Nora Roberts - Pesma talasa

sanjala. Ličilo je na veverice u dimnjaku. Imali smo ih jednom, davno, ali od tada stavljamo poklopce. A onda se čula škripa i u polusnu sam pomislila, ko li je na spratu? Tada sam se razbudila i zaključila da umišljam, i tako nemirna konačno sam rešila da siđem u kuhinju i skuvam čaj.“ „A šta je sa mirisom?“, upita Abra. „Prašina. Znoj. Da.“ Eli sklopi oči dok se Hester koncentrisala. „Čudno, nisam toga bila svesna sve do sada, dok me nisi pitala.“ „Ako je sišao sa trećeg sprata, misliš li da gore ima nečeg gore što ga je zanimalo?“ Hester odmahnu glavom. „Uglavnom su to uspomene iz prošlosti, stvari koje se više ne uklapaju u životni prostor. Ima nekih divnih komada odeće, starog nameštaja, dnevnika, fotografija.“ „Veći deo sam pregledao.“ „Moj dugoročni plan je da pozovem nekoliko stručnjaka, da ih unesu u kataloge i jednog dana izlože u muzeju Viski Biča.“ „Odlična ideja“, oduševljeno će Abra. „Nikada mi to niste rekli.“ „Još je u fazi planiranja.“ „Kućna kartoteka“, pomisli Eli naglas. „Da, knjigovodstvo, spiskovi gostiju, kopije pozivnica. Dugo sve to nisam pregledala i, iskreno, nisam nikada do kraja. Stvari se menjaju, vremena se menjaju. Tvom dedi i meni nije trebalo mnogo kada su deca otišla, pa smo ih sve odneli na treći sprat. Jedne godine sam pokušala gore da slikam. Kada je Eli umio, ostale su samo Berti i Edna. Ti ih se sigurno sećaš, Eli.“ „Da, sećam se.“ „Kada su se penzionisale, nisam imala srca da uzimam stanare. Ostale smo samo kuća i ja, da brinem o njoj. Pretpostavljam da je ta osoba gore mogla biti samo iz radoznalosti ili se nadala da će nešto pronaći.“ „Ima li gore nešto od Landonovih iz vremena kada je potonuo Kalipso?“ „Mora biti. Landonovi su uvek čuvali svoje stvari. Najvredniji primerci iz tog vremena, a i ostalih, izloženi su svuda po kući, ali na trećem spratu zacelo ima nekih stvari sa olupine.“ Hester skupi obrve, pokušavajući da se seti. „Zanemarila sam taj deo kuće. Samo sam prestala da idem tamo, rekavši sebi da ću jednog dana unajmiti stručnjake. Provalnik je možda tražio mape, što je suludo. Da smo znali gde je blago, iskopali bismo ga sami odavno. Ili je tražio dnevnik, možda Violete Landon. Ali priča kaže da je ona, nakon što joj je brat ubio ljubavnika, uništila svoj dnevnik, ljubavna pisma, sve. Ako su uopšte i postojali. Da su sačuvani, ja bih čula za njih, ili bih u jednom trenutku nabasala na njih.“ „Dobro. Je li bilo nekih poziva, raspitivanja, je li neko dolazio da se zanima za antikvitete, uspomene, je li neko tražio pristup kući zato što piše priču, knjigu?“ „Pobogu, Eli, ne mogu ni da ih izbrojim. Jedino zbog čega sam došla u iskušenje da unajmim nekog kao što je Abra bila je želja da imam nekog ko će se baviti tim beskrajnim ispitivanjima.“ „Nije se pojavio niko neobičan?“ „Ne, niko mi ne pada na pamet.“

„Obavesti me ako se nečeg setiš.“ A ima toga podosta, zaključi Eli, primetivši da je Hester opet ubledela. „Šta ima za ručak?“ „Hajdemo dole da saznamo.“ Pomogao joj je da ustane, međutim, kada je počeo da je vodi, ona ga odgurnu. „Nema potrebe da me nosiš. Mogu i sama sa štapom.“ „Možda, ali volim da izigravam Reta Batlera.“ „On svoju baku nije nosio niz stepenice na ručak“, uzvrati Hester kada ju je Eli podigao u naručje. „Ali sigurno bi.“ Abra je ponela štap i gledala kako Eli nosi Hester niz stepenice, shvativši u potpunosti zašto se zaljubila u njega.

27 ivan dan, pomisli Abra kada su se oprostili od Hester. Uhvatila je Elija za ruku da mu to kaže dok su koračali prema kolima. A onda je spazila Vulfa preko puta ulice. „Šta ovaj to radi?“, upita ona. „I zašto? Zar misli da ćeš otići kod njega i sve mu ispovediti?“ „Stavlja mi do znanja da je tu.“ Eli sede za volan i mirno upali motor. „Mali psihološki rat i to zapanjujuće efikasan. Prošle zime sam došao do tačke kada nisam napuštao kuću, jer kada bih otišao samo da se ošišam, nisam bio siguran da li će i on ušetati u salon i sesti u stolicu do moje.“ „To je uznemiravanje. „Tehnički — da, i mogli bismo da podnesemo tužbu, ali on bi dobio samo šamar. A to ne bi ništa promenilo i istina je da sam bio previše umoran za te akcije. Bilo mi je lakše da ga se klonim.“ „Stavio si sebe u kućni zatvor.“ Nije razmišljao o tome na taj način, bar ne tada. Ali Abra je bila u pravu. Viski Bič je nekim delom svog bića smatrao oblikom samonametnutog izbeglištva. Ali ti dani su prošli. „Nisam imao kuda da idem“, reče on. „Prijatelji su se razbežali. Advokatska firma me je otpustila.“ „A šta je sa motom ’nevin dok se ne dokaže krivica’?“ „To je zakon ali nema naročitu težinu kod važnih klijenata, reputacija i plaćenih sati.“ „Trebalo je da te zadrže, Eli, bar iz principa.“ „Morali su da misle na ostale advokate, partnere, klijente, osoblje. Na početku su to nazvali plaćenim odsustvom, ali već sam bio otpisan i svi smo to znali. Kako god, to mi je dalo vremena i razloga da pišem, da se usredsredim na to.“ „Nemoj to da im pripisuješ kao uslugu.“ Glas joj je bio odsečan i oštar poput makazica. „Sam sebi si učinio uslugu. Učinio si pozitivnu stvar.“ „Našao sam spas u pisanju i to je pozitivnije nego da nisam. Kada nisu došli da me uhapse, a čekao sam to svaki dan, ako mi veruješ, odlučio sam da se preselim u Liticu.“ Kao način pročišćenja, pomisli Abra, koje ga je ostavilo umornog, napetog i, po njenom mišljenju, potpuno spremnog da se preda situaciji koja ga je zadesila. „A sada?“, upita ona. „Sada mi je pisanje dovoljno. Znam da neću propasti. Uzvratiću udarac. Naći ću

odgovore. A kada ih nađem, gurnuću ih Vulfu u grlo.“ „Volim te.“ Eli je pogleda sa smeškom koji je prerastao u iznenađenje kada je ugledao njene oči. „Abra...“ „Hej, bolje gledaj kuda voziš.“ Ona pokaza na drum i Eli nagazi kočnicu da ne bi poljubio prikolicu kamiona. „Pogrešan trenutak“, nastavi Abra. „Nimalo romantičan, ali verujem u izražavanje osećanja, naročito pozitivnih. Ljubav je najpozitivnije osećanje koje postoji. Prija mi i nisam bila sigurna da ću je ikada više osetiti. Eli, oboje smo preživeli traume, a neke od njih nas još uvek prate. Možda će nam pomoći da shvatimo ko smo. Ali to nas je nateralo da s oklevanjem poverujemo jedno drugom, da potražimo pomoć, preuzmemo rizike.“ Neverovatno, pomisli ona, prosto neverovatno kako izgovaranje ovih reči naglas osnažuje, oslobađa. „Ne očekujem da preuzmeš te rizike samo zato što ja jesam, ali trebalo bi da se osećaš dobro, i trebalo bi da si srećan što te voli jedna pametna, samosvesna, zanimljiva žena.“ Eli se provlačio kroz gust saobraćaj kako bi izašao na severni auto-put broj 95. „Jesam srećan“, reče on i preplavi ga panika. „To je dovoljno. Treba nam lepša muzika“, zaključi Abra i poče da traži drugu radio-stanicu. Tek tako, začudi se on. Volim te, hajde da promenimo radio-stanicu? Dođavola, kako čovek da prati takvu ženu? Bila je teža za navigaciju od bostonskog saobraćaja i jednako nepredvidljiva. Dok su kilometri prolazili, pokušao je da misli na nešto drugo ali stalno se vraćao na to, poput prstiju koji češu mesto koje svrbi. Na kraju je morao da joj kaže, na neki način. Morali su da reše... probleme. I kako je mogao da razmišlja jasno, racionalno, o ljubavi i svemu što ona znači, kada je imao toliko problema za rešavanje? „Treba nam plan“, reče Abra i baci ga nazad u paniku. „Bože, tvoje lice.“ Nije mogla da zaustavi smeh. „Oličenje muškog straha. Ne mislim na plan Abra-voli-Elija, zato se opusti. Mislim na plan Džastin-Suskind-je-rizikovao-šunjanje-po-trećem-spratu-Litice. Moramo sistematski da pretresemo ceo sprat.“ „Počeo sam to da radim pre nekoliko dana, svakodnevno, ali ni makac. Je si li videla koliko stvari ima gore?“ „Zato sam i rekla sistematski. Držimo se ideje da ga zanima blago. Tome dodajmo realnu pretpostavku da ima informaciju, pravu ili pogrešnu, koja ga je naterala da kopa u podrumu. A možemo da dodamo i logične spekulacije. Tražio je još informacija, još tragova, nešto što će potvrditi — po njegovom ubeđenju — tačnu lokaciju.“ Eli je pretpostavljao da postoji dosta nevidljivih ili promašenih tačaka, ali sve u svemu, nije bilo loše povezati ono što imaju. „Koliko znamo, našao je ono što je tražio.“ „Možda, ali posle toga se vraćao u kuću. On i dalje misli da je kuća ključ.“ „Stvari nisu ispreturane.“ Eli se zamisli. „Ne znam kako su bile složene u sanducima, kovčezima, kutijama i fiokama, tako da su možda bile pomerene i pre policijskog pretresa. Ali

ako jeste, bio je pažljiv. Onda je policija sve ispreturala i sada je tamo haos.“ „Kako je mogao znati da se neko neće popeti i zateći ga pre nego nađe to što želi? Nije hteo da neko zna da ima pristup kući. Ni mi ne bismo imali pojma šta se dešava da nismo lutali po mračnom podrumu.“ „Lutali smo po podrumu jer je isečena struja. To je veliki trag koji ukazuje na provalu.“ „U redu, to je dobar stav. Ali zar bi lutao dole? Da si ušao u kuću, pozvao policiju, malo je verovatno da bi sišao u podrum i tražio znakove da je provalnik bio dole. Ili da jesi, malo je verovatno da bi otišao iza vinare.“ „U redu. Smišljeno je rizikovao.“ „Zato što je želeo i morao da uđe u kuću, i možda ćemo, ako obavimo tu sistematsku pretragu, saznati zašto. Moramo da ga sačekamo da se vrati pre nego što razradimo plan zasede“, podseti ga ona. „U međuvremenu možemo da uradimo nešto aktivno. Aktivnije“, ispravi se. „Znam da si istraživao i smišljao teorije i veze, pa i današnje putovanje nam je dalo neke nove informacije. Ali sviđa mi se ideja da bukvalno uzmemo stvar u svoje ruke.“ „Možemo detaljnije da sagledamo situaciju.“ „I vreme provedeno gore nam može dati više ideja o tome kako da iskoristimo prostor. Doneću ti uzroke boja.“ „Čega?“ „Boje inspirišu.“ „Ne“, naposletku reče Eli. „Ne mogu da pratim.“ „Šta?“ „Tebe.“ Olakšanje što je konačno skrenuo u selo zameni frustracija. Ljubav, radio-stanice, sistematska potraga, zaseda, uzorci boja. „Koliko ideja ti možeš da obrađuješ u isto vreme?“ „Mogu da razmišljam u više pravaca, naročito kada ih smatram važnim, relevantnim ili zanimljivim. Ljubav je važna a svakako i muzika tokom vožnje, na drugačijem nivou. Apsolutno je relevantna i potraga na trećem spratu i razrada svakog plana, kako bismo, nadam se, uhvatili Suskinda u kući, a uzorci boja su zanimljivi — i s vremenom će biti važni i relevantni.“ „Predajem se“, kaza on, zaustavljajući i parkirajući ispred Litice. „Dobra odluka.“ Abra izađe iz kola, raširi ruke i napravi krug. „Volim ovaj miris, ovaj mir. Hoću da trčim plažom i samo se napunim njim.“ Nije mogao da odvoji oči od nje, niti da zaustavi emocije. „Važna si mi, Abra.“ „Znam.“ „Važnija nego iko pre.“ Abra spusti ruke. „Nadam se.“ „Ali...“ „Stani.“ Izvadila je svoju torbu iz kola i zabacila kosu. „Ne moraš da definišeš. Ne tražim od tebe da važeš. Ovo je poklon, Eli. Ako sam ti ga prerano uručila ili umotala na pogrešan način, bilo je jače od mene. Ali i dalje je poklon.“ Ona priđe vratima i iznutra začu Barbin lavež. „Tvoj alarm se upalio. Presvući ću se i vodim je na trčanje.“

Eli izvadi ključeve. „I meni će prijati rekreacija.“ „Savršeno.“ Više to nije spominjala, umesto toga usredsredila se na novi zadatak. Raspakovali su sanduke, čiji sadržaj je Abra uredno zapisivala na laptopu. Nisu bili stručnjaci, naglasila je, ali organizovan inventar je mogao da pomogne u Hesterinoj ideji za muzej. I tako su stare stvari odvojili, proučili, katalogizovali i zamenili Elijevim odabirom kućnih knjiga, dnevnika i knjigovodstvenih papira. On ih je obeležio stranama, dopisujući svoje beleške, uz kratak siže njegove teorije. Abra je morala da radi, baš kao i Eli, ali on je svoj raspored prilagodio, nazvavši čitav proces ’miniranjem prošlosti’. Dodao je svoj tabak kućnih knjiga sa preciznim podacima o kupovini živine, govedine, jaja, putera i raznog povrća od lokalnog farmera po imenu Henri Tribet. Eli je zaključio da su farmer Tribet i njegov ortak iz pivnice, Kameni Tribet, bliski rođaci. Zabavljalo ga je zamišljanje Kamenog sa farmerskim slamnatim šeširom kada je Barbi upozoravajuće zalajala i potrčala niz stepenice. Ustao je sa svog privremenog radnog mesta u vidu kartaroškog stola i stolice na rasklapanje, i krenuo za njom. Čim je lajanje prestalo, oglasila se Abra. „Ja sam. Ne silazi ako si zauzet.“ „Na trećem sam“, doviknu on. „Oh. Samo da rasklonim ove stvari i dolazim gore.“ Zvučalo je dobro, morao je da prizna. Čuti njen glas u tihoj kući, znati da će mu se pridružiti gore, da će raditi s njim, ispričati mu o svom danu i ljudima u njemu. Kad god je pokušao da zamisli svoj dan bez nje, setio bi se turobnog vremena, svog samonametnutog kućnog pritvora gde je sve bilo bezbojno, hladno i mučno. Nikada se neće vratiti tamo, previše je zagazio u svetlost da bi se vraćao u tamu. Ali često je razmišljao kako je sada Abra izvor te jarke svetlosti. Ubrzo se začuše njeni laki koraci i Eli je ugleda. Na sebi je imala bermude od džinsa i crvenu majicu sa natpisom: Jogine su uvrnute. „Zdravo, otkazana mi je masaža, pa...“ Abra zastade na pola puta do stola za kojim je sedeo i čekao njen poljubac. „Blagi bože!“ „Šta je?“ Eli skoči na noge, spreman da je odbrani od pauka, fantoma, koga kod. „Ova haljina!“ Već je hitala prema sanduku, preko kog je bila prebačena. Zgrabila ju je i oduševljeno prislonila uz sebe, trčeći prema ogledalu koje je ranije otkrila. Kao što je već video da radi sa balskim i koktel-haljinama, odelima i ostalim stvarima koje bi joj se svidele, tako je podigla i crvenu haljinu u stilu dvadesetih sa niskim strukom i širokom, lepršavom suknjom do kolena. Abra se okrenu nadesno, pa nalevo, gledajući kako suknja veselo skakuće. „Duga ogrlica od perli, gomila perli, šeširić od istog materijala i srebrna muštikla.“ Ne spuštajući haljinu, ona se zavrte u krug. „Zamisli gde je sve bila ova haljina! Igrala je čarlston na nekoj fantastičnoj zabavi ili u nekom tajnom noćnom klubu. Vozila se u starinskom automobilu, pila džin i viski.“

