Aleksej Nikolajevič Tolstoj - Hod po mukama 2.deo

Panika se stišala. U susret ešalonima, koji su se približavali, bile su poslate mitraljeske zaštitnice. Po celoj liniji leteli su telegrami vrlo odlučnog sadržaja. Ipak nije bilo moguće izbeći odstupanje. Tek posle nekoliko dana u reonu stanice Timaševske uspelo je da se dovede vojska u red i otpočne nastupanje. Crveni su krenuli u dve kolone prema Viselkama u Korenevku. Gde god je boj malaksavao, svuda su crvenoarmejci videli Sorokina kako leti na riđem konju. Izgledalo je da on jedino svojom strasnom voljom okreće sudbinu rata, spasavajući crnomorski kraj. CIK-u 30 severnokavkaske republike ostajalo je samo da zvanično prizna njegovo vođstvo u vojnim operacijama.

VI Tih dana, krajem maja, kada je Denjikinova vojska krenula u „drugi kubanski pohod“ – nad Ruskom sovjetskom republikom nadviše se nove oluje. Tri češke divizije, krećući se s ukrajinskog fronta ka istoku, pobuniše se gotovo jednovremeno u svima transportima od Penze do Omska. Ova pobuna bila je prva od ranije pripremljenih udaraca intervencije po Sovjetskom Savezu. Češke divizije, koje su počele da se formiraju Još četrnaeste godine od Čeha nastanjenih u Rusiji, zatim od zarobljenika, – pokazaše se posle Oktobra tuđim elementom u unutrašnjosti zemlje i oružjem umešaše u unutrašnje poslove. Bilo je vrlo prosto naterati ih da oružanom akcijom istupe protiv ruske revolucije. Kod Čeha još je bilo živo osećanje prema Rusiji kao budućoj osloboditeljki češkog naroda od austrijske carske uprave. Češki seljaci kljukajući guske za Božić, po staroj tradiciji govorili su: „Edneho husa za Rusa“. Češke divizije, odstupajući pod borbom pred Nemcima iz Ukrajine, spremale su se za prebacivanje za Francusku, da bi na frontu pred celim svetom pokazale svoju borbu za slobodu Češke, njeno učešće u pobedi nad Austro-Nemcima. Prema češkim kolonama, koje su išle u pravcu Vladivostoka, kretali su se zarobljenici Nemci i naročito omrznuti Mađari. Na stanicama, gde su se sudarala dva potoka u susretu, kiptale su strasti. Belogardijski agenti punili su uši Česima o lukavim planovima boljševika, o njihovim namerama da tobož hoće da razoružaju i Nemcima predaju češke transporte. Četrnaestog maja na stanici Čeljabinsk izbi ozbiljna tuča između Čeha i Mađara. Čeljabinski sovdep uhapsi nekoliko naročito osionih Čeha. Ceo transport lati se oružja. Sovjet deputata, kao i svuda na celoj pruzi, imao je samo kojekako naoružane crvenoarmejce – moralo se popustiti. Vest o čeljabinskom sukobu raširi se po svim transportima. I eksplozija nastade, kada u odgovor na ove događaje bi izdata izdajnička i provokatorska naredba predsednika Višeg vojnog saveta republike:

„Svi sovdepi dužni su pod pretnjom odgovornosti razoružati Čehoslovake: svaki Čehoslovak koji se nađe pod oružjem na železničkoj pruzi ima biti streljan na mestu; svaki ešalon, u kojem bi se našao makar jedan naoružan vojnik, ima biti skinut iz vagona i zatvoren u logor za zarobljenike“. Pošto su Česi bili izvanredno disciplinovani, povezani i imali ratno iskustvo, u izobilju mitraljeza i topova, a sovdepi rđavo naoružane odrede crvene garde, bez iskusnog komandnog kadra – to nisu Sovjeti Čehe, već su Česi Sovjete savladali i postali gospodari na čitavoj pruzi od Penze do Omiska. Pobuna poče u Penzi, kuda je sovdep poslao pet stotina crvenoarmejaca protiv četrnaest hiljada Čeha. Oni su pošli u napad na železničku stanicu i bili su skoro svi pobijeni. Česi odneše iz Penze štamparske mašine Odeljenja za štampanje državnih novčanica, u velikom broju razbiše crvene kod Besenčuka i Lipjaga i zauzeše Samaru. Tako se otvori novi front građanskog rata, brzo obuhvatajući ogroman prostor između Volge, Urala i Sibira. Doktor Dmitrij Stepanovič Bulavin ležao je potrbuške kraj otvorenog prozora i slušao potmulu grmljavinu artiljerijske paljbe. Ulica je bila pusta. Belo sunce je nesnosno peklo zidove omalenih kuća, prašnjave prozore praznih dućana, nepotrebne firme i asfaltiranu ulicu, pokrivenu krečnom prašinom. Desno, kuda je gledao doktor, na trgu, štrčao je drveni obelisk s izbledelim traljama, koje je zaklanjao spomenik Aleksandra Drugog; sa strane je stajao top; grupa građana prevrtala je kamenje, nešto je kopala, sudeći po svemu, besmisleno. Tu je bio i protojerej Slovohotov, i ukras i gordost samarske inteligencije, beležnik Mišin, i vlasnik delikatesne radnje Romanov, i bivši član oblasne samouprave Stramibov, i nekadašnji veliki gospodin, sedi lepotan, spahija Kurojedov. Sve – klijenti Dmitrija Stepanoviča, partneri u vintu… Crvenoarmejac, stavivši pušku između nogu, pušio je sedeći na stupčiću. Topovi su gruvali iza reke Samarke. Tiho su zvečala prozorska stakla. Zbog tih zvukova doktor je zlurado krivio usta, frkao nozdrvama u sede brkove. Puls mu je bio sto pet. Znači, još je u njemu vrio stari kvasac

društvenog vaspitanja. Ali pokazivati svoja osećanja u većoj meri bilo je zasada opasno. Baš preko puta, na drugoj strani ulice, na daskama, koje su prikrivale zakucane staklene izloge juvelirske radnje Ledera, kao beonjača belela se naredba revolucionarnog komiteta, koji je pretio da će streljati kontrarevolucionarne elemente. Na pustoj ulici pojavi se čudna figura uplašenog čoveka u tropskom šeširu od kokosove like, i u kaputu od sirove svile predratnog kroja. Čovek se prikradao uza zid i svakog trenutka obazirući se poskakivao, kao da su pucali pored njegovog uha. Njegova duga kosa, boje like, visila mu je do ramena, riđa brada izgledala je kao prilepljena za bledo, duguljasto lice. To je bio Govjadin, statističar oblasne samouprave, koji je nekada bezuspešno pokušavao da probudi u Daši „lepu zver“. On je išao Dmitriju Stepanoviču, i stvar je, izgleda, bila toliko važna, da je savlađivao stravičnost puste ulice i grmljavinu topova. Ugledavši doktora na prozoru, Govjadin očajno zamahnu rukom, što je trebalo da znači: „Pobogu, ne gledajte, mene prate“. Obazirući se, on se pripi uza zid ispod objave revkoma, zatim pretrča preko ulice i sakri se u kapiju. Posle jednog minuta zakuca na sporedan ulaz doktorova stana. – Zaboga, zatvorite prozor, nas prate – prošaputa glasno Govjadin, ulazeći u trpezariju. – Spustite zavese… Ne, bolje ne spuštajte… Dmitrije Stepanoviču, ja sam poslat k vama… – Čime mogu koristiti? – podsmešljivo upita doktor, hvatajući se za sto pokriven progorelom i prljavom mušemom. – Sedite, pričajte. Govjadin dohvati stolicu, spusti se na nju savivši nogu ispod sebe i vrskajući, glasno zašušta doktoru uza samo uho: – Dmitrije Stepanoviču… Malo pre na tajnom sastanku komiteta Ustavotvorne skupštine odlučeno je da vam se ponudi položaj pomoćnika ministra zdravlja. – Ministra? – prekinu ga pitanjem doktor, opuštajući krajeve usta tako da mu se podvaljak ispuni borama. – Tako, tako. A koje republike? – Ne republike, već vlade… Mi uzimamo u svoje ruke inicijativu borbe… Mi stvaramo front… Dobijamo mašinu za štampanje novca… Na čelu sa Čehoslovačkim korpusom idemo na Moskvu… Sazivamo Ustavotvornu skupštinu… I to mi, razumete – mi… Danas se razvila vatrena prepirka. Eseri i menjševici tražili su sve portfelje. Ali mi, zemci, odbranili smo vas,

