Aleksej Nikolajevič Tolstoj - Hod po mukama 2.deo

IV Aleksej Krasiljnikov skoči sa stepenica vagona, uze brata, kao dečka, na ruke, i spusti ga na peron. Matrjona je stojala na vratima železničke stanice, kod zvona. Semjon je ne poznade odmah: bila je u varoškom kaputu; crnu, sjajnu kosu pokrivala joj je zavezana nad čelom na šeput po novoj sovjetskoj modi, bela i čista marama. Mlado, okruglo, lepo lice bilo joj je uplašeno, usne čvrsto stisnute. Kada je Semjon, pridržavan od brata, prišao, jedva mičući nogama, crne oči Matrjonine zatreptale su, a lice joj je zadrhtalo. – Rođeni moj, – kaza ona tiho – kako rđavo izgledaš. Semjon bolno uzdahnu, spusti ruku na ženino rame, dodirnu usnama njen čist, prohladan obraz. Aleksej uze od nje bič. Stojali su malo, ćuteći. Aleksej reče: – Eto sad ti je i muž vraćen. Ubijali, ali nisu ubili. Ništa – zajedno ćemo kositi. No, pođimo, dragi rođaci. Matrjona nežno i snažno obuhvati Semjona oko pasa, dovede ga do kola, gde su preko domaćeg tkanog ćilima stajali izvezeni jastuci. Namesti ga, sede pored njega, ispruživši noge u novim cipelama varoške izrade. Aleksej, popravljajući kaiš na amu, reče veselo: – U februaru se jedan momak iz transporta odvoji, dva puna dana sam ga rakijom častio. Pa i pet stotina rubalja sam dao u kerenkama, i eto konja! – On nežno potapša snažnog riđeg paripa po sapima. Skoči na prednji deo kola, namesti jagnjeću šubaru i povuče vođice. Izbiše na put u tek ozelenela polja, nad kojima je u sunčanoj svetlosti lepršajući krilima, zanosno pevala ševa. Na neobrijanom zemljastom Semjonovljevom licu pojavi se osmeh. Matrjona, privlačeći ga k sebi, upitno ga pogleda i on odgovori: – Da, vi tu uživate… Semjonu je bilo prijatno da uđe u prostranu i čisto okrečenu sobu. I zeleni

kapci na malim prozorima, i nove otesane stepenice, i eto, – kroči kroz poznata, niska vrata, – topla, lepo oblepljena peć, čvrst sto, pokriven izvezenim čaršavom, na polici – nekakva nimalo seljačka posuda od nikla i porcelana, levo spavaća soba Matrjonina sa širokim metalnim krevetom, pokrivenim čipkanim pokrivačem sa gomilom punih jastuka, desno – soba Aleksejeva (gde je pre živeo pokojni otac), na zidu – uzda, sedlo, sa svim priborom, sablja, puška, slika i u svim trima sobama – brižljivo raspoređeno cveće u saksijama, fikusi i kaktusi – sve to obilje i čistota zadivili su Semjona. Godinu i po on nije bio kod kuće, i – gle – fikusi i krevet kao kod princeze i varoška odeća na Matrjoni. – Živite kao spahije, – reče on, sevši na klupu i s mukom razmotavajući veliki šal. Matrjona stavi varoški kaput u sanduk, pripasa kecelju, okrenu stolni čaršav na naličje i brzo postavi sto. Gumu u peć raklje, povivši se od težine, tako da su joj gole ruke do lakata porumenele, izvadi lonac sa čorbom. Na stolu se već nalazila i slanina, i sušeno na dimu guščije meso i sušena riba. Matrjona upita očima Alekseja, on namignu; ona donese zemljani sud s rakijom. Tada braća sedoše za sto. Aleksej pruži prvo bratu čašu. Matrjona se pokloni. I kada Semjon ispi ljuti „prvenac“, jedva odahnuvši, – oboje – i Matrjona i Aleksej, – obrisaše oči. Znači, mnogo su se radovali što je Semjon živ i što sedi s njima za stolom. – Živimo, brate, ne baš naročito, već – prilično, domaćinski – reče Aleksej, kad su svršili sa srkanjem čorbe. Matrjona skupi tanjire s kostima i sede bliže mužu. – Sećaš li se na kneževskom letnjikovcu parčeta zemlje oko parka, zemljica, – zlatan majdan. Mnogo sam galamio u opštini, sa šest vedrica rakije častio sam seljake – dodelili su. Sad smo ga ja i Matrjona uzorali. I letos nije bila rđava žetva na njivi kraj reke. Sve što vidiš: krevet, ogledalo, ibrike, kašike, činije, razne dronjke i prnje, sve smo to zimus dobili. Tvoja Matrjona je vrlo vredna domaćica. Ne propušta nijedan pazarni dan. Ja još po starinski – za novce prodajem, a ona ne: odmah vepra, kokoške zakolje, brašno, krompire – na kola, podigne skute i – u grad… I na pijacu ne izlazi, već ide pravo u stanove razne bivše gospode, očima traži: „Za ovaj, kaže, krevet – dva puda brašna i šest funti slanine… Za ovaj veliki pokrivač – krompir… Upravo smešno, kad se s pijace vraćamo – pravi cigani – u kolima hurda-burda. Stisnuvši muževljevu ruku, Matrjona reče:

– Moje sestre od tetke, Avdotje, sećaš se? Za godinu dana starija od mene – provodadžišem joj za Alekseja. Aleksej se smejao, preturajući po džepu: – Žene to već pre mene rešile… A i pravo je brate, dosadilo je provoditi život kao udovac. Napijem se i – kod podvodačice, kakvo blato, posle je tako mrsko… On izvadi duvankesu i nagorelu lulu, na kojoj su visile bakame zvečke, napuni je domaćim duvanom, i izvi dim po sobi. Semjonu se zavrte glava od razgovora i rakije. Sedeo je, slušao i divio se. Predveče ga je Matrjona odvela u kupatilo, brižljivo ga oprala, poparila, udarajući metlicom, umotala u kožuh, i opet su seli za sto, večerali, ispili zemljani sud do poslednje kapi, lako je bio još slab, Semjon leže da spava sa ženom i zaspa, obgrljen oko vrata njenom toplom rukom. A ujutro kada je otvorio oči u sobi je bilo spremno, toplo. Matrjona je, trepćući očima, osmehujući se i pokazujući bele zube, mesila testo. Trebalo je da Aleksej uskoro stigne s polja da doručkuje. Proletnja svetlost se rasipala po čistim prozorčićima, blistali su listovi fikusa. Semjon sede na krevet ispravivši se: kao da je dvostruko dobio zdravlja u toku jučerašnjeg dana, u toku ove noći, prospavane s Matrjonom. Obukavši se, umivši se, upita – gde je bratov brijač? – u njegovoj sobi, kod prozora, pred parčetom ogledala obrijao se. Izišavši na ulicu, stade kod kapije i pokloni se sedome starcu, koji je sedeo kod suseda u vrtu, i koji je pamtio četiri imperatora. Starac skide kapu, važno klimnu glavom – i opet sede, sastavivši odmereno umrtvljene noge u valjenkama, odmereno metnuvši čvornovate ruke na batinu. Poznata ulica bila je toga časa pusta. Između kućica videle su se, pružajući se u daljinu, pruge zelenila. Na brežuljcima, na vidiku, ovde-onde, stajala su ispregnuta kola. Semjon pogleda levo – nad jarugom su lenjo vrtele krilima dve vetrenjače; niže, na nizbrdici između vrtova i slamnih krovova belela se zvonara. Iza još prozračne šume goreli su od sunca prozori bivšeg kneževskog dvorca. Čavke su gakale nad gnezdima. I šumarak i lepa fasada dvorca ogledali su se u jezeru. Tamo kraj vode stajale su krave, trčala deca. Semjon je stojao i gledao namršteno zavukavši ruke u prostrane džepove bratovog kaputa. Gledao je, a tuga mu je obuzimala srce, i malo pomalo kroz prozračne talase žege, koja je strujala nad selom, nad ljubičastim vrtovima i uzoranom zemljom, on već nije video više taj mir i tišinu. Stigao je Aleksej na kolima; još izdaleka je veselo dovikivao. Otvarajući vrata, pažljivo je pogledao Semjona. Ispregnuo je konje i počeo da pere ruke u dvorištu pod

obešenim umivaonikom. – Ništa, brate, naviknućeš – reče on umiljato. – Ja isto tako, kad sam se vratio s nemačkog fronta, pa – ne bih gledao ni na šta: krv u očima, tuga… Ah, neka je proklet taj rat… Hajdemo da doručkujemo. Semjon je ćutao. Ali i Matrjona je primetila da je muž neveseo. Posle doručka Aleksej opet otide u polje. Matrjona bosa, zadigavši skute, ode da vozi đubre na drugom konju. Semjon leže na bratovu postelju. Prevrtao se, nije mogao da zaspi. Tuga mu je morila srce. Stisnuvši zube, mislio je: „Neće razumeti, ne vredi ni govoriti s njima“. Ali uveče, kada su svi troje izišli da posede pred vratima na balvanu, Semjon nije mogao da izdrži već reče: – Ti bi, Alekseje, trebalo ipak da očistiš pušku. – Nek ide do đavola… Nećemo ratovati, brate, sad sto godina. – Rano ste se obradovali. Rano ste fikuse nabavili. – A ti se ne ljuti pre vremena. – Aleksej zapali lulu, pljucnu između nogu. – Da govorimo po seljački, nismo na mitingu. Ja već to sve znam, što se govori na mitingu – sam sam vikao. Samo ti, Semjone, treba da umeš da slušaš ono što je tebi potrebno, a što ti nije potrebno – to propuštaj. Recimo – zemlju trudbenicima. To je potpuno tačno. Sada, recimo, komiteti siromašnih. Kod nas u selu mi smo te komitetlije zauzdali. A eno u Sosnovki komitet siromašnih radi šta hoće, takve rekvizicije, takav bezobrazluk – pobegao bi čovek. Imanje grofa Bobrinskoga uzeto je sve u sovhoz, seljacima nisu ni aršin zemlje dodelili. A ko je u komitetu? Dva ovdašnja beskućnika, bez konja, a ostali – đavo bi ih znao ko su, stranci, nekakvi robijaši… Da li si razumeo, ili ne?.. – Eh, ali ne govorim ja o tome… – Semjon se okrenu. – Eto, baš zato, – ne o tome, a ja baš o tome. U sedamnaestoj godini i ja sam na frontu vikao protiv buržoazije. Vidim – ma koliko da si se najeo, a idućeg dana opet ti se jede. Staraj se. Semjon zalupka noktima po balvanu: – Zemlja pod vama gori, a vi spavate. – Može biti kod vas u floti – reče Aleksej odlučno – ili u gradu revolucija se nije svršila. Ali kod nas se ona svršila čim su zemlju podelili. Sada evo šta će biti: da pokupimo mi useve, i onda ćemo se uhvatiti za komitetlije. Do Petrova-dne nećemo nijedan komitet siromašnih ostaviti. Žive ćemo ih u

zemlju zakopati. Komunista se mi ne plašimo. Mi se ni đavola ne plašimo. To ti upamti. – Dosta već, Alekseje Ivanoviču, pogledaj – on sav drhti – progovori tiho Matrjona. – Zar se može bolesniku tako prigovarati. – Nisam ja bolestan… Tuđinac sam ja ovde! – uzviknu Semjon, ustade i ode do plota. Time se razgovor i svršio. U pramenu ugasnule dnevne svetlosti letela su dva slepa miša. Gdegde su prozori bili osvetljeni – završavali su večeru. Izdaleka je dopirala pesma – devojački glasovi. Pesma umuče, i po širokoj ulici utonuloj u sumrak, razleže se sitan odjek kopita. Jahač se zaustavi, nešto viknu i opet potera konja. Aleksej izvuče lulu iz usta i osluškivaše. Podiže se sa balvana. – Nesreća, što li? – reče Matrjona uzdrhtalim glasom… Najzad se pojavi jahač, – mladić je bez kape jahao, mlatarajući bosim nogama… – Nemci idu, povika on – već su u Sosnovki četiri čoveka ubili!.. Posle zaključenja mira, sredinom marta po novom kalendaru, nemačke trupe na celoj liniji od Rige do mora počele su navaljivati, – na Ukrajinu i Donbas. Nemci su imali da dobiju po mirovnom ugovoru sa Centralnim ukrajinskim sovjetom 75 miliona puda pšenice, 11 miliona puda žive stoke, 2 miliona gusaka i kokošaka, 2 ½ miliona puda šećera, 20 miliona litara špiritusa, 2 ½ hiljade vagona jaja, 4 hiljade puda slanine, a osim toga putera, kože, vune, drveta i drugog. Nemci su prodirali u Ukrajinu po svima pravilima – u kolonama zelenopepeljaste boje, u čelićnim šlemovima. Slabe zaštitnice crvenih trupa bile su čišćene teškom nemačkom artiljerijom. Išle su trupe, automobilske kolone, ogromne artiljerijske formacije s topovima obojenim izlomljenim linijama šarenih boja, tutnjili su tenkovi i oklopljeni automobili, nosili su pontone, čitave mostove za prelaze. Zujale su nebom eskadrile aeroplana. To je bila najezda tehnike na sasvim goloruk narod. Crveni odredi – od vojnika s fronta, seljaka, rudara i varoških radnika, iscepkani i brojem mnogo

puta slabiji od Nemaca, povlačili su se pod borbom na sever i istok. U Kijevu, namesto Centralnog ukrajinskog sovjeta, koji je Nemcima prodao Ukrajinu, bio je postavljen general iz carske svite Skoropadski; obučen u plavu „svitku“26, omiljenu kod separatista – isprsivši se držao je hetmanski buzdovan. „Živela Ukrajina. Odsada i doveka – mir, red i blagostanje. Radnici – za tezge, zemljoradnici – za plug. Beži, beži, – nestani crvena sablazni“. Nedelju dana posle toga kako je po ulicama sela Vladimirskog projurio strašni glasonoša, u rano jutro na krečnom obronku kod vodenica pojavi se konjička izvidnica – dvadeset jahača, na krupnim vranim konjima, krupni, ne ruskog izgleda, u kratkim zelenosivim mundirima i ulanskim kapama sa gajtanima. Pogledaše dole na selo i sjahaše. Ljudi su još bili u selu, – mnogi danas nisu bili izišli u polje. I utom potrčaše od vrata do vrata mališani, dovikivahu se žene preko plotova, i ubrzo, na crkvenom trgu, skupi se gomila. Gledali su naviše gde su oko vodenica – jasno se videlo – konjanici postavili dva mitraljeza. A uskoro zatim, s druge strane, po selu zatandrkaše gvozdeni točkovi, zafijuka bič i na trg uleteše kasom dva vranca zapregnuta u vojnička kola. Na kočijaškom mestu video se plavi, sa dugom donjom vilicom, neskladan vojnik, u kapi bez štita, i u uskom mundiru. Iza njega, podbočivši se, sedeo je nemački oficir strogog i čudnog izgleda gospodin, sa staklencetom na oku i sa novom kao neka igračka kapom. Levo od njega skupio se stari poznanik, knežev upravnik imanja, koji je prošle jeseni pobegao samo u gaćama. Sada je on sedeo u lepom odelu, namršten, u toplom kačketu, obla lica, obrijan, sa zlatnim naočarima – Grigorij Karlovič Milj. Oh, i počešaše se mužici kada videše Grigorija Karloviča. – Kape dole! – iznenada viknu na ruskom čudni oficir. Neki koji su stojali bliže, nehotice skidoše kape. Na trgu se stiša. Oficir, sedeći u istom stavu, podbočen i dok mu se staklence caklilo, poče govoriti jasno, nalazeći reči s mukom, ali pravilno izgovarajući: – Ratari sela Vladimirskog, vi ste videli tamo, na brdašcu, dva nemačka mitraljeza, oni odlično dejstvuju. Vi ste, dabome, razumni ratari. Ne bih hteo da vam pravim štetu. Moram vam reći da je nemačka vojska cara Viljema