Abra se opet zavrte ukrug. „Žena koja ju je nosila bila je smela, pa čak i pomalo nestašna, i apsolutno sigurna u sebe.“ „Stoji ti.“ „Hvala, zato što je fenomenalna. Znaš, s ovim što smo dosad popisali, mogao bi ovde gore da napraviš modnu izložbu.“ „Odlučiću se radije za opciju ubadanja u oko oštrim predmetom.“ Pih, muškarci, pomisli Abra, nemajući želju da to menja. „U redu, ne ovde, ali definitivno imamo dovoljno fantastičnih eksponata za Hesterin muzej. Jednog dana.“ Za razliku od Elija, brižljivo je složila haljinu i uvila je u platno. „Pogledala sam kroz teleskop pre dolaska gore. Još ga nema.“ „Vratiće se.“ „Znam, samo mrzim da čekam.“ Abra mu konačno priđe da ga poljubi. „Zašto ne pišeš? Još je rano.“ „Završio sam prvu verziju pa pravim pauzu, puštam da se malo slegne.“ „Završio si.“ Ona ga zagrli oko vrata, vrckajući kukovima. „Fantastično! Zašto ne slavimo?“ „Prva verzija nije knjiga.“ „Naravno da jeste, knjiga koja čeka da se prečešlja. Kako se osećaš?“ „Kao neko koga čeka mnogo posla, ali prilično dobro. Kraj je išao brže nego što sam očekivao. Čim sam ga osmislio, kliznulo je.“ „Moramo da proslavimo. Idem da skuvam nešto sjajno za večeru, i da ohladim šampanjac.“ Oduševljena zbog njega, Abra mu sede u krilo. „Tako sam ponosna na tebe.“ „Nisi je još pročitala. Samo jednu scenu.“ „Nema veze. Završio si je. Koliko ima strana?“ „Trenutno? Petsto četrdeset tri.“ „Napisao si petsto četrdeset tri strane, preživljavajući lične košmare, u periodu najvećih promena u svom životu, kroz neprekidne sukobe, stresove i turbulencije. Ako ti nisi ponosan na sebe, onda si ili iritantno skroman ili glup. Šta si od to dvoje?“ Podizala ga je, shvati on. Jednostavno ga je podizala. „Onda bolje da kažem da sam ponosan na sebe.“ „Mnogo bolje.“ Sočno ga je poljubila i zagrlila oko vrata. „Sledeće godine u ovo vreme, tvoja knjiga će biti objavljena ili na putu da to bude. Tvoje ime će biti oslobođeno sumnje i imaćeš sve odgovore na sva pitanja koja se tiču tebe i Litice.“ „Sviđa mi se tvoj optimizam." „Nije samo optimizam. Čitala sam tarot.“ „Nije valjda. Hajde da potrošimo novac od knjige na putovanje u Belize.“ „Dogovoreno.“ Abra se zavali. „Optimizam i čitanje tarota su vrlo moćne sile, gospodine 'zaglibljen u realnosti’, naročito kada se dodaju trud i znoj. Zašto Belize?“ „Nemam pojma. To mi je prvo palo na pamet.“ „Često su prve stvari i najbolje stvari. Nešto zanimljivo danas?“

„Ništa u vezi sa blagom.“ „Pa, još nas čeka puno posla. Počeću od sledećeg sanduka.“ Radila je uporedo s njim, a onda je odlučila da promeni taktiku i sa sanduka pređe na fioke stare komode. Neverovatno šta su sve ljudi u njima držali, pomisli Abra. Heklane stolnjake, dečje crteže toliko suve da su izgledali kao da će se raspasti ako ih stisne jače. Našla je kolekciju ploča za koje je pretpostavljala da potiču iz istog vremena kao i predivna crvena haljina. Zabavljena, otkrila je gramofon, navila ga i pustila ploču. Iskezila se Eliju kada je sobom odjeknula pucketava muzika. Zavrtela je rukama i zanjihala kukovima, izmamivši njegov kez. „Trebalo bi da obučeš onu haljinu.“ Abra mu namignu. „Možda kasnije.“ Plešući, prišla je komodi i otvorila sledeću fioku. Koliko neiskorišćenog tekstila, primeti ona, slažući ga na gomile. Neko je svojevremeno koristio fioke komode za šivenje, odlažući tu svilu i brokat, tvid i saten. Od toga su sigurno nastale neke lepe haljine, dok su neke druge samo isplanirane ali nikada sašivene. Kada je posegnula za najnižom fiokom, Abra primeti da je poluotvorena. Posle nekoliko cimanja, izvadila je komade tekstila, koverat sa iglama, staro jastuče za špenadle u obliku crvenog paradajza, limenu kutijicu sa koncem. „Krojevi! Iz tridesetih i četrdesetih.“ Brižljivo ih je izvadila. „Košulje i večernje haljine. O, bože, pogledaj ovu letnju haljinu!“ „Uzmi je.“ Abra nije krila oduševljenje. „Sve su divne. Čitav ovaj projekat me je naterao da se zapitam zašto nikada nisam probala starinsku odeću. Baš me zanima da li bih mogla da sašijem ovu letnju haljinu.“ „Da sašiješ haljinu?“ Eli je pogleda. „Mislio sam da to rade krojačke radnje.“ „Recimo, od žute svile sa malim ljubičicama. Nikada nisam sašila haljinu, ali bih volela da probam.“ „Samo izvoli.“ „Mogu čak da pokušam na onoj staroj šivaćoj mašini koju smo našli ovde. Da sve bude starinsko.“ Zamišljajući to, Abra skupi krojeve i povuče praznu fioku. „Zaglavila se“, promrmlja ona. „Možda se nešto uhvatilo...“ Iskosivši se, ona pruži ruku, pipajući po dnu fioke, zatim duž ivica i pozadi. „Možda se nešto samo ukleštilo ili omotalo oko...“ A onda joj prsti napipaše metalnu oblinu. „Ovde ima nešto u uglu“, kaza ona Eliju. „Sa obe strane.“ „Pogledaću za minut.“ „Ne znam šta će to u fioci. Samo je...“ Abra je nestrpljivo trgnu i fioka iskliznu napolje, maltene joj padnuvši u krilo. „Oh!“ Eli iznenađeno diže glavu. „Jesi li dobro?“ „Da, samo me malo udarila u kolena. Liči na pregradak, Eli. Tajni pregradak u zadnjem delu fioke.“

„Da, našao sam ih nekoliko u radnim stolovima i jedan u starom pisaćem stolu.“ „Baš ovakav?“ Abra dignu drvenu kutiju, u koju je duborezom bilo izgravirano slovo L. „Ništa slično.“ Sada već zainteresovan, Eli prestade sa inventarom kada je Abra donela kutiju na sto. „Zaključano je.“ „Možda je ključ u onoj gomili, većina odgovara skrivenim fiokama u starom pisaćem stolu.“ Abra pogleda teglu u koju su ubacivali sve ključeve na koje bi naišli tokom popisa stvari na trećem spratu. A onda izvuče ukosnicu iz kose. „Prvo da probam ovako.“ Eli se nasmeja. „Ozbiljno? Obićeš bravu ukosnicom?“ „Klasičan način, zar ne? Koliko teško može da bude?“ Savila je ukosnicu, uvukla u bravu i okrenula, drmusala, vrtela ukrug. Pošto je bila rešena da otvori kutiju, Eli posegnu za teglom. A onda se začu klik. „Radila si to i pre?“ „Ne od trinaeste godine kada sam izgubila ključ od svog dnevnika. Ali neke veštine se nikad ne zaboravljaju.“ Abra otvori poklopac i ugleda uvezana pisma. Nailazili su i pre na pisma, uglavnom prepisku između Viski Biča i Bostona ili Njujorka. Neka su bila od vojnika koji su otišli u rat, ili kćerki koje su se udale i otišle daleko do kuće. Nadala se da su ovo ljubavna pisma. „Papir deluje staro“, primeti ona dok ih je pažljivo vadila. „Pisana perom, rekla bih — da, evo datuma, 5. jun 1821. godine. Edvin Landon.“ „To je Violetin brat.“ Eli odgurnu svoj posao i primače se da pogleda. „Tada je imao oko šezdeset. Umro je u...“ Zamislivši se, prisećao se porodične istorije. „Mislim da je to bilo 1830. i neke, početkom te decenije. Od koga je?“ „Džejms Dž. Ficdžerald, iz Kembridža.“ „Možeš li da ga pročitaš?“ „Mislim da mogu. ’Gospodine, žalim zbog nesrećnih okolnosti i prirode našeg susreta prošle zime. Nije mi bila namera da remetim vašu privatnost ili dobru volju. Iako su vaše mišljenje i odluka tada bili... kristalno jasni, moram da vam pišem u ime moje majke i vaše sestre, Violete Landon Ficdžerald.’“ Abra zastade, njen iskolačeni pogled presrete Elijev. „Eli!“ „Nastavi.“ On ustade da prouči pismo preko njenog ramena. „U porodičnoj istoriji nema podataka da se udavala ili rađala decu. Nastavi“, ponovi on. „’Kao što sam vam pisao u januaru, vaša sestra je smrtno bolesna. Naša situacija se dodatno pogoršava dugovima, nastalim posle smrti mog oca pre dve godine. Moj posao činovnika u plemstvu Endrua Grendona obezbeđuje mi skroman prihod, s kojim moram da izdržavam svoju ženu i porodicu. Naravno, sada moram da se pobrinem za majčine potrebe kako bismo nekako otplatili dugove. „’Ne bih vam se obratio za finansijsku pomoć da na tome nije insistirala vaša sestra.

Budući da je njeno stanje izuzetno teško, lekari savetuju da se preselimo iz grada na obalu, jer veruju da će joj morski vazduh prijati. Bojim se da neće doživeti još jednu zimu ako se trenutno stanje nastavi. „’Najveća želja vaše sestre je da se vrati u Viski Bič, da se vrati u svoj dom, gde je rođena i za koji je vezuju brojne uspomene. „’Preklinjem vas, gospodine, kao svog ujaka. Dajem vam svoju reč da nikada neću tražiti ništa za sebe na ime naših porodičnih veza. Preklinjem vas kao brata čija sestra želi da se vrati kući.’“ Pazeći da ne ošteti pismo, Abra ga spusti na sto. „O, Eli.“ „Otišla je. Čekaj, da razmislim.“ On se uspravi, poče da šetka po sobi. „Nema podataka o njenom braku, deci, smrti — bar ne u porodičnim spisima — i nikada nisam čuo za tu vezu sa Ficdžeraldom.“ „Njen otac je uništio te podatke, zar ne?“ „To nam je promaklo, da. Ona je pobegla i on ne samo što ju je razbaštinio već ju je bukvalno izbacio ih svih porodičnih spisa.“ „Sigurno je bio sitan i ružan čovek.“ „Na portretima je visok, tamnoput i naočit“, pojasni Eli, „ali je bio zao u duši. I verovatno si u pravu. Dakle, Violeta je otišla odavde, udala se u drugu porodicu, preselila se u Boston ili Kembridž, i oni su je razbaštinili. U jednom trenutku je rodila decu — bar ovog sina. Je li Ficdžerald preživeli sa Kalipsa? Prezime je irsko, ne špansko.“ „Možda je bio žigosan. Je li to pravi izraz? Ili ga je ona srela i udala se za njega nakon što je otišla od kuće. Je li posle toga zaista bilo pokušaja pomirenja? Pre njene smrti?“ „Ne znam. Prema nekim pričama, pobegla je sa ljubavnikom, a neki kažu da je pobegla nakon što je njen brat ubio njenog ljubavnika. Tokom ove istrage, naišao sam na nekoliko verzija koje kažu da je proterana zato što je bila trudna, a potom razbaštinjena jer se suprotstavila porodici. Kako god, izbrisali su je, tako da nema nikakvih porodičnih podataka o njoj, niti se spominje posle 1770. godine. Sada kada imamo ovo, možemo da tražimo tog Džejmsa Dž. Ficdžeralda iz Kembridža i da krenemo odatle.“ „Eli, sledeće pismo je napisano u septembru iste godine. Još jedna molba. Stanje joj se pogoršalo i dugovi rastu. On kaže da mu je majka previše slaba da bi držala pero i pisala sama. Piše njene reči umesto nje. Jao, srce mi se cepa. ’Brate, oprosti mi. Ne želim pred boga sa neprijateljstvom između nas. Preklinjem te, s ljubavlju koju smo nekada tako radosno delili, da mi dozvoliš da se vratim kući i umrem tu. Da dozvoliš mom sinu da upozna mog brata, brata kog cenim, i koji je mene cenio pre tog užasnog dana. Molim boga da mi oprosti sve moje grehe i tvoje. Možeš li da mi oprostiš, Edvine, kao što ja opraštam tebi? Oprosti mi i odvedi me kući.’“ Abra obrisa suze sa obraza. „Ali joj nije oprostio, zar ne? Treće pismo, poslednje. Datum je šesti januar. ’Violeta Landon Ficdžerald se oprostila od ovog sveta na današnji dan u šest časova. Teško je bolovala poslednjih mesec dana svog života na zemlji. Ova patnja, gospodine, na vašu je dušu. Neka vam bog oprosti, jer ja neću. „’Na samrtničkoj postelji, ispričala mi je sve što se dogodilo tih poslednjih dana avgusta godine 1774. Ispovedila mi je svoje grehe, grehe mlade devojke, i vaše, gospodine. Patila je i

umrla želeći da se vrati tamo gde se rodila, gde je njena krv, u zagrljaj porodice koja je se odrekla. Neću vam oprostiti, ni ja ni moja krv. Imate svoje bogatstvo koje vam je milije od njenog života. Više je nećete videti, niti ćete je sresti na nebu. Zbog tih svojih postupaka ste prokleti, kao i svi Landonovi koje budete izrodili.’“ Abra spusti pismo na ostala dva. „Slažem se s njim.“ „Prema podacima, Edvin Landon i njegov otac su bili teški ljudi, beskompromisni.“ „Rekla bih da ova pisma to i dokazuju.“ „I više. Ne znamo kako je Edvin reagovao, niti šta je napisao ili uradio, ali jasno je da su i on i Violeta 'zgrešili’ tog avgusta 1774. Pet meseci nakon što je Kalipso potonuo kod Viski Biča. Moramo da tražimo informacije o Džejmsu Ficdžeraldu. Moramo da saznamo datum rođenja.“ „Misliš da je zatrudnela pre nego što je otišla, ili su je se odrekli.“ „Mislim da bi ljudi poput Rodžera i Edvina Landona osudili takav greh. I mislim, s obzirom na ono vreme, njihov uspon u društvu, status, posao... Trudna kći, naročito s nekim iz nižeg staleža, nekog odmetnika od zakona? Neprihvatljivo.“ Eli joj stade iza leđa, proučavajući opet pismo, potpis. „Džejms je prilično često ime. Sinovi su obično dobijali imena po svojim očevima.“ „Misliš li da je njen ljubavnik, mornar sa Kalipsa, bio Džejms Ficdžerald?“ „Ne. Mislim da je njen ljubavnik bio Natanijel Džejms Brum, i da je preživeo brodolom, zajedno sa Esmeraldinim mirazom.“ „Brum je Džejmsovo srednje ime?“ „Da. Ko god da je bio Ficdžerald, kladim se da je već bila trudna kada se udala za njega.“ „Brum je možda pobegao s njom i promenio ime.“ Eli odsutno provuče prste kroz Abrinu kosu. „Ne verujem. Bio je gusar, prilično ozloglašen. Ne verujem da se skrasio u Kembridžu i podigao sina koji je postao činovnik. Uostalom, taj nikada ne bi dopustio da se Landonovi dočepaju blaga. Edvin bi ga ubio, tako ja to vidim. Ubio bi ga, uzeo blago i izbacio sestru napolje.“ „Zbog novca? U suštini, oni su je već izbacili, izbrisali su je, zbog novca?“ „Uzela je razbojnika za ljubavnika. Ubicu, lopova, čoveka koji bi sigurno bio obešen da je uhvaćen. Landonovi su izgradili bogatstvo, društveni status i nešto političke moći. A onda ih kćerka, koju su udali za sina druge imućne porodice, upropasti. Moglo je da ih upropasti i kada bi se pročulo da su krili ili imali znanje o traženom čoveku koji se skrivao od zakona. Ona, situacija, njeno stanje, trebalo je sve to resiti.“ „Rešiti? Rešiti?“ „Ne slažem se s onim što su uradili, samo ukazujem na njihov položaj i moguća dela.“ „Advokat Landon? Ne, on nije jedan od mojih omiljenih likova.“ „Advokat Landon samo izlaže njihov slučaj, slučaj ljudi iz tog vremena, tog mentalnog sklopa. Kćerka je u stara vremena bila imetak, Abra. To nije bilo pravedno, ali takva je istorija. Danas kćerka nije imetak ali je odgovornost.“ „Ne mogu ovo više da slušam.“ „Daj, saberi se“, predloži on kada je ustala. „Pričamo o kraju osamnaestog veka.“ „Zvučiš kao da to odobravaš.“