obezbedili smo portfelj za vas… Ponosim se. Vi pristajete? Baš u to vreme tako strašno zagrme iza rečice Samarke – na stolu su zazveckale čaše – da Govjadin skoči uhvativši se za srce. – To su Česi… Zagrme opet i, sasvim u blizini zaštekta mitraljez. Govjadin potpuno beo, ponovo sede, savivši nogu. – A to je crveni gad… Mitraljeze imaju na elevatoru… Ne treba sumnjati – Česi ulaze u grad… Oni će osvojiti grad… – Dobro, ja pristajem, – iz basa progovori Dmitrij Stepanovič. – Hoćete li čaja, samo je hladan. Odbivši čaj, u zanosu, Govjadin je šaputao: – Na čelu vlade su rodoljubi – najčestitiji ljudi, najblagorodnije ličnosti… Voljski, znate ga, advokat iz Tvera, sjajan čovek. Kapetan Fortunatov… Klimuškin – on je naš, Samarac, isto tako blagorodan čovek… Sve eseri, najnepomirljiviji borci… Očekuju čak i samoga Černova, – ali to je najveća tajna… On se tuče s boljševicima na severu… Oficirski krugovi su u najužoj saradnji s nama… Od strane vojnih krugova delegiran je pukovnik Galkin… Pričaju da je to novi Danton… Jednom rečju, sve je gotovo. Očekujemo samo napad… Po svemu, Česi su odredili napad za noćas… Ja – od strane milicije… To je užasno opasno i puno briga mesto… Ali mora se ratovati, žrtvovali sebe… Iza prozora odjeknuše snažni i neusklađeni zvuci vojnih truba – „Internacionale“. Govjadin se saže položivši glavu na stomak Dmitrija Stepanoviča, njegove vlasi, kao slama, izgledale su neprirodne, kao u lutke. Sunce zađe za crni oblak. Noć ne donese osveženje. Zvezde prikri magla. Tutnjava topova iza reke bivala je sve učestalija i jača. Od eksplozija tresle su se kuće. Boljševička baterija topova od šest coli odgovarala je u mrak iza elevatora. Štektali su mitraljezi po krovovima. S one strane Samarke, u predgrađu, kuda je vodio drveni most, slabo su odjekivali pucnji stražarskih zaštitnica crvenoarmejaca. Oblak je nailazio, mumlajući praskom gromova. Nastade neprovidna pomrčina. Nikakva svetlost se nije videla ni u gradu ni na reci. Samo su topovi sevali kao munje.

U gradu niko nije spavao. Negde u tajanstvenom podzemlju neprekidno je zasedavao komitet Ustavotvorne skupštine. Dobrovoljci iz oficirskih organizacija nervozno su iščekivali u stanovima, spremni i naoružani. Stanovnici su stojali pored prozora i zurili u noćni bezdan. Po ulicama se dovikivale straže. U trenucima tišine čuli su se setno divlji zvižduci lokomotiva, koje su vukle kompozicije ka istoku. Gledaoci kraj prozora videše vijugavu munju, koja prelete s kraja na kraj neba. Slabo se osvetliše mutne vode Volge. Za trenutak minuše konture šlepova i brodova u pristaništu. Visoko nad rekom, nad plehom krovova pojaviše se grdosija dizalica, oštri vrh luteranske crkve, beli zvonik ženskog manastira, po predanju podignutog novcem Suzane, monahinje-lutalice. Ugasi se svetlost. Mrak… Nebo se pokrenu. Dunu vetar. Strašno zafijuka kroz čunkove peći. Česi su pošli na juriš. Česi su nastupali u gustim redovima sa stanice Krjaž – na železnički most i pored fabrike za topljenje masti, na predgrađe iza reke. Izriveni prostor, nasip, čestar grmenaste ive ometali su napredovanje. Ključ grada predstavljala su oba mosta – drveni i železnički. Artiljerija boljševika, na trgu, iza elevatora gađala je pristupe. Njeni teški udarci i vatra održavali su srčanost crvenih jedinica, ne mnogo uverenih u iskustvo komandnog kadra. Pred zoru Česi su upotrebili lukavstvo. Blizu dizalice, u barakama, živeli su ostaci poljskih izbeglica sa ženama i decom. Česi su to znali. Kada su njihove granate počele da se rasprskavaju nad dizalicom – Poljaci su izmileli iz baraka i potrčali da traže sklonište. Artiljerci su ih terali od topova psovkom i četkama kojima se čiste topovi. Kada su topovi od šest coli zagruvali – zaglušeni i zaslepljeni begunci jurili su dalje. Ali u tom iz ambara dojuri nova gomila žena. One su vikale: – Ne gađajte, proše pane, ne gađajte, molimo vas, ne ubijajte nesrećnike. Sa svih strana one su zaokružile topove. Ove neobične poljske žene hvatale su se za topovsku četku, za točkove topova, čvrsto su hvatale za ruke, svom težinom obisnule o ošamućene od grmljavine artiljerce, čvrsto hvatale za njihove brade, obarale ih na kaldrmu… Ispod ženskih bluza bili su mundiri, pod suknjama čakšire.

