svakog petka uveče?“ „Samo jednom sam bio tamo.“ „Jeste li u pivnici videli nekog neobičnog, na bilo koji način? Nekog ko odskače po izgledu ili ponašanju?“ „Ne.“ „Ja jesam“, poče Abra, okrenuvši se prema njima. „Tonik i limeta.“ „Izvinite?“ „Možda nije ništa. Sigurna sam da nije, ali to sam poslužila jednom nepoznatom gostu. Sedeo je pozadi, pio je tonik sa limetom. Naručio je treću turu, ali nije sačekao da je poslužim.“ „Šta je tu neobično?“, upita Korbet. „Većina gostiju dolazi u društvu ili da nađe društvo ili, ako su samo u prolazu, obično popiju kriglu piva ili čašu vina. Mada opet, možda je samo hteo da sluša bend. Dobar je...“ „Nastavite“, podstače je Korbet. „Kad malo vratim film, otišao je odmah nakon što je Eli ušao. Uzela sam porudžbinu, dodala je ostalim i stala za šank da sačekam piće. Stajala sam tamo nekoliko minuta — ako ne i manje — pričajući sa Kamenim. Bila sam okrenuta glavnim vratima, tako da sam videla Elija kako ulazi. Upoznala sam njih dvojicu i preuzela piće. I kada sam se vratila, njega nije bilo, samo je ostavio novac na stolu.“ „Poznajem pivnicu.“ Korbet suzi pogled kao da je zamišlja. „Postoji i drugi izlaz, ali mora

da se prođe kroz kuhinju.“ „Tako je. Nisam videla da je izašao posle Elijevog ulaska, jer sam se pomerila — znate — nisam više bila okrenuta prema vratima. Osim ako nije prošao kroz kuhinju, ali znam da je otišao čim je Eli ušao, jer sam odmah otišla da ga poslužim. Kako god, izašao je nekih pet minuta nakon što je naručio piće.“ „Sećate li se kako je izgledao?“ „Bože. Ne baš. Belac, kasne tridesete, mislim. Braon kosa ili tamnoplava — u tom delu pivnice svetlo je prigušeno — poduža kosa, padala mu je preko okovratnika. Nisam mogla da vidim koje boje su mu oči, ni kakve je građe, budući da je sedeo. Imao je krupne šake. Možda ću se setiti još nečeg ako razbistrim mozak.“ „Da li biste svoj opis dali policijskom crtaču?“ „Pa, da, ali... Zaista mislite da bi to mogao biti čovek koji je provalio ovde?“ „Vredi pokušati.“ „Žao mi je.“ Abra pogleda u Elija, pa u Vinija. „Sinoć mi nije bilo ni na kraj pameti.“ „Zato i sprovodimo istragu“, reče joj Vini. „Ne znam koliko može biti od pomoći. Znate da je svetlo prigušeno u tom delu, posebno kada svira muzika. A on je sedeo u krajnjem uglu, gde je najmračnije.“ „Šta vam je rekao, jeste li proćaskali?“, upita Korbet. „Ne mnogo. Tonik sa limetom. Pitala sam ga da li nekog čeka jer su stolice vikendom tražene. Samo je ponovio porudžbinu. Nije zvučao druželjubivo.“ „Udesićemo susret sa crtačem kada vam bude zgodno. Bićemo u kontaktu.“ Pošto mu je Barbi njuškala cipele, Korbet se sagnu da je počeše po glavi. „I pas je dobra ideja. Veliki pas koji laje u kući oterao je mnoge provalnike.“ Kada ih je Eli ispratio, Abra je i dalje stajala u kuhinji sa korpom rublja na boku. „Žao mi je, Eli.“ „Zbog čega?“ „Što se tog tipa nisam sinoć setila, možda bismo već imali crtež. I još više mi je žao što nisam umela bolje da ga opišem. Stvarno nisam obraćala pažnju na njegovo lice nakon što mi je stavio do znanja da želi da bude sam.“ „Ne znamo čak ni ima li on nekog udela u ovome. I ako ima, ma koliko ti je teško da se setiš, to je sve što imamo.“ „Meditiraću kasnije, možda uspem nešto da izbistrim. I ne omalovažavaj meditaciju.“ „Nisam ništa rekao.“ „Ali si pomislio. Idem da stavim veš na pranje.“ Abra pogleda na sat. „Definitivno kasnim. Ako danas ne stignem, odvojiću sutra malo vremena za spavaće sobe. I završiću Hesterinu. Taman da sredim nešto kod kuće pre časa.“ „Hoćeš li doći posle časa?“ „Stvarno sam zapostavila gomilu stvari, a i nedostaje mi moja prazna kuća, bez tebe sa sumnjičavim vibracijama prema meditaciji. Osim toga, ti i Barbi morate da se zbližite. Doći ću sutra. Moram ovo da stavim na pranje“, ponovi ona i odjuri. „Ostadosmo samo ti i ja, Barbi“, reče Eli. Možda je tako najbolje. Počeo je da se navikava na Abrino prisustvo. Verovatno će im prijati malo razdvajanja, malo prostora.

Ali njemu nije baš prijalo.

18 ablokirana, zaključi Abra. Bila je zablokirana, to je bio odgovor. Meditirala je, sarađivala sa policijskim crtačem, pokušala aktivno da sanja — u čemu baš i nije bila vešta — ali uloženo vreme, trud i umešnost crtača dali su crtež koji nije bio ni nalik muškarcu između trideset i četrdeset godina. Svaki drugi muškarac, pomisli Abra, proučavajući crtež po ko zna koji put, imao je usko lice, dugu, pomalo razbarušenu, tamnu kosu i tanke usne. Nije bila sigurna za usne. Jesu li zaista bile tanke ili je to bila projekcija njenog sećanja na svojevrsnu škrtost kojom je zračio? Naravno, nije bilo nikakvih dokaza o škrtosti, gost koji pije tonik i limetu nije imao nikakve veze s tim. Ali opet. Ništa nije moglo da se preduzme, bar ne do kraja prazničnog vikenda. Abra je dodala poslednju srebrnu lopticu, kompletirajući par visećih naušnica od srebra i kvarca. Dok je popunjavala opisnu kartu, zamišljala je Elijevu porodicu kako već putuje ovamo. To je bila jedna dobra stvar. A druga? Kuća je bila savršena za ’porodični odmor’ i znala je da će joj prijati. Bar će joj skrenuti misli sa neuspelog crteža. Potreban joj je napredak, zaključi Abra, skidajući naočari koje je nosila za rad izbliza i čitanje. Nadala se da će odigrati ulogu u identifikovanju provalnika i potencijalnog ubice, u pomaganju Eliju da reši svoje probleme, uz malo uzbuđenja oko rasvetljavanja misterije. Želela je da sve bude uredno i čisto, iako je savršeno dobro znala da je život sve samo ne to. Sada nije mogla da se oslobodi osećaja frustracije i pritajene nelagode. Bar joj je novi nakit dobro ispao. Ali njene nade da će kreativnom energijom odblokirati sebe pale su u vodu. Sklopila je radni stočić i spremila ga u drugi sobičak, a alat i materijale u označene kutije. Odneće novi nakit u suvenirnicu, a od zarade će kupiti sebi neku sitnicu. Odlučila se za šetnju, kako bi sebi dala priliku da se divi žutim narcisima i đurđevku, ofarbanim uskršnjim jajima koja su visila sa drveća, te napupalom žbunju zlatne kiše. Oduvek je volela buđenje novog godišnjeg doba, bilo da su to prvi zeleni izdanci proleća ili prve zimske pahulje. Ali danas je nervoza nadjačala sve pa je poželela da svrati kod Morin i nagovori prijateljicu na šetnju do sela. Imala je čudan osećaj da je neko posmatra. Ali to je samo bila odložena reakcija na ono što se dogodilo u Litici. I u svetioniku, pomisli, okrenuvši se da pogleda njegov visoki beli toranj. Niko je nije pratio, iako nije mogla a da se ne osvrne preko ramena, osećajući jezu niz kičmu.

Poznavala je te kuće i njihove vlasnike. Prošla je kraj pansiona Surfsajd, odagnavši strah i iznenadan nagon da se okrene i potrči kući. Ali zar će dozvoliti da je proganjaju sopstvene uobrazilje? Nije htela da propusti zadovoljstvo šetnje u varošici od koje je napravila svoj dom. I nije htela da se seća kako ju je jednom neko već zgrabio otpozadi u praznoj kući. Sunce je sijalo, ptičice su pevale, praznične gužve su već počele. Odahnula je od olakšanja kada je ušla u glavnu seosku ulicu sa radnjama, restoranima i ljudima. Prijalo joj je što vidi mušterije ispred izloga suvenirnice. Turisti su provodili praznike na plaži, porodice poput Elijeve će boraviti samo preko vikenda. Abra uđe u radnju i ugleda Heder iza pulta. Ustuknula je, a onda ipak ušla. „Sranje“, promrmlja. „Koje sranje.“ Nije videla prodavačicu od kada je ova u suzama otrčala sa njenog časa joge. Heder više nije dolazila ni na kućne seanse. U prodavnici, Abra je obuzdavala bes i ozlojeđenost kako bi mogla da zatraži svoj ček. Negativna energija, reče sebi i zastade. Vreme je za pročišćenje, a možda bi usput mogla da rebalansira svoj či i konačno sve odblokira. Kako god, Heder je bila to što je bila. Nije bilo svrhe gajiti loša osećanja, sa bilo čije strane. Abra uđe u suvenirnicu. Prijatni mirisi, prozračna svetlost, jak osećaj lokalne umetnosti i rukodelstva. Prihvati to raspoloženje, naredi sebi, i nastavi dalje. Nemarno je mahnula drugoj prodavačici, primetivši blagu promenu na njenom licu kada se pridružila redu za usluživanje. Heder je nesumnjivo koleginicama ispričala svoju verziju događaja. Ko bi je krivio, zaista? Abra namerno pređe na stranu gde je radila Heder, čekajući strpljivo svoj red dok ju je ova ignorisala. Kada je Heder završila prodaju, Abra priđe pultu. „Zdravo. Gužva danas. Treba mi samo pet minuta. Mogu da sačekam kada budeš slobodna.“ „Stvarno ne znam kada će to biti. Imamo puno mušterija.“ Ukrućena i stisnutih vilica, Heder obiđe oko pulta da usluži tri žene. Bes u Abri je narastao dovoljno da je zagolica u grlu. Ona udahnu duboko da ga obuzda, a potom naglo uze set ručno pravljenih čaša za vino, kojima se već neko vreme divila ali nije mogla da ih priušti. „Izvinite.“ Sa usiljenim osmehom na licu, Abra sa čašama priđe Heder. „Možete li da me uslužite? Sviđaju mi se ove čaše. Zar nisu predivne?“, reče grupi žena, izmamivši njihovo priznanje, a jedna čak priđe odeljku sa čašama, zagledajući one za šampanjac od istog umetnika. „Bile bi predivan svadbeni poklon.“ „Zar ne?“ Abra podiže jednu čašu prema svetlosti, ozarenog lica. „Sviđaju mi se upletene stabljike. Sa Zakopanim blagom ne možete pogrešiti“, doda Abra, široko se osmehujući Heder.

„Naravno. Pitajte ako vas nešto zanima“, procvrkuta Heder, a onda se vrati za pult. „Ja sam sada mušterija“, objavi Abra. „Prvo, nedostajala si nam na času.“ I dalje stisnutih vilica, ali zatočena iza pulta, Heder nije imala kud. „Bila sam prezauzeta.“ „Nedostajala si nam“, ponovi Abra i spusti ruku na Hederinu. „Žao mi je što smo se svađale. Rekla sam stvari koje su te uznemirile i povredile.“ „Ispalo je da sam ja obična tračara i.,. Policija je bila tamo.“ „Znam, ali više nije jer on nije ništa uradio. Neko je provalio u Liticu, dvaput. Prvi put je napao mene.“ „Znam. To je drugi razlog što brinem.“ „Hvala ti što brineš, ali nije Eli pokušao da me povredi. Bio je u Bostonu. I on nije...“ Abra kratko pogleda oko sebe, za slučaj da mušterije stoje previše blizu. „Nije povredio onog detektiva iz Bostona, zato što sam ja bila s njim kada se to desilo. To su činjenice, Heder, potvrđene od strane policije.“ „Pretražili su Liticu.“ „Detaljno. Možda će i moju kuću.“ „Tvoju?“ Šok i istinska zabrinutost joj izbrazdaše lice. „Zašto? To je smešno. To nije pošteno.“ Barijera je napukla, pomisli Abra, začuvši uvređenost u Hederinom glasu. „Zato što jedan detektiv — samo jedan — iz Bostona, koji ne prihvata činjenice i dokaze, već godinu dana proganja Elija. Sada se okomio i na mene.“ „Pa to je užasno.“ „Jeste, ali pošto nemamo šta da krijemo, neka radi šta hoće. Naša lokalna policija je uključena u istragu. Imam više poverenja u njih da će otkriti šta se desilo i ko je odgovoran.“ „Mi brinemo sami o sebi“, reče Heder, ponosno klimajući glavom. „Samo se čuvaj.“ „Hoću.“ Abra pokuša da ne reaguje kada je Heder otkucala čaše. Ništa od nove opreme za jogu. Iz tašne je izvadila svoju kreditnu karticu, a onda se setila nakita. „Umalo da zaboravim. Napravila sam tuce novih naušnica.“ Izvadila ih je i položila na pult, sve upakovane u providne kesice. „Možeš da ih pogledaš kada budeš imala vremena, pa mi javi.“ „Hoću. O, ove su slatke!“ Podigla je srebrne sa cirkonima, poslednji par koji je Abra napravila. „Srebrni mesec i zvezdice, a cirkoni su sunčeva svetlost.“ „Baš su lepe.“ Žena sa čašama za šampanjac priđe pultu. „Abra je jedna od naših umetnica. Upravo je donela novi nakit.“ „Baš imamo sreće! Džoana, dođi da vidiš ovu ogrlicu. Baš kao što ti voliš.“ Abra razmeni pogled sa Heder dok joj je davala kreditnu karticu. Po načinu na koji su se žene okupile oko novog nakita, možda će ipak moći da priušti novu opremu za jogu. Pola sata kasnije, Abra je častila sebe sladoledom i otišla kući pozitivnija nego pre. Prodala je pola svog nakita na licu mesta, i još dva komada koja su već bila izložena u radnji. Definitivno će sebi kupiti novu opremu, nedavno ju je ošacovala na internetu. Povrh toga, zaradila je prelepe čaše za vino.