„To je istorija, i jedini način da dobijem jasnu sliku jeste da razmišljam logički a ne emotivno.“ „Više volim emotivno.“ „Zato što si dobra u tome.“ Iskoristiće i to, odluči Eli. I emocije i logiku. „Dobro, šta ti tvoje emocije govore da se dogodilo?“ „Da je Rodžer Landon bio sebičan, bezosećajan gad, a njegov sin Edvin okrutni skot. Da nisu imali pravo da odbace život na način na koji su odbacili Violetin. I to nije samo istorija. To su ljudi.“ „Abra, razumeš li da se svađamo oko nekoga ko je umro pre skoro dvesta godina?“ „Šta hoćeš da kažeš?“ Eli protrlja šakama lice. „Recimo to ovako: suštinski smo došli do istog zaključka. Deo tog zaključka je da su Rodžer i Edvin Landon bili bezosećajni, tvrdoglavi, oportunistički gadovi.“ „To je već bolje.“ Abra začkilji. „Oportunistički. Ti zaista veruješ, ne samo da je postojalo blago već i da je sa Brumom stiglo na obalu, ali da je Edvin ubio Bruma i ukrao mu blago.“ „Pa, to je već bila ukradena imovina, ali da. Mislim da ga je našao i uzeo.“ „Dođavola, gde je onda?“ „Radimo na tome. Ali sve ovo je pogrešan pristup problemu. Moram da uđem u trag Violetinom sinu.“ „Kako?“ „Mogu da pokušam sam, trebaće mi vremena jer nije moja oblast, ali ima dovoljno sredstava, dovoljno dobrih web-sajtova za utvrđivanje porodičnih stabala. Ili mogu da uštedim vreme i pozovem nekog ko je iz te oblasti. Znam čoveka. Nekada smo bili prijatelji.“ Razumela je — nekog ko je Eliju okrenuo leđa. I ma koliko njegov argument bio logičan, znala je da je shvatao kroz šta je Violeta prošla. Znao je kako izgleda biti odbačen, prezren, ignorisan. „Siguran si da to želiš?“ „Razmišljao sam o tome još prošle nedelje, ali sam odbacio tu ideju. Jer... Ne, zaista to želim. Ali pokušaću da naučim lekciju iz Violetine knjige. Kada izgubiš ulog, bolje je oprostiti.“ Abra mu priđe i obujmi mu lice rukama. „Ipak ćemo proslaviti. U stvari, idem dole da počnem večeru. Trebalo bi da sklonimo ova pisma negde na sigurno.“ „Ja ću se pobrinuti za to.“ „Eli, zašto misliš da je Edvin sačuvao pisma?“ „Ne znam, osim što su Landonovi voleli da čuvaju stvari. Komoda sa fiokama je možda bila njegova, a držanje pisama u skrivenoj pregradi je možda bio njegov način da ih sačuva ali daleko od očiju.“ „Daleko od očiju, daleko od srca, kao i Violetu.“ Abra klimnu glavom. „Mora da je bio tužan čovek.“ Tužan?, zapita se Eli kada je otišla. Sumnjao je u to. Edvina Landona je smatrao samozadovoljnim kučkinim sinom. Nijedno porodično stablo nije raslo bez nekoliko savijenih grana, pretpostavljao je.

Na laptopu je potražio broj telefona starog prijatelja, a potom izvadio svoj telefon. Oproštaj, otkrio je, nije bio lak. Ali ekspeditivnost jeste. Možda će oproštaj doći s vremenom, a ako ne dođe, i dalje će imati odgovore.

28 kosom skupljenom u punđu i zasukanim rukavima, Abra je redala iseckani krompir u đuveč kada je Eli ušao u kuhinju. „Kako je bilo?“ „Neprijatno.“ „Žao mi je, Eli.“ On samo slegnu ramenima. „Neprijatnije je bilo njemu nego meni, mislim. U stvari, bolje poznajem njegovu ženu. Radila je u mojoj staroj firmi. On predaje istoriju na Harvardu i bavi se genealogijom. Igrali smo košarku dvaput mesečno i ponekad išli na pivo. To je sve.“ Po Abrinom mišljenju, to je bilo dovoljno da se zasluži odanost i saosećajnost. „Elem, posle pozdrava i usiljeno veselog ’Eli, drago mi je što te ponovo čujem’, pristao je. U stvari, mislim da će mu zbog osećaja krivice to biti prioritet.“ „Super. To pomaže uspostavljanju ravnoteže.“ „Zašto onda želim nešto da udarim?“ Abra iseče krompir u nekoliko oštrih, preciznih poteza. Znala je kako se Eli oseća. „Zašto umesto toga ne dižeš malo tegove? Taman da probudiš apetit. Spremam krmenadle sa krompirićima i boranijom. Pravo muško jelo.“ „Možda i hoću. Trebalo bi da nahranim Barbi.“ „Već sam je nahranila. Izležava se na terasi i gleda kako se ljudi igraju na mestu koje ona smatra svojim dvorištem.“ „Trebalo bi da ti pomognem.“ „Zar izgledam kao da mi treba pomoć?“ Morao je da se osmehne. „Ne izgledaš.“ „Idi, vežbaj. Volim kada mi čovek nabrekne.“ „U tom slučaju, možda se i zadržim.“ * * * Znojem je izbacio frustraciju i depresiju, koje su išle jedna uz drugu. I kada se istuširao, otkrio je da mu je mnogo lakše. Imao je ono što mu je trebalo, stručnjaka koji će rešiti jedan problem. Ako krivica pomogne rešavanju problema, onda je ona manje važna.

Impulsivno je odveo Barbi u šetnju do sela. Primetio je da mu se ljudi javljaju, dozivaju ga po imenu, pitaju za zdravlje bez ikakvog podozrenja ili neprijatnosti na koju se navikao. U povratku je kupio ljubičaste lale i mahnuo Kamenom Tribetu, koji se zaputio ka seoskoj pivnici. „Častim te pivo, momče?“ „Ne večeras“, doviknu Eli. „Čeka me večera, ali čuvaj mi mesto za petak.“ „Dogovoreno.“ I tada Eli shvati da je Viski Bič njegov dom. Mesto za šankom u petak uveče, ležerno odmahivanje rukom, večera na šporetu i saznanje da će ženi koju voli izmamiti najlepši osmeh kada joj bude poklonio ljubičaste lale. Tako je i bilo. Lale su krasile sto na terasi, zajedno sa svećama. More je šumelo, zvezde su namigivale, šampanjac se penušao. I baš tu i tada, Eli je osetio kako je sve potaman. Opet je onaj stari, pomisli. Zbacio je tesnu kožu, skrenuo za ugao, napravio krug — ili kako je već analogija funkcionisala. Bio je tamo gde je želeo da bude, sa ženom koju je želeo i radio je ono što ga je činilo potpunim, stvarnim. Terasu su krasili vazdušni zvončići, raznobojne lampice, saksije sa cvećem i pas koji je spavao na vrhu stepenica za plažu. „Ovo je...“ Abra izvi obrve. „Šta?“ „Potaman. Baš kako treba.“ I kada mu se ponovo osmehnula, bilo je tako. Baš kako treba. Kasnije, kada se kuća utišala i njegovo telo još uvek bridelo od njenog, san mu nije dolazio na oči. Slušao je ritmično Abrino disanje i prigušene krike Barbi koja sanja, verovatno kako juri za crvenom lopticom u vodu. Slušao je smiraj Litice i zamišljao svoju baku kako je usred noći bude nesvakidašnji zvuci. Nemiran, ustao je da potraži knjigu. Umesto toga, popeo se na treći sprat i prišao gomili knjigovodstvenih spisa. Seo je za kartaroški sto sa svojom beležnicom i laptopom. Naredna dva sata je čitao, računao, proveravao datume, upoređujući kućne i poslovne knjige. Kada je glava počela da mu pulsira, protrljao je oči i nastavio. Studirao je pravo, podseti on sebe. Krivično pravo, ne poslovno pravo, ne knjigovodstvo, niti menadžment. Trebalo je ovo da prosledi svom ocu ili sestri. Ali nije mogao da prestane. U tri posle ponoći konačno je ustao. Oči su ga peckale, slepoočnice probadale i vrat mu se kočio. Ali mislio je da zna. Mislio je da razume. Želeći da se sve slegne, sišao je u prizemlje i iskopao aspirin iz kuhinjskog ormarića. Popio ga je sa vodom, poput čoveka koji umire od žeđi, a onda izašao na terasu. Noćni vazduh ga je milovao poput melema, mirišući na more i cveće. Zvezde i mesec, skoro pun, bleštali su na noćnom nebu. I na morskom grebenu, tik iznad stena gde je čovek poginuo, svetionik je kružio svojim

snopom nade. „Eli?“ U ogrtaču, belom poput mesečine, Abra izađe na terasu. „Ne možeš da spavaš?“ „Ne.“ Vetar se poigravao njenim ogrtačem, noseći joj kosu, i mesec joj je sijao u očima. Kada je, zapita se Eli, postala tako lepa? „Imam čaj koji može da pomogne.“ Prišla mu je, istog trenutka podigavši ruke da mu protrlja ramena, razbije napetost. Kada su im se pogledi ukrstili, videla je kako njegova zabrinutost prerasta u radoznalost. „Šta je?“ „Mnogo toga. Mnogo velikih, neočekivanih stvari u jednoj još neočekivanijoj gomili.“ „Hajde sedi. Izmasiraću ti ramena, a ti mi sve lepo ispričaj.“ „Ne.“ Eli je uze za ruke. „Samo ću da ti kažem. Volim te.“ „O, Eli.“ Abra pojača stisak oko njegovih prstiju. „Znam.“ Ovo nije bila reakcija koju je očekivao. U stvari, pomisli on, pomalo ga je iznervirala. „Stvarno?“ „Da. Ali bože.“ Dah joj zastade kada ga je zagrlila i privila se uz njega, zagnjurivši lice u njegovo rame. „Bože, tako je divno čuti kada to kažeš. Rekla sam sebi da je sve u redu i ako mi ne kažeš. Ali nisam znala da će osećaj biti ovakav kada to čujem. Kako sam mogla da znam? Proganjala bih te kao vučica dok ne izvučem te reči iz tebe.“ „Da ti nisam rekao, kako bi znala?“ „Kada me dodirneš, kada me pogledaš, kada me zagrliš, osećam to.“ Abra diže lice, očiju punih suza. „I ne mogu ovoliko da te volim ako ti mene ne voliš. Ne bi mi bilo ovako lepo sa s tobom da me ne voliš.“ Milovao joj je kosu, te zamršene kovrdže, i pitao se kako će ikada pregurati ijedan dan bez nje. „Znači, samo si čekala da ti konačno priznam?“ „Samo sam čekala, Eli. Mislim da te čekam otkad sam došla u Viski Bič, jer si mi samo ti nedostajao.“ „Ti si ono pravo.“ Eli joj poljubi usne. „Baš kako treba. Isprva sam bio prestravljen.“ „Znam, i ja. Ali sada?“ Suze su tekle iz tih očiju sirene i svetlucale na mesečini. „Ja se osećam tako hrabrom. A ti?“ „Srećan sam.“ Preplavljen emocijama, Eli joj poljupcima obrisa suze. „Hoću da budeš srećna kao što sam ja.“ „Jesam. Ovo je divna noć. Ili dan. Još jedan divan dan.“ Abra mu poljubi usne. „Hajde da jedno drugom poklonimo još divnih dana.“ „Hoćemo. Obećavam.“ A Landonovi ispunjavaju data obećanja, pomisli Abra. Ushićena, ona ga opet zagrli. „Našli smo jedno drugo, Eli. U pravom trenutku i na pravom mestu.“ „Je li to karma?“ Ona se odmače od njega, smejući se. „Prokleto si u pravu. Zato nisi mogao da spavaš? Naprasno si prihvatio svoj karmički put i poželeo da mi to kažeš?“ „Ne. Zapravo nisam znao šta ću ti reći dok nisi došla ovamo. Jedan pogled na tebe i sve mi je bilo jasno.“ „Trebalo bi da se vratimo u krevet.“ Njen osmeh je bio obećanje. „Kladim se da ću te

uspavati.“ „Još jedan razlog što te volim. Uvek imaš stvarno dobre ideje.“ Ali kada ju je uzeo za ruku, Eli se seti. „Isuse, zaneo sam se.“ „Po običaju.“ „Ne, zaboravio sam zašto sam došao ovde, zašto nisam mogao da spavam. Popeo sam se i počeo da radim na knjigama — kućnim spisima, računima.“ „Sve one brojke i kolone?“ Abra instinktivno diže ruke na njegove slepoočnice, pretpostavljajući da ga bole. „Trebalo bi da odremaš malo, nekoliko sati.“ „Našao sam, Abra. Našao sam Esmeraldin miraz.“ „Šta? Kako? Blagi bože, Eli! Ti si genije.“ Ona ga zgrabi, skakućući veselo. „Gde?“ „Ovde.“ „Ali gde ovde? Treba li nam lopata? Jao! Moramo da javimo Hester i tvojoj porodici. Moramo da ga zaštitimo i... Sigurno postoji način da se uđe u trag Esmeraldinim potomcima, da učestvuju u ovom otkriću. Hesterin muzej. Možeš li da zamisliš šta to znači za Viski Bič?“ „Mnogo, u to ne sumnjam“, prokomentarisa on. „Pa, Eli, razmisli. Blago pronađeno posle više od dva veka. Mogao bi da napišeš još jednu knjigu o tome. I zamisli samo sve ljude koji će moći to da vide. Tvoja porodica bi mogla da pozajmi neke komade Smitsonijanu, Metropolitenu, Luvru.“ „A ti bi to uradila? Donirala, pozajmila, izložila?“ „Pa da. Blago pripada prošlosti, zar ne?“ „Na ovaj ili onaj način.“ Očaran njenom reakcijom, zurio je u njeno ozareno lice. „Zar ga ne želiš? Bar jedan delić?“ „Oh, pa... Sada kada si spomenuo, ne bih odbila jedan ukusan komad.“ Abra se nasmeja i napravi piruetu. „Zamisli naslove, misterija rešena, magija oslobođena.“ Abra ućuta, smejući se opet. „Gde je? I koliko brzo možemo da dođemo tamo i obezbedimo ga?“ Eli je okrenu i pokaza. „Već jesmo. Već je obezbeđena. Abra, to je Litica.“ „Šta? Ne razumem.“ „Moji preci nisu bili altruisti ili filantropi kao ti. Nisu samo čuvali, već su i trošili.“ On pokaza na kuću. „Sagrađena ne samo na viskiju već i na gusarskom plenu. Širenje destilerije — u jednom trenutku — širenje zgrade, tih prvih inovacija, drveta, kamena, radne snage.“ „Hoćeš da kažeš da su prodali blago kako bi proširili posao i sagradili kuću?“ „U delovima, verujem, ako sam dobro izračunao. Preko dve generacije, počev od bezosećajnog Rodžera i Edvina.“ „Oh. Čekaj. Moram da se priviknem.“ Podigla je kosu i, po Elijevoj pretpostavci, tako odagnala sve ushićene misli o muzejima i deljenju. „Litica je Esmeraldin miraz.“ „Suštinski, da. Tako ispada ako se istinski udubiš u prihode i rashode. Porodični spisi spominju kockanje — voleli su da se kockaju i imali su sreće. Kao i smisla za posao. Onda je došao rat, izgradnja zemlje. Sve to, da, ali kockanje je zahtevalo uloge.“ „Siguran si da je to blago.“ „Logično je. Hoću da Triša pregleda knjige, analizira, i hoću povratnu informaciju od Džejmsa Ficdžeralda. Sve se uldapa, Abra. Ove zidine, kamen, staklo, crep. Rodžer i Edvin su