– Momci, to su Česi – povika neko i glavu mu raznese revolverski hitac… Jedni su se rvali, drugi nagoše da beže… A Česi su već skidali zatvarače na topovima i odstupali, pucajući. A zatim, kao u zemlju, utonuše u prolaze među ambarima. Baterija je bila izbačena iz stroja. Mitraljezi uništeni. Česi su nastavljali nadiranje, opkoljavajući zasamarsko predgrađe do same Volge. Ujutru nestade oblaka. Suvo sunce udari u neoprane prozore stana Dmitrija Stepanoviča. Doktor je sedeo za stolom, brižljivo obučen. Oči su mu upale – on nije ni legao da spava. Činija za ispiranje čaša, služavnik i tacnice bile su napunjene pikavcima. Ponekad bi samo vadio slomljeni češljić i začešljavao na čelu sede pramene. Svakog trenutka mogao je očekivati da će ga pozvati na vršenje ministarskih dužnosti. Pokazalo se da je on bio đavolski častoljubiv. Pored njegovih prozora, Dvorjanskom ulicom vukli su se ranjenici. Išli su kao po izumrlom gradu. Neki bi seli na trotoar pored zidova, previjeni na brzu ruku okrvavljenim krpama. Gledali su u prazne prozore, ali nije bilo nikoga od koga bi potražili vode i hleba. Sunce je zagrevalo ulicu, neosveženu noćnom burom. Iza reke gruvalo je, odjekivalo, lupalo. Projuri automobil, ispunivši Dvorjansku ulicu oblacima krečne prašine, promače iskrivljeno lice vojnog komesara sa crnim ustima. Automobil ode naniže preko drvenog mosta, i, kako su posle pričali, bio je uništen, zajedno sa putnicima, artiljerijskom granatom. Vreme nije proticalo – boj je išao u nedogled. Grad nije disao. Žene iz društva, već odevene u bele haljine, ležale su, pokrivši glave jastucima. Komitet Ustavotvorne skupštine pio je jutarnji čaj, serviran od vlasnice mlina. Lica ministara izgledala su u suterenu kao lica leševa. A iza reke gruvalo je, odjekivalo, lupalo… U podne Dmitrij Stepanovič priđe prozoru i, teško dišući, otvori ga, ne mogavši više da sedi u sivom dimu od duvana. Na ulici nije bilo više nijednog ranjenika. Mnogi su se prozori odškrinuli – ovde neko viri iza roletni, onde se pojavi neko uzbuđeno lice. Iz kapija su izvirivale glave, pa su se opet skrivale. Sve je ličilo na to kao da više nema boljševika… Ali učestala paljba iza reke?… Ah, kako je sve to mučno!.. Odjedanput, – čudo. Iza ugla se pojavi, stade za trenutak, i pođe sredinom ulice dugonog oficir, u beloj kao sneg letnjoj uniformi, visoka struka. O čizme je udarala sablja. Na ramenima svetlile su se kao popodnevno sunce,

starorežimskom srećom, zlatne epolete… Nešto zaboravljeno pokrenu se u srcu Dmitrija Stepanoviča, kao da se nečega seti, i poče da negoduje protiv nečega. Sa čudnom živošću on se nagnu kroz prozor i viknu oficiru: – Da živi Ustavotvorna skupština! Potporučnik namignu prema debelom licu doktorovu i odgovori zagonetno: – To ćemo videti… A kroz sve prozore pomaljali su se, dozivali, pitali: – Gospodine oficiru… Šta je? Jesmo li zauzeti? Jesu li boljševici otišli? Dmitrij Stepanovič stavi nov kačket, uze štap i, pogledavši se u ogledalo, iziđe. Na ulici je vrveo narod kao iz crkve… I zaista – negde svečano zabrujaše zvona. Masa je radosno brujala i okupljala se na raskrsnici. Dmitrija Stepanoviča uhvati za rukav pacijentkinja, dama sa trostrukim podvaljkom, veštački cvetovi na njenom nezgrapnom šeširu, mirisali su na naftalin. – Doktore, pogledajte, Česi. Na raskrsnici, okruženi ženama, stojali su s uperenim puškama dva Čeha: jedan do gole kože obrijan, drugi sa crnim brcima. Usiljeno se osmehujući, oni su brzo osmatrali krovove, prozore, lica. Njihove kicoške kapice, mundiri sa kožnim dugmetima i prišivenim znakom na levom rukavu, čvrste torbice i fišeklije, njihova odlučna lica – sve je to izazivalo oduševljenje, poštovanje i divljenje. Ova dvojica kao da su se spustila iz drugog sveta na Dvorjansku ulicu. – Ura! – povikalo je iz mase nekoliko činovnika. – Živeli Česi! Da ih podignemo! Hajde! Dmitrij Stepanovič, proguravši se i brekćući, htede da ih pristojno pozdravi, ali od uzbuđenja grlo mu se osušilo, i on požuri u konspirativni štab, gde su ga čekale visoke dužnosti. U suterenu vlasnice mlina nije bilo nikoga – samo pepeo od duvana, pepeljare prepunjene pikavcima, a na kraju stola spavao je plav čovek glave zagnjurene u hartije, na kojima su bile naslikane nosate njuške. Dmitrij Stepanovič dodirnu ga za rame. Plavi duboko uzdahnu, podiže bradato lice sa