Prvom prilikom će pozvati Elija na vino i serviraće ga uz sveće. Ali sada će opet pokušati da meditira. Ovoga puta možda uz mirišljave štapiće. Obično joj je prijao svež morski vazduh ali sada nije upalilo. Promeni nešto, reče sebi. Ušla je u kuću i zabavila se otpakivanjem i pranjem novih čaša, pre nego što ih je poslagala na kuhinjske police. Sam pogled na njih dao joj je novi pozitivan podstrek. U iščekivanju je uzela olovku, papir, primerak policijskog crteža i smestila se na svoje jastuče za meditaciju u spavaćoj sobi. Iako je po svojoj proceni bila prosečan crtač, verovala je da može uneti neke promene ili dodatke ukoliko joj padnu na pamet. Dišući duboko, prišla je plakaru da uzme kutiju sa mirišljavim štapićima i raznim držačima koje je godinama skupljala. Možda miris lotosa, pomisli ona, da joj otvori treće oko. Zaista, trebalo je ovo ranije da proba. Skinula je kutiju sa police i otvorila je. Uz vrisak, Abra ispusti kutiju kao da je iz nje siktala zmija. Mirišljavi štapići se rasuše, držači zazveckaše. I pištolj pade na pod. Abra refleksno ustuknu. Instinkti su joj govorili da beži, a onda se uključi logika. Ko god je tu stavio pištolj, zasigurno nije čekao u kući da ga ona nađe. Podmetnuo Eli, zaključi Abra, boreći se za dah, kako bi ga policija tu našla. To je značilo, moralo je da znači, samo jedno: onaj ko je poslednji posedovao pištolj izvršio je ubistvo. Abra odmah izvadi telefon. „Vini, imam veliki problem. Možeš li da dođeš?“ Deset minuta kasnije, dočekala ga je na vratima. „Nisam znala šta drugo da radim.“ „Učinila si pravu stvar. Gde je?“ „U spavaćoj sobi. Nisam ga pipnula.“ Povela ga je, a onda stala sa strane kada je čučnuo da ga prouči. „Kalibar 32.“ „Je li to onaj...“ „Jeste.“ Vini se uspravi, iz džepa izvadi telefon i napravi nekoliko fotografija. „Nisi u uniformi“, primeti Abra. „Nisi bio na dužnosti. Bio si kod kuće sa porodicom. Nije trebalo...“ „Abs.“ Vini se okrenu i zagrli je, očinski je tapšući po leđima. „Opusti se. Korbet će hteti da zna za ovo.“ „Kunem se, pištolj nije moj.“ „Znam da nije tvoj. Niko nije ni rekao da jeste. Opusti se“, ponovi on. „Sredićemo ovo. Imaš li nešto hladno?“ „Hladno?“ „Da, kolu, ledeni čaj, bilo šta?“ „O, naravno.“ „Prijaće mi nešto hladno. Bolje idi i pobrini se za to. Brzo ću ja.“ Dao joj je zadatak da se malo smiri, znala je. I smirila se. Izvadila je sud, dodala vodu i šećer, a potom ih stavila na ringlu da se sjedine dok ona iscedi limun.

Kada je Vini sišao, sipala je mešavinu u stakleni bokal. „Nisi morala sve to da radiš.“ „Lakše mi je kada uposlim ruke.“ „Sveža domaća limunada.“ „Zaslužio si. Kaži Karli da mi je žao što sam vam prekinula vikend.“ „Udata je za policajca, Abra. Navikla je. Korbet je na putu ovamo. Želi da vidi pištolj na mestu gde je nađen.“ A ona je želela pištolj, i smrt koja ga je okruživala, što dalje od svoje kuće. „I onda ćete ga odneti.“ „I onda ćemo ga odneti“, obeća Vini. „Lično ću se pobrinuti za to.“ „Izašla sam u kupovinu, prošetala selom, provela neko vreme u suvenirnici. Kupila sam sebi sladoled i vratila se kući.“ Dok je govorila, sipala je limunadu preko leda i dodala tanjir sa hrskavim kolačićima. „Možda me nije bilo malo više od sat vremena, sat i petnaest minuta.“ „Jesi li zaključala vrata?“ „Da. Vodila sam računa, uvek vodim računa o tome, od one provale u Litici.“ „Kada si poslednji put gledala u tu kutiju?“ „Ne koristim često mirišljave štapiće, odavno ih nisam kupovala. Ponekad ih kupim a ne koristim. Opet brbljam.“ Abra otpi gutljaj limunade. „Ne znam tačno, ali rekla bih dve nedelje. Možda tri.“ „Provodiš mnogo vremena van kuće, mnogo vremena u Litici.“ „Da. Časovi, čišćenje, kupovina — za sebe i za klijente. Kurirski poslovi. I većinu noći sam provodila sa Elijem. Ko god je ubio Kirbija Dankana, podmetnuo je pištolj, Vini, kako bi mene upleo.“ „Vrlo verovatno. Idem da pogledam vrata i prozore, u redu? Dobra limunada“, doda on. „I dobri kolači.“ Ostala je tu, radije nego da ga prati. Pretres kuće nije mogao trajati dugo. Imala je samo tri spavaće sobe, iako se druga nije mogla nazvati sobom, pre magacinom, a i služila je kao radionica. Kuhinja, dnevna soba i zastakljena soba, koja je važila za najlepši kutak u kući. Dva mala kupatila. Ne, nije moglo trajati dugo. Abra ustade i zaputi se na zadnju verandu. Još jedan lep kutak, velikodušan spoljni prostor. Po lepom vremenu ga je koristila jednako kao i unutrašnji. Odatle je pucao pogled na zaobljeni rt sa svetionikom i pučinu iza njega. Njeno malo carstvo, sve što je oduvek želela, jer joj je pružalo utehu i zadovoljstvo. I sada ga je neko oskrnavio. Kao i nju. Neko je ušao u njen dom, hodao njenim sobama i za sobom ostavio smrt. Abra se okrenu kada je Vini ušao, čekajući da pregleda vrata od terase i zadnje prozore. „Ovi prozori nisu zaključani, kao ni oni napred.“ „Kad sam budala.“ „Nisi.“ „Volim otvorenu kuću, da vazduh slobodno struji. U tom pogledu sam striktna.“ Abra skupi kosu i grubo je povuče. Bilo joj je lakše nego da sebe šutne. „Začudo, planirala sam da

ih zaključam.“ „Ovde je ostalo nešto vlakana.“ Vini uslika svojim telefonom. „Imaš li pincetu?“ „Da. Doneću.“ „Nisam poneo opremu“, reče on kada se vratila. „Samo kesu za dokaze da u nju stavim pištolj i ništa više. To mora da je Korbet“, nastavi Vini kada se čulo kucanje. „Hoćeš da ja otvorim?“ „Ne, ja ću.“ Sa pincetom u ruci, Abra otvori ulazna vrata. „Detektive Korbete, hvala što ste došli. Vini... pozornik Hanson je u kuhinji. Pištolj je... pokazaću vam.“ Povela ga je u spavaću sobu. „Ispustila sam kutiju — i sve — kada sam videla šta je unutra. Htela sam da uzmem mirišljave štapiće i pištolj je bio unutra.“ „Kada ste poslednji put otvarali kutiju?“ „Rekla sam Viniju, verovatno pre tri nedelje. On je već fotografisao“, reče Abra kada je Korbet izvadio svoj foto-aparat. „Želim svoje snimke.“ Čučnuo je, izvadio olovku i provukao je kroz obarač pištolja. „Posedujete li pištolj, gospođice Volš?“ „Ne. Nikada ga nisam posedovala. Nikada u životu nisam držala pištolj. Čak ni kao igračku, zaista. Moja majka je zakleti protivnik ratnih igračaka, volela sam slagalice i bojanke i... opet brbljam. Nervozna sam. Ne volim što je pištolj u mojoj kući.“ „Odnećemo ga.“ Korbet navuče rukavice kada Vini uđe u sobu. „Detektive, u kući ima nekoliko otključanih prozora. Abra mi je rekla da ih ne zaključava uvek. Na jednom pozadi sam našao nešto vlakana.“ „Odnećemo ih na analizu. Ko vam je sve bio u kući tokom poslednjih par nedelja?“ „Jednom nedeljno držim kućni čas joge, u večernjim satima, znači moji polaznici. I deca iz komšiluka su svraćala. O bože, deca. Je li to napunjeno? Je li ta stvar napunjena?“ „Jeste, napunjen je.“ „Šta da je jedno od dece ušlo ovamo i... lupetam svašta. Ne bi ušli i uzeli kutiju sa najviše police mog ormana. Ali da jesu...“, Abra sklopi oči. „Je li dolazio neki majstor iz nekog razloga?“, upita Korbet, ubacujući kesu sa dokazom u džep. „Nije.“ „Stanodavac, kablovska kompanija, bilo šta slično?“ „Ne. Moji polaznici, deca iz komšiluka.“ „Eli Landon?“ Oči joj sevnuše. Korbet ju je mirno posmatrao. „Rekli ste mu da znate da je nevin.“ „Svejedno moram da postavim pitanje.“ „Nije dolazio proteklih nekoliko nedelja. Od provale se ne udaljava od Litice. Morala sam da ga nagovaram da napusti kuću samo da bi otišao u kupovinu jer mu ovog vikenda dolazi porodica u posetu.“ „U redu.“ Korbet se uspravi. „Hajde da vidimo ta vlakna.“

Čekala je da ih Vini i Korbet prostudiraju, domunđavajući se, a potom ih ubace u kesicu za dokaze. „Jeste li za limunadu, detektive? Upravo sam je napravila.“ „Može, hvala. Hajde da sednemo.“ Ton kojim je ovo rekao obli joj dlanove znojem. Sipala je limunadu i sela za sto. „Jeste li videli nekoga da se muva oko kuće?“ „Ne. Više nisam videla muškarca iz pivnice. Bar mislim da nisam. Prepoznala bih ga, iako nisam bila od pomoći u opisivanju. Zato sam i izvadila štapiće. Htela sam da ih zapalim, da pokušam da meditiram. Poslednjih dana sam sva naelektrisana, pa sam mislila da se malo opustim.“ „Naelektrisana?“ „Posle svega što se izdogađalo, razumljivo je. I...“ Neka ide dođavola. „Neko me prati.“ „Videli ste nekog?“ „Ne, ali imam osećaj. Ne umišljam, u to sam sigurna. Znam kako je kada vas neko prati. Verovatno znate šta sam doživela pre nekoliko godina.“ „Da, znam.“ „Imam taj osećaj već nekoliko dana.“ Abra pogleda u prozor koji je ostavila otključan, kroz staklena vrata prema verandi, gde je sunce kupalo saksije sa cvećem. „Dosta vremena provodim van kuće, a noći sam provodila sa Elijem. I pošto sam bila dovoljno nemarna da ne zaključam prozore, neko je ušao bez muke i ostavio pištolj. Ali zašto? Ne razumem, zašto ovde? Zašto kod mene? Ili razumem, ali je uvrnuto. Ako je neko želeo da me diskredituje, da baci sumnju na Elijev alibi, zašto jednostavno nije podmetnuo pištolj u Litici dokom provale?“ „Pretražili smo je pre nego što je stigao da ga podmetne, ili možda nije planirao da odustane“, reče Vini. „Oprostite na upadici, detektive.“ „Nema problema. Proteklih nekoliko dana, Vulf je pokušavao da dobije nalog za pretres ove kuće. Njegovi nadređeni ga ne podržavaju u tome, kao ni ja. Ali on ne odustaje. Tvrdi da je dobio anonimni poziv i da mu je rečeno kako je viđena žena, žena duge kovrdžave kose, kako se udaljava od svetionika u noći kada je Dankan ubijen.“ „Aha.“ Nevidljivo đule joj probode stomak. „A onda je pištolj nađen ovde. Znači, ili sam ubila Dankana ili sam saučesnica. Treba li mi advokat?“ „Ne bi bilo loše, ali trenutno mi ovo izgleda kao nameštaljka. To ne znači da nećemo proći kroz proceduru.“ „U redu.“ Korbet gucnu limunadu. „Čujte, gospođice Volš — Abra. Reći ću vam kako stvari stoje i kako će ih moj šef protumačiti. Ako niste imali ništa sa Dankanom, zašto onda niste bacili pištolj u more, naročito nakon što je već izvršen pretres Litice? Podmetanje u vašu spavaću sobu sa gomilom mirišljavih štapića? Gluplje ne može biti. Uostalom, ništa ne ukazuje na to da ste toliko glupi.“ Nemajući još uvek poverenja u svoj glas, Abra klimnu glavom. „Vi ste ga našli i prijavili. Igrom slučaja, glavni detektiv na slučaju ubistva Landonove