došla k vama radi toga da uspostavi među vama život čestitih ljudi. Mi, Nemci, ne volimo kad se krađe tuđa imovina, i zato kažnjavamo bez milosti. Boljševici su vas drugo učili, zar ne? Zato smo proterali boljševike i oni se vama više nikada neće vratiti. Savetujem vam da dobro razmislite o svojim rđavim postupcima, i o tome, da bez odlaganja vratite sopstveniku ovoga imanja sve ono što ste mu pokrali… U gomili se posle ovih reči čulo glasno jaukanje. Grigorij Karlovič je za sve vreme sedeo, sa štitom spuštenim na oči – pažljivo zagledao seljake. U jednom trenutku, na njegovom punom licu pojavi se osmeh likovanja – videlo se da je poznao nekoga. Oficir završi govor. Seljaci su ćutali. – Ja sam ispunio svoj dug, sada progovorite vi, gospodin Milj, – obrati mu se oficir. Grigorij Karlovič uz gestove pune poštovanja odbi ovaj predlog. – Gospodine poručniče, nemam ja šta s njima da razgovaram. Oni su i tako sve razumeli. – Dobro, – reče oficir kome je bilo svejedno, – Avguste, teraj! Vojnik u kapi bez štita udari bičem, i vojnička kola pojuriše kroz razdvojenu gomilu kneževskom domu, gde se još pre tri dana nalazio opštinski izvršni komitet. Seljaci su gledali za njima. – Podbočio se Nemac – progovori u tišini nečiji glas. – A Grigorij Karlovič, momci, ćutao je. – Pričekaj, još će se on razgalamiti. – Eto ti nevolje, gospode – šta li je to?.. – A sada uskoro čekaj sreskog načelnika. – U Sosnovku je već stigao. Sazvao je zbor i počeo se seljacima podsmevati – vi, vele, ovakvi i onakvi, pljačkaši, razbojnici, da li ste zaboravili devetsto petu? Tri časa je ribao i sve po materi. Svu politiku je objasnio. – A šta će sada biti? – No, tući će nas. – Čekaj, a kako će sa uzoranom njivom? Čija je ona sada? – Njiva napola. Ako dadu da se požnje, polovina – knezu. – Uh, vraga, idem ja…

– Kuda ćeš, ludače?.. Porazgovarali su seljaci i razišli se. A uveče su nosili u kneževski dvor divane, fotelje, krevete, zavese, zlatne ramove sa ogledalima i slikama. Krasiljnikovi su večerali, ne paleći svetlost. Aleksej je svaki čas ostavljao kašiku, pogledao na prozor, uzdisao. Matrjona je išla tiho, kao miš, od peći do stola. Semjon je sedeo pogrbljen. Kovrčava tamna kosa padala mu je na čelo. Bilo da je skupljala parčad hleba, bilo da je donosila činiju sa novim jelom, Matrjona malo, malo pa ga dodirivala čas rukom, čas grudima. Ali on nije podizao glavu, uporno je ćutao. Najednom Aleksej pojuri prozoru, udari u njega noktima, proviri. Sada, u večernjoj tišini, jasno se čuo izdaleka divlji i dugi krik. Matrjona odmah sede na klupu i stisnu ruke među kolena. – Vasku Dementijeva šibaju – reče tiho Aleksej, – malo pre su ga odveli u kneževski dvor. – To je već treći, prošaputa Matrjona. Zaćutali su, slušali. Krik čoveka postajao je sve očajniji i kao užas nadnosio se nad selo. Semjon naglo ustade. Jednim pokretom priteže kaišem pantalone i pođe bratu u sobu. Matrjona se takođe ćutke uputi za njim. On je skidao pušku sa zida. Matrjona ga obgrli oko vrata, obisnu i zabaci glavu, stisnuvši bele zube – premre. Semjon je hteo da je odgurne, ali nije mogao. Puška pade na zemljani pod. Tada se on baci na krevet, zagnjurivši lice u jastuke. Matrjona sede pored njega, brzim pokretom prelazila je rukom po oštroj kosi. Ne uzdajući se u moć stražara i novih hetmanovih vojnika – gajdamaka, upravnik Grigorij Karlovič Milj molio je da mu u selo Vladimirsko pošalju garnizon. Nemci su rado pristajali u takvim slučajevima, i u Vladimirsko stigoše dva voda sa mitraljezima. Vojnike su rasporedili na stan po seljačkim kućama. Govorilo se kao da je Grigorij Karlovič sam označio u kojim će kućama živeti nemački vojnici. U svakom slučaju, svaki od seljaka koji je uzimao učešća u prošlogodišnjem napadu na kneževski letnjikovac, i svi članovi opštinskog izvršnog komiteta, nepartijci (desetak mlađih ljudi sakrilo se van sela još pre pojave Nemaca),

dobili su na ishranu po jednog vojnika s konjem. Tako i Alekseju Kraisiljnikovu zakuca na vrata krupan nemački vojnik, u punoj spremi, s puškom i pod šlemom. Mumlajući nešto nerazumljivo, pokaza Alekseju uputnu cedulju i potapša ga po ramenu. – Topro, prijatel… Vojniku dadoše Aleksejevu sobu, samo su odneli amove i oružje. Vojnik se odmah smestio – prostro je lepo ćebe, na zidu zakačio sliku Viljema, naredio da se pod čišće pomete. Dok je Matrjona mela, on je skupio prljavo rublje i zatražio da se opere: „Šmucig, fuj, – govorio je on – bite, oprati“. Posle toga, vrlo zadovoljan svim tim, izvali se u čizmama na postelju i zapali cigaru. Vojnik beše debeo sa zaglađenim brkovima, ufitiljenim naviše. Odeća mu beše dobra, taman. A i jeste bio zdrav kao brav. Žderao je sve, makar šta mu Matrjona unela u sobu; naročito mu se dopadala suva slanina. Matrjoni je bilo strašno žao da hrani Nemca slaninom, ali Aleksej reče: „Pusti, neka ždere pa spava, samo da mi ovde nos ne zabada“. Kad nije imao šta da radi, vojnik je pevušio za sebe vojničke marševe, ili je pisao kući na dopisnicama s izgledom Kijeva. Bio je pristojan, samo je koračao suviše bučno, lupao čizmama kao gazda. Kod Krasiljnikovih bilo je kao da je pokojnik u kući: sedali su za sto i ustajali ćuteći. Aleksej – smrknut, na čelu bore. Matrjona je smršala, uzdisala je, kradom brisala suze keceljom. Više svega strepela je za Semjona, da ne bi u ljutini napravio ispad. Ali tih dana on kao da se beše smirio, pritajio. Sada su svakoga dana na opštinskoj zgradi i na kapijama dvorišta lepili proklamacije hetmana, o vraćanju zemlje i stoke vlasnicima, o rekviziciji i kupljenju dažbina, o prinudnoj prodaji pšenice, o nemilosrdnim kaznama za pokušaje ustanka, o jatacima komunista i tako dalje… Seljaci su čitali proklamacije, razilazili se bez reči. Potom počeše da stižu zlokobni glasovi o tome, da su u tom i u tom selu skupljači pod zaštitom nemačke konjice odvukli čak neovršenu pšenicu, plaćali nekakvim neruskim hartijicama, koje i žene odbijaju da prime; u tom i tom selu oterali polovinu marve, a u tom i tom, vele, nisu ostavili ni vrapcu da štogod kljucne. Noću, po sklonitijim mestima, počeli su se okupljati seljaci, u malim grupicama, slušali su novosti, gunđali. Šta valja da se radi? Kako pomoći?

Takva je sila navalila da ti ostaje samo da ispustiš dušu a ni da zucneš. Semjon je otpočeo da odlazi na te skupove – u bašte, kod potoka, pod vrbu. Ogrnut kaputom sedeo je na zemlji, pušio i slušao. Ponekad bi mu došlo da skoči, da baci kaput, da se isprsi: „Drugovi“. Uzalud – samo ćeš ih zastrašiti, zatrešće seljaci turovima, razbežaće se. Jedanput, u sumrak na livadi ugleda on nekakvog čoveka – on je stajao, smeškao se. Semjon je hteo da ga prođe, ali se čovek oglasi tiho: – Bratac. Semjon se trže: da nije naš? Upita, razgledajući ga iskosa: – A šta treba? – Ti si Leksin brat? – Pa, recimo. – Svojih se ne sećaš… Komandu na „Kerču“ pamtiš? – Kožin. Ti? – Semjon čvrsto ubaci svoju u njegovu ruku. Stojali su, gledali jedan drugoga. Kožin, osvrnuvši se brzo reče: – Prekraćujete li puške? – Ne, kod nas je još sve mirno. – A kuražnih momaka ima? – Ko će ih znati, dok čovek ne vidi. Čekamo, šta će dalje biti. – A šta vi, ljudi, radite? – otpoče Kožin, a oči su mu za sve vreme lutale, unosile u konture sumraka. – Šta vi još gledate? Vas će ovako kao guske, očerupati, a vi još i glavice podmećete. A, znate li, kod nas su celo Uspensko spalili Nemci artiljerijskom vatrom. Žene, deca, razbežali se kojekud, seljaci u šumu. Narod beži iz Novospaskog, iz Fjodorovke, iz Guljaj-Polja – svi k nama… – A kome to: vama? – Dibrovsku šumu znaš?.. Tamo se okupljaju… Nego, u redu… Ti ovo da došapneš ljudima: da iz vaše Vladavimirovke četrdeset „obrezova“27 i pušaka s mecima desetak komada, i ručnih granata – koliko pokupite – i sve to sakrijete u stog, u polju. – Razumeš? U Sosnovki već pod stogove zavlače, i ljudi samo mene još čekaju… U Gundajevki trideset seljaka s konjima čekaju. Valja da idem…

– Pa kuda? Kome? – Pa atamanu… Zove se – Ščus… Sada prikupljamo odrede po celom Jekaterinoslavskom kraju… Prošle nedelje potukli smo gajdamake, upalili imanje. E moj bratac, bilo je veselja: špiritus taj, šećer su seljacima džabe ostavljali. Onda upamti – kroz nedelju dana dolazim. On namignu Semjonu, preskoči preko ograde i potrča, sagnuvši se, u trsku gde su glasno kreketale žabe. Glasovi o atamanima, o napadima dopirali su do Vladimirovke, ali u to nisu mnogo verovali. I eto – pojavio se živi svedok. Semjon je još iste večeri ispričao bratu o njemu. Aleksej ga je slušao s pažnjom. – A kako zovu atamana? – Ščus, vele. – Nisam dosad čuo. O Mahnou, Nestoru Ivanoviču, pronose se glasovi, vele da je četa njegova sastavljena od oko dvadeset i pet delija – naleću na imanja. A o Ščusu nisam slušao… Sve može da bude: sad ti je seljak sposoban za sve. Pa šta – nek bude Ščus. Ta stvar je sveta stvar… Nego ti, Semjone, pazi: seljacima zasad ništa o tome. Kad bude vreme, ja ću ti sam kazati. Semjon se osmehnu, sleže ramenima: – Dobro, čekajte, dok vam ne ogule kožu. Te iste večeri, svakako, Kožin se nije video samo sa Semjonom. U selu su šaputali o „obrezima“, bombama, o atamanskim odredima. Ponegde preko dvorišta, noću, – kad bi čovek oslušnuo – počele su da stružu turpije. Ali, zasada je sve bilo tiho. Nemci su čak uspostavili red, izdali zapovest da se uoči nedelje mete ulica. Ništa – i ulicu su počistili. Zatim naiđe zlo. U rano jutro, još nisu bili stoku poterali na pojilo, po očišćenoj ulici pođoše stražari i desetari s plehanim tablama, zalupaše u prozore. – Izlazi. Seljaci počeše da iskaču iz kapija, na ulicu, bosonogi, zakopčavajući se i istog časa su primali cedulju o dažbinama: od toga i toga domaćinstva toliko pšenice, vune, masti i jaja predati nemačkoj intendanturi po toj i toj ceni u markama. Na trgu kod crkve već je čekala nemačka kolona vozila. Po dvorištima, kod vrata, smeškali su se Nemci – stanari, pod šlemovima i s

puškama. Počešali su se seljaci. Neki počeše da kunu. Neki treskoše kapom o zemlju. – Pa mi nemamo žita, bože moj. Seci – nemamo ništa! I tada se ulicom, na kolima, proveze upravnik. Ni vojnika, ni stražara, nisu se toliko uplašili seljaci, koliko njegovih zlatnih naočara, jer je Grigorij Karlovič sve znao, sve video. On zaustavi ždrepca. Kolima priđe šef policije. Porazgovaraše se. Sef policije viknu stražare, oni uđoše u prvo dvorište, i odmah pod đubretom nađoše žito. Grigoriju Karloviču su samo naočari blesnule, kada je čuo kako zajauka seljak – domaćin. U to vreme Aleksej je hodao po svom dvorištu, – toliko je bio izgubljen da ga je žalosno bilo gledati. Matrjona, stavivši na oči maramicu, plakala je na doksatu. – Šta će mi novac, te marke, šta će mi? – pitao je Aleksej, podižući trupčić ili slomljeni točak i bacajući ih u koprivu pored plota. Videvši petla, zatrupka nogama na njega: – Gade! – Uhvati se za katanac na ambaru: – A šta ćemo žderati? Te marke, šta li? Znači – hoće nas u prosjake? Da nas dokraja upropaste? Opet u potpuno ropstvo? Semjon, sedeći pored Matrjone, reče: – Još gore će biti… Tvoga konja uzeće. – E, to ne. Onda ću ja, brate – sekirom. – Dockan si se osvestio. – Oh, mili – zajeca Matrjona – ja bih im grlo zubima pregrizla… U vrata udariše kundakom. Uđe kirajdžija, debeli Nemac, – bezbrižno veselo, kao u svoju kuću. Za njim – šest stražara i službenik sa hetmanskim znakom u vidu trozupca, sa kokardom na činovničkoj kapi i sa knjigom u rukama, prošivenom gajtanom. – Ovde – mnogo – reče Nemac, pokazavši na ambar – masti, hleba. Aleksej besno pogleda na njega, malo se odmače i iz sve snage baci veliki zarđali ključ pod noge hetmanovom činovniku. – No, no, gade, – viknu ovaj. – Hoćeš prut, kučkin sine. Semjon laktom gurnu Matrjonu, polete sa doksata, ali toga časa mu se

upre u grudi široka oštrica bajoneta. – Stoj! – viknu Nemac žustro i zapovednički. – Ruse, na mesto. Ceo dan su tovarili vojna kola, i dockan uveče komora je otišla. Selo je bilo potpuno opljačkano. Nigde nisu palili svetlost, niko nije večerao. Po mračnim kućama kukale su žene, držeći čvrsto u pesnici papirnate marke… Poći će, recimo, seljak sa ženom u grad s tim markama, zaći po dućanima – prazno: ni ekserčića, ni aršina materije, ni komadića kože. Fabrike ne rade. Hleb, šećer, sapun, sirovina – vozovima odlazi za Nemačku. Neće valjda seljak i njegova žena voziti kući klavir, ni starinsku holandsku sliku, ni kitajski čajnik. Pogledaće ćubaste vojnike obešenih brkova, u plavim ogrtačima, u jagnjećim šubarama, s crvenim vrhom, promuvaće se po glavnoj ulici između glatko obrijanih, u šeširima, trgovaca vazduhom i valutom. Uzdahnuće gorko i poći kući bez ičega. A na putu – tek dvadesetak vrsta prođu – stoj, zapalile se osovine na vagonu, – nema masti za podmazivanje, mašinskog ulja: odneli Nemci. Peskom posipaju, pođu dalje, i opet osovine. Zbog toga su žene i kukale, držeći čvrsto u pesnicama zgužvane nemačke marke, a seljaci krili stoku u šumske jaruge, dalje od iskušenja: ko zna kakvu će sutra proklamaciju da izvesi hetman. U selu nisu palili vatru, sve su kuće bile mračne. Samo iza šume nad jezerom jasno su svetleli prozori kneževske kuće. Tamo je upravnik čašćavao večerom nemačke oficire. Svirala je vojna muzika – čudnom jezom su se pronosili zvuci nemačkih valcera nad mračnim selom. Kao plamena nit, đavo bi ga znao do koje visine, podiže se raketa na uveseljenje nemačkih vojnika, koji su stajali u dvorištu letnjikovca, kuda su bili dovukli bure sa pivom. Rasprsla se. I slamni krovovi, bašte, vrbe, bela zvonara, plotovi„ osvetliše se zvezdama koje su lagano padale. Mnoga nevesela lica pogledala su na te vatre. Svetlost je bila tako snažna, da se svaka bora od brige ocrtavala na licima. Šteta, što ih u tom trenutku čovek nije mogao snimiti pomoću nekog nevidljivog aparata. Takve fotografije dale bi nemačkom glavnom štabu puno materijala za razmišljanje. – Čak i u polju, čitavu vrstu od sela, bilo je svetlo kao po danu. Nekoliko ljudi, prikradajući se ka usamljenom stogu, brzo legoše na zemlju. Samo jedan kod stoga nije legao. Okrenuvši glavu prema iskrama, što su padale s neba, osmehnu se:

– Gle, gle, mater mu kokošiju. Iskre se ugasiše ne stigavši do zemlje, i opet sve utonu u pomrčinu. – Kod stoga se sastaše ljudi, zazvecka oružje bačeno na zemlju. – Koliko je ukupno? – Deset obreza, druže Kožine, četiri puške. – Malo… – Nismo uspeli… Sutra uveče još ćemo doneti. – A meci, gde su? – Evo ih, drž, – u džepovima… metaka je mnogo. – Dobro, sakrijte ih pod stog… bombe, bombe, momci, donosite… Obrez, to je oružje za starce – treba da čučiš iza žbunja u jendeku. Ispališ, napuniš gaće – to ti je ceo boj. A mladome ratniku potrebna je puška i – prva stvar – bomba. Jeste li razumeli? A, ako ko može i – sablju. Ona ti je oružje nad svim oružjem. – Druže Kožine, ove bi noći trebalo udesiti. – Boga mi, podići ćemo se sa celim selom… Takva je srdžba, ta sve živo su odneli… S vilama, kosama, ama kažem ti, sa svim alatom ćemo poći… A razume se, ništa lakše nego poklati onako sanjive. – A ko si, jesi li ti komandir? – viknu Kožin prodornim glasom. Malo poćuta. Poče da govori iz početka šapatom, zatim povišavajući glas: – Ko je ovde komandir?.. Teresantno… Ili ja sa budalama razgovaram? Ja ću sad da odem, neka vas Nemci, gajdamaci tuku i pljačkaju… (Šapatom kresnu majku.) Ne znate disciplinu? Zar sam ja malo glava sabljom odrubio za to? Kad stupaš u odred – zakletvu si dužan da daš o punoj, bez pogovora, pokornosti atamanu… Inače – ne dolazi. Kod nas – sloboda, pevaj, lumpuj, a vikne li baćko: „Na konja!“ – ti već nisi svoj. Razumete li? (Ućutao je. Pomirljivo, ali strogo.) Ne danas, ni sutra Nemce ne smete dirati. Tu je potrebna velika snaga. – Druže Kožine, nama je samo da se dočepamo Grigorija Karloviča – on nam ionako neće dati da živimo. – Što se tiče upravnika imanja, to – može, ali ne ranije od iduće nedelje, – inače neću moći da svršim sve poslove. Pre neki dan u Osipovki Nemac je napastovao ženu. Lepo. A ona njemu u valjuške iglu metnula. Pojede on, skoči od stola – u dvorište. Praćaknu se i uskoro iz njega duša napolje. Nemci

su tu ženu na mestu likvidirali. Seljaci – za Sekire… Šta su tu Nemci posle uradili – teško mi je da se sećam… Sad ni mesto gde je bila Osipovka nećeš naći… Eto kako ti je to, kad se čovek uzda u samog sebe, tandara broć. Jeste li sad razumeli? Matrjona je uzdisala, vrpoljeći se u postelji. Svitalo je, petlovi su pevali. Hvatala se rosa na dasci otvorenog prozora. Komarac je zujao. Kod ognjišta se probudi kokoška. Lako skoči i pođe da čeprka đubre u uglu. Braća su poluglasno razgovarala za neraspremljenim stolom: Semjon – poduprevši rukama glavu, Aleksej – sve se naginjući k njemu, sve mu se unoseći u lice. – Ne mogu ja, Semjone, razumej ti, rođeni. Sama Matrjona se neće moći snaći u domaćinstvu. Ta ovo je godinama sticano, – kako napustiti? Upropastiće sve. Vratićeš se na pusto mesto. – Kako napustiti? – reče Semjon. – Vrlo važno ako propadne tvoje gazdinstvo. Kad pobedimo – kamenu ćeš kuću podići. (On se nasmeši.) Partizanska borba je potrebna, a ti tu o svome gazdinstvu. – Opet ti kažem, – ko će vas hraniti? – Pa ti i tako ne hraniš nas – Nemce, i hetmana, i svako đubre hraniš… Rob… – Čekaj. Sedamnaeste godine, zar se ja nisam tukao za revoluciju? Nisu li mene birali u vojnički komitet? Imperijalistički front zar nisam razbijao? Da, da… Pričekaj sa prebacivanjem, Semjone… I sad, neka se približi crvena armija, ja ću prvi dohvatiti pušku. A kako ja da pođem u šumu? Kod kojih atamana? – Sad će i atamani biti potrebni. – Pa ono jeste. – Prokleta rana me sputava. – Semjon pusti ruke na sto. – To je moja muka… A naših crnomorskih momaka mnogo je pošlo u te odrede. Upalićemo Ukrajinu sa sva četiri kraja, daj samo vremena… – Jesi li viđao još Kožina? – Jesam. – Šta veli?

– Pa, razgovarali smo da priredimo što pre vatromet kod vas u selu. Aleksej pogleda brata, poblede, opusti glavu. – Pa, bogami, i valjalo bi… štrči taj prokleti letnjikovac kao beona u oku… Dokle god je Grigorij Karlovič živ, on nam neće dati da dišemo… Matrjona skoči s postelje, u košulji, – samo ogrnu šal sa ružama – priđe i nekoliko puta lupnu zglobovima pesnice po stolu. – Moje imanje grabe, ja neću da trpim. Mi, žene, brže ćemo se od vas obračunati sa tim đavolima. Semjon neočekivano radosno pogleda na nju. – E? A kako ćete vi, žene, ratovati? Interesantno. – Ratovaćemo ženski. Sedne li on da ždere – otrov… Prašak ćemo mi naći. Na senjak ću ga namamiti ili u banju, – zar ja nemam igle za pletenje? Tako ću mu gurnuti u to mesto, neće ni jauknuti. Mi ćemo početi, vi se ne plašite… A ako treba, i mi ćemo s puškama poći, ne gore od vas… Semjon lupnu nogom, zasmeja se iz sveg grla: – Eto ti, – žene, uh ti, đavole. – Mani. – Mahnuvši šalom, Matrjona na pragu gurnu bose noge u cipele, zalupa njima i ode, verovatno, da pogleda stoku. Semjon i Aleksej dugo su vrteli glavama, osmehujući se: „Hajđuk žena, – to ti je žena“. Kroz otvoren prozor dunu jutarnji vetrić, zašušta fikusovim lišćem i donese mrmoljenje i odlomak nekakve neruske pesme. To se vraćao iz letnjikovca pijani stanar – Nemac, zgrćući prašinu čizmama. Aleksej ljutito zalupi prozor. – Idi, Semjone, u svoju sobu da legneš. – Bojiš se? – Zakačiće se pijani đavo… On pamti kako si na njega kidisao. – I opet ću kidisati – Semjon se podiže i pođe u svoju sobu. – Ah, Aljoša, revolucija zbog toga propada, što je vas teško pokrenuti… Zar vam je malo Kornilova? Zar vam je malo gajdamaka, Nemaca? Šta hoćete još? (On odjednom prekide). Čekaj… U dvorištu se čulo mrmljanje, teško nesigurno su zalupale čizme. Razleže se oštar ženski vrisak: „Pusti“… Zatim – gužva, teško disanje, i opet, još jače, kao od bola, viknu Matrjona: „Semjone, Semjone…“

Na krivim nogama Semjon besno iskoči iz sobe. Aleksej samo što se uhvati za klupu, ostade sedeći – svejedno, znao je šta biva kada tako pojure ljudi. Mislio je: „Maločas je ostavio sekiru u predsoblju, njome – znači“… Divljim glasom kriknu Semjon u dvorištu. Ču se tupi udar. Nešto u dvorištu zapišta, zakrklja, teško se sruši. Uđe Matrjona, bela kao platno – vukla je za sobom šal. Nasloni se na peć, teško dišući visokim grudima. Najednom zamahnu rukama na Alekseja, na njegove oči… Na vratima se pojavi Semjon, miran, bled: – Brate, pomozi – treba ga nekud odneti i zakopati…

V Nemačka vojska došla je do granice Dona i Azovskog mora i zaustavila se. Nemci su zavladali najbogatijom oblašću, većom od cele Nemačke. Ovde, na Donu, kao i u Ukrajini, nemački glavni štab odmah se umeša u politiku i učvrsti velika imanja i njihove sopstvenike, bogate kozake, koji su se samo četiri godine ranije hvalili da će da zauzmu Berlin na juriš. Ti isti čvrsto građeni, sa crvenim lampasima na čakširama, kozaci širokih lica, snažni, kao saliveni od čelika, – pokazali su se sada kao krotke ovčice. Još se Nemci nisu približili Rostovu, a već kozačka armija od deset hiljada, pod komandom ratnog atamana Popova, napade donsku prestonicu Novočerkask. U krvavom boju na visoravni – iznad Dona – crveni kozaci novočerkaskog garnizona i boljševici, prispeli iz Rostova, počeše da nadjačavaju Donce. Ali stvar je rešio fantastičan slučaj. Iz Rumunije je peške išao dobrovoljački odred pukovnika Drozdovskoga, 22. aprila on neočekivano ulete u Rostov, držao ga je do večeri i bi isteran. Drozdovci pođoše u stepu da traže Kornilovljevu armiju. U putu, 25. aprila, pod Novočerkaskom, čuli su buku bitke. Ne raspitujući – ko, zašto i radi čega se tuče, – okrenuše se gradu, prodreše sa oklopnim vozom u rezervu crvenih i – stvoriše očajnu paniku. Videvši da im je kao s neba došla pomoć, Donci pređoše u protivnapad, odbiše i proteraše crvene. Novočerkask je bio zauzet. Vlast od revkoma prešla je na „Odbor spasilaca Dona“. A zatim su došli i Nemci. Pod njihovim pokroviteljstvom, kozački odbor u Novočerkaskom – kuda Nemci mudro nisu uputili svoj garnizon – uruči atamansko žezlo generalu Krasnovu – kako se on sam izražavao „ličnome prijatelju cara Viljema“. Zazvoniše svečano zvona u crkvi. Na prostranom, popločanom trgu, pred crkvom kozaci povikaše: „Ura!“ I sedi kozaci govorili su: „E, pa, u dobri čas“. Dalje od Rostova, dublje uz Don i Kuban, Nemci nisu išli. Oni pokušaše da umire naselje – Batajsk, koje je ležalo na levoj obali, prema Rostovu,

nastanjeno radnim svetom rostovskih radionica i fabrika i sirotinjom predgrađa. Ali, i pored uraganske vatre i krvava jurišanja uzeti ga ipak nisu mogli. Batajsk, gotovo sav poplavljen, odupirao se očajno i ostao je nezavisan. Nemci se zadržaše na toj liniji. Ograničiše se na snaženje atamanske vlasti, i donošenje oružja, uzetog iz ruskih vojnih magacina u Ukrajini. Tako isto oprezno bilo je rešeno oštro pitanje u odnosu na obe dobrovoljačke grupe: denjikinsku armiju i drozdovski odred. Dobrovoljci su imali dve zapovesti: uništenje boljševika i obnavljanje rata sa Nemcima, to jest – vernost saveznicima do groba. Prvo je izgledalo Nemcima razumno i dobro, drugo su oni smatrali ne suviše opasnom glupošću. Zato su se pretvarali kao da ne znaju o postojanju dobrovoljaca. Drozdovci i denjikinci takođe su se pretvarali da ne primećuju Nemce u ruskoj zemlji. Tako se u vreme pohoda iz Kišenjeva u Rostov, drozdovskom odredu desi jednom da prelazi reku. S jedne njene strane, u Borislavlju, bili su Nemci, s druge, u Kahovki – boljševici. Nemci nisu mogli da forsiraju most preko reke. Tada drozdovci sami forsiraše most, isteraše crveni odred iz Kahovke i, ne čekajući od Nemaca zahvalnost, odoše dalje. Takva ista, samo u mnogo većoj razmeri, protivrečnost iskrsla je i pred Denjikinom. Krajem aprila, kod Jekaterinodara rastureni ostaci dobrovoljačke armije nekako se dovukoše do atara naselja Jegorlicke i Mečetinske, pedesetak vrsta od Novočerkaska. Ovde dođe neočekivano spasenje, – vest, da su Nemci zauzeli Rostov, a Novočerkask atamanovi Donci. Crveni ostaviše na miru dobrovoljce i okrenuše front protivu novoga neprijatelja – Nemaca. Dobrovoljci su mogli da odahnu, da poleče ranjenike, da skupe snage. U prvom redu, valjalo je popuniti materijalne potrebe armije. Sva naselja od Tihorecka do Batajska bila su nabijena ogromnim rezervama ratnog materijala za pripremljeni protivnapad crvenih na Rostov. Generali Markov, Bogajevski i Erdeli sa tri kolone jurnuli su na najbližu pozadinu crvenih, na stanice Krilovska, Sosika i Novo Leuškovska, potukli vojne transporte, bacili u vazduh oklopni voz i sa velikim plenom vratili se natrag u stepu. Napad crvene armije na Nemce bio je propao.