to tako sračunali, na neki svoj način, jer su ga smatrali svojim blagom.“ „Da.“ Abra klimnu glavom. „Ljudi koji su potpuno udaljili svoju kćerku i sestru iz svojih života smatrali su ovo svojim blagom. Kapiram.“ „Brum je s tim došao u Viski Bič, a Viski Bič je bio njihov. Dali su mu krov nad glavom a on im je obeščastio kćer, sestru. Stoga su uzeli ono što je ukrao i sagradili ono što su želeli.“ „Okrutno“, promrmlja Abra. „Okrutno i pogrešno, ali... poetično, zar ne?“ Ona nasloni glavu na njegovo rame. „I, na neki način ima srećan kraj. Kako ti se čini?“ „Možda je dosta toga izgrađeno na krvi i izdaji. Ako ne možeš da promeniš istoriju, onda je prihvati. Kuća je nadvladala istoriju, a s njom i porodica.“ „Ovo je dobra kuća. Dobra porodica. Mislim da su nadživeli istoriju.“ „Okrutno i pogrešno“, ponovi on, „i žao mi je zbog toga. Lindsino ubistvo je bilo okrutno i pogrešno. Sve što mogu da učinim jeste da pokušam da otkrijem istinu. Možda je to pravda.“ „Zato te volim“, tiho reče ona. „Samo da znaš. Prerano je da zoveš Trišu a mislim i da se ni ti ni ja nismo dovoljno naspavali. Odoh da nam ispržim jaja.“ „Zato te volim.“ Sa smehom, Eli se okrenu prema njoj i privuče je sebi. Pogled mu odluta iznad njene glave i duša mu se umiri. A onda mu se učini da vidi odblesak svetla. „Čekaj.“ Brzo je prišao teleskopu i provirio kroz njega. Uspravivši se, pogleda Abru. „Vratio se.“ Zgrabivši ga za ruku, ona i sama gvirnu kroz okular. „Nadala sam se ovome, kako bi se konačno završilo, ali sada kada je...“ Za trenutak se zamislila. „Sada moramo nešto da preduzmemo“, reče sa hladnim osmehom. „Hajde da pržimo jaja.“ Dok je spremala doručak a Eli kuvao kafu, na pamet mu pade kako bi ovako moglo da bude svakog jutra, iako je jedva bilo pet sati. Dvoje zaljubljenih ljudi — i to je bilo novo i osvežavajuće — zajedno spravljaju doručak. Naravno, kada bi se izostavio ubica. „Možemo da javimo Korbetu“, reče Abra, ispirajući borovnice u sudoperi. „On neka obavi taj razgovor.“ „Da, možemo.“ „Ali time ne bismo mnogo postigli. Razgovor sa čovekom kog sam videla u pivnici.“ „Sa čovekom s kojim me je Lindsi varala, koji je kupio kuću u Viski Biču.“ „Koji se, po mišljenju advokata Landona, neće pojaviti na sudu.“ Eli je zamišljeno pogleda i spusti kafu na pult. „To je korak.“ „Mali i spor, koji će Suskindu otkriti ono što ti znaš. Hoće li ga to pripremiti?“ „Taj korak može da ga uplaši, pa čak i natera da napusti Viski Bič. Nema nikakve opasnosti sve dok traje istraga o Dankanovom ubistvu, a mi ćemo preuzeti korake da potvrdimo činjenice koje se tiču blaga, Edvina Landona, Džejmsa Ficdžeralda i tako dalje.“ „’Da potvrdimo činjenice koje se tiču’ naginje advokatskom žargonu.“ „Još dok sam praktikovao pravo, advokatski sarkazam mi nije smetao.“ Abra ubaci komad putera u zagrejani tiganj i nasmeši mu se. „Tanka je linija između istine i sarkazma. Eli, imamo priliku da dokažemo da je on provalio u Liticu. Ako se to dokaže, optužiće ga sa Hesterin pad, a to je velika stvar, mislim, za oboje, ali to ide u prilog

njegovom poznanstvu sa Dankanom. Ako ih povežemo, vrlo brzo ćemo dokazati da je on ubica.“ „Na tom putu ima dosta slabih tačaka.“ Abra izli ulupana jaja u tiganj. „Tebe su godinu dana proganjali zbog Lindsinog ubistva, sa mnogo manje pretpostavki i bez ijednog dokaza. Predlažem da damo karmi priliku i pustimo čoveka koji je zasigurno umešan u to da iskusi isto.“ „Je li ’karma’ druga reč za ’osvetu’ u ovom slučaju?“ „Drugo pakovanje.“ Na tanjire je servirala pržena jaja, voće i kriške prepečenog integralnog hleba. „Hajde da jedemo u jutarnjoj sobi i gledamo izlazak sunca.“ „Pre toga, je li seksistički s moje strane ako kažem da volim da te gledam kako spremaš doručak, posebno u tom ogrtaču?“ „Bilo bi seksistički da si to očekivao ili zahtevao.“ Prst joj sporo kliznu niz jednu stranu ogrtača. „Uživanje je samo dokaz tvog dobrog ukusa.“ „Tako sam i mislio.“ Odneli su tanjire i kafu u jutarnju sobu, seli ispred širokog prozora. Abra uze prvi zalogaj. „Da nastavim tu misao“, doda ona, „bilo bi seksistički da si planirao da me skloniš negde na bezbedno pre nego što nastaviš svoj plan namamljivanja Suskinda u kuću.“ „Nisam rekao ništa o tome.“ „Žena koja voli ume da čita misli.“ Bože, nadao se da nije tako, iako je već dovoljno često pokazala taj talenat. „Ako pokušamo da ga namamimo, i ako uspemo u tome, neće biti potrebe da ijedno od nas bude ovde.“ „U redu. Gde ćeš ti biti dok ga ja budem snimala iz prolaza?“ Mirnog lica, Abra ubaci borovnicu u usta. „Moraću da ti javim čim se to dogodi.“ „Dosadno je pametovati pre svitanja.“ „Baš kao i tvoj pokušaj da zaštitiš malu ženu. Nisam mala i mislim da sam već demonstrirala sposobnost samoodbrane.“ „Nisam znao da te volim kada si ovo prvi put započela. Nisam bio u stanju da prihvatim sve što osećam prema tebi. Ali sve se promenilo.“ Eli poklopi šakom njenu. „Sve. Želim odgovore. Želim istinu o tome šta se dogodilo Lindsi, Hester, sve što se dogodilo otkad sam došao u Viski Bič. Želim da znam šta se dogodilo pre dvesta godina. Ali mogu da odustanem, od svega, ako smatram da će ti odgovori ugroziti tebe.“ „Znam na šta misliš, samo...“ Abra okrenu ruku kako bi im se prsti upleli. „Samo me to muči. Ali i meni trebaju ti odgovori, Eli. Oboma nam trebaju. Hajde onda da verujemo jedno drugom da ćemo se čuvati međusobno i zajedno ih naći.“ „Ako odsedneš kod Morin, mogu da ti javim kada i ako Suskind uđe u kuću. Tada možemo da pozovemo policiju. Oni će preuzeti odatle. Uhvatiće ga na delu.“ „A ako budem sa tobom, mogu da pozovem policiju odavde, dok ga ti snimaš svojom famoznom kamerom.“ „Ti bi baš da se igraš u tajnim prolazima.“

„Pa, ko ne bi? Povredio te je, Eli. Povredio je moju prijateljicu. Mogao je i mene da povredi. Neću da sedim kod Morin. Zajedno ili nikako.“ „Zvuči kao ultimatum.“ „I jeste.“ Abra ležerno slegnu ramenima. „Možemo da se svađamo oko toga. Ti možeš da se naljutiš, a ja da se uvredim. Ali ne vidim svrhu, naročito kada sviće ovako lepo jutro i mi se volimo. Poenta je, Eli, da si opet onaj stari. I da znam da si moj.“ Šta je kog đavola sada trebalo da radi? „Možda neće upaliti.“ „Negativne misli nisu produktivne. Plus, prošlost i obrazac kažu da hoće. Ovo može da se završi, Eli, i on može da bude priveden, optužen za provalu, možda i uništavanje tuđe imovine, možda već večeras. I da bude ispitan u vezi sa svim ostalim.“ Abra se nagnu bliže. „A kada se to desi, Vulf će osetiti gorak ukus poraza.“ „Čuvala si taj adut u rukavu“, uzvrati Eli. „Vreme je za karmu, Eli.“ „U redu. Ali razradićemo strategiju, do najsitnijeg detalja.“ Dopunila im je šolje kafom. „Bićemo stratezi.“ Dok su ćaskali, sunce se rađalo na horizontu, kupajući zlatom tamno more. Još jedan dan, pomisli Eli kada je Abra nešto kasnije odjurila na jutarnji čas. Ili bi nekom drugom tako izgledali ti pokreti, dolasci, odlasci iz Litice. Prošetao je psa po plaži, lakim trkom i s pogledom na Peščanu kulu. Kako bi udovoljio Barbi a i stvorio odgovarajuću sliku, proveo je malo više vremena bacajući joj lopticu, puštajući je da skače u vodu i plivajući izlazi napolje. Po povratku kući, kuja se opružila na osunčanoj terasi, a Eli je pozvao svoju sestru. „Ludnica Bojdonovih ovde, a kako si ti, Eli?“ „Prilično dobro.“ Odmakao je telefon od uha kada se začu vrisak koji probija bubnu opnu. „Šta to bi?“ „Selina se odlučno buni protiv kazne.“ Triša povisi glas i Eli opet odmaknu telefon. „I što Seli bude neposlušnija, duže će trajati kazna.“ „Šta je uradila?“ „Odlučila je da ne želi jagode za doručak.“ „Ma dobro, to nije ništa...“ „Pa me je gađala njima, i zato je kažnjena. Moram da se presvučeni, što znači da će ona zakasniti u vrtić a ja na posao.“ „U redu. Loš trenutak. Zvaću te kasnije.“ „Ionako bismo zakasnile, a i moram da se smirim kako svom voljenom detetu ne bih stavila masku od jagoda. Šta ima?“ „Iskopao sam neke stare kućne spise i poslovne dnevnike. Ali mnogo stare, čak s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. Pregledao sam ih, prilično temeljno, i došao do nekih zanimljivih zaključaka.“ „Kao?“ „Nadao sam se da ćeš imati vremena da ih i sama pregledaš, pa ćemo videti hoće li se tvoji zaključci podudariti s mojim.“

„Hoćeš li bar da mi nagovestiš?“ Čoveče, kako je to želeo. Ali... „Neću da utičem na tebe. Možda sam ispustio neku brojku.“ „Imaš moju pažnju. Volim da se igram brojkama.“ „Šta kažeš da ti skeniram nekoliko strana i pošaljem. Čisto da pogledaš? Mislim da ću uskoro dolaziti tamo, možda krajem nedelje, pa ću ti doneti knjige.“ „Može. Ili bismo Maks, koji je upravo preuzeo Seli, i ja mogli da dođemo u petak uveče, provedemo vikend na plaži i poigramo se brojkama.“ „Još bolje. Ali bez jagoda koje izazivaju burnu reakciju.“ „Obično ih voli, ali devojčice su ćudljive. Moramo da krenemo. Pošalji mi to kad stigneš i pogledaću.“ „Hvala ti. I... srećno.“ Prateći svoju jutarnju rutinu, uzeo je laptop i seo na terasu, s pogledom na Peščanu kulu, i pijuckajući svoj gazirani sok, proverio elektronsku poštu. Prvo je otvorio imejl od Šerilin Berk, čitajući njen najnoviji izveštaj o Džastinu Suskindu. Od njenog poslednjeg izveštaja, dotični nije proveo mnogo vremena na poslu. Jedan dan ovde, drugi onde, nekoliko poslovnih sastanaka van kancelarije. Najzanimljiviji, primeti Eli, bio je sa advokatskom firmom u kojoj se našao sa stručnjakom za nekretnine. I izjurio napolje, vidno ljut. „Nisi dobio odgovore koje si tražio“, promrmlja Eli. „Znam taj osećaj.“ Kroz izveštaj je pratio Suskindovo uzimanje dece iz škole, odvođenje u park, na večeru, a zatim kući. Njegov kratki susret sa ženom nije prošao ništa bolje od sastanaka sa advokatom, jer je iz kuće takođe izjurio besan kao ris. U deset i petnaest prethodne noći, napustio je svoj stan sa koferom, aktovkom i kartonskom kutijom. Odvezao se na severni izlaz iz Bostona, svrativši u dragstor da kupi pola kilograma mlevene junetine. Drugo zaustavljanje je bilo sat vremena kasnije, kada je skrenuo sa autoputa u drugi dragstor, gde je kupio pakovanje otrova za pacove. Mleveno meso. Otrov. Ne čitajući dalje, Eli skoči na noge. „Barbi!“ Ispunjen panikom, nije je ni primetio na terasi. Kada je pojurio, skočila je sa svog mesta na vrhu stepenica, mašući repom i trčkarajući za njim. Eli pade na kolena i privi je uz sebe. Ljubav, zaključi on, ponekad dolazi brzo ali nije ništa manje stvarna. „Ološ. Kakav ološ.“ Uspravivši se, prihvatio je njeno ushićeno lizanje. „Neće te povrediti. Neću mu dozvoliti da te povredi. Ti ostaješ sa mnom, curo.“ Eli je povede nazad do stola. „Ostaješ ovde sa mnom.“ Umesto odgovora, spustila je glavu na njegovo krilo i zadovoljno uzdahnula. Pročitao je ostatak izveštaja, a onda joj napisao pismo koje je počinjalo ovako: Taj skot planira da mi otruje psa. Ako ste u Viski Biču, ne dolazite ovamo.

Neću da se pita ko ste. Dosadilo mi je da čekam njegov sledeći potez. Potom joj je ukratko ispričao šta je iznedrila njegova potraga i ono što je preduzeo i što je planirao da preduzme. Istina, u tom trenutku je želeo samo jedno — da ode pravo kod Suskinda i prebije ga od batina. Bes je i dalje ključao u njemu kada se latio svog posla sa Barbi kraj sebe. „Nećeš izaći iz kuće dok taj gad ne bude iza rešetaka.“ Utom mu zazvoni telefon i on ga izvadi iz džepa, iznenađen što vidi Šerilino ime na ekranu. „Halo?“ „Eli, Šerilin je. Hajde da popričamo o toj tvojoj ideji.“ Začuo je neizgovoreno ’glup si’ ali je ipak pristao. „Naravno. Popričajmo.“ Tumarao je po kući dok su razgovarali jer ga je to podsećalo na ono za šta se borio. Ipak se to svodilo na borbu, iako mu je zadovoljstvo fizičkih udaraca bilo uskraćeno. Popeo se na treći sprat i prišao zakrivljenom staklu zabata, gde je zamišljao da će jednog dana pisati, kada bitka bude gotova i izvojevana, kada bude osigurana bezbednost svima koje voli i njemu vraćeno samopoštovanje. „Imaš neke zanimljive stavove“, reče on naposletku. „A ti nećeš da ih saslušaš.“ „Hoću ali nisi u pravu. Jer, ako se sada povučem, prepustim sve policiji, pa čak i tebi, vratiću se tamo gde sam bio pre godinu dana. Puštaću da se sve događa, puštaću da me situacija nosi umesto da ja nosim nju. Ne mogu da se vratim na to. Moram ovo da učinim za sebe, za svoju porodicu. I na kraju, hoću da on to zna. Potrebno mi je to kada pomislim na Lindsi, na moju baku, ovu kuću.“ „Nisi verovao svojoj ženi.“ „Ne.“ „Šta mi je promaklo?“ Eli spusti ruku na Barbinu glavu kada se naslonila na njega. „Rekla si da imaš decu. Da si udata.“ „Tako je.“ „Koliko puta si se udavala?“ Šerilin se nasmeja. „Samo jednom. Prilično uspešno.“ „Možda zato. Nisi prošla kroz mračnu stranu. Moguće je da ja nisam u pravu i da to utiče na celu stvar. Ali ne mislim tako. Jedini način da budem siguran jeste da on bude iza rešetaka. To planiram da uradim, ovde, na mom terenu. U mojoj kući.“ Šerilin uzdahnu. „Mogu li da pomognem?“ „Da, mislim da možeš.“ Kada je završio razgovor s njom, osećao se nekako lakše. „Znaš šta?“, reče psu. „Odoh nekoliko sati da pišem, da podsetim sebe kakav bi život trebalo da bude. Hajde sa mnom.“ Ostavio je prošlost i ono što bi moglo da se dogodi, i uronio u sadašnjost.