žene dobija anonimni poziv — sa pripejd mobilnog telefona, koji je potom bačen sa lokalnog tornja — tvrdeći, tri nedelje nakon ubistva, da je video ženu vašeg izgleda kako se udaljava sa mesta zločina u noći ubistva.“ „I detektiv Vulf mu veruje.“ „Možda da, možda ne, ali on pokušava da iskamči nalog za pretres. Sve liči na nameštaljku, i to lošu, stoga mislim da Vulf nema šanse, ali kao što rekoh, neće mu smetati da vam pretraži kuću.“ „Ali ovde nema ničeg. Ničeg... osim tog pištolja.“ „To će proći kroz proceduru. Mogu da nabavim nalog za pretres ali bilo bi mnogo jednostavnije ako nam vi date dozvolu.“ Nije htela; od svega joj je bilo pomalo muka. Ali još više je želela da se ovo što pre okonča. „U redu, pretražite, gledajte, radite sve što morate.“ „Dobro. Kada završimo, hoću da se pobrinete da kuća bude zaključana — uključujući prozore.“ „Da, zaključaću sve. Ali mislim da ću spavati ili u Litici ili kod prve komšinice... bar na neko vreme.“ „Još bolje.“ „Morate li odmah da kažete Eliju?“, Abra spusti ruke, shvativši da svoj privezak od sivog kvarca — onaj koji je napravila u radionici — sve vreme uvrće oko lančića. „Dolazi mu porodica. Verovatno da ovde provedu uskršnje praznike. Ovo će ih uzrujati.“ „Dok ne budem morao da razgovaram s njim, neću mu ništa reći.“ „Hvala vam.“ „Pozvao sam forenzičara da dođe po otiske ali...“ „Neće ih naći. Ali to je procedura.“ „Tako je.“ Pregurala je i to. Mala kuća, pomisli Abra, pa nije trajalo dugo. Sklanjala im se s puta što je više mogla. Znači, ovako se Eli osećao, zaključi ona, kada je policija došla da njuška u potrazi za dokazima. Sigurno se tako osećao već neko vreme, kao da kuća nije njegova. Kao da stvari u njoj nisu njegove stvari. Vini joj konačno priđe. „Završili su. Ništa nisu našli“, reče. „Nema otisaka na prozoru, na kutiji, nigde.“ Kratko je potapša po ramenu. „Pretres je formalnost, Abs. To što si dala odobrenje bez naloga samo ide u prilog tvrdnji da je nameštaljka.“ „Znam.“ „Hoćeš da ostanem još malo?“ „Ne, idi kući, svojoj porodici.“ Farbaj uskršnja jaja sa svojim sinčićem, pomisli. „Nisi morao ovako dugo da ostaneš.“ „Hoću da me pozoveš ako se nešto desi, u svako doba dana ili noći.“ „Hoću. Ne brini. Odoh da se malo sredim pa idem u Liticu. Hoću da vidim Hester.“ „Pozdravi je. Mogu da te sačekam.“ „Ne, dobro sam. Bolje sam. Dan je. Ima ljudi na plaži. Taj tip trenutno nema razloga da me smara.“ „Svejedno, zaključavaj vrata i prozore.“

„Hoću.“ Ispratila ga je. Komšinica preko puta joj mahnu u pauzi okopavanja svog vrta. Dva dečaka prozujaše na biciklima. Previše aktivnosti, uveravala je sebe, da bi neko pokušao da se ušunja u kuću. I trenutno nema razloga da to čini. Uzela je kesu za smeće, otišla u sobu, klekla i u nju ubacila sve sa poda, kutiju, štapiće, držače, sve. Ko zna šta je dodirivao. Da je mogla, bacila bi ceo orman. Umesto toga, našminkala se, spakovala manju putnu torbu, uključujući i crtež. Kada je očistila kuhinju, izvadila je pitu od jagoda koju je ranije ispekla. Odnela je sve u kola, vratila se po torbu i tašnu. I kada je zaključala vrata, srce joj se steglo. Volela je svoju kućicu, ali u njoj se više nije osećala sigurno.

19 iticu ispuniše ljudi, buka, pokret. Eli je zaboravio kako izgleda kada toliko glasova priča u isto vreme, kada se aktivnosti prepliću i pitanja doleću sa svih strana. Posle početnog stresa, shvatio je da uživa u društvu i haosu. Vukao je prtljag na sprat, kese i posuđe sa hranom u kuhinju, gledajući kako njegova sestričina trčkara po kući — vodeći neprestane razgovore sa psom — primetivši da se njegova majka prijatno iznenadila kada je izvadio otmeni poslužavnik sa voćem i sirom, nudeći im ih kao grickalice za okrepljenje od puta. Ali najveće zadovoljstvo je doživeo kada je ugledao svoju baku kako stoji na terasi, zagledana u more dok joj povetarac mrsi kosu. Kada joj se pridružio, naslonila se na njega. Opružen na suncu, stari pas Sejdi diže glavu, kratko mahnu repom i nastavi da spava. „Sunce greje stare kosti“, reče Hester. „Moje i Sejdijeve. Nedostajalo mi je sve ovo.“ „Znam.“ Eli je zagrli oko ramena. „I mislim da si ovome ti nedostajala.“ „Volim da mislim tako. Posadio si ljubičice.“ „Abra je posadila. Ja ih zalivam.“ „Timski rad je dobra stvar. Zbližava ljude, Eli. Ne samo na praktičnom nivou. Volim što neko živi u kući, i volim što si to ti. Zato što mislim da si i ti ovome nedostajao.“ Porodična crta krivice i žaljenja prostruja kroz njega. „Žao mi je što tako dugo nisam dolazio. Još žalije što sam mislio da tako treba.“ „Znaš li da mrzim da plovim?“ Bio je istinski šokiran. „Ti? Hester ’Prvi oficir’ Landon? Mislio sam da voliš da ploviš.“ „Tvoj deda je voleo. Ja sam morala da pijem tablete protiv mučnine kako bih smirila stomak. Obožavam more, ali najviše volim da ga gledam sa kopna. Plovili smo zajedno, Eli i ja, i ne kajem se ni zbog jedne popijene tablete ili minuta provedenog s njim na vodi. Brak je niz kompromisa, a kada su obostrani, kompromisi kreiraju život, partnerstvo. Ti si napravio kompromis, Eli, i nema razloga da se zbog toga izvinjavaš.“ „Hteo sam da te sutra izvedem.“ Hester se nasmeja, kratko i veselo. „Bolje ne.“ „Zašto si zadržala brod?“ Kada ga je pogledala i osmehnula se, shvatio je. Iz ljubavi, pomisli Eli, i spusti usne na njen obraz. Hester uhvati njegov pogled. „Dakle, nabavio si kuju.“ „Jesam. Trebao joj je dom. Mogu da ostvarim vezu.“

„Pas je zdrav napredak.“ Hester ga opet pogleda u oči, oslonivši se na štap. „Izgledaš bolje.“ „Nadam se da je tako. I ti izgledaš bolje, bako.“ „Nadam se i ja da je tako.“ Opet se grleno nasmejala. „Mi smo dva ranjenika, zar ne, mladi Eli?“ „Koji se oporavljaju i jačaju. Vrati se kući, bako.“ Uzdahnula je i stisnula mu ruku, a zatim uz pomoć štapa odšetala do stolice i sela. „Moram još da se oporavljam.“ „Možeš i ovde. Ostaću sa tobom, koliko god je potrebno.“ Nešto zasija u njenim očima. Za trenutak mu se učini da su suze, ali bila je svetlost. „Sedi“, reče mu. „Nameravam da se vratim, ali još nije vreme. Ne bi bilo praktično ni mudro da živim ovde kada u Bostonu imam sve one doktore i fizikalne terapije.“ „Mogu ja da te vodim na terapije.“ Nije shvatao, zaista nije, sve dok je nije ugledao kako stoji na terasi, zagledanu u more, koliko je zapravo želeo da se vrati. „Udesićemo da terapije budu u kući.“ „Bože, koliko ličiš na mene. Razmišljam o tome još od trenutka kada sam se probudila u bolnici. Misao o povratku me je ponajviše održala. Žilave sam loze, a udajom za Landona postala sam još žilavija. Doktori nisu mogli da veruju kada sam se oporavila, kada sam stala na noge.“ „Ne poznaju oni Hester Landon.“ „Sada me znaju.“ Ona se zavali u stolicu. „Ali nisam još spremna za povratak. Treba mi tvoja majka. O, treba mi i tvoj otac, takođe. Dobar je on sin, uvek je bio. Ali treba mi Lisa, bog je poživeo, još neko vreme. Stala sam na noge, ali ne mogu da živim ovde, ma koliko to želela. Zato ću ostati u Bostonu dok ne budem zadovoljna sobom. A ti ostani ovde.“ „Koliko god želiš.“ „Dobro, jer upravo ovo ti želim, oduvek. Pitala sam se hoću li biti poslednja Landonova u Litici. Poslednja koja je živela u Viski Biču. Još više sam se pitala je li razlog što nisam volela Lindsi taj što te je držala u Bostonu.“ „Bako...“ „Pa, koliko god sebično i samoživo zvučalo, to je delimično bio razlog. Ne u potpunosti, ali delimično. Prihvatila bih je, ili bih bar pokušala, da te je usrećila — kao što su Trišina porodica i njen posao u Landon Viskiju nju usrećili.“ „Ona je maher u poslu, jelda?“ „Nasledila je to od tvog dede i tvog oca. Rođena i odgojena za to. A ti si više na mene. Ah, mi možemo da podnesemo posao kada moramo, nismo budale. Ali nas jedino umetnost ispunjava.“ Eli potapša Hester po ruci. „Čak i kada si se usredsredio na pravo, pisanje te je najviše činilo srećnim.“ „Izgledalo je previše zabavno da bih ga smatrao poslom. A sada je posao, i više od posla. Dok sam bio u advokaturi, izgledala mi je kao nešto važno, nešto sigurno. Više od sanjarenja nad papirom.“ „Zar ti pisanje predstavlja samo to? Sanjarenje?“

„Ne. Lindsi je to tako zvala.“ Eli je skoro i zaboravio na to. „Ne iz zlobe, samo... nekoliko priča nije bilo tako impresivno.“ „A ona je samo htela da je nešto impresionira, i ne kažem ovo iz zlobe. Bila je takva. Ali u tom nizu kompromisa, prava istina je da se Lindsi nije trudila. Ili bar ja to nisam videla. Ljudi koji kažu da ne valja govoriti ružno o pokojnicima nemaju smelosti da kažu ono što misle.“ „Ti imaš smelosti napretek.“ Nije očekivao da će razgovarati o Lindsi, ne tu, ne sa Hester. Ali možda je to bilo pravo mesto da konačno stave tačku na tu priču. „Nije ona bila kriva.“ „Retko je jedna osoba kriva.“ „Mislio sam da ćemo krenuti novim stopama, deliti snage, slabosti, ciljeve. Ali oženio sam se princezom. Njen otac ju je uvek tako zvao. Princeza.“ „Ah, da, sada se sećam.“ „Uvek je dobijala ono što je želela. Odgajana je u verovanju da može i hoće — i treba. Bila je prirodno šarmantna, neverovatno lepa i apsolutno je verovala da je njen život savršen, baš onakav kakvog ga je zamišljala.“ „Ali život nije bajka, čak ni za princezu.“ „Nije“, složi se Eli. „Ispostavilo se da život sa mnom nije savršen.“ „Bila je mlada i razmažena. Da je pokušala, možda bi s vremenom sazrela i postala manje sebična. Istina, bila je šarmantna i imala je izvrsno oko za umetnost, dekor, modu. Možda je mogla to da iskoristi. Ali surova istina je da Lindsi nije bila tvoj par, tvoja partija, ni ljubav tvog života. Ni ti nisi bio njena.“ „Nisam“, priznade Eli, „zato nismo uspeli.“ „Najbolje što se može reći za vas dvoje jeste da ste oboje pogrešili. Ona je platila preveliku cenu za tu grešku i žao mi je zbog toga. Bila je mlada, lepa žena i brutalno je stradala. Gotovo je.“ Nije, pomisli Eli, ne dok krivac za to ne plati. „Imam pitanje za tebe“, nastavi Hester. „Jesi li srećan ovde?“ „Bio bih lud da nisam.“ „I posao ti fino ide?“ „Bolje nego što sam očekivao ili se nadao. Tokom protekle godine, pisanje je bilo više beg od stvarnosti, način da izađem iz svoje glave — u drugu dimenziju. Sada je to posao. Hoću da budem dobar u njemu. Mislim da mi je boravak ovde u tome pomogao.“ „Zato što je ovo tvoj dom, Eli. Ti pripadaš Viski Biču. Triša? Svi znamo njen život, njenu porodicu, i njen dom je u Bostonu.“ Hester se osvrnu iza sebe, gledajući Selinu kako se valja po podu sa uzbuđenom Barbi. „Ovo je mesto gde će ona dolaziti, provoditi vikende, letnje i zimske raspuste. Ali ovo nije njen dom. Nikada nije bio.“ „Ovo je tvoj dom, bako.“ „Prokleto si u pravu.“ Hester diže bradu i oči joj poprimiše beskrajnu mekoću dok je iznad šarenih cvetova zurila u more. „Zaljubila sam se u tvog dedu na onoj plaži, jedne opojne prolećne noći. Znala sam da će biti moj i od ove kuće smo napravili dom, ovde podigli decu, živeli naše živote. Litica je moj dom i zato sam slobodna da je poklonim kome ja želim.“

Okrenula se prema Eliju i te meke oči postaše čelične. „Osim ako me ne ubediš da je ne želiš, da ne možeš da urediš život ovde, da budeš srećan — udesiću prenos vlasništva.“ Zapanjen, Eli je mogao samo da zuri u nju. „Bako, ne možeš da mi pokloniš Liticu.“ „Mogu da radim šta god hoću, momče.“ Hester ga odlučno lupnu prstom po ruci. „Kao što sam uvek radila i nastaviću tako.“ „Bako...“ Opet ga je lupnula prstom, ovoga puta prekorno. „Litica je dom, a u domu neko mora da živi. Sada si to ti, i odgovaraš za nju. Hoću da znam želiš li da od nje napraviš svoj dom, da u njoj ostaneš, i kada budem u stanju da se vratim i kada me ne bude. Želiš li negde drugde da živiš?“ „Ne.“ „Onda je stvar rešena. Pao mi je kamen sa srca.“ Sa zadovoljnim uzdahom, ona opet pogleda u more. „Tek tako?“ Hester se osmehnu i nežno ga uhvati za ruku. „Zapečaćeno.“ Dok se Eli smejao, Triša otvori vrata od terase. „Ako vas dvoje možete da se razdvojite, vreme je za farbanje jaja.“ „Hajde. Daj mi ruku, Eli. Lako sedam ali teško ustajem.“ Pomogao joj je da ustane, a onda je zagrlio oko ramena. „Pobrinuću se za to, obećavam. Samo se brzo vrati kući.“ „Takav je plan.“ Dala mu je puno materijala za razmišljanje, ali farbanje uskršnjih jaja sa sestričinom — i njenim takmičarski nastrojenim pedesetosmogodišnjim dedom — odvraćali su mu misli. I tako se Eli prepustio zabavi. Kada se oglasilo zvono na vratima, kuhinjski šank je bio pokriven raznobojnim baricama i skvašenim novinama. Sa Barbi kraj nogu, Eli otvori vrata Abri. Stajala je sa torbama okačenim o svako rame i velikim poslužavnikom u rukama. „Izvini, nemam dovoljno ruku da sama otvorim.“ Samo se nacerio i nagnuo preko poslužavnika da je poljubi. „Upravo sam hteo da te zovem.“ Uzeo je poslužavnik, iskosivši ga kako bi mogla da prođe kraj njega. „Mislio sam da ćeš ranije doći — ali uspeo sam, uz veliki trud i lukavstvo — da ti sačuvam nekoliko jaja.“ „Hvala. Samo sam morala da pozavršavam neke poslove.“ „Je li sve u redu?“ „Zašto ne bi bilo u redu?“, Abra spusti torbe. „Zdravo, Barbi. Zdravo.“ Tražila je način da skrene temu, ne želeći da mu pokvari porodično okupljanje. „Pite su mi oduzele puno vremena.“ „Pite?“ „Pite.“ Uzela mu je poslužavnik i krenula s njim kroz kuću. „Prema zvucima koje čujem, svi su se odomaćili.“ „Kao da su tu već nedelju dana.“ „Dobro ili loše?“