Uganuto rame, sitne ogrebotine, dobijene u boju, zarasle su. Roščin se okrepio, preplanuo i poslednjih dana u tihom naselju dobro se hranio. Problem, koji ga je još od same Moskve mučio kao duševna bolest – osvetiti se boljševicima za sramotu – bio je izvršen. On se svetio. U svakom slučaju sećao se jednog trenutka… Otrčao je do železničkog nasipa… Bila je pobeda… Drhtala su kolena, udarala je krv u slepoočnice. Skinuo je meku kapu i obrisao njome bajonet. To je učinio nesvesno kao stari vojnik, koji se brine o čistoći oružja. On nije osećao pređašnju ludačku mržnju – olovne obruče na lobanji, krvlju zalivene oči. On je prosto – sustigao neprijatelja, probo bajonetom, i brisao ga: znači, bio je u pravu, u pravu? Razum koji se razbistrio, silio se da razume – je li on u pravu? Da? U pravu? Ali zašto on samoga sebe ispituje o tome? Bila je nedelja. U gradskoj crkvi služili su liturgiju. Roščin je zadocnio, progura se na prednji trem među sveže obrijane zatiljke i otide na staro groblje. Išao je po travi, gde je cvetao maslačak, otkinuo travčicu i, grickajući je, seo na humku. Vadim Petrovič bio je čestit i – kao što je govorila Kaća – dobar čovek. Kroz poluotvoren prozor, prekriven paučinom, dopiralo je pevanje dečijih glasova, a snažno objavljivanje đakona izgledalo je tako ljutito i bez milosti, da – evo – evo – ovoga časa poplašiće se dečiji glasovi, prhnuće i odleteti. I nehotice, misli Vadima Petroviča zalutaše po prošlosti, kao da traže svetlo i bezgrešno… Budi se od radosti. Iza čistog, visokog prozora – proletnje nebo, tamnoplavo – otada nikada više nije video takvo nebo. Čulo se kako šušti drveće u vrtu. Na stolici, pored drvenog krevetića bila je nova, satenska rubaška – plava sa bobicama. Ona je mirisala praznično. Misli o tome šta će raditi ceo dugi dan i s kim će se sresti – to je tako primamljivo i veselo, da bi rado još ležao… Gleda tapete, gde se ponavljaju: kineska kućica sa savijenim krovom, strm mostić i dva Kineza pod kišobranom, a treći Kinez sa šeširom koji liči na abažur, lovi ribu sa mostića. Dobri, smešni Kinezi, kako im je lepo što žive u kućici kraj potoka… Iz hodnika se čuje majčin glas: „Vadime, hoćeš li skoro? Ja sam već gotova“… I taj mili, spokojni glas, odzvanja kroz ceo njegov život srećom i napretkom. U rubaški s tačkicama stoji on kraj matere. Ona je u svilenom, prazničnom odelu. Ljubi ga, vadi iz svoje kose češalj i češlja ga: „E, tako, sada je dobro. Pođimo…“ Silaze širokim stepenicama, ona otvara suncobran. Na počišćenom predvorju, sa tragovima

metle po zemlji, jedva stoji nestrpljiva trojka riđana: levak se izvija, a snažni rudnjak iskopao kopitom rupu. Kočijaš, sit i zadovoljan, s rukavima malinove boje, u somotskom grudnjaku, okreće svoju pugačevsku bradu, kaže: „Srećan praznik“. Majka se udobno namešta u kočije zagrejane suncem. Vadim se priljubljuje uz majku pun sreće i naslućivanja, kako će mu sada vetar zazviždati u ušima, poleteće drveće u susret. Trojka juri, zaobilazeći letnjikovac. Evo i široke ulice sela, – seljaci, koji se ozbiljno klanjaju, raskokodakane kokoške, koje beže ispred točkova, bela ograda oko crkve, zeleni gaj, tek olistale breze, a pod njima nakrivljeni krstovi, humke… Crkveni trem sa ubogima… Poznati miris tamnjana… Crkva ta i breze stoje i danas tamo. Vadim Petrovič kao da i sada vidi na nebeskom plavetnilu njihovu zelenu čipkanu siluetu. Pod jednom – petom od crkvenog ugla – davno već leži majčica, humka nad njom je ograđena. Pre tri godine stari crkvenjak pisao je Vadimu Petroviču, da je ograda polomljena, drveni krst istruleo… I tek sada se sa užasnim kajanjem seti da nije ni odgovorio na pismo. Milo lice, dobre ruke, glas koji ga je jutrom budio i ispunjavao srećom celoga dana… Ljubav prema svakoj dlačici u kosi, svakom deliću njegovog tela. Bože moj – ma kakav jad da ga je mučio – on je znao, uvek će se utopiti u njenoj ljubavi. Sve je to leglo s njenim milim licem pod humku, pod brezovu senku, pretvorilo se u zemlju… Vadim Petrovič položi laktove na kolena, pokri lice rukama. Prošle su duge godine. Uvek je izgledalo da treba samo učiniti još nekakav napor, i on će se probuditi od sreće u isto tako kao i ranije, jedno plavo jutro. Dva Kineza pod amrelom povešće ga, preko strmog mostića, u kuću sa savijenim krovom. Tamo ga čeka neiskazano ljubljena, neiskazano rođena… „Moja otadžbina – pomisli Vadim Petrovič i opet se seti trojke, koja je jurila po selu. – To je – Rusija… Ono, što je bila Rusija… Ničega od toga više nema i neće se ponoviti… Dečak u satenskoj rubaški postao je ubica“. Brzo ustade i poče da hoda po travi, stavivši ruke iza leđa i puckajući prstima. Misli su ga same vodile tamo, gde je on, izgledalo je, zamahnutom rukom zalupio vrata. Ta on je verovao da ide u smrt… A eto, nije umro… Kako bi bilo prosto ležati, obasut muvama, negde u stepskom jarku… „Ali, šta se može – mislio je on – umreti je lako, živeti je teško… U tome

i jeste zasluga svakoga od nas – dati otadžbini koja strada ne samo džak živog mesa i kostiju, već svih svojih trideset i pet preživelih godina, simpatije, nadanja, i kinesku kućicu i svu svoju čistotu“. On čisto jauknu od bola i osvrnu se – da ga neko ne sluša? Ali dečji glasovi su još uvek pevali. Gukali su golubovi na zarđalim gvozdenim šipkama… Naglo, kao kradući, seti se i još jednog trenutka neizdržljivog bola. (Nikad to nije pominjao Kaći.) To je bilo pre godinu dana, u Moskvi. Roščin je još na stanici saznao, da je toga dana bio sahranjen muž Jekaterine Dmitrijevne i da je ona sada – sasvim sama. Došao je k njoj u sumrak; posluga mu reče da ona spava; on ostade da čeka i sedeo je u salonu. Posluga je šapatom pričala da Jekaterina Dmitrijevna stalno plače: „Okrene se ka zidu na postelji i tada kao dete – započne, tako da mi zatvaramo vrata u kujni…“ On reši da čeka, makar svu noć; sedeo je na divanu i slušao kako kuca negde šetalica na satu, odnoseći vreme, oduzimajući sekunde života, utiskujući bore na milo lice, posrebrujući vlasi, neštedimice, neumoljivo… Roščinu se činilo, da ako ne spava, Kaća svakako misli o tome isto osluškujući zvuk časovnika. Posle je začuo njene korake, slabe i neodlučne, kao da joj potpetica nije sigurna. Ona je odlazila u spavaću sobu i kao da je nješto šaputala. Zaustavljala se, poduže je stajala tako nepokretna. Roščin je počeo da se brine, kao da je razumeo kroz zid Kaćine misli, škripnuše vrata, prešla je u trpezariju, lupnula staklom u bifeu. Roščin se trgao, gotov da pojuri. Ona odškrinu vrata: „Lizo, jeste li vi? Bila je u ogrtaču od kamilje dlake, u jednoj je ruci stezala čašicu, u drugoj – nekakvu bednu bočicu… Htela je ovim sredstvom da se izbavi od tuge, od samoće, od neumoljivog vremena, od svega… Njeno upalo lice sa sivim očima izgledalo je kao u deteta napuštenog od svih… Nju bi trebalo – u kinesku kućicu. Vadim Petrovič joj je tada rekao: „Raspolažite sa mnom, celim mojim životom…“ I ona je poverovala da može svu svoju samoću, sve godine preostalog života da utopi u njegovo žaljenje u ljubav… A kakav đavo, u stvari, kakav đavo! Dabome, on je uvek znao da se ni za trenutak Kaća nije odvajala od njega – ni onda kad ga je olovnim stegama gušila mržnja i u onome strašnom mesecu borbi. Kao nevidljivom senkom, raširivši ruke, moleći bez reči, ona mu je preprečavala put a on, promuknuvši od besnog krika, zabadao je nož u crvenoarmejski šinjel, zabadao kroz tu senku koja ga je pratila i, skinuvši kapu, brisao je oštricu noža. Liturgija je svršena. Iz crkve pokulja gomila preplanulih junkera i oficira.

Bez žurbe krenuše čuveni generali, sa naviknutim strogim pogledima, u čistim mundirima, s ordenima i krstovima: visoki, kao na slikama, stasit lepotan podeljene na dvoje brade i nakrivljene šapke – Erdeli, neugledan, u zaprljanoj kozačkoj kapi – strogi Markov, omaleni Kutepov, prćasta nosa, temeljan, medveđih očica; kozak Bogajevski, ufitiljenih brkova. Zatim iziđoše, razgovarajući među sobom, Denjikin i hladni zagonetni – kako su nazivali u armiji, lepog, pametnog lica – Romanovski. Ugledavši glavnokomandujućeg, svi se malo ispraviše, a oni koji su pod brezama pušili baciše cigarete. Denjikin sada već nije više bio onaj nesrećni, u razgaženim čizmama i u civilnom odelu, bolesni od bronhitisa „starčić“, koji se bez stvari pridružio komori iza armije. On se uspravio, bio je čak elegantno odeven, srebrna bradica izazivala je kod svakoga sinovlje poštovanje. Oči mu se zaokružile, vlažile strogošću, kao kod orla. Razume se, on je bio daleko od Kornilova, ali ipak među ostalim generalima bio je najiskusniji i najrazboritiji. Dotičući se kape s dva prsta, on važno iziđe na crkvena vrata i sede u kočije zajedno sa Romanovskim. Roščinu priđe dugački, suvonjavi Teplov; leva ruka mu je bila povezana, preko leđa prebačen izgužvan konjički šinjel. Bio je obrijan za praznik i u odličnom raspoloženju. – Znaš li šta je novo, Roščine? Nemci i Finci danas sutra zauzeće Petrograd. Komanduje Manerhajm – sećaš li ga se? Gardijski general, vojničina, prava delija… U Finskoj je sve socijaliste skratio za glavu. I boljševici, znaš, već kidaju iz Moskve sa koferima, preko Arhangelska. Fakat, časna reč… Stigao je poručnik Sedeljnikov iz Novočerkaska, priča… A u Novočerkasku – sunce im kalajisano, – žene divne, curice! Sedeljnikov priča – na jednoga deset… (On raširi mršave, savijene u kolenima noge i zakikota se tako da mu jabučica iskoči iz okovratnika na bluzi.) Roščin nije podržavao razgovor o „suncu kalajisanom“ i Teplov opet okrete na političke novosti, od kojih je u zaglušju stepe živela vojska. – Po svemu, dakle, cela Moskva je minirana – Kremlj, hramovi, pozorišta, sve najlepše zgrade, čitavi kvartovi, – i električni vodovi sprovedeni su u Sokoljniki, tamo je nekakva tajanstvena vila, čuvana i danju i noću od strane čekista. Mi se primičemo, možeš zamisliti – bap! Moskva leti u vazduh… (On se nagnu, spusti glas.) Fakat, časna reč. Glavnokomandujući preduzeo je odgovarajuće mere: u Moskvu su poslati naročiti izviđači – da

pronađu te vodove i – kad se budemo primicali Moskvi – ne dati da dođe do eksplozije… Ali zato ćemo dosta njih povešati! Na Crvenom trgu. Sunce im kalajisano!.. Javno, uz lupanje doboša. Roščin se namršti, podiže se. – Bolje bi bilo da pričaš o curama, Teplove. – A što, ne dopada ti se? – Da, ne dopada mi se. – Roščin pogleda pravo u crvenkaste, glupe oči Teplova. Duga usta ovoga razvukoše se. – Tako, tako, vidi se, ne možeš zaboraviti crveni tain. – Šta? – Roščin stisnu obrve, primaknu se – Šta si to kazao? – Rekao sam to, što svi u našem puku pričaju… Vreme je da položiš račun, Roščine, o svojim poslovima u Crvenoj armiji. – Podlače! Samo okolnost što je jedna ruka Teplova bila povezana i on se još smatrao ranjenikom, spasla ga je od šamara. Roščin ga nije udario. Zabacivši ruku iza leđa, on se ukočeno okrete i, sav kao od drveta, uzdignutih ramena, pođe među grobove. Teplov povuče skliznuti šinjel, i, osmehujući se, kao uvređen, gledao je u njegova prava leđa. Priđe potporučnik fon Meke i s njime nerazdvojni pegavi mladić, krupnih, svetlih, sanjalačkih očiju – sin fabrikanta duvana, iz Simferdpolja, Valerijan Onoli, odeven u iznošen, sa mrkim flekama, studentski šinjel sa podoficirskim epoletama. – Šta se to među vama dogodilo – posvađali ste se? – odsečnim glasom, kao kod nagluvih, upita fon Meke. Teplov, ne mogavši još da se pribere, čupkajući svoje opuštene brkove, ponovi im ceo razgovor sa potpukovnikom Roščinom. – Čudnovato, vi se još uvek zgranjavate, gospodine kapetane – mlitavo sa sanjalačkim očima, progovori Onoli. – Meni je još prvoga dana bilo jasno da je potpukovnik Roščin – špijun. – Ostavi, Valjka, – namignu Fon Meke celom levom stranom lica, nagrđenog od kontuzije. – Vic je u tome, što ga lično poznaje general Markov. Tu se ne može lomiti preko kolena… Ali ja se kladim da je Roščin

boljševik, bitanga i gad… Do kraja maja na severnom Kavkazu bilo je uglavnom zatišje. Obe strane su se pripremale za odlučnu bitku. Dobrovoljci, da bi se dočepali glavnih železničkih čvorova, odsekli Kavkaz i uz pomoć belih kozaka očistili kraj od crvenih. Centralni izvršni komitet Kubansko-crnomorske republike – za borbu na tri fronta: sa Nemcima, sa belim kozacima i sa iznova oživelim „bandama Denjikina“. Crvena kavkaska armija, koja se sastojala u ogromnoj većini od vojnika bivše carske zakavkaske vojske, od došljaka i kozačke mladeži s malo zemlje, brojala je do sto hiljada boraca. Glavnokomandujućeg ove armije, Avtonomova, sumnjičili su članovi Kubansko-crnomorskog CIK-a da ima diktatorske namere, i on se neprekidno svađao s vladom. Na ogromnom mitingu u Tihoreckoj on je nazvao CIK nemačkim špijunima i provokatorima. U odgovoru na ovo CIK je „žigosao“ Avtonomova i Sorokina, koji mu se približio, kao bandite i neprijatelje naroda i predao ih prokletstvu i večnoj sramoti. Sva ta „kubura“ paralizovala je vojsku. Umesto da otpočne koncentrično nastupanje u tri grupe na dobrovoljačku vojsku koja se nalazila na sredini između ovih grupa, Crvena armija se bunila, držala mitinge, svrgavala komandante i, u najboljem slučaju, bila voljna za tragičnu propast. Najzad moskovske naredbe savladale su uporstvo oblasnih vlasti. Avtonomov je bio naimenovan za inspektora fronta, komanda severne grupe armija prešla je u ruke natmurenog Litvanca, potpukovnika Kalnina. Sorokin je ostao i dalje komandant zapadne grupe. Baš u to vreme dobrovoljačkoj armiji prišao je pukovnik Drozdovski sa odredom od tri hiljade odabranih i svirepih oficira, od kojih je svaki vredeo u borbi kao deset običnih vojnika boraca; pridolazili su na konjima kozaci iz okolnih naselja; iz Petrograda, Moskve, sa svih strana Rusije, probijali su se, pojedinačno ili u grupama, oficiri, koji su bili čuli o čudima „ledenoga pohoda“; ataman Krasnov, makar i cicijaški, snabdevao ih je oružjem i novcem. Svakim danom dobrovoljačka vojska je jačala i njen duh se podizao veštom propagandom generala i javnih radnika, neumešnim vođenjem oblasne sovjetske vlasti i pričanjem očevidaca koji su dolazili sa severa. Krajem maja nju već nisu mogle da unište mesne snage crvenih. Ona