29 bra uđe u prodavnicu sa spiskom u ruci. Završila je časove i sportsku masažu klijenta koji se spremao za polumaraton, zapečativši radno vreme čišćenjem iznajmljene kuće. Sada je samo želela da pokupuje potrebne namirnice i vrati se kod Elija. To je, pomisli, želela da radi do kraja svog života. Da se vraća Eliju. Ali veče koje sledi moglo bi da bude prekretnica. Za njih. Tačka gde će ostaviti pitanja i patnju iz prošlosti u prošlosti, i početi da rade na budućnosti. Šta god da ta budućnost donese, ona će biti srećna jer je Eli vratio ljubav u njen život. Onu vrstu emocije koja prihvata, razume i — štaviše — voleo ju je takvu kakva jeste. Može li biti išta magičnije i čudesnije od toga? Abra je vizualizovala kako podiže torbu s bremenom, koje je još uvek nosila, a onda je baca u more. Gotovo, nema više. Međutim, sada nije trenutak za sanjarenje, podseti sebe. Sada je vreme za akciju. Za isterivanje pravde. A ako se tu provuče i neka pustolovina, tim bolje. Ona uze svoj omiljeni sprej za nameštaj — biorazgradiv, ne onaj testiran na životinjama — ubaci ga u korpu i okrenu se. I umalo da se sudari sa Džastinom Suskindom. Nije uspela da zaustavi brzi udah, samo se brzo okrenula uz šturo izvinjenje dok joj je srce lepršalo poput uplašene ptičice. „Oprostite. Nisam gledala.“ Moleći se da joj glas ne zadrhti, ona pokuša da se osmehne na silu. Kosa mu je bila kratko ošišana i izbledela od sunca. Osim ako protekle dve nedelje nije proveo na plaži, onda se definitivno mazao kremom za samopotamnjivanje. Abra je bila sigurna i da je voskom izdepilirao obrve. Suskind je samo tupo pogleda i nastavi dalje. Usled naglog pokreta, Abra laktom obori nekoliko artikala sa obližnje police. „Bože! Kako sam smotana danas.“ Čučnuvši da ih pokupi, preprečila mu je put. „Zašto je uvek tako kada kasnim sa rasporedom? Dečko me vodi u Boston na večeru i posle toga u hotel Čarls, a ja još nisam odlučila šta ću obući.“ Abra ustade sa rukama punim sredstava za čišćenje i uputi mu izvinjavajući osmeh. „I dalje vam smetam. Izvinite.“ Sklonila se u stranu i počela da vraća stvari koje je oborila, odolevajući nagonu da se

okrene i pogleda ga dok je odlazio. Sada znaš, gade, pomisli ona. Ili misliš da znaš. Nećeš propustiti svoju priliku, kao što ni ja neću moju. Naredila je sebi da kompletira spisak, za slučaj da je Suskind prati. Čak je zastala da kratko proćaska sa jednom od svojih učenica joge. Sve je normalno, reče ona sebi. Kratka kupovina pre velike noći u Bostonu. I zato što ga je krišom posmatrala, videla je kako seda u tamni džip na parkingu dok je ona spuštala kese u kola. Namerno je odvrnula radio do daske, proverila kosu, namazala sjaj za usne, pa tek onda upalila motor. Onih nekoliko kilometara do kuće vozila je prekoračivši brzinu. Kada je skrenula za Liticu, u retrovizoru je videla kako Suskind nastavlja dalje. Zgrabivši kese, utrčala je u kuću. „Eli!“ Spustila je kese na pod i pojurila uz stepenice ka njegovoj radnoj sobi. Na njen povik, Eli izlete iz sobe i umalo se sudariše. „Šta se desilo? Je li sve u redu?“ „Jeste, dobro sam. A zaslužila sam i nagradu za improvizaciju. Bukvalno sam naletela na Suskinda u supermarketu.“ „Je li te povredio?“ Eli je instinktivno zgrabi za ruke, tražeći neki znak povrede. „Ne, ne. Znao je ko sam ali pravila sam se luda, ili pre pametna. Tobože slučajno sam oborila neke stvari sa police, u žurbi, zato što me dečko večeras vodi u Boston na večeru i noć u hotelu Čarls.“ „Pričala si s njim? Isuse, Abra.“ „Pred njim. Njemu se nisam obratila ali se muvao po supermarketu, čekajući da platim. Onda je seo u svoja kola na parkingu i pratio me putem. Eli, on misli da ćemo večeras biti van kuće. Ovo je sjajna prilika. Ne moramo da brinemo hoće li iz prikrajka gledati kako odlazimo. Već je sve isplanirao. Ovo nam je palo s neba, Eli. Večeras je akcija. To je to.“ „Je li te pratio? Mislim, posle supermarketa?“ „Mislim da nije. Imao je korpu. Imao je stvari u korpi, i ne verujem da se toliko približio da bi me video. Ali primio je poruku. Ovo je sudbina, Eli. Sudbina je na našoj strani.“ On bi to nazvao šansom, pa čak i srećom, ali nije hteo da se raspravlja. „Dobio sam novi izveštaj od Šerilin. Na putu za Viski Bič je svratio u dve različite prodavnice, kilometrima udaljene jedna od druge.“ „Možda mu je kupovina fetiš.“ „Ne, oprezan je, nije kupio stvari za ličnu upotrebu, već pola kila mlevene junetine u jednoj i otrov za pacove u drugoj prodavnici.“ „Otrov za pacove? Nikada nisam čula da neko ovde ima pacove... O, bože.“ Prvo šok, a zatim bes. „Taj... kučkin sin. Planira da otruje Barbi? To đubre od čoveka. Dobro je da to malopre nisam znala. Šutnula bih ga u jaja.“ „Polako, tigrice. U koliko nam je rezervacija?“ „Šta?“ „Za večeru.“ „A. Nisam išla u detalje.“ Eli proveri svoj ručni sat. „U redu, trebalo bi da krenemo u šest. Jesi li sve dogovorila sa

Morin?“ „Jesam, čuvače Barbi. Dakle, idemo po planu. Izlazimo sa kujom, ostavljamo je kod Morin, onda se pešice vraćamo s južne strane i — sranje.“ Abra se uhvati za glavu, a onda odigra kratak ples. „Večera. Moram da nosim štikle kako bi izgledalo stvarno. Dobro, dobro, ubaciću patike u torbu, prezuću se pred povratak. I nemoj tako da me gledaš. Obuća je važna.“ „Moramo još jednom sve da prođemo iz početka i ispričaću ti šta Šerilin misli o svemu.“ „Onda hajdemo dole. Moram da sklonim ono što sam kupila pre izlaska. Posle moram da smislim šta ću obući kako bih izgledala spremna za romantično veče — povlaka — zasedu.“ Analizirao je iz svih uglova, a onda sve iznova, iz svih pravaca. Proveo je vreme u tajnom prolazu, a potom iza podrumskih polica, proveravajući vidokrug kamere. Još samo da se osiguram, pomisli Eli. Ako nešto krene naopako, morao je da ima i rezervni plan. „Sumnjaš u sebe“, reče Abra dok je proveravala štepove haljine, navukavši je preko crne majice i šortsa za jogu. „Nekada sam verovao u sistem, apsolutno. Bio sam deo sistema. Sada idem zaobilaznim putem.“ „Ideš pravim putem, samo na drugačiji način. I to je dozvoljeno, Eli, kada te sistem izda. Imaš pravo da braniš svoj dom i učiniš sve što je u tvojoj moći da očistiš svoje ime.“ Dodala je naušnice, ne samo da bi upotpunila izgled već i zato što su joj ulivale samopouzdanje. „Imaš čak i pravo da uživaš u tome.“ „Misliš?“ „Mislim.“ „Dobro je, zato što uživam. I uživaću. Izgledaš prelepo. Definitivno te vodim na večeru u Boston i nezaboravnu noć u hotelu, čim sve ovo prođe.“ „Volela bih, ali imam bolju ideju. Kada sve ovo prođe, potrebna ti je prva od onih zabava u Litici, o kojima si pričao. Potreban ti je izduvni ventil.“ „Odlična ideja ali biće mi potrebna i pomoć oko organizacije.“ Eli je uze za ruku. „Mislim da moramo još o nečemu da popričamo. Posle.“ „Pred nama je dugo toplo leto. Pričaćemo o svemu i svačemu.“ Abra pogleda na svoj ručni sat. „Tačno je šest.“ „Onda bolje da krenemo.“ Eli je poneo putne torbe dok je Abra skupila Barbine rekvizite. U prizemlju je pozvao Šerilin. „Sada izlazimo iz kuće.“ „Siguran si u vezi sa tim, Eli?“ „Ovako želim ovo da rešim. Pozvaću te ponovo kada se vratimo.“ „U redu. Zauzeću položaj. Srećno.“ Prebacio je telefon na vibraciju i ubacio ga u džep. „Idemo.“ Abra podiže Elijeve uglove usana prstima. „Namesti srećno lice. Zapamti, ideš na večeru

i u otmeni hotel sa vrlo privlačnom ženom i velike su šanse da će ti se posrećiti, više puta.“ „Pošto ćemo deo večeri provesti u mračnom tunelu podruma i možda imati posla sa policijom, hoće li mi se posrećiti?“ „Garantovano.“ „Vidiš moje srećno lice?“ Izašli su napolje. „Znaš li šta mi se sviđa?“, upita ona kada su otvorili stražnja vrata da ubace Barbi i stvari. „Sviđa mi se što nas on sada gleda i misli da se njemu posrećilo.“ Eli zatvori vrata i privuče je u zagrljaj. „Hajde da mu odigramo malu predstavu.“ „Sa zadovoljstvom.“ Abra ushićeno zagrli Elija i diže lice za poljubac. „Timski rad“, promrmlja nadomak njegovih usana. „Tako mi to radimo u Viski Biču.“ Eli joj otvori vrata. „Ne zaboravi, čim stignemo kod Morin, moramo brzo da reagujemo. Ne znamo koliko će čekati.“ „Brzo je moj omiljeni tempo.“ Kada su se zaustavili pred Morininom kućom, Eli zgrabi torbe sa njihovom sportskom odećom. Morin je već bila na vratima. „Vidite ovako, Majk i ja smo razgovarali i...“ „Prekasno.“ Čim je ušla unutra, Abra otvori rajsferšlus na svojoj haljini. Dok ju je svlačila, Eli je skidao sako i popuštao kravatu. „Da samo sačekamo, posmatramo kuću i pozovemo policiju...“ „Ne, može nešto da ga uplaši“, prekinu je Eli, odlazeći u toalet da navuče farmerke i crnu majicu. „Može da ode pre nego stignemo tamo.“ „Radi se više o tome da on mora da učestvuje u svemu ovome“, Abra izu štikle dok je Eli zatvarao vrata. „Moram da mu pomognem. Već smo pričali o ovome.“ „Znam, ali ako je taj zaista ubio nekoga...“ Jeste.“ Da bi pojednostavila stvar, Abra sede na pod i poče da obuva patike. „Verovatno je ubio dvoje. Mi ga vezujemo za sidro koje će ga odvući do dna.“ „Vi niste jedinica za suzbijanje kriminala“, reče Majk. „Večeras jesmo.“ Abra skoči na noge kada je Eli izašao. „Čak i izgledamo tako. Gde su klinci?“ „Gore, igraju se. Ne znaju ništa o ovome, pa nismo hteli da čuju kako pričamo o nečemu o čemu ništa ne znaju.“ „Uživaće sa Barbi.“ Abra poljubi Morin, a potom Majka. „Zvaću vas čim se sve završi. Idemo?“, upita ona Elija. „Na zadnja vrata.“ „Pratim te.“ On sačeka još jedan trenutak. „Neću dozvoliti da joj se bilo šta dogodi. U slučaju bilo kakvog rizika, otkazujem akciju.“ „Nemoj da vam se nešto dogodi, ni tebi ni njoj.“ Požurivši za njima, Morin ih je gledala kako trče kroz zadnje dvorište. „Majk.“ Ona pruži ruku, uhvati njegovu. „Šta da radimo?“ „Zovi decu, vodimo psa u šetnju.“ „U šetnju?“ „Po plaži, dušo. Odande se vidi Litica, možda pripazimo na situaciju.“ Morin mu stegnu ruku. „Mudro razmišljaš.“

* * * Eli je otključao bočna vrata Litice i brzo isključio alarm, a onda se okrenuo prema Abri. „Budi na sigurnom.“ „Prekini.“ Rekavši to, povela ga je ka podrumu. „Tek je šest i deset. Brzi smo.“ Čim su se vrata za njima zatvorila, Eli upali baterijsku lampu i zajedno krenuše u podrum. Potrajaće nekoliko minuta, pomisli, ili sati. Ali bio je optimista. „Verovatno će sačekati sumrak, možda i potpuni mrak, pretpostavljajući da ima celu noć.“ „Sve što je potrebno.“ Abra se provuče iza polica s njim i uđe u prolaz. Sada su koristili sijalicu iznad glave. Abra zauze položaj na stepenicama, proverivši monitor laptopa i špijunsku kameru koju su postavili na trećem spratu. Eli još jednom proveri video-kameru, a onda pozva Šerilin. „Na poziciji smo.“ „Suskinda još nema na vidiku. Obavestiću te kada ga vidim i ako ga vidim.“ „Videćeš ga.“ „Pozitivno razmišljaš“, s odobravanjem će Abra kada je Eli odložio telefon. „Sigurno se nije vratio u Viski Bič da bi surfovao i sunčao se. Ovo je njegov cilj, ovo je njegova šansa da opet pokuša. Čim napusti Peščanu kulu, gasimo svetla.“ „I utišavamo se, kao u podmornici. Shvatila sam, Eli. Ukoliko se popne na treći sprat, špijunska kamera će ga snimiti. Ukoliko siđe, što će najverovatnije učiniti, snimićemo ga mi. Sunce zalazi za manje od dva sata, ukoliko sačeka i toliko. Imaćemo vremena napretek.“ I sada su bili zatvoreni, bez dovoljno prostora da šetnjom odagnaju napetost. „Trebalo je da ponesemo špil karata“, zaključi Eli. „Ali pošto nismo, ispričaj mi kako bi izgledao tvoj studio za jogu kada bi ga imala.“ „Misliš, nadanja i snovi? Taman da potrošimo vreme.“ Verovatno bi ga potrošila da nije naglo ućutala i nakrivila glavu. „Je li to telefon? Kućni telefon?“ „Jeste. Može da bude bilo ko.“ „Možda je on, proverava je li kuća prazna.“ Abra odmahnu glavom kada je zvonjava konačno prestala. „Odavde ne možemo da čujemo je li ostavio poruku na sekretarici.“ Trenutak kasnije, Elijev telefon u džepu poče da vibrira. „Krenuo je“, napisa Šerilin. „Nosi veliku platnenu vreću. Ide prema kolima. Ostani još malo na vezi, da vidim kojim će putem.“ Eli je šapatom ponavljao njene reči Abri, gledajući je u oči, spazivši u njima iskru uzbuđenja. Nema straha, zaključi on. Nimalo. „Vozi oko kuća za iznajmljivanje, desetak kilometara od Litice. Izašao je i nastavio pešice.“ „Spremni smo za njega. Daj mu petnaest minuta pre nego što opet pozoveš.“ „Dogovoreno. Bio si u pravu, Eli. Nadam se da ćeš do kraja biti u pravu. Vidimo se.“ Eli ubaci telefon u džep. „Ti ostani ovde, po dogovoru.“