„Dobro. Zaista dobro.“ I sama se uverila u to kada je ušla u kuhinju. Svi su sedeli oko šanka. Jaja, ofarbana manje ili više umešno i kreativno, bila su naslagana u korpicama. Kada je postala predmet pažnje svih prisutnih, Abra namesti osmeh i pokuša da potisne svoj užasan dan. „Srećan Uskrs.“ Požurila je da spusti pite i pozdravi prvo Hester. Zagrlivši je, ona sklopi oči i zaljulja se malo. „Tako je dobro videti vas opet. I ovde!“ „Daj da te pogledam.“ Hester je odmače od sebe. „Nedostajala si mi.“ „Moraću češće da vas posećujem.“ „S tvojim rasporedom? Hajde da sednemo, za tebe čaša vina, za mene martini, pa da mi ispričaš sve tračeve. Ne stidim se da priznam koliko mi je to nedostajalo.“ „Skoro da ste u toku, ali mogu da iskopam još koji za čašu vina. Robe!“ Ona se izvi na prste da zagrli Elijevog oca. Eli je posmatrao kako se Abra pozdravlja sa njegovom porodicom. Njeni zagrljaji su bili tako prirodni, tako prisni. Ah, taj fizički kontakt, intimni dodir. Ali videvši Abru sa njemu najmilijima, Eli shvati da je ona utkana u njihove živote na načine koje nije razumeo. Bio je... otuđen, zaključi. Živeo je po strani. Predugo. U roku od nekoliko minuta, Abra je zajedno s njegovom sestrom voštanim bojicama šarala jaja i ćaskala o potencijalnim imenima za bebu. Otac mu priđe. „Dok oni pozavršavaju ovde, hajde da mi pokažeš tu iskopinu u podrumu.“ Nimalo prijatan zadatak, ali morao je da ga obavi. Kada su sišli, Rob zastade kod vinare. Čovek od kog je nasledio visinu, građu — i oči Landonovih — stajao je s rukama u džepovima pantalona. „U vreme moje babe, ovaj deo podruma je bio pun džemova, marmelada, voća i povrća. Tvoj deda je nastavio tradiciju, mada u manjem obimu. A onda su dani beskrajnog i mukotrpnog rada prošli.“ „Sećam se nekih moba.“ „Ništa kao moba“, uzdahnu Rob kada su nastavili dalje. „Na stotine radnika, od kojih su neki ostajali danima, čak i nedeljama, tokom sezone. Za to je bilo potrebno puno slobodnog vremena, skladište hrane i pića, četa posluge. Moj otac je bio poslovni čovek. Da je imao veru, to bi bio posao kao sušta suprotnost društvu.“ „Nisam imao pojma da su postojali tuneli za poslugu. Nedavno sam saznao.“ „Na moje veliko razočaranje, zatvoreni su pre mog rođenja. Mama je pretila da će isto učiniti sa nekim delovima podruma. U detinjstvu sam voleo da se šunjam ovuda sa svojim drugarima. Bog zna zašto.“ „I ja sam to radio.“ „Misliš da nisam znao?“, Rob se zakikota, pljesnuvši Elija po ramenu. A onda opet zastade kada su zašli u stari deo podruma. „Gospode bože. Rekao si mi da je širok ali ti nisam verovao. Kakvo je ovo ludilo?“ „Groznica potrage za blagom, rekao bih. Ništa drugo nema smisla.“ „Ne možeš da odrasteš u Viski Biču a da ne sretneš nekog ko boluje od te groznice, makar u blažem obliku.“

„Ti?“ „Kao tinejdžer sam — grozničavo — verovao u Esmeraldin miraz. Skupljao knjige, jurio mape, uzimao časove ronjenja kako bih se pripremio za poziv tragača za blagom. Naravno, prošlo me je, ali još se pitam, nekim delom svog bića. Ali ovo... ovo je suludo. I opasno. Ima li policija nekih tragova?“ „Još ne, ili me o tome nije obavestila. Doduše, trenutno rade na slučaju ubistva.“ Eli je razmišljao o ovome, vagajući za i protiv izlaganja celog slučaja ocu. Nije znao sve do tog trenutka, a onda je odlučio. „Mislim da su povezani.“ Rob pogleda sina. „Ako jesu, vreme je da povedemo pse u šetnju, pa ćeš mi sve potanko ispričati.“ Unutra, Abra je sedela sa Hester u jutarnjoj sobi. „Kako je lepo“, reče. „Nedostajalo mi je.“ „Predivno održavaš kuću. Znala sam da hoćeš.“ Hester pokaza na saksije sa cvećem na terasi. „Tvojih ruku delo, kako čujem.“ „Imala sam malu pomoć. Eli nije neki baštovan.“ „To može da se promeni. Promenio se otkad je došao.“ „Bilo mu je potrebno vreme, prostor.“ „Ima tu još nečeg. Nazirem čoveka kakav je nekada bio, u kombinaciji s onim što će postati. Sada mi je srce na mestu, Abra.“ „Srećniji je nego kada je došao. Izgledao je tako tužno, tako izgubljeno, tako ljutito pod svim tim teretom.“ „Znam, iako je prošlo godinu dana. Previše toga je primio jer je dao reč, a držanje reči je važno.“ „Da li ju je voleo? Glupo mi je da ga pitam.“ „Mislim da je voleo neke njene delove, i želeo je ono što je mislio da mogu zajedno da ostvare, želeo je dovoljno da dâ svoju reč.“ „Data reč je opasna stvar.“ „Za neke, da. Za ljude kao što je Eli. I za tebe. Da mu je brak uspeo, možda bi postao drugačiji čovek, neka druga verzija sebe. Neko ko je zadovoljan svojim advokatskim poslom i životom u Bostonu, i održao bi datu reč. Izgubio bi onog dečaka, koji je nekada trčkarao po Viski Biču, ali i to je u redu. Isti slučaj je sa tobom.“ „Verovatno.“ „Da li se druži sa ljudima?“ „Voli svoju samoću, ali to je deo posla koji je izabrao. Ali da. On i Majk O’Mali su se fino uklopili, i ponovo se povezao sa Vinijem Hansonom.“ „Oh, taj momak. Ko bi rekao da će polugoli surfer koji puši marihuanu završiti kao policajac?“ „Uvek ste ga voleli, vidi se.“ „Bio je tako prokleto simpatičan. Drago mi je što se Eli opet druži s njim, i što je prijatelj sa Majkom.“ „Mislim da Eli lako stiče i održava prijateljstva. Ah da, jedno veče je proveo sa Kamenim

u pivnici. Bili su baš veseli.“ „Blagi bože. Nadam se da ga je neko odvezao kući, i pritom ne mislim na Kamenog.“ „Pešačili smo.“ Abra shvati da je implikacija na ’mi’ momentalno izazvala izvijanje Hesterinih obrva. „Zanimljivo.“ Nasmešivši se, Hester uze čašu sa martinijem. „Lisa je izgledala vrlo uzbuđeno što ćeš nam se pridružiti ovog vikenda.“ „Neću da okolišam. Hester, puno mi značite.“ „Zašto bi okolišala? Kada sam pitala Elija da boravi u Litici, nadala sam se da će naći vremena i prostora za oporavak. I nadala sam se da ćete vas dvoje... početi zajedno da pešačite kući.“ „Stvarno?“ „A što da ne? U stvari, nameravala sam da provodadžišem, ako bude potrebno, čim opet stanem na noge. Jesi li zaljubljena u njega?“ Abra otpi veliki gutljaj vina. „Čemu žurba.“ „Stara sam. Nemam vremena za gubljenje.“ „Koješta.“ „Ali ne toliko stara da ne vidim kako izbegavaš odgovor.“ „Ne znam odgovor. Volim da budem s njim i da posmatram kako postaje ono o čemu pričate. Znam da je situacija komplikovana za oboje, zato sam srećna s ovim što imamo.“ „Komplikacije su deo života.“ Ne žureći, Hester ubaci jednu od dve maslinke u usta. „Znam da se ovde nešto dogodilo, ali ne znam sve. Svi su previše oprezni sa mnom. Imam rupu u pamćenju, ali mozak mi savršeno radi.“ „Naravno.“ „I ostatak mene će uskoro. Znam da je neko provalio u Liticu i to je strašno. Znam da je neko ubijen i da je policija pretražila kuću, što je još strašnije.“ „Glavni detektiv na slučaju ne sumnja na Eiija“, brzo reče Abra. „U stvari, ne veruje da Eli ima bilo kakve veze sa Lindsinim ubistvom.“ S vidnim olakšanjem na licu, Hester se zavali u stolici. „Zašto mi to niko nije rekao?“ „Verovatno ne žele da vas potresaju detaljima. Ali bilo je toliko loše da se Eli baš nasekirao. Ljut je, Hester, ozbiljno ljut, i spreman da se bori, da uzvrati udarac. To je dobro.“ „Veoma dobro.“ Hester pogleda u more. „A ovo je dobro mesto za borbu.“ „Izvinjavam se što vas prekidam.“ Lisa uđe, lupnuvši prstom po svom ručnom satu. „Evo čuvarke“, objavi Hester. „Hester, morate da se odmorite.“ „Već sedim. Pijem odličan martini. Odmaram se.“ „Dogovorile smo se.“ Uz zvučni uzdah, Hester iskapi svoj martini. „Evo, evo. Moram da spavam, kao mala Seli.“ „Jer ako ne spavate, budete mrzovoljni kao mala Seli kada propusti svoju dnevnu dozu dremke.“ „Moja snaja me vređa a da ne trepne.“ „Zato me volite“, uzvrati Lisa, pomažući Hester da ustane.

„Jedan od milion razloga. Pričaćemo kasnije“, reče ona Abri. Kada je ostala sama, Abra dopusti sebi trenutak klonulosti. Da li da izmisli neki izgovor i pobegne kući? Zašto? Da bi se uverila kako niko nije provalio i ostavio još neki inkriminišući dokaz? Ništa nije dobijala opsesijom i dopuštanjem da joj briga nagriza um. Bolje joj je ovde, reče sebi, s ljudima. Trebalo bi da uživa u trenutku. Bog zna šta će se sledeće dogoditi. Ustade i zaputi se u kuhinju. Želela je nešto da skuva, shvati Abra, ali sada je bila gost, ne kućepaziteljka, i nije imala odrešene ruke. Trebalo bi da odnese svoje stvari na sprat, iz torbi izvadi poklončiće koje je napravila za porodicu. Morala je nečim da se zabavi. Utom uđe Lisa i Abra se okrenu. „Hester redovno gunđa zbog spavanja ali uvek odspava sat vremena.“ „Hester je aktivna i samostalna.“ „Znam. Ipak, sat vremena sna je ništa. Po izlasku iz bolnice jedva da se budila na sat vremena. Premašila je sve prognoze, ali manje od nje nisam ni očekivala. Znaš, to vino izgleda baš dobro.“ „Sipaću vam čašu. Upravo se pitam kako bih mogla da vam pomognem. Oko ručka. Ili bilo čega.“ „Oh, pojasniću ti sve oko ručka. Umem da vladam kuhinjom, kada mi to Alis dozvoli. Ali nisam Marta Stjuart. Ti fantastično kuvaš.“ „Ja?“ „Hester tako kaže, a vidim i dokaz. Eli se popravio. Tvoj sam dužnik.“ „Volim da kuvam, a on se setio da voli da jede.“ „I setio se da voli pse. Otišao je na plažu da prošeta kuju i da se malo druži sa ocem. Hvala ti, Abra.“ „Volim da ga podsećam.“ „Nemoj da ti bude neprijatno. Bile smo prijateljice i pre nego što ste ti i Eli počeli da se zabavljate.“ „U pravu ste“, uzvrati Abra kroz uzdah. „Dugo nisam bila u vezi, posebno ne sa nekim ko je blizak sa svojom porodicom. Iskreno? Toliko sam navikla da radim po ovoj kući ili da tražim šta bih mogla da radim. Nisam sigurna kako da se ponašam kao gošća.“ „A zašto ne bismo izbacili reč ’gošća’ i svi bili porodica. Hester te smatra porodicom. Eli takođe. Zašto ne počnemo odatle?“ „Volela bih.“ „Eto. Sada mogu da prestanem da nagađam.“ Abra se iznenađeno nasmeja i klimnu glavom. „To sve pojednostavljuje. Hajde da čujem vikend jelovnike i preuzeću zadatke.“ „Može. Ali dok smo još same, hoću da mi kažeš šta se zapravo dešava. Znam da je Eli izašao, koristeći onu slatku kuju i sirotog, starog Sejdija kao izgovor da svom ocu ispriča detalje koji su ovome promakli. Navodno štite žene od ozbiljnih tema.“