sama pređe u napad i nanese severnoj grupi Crvene armije Kalnina strašan udarac kod stanice Torgovaja. – Zašto, momci, ne pevate više? – Promukli smo. – Čekaj, uzeću ugarak. – Ivan Iljič Teljegin sede pored vatre u kojoj je goreo nabačen štit sa železničke pruge i, raspalivši lulu, ostade da malo posluša. Bilo je pozno veče. Gotovo sve vatre duž nasipa behu pogašene. Sveža noć raskošno je razasula zvezde. Plamen je osvetljavao gore na nasipu teretne kompozicije – male vagone crvenkastociglaste boje, ulubljene i razbijene. Neki su bili došli s obala Tihog okeana, neki sa polarnih blata, sa peščara Turkestana, sa Volge, Polesja. Na svakome je stajala oznaka: „Vratiti bez zadržavanja“. Ali su oni odavno tu stojali. Napravljeni za posao u mirno doba, mnogostrpljivi vagoni sa nepodmazanim osovinama i probušenim bočnim stranama spremali su se sada, odmarajući se pod zvezdama na izvršenje fantastičnog zadatka. Njih će puštati, čitave kompozicije, sa teretom niz strmine, nabivši u njih, kao sardine u bure, zarobljene crvenoarmejce i, bučno zalupivši vrata i okna, oteraće ih za hiljadu vrsta sa oznakom ispisanom kredom: „Nekvarljiva roba, lagana vožnja“. Oni će se pretvoriti u groblje zaraženih tifusom, u hladnjače za prevoz smrznutih leševa. Oni će leteti pod samo nebo u ognjenim eksplozijama… U sibirskim zabačenim selima njihova vrata i zidove razvlačiće i praviti ograde i štale… I, preostali, nagoreli, razbijeni, oni neće nikako brzo stići na zahtev „Povratak bez zadržavanja“ i neće stati na zarđalim kolosecima radi opravke. – Recite, druže Teljegine, šta pišu u Moskvi, hoće li se brzo svršiti građanski rat? – Dok ne pobedimo. – Pazi ti… Znači nadaju se u nas… Nekoliko ljudi kraj vatre, bradati, opaljeni, crni, lenjo su ležali… Nije im se spavalo, a nije im bilo ni do toga da brzo pričaju. Jedan zatraži krdžaka od Teljegina. – Druže Teljegine, a ko su to ti Čehoslovaci? Otkuda oni kod nas? Ranije kao da takvih ljudi nije bilo…

Ivan Iljič objasni da su Čehoslovaci austrijski zarobljenici, od kojih je carska vlada počela da formira korpus, da ga prebace Francuzima, ali nije uspela. – A sada ih sovjetska vlast ne može pustiti, jer će otići na imperijalistički front… Zatražili su od njih da se razoružaju. Pobunili se… – Pa šta, druže Teljegine, zar ćemo se i sa njima tući? Niko sada ništa ne zna… Vesti su potpuno neodređene… Mislim da neće do toga… Njih je svega četrdeset hiljada. – A, to ćemo potući… Ponovo ućutaše pored vatre. Onaj što je tražio krdžak od Teljegina, pogledavši iskosa, reče, očigledno samo iz poštovanja: – Za vreme cara terali su nas na Sarakamiš. Ništa nam nisu objašnjavali: zašto moramo da tučemo Turke, zašto moramo da ginemo. A brda su tamo užasna. Pogledaš – ah, pomisliš, nije te majka u dobri čas rodila… A sada nije tako: ovaj rat – za sebe, dokraja… I sve je razumljivo, – i ko i za što… – Eto, na primer ja, recimo, prezivam se Čertogonov – progovori drugi vojnik, nalaktivši se, a sede tako blizu vatre da je bilo čudno kako mu se ne upali brada. Izgled mu beše strašan, crne kose padale su mu na čelo, na preplanulom licu gorele su oči. – Dvaput sam bio na Dalekom istoku, ležao bezbroj puta u samici zbog skitanja… Lepo… Ipak me strpaše u kasarnu, vojnička knjižica i – u rat… Šest rana… Evo, vidi. – On zavuče prst u usta, zaokrenu ga u stranu i pokaza korenje izbijenih zuba. – Udesio sam da se dočepam Moskve, bolnice, a u tom i boljševici. Kraj mojim mukama. Pitanje: „Socijalno poreklo?“ Ja njima: „Dalje ne pitajte, ja sam vam nasledni počasni najamni radnik, rod – pleme ne znam“. Počeli su da se smeju. Meni – pušku, meni – punomoćje. I počesmo tada da obilazimo grad, da tražimo buržuje… Zađeš u lep stan, gazde, dabome, premiru… Razgledaš – gde im je šta sakriveno: brašno, šećer… Uštve, boje se, dršću, a razgovor ne ide, pa ne ide… Ponekad se razljutim – jesi li čovek ili nisi, glatka ti njuška – kaži nešto, grdi, moli me… Opsuješ mu majku, pa opet nema razgovora… U čemu je, mislim ja, stvar?.. I tako mi je bilo krivo – celog veka sam ćutao, kod tih ugojenih đavola radio, krv za njih prolivao… I mene za čoveka ne smatraju… Eto, mislim, kakvi su buržuji. I stade da me peče klasna mržnja… Lepo… Trebalo je rekvirirati vilu trgovca Rjabinkina. Krenusmo nas četvorica s mitraljezom da ih zaplašimo. Lupimo na glavni ulaz. Posle nekog

vremena, otvara nam zgodna sobarica, sva, golubica, bleda i zbunjena: Ah, ah, – cilemile… Naredimo joj da se ukloni, stupamo u salu – ogromna soba sa stubovima, na sredini sto, za stolom Rjabinkin sa gostima, svi jedu palačinke. Bile su poklade i svi su, razume se, bili pijani… Baš u to vreme kada proletarijat skapava od gladi!.. Kako sam onda lupio puškom o pod, kako sam počeo da se derem! Pogledam, – sede, smeškaju se… Pritrčava nam Rjabinikin, sav crven, veseo, oči mu izbuljene: „Dragi drugovi – veli – ta ja odavno znam da ćete moju vilu sa celim mojim imanjem rekvirirati! Pustite nas da pojedemo palačinke, a uostalom, sednite i vi s nama. Nemate šta da se stidite, ta sve je ovo narodno dobro“, – i pokazuje na sto… Mi se prvo ustezasmo, ali sedosmo za sto, držimo puške, mrštimo se… A Rjabinkin nama – votku, palačinke, zakusku… I priča i kikoće se… O čemu sve nije pričao, glumeći, sa šalom. Gosti se kikoću, i mi se počesmo smejati. Stadoše da se šale na račun buržuja. Počeše prepirke, ali tek što se neko od nas naroguši, gazda mu zapuši usta votkom: šolja za čaj – iz drugih čaša nismo pili… Počeše da otvaraju šampanjac, a mi puške u ćošak… „Čertogonove, mislim se, zar ti to ideš kroz salu, hvataš se za stubove?“ Počesmo da pevamo u horu. A uveče postavismo mitraljez na terasu, da niko stran ne bi upao. Pili smo dan i po. Naplatio sam se za sav svoj ropski život. Ali ipak, Rjabinkin nas je prevario – ah, majstor trgovac. Dok smo mi lumpovali, on je uspeo – sobarica mu je pomogla – sve briljante, zlato, novac, razne dragocene stvari da prenese na sigurno mesto… Rekvirirali smo zidove i nameštaj. A da vidiš kako se s nama opraštao Rjabinkin, u mamurluku, razume se: „Dragi drugovi, uzmite, uzmite sve, ničega mi nije žao, iz naroda sam ponikao, u narod ću se i vratiti…“ I istoga dana pobegao u inostranstvo. A mene – u Čeku. Ja njima: „Kriv sam, streljajte me“. Samo zbog moje nesvesnosti nisu me streljali. A ja bih i sada rado lumpovao… Imam i čega da se sećam. – Mnogo je zlikovaca među buržujima, ali i među nama ih nije malo – progovori neko ko je sedeo iza dima. Pogledaše na tu stranu. Onaj koji je tražio krdžaka od Teljegina reče: – Čim smo zakoračili u krv četrnaeste godine, ne zadržaće narod više ništa. – Nisam ja hteo to da kažem – ponovi glas iza dima. – Neprijatelj je neprijatelj, krv je krv… Nego ja sam hteo – o zlikovcima. – A ko si ti? – Je l ja? Pa ja i jesam zlikovac – odgovori glas tiho.

Tada svi ućutaše, počeše gledati u ugljevlje dogorele vatre. Jeza prođe leđima Teljegina. Noć je bila sveža. Poneki se, kraj vatre, prevrtao i legao, stavivši kapu pod obraz. Teljegin se podiže, proteže se, uspravljajući se. Sad, kad se dim razišao, mogao se s one strane vatre videti zlikovac, koji je sedeo nogu podavijenih ispod sebe. Grickao je stabljiku pelena. Ugarci su mu osvetljavali mršavo, gotovo ženski meko, duguljasto lice sa svetlim i retkim maljama. Na potiljku – iznošena šapka, na uskim leđima – vojnički šinjel. Do pojasa je bio go. Košulja, koju je, mora biti, trebio, ležala je pored njega. Primetivši da ga gledaju, polagano podiže glavu i osmehnu se, polako, kao dete. Teljegin ga poznade – beše to borac iz njegove čete, Miška Solomin, negde od Jeljca, seljak iz okoline varoši, bio je uzet kao dobrovoljac još u crvenu gardu, i dospeo na severni Kavkaz iz armije Siversa. On se samo za sekund susrete pogledom s Teljeginom i odmah spusti oči, kao zbunjen, i tek onda se Ivan Iljič seti da je Miška Solomin bio čuven u četi kao sastavljač stihova i gadan pijanica, mada su ga pijanog retko viđali. Lenim pokretom ramena zbaci šinjel i poče navlačiti košulju. Ivan Iljič pope se uz nasip prema putničkom vagonu, gde je u jednom prozoru kod komandanta puka, Sergeja Sergejeviča Sapoškova, gorela petrolejska lampa. Odavde, s nasipa, jasnije su se videle zvezde, a dole, na zemlji, – crvenkaste tačke vatara koje su dogorevale. – Ima vruće vode, dođi, Teljegine, – reče Sapoškov, pomolivši se kroz prozor s krivom lulom u zubima. Petrolejska lampa, prikačena na bočnom zidu, oskudno je osvetljavala pohabani kupe druge klase, oružje koje je visilo na kukama, knjige, svuda razbacane vojne mape. Sergej Sergejevič Sapoškov, u prljavoj platnenoj košulji i naramenicama, okrenu se prema Teljeginu, koji uđe. – Hoćeš li rakije? Ivan Iljič sede na postelju. Kroz otvoreni prozor zajedno s noćnom svežinom doletalo je pućpurikanje prepelice. Zalupaše koraci crvenoarmejca, koji se spoticao izlazeći bunovan iz teretnog vagona radi nužde. Tiho je odzvanjala balalajka. Negde, sasvim blizu, zakukurika petao. – Ponoć je već bila prošla. – Kako je to moguće, petao? – upita Sapoškov, završavajući baratanje oko čajnika. Oči su mu bile crvene, rumene pege izbijale su po licu… On

potraži nešto rukama iza sebe na krevetu, nađe cviker, stavi ga i upre pogled u Teljegina: – Na koji se način na terenu puka mogao naći živ petao? – Opet su stigle izbeglice, već sam izvestio komesara. Dvadesetoro kola sa ženama, decom… Đavo će ga znati šta je to – reče Teljegin, mešajući čaj u čaši. – Odakle? – Iz naselja Privoljne. Kolona je bila velika, ali su ih kozaci putem pobili. Doseljenici, sirotinja. U njihovom naselju dva kozačka oficira formirali odred, napali noću, rasterali sovjet, neke povešali. – Jednom reči, obična istorija – progovori Sapoškov, naglašujući svako slovo. Izgledalo je da je bio potpuno pijan i da je pozvao Teljegina da bi olakšao duši… Celo telo Ivana Iljiča bridelo je od umora, ali sedeti na mekom i srkati iz šolje, bilo je tako prijatno, da mu se nije odlazilo, iako je malo što pametnijeg moglo izići iz razgovora sa Sergejem Sergejevičem. – Gde ti je, Teljegine, žena? – U Petrogradu. – Čudan čovek. U mirnim prilikama postao bi ti valjan malograđanin. Čestita žena, dva dobra deteta i gramofon… Koga si đavola otišao u Crvenu armiju? Ubiće te. – Ja sam ti već objasnio… – Ti se možda guraš u partiju? – Ako bude potrebno za stvar, ući ću i u partiju! – A od mene – Sapoškov zažmiri iza mutnih stakala cvikera – kuvaj me, u tri kotla, nećeš napraviti komunista… – Pa to, ako je neko čudan, onda si ti čudan, Sergeje Sergejeviču. – Ništa od toga… moj mozak nije dijalektički… Divlja priroda – jedno oko stalno mi u šumu gleda. Hm! Dakle, veliš – ja čudan? (On se osmehnu, videlo se, sa zadovoljstvom.) Od meseca oktobra se tučem za sovjetsku vlast. Am! A jesi li ti čitao Kropotkina? – Ne, nisam čitao. – I vidi se… Dosadno, bratac… Buržujski svet je podao i dosadan do đavolske žgaravice… A ako pobedimo mi – komunistički svet biće takođe

dosadan i siv, pun vrlina i dosadan… A Kropotkin, valjan starac: poezija, mašta, društvo bez klasa. Vrlo vaspitan starac: „Dajte ljudima anarhističku slobodu, porušite čvorove svetskog zla, to jest velike gradove, i čovečanstvo bez klasa stvoriće seoski raj na zemlji, jer osnovni pokretač čoveka jeste ljubav prema bližnjem…“ Hihi… Sapoškov, baš kao vređajući nekoga, prodorno se zasmeja, cviker se zatrese na njegovom koščatom nosu. Smejući se zavuče ruku pod krevet, izvuče plehanu čuturicu sa rakijom, nali čašu, ispi i hrskajući odgrize parče šećera. – Naša tragedija, dragi prijatelju, u tome je, što smo mi, ruska inteligencija, izrasli u mirnom krilu feudalnog sistema i revolucije smo se preplašili ne do smrti, nego upravo – do potresa mozga… Ne treba tako plašiti nežne ljude. A? Sedeli smo u tišini seoskih hladnjaka, mislili uz pevanje ptičica: „A lepo bi bilo, zaista izvesti tako, da svi ljudi budu srećni…“ Eto, odakle smo mi pošli. Na zapadu inteligencija – to su mozgovi, cvet buržoazije ispunjuje gvozdeni zadatak: podizati nauku, zanatstvo, industriju, puštati u beli svet utešne fatamorgane idealizma… Tamo inteligencija zna zašto živi… A kod nas – oj, bratac!… Kome služimo? Kakvi su naši zadaci? S jedne strane, mi smo krv i meso slavenofila, njihovi duhovni naslednici. A slavenofilstvo, znaš li šta je to? – ruski posednički idealizam. S druge strane novac nam daje domaća buržoazija, na njen trošak mi živimo… A uza sve to služimo samo narodu… Eto ti čudaka: narodu!… Tragikomedija! Toliko su jadikovali nad narodnom bedom da nije stizalo suza. I kad su nam sve suze oteli, nije se imalo zašto živeti. Maštali smo – svakog časa mogu stići naši mužici do Carigrada, popeće se na kube, zabošće pravoslavni krst nad Svetom Sofijom… zemaljsku kuglu sanjali smo da poklonimo mužicima. A nas, entuzijaste, sanjalice, narikače – vilama… Nečuveni skandal! Užasan strah… I počinje, dragi moj, sabotaža. Inteligencija se uvukla u sebe, glavu izvlači iz ama: „Neću, pokušajte, veli, snađite se bez mene…“ I to u vreme kada je Rusija na ivici đavoljeg ponora… Najveća, nepopravljiva greška. A sve gospodsko vaspitanje, vrlo nežni ljudi: nisu u stanju da shvate revoluciju bez knjižica… U knjižicama piše tako zanimljivo o revoluciji… A ovamo – narod beži sa nemačkog fronta, davi oficire, na komade rastrzava glavnokomandujućeg, pali imanja, lovi trgovačke žene po vagonima, iščeprkava u njima iz diskretnih mesta brilijantske minđuše… Dakle, ne, mi s takvim narodom nećemo da imamo posla, u našim knjižicama o takvom narodu ništa nije pisano… šta da se radi?