„Dobro, ali...“ „Nema 'ali’. Nemamo vremena za promenu plana. Ostani ovde, budi tiha i ugasi svetlo.“ Iskoristio je trenutak da se nagne i poljubi je. „A ti zapamti — čuvam ti leđa.“ „Računam na to.“ Ali ponajviše je računao na to da će ona ostati zatvorena i bezbedna. Izašao je iz prolaza i zatvorio vratašca za sobom. Zauzeo je položaj iza polica, puštajući da mu se oči priviknu na tamu. Mogao je da ostane sa Abrom unutra i jednostavno upali kameru koja će sve snimiti. Ali morao je da vidi, čuje, morao je da ga ima nadohvat ruke za slučaj da nešto krene mimo plana. Nije čuo kada su se otvorila stražnja vrata. Nije bio siguran da li čuje korake ili mu se pričinjava. Ali je čuo škripu vrata od podruma i korake na uskim stepenicama. Počelo je, pomisli i uključi kameru. Suskind je silazio sporo, navodeći se baterijskom lampom. Eli je gledao kako široki snop svetlosti baca prostor sa agregatom u još dublji mrak. A onda u stari deo podruma uđe čovek, nalik na senku, osvetljavajući zidove, pod, a potom police. Dok je snop svetlosti prelazio preko pregrada i zida, Eliju srce ubrza ritam. Bio je spreman — možda je i želeo — da napadne, bori se. Ali svetlost prođe dalje. Zasad bezbedan, pomisli Eli, kada se upalila radna svetiljka. Prvi put je video Suskinda jasno kao dan. Obučen u crno, baš kao i on, kratke kose, prošarane plavim pramenovima. Novi izgled, zaključi Eli, još jedan vid utapanja u masu turista i vikendaša. Proverio je objektiv na kameri i izoštrio sliku dok je Suskind uzimao pijuk. Odjek prvih nekoliko udaraca u zemlju išao je Eliju naruku. Sada si gotov, pomisli on. Uhvaćen na delu. Morao je da obuzda nagon da izađe iz zaklona i suprotstavi se uljezu. Ne još, naredi Eli sebi. Ne još. Izoštrenim uhom, on prepozna zvuk sirena — prigušen debelim zidovima — nastavljajući da gleda Suskinda kako kopa zemlju, znojavog lica uprkos svežem vazduhu. Kada su se sirene utišale, Eli poče da broji. Suskind se naglo ukoči, začuvši korake na spratu iznad. Pijuk je sada držao kao oružje, izlazeći iz rupe — vrlo sporo, šarajući pogledom levo, desno — a onda je ugasio radnu svetiljku. Eli mu je dao deset sekundi u mraku, a onda ga locirao po zadihanom disanju. Kada se izvukao iza polica, uperio je svoju baterijsku lampu i uključio je. Suskind diže ruku da zaštiti oči od jarkog svetla. „Spusti pijuk i upali opet svetlo.“ Čkiljeći, Suskind zgrabi pijuk sa obe ruke. Eli je čekao dok je ovaj pojačavao stisak oko alatke. „Probaj i pucaću. Držim kolt 45 pismejker iz kolekcije sa trećeg sprata, uperen u tebe. Možda nisi upoznat s tim ali napunjen je i odlično puca.“

„Blefiraš.“ „Probaj me. Molim te. I učini to pre nego policija siđe. Duguješ mi krv za moju baku i biću srećan da ti je prolijem.“ Koraci odjeknuše na stepenicama; Suskindovi prsti su bili beli na dršci pijuka. „Imam pravo! Ova kuća je moja koliko tvoja. Sve u njoj je moje. Blago je više moje nego tvoje.“ „Misliš?“, smireno upita Eli, a onda povika iz sveg grla: „Ovamo! Upalite svetlo. Suskind drži pijuk u pretećem stavu.“ „Trebalo je da te ubijem“, procedi Suskind kroz zube. „Trebalo je da te ubijem nakon što si ubio Lindsi.“ „Ti si budala, najblaže rečeno.“ Kada se svetlost rasula po podrumu, Eli ustuknu, ali samo malo, i skrenu pogled — opet samo malo — da presretne Abrin. Čuo je kada se iskrala iz sigurnosti prolaza. Korbet, Vini i ostali uniformisani pozornici priđoše sa podignutim oružjem. „Baci to“, naredi Korbet. „Smesta. Ne možeš pobeći, Suskinde.“ „Imam svako pravo da budem ovde!“ „Baci to i ruke uvis. Smesta!“ „Svako pravo!“ Suskind baci pijuk u stranu. „On je lopov. On je ubica.“ „Samo još nešto“, reče Eli, prilazeći im. Stao je između policije i Suskinda. „Udaljite se, gospodine Landone“, naredi Korbet. „Da, razumem.“ Ali prvo je sačekao da ga Suskind pogleda, želeći da dobro vide jedan drugog. A onda mu je zalepio pesnicu u facu, izbacivši tako sav bol, sav jad, skupljan godinu dana. Kada je Suskind pao na zid, Eli se udaljio i podigao ruke uvis, pokazujući da je završio. „Dugovao si mi krv“, ponovi on, spustivši ruku da pogleda crvenu mrlju na svojoj šaci. „Platićeš mi za ovo. Platićeš mi za sve.“ Nije razmišljao kada se Suskind zaleteo, samo je reagovao. Drugi udarac Suskinda obori na zemlju, a pištolj koji je potegao zveknu po podu. „Dosta sam plaćao.“ „Stavi ruke tamo gde mogu da ih vidim“, dreknu Korbet kada se Suskind pomerio. „Smesta ruke uvis! Udaljite se, gospodine Landone“, naredi, šutnuvši pištolj van domašaja. Potom klimnu glavom Viniju. „Pozorniče.“ „Razumem.“ Vini podiže Suskinda na noge i okrenu ga prema zidu da proveri ima li još neko oružje. S donjeg dela leđa mu je skinuo futrolu i dodao je drugom pozorniku. „Uhapšen si zbog provale, upada na tuđi poset, destruktivnog ponašanja na tuđem posedu“, deklamovao je dok mu je stavljao lisice. „Dodatne optužbe uključuju dva napada. A dodaćemo i skrivanje opasnog oružja i nameru povređivanja njime.“ „Pročitaj mu prava“, naredi Korbet. „Vodi ga.“ „Razumem.“ Vini diže palac prema Eliju pre nego što su on i drugi pozornik zgrabili Suskinda za ruke i izveli ga iz podruma. Korbet vrati oružje u futrolu. „To je bio glup potez. Mogli ste da zaradite metak.“ „Nisam.“ Kada je to rekao, Eli pogleda svoju kravu šaku. „Dugovao mi je.“

„Verujem da jeste. Vi ste ovo postavili. Vi ste ga namamili.“ „Jesam li?“ „Zvala me je vaša detektivka i rekla da je videla Džastina Suskinda kako provaljuje u Liticu, i kako veruje da je naoružan. Brinula je za vašu bezbednost.“ „Zvuči razumno i odgovorno, naročito zato što je provalio i bio naoružan.“ „A vas dvoje ste se sasvim slučajno našli tu, na licu mesta?“ „Mi smo... istraživali tajne prolaze.“ Abra uhvati Elija podruku, kezeći se nestašno. „Znate, gusar i njegova pomoćnica. Čuli smo buku ovde. Nisam htela da Eli silazi sam, ali smatrao je da mora. Ja sam htela da se popnemo na sprat i pozovemo policiju, a onda smo čuli da dolazite.“ „Baš zgodno. A gde je pas?“ „Spava kod prijateljice“, mirno će Eli. „Klasična zaseda.“ Korbet odmahnu glavom. „Mogli ste da mi verujete.“ „Jesmo. Moja kuća, moja baka, moj život. Moja žena. Ali verujem vam i zato bih voleo da vam ispričam nešto pre nego što ispitate Suskinda. Deo priče se dogodio u nedavnoj prošlosti. Znam ko je ubio Lindsi ili sam prokleto blizu tog otkrića.“ „Imate moju pažnju.“ „Kazaću vam, ali hoću da posmatram njegovo ispitivanje. Hoću da budem tamo.“ „Ako imate informaciju ili dokaz u vezi sa ubistvom, ne pogađajte se.“ „Imam priču i imam teoriju. Mislim da će vam se obe svideti. Detektiva Vulfa će sigurno zanimati. Hoću da prisustvujem, detektive. Ovo je dobra pogodba za obojicu.“ „U redu. Možete sa mnom u stanicu.“ „Doći ćemo sami.“ Korbet šištavo uzdahnu. „Dovedite i svoju detektivku.“ „Nema problema.“ „Klasična zaseda“, ponovi Korbet ispod glasa i krenu uz stepenice. „Nisi ostala unutra“, reče Eli Abri kada su ostali sami. „Daj, ako si mislio da ću ostati, možda me voliš ali me ne poznaješ.“ Eli je uhvati za pramen kose i povuče ga. „U stvari, ispalo je onako kako sam pretpostavio.“ „Daj da ti vidim ruku.“ Abra je diže i nežno poljubi modre zglavke. „Ovo sigurno boli.“ „Još kako.“ Kratko se nasmejao, a onda napravio bolnu grimasu pri pokušaju da savije prste. „Ali osećaj je mnogo dobar.“ „Striktno sam protiv nasilja, osim u slučaju odbrane sebe ili drugih. Ali ovde si bio u pravu. Dugovao ti je.“ Abra mu opet poljubi ruku. „I, priznajem, uživala sam dok si šaketao gada.“ „To se kosi sa tvojim ubeđenjem.“ „Znam. Stidim se. Htedoh još nešto da te pitam, sada kada smo sami. Ti imaš pištolj? To nije bio deo plana.“ „Mala dopuna plana.“ „Gde je? Ugasila sam kameru“, doda Abra, „čim je stigla policija.“ Ne rekavši ništa, Eli se udalji i uze pištolj sa police, gde ga je sakrio. „Zato što mislim da

te poznajem, pretpostavio sam da nećeš odustati pa nisam hteo da rizikujem. Ne s tobom.“ „Veliki kaubojski pištolj“, primeti ona. „Da li bi ga upotrebio?“ I sam se to pitao kad ga je izvadio iz vitrine i napunio. Sada je gledao Abru, ono što ona jeste i što mu je značila. „Da. Ako bih morao, ako bih pomislio da će umesto na mene krenuti na tebe. Ali kao što rekoh, ispalo je onako kako sam pretpostavio.“ „Misliš da si mnogo pametan.“ „Osim u relativno kratkom periodu isključenosti iz sveta, oduvek sam bio pametan.“ Eli je privuče sebi i spusti usne na njeno teme. Imam tebe, zar ne, pomisli on. To me čini prokleto pametnim. „Moram da zovem Šerilin, treba da se nađemo u stanici. I moram da vratim ovo na mesto.“ „Ja ću uzeti kameru i pozvati Morin. Kazaću joj da je sve prošlo. Timski rad.“ „Sviđa mi se kako to zvuči.“ Korbet je sedeo preko puta Suskinda i dugo ga ispitivački gledao. Optuženi nije tražio advokata — još uvek — što je Korbet smatrao glupim potezom. Ali glupost je često omogućavala brže obavljanje posla i stoga se nije bunio. Vini je stajao s unutrašnje strane vrata. Dopadao mu se njegov način rada i verovao je da će doprineti ispitivanju. Ali Korbet je bio usredsređen na Suskinda, na njegove nervozne tikove — grčenje prstiju na stolu, trzanje vilice — otečene i modre od Elijevog udarca. I na ravnu, tvrdoglavu liniju njegovih usta sa raspuklom usnom. Nervozan, da, zaključi detektiv, ali apsolutno ubeđen da je u pravu. „Dakle... prilično velika iskopina u podrumu Litice“, poče Korbet. „Dosta rada, dosta uloženog vremena. Jeste li imali pomoć?“ Suskind mu uzvrati pogled ali ne reče ništa. „Pretpostavljam da ne. Stičem utisak da je to bio vaš posao, vaša misija, nešto što se ni sa kim ne deli. Vaše... rekli ste ’pravo’, zar ne?“ „To jeste moje pravo.“ Vrteći glavom, Korbet se zavali u stolicu. „Moraćete to da mi objasnite. Ja samo vidim tipa koji je spavao sa Landonovom ženom, provalio u Landonovu kuću i iskopao ogromnu rupu u njegovom podrumu.“ „Kuća je moja koliko i njegova.“ „Kako to mislite?“ „Ja sam direktan potomak Violete Landon.“ „Izvinite, nisam baš upoznat sa porodičnim stablom Landonovih.“ Korbet pogleda Vinija. „Jeste li vi, pozornice?“ „Naravno. Ona je navodno spasla mornara koji je preživeo Kalipsov brodolom još davnih dana. Negovala ga je dok nije ozdravio. Po nekim verzijama uhvaćeni su u ljubavisanju.“ „To nije bio mornar nego kapetan. Kapetan Natanijel Brum.“ Suskind lupi pesnicom o sto. „Nije preživeo samo on, preživeo je i Esmeraldin miraz.“ „Pa, postoji mnogo teorija i verzija“, poče Vini.

Suskind opet tresnu pesnicom o sto. „Ja znam istinu. Edvin Landon je ubio Natanijela Bruma zato što je želeo blago, a onda je svoju sestru oterao od kuće, ubedivši oca da je razbaštini. Ona je nosila Brumovo dete, njegovog sina.“ „Zvuči kao nesrećna priča jedne žene“, primeti Korbet. „Ali to je bilo davno.“ „Bila je trudna, nosila je Brumovog sina!“, ponovi Suskind. „I kada je umirala u najvećoj bedi, to dete, tada već odrastao čovek, molilo je Landona da pomogne sestri, da joj dozvoli da se vrati kući, ali ovaj nije hteo. Eto takvi su Landonovi, zato ja imam svako pravo da uzmem ono što je moje, što je bilo njeno i Brumovo.“ „Kako si došao do svega toga?“, ležerno upita Vini. „Postoji bezbroj priča o tom blagu.“ „To su priče. Ovo su činjenice. Trebalo mi je skoro dve godine da sastavim sve delove, komad po komad. Nabavio sam pisma, i ona su me papreno koštala, koja je pisao Džejms Ficdžerald, sin Violete Landon i Natanijela Bruma. Ta pisma detaljno opisuju šta mu se dogodilo te noći u Viski Biču. On se odrekao svojih prava, Ficdžerald — njen sin. Ali ja neću!“ „Zvuči mi kao da bi trebalo da konsultuješ svog advokata“, ubaci Korbet, „a ne da kopaš rupu u tuđem podrumu.“ „Misliš da nisam pokušao?“ Suskind se trgnu napred, lica iskrivljenog i crvenog od besa. „Dobio sam samo zavlačenje, izgovore. Bilo je to davno, advokatica nije htela slučaj nasledstva. Nije bilo pravnog osnova, rekla je. A šta je sa mojim krvnim pravom, moralnim pravom? Blago je pripadalo mom pretku, a ne Landonovima. Moje je.“ „Znači, pozivajući se na to moralno i krvno pravo, provalili ste u Liticu više puta i... Zašto baš u podrum?“ „Violeta je svom sinu rekla da joj je Brum ispričao kako ga je sakrio tu, da bude na sigurnom.“ „U redu, ali zar ne mislite da je neko pre sto pedeset godina mogao da ga nađe i potroši?“ „Ona ga je sakrila. Tamo je i pripada meni.“ „I zato imate pravo da provaljujete, oštećujete tuđu imovinu i gurate staricu niz stepenice?“ „Nisam je gurnuo. Nisam je ni pipnuo. Bio je nesrećan slučaj.“ Korbet izvi obrve. „Nesrećan slučaj. Kako to?“ „Morao sam nešto da potražim na trećem spratu. Landonovi tamo imaju gomilu starudije. Morao sam da nađem neko konkretno uputstvo o blagu. Starica je ustala iz kreveta, ugledala me, potrčala i pala. To je sve. Nisam je ni taknuo.“ „Videli ste kako pada?“ „Naravno da sam video. Bio sam tamo, zar ne? Ali nisam kriv.“ „U redu, da razjasnimo. Provalili ste u Liticu u noći dvadesetog januara ove godine. Gospođa Hester Landon je bila u kući i videla vas je, pokušala je da pobegne od vas i pala niz stepenice. Je li to tačno?“ „Tako je. Nisam je ni taknuo.“ „Ali ste taknuli Abru Volš u noći kada ste provalili u Liticu, nakon što ste isekli struju.“ „Nisam je povredio. Samo sam morao... da je zadržim dok ne uteknem. Napala me je. Baš kao što me je Landon večeras napao. Videli ste.“