Abra spusti ruke na kukove. „Stvarno?“ „To i nije tako loše, ali pomalo je preterano. I ja sam preživela prošlu godinu, Abra. Svaki dan. Svaki sat. Hoću da znam šta se događa s mojim sinom.“ „Ispričaću vam.“ Nadala se da je učinila pravu stvari, jer Abri je to bio jedini cilj. Direktna pitanja su zasluživala direktne odgovore. A pošto je verovala Lisinom sudu, oba Elijeva roditelja su bila zadovoljena. Bez uvijanja ili izostavljanja neprijatnih detalja. A šta je ona učinila, zapita se Abra. Zar nije već uvijala i izostavljala neprijatne detalje? Eli je svakako imao pravo da zna za podmetnuti pištolj i policijski pretres. Zar mu nije dovoljno verovala da mu se poveri? „A, tu si.“ Produvan vetrom i nasmejan, Eli uđe unutra. „Barbi me je ostavila zbog mog oca, i Sejdi je sada njen najbolji prijatelj. Mislim da se malo zaljubiškala.“ „Srećom, sterilisana je. Svaka zgodna džukela bi mogla da je zavede.“ „Mnogo mi je drago što si ovde. Tati sam ispričao celu priču, uključujući sve ružne detalje. Smatrao sam da tako treba.“ „Dobro, jer sam i ja isto uradila sa tvojom majkom.“ „Mojom...“ „Šta sam drugo mogla, Eli? Direktno me je pitala. I ja sam joj odgovorila. Manje će brinuti ako sve zna nego da nagađa.“ „Samo sam hteo da je poštedim i rasteretim ovih par dana dok su ovde.“ „Razumem. Isto razmišljam, i zato nisam... Je li to Hester?“ Začuvši vrisak, Eli izjuri iz sobe pre nego što je Abra završila pitanje, hitajući prema bakinoj sobi. Abra potrča za njim. Bleda kao krpa, Hester je sedela u krevetu. Disala je ubrzano, pruživši obe ruke prema Eliju. Abra odjuri u kupatilo po vodu. „Sve je u redu. Ja sam tu. Smiri se, bako.“ „Izvolite, Hester, otpijte malo vode. Dišite.“ Abrin glas je bio melem na ranu. „Pridrži joj čašu, Eli, dok ja namestim jastuke. A sada hoću da se opustite, dišite.“ Hester je grčevito stezala Elija, srknuvši malo vode pre nego što je dopustila Abri da je spusti na jastuke. „Čula sam nešto.“ „Potrčao sam na sprat“, poče Eli. „Bez razmišljanja.“ „Ne.“ Gledajući Elija, Hester odmahnu glavom. „One noći. Čula sam nešto. Ustala sam zato što sam čula nešto. Sećam se... Ustala sam.“ „Šta si čula?“ „Korake. Mislila sam... da mi se pričinjava. Stare kuće prave čudne zvuke. Navikla sam na to. Vetar, pomislila sam, ali noć je bila mirna. Samo je kuća škripala, kao starica. Htela sam da skuvam čaj, onu mešavinu bilja što si mi dala, Abra. Da se smirim i opet pokušam da zaspim. Ustala sam i krenula niz stepenice... U delovima... Sve je u delovima.“ „U redu je, bako. Ne moraš svega da se sećaš.“

Ona pojača stisak. „Videla sam nešto. Videla sam nekog. Nekog u kući. Jesam li pobegla? Jesam li pala? Ne sećam se.“ „Koga si videla?“ „Ne znam. Nisam sigurna.“ Zvučala je skrhano. „Ne mogu da mu vidim lice. Pokušala sam da siđem u prizemlje, ali bio je iza mene. Mislila sam... nisam mogla nazad pa sam potrčala niz stepenice. Čujem ga, čujem ga kako me stiže. A onda se više ničeg ne sećam, osim buđenja u bolnici. Ti si bio tamo, Eli. Bio si prvi kog sam videla kada sam se probudila. Znala sam da ću biti dobro jer sam videla tebe.“ „I sada je sve dobro.“ On joj poljubi ruku. „Neko je bio u kući. Nisam sanjala.“ „Ne, nisi sanjala. Neću dozvoliti da se vrati, bako. Neće te opet povrediti.“ „Sada si ti u kući, Eli. Moraš da se zaštitiš.“ „Hoću. Obećavam. Litica je sada moja odgovornost. Veruj mi.“ „Više nego ikome.“ Hester za trenutak sklopi oči. „Iza ormara, na trećem spratu — iza velikog dvostrukog ormara — nalazi se mehanizam u gipsanom ukrasu, koji otvara vratašca.“ „Mislio sam da su svi prolazi zapečaćeni.“ Disanje joj se smirilo i ona otvori oči, bistre i sjajne. „Jesu, ali ne svi. Radoznali dečaci ne mogu da pomere teški ormar, niti policu u podrumu, u starom delu gde je tvoj deda nekada imao malu radionicu. Tamo su još jedna vratašca iza police. Ostale sam zapečatila. Kompromis.“ Sada je uspela i da se osmehne. „Tvoj deda je meni pustio na volju, i ja sam njemu pustila na volju. I tako smo ostavili ta dva otvorena, stavivši tačku na tradiciju Litice. Nisam rekla tvom ocu, čak ni kada je bio dovoljno odrastao da ne izvodi nestašluke.“ „Zašto?“ „Zato što je njegovo mesto u Bostonu. A tvoje je ovde. Ako moraš da se sakriješ, da pobegneš, koristi te prolaze. Za njih ne zna niko, osim Kamenog Tribeta, ako ih uopšte pamti.“ ■„Pamti. Nacrtao mi je plan nekadašnjih prolaza. Ali mi nije rekao da su dva još otvorena.“ „Odanost“, jednostavno reče Hester. „Zamolila sam ga da ćuti.“ „U redu. Sada znam i ne moraš više da brineš za mene.“ „Moram da vidim lice čoveka koji je te noći bio u kući. Videću ga. Sastaviću sve deliće.“ „Hoćete li da vam sada skuvam onaj čaj?“, upita Abra. „Prošlo je vreme za čaj.“ Hester uspravi ramena. „Ali možeš da mi pomogneš da ustanem i siđem u prizemlje. A onda možeš da mi sipaš čašu viskija.“

20 vaput tokom noći Eli je ustajao da obiđe kuću, sa Barbi koja ga je verno pratila. Proverio je vrata, prozore, alarm, pa čak i izašao na glavnu terasu da osmotri plažu. Svi koje je voleo spavali su u Litici, zato nije želeo da rizikuje. Sećanje njegove bake je menjalo situaciju. Ne u vezi s provalnikom — koji se zasigurno pojavio u noći njenog pada — već s lokacijom. Hester je opisala da je videla nekog na spratu, nakon što je potrčala niz stepenice, ili bar pokušala. A ne nekog u prizemlju, nekog ko se popeo iz podruma. To je otvorilo tri mogućnosti. Um njegove bake je bio konfuzan. Moguće, naravno, s obzirom na preživljenu traumu. Ali Eli nije mislio tako. Takođe, bilo je moguće da postoje dva provalnika, ili povezana ili posve odvojena. Eli nije mogao, niti je želeo da odbaci tu opciju. I treća opcija: jedan provalnik, isti onaj koji je provalio one noći i napao Abru, ista osoba koja kopa u starom podrumu. Što nameće pitanje: šta je tražio na spratu? Koji mu je bio cilj? Kada se njegova porodica bude vratila u Boston, Eli će opet detaljno pretražiti kuću, sobu po sobu, ormar po ormar, tražeći odgovore iz tog ugla. Do tada će on i Barbi biti na čuvarskom zadatku. Dugo je ležao budan kraj Abre, pokušavajući da sklopi kockice. Je li nepoznati provalnik bio Dankanov partner? Prema teoriji da 'među lopovima nema časti’, ovaj ubija Dankana, a potom iz njegove detektivske agencije uklanja sve dokaze da je ikada bio u vezi s njim. Moguće. Dankanov klijent je provalnik koji ga je unajmio. Dankan saznaje da je njegov klijent provalio u Liticu i napao ženu. Suprotstavlja se klijentu, preti mu da će ga prijaviti policiji ili ga ucenjuje. I klijent ubija Dankana i sklanja sve dokaze. Jednako moguće. Provalnik ili provalnici nisu ni u kakvoj vezi sa Dankanom. Obavljajući svoj posao, on ih otkriva i biva ubijen. Takođe moguće, ili je bar tako izgledalo u četiri sata ujutro. Eli je pokušao da natera svoj mozak na pisanje. U njegovom zapletu bilo je nekih opcija koje je mogao da reši pre zore. Saživeo se sa glavnim likom — sa protivnikom, sa ženom, sa vlastima. Kada mu se život sunovratio, suočio se sa konfliktom i posledicama na svim nivoima. Sve se svodilo na izbore.

Hoće li skrenuti levo ili desno? Hoće li stajati mirno i čekati? Eli je razmotrio sve tri opcije kada mu se konačno prispavalo. I negde u lavirintu njegove podsvesti, fikcija i stvarnost su se stopile. Otvorio je ulazna vrata svoje kuće na Bek Beju. Znao je svaki pedalj, svaki zvuk, svaku misao, ali opet nije mogao da natera sebe da nešto u snu promeni. Samo se okreni i izađi napolje. Samo vozi što dalje. Umesto toga, ponovio je niz događaja koji su se odigrali u noći Lindsinog ubistva i koji su ga od tada proganjali u snovima. Nije mogao da izmeni san, a opet, bio je drugačiji. Ovoga puta je otvorio vrata kuće u Bek Beju i sišao u podrum Litice. Uz pomoć baterijske lampe koračao je kroz mrak. Neki delovi njegovog uma su mislili da nema struje. Opet je isključena. Morao je da upali agregat. Prišao je zidu sa policama punim staklenih tegli, brižljivo obeleženih. Jagode, grožđe, breskve, turšija, paradajz. Neko je bio vredan, pomisli, obišavši oko džakova krompira. Litica je hranila mnoga usta. Njegova porodica je spavala u svojim krevetima; Abra je spavala u njegovom. Mnogo ljudi je trebalo nahraniti, mnogo ljudi zaštititi. Obećao je sebi da će čuvati kuću. Landonovi su držali data obećanja. Morao je da priključi struju, povrati svetlost, toplinu, sigurnost, i da zaštiti ono što je njegovo, što je voleo, što je bilo krhko. Dok se približavao agregatu, čuo je šum mora, melodiju koja se penje i spušta, penje i spušta, penje i spušta. I u tom šumu je čuo jasan tresak metala o kamen. Metronom koji meri vreme. Neko je bio u kući, napao je kuću. Preteći svemu što je Eli štitio. U šaci je osetio hladni metal oružja, spustio je pogled i ugledao odsjaj jednog od dvobojskih pištolja, na svetlosti koja je postala plava i sablasna kao more. Kretao se kroz nju dok je šum bivao sve jači. Ali kada je zastao u starom delu podruma, nije video ništa osim ogavne iskopine u podu. Eli joj priđe, pogleda dole i ugleda nju. Ne Lindsi. U dnu jame ležala je Abra, oblivena krvlju koja joj je natapala košulju i predivne divlje kovrdže. Utom Vulf izađe iz senke i stade na plavu svetlost. Pomozi mi, Pomozi joj. Preklinjući, Eli pade na kolena da je uzme. Hladna. Previše hladna. Setio se Lindsi dok mu je Abrina krv oblivala šake. Kasno. Nemoguće da je stigao kasno. Ne opet. Ne sa Abrom. Bila je mrtva, i ona. Vulf podiže svoje policijsko oružje. Ti si kriv, govori mu. Njihova krv je na tvojim rukama. Ovoga puta se nećeš izvući. Gromoglasni pucanj trgnu Elija iz dubine sna u talas panike. Boreći se za dah, pritisnuo je rukom fantomski bol u grudima, zureći dole, ubeđen da vidi sopstvenu krv kako mu curi kroz prste. Ispod njegovog dlana, srce mu je divljački lupalo, ponukano iskonskim strahom. Posegnuo je za Abrom ali njena strana kreveta bila je prazna i hladna. Jutro je, uveri Eli sebe. Samo je sanjao i sada se sunce probijalo kroz prozor, svetlucajući

na površini mora. Svi u Litici su bili bezbedni, sigurni. Abra je samo ustala, započela svoj dan. Sve je bilo u redu. Eli ustade, ugleda Barbi sklupčanu na svom jastuku, s jednom šapom na igrački u obliku koske. Iz nekog razloga, prizor uspavanog psa ga umiri, podsetivši ga da stvarnost može biti jednostavna kao dobar pas i sunčano nedeljno jutro. Prihvatiće tu jednostavnost, dok god bude trajala, umesto haotičnosti košmarnog sna. Čim je spustio noge na pod, Barbi podiže glavu i mahnu repom. „Sve je u redu“, reče naglas. Navukao je farmerke i majicu, a onda krenuo da potraži Abru tamo gde je obično provodila jutro. Nije ga iznenadilo što je zatiče u vežbaonici, ali jeste što tamo vidi i svoju baku. I bilo mu je pomalo neprijatno što nepobedivu Hester Landon vidi kako skrštenih nogu sedi na crvenoj prostirci, obučena u crni, biciklistički šorts i ljubičastu majicu bez rukava. Video je ožiljak od operacije na levoj ruci, kod lakta — dubok, pomisli Eli, poput iskopine u podrumu. Ožiljak na nekome ko je bio njegov, kog je voleo, kog je morao da zaštiti. „Na jedan udah nagnite se ulevo. Bez preterivanja, Hester.“ „Ti si me nagovorila na jogu za starice.“ Nervoza u Hesterinom glasu činila je celu scenu manje neprijatnom. „Idemo lagano. Dišite. Udah, obe ruke gore, dlanovi se dodiruju. Izdah. Udesno i udah. Obe ruke gore. Ponovite to dvaput.“ Dok je govorila, Abra se pridiže na kolena iza Hester i protrlja joj ramena. „Imaš ti dara, curo.“ „A vi imate napetost ovde. Opustite se. Ramena dole i nazad. Samo se opuštamo, to je sve.“ „Bogami, to mi baš treba. Probudila sam se ukočena i ostala takva. Gubim elastičnost. Ne znam mogu li više da dodirnem prste na nogama.“ „Vratićete se u formu. Šta su rekli doktori? Niste bili mnogo povređeni...“ „Nisam bila mrtva“, ispravi je Hester i Eli spazi kako Abra sklapa oči. „Zato što imate jake kosti, jako srce.“ „Tvrdu glavu.“ „Slažem se. Čuvali ste se i ostali aktivni celog života. Sada se oporavljate i morate biti strpljivi. Do leta ćemo raditi Polumesec i Kamilu.“ „Često mislim kako je šteta što nisam znala za te poze dok je moj Eli bio živ.“ Eliju je trebalo nekoliko trenutaka da shvati, a onda je bio šokiran i preneražen. Abra je odmah ukačila i nestašno se nasmejala. „Ljubavno sećanje na vašeg Elija, izdahnite, pupak uz kičmu, i nagnite se napred. Polako. Polako.“ „Nadam se da mladi Eli ceni tvoju razgibanost.“ „Garantujem.“ I mladi Eli odluči da se diskretno povuče. Skuvaće kafu i poneće šolju sa sobom, dok bude šetao pse. Kada se bude vratio, njegova baka bi trebalo da bude obučena kao što dolikuje. I možda će njena aluzija na seks sa