Proliti okean suza u svome stanu? Ali mi smo se i od plača odučili – to je zlo! Sanjarenja su razbivena u paramparčad, ne vredi živeti… I, od straha i odvratnosti – glavu pod jastuk, neki od nas – kidaj preko granice, a ko je ljući drž oružje. Izbija skandal u otmenoj porodici… A narod, sedamdeset procenata nepismenih, ne zna šta da radi sa svojom mržnjom, koprca se u krvi, u užasu… „Prodali su nas, viče, za piće nas prodali! Lupaj ogledala, ruši sve do temelja“. I u našoj inteligenciji našla se samo jedna jedina grupica, komunisti. Kad lađa tone – šta se radi? Baca se sve izlišno sa palube… Komunisti su prvi bacili sa palube staru burad s ruskim idealizmom… Sve je to „stari“ lepo udešavao – ruski, brate, čovek. I narod je odmah zverinjim nagonom osetio: ovo su naši, nisu gospoda, ovi neće kukati, kod ovih je račun kratak… Eto zašto sam, dragi moj prijatelju, ja s njima, mada sam odnegovan u kropotkinskoj staklenoj bašti, u sanjarenju… I nas nije malo takvih – oho! Ti, Teljegine, nemoj da se smeješ, ti si uopšte embrion, primitivac koji se raduje životu… A ima, vidiš, i takvih koji se svesno moraju prevrnuti, mesom napolje – i, osećajući svaki dodir, učvrstiti u sebi jedinu snagu volje – mržnju… Bez toga se čovek ne može tući… Mi ćemo učiniti sve što je u ljudskoj moći postavićemo preda se cilj, kome će poći narod… Ali nas je šaka… A neprijatelji svuda. Slušao si o Čehoslovacima… Doći će komesar, ispričaće ti. Znaš li čega se plašim? Plašim se da je ovo naše samoubistvo. Ne verujem – mesec, dva, pola godine – više se nećemo održati… Tako nam je suđeno, brate… Sve će se završiti generalom… I opet ti kažem – za sve su krivi slavenofili. Kad je otpočelo oslobođenje seljaka, trebalo je vikati: „Strašno, propadamo, potrebna nam je intenzivna seoska privreda, snažni razvitak industrije, opšte obrazovanje. Neka dođe novi Pugačov, Stenjka Razin, svejedno – neka razbije u paramparčad feudalni skelet…“ Eto, takvu je pouku trebalo tada ubaciti u mase, eto na čemu je trebalo vaspitavati inteligenciju… A mi smo se rasplinuli u potocima srećnih suza: „Bože moj, kako je neobuhvatna, samosvojna Rusija! I selja bi sada bio slobodan, kao vazduh, i posednička imanja sa turgenjevskim gospođicama ostala bi cela – i tajanstvena duša našeg naroda – ne takva kakva je na odvratnom Zapadu…“ I zato ja sada gazim svako maštanje! Sapoškov nije mogao više govoriti. Lice mu je gorelo. Ali, po svemu se videlo, najglavnije nije rekao. Teljegin, zaglušen vodopadom njegovih reči, sedeo je, otvorenih usta, sa ohlađenom šoljom na kolenima. U hodniku vagona čuše se koraci, kao da korača kakav vrlo težak čovek. Vrata kupea se otvoriše i ukaza se širok, srednjega rasta čovek tamne kose prilepljene na

visokom čelu. On ćuteći sede pod lampom, spustivši na kolena krupne ruke. Na grubom, opaljenom licu njegove retke bore izgledale su kao ožiljci, oči se nisu videle u senci trepavica i nadnesenih obrva. To je bio načelnik specijalnog odeljenja puka, drug Gimza. – Opet si dobavio rakiju? – upita on ne mnogo glasno ali ozbiljno. – Pazi, druže… – Kakvu to rakiju? Idi bestraga. Vidiš, čaj pijemo – reče Sapoškov. Gimza, ne mičući se, promumla: – Onda je to još i gore, što lažeš. Kroz prozor se oseća rakija, u vagonima je počelo gunđanje, borci su počeli da njuše. Zar malo imamo briga. Drugo, opet si počeo sa filozofiranjem, tandara mandara, i otuda zaključujem da si pijan. – Eto, pijan sam, pa šta, ubi me. – Ne moram da se mislim pa da te ubijem, ti to dobro znaš, iako te trpim, činim to zato što cenim tvoju vojničku vrednost… – Daj duvana – reče Sapoškov. Gimza važno izvuče iz džepa duvankesu. Zatim, obraćajući se Teljeginu, produži otežući glasom, slično kretanju žrvnja. – Svaki put jedna te ista nedozvoljena slika: prošle nedelje streljali smo tri podlaca, ja sam ih ispitivao – đubrad, sve su priznali. I on odmah dobavlja rakiju… Danas smo streljali poznati šljam, denjikinskog špijuna, on ga je sam uhvatio u ševaru… I sada zna se: nalokao se i filozofira. Tako razveze kao ukvaren kupus, eto sad sam pod prozorom stojao, – bazdi kao od truleži… Za tu filozofiju drugi bi ga, ne ja, davno poslao u specijalno odeljenje, jer on pada duhom… Posle ovih lokanja po dva dana je bolestan, ne može da komanduje pukom… – A ako si streljao mog druga s univerziteta? – Sapoškov zažmirka, nozdrve uzdrhtaše. Gimza ništa ne odgovori, kao da nije ni čuo ove reči. Teljegin spusti glavu… Sapoškov je govorio, podižući znojavi nos ka Gimzi. – Denjikinski špijun, jeste. A ja i on smo zajedno jurili na „filozofske večeri“. Đavo će ga znati otkuda se našao u beloj armiji. Možda iz očajanja… Ja sam ga tebi priveo… Je li ti dosta što sam ispunio dužnost?.. Ili hoćeš, valjda, da igram kolo, kada su ga poveli u jarugu?… Išao sam pozadi, video

sam. – On je netremice gledao Gimzu u tamne duplje očiju. – Mogu li ja da imam čovečanska osećanja, ili moram sve u sebi sagoreti? Gimza odgovori bez žurbe: – Ne, ne možeš imati… Neko drugi možda, to već ne znam… A ti si dužan da sve spališ… Iz takvog gnezda, kakvo je u tebi, i počinje kontrarevolucija. Dugo su ćutali. Vazduh je bio težak. Iza tankoga prozora utihnuli behu svi zvuci. Gimza nali sebi čaja, odlomi poveći komad polubelog hleba i poče da jede kao pregladneo čovek. Posle, prigušenim glasom poče da priča o Čehoslovacima. Novosti su bile zabrinjujuće. Čehoslovaci su se bili pobunili u svim odredima, razvučenim od Penze do Vladivostoka. Sovjetske vlasti nisu uspele još da se snađu, a železnički putevi i gradovi našli su se pod udarcima Čeha. Zapadna odeljenja očistila su Penzu, krenula prema Sizranu, zauzela ga, i odatle nastavljaju ka Samari. Oni su odlično disciplinovani, dobro naoružani i tuku se znalački i očajnički. Zasad je još teško reći šta je to – običan vojni bunt ili njima rukovode kakve sile spolja? Očigledno – i jedno i drugo. U svakom slučaju, od Tihog okeana do Volge uskovitlao se kao vihor nov front, koji preti neviđenim strahotama. Neko priđe prozoru spolja. Gimza ućuta, namršti se i okrete. Glas ga pozva: – Druže Gimza, de iziđi.. – Šta hoćeš? Govori… – Poverljivo. Skupivši obrve nad očnim dupljama, Gimza se odupre rukama o klupu, ostade tako sekundu, pokretom koji je na silu učinio, podiže se i iziđe, zakačivši ramenima oba krila vrata. U trenu sede na stepenik, saže se. Iz pomrčine se dogura do njega visoka figura u konjaničkom šinjelu, zvecnuše mamuze. Taj čovek užurbano mu na uvo zašapta… Čim Gimza iziđe, Sapoškov poče naglo da raspaljuje lulu, gnevno pljunu nekoliko puta u prozor, skide, baci cviker i odjedanput se zasmeja. – Evo u čemu je stvar: odgovoriti direktno na postavljeno pitanje… Ima Boga? – ne. Može se ubiti čovek? – može… Koji je najpreči cilj? – Svetska revolucija… Tu, bratac, bez intelektualnih emocija… On namah prekide, iskrivi se, osluškujući. Ceo vagon se uzdrma – to je

pesnicom lupao u zid Gimza. Svirepo – promukli glas njegov riknu: – A, ako si me slagao, pasji sine… Sergej Sergejevič ščepa Teljegina za ruku… – Čuješ li?.. A znaš li u čemu je stvar? Sire se neprijatni glasovi o našem glavnom komandantu Sorokinu… To se sada drug iz specijalnog odeljenja vratio otuda… Sad shvataš zašto je Gimza, kao đavo, mračan… Zvezde su već bledele pred rasvitom, opet između kola zakukurika petao. Na pospani logor spuštala se rosa. Teljegin otide u svoje odeljenje, skinu čizme i s uzdahom leže na krevet, zaškripavši federom. Teljeginu je sad izgledalo da mu se kratka sreća života samo prisnila negde u zelenoj stepi uz lupnjavu kola… Bio je život – srećan i miran: studentsko doba, ogroman i bez dna Petrograd, služba, bezbrižno društvo čudaka, koji su živeli kod njega u stanu na Peterburškom kraju. Tada je izgledalo – budućnost je jasna kao na dlanu. On nije ni mislio o budućnosti: let godina nad krovom njegove kuće bio je lagan i nezamoran. Ivan Iljič je znao da će čestito izvršavati poveren mu rad i – kada glava osedi, – osvrnuće se na prošlost i videće da je prošao dugi, dugi put, ne skrećući u opasne ćorsokake, kao hiljada takvih Ivana Iljiča. U njegov prost život ušla je Daša, i bumom srećom zasijale su njene sive oči. Istina, u njemu se uvek, vrlo skriveno, s vremena na vreme pojavljivala kratka sumnja: sreća nije namenjena njemu! Ali on je terao tu sumnju, nameravao je – samo da prođu dani rata – da sagradi srećnu kućicu za Dašu. I čak kada se srušiše kapitalni zidovi imperije i sve se uskomeša, i zajauka od gneva i bola narod od sto pedeset miliona, Ivan Iljič je još uvek mislio da će bura proleteti i proplanak kraj Dašine kućice mirno zasijati posle kiše. A eto, on ponova na krevetu, u vojničkom transportu. Juče – borba, sutra – borba. Sad je jasno: nema vraćanja prošlosti. Stid ga je bilo i da se seti kako je pre godinu dana trčkarao da uredi stan na Kamenoostrvskom – nabavio krevet od crvenog drveta, da bi Daša na njemu rodila mrtvog sina. Daša je prva udarila o dno vrtloga. „Skakači“ koji su naleteli na nju u Letnjem parku, nakostrešena kosica mrtvog dečačića, glad, mrak, dekreti u kojima je svaka reč odisala gnevom i mržnjom, – eto kako se njoj ukazala revolucija. Noću revolucija je fijukala nad krovovirna, udarala snegom u zamrznuta okna. – Tuđa! – vikala je ona Daši glasovima vejavice. Kada je

sivo petrogradsko proleće počelo da duva vlažnim vetrom, kada su počeli da kaplju krovovi, i sa tutnjavom po probušenim olucima poletele dole ledenice, Daša je rekla Ivanu Iljiču (on je došao kući raspoložen, sa raskopčanim kaputom, i osobito blistavim očima pogledao Dašu – ona se sva skupi, uvi se u šal do brade): – Kako bih htela, Ivane, – reče ona, – da razbijem sebi glavu, sve da zaboravim zauvek… Tada bih još mogla da ti budem žena… A ovako, legati u strašnu postelju, ponova počinjati prokleti dan, razumi: ne mogu, ne mogu živeti. I ne misli, i ne misli da je meni potrebno ikakvo izobilje, – ništa, ništa… Već samo živeti – punim dahom… A mrvice mi nisu potrebne… Prestala sam da volim… Oprosti… Rekla je i okrenula se. Daša je uvek bila stroga u osećanjima. Sada je postala surova. Ivan Iljič ju je upitao: – Možda bi nam bolje bilo da se za neko vreme rastanemo, Dašo? I tada prvi put te zime vide, kako joj se radosno izdigoše obrve, oči joj sinuše nepoznatom nadom, žalosno zadrhta njeno bledo lice… – Meni izgleda, bolje je da se za neko vreme rastanemo, Ivane. Otada on poče odlučno da radi preko Rubljeva na tome da stupi u Crvenu armiju, i krajem marta krenu s odredom na jug. Daša ga je ispratila na peron Oktobarske stanice i kad je zaplovio prozor vagona – gorko je zaplakala, spustivši pleteni šal na lice. Mnogo stotina vrsti prešao je od toga vremena Ivan Iljič, ali ni borba, ni zamor, ni lišavanja, nisu ga mogli nagnati da zaboravi voljeno uplakano lice u gomili žena, pored počađalih zidova stanice. Daša se praštala s njime tako, kako se ljudi zauvek opraštaju. On se trudio da shvati čime joj nije ugodio. Na kraju krajeva uvideo je da je samo u njemu ležao uzrok njenog ohlađenja: ta nije ona jedina žena koja je rodila mrtvo dete. Revolucija joj nije valjda iščupala srce… Koliko je bračnih parova ređao on u sećanju – bliže pribijenih jedno uz drugo u to strašno, buntovno vreme… U čemu je onda bila njegova krivica? Ponekad se u njemu bunilo: lepo, nađi, mila moja, potraži drugoga takvoga, koji će s tobom ovako ćućoriti… Svet prska po svim rubovima, a