„Video sam kako posežete za skrivenim oružjem.“ Korbet pogleda Vinija. „Da, gospodine. Bio sam očevidac i oružje je zadržano kao dokaz.“ „Imali ste sreće što ste prošli samo sa dva udarca. Sada, da se vratimo na noć kada ste napali Abru Volš u Litici.“ „Rekao sam vam. Ona je napala mene.“ „Zanimljivo. A je li vas Kirbi Dankan takođe napao, pre nego što ste ga upucali i njegovo telo gurnuli sa grebena gde je svetionik?“ Mišići na Suskindovoj vilici se trgnuše, pogled skrenu nadole. „Ne znam o čemu pričate, ne znam ko je Kirbi Dankan.“ „Bio. Podsetiću vas. Privatni detektiv iz Bostona kog ste unajmili da prati Elija Landona.“ Korbet diže ruku pre nego što je Suskind stigao da zausti. „Da skratimo. Ljudi uvek misle kako su pokrili svoje tragove. Kao što je provaljivanje u Dankanovu agenciju, njegov stan, uništavanje njegove arhive. Ali ljudi u tom haotičnom trenutku zaboravljaju sitnice. Poput kopija arhive. I šta one sadrže, kao što je pokazao pretres vaše kuće ovde, a i kuće u Bostonu.“ Korbet pusti da Suskind obradi ovu informaciju. „Onda, oružje koje ste potegli, a koje je registrovano na Kirbija Dankana. Kako ste došli u posed Dankanovog pištolja?“ „Ja... našao sam ga.“ „Kakva srećna okolnost, a?“ Sada se Korbet smeškao. „Gde ste ga našli? Kada? Kako?“ Uneo mu se u lice. „Nemate odgovor. Razmislite malo o tome. Mnogi ljudi misle da će nošenjem rukavica i brisanjem oružja sakriti svoje otiske. Ali zaboravljaju da stave rukavice kada ga pune. Postavili ste pištolj u kuću Abre Volš, Suskinde, ali na njemu nije bilo njenih otisaka. Ali zato je bilo otisaka na mecima izvađenim iz Dankana. Pogodite čijih?“ „Bila je to samoodbrana.“ „Naravno. Pričajte mi o tome.“ „Napao me je. Branio sam se. On... napao me je.“ „Kao što vas je napala Abra Volš?“ „Nisam imao izbora. Napao me je.“ „Ubili ste Kirbija Dankana i bacili njegovo telo sa grebena svetionika?“ „Da, u samoodbrani — i uzeo njegov pištolj. Nasrnuo je na mene, bio je naoružan, borili smo se. Nesrećan slučaj.“ Korbet se počeša po vratu. „Prilično ste naklonjeni tim nesrećnim slučajevima. Ali stvar je u tome da mi dobro obavljamo naš posao. Kirbi Dankan nije ubijen iz blizine tokom borbe. Forenzičari ne podržavaju tu priču.“ „Tako je bilo.“ Suskind skrsti ruke. „Bila je samoodbrana. Imam pravo da se branim.“ „Imate pravo da provaljujete u tuđu kuću, kopate tamo rupu, da ostavite povređenu ženu koja je pala zato što ste joj provalili u kuću dok je spavala, da napadnete drugu ženu i ubijete čoveka? Saznaćete da vam zakon ne daje nijedno od tih prava, Suskinde, i imaćete mnogo vremena da razmislite o tome u zatvoru, kada budete služili doživotnu kaznu za ubistvo prvog stepena.“ „Bila je samoodbrana.“ „Hoće li to biti vaša priča u slučaju ubistva Lindsi Landon? Je li vas i ona napala, pretila

vam, pa ste joj žaračem razbili glavu u samoodbrani?“ „Nisam ubio Lindsi! Landon je. I policija ga je pustila da se izvuče. Novac, porodično ime, zato je ona mrtva a on slobodan, i sada gospodari onom kućom koja pripada meni.“ Korbet pogleda u duplo staklo i jedva primetno klimnu glavom. Nadao se da nije pogrešio ali dogovor je dogovor. „Kako znate da ju je Landon ubio?“ „Tako što jeste. Plašila ga se.“ „Rekla vam je da se plašila svog supruga?“ „Bila je očajna kada se tog dana na javnom mestu izdrao na nju. Rekla je da ne zna šta bi mogao da uradi. Pretio joj je, rekao joj je da će zažaliti, da će mu platiti. Potvrđeno! Obećao sam joj da ću se pobrinuti za nju, za sve. Volela me je. Voleo sam je. Landon je već završio s njom, ali kada je otkrio za nas, nije mogao da podnese njenu sreću. Otišao je tamo i ubio je, a onda je pozvao policiju i otišao.“ „Znači, Vulf je bio podmićen?“ „Nego šta je.“ Korbet se opet osvrnu i opet klimnu glavom. Eli uđe unutra. „Eli Landon se pridružuje ispitivanju. Gospodine Suskinde, ponavljam, možemo da uštedimo nešto vremena i sve rešimo ako gospodin Landon bude deo ovog procesa. Ako se protivite njegovom prisustvu, recite to odmah i on će otići.“ „Imam svašta da mu kažem, odmah i sad. Ubico!“ „Uzeo si mi reč iz usta. Ali razgovarajmo.“ Eli sede za sto.

30 isi je želeo.“ „Nisam“, priznade Eli. „Želeo sam je manje kada sam saznao da me laže, vara i iskorišćava. Je li znala zašto si započeo vezu s njom? Je li znala da si je samo koristio da bi došao do informacija o meni, o Litici, o porodici, o blagu?“ „Voleo sam je.“ „Možda jesi, ali nisi počeo s njom da spavaš iz ljubavi. Radio si to da napakostiš meni i da od nje izvučeš sve što sam joj možda rekao o blagu.“ „Znao sam je. Razumeo sam je. Ti nisi čak ni znao ko je ona.“ „Bože, tu si stvarno u pravu. Nisam je znao, nisam želeo da je znam, nisam je voleo. Nisam je ubio.“ „Ušao si u onu kuću, i kada ti je rekla da ideš dođavola, da se gubiš, da ćemo ona i ja biti zajedno, venčati se, početi život iz početka, ubio si je.“ „Teško biste mogli da se venčate kada si ti već bio oženjen.“ „Rekao sam Iden da želim razvod i kada je Lindsi tebi rekla da ćemo oboje biti slobodni, nisi to mogao da podneseš. Nisi je želeo ali nisi želeo ni da je neko drugi ima.“ „Mislio sam da tvoja žena nije znala za tebe i Lindsi, da je saznala tek posle Lindsinog ubistva.“ Suskind stegnu pesnice na stolu. „Nije znala za Lindsi.“ „Rekao si svojoj ženi, majci svoje dece, da želiš razvod i nije ti postavila nijedno pitanje?“ „Ne tiče te se moj odnos sa Iden.“ „Smešno. Lindsi i ja nismo bili tako uljudni i razboriti dok smo srljali u razvod. Bilo je mnogo svađe, puno optužbi i krivice. Pretpostavljam da je tvoja žena bolja osoba, koja se ne meša i jednostavno te pušta da radiš šta hoćeš. Gde si bio u noći kada je Lindsi ubijena? Hajde, Džastine. Lindsi se pakovala, pre toga smo se gadno posvađali na javnom mestu i bila je uznemirena. Ti si bio zaljubljen u nju i već si od svoje žene zatražio razvod. Lindsi nije odlazila iz grada bez tebe.“ „Ne tiče te se kuda smo išli.“ „Ali kada si krenuo po nju...“ „Bilo je kasno! Ti si je ubio. Policija je već bila tamo.“ Suskind skoči na noge ali ga Vini zgrabi za rame i gurnu nazad na stolicu. „Sedi tu.“ „Sklanjaj ruke sa mene! Ti si kriv, baš kao i on. Svi ste krivi. Te noći nisam mogao da se zaustavim, da je vidim. Mogao sam samo da pitam jednog od komšija, koji je stajao na kiši, šta se događa. Rekao mi je da je verovatno bila neka provala i da je žena u toj kući mrtva. Bila

je mrtva i ti si već počeo da se izvlačiš.“ Ne rekavši ništa, Eli pogleda Korbeta i prećutno mu predade štafetu. „To što sada pričate ne poklapa se sa vašom ranijom izjavom, koju ste dali policiji u vezi sa ubistvom Lindsi Landon.“ „Znam kako to ide. Misliš da sam glup? Da sam priznao kako sam bio u blizini kuće, panduri bi me nagazili. On ju je ubio.“ Suskind uperi prst u Elija. „Znate da jeste i držite me ovde zato što sam radio ono što sam morao da radim. Svoj posao. Uhapsite ga.“ „Ako ja budem radio svoj posao, moraću da igram po pravilima. Trebaju mi činjenice. U koliko sati ste se provezli kraj Landonove kuće u Bek Beju?“ „Oko sedam i petnaest.“ „I posle toga?“ „Otišao sam pravo kući. Bio sam sluđen, nisam mogao da mislim. Iden je spremala večeru i rekla mi je da je na televiziji čula za Lindsino ubistvo. To me je slomilo. Šta očekujete? Voleo sam je. Bio sam van sebe i Iden mi je pomogla da se smirim, pomogla mi je da promislim o svemu. Brinula je za mene, za decu, pa je rekla policiji da sam bio tamo, s njom, od pet i trideset, jer nismo sebi smeli priuštiti skandal i pritisak zbog onoga što je uradio Landon.“ „Lagala je.“ „Štitila je mene i našu porodicu. Izdao sam je ali ona je ostala uz mene. Znala je da nisam ubio Lindsi.“ „Tačno“, složi se Eli. „Znala je da nisi ubio Lindsi. I znala je da ja nisam ubio Lindsi. Dala ti je alibi, Džastine, u koji je policija poverovala. I ti si njoj dao alibi da je bila kod kuće, sa tobom, kao svaka dobra žena, ispijala margarite i kuvala večeru za vas dvoje, a za to vreme je zapravo otišla kod Lindsi da se raspravi s njom i Lindsi ju je pustila.“ „To je laž. To je smešna, gnusna laž.“ „I Lindsi joj je verovatno rekla nešto od onoga što je rekla i meni kada smo poslednji put razgovarali. Da joj je žao, ali da tako mora biti. Da voli tebe i da zaslužujete sreću. I onda je Iden zgrabila žarač i u besu je ubila.“ „Nije mogla to da uradi.“ „Dobro znaš da jeste. Pukla je zato što je žena koju je smatrala svojom prijateljicom od nje napravila budalu. Žena koju je smatrala prijateljicom bila je pretnja svemu što je imala. Muž, s kojim je živela, kom je verovala, izdao ju je i uništio bi njen brak zbog tuđe žene.“ „Nije vam tek tako dala razvod braka“, ubaci se Korbet. „Svađali ste se, zahtevala je istinu, i rekli ste joj da volite drugu ženu. Otkrili ste i koju.“ „To je nebitno.“ „Kada? Kada ste joj rekli za Lindsi?“ „Noć pre ubistva. Ali to je nebitno. Iden me je štitila i sve što je tražila zauzvrat bilo je da damo šansu našem braku, da probamo još nekoliko meseci. Učinila je to za mene.“ „Učinila je to za sebe.“ Eli ustade. „Oboje ste to učinili za sebe, a svi drugi neka idu dođavola. Mogao si da je imaš, Džastine. Ja sam želeo samo prsten moje bake, ali Iden je želela više od toga, i iskoristio si je da bi došao do toga. Teško je kriviti je.“

Izašao je napolje i prišao Abri. Ona ustade sa klupe, gde ga je čekala, i čvrsto ga zagrli kada ju je privukao u naručje. „Bilo je mučno“, tiho reče ona. „Više nego što sam očekivao.“ „Ispričaj mi sve.“ „Hoću. Hajdemo kući. Samo što dalje odavde. Idemo kući.“ „Eli.“ Vini žurno izađe iz sobe za ispitivanje. „Sačekaj sekund.“ On zastade, proučavajući Elijevo lice. „Kako si?“ „Sve u svemu? Nije loše. Dobro je izbaciti sve to iz sebe, početi iz početka.“ „Drago mi je što to čujem. Korbet ti je poručio, kada završi sa Suskindom, pozvaće Vulfa. Oni će privesti Iden Suskind i ispitati je. Korbet će, koliko mi se čini, otići u Boston kako bi sve to izgurao do kraja.“ „Neka mu je sa srećom. Ja više nisam deo toga. Niti je to deo mog života. Hvala na pomoći, Vini.“ „To je sastavni deo mog posla, ali jednom možeš da častiš pivo.“ „Kad god želiš.“ Abra priđe Viniju i poljubi ga u obraz. „On će te častiti pivo, a ovo je od mene.“ „Još bolje od piva.“ „Idemo kući“, ponovi Eli. „Ovo je gotovo.“ Ali nije bilo, ne za njega. Ne još. Sledećeg jutra, Eli i Abra su sedeli preko puta Iden Suskind. Iako je bila bleda, pogled joj je bio bistar i glas savršeno miran. „Hvala što ste oboje došli u Boston. Znam da vam je neprijatno.“ „Hteli ste nešto da mi kažete. Nama“, ispravi se Eli. „Da. Videla sam prilikom vaše posete da među vama postoji nešto snažno. Oduvek sam verovala u tu vezu, tu povezanost, i obećanje koje iz toga proizilazi. Ceo svoj život sam izgradila na tome, da bi sve sada palo u vodu. Zato sam htela da porazgovaram sa vama. Sinoć sam pričala sa policijom, prilično dugo, u prisustvu mog advokata, naravno.“ „Mudro.“ „Džastin nije bio tako mudar, ali on je oduvek bio impulsivan, pomalo ishitren. Ja sam to dovodila u ravnotežu jer uvek dvaput razmislim, izvagam sve opcije. Bili smo dobar tim, dugo. Shvatate na koju ravnotežu mislim“, reče ona Abri. „Shvatam.“ „Pretpostavila sam da hoćete. Sada kada je Džastin priznao, pa, toliko toga, sada kada znam šta je učinio, mogu i želim da nastavim dalje sa svojim životom. Ne mogu da ga štitim, da ga dovodim u ravnotežu, nadajući se da će se opametiti i staviti porodicu na prvo mesto. To se više neće dogoditi. Policija veruje da je on ubio čoveka.“ „Da.“ „I da je izazvao ozbiljne povrede vaše bake.“ „Da.“ „Opsednut je tim blagom. To nije izgovor, samo prosta činjenica. Pre oko tri godine,

umro je njegov deda-ujak i Džastin je našao pisma, dnevnik, sve te stvari koje potvrđuju vezu između njegove porodice i vaše, i tog prokletog blaga.“ „Informacije o Violeti Landon, Natanijelu Brumu?“ „Da. Ne znam mnogo jer je to skrivao od mene. Tada je počelo sve da se menja. Nastavio je da istražuje, trošeći velike svote novca. Neću vam dosađivati problemima koje je Džastin imao u prošlosti, njegovoj sposobnosti i potrebi da okrivljuje druge za svoje neuspehe, greške i mane. Ali reći ću vam ovo: što je više otkrivao o tim svojim precima, sve više je krivio vas i vašu porodicu za sve što nije imao, a želeo je. A onda je saznao da zapravo poznaje vašu ženu, radio je s njom s vremena na vreme, i to je shvatio kao znak. Ko zna? Možda i jeste bio.“ „Zaveo ju je.“ „Da. Nisam znala dokle je to išlo. Tu me je izdao. Počeo je da je želi, ubedivši sebe da je voli zato što je bila vaša. Želeo je ono što je bilo vaše i smatrao to svojim pravom. Nisam znala za nekretninu u Viski Biču, privatnog detektiva i provale u vašu kuću. Samo sam znala da se mesecima pre Lindsine smrti moj muž iskradao iz našeg doma i da me je lagao. Mi žene to osetimo, zar ne?“, upita ona Abru. „Da, verovatno.“ „Pokušala sam sve, i konačno prestala da se svađam s njim o vremenu, novcu. Ubedila sam sebe da budem strpljiva, da sačekam da ga prođe. Imao je opsesije i pre, ali bi se uvek dozvao pameti.“ Iden ućuta za trenutak, zabacivši kosu iza uha. „Ovoga puta je bilo drugačije. Rekao mi je da će podneti zahtev za razvod braka. Tek tako. Kao da je to obična formalnost. Više nije želeo naš zajednički život, nije mogao da se pravi da me voli. Opet, neću vam dosađivati detaljima, ali dotukao me je. Svađali smo se i izrekli užasne stvari, kao što ljudi čine, i priznao mi je da se zaljubio u Lindsi, da je ona njegova srodna duša — ta ofucana fraza — i da planiraju da budu zajedno.“ „To mora da je užasno bolelo“, kaza Abra kada je Iden ućutala. „Užasno. Najgori trenutak u mom životu. Sve što sam volela, u šta sam verovala, iscurilo mi je kroz prste. Rekao je da ćemo deci saopštiti preko vikenda kako bismo imali dovoljno vremena da ublažimo udarac, a u međuvremenu će on spavati u gostinskoj sobi i zadržaćemo civilizovan odnos. Kunem vam se, mogla sam da čujem kako Lindsine reči izlaze iz njegovih usta, njenim glasom. Da li me razumete?“, upita Elija. „Razumem.“ Iden uspravi ramena i klimnu glavom. „Ono što ću sledeće reći je bez prisustva advokata ili policije, ali smatram da zaslužujete to da čujete od mene.“ „Znam da ste je ubili.“ „Zar vas ne zanima šta se dogodilo te noći? Zašto i kako?“ Pre nego što je Eli stigao da joj odgovori, Abra spusti šaku preko njene. „Zanima mene. Volela bih da znam.“ „To je ta ravnoteža na delu. Vi biste otišli jer ste tako ljuti, a ona bi vam pomogla da ostanete jer će vam njeno iskustvo pomoći da zatvorite vrata ovog slučaja, kao što ste oduvek želeli.“ „Morali ste da se raspravite s njom“, poče Abra.