njegovim dedom dotad izbledeti iz njegovog sećanja. Na putu do kuhinje namirisao je kafu i zatekao svoju sestru u ružičastoj pižami i sa šoljom na usnama. Sejdi se izvalio na kuhinjskom podu kako bi on i Barbi mogli da se njuškaju. „Gde je beba?“ „Ovde.“ Triša potapša svoj nabrekli stomak. „A starija sestra je gore, mazi se sa tatom. Uživam u tišini i jednoj šolji kafe, koliko mi je dozvoljena dnevna doza. Možeš da mi se pridružiš, a onda mi pomozi da sakrijem jaja.“ „Ja ću to, čim prošetam pse.“ „Dogovoreno.“ Triša zastade da pomiluje Barbi. „Tako je slatka i divno je društvo Sejdiju. Ako ima bracu ili seku, uzeću jedno štene. Bila je tako pažljiva sa Seli. Strpljiva i nežna.“ „Jeste.“ Pravi pas čuvar, pomisli Eli, sipajući sebi kafu. „Nisam stigla da popričam sa tobom, nasamo. Htela sam da ti kažem da dobro izgledaš. Kao pravi Eli.“ „A kako sam izgledao pre?“ „Kao Elijev usukani, bezvoljni, pritupi ujak.“ „Baš ti hvala.“ „Pa, pitao si. Još si malo mršuljav ali izgledaš kao Eli. Zato volim Abru. Mnogo.“ Na njegov začuđen pogled, Triša iskosi glavu. „Hoćeš da kažeš kako ona nema ništa s tim?“ „Ne. Samo kažem da ne znam kako sam živeo s ovom porodicom ceo svoj život, ne shvatajući vašu opsednutost seksom. Malopre sam načuo kako baka Abri pravi seksualnu aluziju na dedu.“ „Stvarno?“ „Stvarno. I sada moram to da izbacim iz glave. Hajde, Barbi. Povedimo Sejdija u šetnju.“ Ali Sejdi se opet sklupčao i široko zevnuo. „Rekla bih da Sejdiju nije do šetnje“, zaključi Triša. „U redu. Onda samo ti i ja, Barbi. Vraćamo se brzo, pa ćemo se igrati ’uskršnjeg zeke’.“ „Dobro. I nisam pričala samo o seksu“, doviknu ona. Eli se osvrnu iz vešernice i zgrabi povodac. „Znam.“ Pokušao je nešto drugo, budući da nisu morali da prate Sejdijev kraljevski tempo. I imao je plažu samo za sebe tog ranog uskršnjeg jutra. Kada je iskapio kafu, šolju je ostavio u pesku kraj stepenica, i odmetnuo se u polutrk. Da je pitao svoje telo šta misli o tom predlogu, verovatno ne bi znalo šta da mu kaže. Ali Barbi je uživala. Dovoljno da ubrza tempo, sve dok Eli nije trčao iz sve snage. Kasnije će brinuti o posledicama, reče on sebi. Srećom, imao je sjajnu maserku pri ruci. Kroz glavu mu prolete njen lik iz sna, bled i krvav u hladnoj, zemljanoj rupi u podrumu. Srce mu se zgrči i taj grč mu pade teže od trčanja. S vremenom je uspeo da uspori kuju, nametnuvši joj tempo brzog hoda, dok je morskim vazduhom pokušavao da ovlaži suvo grlo. Dakle, bio je nervozan zbog provala, više nego što je hteo sebi da prizna. Zabrinutiji za porodicu, za Abru, više nego što je hteo da prizna.

„U tom pogledu ćemo učiniti mnogo više od lajanja“, kaza on Barbi i okrenu je prema kući. „Ali prvo da preguramo današnji dan i sutrašnje jutro.“ Pogledao je u Liticu, iznenađen koliko daleko su odmakli. „Isuse.“ Samo dva meseca ranije bi baldisao od umora i oznojio se već posle sto metara. Sada je popravio kondiciju. Možda je zaista bio onaj stari. „Barbi, hajde ukrug.“ Eli potrča unazad, dok je kuja veselo skakutala oko njega. Kada je digao pogled na Liticu, video je Abru na terasi, u jakni preko opreme za jogu. Ona diže ruku i mahnu mu. To je slika koju će pamtiti, obeća on sebi. Abru sa Liticom u pozadini, dok joj vetar nosi kosu. Eli pokupi šolju. U vreme kada se popeo navrh stepenica, bio je umoran ali se osećao prokleto dobro. „Čovek i njegov pas“, reče ona, dočekavši ih. „Čovek, njegov pas i tema iz filma Roki. Edrijen!“ Eli diže Abru sa zemlje. Njen smeh odjeknu kada ju je zavrteo ukrug. „Šta si sipao u tu kafu, ima li za mene?“ „Biće ovo divan dan.“ „Hoće?“ „Naravno. Dan koji počinje čokoladnim zekama i bombonama. Moramo da sakrijemo jaja.“ „Već jesmo, Roki. Zakasnio si.“ „Još bolje, sada ću da ih tražim. Mogla bi da mi malo pomogneš“, reče. „Možda nisi svesna, ali Robert Edvin Landon, direktor Landon Viskija, predsednik ili potpredsednik nekoliko dobrotvornih odbora i glava obnovljene porodice Landon, neće prezati ni od čega da čak i svoju nejaku unučicu pobedi u potrazi za jajima.“ „Neće valjda.“ „U redu, možda će njoj progledati kroz prste, ali meni, svom sinu, sigurno neće.“ „Kako god, ja ti neću pomagati. Hajde unutra da uzmeš svoju uskršnju korpu pre nego što Rob siđe i sve ih zapleni.“ Bio je to zaista divan dan, iako se prejeo slatkiša za doručak pa mu je bilo malo muka. Ali svejedno ih je jeo, potisnuvši sve brige kako bi uživao u tim dragocenim trenucima. Njegov otac, sa svetlucavim zečjim ušima, koji je zasmejavao Selinu do suza. Zadovoljstvo na Hesterinom licu kada joj je poklonio ljupku činiju mirisnog prolećnog cveća. Ratovao je pištoljima na vodu protiv svog zeta i slučajno (skoro) upucao svoju sestru u srce kada je otvorila vrata od terase. Gostili su se pečenim butom sa krompirićima, šparglama i Abrinim biljnim hlebom, i tucali se farbanim jajima. Sveće su treperile, kristal je svetlucao, more je pevalo svoju pesmu sirena, zapljuskujući stene. Bila je to savršena podloga za divan praznik, kakav je i predvideo. Nije mogao da se seti prethodnog Uskrsa, kada je Lindsino ubistvo još bilo sveže, nakon što je satima odgovarao na pitanja, živeći u strahu da će policija opet zakucati na njegova vrata i odvesti ga sa lisicama na rukama. Sve to je sada izbledelo — napeta lica njegovih najmilijih, postepeno udaljavanje onih koje je smatrao svojim prijateljima, gubitak posla,

optužbe i osude na javnim mestima. Preživeo je. Šta god da ga je mučilo sada, preživeće i to. Nikada se više neće odreći ovog osećaja doma i nade. Za Viski Bič, pomisli, dižući čašu i hvatajući Abrin pogled, Abrin osmeh. Pio je u slast i iskapio sve. Kada im je u ponedeljak pomogao na utovare prtljag u kola, osećaj nade ga nije napuštao. Zagrlio je baku na rastanku. „Setiću se“, prošaputa mu Hester na uho. „Ostaj u zdravlju dok ne dođem.“ „Hoću.“ „I kaži Abri da neće još dugo držati jutarnje časove joge bez mene.“ „Kazaću joj.“ „Hajde, mama, da sedneš u kola.“ Rob kratko zagrli svog sina i pljesnu ga po leđima. „Vidimo se uskoro.“ „Stiže leto“, reče Eli, pomažući baki. „Nađite vremena, važi?“ „Hoćemo.“ Njegov otac obiđe kola da sedne za volan. „Uvek je dobro kada se svi Landonovi skupe u Litici. Očekuj nas. Vratićemo se.“ Eli im mahnu, gledajući ih kako odlaze, sve dok nisu zašli za krivinu. Kraj njega, Barbi tiho zacvile. „Čula si ih. Vratiće se.“ Okrenuvši se, Eli pogleda Liticu. „Dotad imamo puno posla. Da saznamo šta ona budala traži u podrumu. Moramo da očistimo kuću. Zar ne?“ Barbi mahnu repom. „Shvatiću to kao da. Pa, da počnemo.“ * * * Počeo je od vrha. Treći sprat, nekada smeštaj za poslugu, sada je služio za odlaganje starog nameštaja, sanduka sa iznošenom odećom i sitnica prethodnih Landonovih, koje su imale sentimentalnu vrednost. Posle pretresa, policija nije našla za shodno da vrati bele pokrivače, koji su poput snežnih nanosa u gomilicama ležali po podu. „Da sam ja opsednuti lovac na blago, šta bih ovde tražio?“ Sigurno ne blago, zaključi Eli. Na stranu ’Ukradeno pismo’[2] , skrivanje na vidnom mestu je imalo svoja ograničenja. Niko ne bi poverovao da je neko od prethodnih stanara sakrio sanduk pun dragulja ispod pohabanog divana ili iza mrljavog stakla. Procunjao je unaokolo, zavirujući u kutije i sanduke, vraćajući pokrivače nazad na nameštaj, da ih zaštite od prašine. Svetlost je titrala u snopovima i tišina kuće je naglašavala šapat morskih talasa. 2 Purloined Letter — pripovetka „Ukradeno pismo” Edgara Alana Poa. (Prim. prev.)

Nije mogao da zamisli život sa vojskom posluge, koja je nekada spavala u zbijenim sobicama, ili se okupljala u kuhinji da jede i tračari. Tu nikada nije bilo prave samoće, prave tišine, a kamoli istinske privatnosti. Kompromis, pretpostavljao je. Održavanje ovolike kuće, život i zabava kakvu su njegovi preci imali, zahtevali su vojsku posluge. Njegovi pradedovi su preferirali lagodnost i luksuz. Kako god, Getsbijevi dani su prošli, bar u Litici. Ipak, izgledalo je sramno i rasipno napuniti ceo sprat pokrivenim nameštajem, kutijama sa knjigama, sanducima punim haljina složenih uz kesice lavande. „Ovo bi bio sjajan umetnički atelje, zar ne?“, upita on Barbi. „Mogao bih da slikam. Baka je umetnička duša, ali to je velik posao, a i ona više voli da slika u dnevnoj sobi, ili na terasi.“ Koristeći pauzu da odradi vežbe za ramena koje mu je Abra preporučila, Eli je tumarao po nekadašnjem salonu za poslugu. „Ali svetlost je odlična. Tamo je kuhinjica. Treba zameniti sudoperu, ubaciti nešto bele tehnike, renovirati ovo kupatilo“, doda Eli, gvirnuvši u stari toalet. „Ili još bolje, renovirati stari nameštaj. Iskoristiti neke delove koji se uklapaju.“ Zamišljenog lica, Eli priđe prozorima koji su gledali prema plaži. Prostrani i sa veličanstvenim pogledom, verovatno su zahtevali praktičnije arhitektonsko rešenje nego u vreme kada je tu živela posluga. Eli se pomeri i uđe u zabat, setivši se svog prvog obilaska kuće, prvog dana njegovog boravka u Litici. Da, mogao bi ovde da radi, zaključi. Obnova neće biti obimna. Nije mu trebalo mnogo. Premestiće radni sto, plakar, police — i da, renoviraće kupatilo. „Koji pisac ne bi želeo zabat? Da, možda. Možda ću to uraditi kada se baka vrati kući. Misliću o tome.“ Što nije ni imalo neku preteranu svrhu, priznade Eli i napravi još jedan krug. Zamišljao je domaćice kako u cik zore ustaju iz gvozdenih kreveta, šljapkajući bosonoge po hladnom podu. Batler namešta svoju uštirkanu belu košulju, glavna domaćica proverava spisak dužnosti za taj dan. Ovde je postojao čitav jedan svet, o kom je porodica verovatno malo znala. Ali ono što nije postojalo, bar koliko je on mogao da vidi, bilo je nešto vredno provale, ili prebijanja kostiju jedne starice. Eli se vrati u široki hodnik, proučavajući stari ormar na zidu sa — po njemu — neuglednim cvetnim tapetama. Ni izbliza nije mogao da uoči tragove njegovog pomeranja proteklih decenija ili više. Radoznao, osmelio se da to izvede sada, naslonivši se leđima na njega. Ni makac. Pokušao je da uvuče ruku u uski prostor iza ormana, napipavajući naslepo. Nijedan nestašni dečak ne bi mogao da ukači gde je poluga, a kamoli odrastao čovek. Pa čak ni on, zaključi Eli. Odmah je izvadio telefon i pregledao brojeve telefona koje mu je Abra ukucala. Odabrao je broj Majka O’Malija. „Zdravo, Majk, ovde Eli Landon... Da, dobro sam, hvala.“ Naslonio se na ormar, čvrst i moćan poput crvenog drveta.