njoj su miliji od svega njeni doživljaji… Prosto – raspuštenost, navika hraniti se ukusnim pecivom; a nećeš li crnog hleba s mekinjama? Sve je to istina, sve je to tako, ali od toga se dalje izvlačio zaključak da je Ivan Iljič sam vrlo dobar i ne voleti ga prestup je. Na tome se svaki put Ivan Iljič spotaknuo… „Odista, pa šta, šta je u meni naročito? Fizički zdrav, – prvo. Pametan i interesantan izvanredno? – ne, normalan kao kaljače broj deset. Heroj, veliki čovek? Zanosan mužjak, šta li? Ne, ne… Siv, čestiti malograđanin, kakvih ima na milione… Slučajno mi je pala premija na lutriji: zavolela me je zavodnički lepa devojka, hiljadu puta strasnija, pametnija, viša po svemu od mene, i isto tako neshvatljivo ohladnela“… Tako, ispitujući sebe, on je mislio: da nije uzrok tome što nije dorastao ovom dobu, mali je, – on i ratuje malograđanski, kao da služi u birou. Njemu se sada češće događalo da susreće ljude, strašne u zlu i dobru, koji su koračali preko krvavih ograšja kao džinovska senka… „A ti, Ivane Iljiču, da si bar omrznuo neprijatelja iz dna duše, bar da si se smrti preplašio kako valja…“ Ivana Iljiča je sve to bacalo u ogorčenje. Ne primećujući ni sam postade jedan od najpouzdanijih, najrazboritijih i najodlučnijih trudbenika u puku. Njemu su poveravali opasne poduhvate i on ih je izvršavao sjajno. Razgovor sa Sergejem Sergejevičem nagna ga da se duboko zamisli. Veseli na izgled komandir takođe se grčio od muke… I to još kakve… A Miška Solomin? A Čertogonov? A hiljade drugih, mimo koje prolaziš ne obraćajući pažnje. Svi su oni dorasli ovom vremenu, kosmati, ogromni, i u mukama unakaženi. Jedni ni reči neće reći, samo puška u ruci, drugi – divlje bančenje i kajanje… Eto to ti je Rusija, eto to je revolucija… – Druže četni… Probudi se… Teljegin sede u krevetu. U prozor vagona prodirao je zlatni mlaz sunca, koje se bilo nadvisilo nad žućkastom stepom. Široka lica, riđobradi vojnik, rumen kao jutamje sunce, još jedanput zadrma Ivana Iljiča. – Hitno, komandir zove… U kupeu Sapoškova još uvek je gorela smrdljiva lampica. Sedeli su – Gimza, komesar puka Sokolovski, crnovlasi grudobolni čovek s usplamtelim od nespavanja crnim očima; oba bataljonska, nekoliko četnih i predstavnik vojničkog komiteta, sa samovlasnim i čak uvređenim licem… Svi su pušili. Sergej Sergejevič, u mundiru i sa revolverom, držao je u drhtavoj ruci

telegrafsku traku: „… na taj način neočekivani pad stanice u ruke protivnika odsekao je naše delove i stavio ih pod dvojni udarac – promuklo je čitao Sapoškov kada Ivan Iljič stade kod vrata kupea. – U ime revolucije, u ime nesređenoga stanovništva, koje čeka neumitna smrt, kazne i mučenja, ako ostavimo na milost i nenrilost belim bandama, – ne gubite ni minute, šaljite pomoć“. – Šta možemo bez naređenja glavnokomandujućeg? – viknu Sokolovski. – Ja ću još jedanput pokušati da se povežem s njim preko aparata… – Idi, probaj, – zloslutno reče Gimza. (Svi pogledaše u njega.) – A evo, šta ću ja da kažem: pođi ti, uzmi četiri borca, eto Teljegina uzmi, i gurajte u štab na dresini… I bez naredbe ne vraćaj se… Sapoškove, piši glavnokomandujućem Sorokinu… Na brežuljku, obraslom travom, stojao je konjanik i pažljivo, zaklonivši dlanovima oči, gledao na železničku prugu. Po njoj se brzo približavao oblačić praSine. Kada se oblačić sakri u raselinu, konjanik obode mamuzom konja. Mršavi, riđi ždrebac ljutito odmahnu njuškom, okrenu se i siđe s brežuljka, gde su na obema padinama pred tek nabacanim gomilama zemlje ležali dobrovoljci, vod oficira. – Dresina – reče fon Meke, skačući sa sedla, i štapićem poče lupkati ždrepca po prednjim kolenima, – lezi… Cudljivi konj poče da presavija noge, striže ušima, ali, savladan na kraju krajeva, spusti se, duboko uzdahnuvši, dodirujući njuškom zemlju, i leže. Njegov rebrasti trbuh nadu se i smiri. Fon Meke se šćućuri na brežuljku pored Roščina. Dresina za to vreme izbi iz udolice; sad su se mogla razaznati šestorica u šinjelima. – Tako i jeste, crveni! – fon Meke okrete glavu ulevo: – Odeljenje! – okrete udesno: – Na gotovs! Po pokretnom cilju brzu vatru… Pali! Kao uštirkano tanko platno rascepi se vazduh nad brežuljkom. Kroz oblak prašine videlo se, kako s dresine pade čovek, prevrnu se nekoliko puta i skotrlja nizbrdo, čupajući rukama travu. S dresine koja je jurila gađala su trojica iz pušaka, dvojica iz revolvera. Posle jednog minuta oni bi zašli već u drugu udolicu, iza kućice čuvara pruge. Fon Meke, fijučući u vazduhu korbačem, besneo je:

– Pobeći će, pobeći! Za vas su vrane da gađate! Sramota! Roščina su smatrali za dobrog strelca. Mirno pokrećući mušicu na stopu ispred dresine, on je nišanio plećatoga, krupnog, obrijanog, očigledno – komandira… „Kako je sličan Teljeginu!“ – dođe mu na pamet. – „Da… bilo bi to užasno…“ Roščin opali. Onome odlete kapa, i utom dresina zađe u drugu udoljicu. Fon Meke baci korbač. – Gadno. Celo odeljenje đubre. Niste strelci, gospodo oficiri, – đubre! I on je, s izbuljenim očima neispavanog ubice, grdio, dok se oficiri nisu podigli sa zemlje i, čisteći kolena, počeli gunđati: – Vi, komandire, malo skratite jezik, ovde ima i starijih od vas po činu. Puneći ponovo pušku novim mecima, Roščin oseti kako mu još drhte ruke. A zašto? Nije, valjda, to samo zbog pomisli, da je onaj čovek ličio na Ivana Teljegina? Glupost – pa on je u Petrogradu… Komesar Sokolovski i Teljegin sa povezanom glavom popeše se na trem dvospratne kuće od cigalja – opštinske zgrade, koja se po običaju nalazila prema crkvi na nekaldrmisanom trgu, gde su se ranije održavali vašari. Sada su dućani bili zatvoreni, prozori polomljeni, ograde raznete. U crkvi je bila smeštena ambulanta, u crkvenom dvorištu sušile se na konopcima vojničke prnje. U opštinskom domu, gde se nalazio štab glavnokomandujućeg Sorokina, u predsoblju, posutom pikavcima i hartijama, pored stepenica koje su vodile gore, sedeo je na bečkoj stolici crvenoarmejac, držeći među nogama pušku. Zatvorenih očiju pevušio je neku stepsku pesmicu. Bio je to momak širokih vilica, sa čuperkom – znakom vojničke drskosti – opuštenim ispod kape, zabačene na potiljak, sa crvenim obodom. Sokolovski užurbano upita: – Moramo drugu Sorokinu… Kuda da prođemo?.. Vojnik otvori oči, mutne od dremljive dosade. Nos mu je bio mek, neozbiljan. On zagleda Sokolovskog, njegovo lice, odeću, čizme, a posle i Teljegina. Komesar se nestrpljivo primače njemu. – Ja vas pitam, druže… Mi dolazimo izuzetnim poslom – treba nam glavnokomandujući. – A sa stražarom se ne razgovara – reče ćubasti.

– Fuj, ti đavole. Po štabovima je uvek takvo đubre – formalisti, – povika Sokolovski. Ja zahtevam, da vi, druže, odgovorite: je li Sorokin kod kuće ili nije? – Nepoznato mi je. – A gde je načelnik štaba? U kancelariji? – Pa, u kancelariji. Sokolovski ščepa Ivana Iljiča za rukav i pojuri uz stepenice. – Tada se stražar sagnu, ali ostade sedeći na stolici, samo izvuče pušku između nogu. – Kuda ćete vi? – To jest, kako kuda? – načelniku štaba. – A propusnicu imate? Komesaru i pena izbi na usta, kada poče da objašnjava stražaru radi čega su oni dojurili na dresini. Ovaj je slušao, gledajući u mitraljez koji je stojao pred ulazom, zatim u dekrete, naredbe, kojima su bili izlepljeni zidovi predsoblja. Zaklima glavom. – Valja razumeti, druže, a vi ste svestan čovek – reče on s tugom. – Imaš li propusnicu – idi, nemaš li propusnice – bez milosti pucam. Morali su se pokoriti, mada su propusnicu izdavali negde na drugom kraju trga, i kancelarija je svakako bila zatvorena; komandant je otišao – reći će – do sutra. Sokolovski najedanput nekako klonu… U tome sa trga rupi na vrata, lupajući čizmama, oniska figura u rascepljenoj do pupka rubaški, viknu: – Mićka, sapun izdaju… Stražara kao da vetar oduva sa stolice. On izlete na stepenik. Sokolovski i Teljegin nesmetano se popeše na drugi sprat i, – pošto su ih lepuškaste građanke podnadulih očiju, u svilenim bluzicama, upućivale čas desno, čas levo, – nađoše najzad sobu načelnika štaba. U njoj je, s nogama na poderanom divanu, ležao kicoški odeven oficir, razgledajući nokte. S krajnjom ljubaznošću i uvereno-proleterskim ponašanjem posle svake reči upotrebljavajući izraz „druže“, (pri čemu je „druže“ zvučalo kod njega sasvim kao „grofe Sokolovski“ – „kneže Teljegine“), on se raspita o suštini stvari, izvini se i iziđe, škripeći žutim, do kolena zašniranim cipelama. Iza zida ču se šaputanje, zalupiše negde dalje vrata i sve se utiša.

Sokolovski je usplamtelim očima gledao u Teljegina. – Razumeš li ti štogod? Kuda smo ovo stigli? Ta šta je ovo – štab belih? On podiže mršava ramena – i tako ostade narogušen od krajnjeg čuđenja. Iza zida ponovo zašaputaše. Vrata se široko otvoriše i uđe načelnik štaba, čovek srednjih godina, punačak, sa velikim ćelavim čelom, namrgođen, u gruboj vojničkoj rubaški, opasan preko povećeg trbuha kozačkim kaišem. On pažljivo, mimogred pogleda u Teljegina, klimnu Sokolovskom i sede za sto, naviknutim pokretom položivši ispred sebe maljave ruke. Celo mu je bilo vlažno, kao u čoveka koji tek što se je dobro najeo i napio. Osetivši da ga gledaju, on strože namršti podnadulo lepo lice. – Dežurni mi je kazao, da ste vi, drugovi, došli po hitnoj stvari – reče on važno i hladno. – Mene je začudilo zašto se komandir puka ili vi, druže komesare, niste koristili direktnom telegrafskom vezom… – Ja sam tri puta pokušao da se spojim. – Sokolovski skoči i izvadi iz džepa telegrafsku traku, pruži je načelniku štaba. – Kako mi možemo mirno da čekamo, kada ginu drugovi… Od štaba armije nema naredbe… Nas mole za pomoć… Puk „Proleterska sloboda“ propada. Uz njega je komora od dve hiljade begunaca… Načštaba28 letimice pogleda na traku i baci je – ona se zakači za masivnu mastionicu. – O tome da se sada vode borbe na području puka „Proleterska sloboda“, nama je, drugovi, poznato. Pohvaljujem vaše staranje, vaš revolucionarni žar. (On kao da je birao reči.) Ali ubuduće, ja bih molio, ne stvarajte paniku… Tim pre što operacije protivnika imaju slučajni karakter… Jednom rečju, sve su mere preduzete, vi se možete mirno vratiti svojim dužnostima. On podiže glavu. Izgled mu je bio strog i jasan. Teljegin se razumevši da je razgovor svršen podiže, Sakolovski je sedeo kao da su ga zakovali. – Ja ne mogu da se vratim u puk s takvim odgovorom – progovori on. – Još danas će borci da se skupe na miting, još danas će puk samovoljno krenuti u pomoć „proleterima“… Upozoravam vas, druže, da ću ja na mitingu govoriti za pokret… Načštaba poče da crveni – njegovo golo veliko čelo zasija. Odgurnuvši bučno fotelju, on ustade u napola spalim vojničkim čakširama i zadenu ruke za pojas.

– I onda ćete odgovarati pred revolucionarnim sudom armije, druže! Ne zaboravite, sada nije sedamnaesta godina. – Nećete zastrašiti, druže! – Ćuti! U tom trenutku se vrata brzo otvoriše i uđe visok, neobično stasit čovek, u plavoj čerkeski od tanke čoje. Njegovo mračno lepo lice s tamnim vlasima, koje su mu padale na čelo, s opuštenim brkovima, bilo je nežnoružičaste boje, kao što biva kod pijanica i kod surovih ljudi. Usne mu behu vlažne i crvene, crne oči raširene. Razmahujući levim rukavom čerkeske, on se primače sasvim Sokolovskom i Teljeginu, pogledavši im u oči divljim pogledom. Okrenu se načštabu. Nozdrve mu ljutito uzdrhtaše: – Opet starorežimske navike! Šta znači ono „ćuti“. Ako su krivi, biće streljani… Ali bez generalskog ruganja… Načštaba sasluša prekor ćuteći, oborene glave. Nije mogao da protivureči – to je bio sam glavnokomandujući Sorokin. – Sedite, drugovi, ja vas slušam, – progovori Sorokin mirno i sede na prozorsku ploču. Sokolovski poče ponovo da objašnjava cilj puta: da Varnavski puk dobije dozvolu da bez odlaganja krene u pomoć susednom puku „Proleterska sloboda“, osim revolucionarne dužnosti, to diktuje i prost račun: ako „Proleteri“ budu razbijeni – Varnavski puk će biti odsečen od baze. Sorokin je samo trenutak sedeo na prozorskoj ploči. On poče da juri od jednih vrata do drugih postavljajući kratka pitanja. Njegova uredna frizura razbarušila bi se kada bi se naglo okrenuo. Vojnici su ga voleli zbog njegove vatrenosti i hrabrosti. Umeo je da govori na mitinzima. I jedno i drugo u to vreme je zamenjivalo vojnu spremu. Bio je iz reda kozačkih oficira, u činu kapetana II klase, ratovao je u vojsci Judeniča u Zakavkazju. Posle oktobarskog prevrata vratio se na Kuban, i kod sebe, u kozačkom selu Petropavlovskom, organizovao partizanski odred kozaka, s kojim se uspešno tukao pri opsadi Jekaterinodara. Brzo se pela njegova zvezda. Slava mu je maglila glavu. Snaga se prelivala preko ruba, – bilo je dovoljno vremena i za ratovanje i za provod. Uz to još načštaba ga je s naročitom brigom okružavao lepim ženama i svim podesnim okolnostima za razonodu duše. – Šta su vam odgovorili u mome štabu? – upita on, kada je Sokolovski svršio i grčevito brisao čelo prljavom, zgužvanom maramicom.

Načštaba reče brzo: – Ja sam odgovorio da smo mi preduzeli sve mere za spasavanje puka „Proleterska sloboda“. Ja sam odgovorio da se štab Varnavskog puka meša u naredbe štaba armije, što je nedopustivo, i, sem toga – stvara se panika, koja nije osnovana. – E, vi, druže, ne pristupate kako treba ovoj stvari – neočekivano pomirljivo reče Sorokin. – Disciplina – naravno… Ali ima stvari hiljadu puta važnijih od vaše discipline… Volja mase! Revolucionarni polet treba podsticati, pa ma to išlo nasuprot vašoj nauci… Neka operacija Varnavskog puka bude beskorisna, neka bude čak štetna, đavo ga odneo! Kod nas je revolucija… Zabranite im sada, oni će pojuriti na miting, – ja znam te grlate, opet će vikati da sam propio armiju. On odjuri do peći i već besno pogleda Sokolovskog. – Dajte pismeno. Teljegin odmah izvadi hartiju i stavi na sto. Glavkom je dohvati, prelete zenicama, koje su se žurno pokretale i, prskajući perom, poče da piše: „Naređujem Varnavskom puku da odmah krene u ratnom stroju i ispuni svoj revolucionarni dug“. Načštaba je gledao na njega s osmehom; kada, pak, glavkom pruži hartiju njemu, on se izmače, stavivši ruke iza leđa. – Neka me predadu sudu, ali tu naredbu ja ne potpisujem… U tom istom trenutku Ivan Iljič jurnu i uhvati Sorokina za članak ruke, ne davši mu da podigne revolver. Sokolovski zakloni sobom načštaba. Sva četvorica su teško disala. Sorokin se otrže, gurnu revolver u džep i iziđe, lupnuvši vratima tako da je poleteo malter… Lupila su vrata, utišali se besni koraci glavkoma. Načštaba progovori pomirljivim basom: – Mogu vas uveriti, drugovi, da bi, kad bih ja potpisao naredbu, nesreća mogla da uzme krupne razmere. – Kakva nesreća? – nakašljavši se promuklo, upita Sokolovski. Načštaba čudno pogleda u njega. – Vi se ne dosećate o čemu govorim? – Ne. – Sokolovskom zadrhtaše uglovi očiju.