„Zar vi ne biste? On je pozvao da mi kaže da se predomislio i kako moramo da odložimo saopštavanje istine deci na nekoliko dana. Lindsi je bila uzrujana zbog svađe sa vama, Eli, i bilo joj je potrebno je da otputuje na nekoliko dana. A njemu je bilo potrebno da bude s njom. Oboma su njihove lične potrebe bile iznad porodičnih. Mislim da su izvlačili ono najgore jedno iz drugog“, zaključi Iden. „Ono najsebičnije.“ „Možda ste u pravu.“ Eli pruži ruku da uhvati Abrinu, i pomisli koliko je srećan. „Dakle, da, otišla sam da se raspravim s njom, da pokušam da je urazumim, pa čak i da je molim. Bila je ljuta, veoma ljuta od prepirke sa vama, od onoga što ste joj rekli. I, kada pogledamo unazad, možda je osećala malu grižu savesti. Ali nedovoljnu. Pustila me je unutra i odvela u biblioteku jer je želela da stavi tačku kako bi ona i Džastin mogli dalje. Ništa što sam joj rekla nije dopiralo do nje. Naše prijateljstvo joj ništa nije značilo, ni moja deca, ni moj brak, ni sav bol koji nam je nanela. Preklinjala sam je da ne odvodi mog muža, da ne uzima oca mojoj deci, a ona mi je rekla da odrastem. Eto tako je bilo. Rekla mi je užasne stvari, okrutne i zlobne, i okrenula mi leđa. Otpustila je mene i moju patnju, kao da su ništa.“ Posle kraće pauze, Iden skrsti ruke na stolu. „Ostalo je u magli. Kao da sam gledala nekog drugog kako grabi žarač i udara. Poludela sam.“ „To bi moglo da prođe“, hladno reče Eli, „ako vam je advokat dobar kao vi.“ „Veoma je dobar, ali bez obzira na to, nisam ušla u onu kuću s namerom da je povredim, već da je molim. I kada sam došla sebi, kada je bilo prekasno, setila sam se svoje porodice, dece i šta bi im ovo učinilo. Nisam mogla da promenim ono što sam učinila u trenutku ludila, mislila sam samo na to kako da zaštitim svoju porodicu. I tako sam otišla kući. Skinula sam odeću sa sebe, isekla je na komade, bacila u kesu za đubre i odvezla se na reku da je bacim. Onda sam se vratila kući i počela da spremam večeru. Kada je Džastin došao kući, bio je van sebe pa sam shvatila da bismo mogli da zaštitimo jedno drugo, kao što bi trebalo da bude, kao što je suđeno, da pokušamo sve da ostavimo iza sebe i očuvamo naš brak. Osetila sam da mu trebam. Lindsi bi ga uništila. U stvari, već jeste. I ono što mi je ostavila bio je čovek kog nisam mogla da popravim, niti da spasem. Pustila sam ga. Učinila sam ono što sam morala da zaštitim sebe.“ „Ali ostali ste po strani i pustili ga da uništi Elijev život.“ „Nisam mogla to da sprečim, niti da promenim, iako mi je bilo žao, zaista, da neko ko je prevaren kao ja izgubi još više. Ali na kraju krajeva, nisam mu ja uništila život. Nego Lindsi. Uništila je njegov, moj i Džastinov. Čak i mrtva, uništava nas sve. Sada će moja deca proći kroz pakao.“ Glas joj zadrhta, ali ona dignu bradu. „Čak i kada se moj advokat nagodi sa tužiocem, a verujem da hoće, moja deca će proći kroz pakao. Otac ih se odrekao zbog svoje sebičnosti, a majka je učinila to što je učinila, iz očaja. Vi ste slobodni i premda neću biti kažnjena u meri koju vi smatrate pravednom, ja više nikada neću biti slobodna.“ Eli se nagnu preko stola. „Šta god da ste učinili, ili planirali da učinite, ona nije zaslužila da umre.“ „Bolji ste čovek od mene. Ali vratimo se u prošlost. Vaš predak je izvršio ubistvo iz pohlepe, razbaštinio svoju sestru iz istih razloga. Bez toga, mi sada ne bismo bili ovde. Zapravo, ja sam samo delić cele te priče.“

„Nada može da vam pomogne da pregurate narednih nekoliko nedelja.“ Eli ustade. Abra ga uhvati za ruku. „Zarad vaše dece, nadam se da je vaš advokat dobar kao što verujete da jeste.“ „Hvala vam. Zaista vam želim sve najbolje.“ Eli je morao da izađe, da pobegne. „Isuse Hriste“, bilo je sve što je rekao kada ga je Abra napolju zagrlila. „Neki ljudi su uvrnuti na neki skriven način, koji ni oni sami ne vide niti razumeju. Možda su okolnosti za nju uvrnute, Eli, ali ona to nikada neće shvatiti.“ „Mogao bih da je izvučem“, zaključi on. „Mogao bih da joj sredim pet godina i odležala bi samo dve.“ „Onda mi je drago što više nisi advokat odbrane.“ „I meni.“ Njegova ruka pojača stisak oko njene kada im je prišao Vulf. „Landone.“ „Detektive.“ „Pogrešio sam, ali sve je ukazivalo na vas.“ Kada je Vulf prošao dalje, Eli se okrenu. „I to je sve?“ Vulf se osvrnu. „Da, to je sve.“ „Neprijatno mu je“, primeti Abra i osmehnu se Elijevom zbunjenom pogledu. „On je smrad od čoveka kome je neprijatno. Zaboravi ga, i seti se karme.“ „Ne znam za karmu, ali počeću da radim na tome da ga zaboravim.“ „Dobro. Hajde da kupimo cveće za Hester i da javimo porodici lepe vesti. A onda idemo kući da vidimo šta će se sledeće dogoditi.“ Imao je neke ideje u vezi s tim. Sačekao je nekoliko dana da se sve slegne. Morao je da vrati svoj život. Za to mu nisu mu bili potrebni izveštaji o hapšenju Iden Suskind zbog Lindsinog ubistva, niti Džastina Suskinda zbog Dankanovog. Vratio je svoj život, ali ne život koji je nekada vodio, i bilo mu je drago zbog toga. Imao je planove, neke sa Abrom — otvoriće Liticu za veliku zabavu povodom Dana nezavisnosti. Pokazao joj je svoje ideje za ugradnju lifta kako bi njegova baka mogla da se vrati kući i živi udobno. Imao je planove koje nije hteo da podeli s njom — ne još. Stoga je čekao, šetao je Barbi, pisao, provodio vreme sa ženom koju voli i počeo da gleda na Liticu u potpuno novom svetlu. Odabrao je veče sa blagim povetarcem i prelepim zalaskom sunca, pred noć punog meseca. Obavljajući svoj deo posla, sklanjao je sudove od večere dok je ona sedela za šankom i radila na svom rasporedu za predstojeću nedelju. „Možda bih, ako malo izvrdam, na jesen mogla da ubacim zumbu. Popularna je iz nekih razloga, a i mogu da dobijem licencu.“ „Kladim se da možeš.“ „Joga će uvek biti moja suština, ali volim da dodajem neke nove izbore, radi osveženja.“

Ustavši, Abra zakači svoj raspored na tablu. „Kada smo već kod osveženja, hoću da ti pokažem nešto na trećem spratu.“ „U tajnom prolazu? Hoćeš da se igramo gusara?“ „Možda, ali ima nešto pre toga.“ „Znaš da je šteta što ne možemo da otvorimo taj sprat za našu veliku zabavu u julu“, kaza ona, polazeći za njim. „Previše je zapetljano i trenutno ima previše stvari, ali čoveče, možemo da razvalimo.“ „Jednog dana.“ „Volim taj dan.“ „Smešno, sad shvatam da bismo stvarno mogli. Odavno nismo.“ Poveo ju je u prostorije za poslugu, gde se šampanjac hladio u kibli. „Nešto slavimo?“ „Nadam se.“ „Volim i slavlja. Ovde su planovi kuće.“ Abra priđe stolu pokrivenom crtežima, proučavajući ih. „Eli! Počeo si renoviranje svoje radne sobe. To je sjajno. Biće fantastična. Dodaješ spoljni ulaz sa terase? Odlična ideja. Tako možeš da ulaziš i izlaziš direktno odavde, sediš i razmišljaš. Nisi mi rekao!“ Abra se okrenu. „To su samo ideje. Hteo sam da ih proučim i otkrijem šta se može učiniti pre nego što ti pokažem.“ „Pa, bile to ideje ili ne, dobar su razlog za šampanjac.“ „Ne pijemo zbog toga.“ „Imaš još nešto.“ „Da, dosta toga. Vidiš, arhitekta je ostavio ovaj deo bez imena. Prostor u kojem stojimo, kupatilo je ovde. Pitao sam ga samo da nacrta, uopšteno, i da ostavi prazno.“ „Još planova.“ Abra napravi krug, potom još jedan. „Toliko toga možeš sa ovim prostorom.“ „Ne baš, ali zato možeš ti.“ „Mogu?“ „Možeš da imaš svoj studio.“ „Moj... O, Eli, to je tako divno, tako plemenito od tebe, ali...“ „Saslušaj me. Tvoji klijenti ili polaznici — šta god — imali bi ulaz ovde, sa terase. Jeste da je treći sprat ali zaboga, ako već dolaze da vežbaju, penjanje je deo vežbe. Ako radiš jogu za starije, tu je lift. I postoji ovaj prostor ovde. Možeš da napraviš sobu za masažu. Ja radim ovde, u severnom krilu, potpuno odvojen, tako da mi ništa od toga neće smetati. Pitao sam Hester za mišljenje i oduševljena je, tako da imaš odrešene ruke.“ „Baš si se namučio.“ „Jesam, i sve za tebe. Za nas. Za Liticu. Pa, šta kažeš?“ „Eli.“ Ushićena, Abra prošeta kroz prostranu sobu, zamišljajući kako bi izgledalo. „Poklanjaš mi jedan od mojih snova, ali...“ „Možeš da mi uzvratiš istom merom i pokloniš mi moj san.“ Eli uvuče ruku u džep i izvadi prsten.

„Nije onaj koji sam dao Lindsi. Nisam hteo da ti dajem taj prsten, zato sam pitao Hester da li ima drugi. Star je i njoj posebno drag, ali htela ga je za tebe, nekog koga ona posebno voli. Mogao sam i da ga kupim, ali hteo sam da imaš nešto poklonjeno. Simbolika. Ti bar ceniš simbole.“ „O bože. Blagi bože.“ Mogla je samo da zuri u savršeni smaragdni kamen. „Nisam hteo dijamant. Previše je konvencionalan. Ali ovaj me je podsetio na tebe. Na tvoje oči.“ „Eli.“ Abra protrlja dlanom mesto između grudi, kao da proverava da li joj srce i dalje kuca. „Ja... nisam razmišljala o ovome. Nije mi bilo ni na kraj pameti.“ „Onda razmisli sada.“ „Mislila sam da ćemo pričati o tome da počnemo da živimo zajedno, zvanično. Kao sledeći korak.“ „Možemo i tako. Ako je to sve što mogu trenutno da dobijem, onda neka bude to. Znam da je prebrzo, i znam da su iza nas velike greške. Ali one su iza nas. Hoću da se oženim tobom, Abra. Hoću da počnem pravi život sa tobom, hoću porodicu sa tobom, dom sa tobom.“ Mogao se zakleti da čuje kako prsten gori u njegovoj ruci poput plamena, poput života. „Pogledaj se, i pogledaj sve one dane koji dolaze, sve mogućnosti koje donose. Ne želim da čekam novi početak, ali sačekaću. Sačekaću, ali znaj da mi nisi pomogla samo da se vratim, da istinski vidim život koji želim i koji mogu da imam, već si mi dala taj život.“ Njeno srce nije prestajalo da kuca, ali se napunilo nežnošću. Zurila je u njega dok se prozor iza njegovih leđa bojio ružičastim i zlatnim sutonom. I tada joj sinu — ovo je ljubav. Nudi ti se. Prihvati je. „Volim te, Eli. Verujem svom srcu, naučila sam to. Mislim da je ljubav najmoćnija i najvažnija stvar u svemiru, a ti imaš moju ljubav. I ja želim tvoju. Možemo da udesimo život kakav oboje želimo. Verujem u to. Učinićemo to zajedno.“ „Ali ti želiš da čekaš.“ „Nikako.“ Abra se nasmeja i polete mu u naručje. „O bože! Tu si. Ljubav mog života.“ U njegovom čvrstom zagrljaju našla je njegove usne i tonula, tonula, tonula u prvi poljubac novog obećanja. Zanjihao se s njom. „Čekanje bi me ubilo.“ „Nekad sreću jednostavno moraš da zgrabiš.“ Abra ispruži ruku. „Da je ozvaničiš.“ Kada je navukao prsten na njen prst, opet ga je zagrlila, dižući levu ruku prema svetlosti zalazećeg sunca. „Lep i topao.“ „Kao ti.“ „Volim što je star, što se prenosio generacijama kroz tvoju porodicu. Volim što sam deo tvoje porodice. Kada si ga tražio od Hester?“ „Onomad kada smo joj odneli cveće, posle susreta sa Iden Suskind. Nisam mogao da te pitam, nisam hteo da te pitam, dok sve ne prođe. Sada je nov, za oboje. Uzmi ovaj prostor, Abra, uzmi mene, ma uzmimo sve.“ „Sve ćemo i uzeti.“ Ona ga poljubi, meko, dugo, zaljubljeno. „A onda ćemo uzeti još.“ Smaragd na njenoj ruci blesnu na sunčevim zracima, kao što je to činio za generacije

Landonovih žena pre nje. Blistao je na bledoj svetlosti, kao nekada u gvozdenom kovčegu koji je more sa Kalipsove olupine, zajedno sa njegovim lukavim kapetanom, izbacilo na obalu Viski Biča.

O autorki Nora Roberts rođena je u Merilandu kao najmlađa od petoro dece i jedina kćerka u porodici u kojoj se brižljivo negovala ljubav prema pisanoj reči. I sama je rešila da se okuša u pisanju 1979. godine kada je tokom zime ostala zavejana u kući, i tokom te, sada već čuvene snežne oluje, rođena je njena književna karijera. Prvu knjigu objavila je dve godine kasnije i od tada ne prestaje da niže književne uspehe. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, a magazin Njujorker proglasio ju je za „omiljenog pisca Amerikanaca“.