„Čuj, hoćeš li danas imati par minuta?... Stvarno? Ako si uzeo slobodan dan, ne bih da ti remetim planove... Aha. U tom slučaju, možda bi mogao da mi pomogneš. Malo fizikalije?“ Eli se nasmeja Majkovom pitanju. „Jesu. Svi komplet... Hvala ti.“ Prekinuo je vezu i pogledao Barbi. „Možda je glupo, a? Ali ko bi još odoleo tajnom prolazu?“ Sišao je niz stepenice i zaputio se u svoju radnu sobu da zamisli kako bi izgledala selidba na treći sprat. To i nije tako sumanuta ideja, zaključi. Pre ekscentrična. Tapete će morati da se skinu, i verovatno će biti posla oko gre — јanja, vodovodnih instalacija, rashladnog sistema. Na kraju će morati da smisli šta će sa ostatkom prostora na trećem spratu. Ali bilo je dobro razmišljati o tome. Barbi diže glavu i triput zalaja pre nego što se oglasilo zvono na vratima. „Odličan sluh“, pohvali je Eli i krenu niz stepenice s njom u pratnji. „Zdravo. Baš si brz.“ „Spasao si me baštenskih poslova — privremeno. Zdravo, kuco.“ Majk počeša Barbi dok mu je njušila pantalone. „Čuo sam da imaš psa. Kako se zove?“ „Ženka je.“ Eli napravi grimasu. „Barbi.“ „Čoveče.“ Maska saosećajnosti iskrivi Majkovo lice. „Zezaš?“ „Ne. Došla je s tim imenom.“ „Možeš tako da je zoveš ako joj nađeš dečka i nazoveš ga Ken. Dugo nisam bio ovde“, doda Majk, ulazeći u predsoblje. „Kakva kućetina. Morin kaže da ti je porodica bila za Uskrs. Kako je stara gospođa Landon?“ „Bolje. Mnogo bolje. Nadam se njenom povratku u Liticu do kraja leta.“ „To bi bilo super. Doduše, ne želimo tebe da oteramo iz Viski Biča.“ „Ostajem.“ „Bez zezanja?“ Majkov kez se raširi kada ga Eli pljesnu po ramenu. „Čoveče, baš mi je drago. Moraćemo da bacamo neki roštilj uz mesečnu partiju pokera. A možemo da udesimo to i ovde kada ti odgovara.“ „Koliki je ulog?“ „Pedeset. Skromni smo.“ „Javi mi kada sledeći put zakažete. Ovo je gore“, reče Eli, pokazavši na stepenice. „Na trećem spratu.“ „Strava. Nikad nisam bio gore.“ „Pre mog detinjstva sprat nije korišćen. Igrali smo se tamo kada bi padala kiša, i par puta smo pravili logor, pričali strašne priče. Sada je to obična ostava.“ „Znači, nešto spuštamo?“ „Ne. Samo pomeramo. Ogroman ormar. Dvostruki ormar“, doda Eli penjući se. „Ovde je.“ „Lep prostor, loše tapete.“ „Pričaj mi o tome.“ Majk je razgledao prostoriju, zastavši kraj ormara. „Čoveče.“ Prstima je prešao po rezbariji s prednje strane. „Lep je. Od mahagonija?“

„Mislim.“ „Imam rođaka koji valja antikvitete. Umro bi od sreće kada bi ovo video. Gde ga pomeramo?“ „Samo nekoliko metara u stranu.“ Na Majkov tup pogled, Eli slegnu ramenima. „Iza ormara su vratašca.“ „Vratašca?“ „Od prolaza.“ „Vrh!“ Majkovo lice se ozari. „Tajnog prolaza? Kuda ide?“ „U podrum, tako sam čuo. Samo čuo. Nisam imao pojma. Koristila ga je posluga“, pojasni Eli. „Hester se unervozila pa je sva vratašca zazidala. Ostavila je ova i ona u podrumu.“ „Ovo je tako dobro.“ Majk protrlja šake. „Hajde da pomerimo gromadu.“ Ubrzo su otkrili da to i nije tako lako. Kako ormar nije mrdao s mesta, pokušali su da ga prebace na bok, ali i to se pokazalo neizvodljivo. Na kraju su se rasporedili, jedan s jedne, drugi s druge strane, i uspeli da ga pomere samo nekoliko centimetara od zida. „Sledeći put ćemo doneti kran.“ Majk zakoluta bolnim ramenima. „Kako su ga uopšte doneli ovde?“ „Desetorica i jedna žena, koja im je rekla da bi možda bolje stajao na drugom zidu. I ako kažeš Morin da sam ovo rekao, kunem se, nazvaću te lažovčinom.“ „Samo ti meni pomozi da pomerimo ormar od deset tona i biću ti večno odan. Vidiš ovo? Već se naziru vratašca. Zamaskirana su ovim ružnim tapetama, ali kada znaš da su tu...“ Napipao je lajsnu na zidu, prateći je prstima sve dok nije stigao do kraja. Kada je začuo tihi kliktaj, on pogleda Majka. „Jesi u igri?“ „Šališ se? Igra je moje srednje ime. Otvaraj.“ Eli pritisnu vratašca, osetivši kako se pomeraju. Otvorio ih je dva centimetra u njegovom pravcu. „Dvokrilna su“, promrmlja otvarajući ih. Kroz prorez je video usko odmorište i strme stepenice koje silaze u mrak. Automatski, ruka mu polete na unutrašnji zid u potrazi za prekidačem, i bio je iznenađen što ga je napipao. Ali kada je pritisnuo, ništa se nije događalo. „Ili je isečena struja ili nema sijalice. Doneću dve baterijske lampe.“ „I veknu hleba. Za mrvice“, našali se Majk. „I veliki štap, za pacove. Zezam se, donesi samo baterijske lampe“, kaza, spazivši Elijev zbunjeni pogled. „Odmah se vraćam.“ Usput je pokupio i dve boce piva. Bar nešto. „Bolje od vekne hleba.“ Majk uze pivo i baterijsku lampu, osvetlivši zid iznad prolaza. „Nema sijalice.“ „Zameniću je sledeći put.“ Naoružan baterijskom lampom, Eli uđe u prolaz. „Prilično je uzak, ali širi nego što sam očekivao. Pretpostavljam da im je trebalo prostora da nose poslužavnike i šta već. Stepenice su jake, ali budi oprezan.“ „Spiralne, znači — opasne. Idi ti prvi.“

Uz frktavi osmeh, Eli poče da silazi. „Sumnjam da ćemo naći ostatke batlerovog kostura ili poslednje reči bespomoćne sluškinje, urezane u zid.“ „Možda nekog duha. Prilično je sablasno.“ I prašnjavo i memljivo. Stepenice su škripale pod njihovim nogama, ali bar nije bilo pacova sa crvenim očima koje sijaju u mraku. Eli zastade kada mu snop svetlosti pade na druga vratašca. „Čekaj da se orijentišem. Ovo bi trebalo da je drugi sprat. Vidiš kako se ovde račva? Onaj krak verovatno ide u bakinu spavaću sobu. To je nekada bila glavna soba, bar koliko ja znam. Bože, šta bismo dali za ovo kad smo bili mali. Mogao sam da se šunjam, iskačem i plašim svoju sestru nasmrt.“ „Upravo zato je tvoja baka i zazidala sve prolaze.“ „Da.“ „Planiraš da ih opet otvoriš?“ „Da. Bez naročitog razloga, ali da.“ „Iz fazona, i to je neki razlog.“ Pratili su prolaz, silazeći i skrećući. Prema planu u svojoj glavi, Eli je procenio da su otvori postavljeni na strateškim tačkama širom kuće, u salonima, kuhinji, dnevnoj sobi, hodniku i duboko u podrumu. „Dođavola. Trebalo je prvo da pomerimo police kojima je zabarikadiran otvor.“ Ali našao je polugu i povukao vratašca za sobom kako bi on i Majk mogli da provire kroz stare saksije i zarđali alat pre ulaska u podrum. „Moraš ove prolaze da osposobiš, čoveče. Zamisli žurke na Dan veštica.“ Ali Eli je zamišljao nešto drugo. „Mogao bih da napravim zasedu“, promrmlja. „A?“ „Onom gadu što provaljuje unutra i kopa jamu. Moraću nešto da smislim.“ „Sakriješ se ovde, namamiš ga. Klasična zaseda“, složi se Majk. „Šta onda?“ „Upravo smišljam.“ Eli zatvori vratašca, nameravajući da pomeri police, osmisli plan. „Obavesti me. Voleo bih da učestvujem u hvatanju tog tipa. Morin je prestravljena“, kaza Majk kada su krenuli nazad uz stepenice. „Ne znam hoće li se opustiti dok ga ne uhvate, naročito kada smo skoro svi ubeđeni da je isti tip ubio onog privatnog detektiva. Logično je.“ „Da, jeste.“ „A tek kada je saznala da je podmetnuo pištolj u Abrinoj kući, potpuno je odlepila.“ „Ne možeš da je kriviš... Šta? Kakav pištolj? O čemu to pričaš?“ „O pištolju koji je Abra našla u... Ups.“ S bolnom grimasom, Majk uvuče ruke u džepove. „Sranje. Nije ti rekla?“ „Nije mi rekla. Ali tako mi boga, ti hoćeš.“ „Daj mi još jedno pivo i ispričaću ti.“

OBEĆANJE Jedna slatko uzvišena misao Opseda me stalno; Danas sam bliže kući Nego ikada pre. — Fibi Keri

21 a kraju napornog dana — dva časa joge, jednog velikog spremanja i dve masaže — Abra je zaustavila kola ispred svoje kuće. I ostala da sedi za volanom. Nije htela da uđe. Mrzela je spoznaju da ne želi da uđe u sopstveni dom, pospremi svoje stvari, istušira se u svom kupatilu. Volela je Nasmejanog galeba od trenutka kada ga je prvi put ugledala. Htela je da povrati taj osećaj ponosa, udobnosti, ispravnosti, i sve što je sada umrlo u njoj. On ga je pokvario, proklet bio, ko god da je, ušavši u njen dom, ostavivši za sobom nasilje i smrt. Čudovište u ormanu, u obliku pištolja. Imala je dva izbora. Da dopusti čudovištu da pobedi, odustane od borbe i padne u depresiju. Ili da pruži otpor i reši problem. Drugim rečima, zaključi Abra, nije imala izbora. Izašla je iz kola, tegleći svoj masažni sto i torbu, i spustila ih kraj vrata. Unutra je naslonila sto na zid, pre nego što je unela stvari u dnevnu sobu. Odlazak u kupovinu suvog bilja za kađenje i vožnja od jedva trideset na sat obalskom magistralom samo su dodatno opteretili njen već gust raspored, međutim, kada je iz torbe izvadila kitu suvog bilja, bila je zadovoljna. Zapaliće malo žalfije da pročisti kuću. Kada bude osetila da je njena kuća očišćena, znače da je i ona. I kada je opet bude učinila svojom, ozbiljno će se pozabaviti malim staklenikom, u kom će moći da uzgaja svoje biljke u većim količinama. Napraviće sama vezice suvog bilja za kađenje a sveže će preko cele godine koristiti za kuvanje. Možda će započeti još jedan poslić, iskombinovati sopstvenu mešavinu suvog mirišljavog bilja i prodavati ga u kesicama. Nešto o čemu valja porazmisliti. Ali sada je davala sve od sebe da očisti um, da dopusti samo pozitivne misli dok je palila suvu žalfiju u sedefastoj školjki i duvala u žar kako bi se razdimio. Ovo je njen dom, reče sebi Abra. Ovi podovi, tavanice i ćoškovi pripadali su njoj. Hodala je iz sobe u sobu sa umirujučim kadom bele žalfije i lavande, podsećajući sebe šta je sve stvorila ovde, za sebe, za druge. Vera, nada i njihovi simboli ulivali su joj snagu. Kada je završila sa kađenjem kuće, izašla je na svoju malu verandu, nežno mašući mirisnim kadom kako bi svu nadu i veru ulila u vazduh. A onda je ugledala Elija i Barbi kako se penju stepenicama s plaže. Najednom se osećala

pomalo bleskasto, stojeći tu sa divljim biljem u ruci dok je veče padalo na plažu, a čovek i njegov veseli pas joj išli u susret. Abra hitro gurnu bilje u rečno kamenje kraj male zen fontane, gde će bezbedno izgoreti do kraja. „Kakav zgodan par.“ Sa osmehom na licu, Abra im krenu u suret. „I lepo iznenađenje. Samo što sam stigla kući.“ „Šta to radiš?“ „Oh.“ Abra isprati njegov pogled ka dimu koji je vijugao iz kamenja. „Izvodim mali kućni ritual. Neka vrsta prolećnog čišćenja.“ „Kadiš kuću žalfijom za isterivanje zlih duhova.“ „Više kao izbacivanje negativne energije. Je li tvoja porodica dobro krenula jutros?“ „Jeste.“ „Izvini, nisam mogla da ostanem da ih ispratim. Imala sam puno posla.“ Nešto ne valja, zaključi Abra, nešto nije u redu. Samo je želela trenutak tišine, mira i — što je retkost za nju — trenutak samoće. „Još nadoknađujem“, nastavi. „Hoćeš da svratiš sutra ujutro posle mog časa i doneseš mi spisak za kupovinu, pa ću ti sve dopremiti kada dođem da čistim?“ „Hoću da mi kažeš zašto moram od Majka da saznam da je neko podmetnuo pištolj u tvoju kuću, da je policija bila ovde radi pretresa. To hoću.“ „Nisam htela o tome da pričam pred tvojima. Zvala sam policiju“, doda ona. „Ali ne i mene. Nisi zvala mene, niti si mi rekla.“ „Eli, nisam mogla ništa drugo da učinim. A i kuća ti je bila puna...“ „Gluposti.“ Nakostrešila se. Prijatnost koju je povratila ritualom narušio je bes, varnica je buknula. „Nisu gluposti i nije bilo svrhe da u subotu uđem u Liticu i objavim kako sam našla smrtonosno oružje u svojoj kutiji sa mirišljavim štapićima, a zatim pozvala policiju da mi prevrne kuću naopačke.“ „Ali mogla si da mi kažeš. Dođavola, trebalo je da mi kažeš.“ „Pa, ne slažem se. To je bio moj problem, moja odluka.“ „Tvoj problem?“ Uvreda potpali njegov bes. „Ma nemoj? Možeš da dođeš kod mene sa gulašom, masažnim stolom, Isuse, sa psom. Možeš da ušetaš usred noći kako bi zatvorila jebeni prozor i odbranila se od provalnika, ali kada ti neko podmetne pištolj u pokušaju da te poveže sa ubistvom, to je samo tvoj problem? A kada je ubistvo povezano sa mnom, onda je to samo moj problem?“ „Nisam to rekla.“ Samoj sebi je zvučala neubedljivo. „Nisam to mislila.“ „Nego šta si mislila?“ „Nisam htela da opterećujem tebe i tvoju porodicu.“ „U ovome si zato što si u vezi sa mnom. Ali ti i dalje guraš i petljaš po svome.“ „Guram i petljam?“ Ova uvreda izazva novi talas besa, ali Abra samo okrenu glavu, u pokušaju da udahne malo mirisnog dima i smiri se, a onda shvati da bi joj za to bila potrebna veza suvog bilja veličine same Litice. „Petljam?“ „Nego šta nego petljaš, od prvog časa kada sam došao ovde. Sada si ljuta i nećeš da se