– Ja govorim o svojoj armiji… – Šta je to? – Ja nemam prava da otkrivam vojne tajne pred komesarom puka. Zar nije tako, druže? Zato biste vi prvi bili dužni da me streljate… Ali mi smo zašli suviše daleko. Lepo… Uzmite sve na svoju odgovornost… On priđe mapi, na kojoj su bile pobodene zastavice. Sokolovski i Teljegin, približivši se, stadoše iza njegovih leđa. Očigledno je blizina vreloga daha iz dvojih usta bila unekoliko neprijatna načštabu, – pokrenuše mu se lopatice ispod bluze. Ali on mirno izvuče prljavu čačkalicu i njen izgrizeni krajičak kliznu po karti od trobojnih zastavica u južnom pravcu, u gusto posednuto područje crvenih. – Eto, gde su beli – reče načelnik štaba. – Gde, gde? Sokolovski se sasvim primače mapi, lutajući po njoj zaslepljenim očima. – Ali to je Torgovaja… – Da, to je Torgovaja. Njenim padom put belima je upola raščišćen. – Ne razumem… Mi smo računali da su beli severnije bar na… – To smo mi računali, druže komesare, a nisu beli. Torgovaja se u ovom trenutku nalazi pod koncentričnim napadom. Beli imaju avione i tenkove. To nije više nekadašnja Kornilovljeva banda… Oni dejstvuju po unutrašnjim operacijskim linijama, nanose udarce gde hoće. Inicijativa je u njihovim rukama… – Severno od Torgovaje – gvozdena divizija Dimitrija Šelesta – reče Teljegin… – Razbijena… – A konjička brigada? – Razbijena… Sokolovski izvi vrat, nagnu se nad mapu. – Vi ste vrlo uzdržljiv čovek, druže, – progovori on. – Vi kao da ste se već pomirili s padom Torgovaje… Ovaj razbijen, onaj razbijen. – On se okrenu načštabu. – A naša armija? – Mi očekujemo naređenja glavkoverha29 . Drug Kalnin ima svoje planove. Štab glavkome ne može, lupajući pesnicama, zahtevati napad od vrhovnog štaba. – Šta mislite vi? Rat nije miting.

Načštaba se jedva primetno osmehnu. Sokolovski, ne dišući, gledao je u njegovo debelo, spokojno lice. Načštaba izdrža pogled. – Eto kako stoje stvari, drugovi, – reče on vraćajući se stolu. – Evo zašto ja nemam prava da povučem s fronta ni jednu jedinicu, iako bi to po svemu moglo izgledati savršeno razumljivo i neophodno. Naš položaj nimalo nije lak. Dakle, vraćajte se odmah u svoju jedinicu. Sve što sam vam rekao, zasada ne treba razglašavati. Potrebno je očuvati potpuni mir u vojsci. Što se tiče puka „Proleterska sloboda“ – za njegovu sudbinu ne treba da brinete, ja sam primio umirujuće vesti… Obrve načštaba skupiše se nad kukastim nosom. Klimanjem glave on otpusti posetioce. Sokolovski i Teljegin iziđoše iz kabineta. U susednoj sobi dežurni je čistio nokte, stojeći kod prozora. On im se ljubazno pokloni. – Đubre! – prošaputa Sokolovski. Kad iziđoše na ulicu, on uhvati Teljegina za rukav: – Dakle? Šta veliš? – Formalno, on je u pravu. A u suštini, dabome, sabotaža. – Sabotaža? Neće biti baš… Tu je malo krupnija igra… Vratiću se, ubiću ga… – Ostavi, Sokolovski, ne luduj… – Izdaja, kažem ti, – tu je izdaja, – mrmljao je Sokolovski. – Gimzi svakoga dana dostavljaju – u štabu pijančenje, Sorokin je razjurio komesare. A de, probaj da ga potkačiš. Sorokin – car i bog u vojsci, đavo bi ga znao, vole ga zbog junaštva, smatraju svojim čovekom. A načštaba, znaš li ko je? Beljakov, carski pukovnik… Razumeš, taj čvor? Nego, hajdemo… Hoćemo li se izvući, šta misliš? Načštaba dodirnu zvonce – na vratima se pojavi dežurni. – Raspitajte se u kakvom je stanju glavkom – reče Beljakov mrko gledajući u hartije. – Drug Sorokin je u trpezariji. Stanje – pola stepena. Dežurni je očekivao dok se načštaba nehotice ne osmehnu, pa se tada i on značajno nasmeši. – S njime je Zinka. – Dobro. Idite.

Beljakov pređe u odeljenje telefonista. Razgleda telefonske izveštaje. Potpisa čisto sitnim rukopisom nekoliko akata i u hodniku kod poslednjih vrata zadrža se na sekundu. Iza vrata čuo se tihi zvuk gitare. Načštaba izvuče maramicu, protrlja čvrsti crveni vrat, zakuca i ne sačekavši odgovor uđe. Na sredini sobe, za stolom, prekrivenim otvorenim novinama na kome je bilo prljavo posuđe i čašice, sedeo je Sorokin sa zabačenim, širokim rukavima čerkeske. Njegovo lepo lice bilo je još mračno. Pramen crne kose padao mu je na vlažno čelo. Raširenih zenica on se zagleda u Beljakova. Do njega, sa strane na taburetu, sedela je Zinka, s nogom preko noge, tako da su joj se videle podvezice i čipke, i prstima je prebirala žice gitare. Bila je to mlada žena sa žarkom bojom plavih očiju i vlažnih usana, s tankim odlučnim nosićem, zamršene i visoko podignute plave kose, i samo nezdravi nabori oko usana, istina jedva primetni, davali su njezinom nežnom licu izraz zverke koja ume da ugrize. Po njenim dokumentima bila je odnekud iz Omska, kći železničkog radnika, u što, uostalom, niko nije verovao, pa nisu joj verovali ni da ima osamnaest godina, ni da se preziva Kanavina, niti da joj je ime Zinaida. Ali ona je odlično pisala na pisaćoj mašini, pila votku, svirala na gitaru i pevala zanosne romanse. Sorokin se zarekao da će je svojom rukom ubiti pri prvom pokušaju da počne po štabu širiti belogadrijsku trulež i memlu. I na tome se sve svršilo. – E dobar si, nema šta – progovori Beljakov, vrteći glavom, i za svaki slučaj držeći se bliže vratima. – U kakav me položaj stavljaš. Dolaze dva otvorena čekista, prete mitinzima, i ti odmah prelaziš na njihovu stranu… Šta ima prostije, – poći do aparata, javi u Jekaterinodar – bez odlaganja će ti poslati Jevrejina, on će ti formirati štab, s tobom će u postelji spavati, ići će s tobom u klozet, sve tvoje misli uzeće pod kontrolu. Stvarno, užasno! Glavkom Sorokin naginje diktaturi! I hajde pod kontrolu… A mene razreši… Možeš me i streljati… Ali u prisustvu potčinjenih pretiti meni revolverom, ne dopuštam… Kakva mi je, posle toga, disciplina… Uostalom, đavo te nosio. Nastavljajući da gleda u načštaba, Sorokin pruži ruku, krupnu i snažnu, i promašivši, zagrabi vazduh umesto da ščepa grlić flaše. Kratko podrhtavanje izvi mu usne, brci mu se nakostrešiše. On ipak uze flašu i nali dve čašice: – Sedi, pij. Beljakov je zurio iskosa u Zinkine čipke i priđe stolu. Sorokin reče: – Da nisi pametan, streljao bih te… Disciplina… Moja disciplina to je borba. Hajde, neka krene neko od vas, neka pokrene mase… A ja ću povesti,

daj samo vremena – niko ne može, samo ja mogu da zadavim belogardijsko đubre… Svet će se zapanjiti… Nozdrve mu zahvatiše vazduh, modre žile udarahu na slepoočnicama. – Bez čekista očistiću i Kuban, i Don, i Terek… Oni su majstori u pevanju po Jekaterinodaru, komitetlije… Gadovi, bitange… Pa šta – kad sam na konju, u borbi, ja sam diktator… Ja vodim armiju! On pruži ruku prema čaši sa špiritusom, ali mu Beljakov brzo izvuče čašu: – Dosta je pića… – Aha! Naređuješ? – Molim, kao prijatelja… Sorokin se zabaci na stolicu, nekoliko puta kratko uzđahnu, poče da se obzire, dok mu se zenice ne zaustaviše na Zinki. Ona pređe noktom po žicama. – „Disala noć“… – zapeva ona, leno uzdignuvši obrve. Sorokin je slušao, a žile mu počeše jače da udaraju na slepoočnicima. Nagnu se, zabaci Zinkinu glavu i poče je žudno ljubiti u usta. Ona je prebirala po žicama, zatim joj gitara skliznu s kolena. – To je već druga stvar – dobrodušno reče Beljakov. – Eh, Sorokine, volim te, samo ne znam zašto – volim. Zinka se najzad oslobodi i, sva crvena, nisko se naže podižući gitaru. Njene svetle oči blistale su, ispod zamršene kose. Krajičkom jezika liznu otečene usne. – Fuj, zabolelo me je… – A znate šta, prijatelji? Imam jednu bočicu sačuvanu za vanrednu priliku… Beljakov prekide, zagrcnuvši se rečju. Ruka sa raširenim prstima ostala mu je u vazduhu. Iza prozora odjeknu pucanj, zamumlaše glasovi. Zinka s gitarom kao da ju je odneo vetar, izlete iz sobe. Sorokin se namršti, pođe prema prozoru… – Ne idi, da vidim prvo u čemu je stvar – žurno reče načštaba. Skandali i pucnjava u štabu glavkoma bili su obična pojava. U sastavu Sorokinove armije nalazile su se dve osnovne grupe: kubanska, – kozačka,

čije je jezgro formirao sam Sorokin još prošle godine, i druga – ukrajinska, sastavljena od ostataka ukrajinskih crvenih trupa koje su odstupale pod pritiskom Nemaca… Između Kubanaca i Ukrajinaca vladalo je stalno neprijateljstvo. Ukrajinci su se rđavo borili na tuđoj za njih zemlji i nisu se mnogo ustezali u pogledu stočne hrane i namirnica kada se događalo da prolaze kroz kozačka naselja. Tuče i skandali ređali su se svakodnevno. Ali to što poče danas, pokaza se mnogo ozbiljnijim. Kozaci su na konjima leteli vičući. Od bašti i ograda pretrčavale su uplašene grupice crvenoarmejaca. U pravcu železničke stanice čula se besomučna paljba. Na trgu pod prozorima štaba divlje se derao, bauljajući po prašini i teturajući se, ranjeni kozak. U štabu poče metež. Još od jutros telegrafska linija se nije odazivala, a sada je otuda sipala gomila ludačkih izveštaja. Moglo se samo toliko razabrati da beli, brzo se krećući u pravcu Sosika – Umanskaja gone pred sobom odrede crvenih koji se spasavaju u panici. Prednja odeljenja ovih, stigavši do glavnog stana, počeše pljačku na stanici i u kozačkom naselju. Kubanci otvoriše paljbu. Zametnu se boj. Sorokin izlete iz kapije na riđoj, visokoj, ljutoj kobili. Za njim pedeset pratilaca u čerkeskama, s lepršavim bašlicima za leđima, sa krivim sabljama. Sorokin je sedeo kao saliven u sedlu. Šapka mu nije bila na glavi, da bi ga po licu odmah prepoznali. Lepa glava zabačena, vetar je nosio vlasi, rukave i peševe čerkeske. On je još bio pijan, odlučan, bled. Oči su mu gledale prodorno, pogled im je bio strašan. Prašina se kao oblak dizala za konjima u galopu. Nedaleko stanice, iza žive ograde odjeknuše pucnji. Nekoliko pratilaca naglas zajaukaše, jedan se svali s konja, ali se Sorokin čak i ne osvrte. On je gledao tamo gde je među teretnim vagonima urlikala, vrvela i pretrčavala siva masa vojnika. Poznaše ga izdaleka. Mnogi se uspuzaše na krovove vagona. U gomili su mahali puškama, galamili. Sorokin, ne umanjujući brzinu, prošiša preko ograde stanične baštice i izlete na put, u najgušću gomilu vojnika. Konja mu uhvatiše za uzdu… On podiže ruke iznad glave i povika: – Drugovi, braćo u borbi, borci! Šta se dogodilo? Kakva je to pucnjava? Otkuda ova panika? Ko vam muti glave? Koji gad? – Izdali su nas! – zavapi paničan glas.

– Komandanti su nas izdali. Otvorili front – viknuše glasovi… I čitava mnogohiljadna gomila po putevima, u polju, po vagonima zaurla: – Prodali nas… Cela je armija razbijena… Dole komandujući! Udri komandujućeg! Razleže se zvižduk, kao da je đavolji vetar naišao. Zarzaše, podižući se na stražnjim nogama, konji pratilaca. Prema Sorokinu već su se tiskala iskežena lica, garave ruke. I on podviknu tako, da mu se snažni vrat nadu: – Umukni! Vi niste vojska revolucije… Krdo bandita i gadova… Dajte mi kukavice i paničare… Dajte mi belogardijske provokatore. On ošinu kobilu i ona, mahnuvši prednjim delom, prodre dublje u gomilu. Sorokin, nagnuvši se sa sedla, ukaza prstom: – Eno ga! I nehotice gomila se okrenu ka onome, na koga je on pokazivao. To je bio visok, s velikim nosom, mršav čovek. On poblede, raširi laktove gurajući se nazad. Da li ga je odista Sorokin znao ili je žrtvovao prvoga koji je naišao spasavajući situaciju – ne zna se… Gomili je bila potrebna krv. Sorokin dohvati krivu sablju i zamahnuvši fijuknu njome, udari visokog čoveka po dugačkom vratu. Krv jakim mlazem briznu na konjsku njušku. – Tako revolucionarna vojska postupa s neprijateljima naroda. Sorokin opet ošinu kobilu i, mlatarajući okrvavljenom sabljom, strašan i bled, vrteo se po gomili grdeći, preteći, smirujući: – Nema nikakvog poraza… Uhode i agenti belih namerno stvaraju paniku… To vas oni guraju na pljačku, ruše disciplinu… Ko je kazao da su nas razbili? Ko je video kako su nas tukli? Da li si ti, nitkove, video? Drugovi, ja sam vas vodio u borbu, vi mene poznajete… Ja sam imam dvadeset i šest rana. Tražim da se odmah prekine pljačka. Svi svojim jedinicama. Danas ću ja da vas povedem u napad… A kukavice i slabotinje očekuje kazna narodnog gneva… Gomila je slušala. Divili su se, peli se na ramena da bi videli svoga glavkoma. Još su grmeli glasovi, ali su se srca već raspalila. Čulo se ovde, onde: „Pa šta, on govori istinu… I neka vodi. I poći ćemo… „ Pojaviše se četni komandiri koji su se bili sakrili, i malo pomalo vojnici počeše da odlaze u svoje ešalone. Čerkeska na grudima Sorokina bila je pocepana, on ju je kidao i pokazivao stare rane… Njegovo je lice bilo izbezumljeno, bledo…