istreseš? Niti daješ nekom drugom da se istrese. Stojiš tu sa lopatom, spremna još pre nego što prvi grumen zemlje padne. A kada se sruči na tebe, ne veruješ mi dovoljno da ti pomognem.“ „Gospode bože! Ne radi se o poverenju, već o pravom trenutku.“ „Ako je tako, našla bi pravi trenutak da mi kažeš. Ali zato si rekla Morin.“ „Bila je...“ „Umesto da nađeš pravi trenutak, ti sada pališ žalfiju i kadiš po kući.“ „Ne ismevaj me.“ „Baš me briga ako zapališ celo polje žalfije ili žrtvuješ kokošku. Ali krivo mi je što mi nisi rekla da si u nevolji.“ „Nisam u nevolji. Policija zna da pištolj nije moj. Pozvala sam Vinija čim ga na našla.“ „Ali ne i mene.“ „Ne.“ Abra uzdahnu, pitajući se kako je pokušaj da učini pravu stvar mogao da ispadne tako užasno naopak. „Nisam.“ „Moja porodica je jutros otišla ali ti si i dalje ćutala o tome. Ni sada nisi planirala da mi kažeš.“ „Morala sam da okadim kuću kako bih se opet osećala prijatno u njoj. Hladno je. Hoću da uđem.“ „U redu. Idi i spakuj se.“ „Eli, hoću da budem sama i mirna.“ „I u Litici možeš da budeš sama i mirna. Dovoljno je velika. Ovde nećeš živeti dok se ova prokleta zbrka ne završi.“ „Ovo je moja kuća.“ Oči su je peckale i ona požele da za to okrivi tanušni dim. „Neću da dozvolim nekom gadu da me istera iz rođene kuće.“ „Onda ćemo se zabarikadirati ovde.“ „Neću da se zabarikadiram.“ „Ako nas ne pustiš unutra, spavaćemo ovde. Ostajemo.“ „O, za ime boga.“ Abra se okrenu na peti i uđe u kuću. Nije rekla ništa kada je Eli, sa pomalo neodlučnom Barbi, krenuo za njom. Otišla je pravo u kuhinju i sipala sebi čašu tek otvorenog vina. „Umem sama da brinem o sebi.“ „Ne sumnjam. Umeš da brineš o sebi i svima oko sebe. Ali očigledno ne umeš da dozvoliš nekome da brine o tebi. To je već gordost.“ Abra tresnu čašom o pult. „To je samostalnost i sposobnost.“ „Do određene tačke, da. A onda prerasta u gordost i tvrdoglavost. Namešteno ti je. Nije ti procurila česma pa si uzela alat ili pozvala vodoinstalatera umesto tipa s kojim spavaš. Tip s kojim spavaš je umešan u totalni haos. I pritom je advokat.“ „Zvala sam advokata“, uzvrati Abra i odmah zažali zbog toga. „Sjajno. Bajno.“ Eli uvuče ruke u džepove i napravi nekoliko nervoznih koraka. „Znači, rekla si policiji, advokatu, komšinici. Svima osim meni. Isuse!“ Abra odmahnu glavom. „Nisam htela da ti pokvarim porodičnu posetu. Izgledalo je besmisleno da brineš, i ti i tvoji.“

„Ali ti si brinula.“ „Morala sam... Da, jesam. Brinula sam.“ „Hoću da mi sve ispričaš, do najsitnijeg detalja. Hoću da mi kažeš šta si rekla policiji, a šta su oni tebi. Sve čega možeš da se setiš.“ „Zato što si advokat.“ Dug i miran pogled koji joj je uputio reče sve. Osećala se kao budala. Osećala se krivom. „Zato što smo oboje umešani.“ Elijev glas bio je staložen, kao i njegov pogled. „Zato što je ovo počelo od mene ili od Litice, ili od oboje. I zato što sam advokat.“ „U redu. Prvo da se spakujem.“ Kada je izvio obrve, Abra slegnu ramenima. „Previše je hladno da biste spavali napolju. I znam da onaj gad više nema razloga da se vraća ovamo. Ali ima razloga da opet provali u Liticu. Ili bar tako izgleda. Zato ću spakovati nešto stvari i idem s tobom.“ Da li je ovo bio kompromis o kojem je pričala njegova baka, pitao se Eli. Davanje i uzimanje sa obe strane zarad ravnoteže. „Dobro.“ Kada je izašla, uzeo je njenu nepopijenu čašu s vinom. „Dobili smo bitku“, reče on Barbi. „Ali ne i rat. Ne još.“ Pustio ju je da ćuti tokom vožnje i ostao u prizemlju kada je otišla na sprat da se raspakuje. Ako svoje stvari ostavi u drugoj sobi, rešiće to kasnije. Zasad je bilo dovoljno što je s njim, i bezbedna. U kuhinji, Eli je preturao po frižideru i zamrzivaču. Ostaci pečenja, računao je, i obilje priloga. Čak i on bi od toga mogao da sklepa pristojan obrok. Kada je Abra ušla, servirao je za dvoje u jutarnjoj sobi. „Možeš da mi pričaš dok jedemo.“ „U redu.“ Sela je za sto, neobično utešena kada se Barbi sklupčala kraj njenih nogu umesto kraj Elijevih. „Žao mi je što si pomislio da nemam poverenja u tebe. Nema veze s tim.“ „Ima veze s tim, ali kasnije ćemo o tome. Ispričaj mi šta se tačno dogodilo. Korak po korak.“ Njegova reakcija je samo pogoršala njeno već kiselo raspoloženje. „Htela sam da meditiram“, poče Abra, i ispriča mu sve do tančina. „Nisi pipala pištolj?“ „Ne. Pao je kada sam ispustila kutiju i ostavila sam ga na podu.“ „Znači, nisu našli nikakve otiske u kući?“ „Ne, samo vlakna.“ „I policija od tada nije kontaktirala s tobom?“ „Vini me zvao danas, čisto da vidi kako sam. Rekao je da će rezultate balističke analize imati sutra ili u sredu, najverovatnije u sredu.“ „A pištolj? Je li registrovan?“ „Nije rekao. Mislim da pazi šta mi govori. Ali znaju da nije moj. Nikada nisam posedovala oružje. Nikada nisam držala pištolj. A ako je ovim ubijen Kirbi Dankan, znaju da

sam bila ovde, sa tobom.“ Vešto pokrivaju jedni druge, zaključi Eli. Šta bi tek Vulf radio? „Šta ti je rekao advokat?“ „Da ga zovem ako budu tražili opet da me ispituju i da će pozvati detektiva Korbeta. Ne brinem da ću biti osumnjičena za ubistvo. Niko ne veruje da sam ubila Dankana.“ „Mogao sam ja da podmetnem pištolj u tvoju kuću.“ „To bi bilo glupo, a ti nisi glup.“ „Možda sam te iskoristio za seks i od tebe napravio žrtvu.“ Prvi put u proteklih nekoliko sati, Abra se osmehnu. „Onda više nema seksa ako od mene budeš pravio žrtvu. I to jednostavno nije logično jer bi usmerilo njihovu pažnju opet na tebe. Što je taj gad upravo i želeo. Zato je i Vulf iznenada dobio anoniman poziv. Činjenica je, u stvari, da sve ovo smrdi na nameštaljku, a Korbet nije idiot.“ „Nije. Ali postoji i drugi ugao gledanja. Moguće je da si ti već triput dosad imala kontakt sa ubicom. Ovde, u pivnici i sada, sa podmetnutim pištoljem u tvojoj kući. To je već razlog za brigu i ti to znaš. Nisi budala.“ „Ne mogu ništa da učinim u vezi s tim, osim da budem oprezna.“ „Možeš da odeš u posetu svojoj majci na neko vreme. Ali nećeš“, doda on pre nego što je stigla da progovori. „I ne krivim te zbog toga. Ali neka to bude jedna opcija. A druga je da veruješ meni.“ Kada je ovo čula, svesna da mu je dala povoda da to kaže, Abra se još više rastuži. „Eli, verujem ti.“ „Ne i kada postane gusto. Ali ne krivim te ni zbog toga. Muškarci su te već izdali. Tvoj otac. Na stranu to što nije uspelo između njega i tvoje majke, ali i dalje ti je otac. I odabrao je da to više ne bude, da ne bude stvaran deo tvog života. Izneverio te je.“ „Ne zameram mu.“ „To je lepo od tebe, ali tako stoje stvari.“ Kada je misao ostavio nedorečenu, Abra priznade poraz. „Da, tako stoje stvari. Njemu nikada nije bilo važno. Ne zameram mu. Ali tako stoje stvari.“ „Ne zameraš mu jer znaš da je on na gubitku. A tu je i lik što te je povredio. E, taj te je opasno izneverio. Volela si ga, verovala mu, pustila ga u svoje srce, a on se okrenuo protiv tebe. I još te je zlostavljao.“ „Ma koliko bilo grozno, da se nije dogodilo, ja sada možda ne bih bila ovde.“ „Pozitivan stav. Svaka čast. Ali dogodilo se. Ukazala si nekome poverenje i on ga je izneverio. Zašto se to ne bi ponovilo?“ „Ne razmišljam tako. Ne živim tako.“ „Imaš otvoren, energičan, zadovoljavajući život kome se ja često divim. Za to su potrebna i leđa i srce. Za svaku pohvalu. Ne tražiš pomoć, i to je za pohvalu, dok god možeš da izdržiš, a onda kada bi trebalo, ni tada je ne tražiš.“ „Rekla bih ti da tvoja porodica nije bila ovde.“ A onda je prihvatila istinu i ispovedila je. „U stvari, verovatno bih ti tajila još neko vreme. Možda bih rekla sebi da si pod prevelikim pritiskom i da nema svrhe otežavati ti situaciju, bar dok ne vidim da je pritisak popustio. Možda bih. Ali nije stvar poverenja.“ „Nego sažaljenja?“

„Stvar brige. I moje samouverenosti. Ne volim reč ’gordost’. Morala sam da se pobrinem za sebe, donesem odluke, rešim probleme, svoje i probleme drugih ljudi, kako bih izgradila samouverenost koju je Derik uništio. Moram da znam mogu li da se pobrinem za stvari kada nema nikog na koga bih se oslonila.“ „A kada ima nekog na koga bi se oslonila?“ Možda je opet bio u pravu i tu se stvar komplikovala. I možda je bilo vreme za samoprocenu. „Ne znam, Eli, jednostavno ne znam odgovor jer dugo sebi nisam dala tu priliku. Ipak, oslonila sam se na tebe one noći, nakon što sam bila napadnuta. Oslonila sam se i nisi me izneverio.“ „Ne mogu da budem u vezi s nekim ko mi ne pruža onoliko koliko uzima i ne uzima onoliko koliko daje. Otkrio sam, na teži način, da na kraju ostaneš praznih ruku i ogorčen. Pretpostavljam da smo oboje svesni koliko možemo da damo, a koliko da uzmemo.“ „Povredila sam te zato što nisam zatražila pomoć.“ „Da, jesi. I naljutila si me. I naterala na razmišljanje.“ Eli ustade, skupljajući sudove. Oboje su malo jeli. „Izneverio sam Lindsi.“ „Nisi, Eli.“ „Jesam. Naš brak je možda bio greška ali oboje smo bili u njemu. Nismo znali šta želimo niti šta da očekujemo od njega. Na kraju nisam mogao da sprečim ono što joj se dogodilo. I dalje ne znam je li mrtva zbog neke odluke koju sam ja doneo, odluke koju smo zajednički doneli ili samo pukim nesrećnim slučajem. Izneverio sam svoju baku, retko dolazeći ovde i retko je viđajući. Nije to zaslužila. Umalo da je izgubimo. Da li bi se to dogodilo da sam više vremena provodio s njom, da sam se doselio odmah posle Lindsinog ubistva?“ „Ti si sada centar svemira? A meni pričaš o gordosti.“ „Ne, ali znam, znam da sam negde u centru ovih dešavanja i da je sve povezano.“ Okrenuo se prema njoj ali joj nije prišao, niti ju je dodirnuo, samo je stajao i gledao je. „Kažem ti, Abra, da te neću izneveriti. Učiniću sve, svidelo se to tebi ili ne, spavala ti sa mnom ili ne, da ti se više ništa ne dogodi. I kada ovo prođe, pretpostavljam da ćemo videti gde smo i šta ćemo.“ Pošto se osećala pomalo zarobljeno, Abra ustade. „Opraću sudove.“ „Neka, ja ću.“ „Ravnoteža, ili kao što ti reče, davanje i uzimanje“, podseti ga ona. „Ti si servirao, ja ću pospremiti.“ „U redu. Hoću primerak tvog rasporeda.“ Osetila je kako joj se koža bukvalno ježi na vratu. „Eli, on se stalno menja. U tome je njegova lepota.“ „Hoću da znam gde si kada nisi ovde. Nemam nameru da te pratim i brojim minute. Nisam prokleti manijak.“ Abra spusti tanjir koji je držala i uzdahnu. „Nisam ni mislila. I ja sam nešto shvatila tek danas, a da dosad toga nisam bila svesna. Shvatila sam da sam iz Vašingtona sa sobom donela više prtljaga nego što sam planirala. Sada se sveo na jednu ručnu torbu. Nadam se da ću smisliti kako da se rešim viška.“