svetloplavim očima, sanjivim i lutalačkim: – U čemu je stvar? – Gde je vlada? – strogo upita Dmitrij Stepanovič. – S vama govori pomoćnik ministra zdravlja. – A, doktor Bulavin – reče plavi. – Fu, đavo ga nosio, a ja, ovaj… A kako je u gradu? – Još nije sve likvidirano. Ali tu je kraj. U Dvorjanskoj ulici češke patrole. Plavi razjapi zubata usta i zakikota se. – Sjajno! Ah, đavo ga nosio, zgodno! Znači, vlada će se sastati ovde tačno u tri. Ako sve bude kako valja imaćemo doveče bolje prostorije… – Izvinite… – Dmitriju Stepanoviču sinu uzbudljiva misao. – Ja govorim sa članom Centralnog komiteta partije?! Vi niste Avksentijev? Plavi odgovori neodređenim gestom, kao da bi rekao: „Šta da se radi….“ Zazvoni telefon. On uze sa stola slušalicu. – Idite, doktore, vaše je mesto sada na ulici… Znajte, mi ne treba da dopuštamo ekscese… Vi ste predstavnik buržoaske inteligencije – stišajte njihov žar… Jer, znate – on namignu – biće nezgodno kasnije… Doktor iziđe. Ceo grad je izleteo na ulicu. Pozdravljali su se kao na Uskrs. Čestitali su. Saopštavali novosti… – Boljševici se hiljadama bacaju u Samarku… Strmoglavce plivaju na onu stranu. – Ali i biju ih… – A koliko je potonulo… Bezbroj… – Potpuno tačno – niže grada sva je Volga puna leševa… – I – hvala tvorcu, da kažem… To za greh ne smatram… – Tačno, psima pseća smrt… – Gospodo, jeste li čuli? Zvonara su skinuli sa zvonare… – Ko? Boljševici? – Da ne bi zvonio… To se zove zalupiti vratima… Ja još i razumem – nekoga, ali baš zvonara, zašto?

– Kuda ćete, kuda, tatice? – Dole. Hoću da pogledam ambar. Da li je sve čitavo… – Jeste li poludeli? Na pristaništu su još boljševici. – Dmitrije Stepanoviču, dočekali smo dan. Kuda ćete tako zabrinuti? – A, eto, – izabrali su me za pomoćnika ministra. – Čestitam, vaše prevashodstvo. – Ali, nemojte još… Još nismo Moskvu zauzeli. – E, doktore, bar da se nadišemo malo svežeg vazduha, hvala i za toliko… U gomili su po vojnički promicale zlatne epolete… To je bio simbol svega staroga, udobnoga, bezbednoga. Odlučnim korakom prođe odred oficira, koje su pratili mališani, kreveljeći se. Smejale su se nakinđurene žene. Gomila zaokrenu iza Sadove u Dvorjansku ulicu, pored neukusno raskošne obložene zelenim pločicama vile Kurline. Nekakav mališan ulete u gomilu… – Šta je to? Šta se desilo? – Gospodine oficiru, u ovome dvorištu boljševici. Dvojica iza drva… – Aha, gospodo, gospodo, prolazite… – Kuda su to oficiri potrčali? – Gospodo, gospodo, nikakve panike… – Našli su čekiste! – Dmitrije Stepanoviču, ipak da se uklonimo, jer može, znate… Odjeknuše pucnji. Gomila se rasturi. Potrčali su, gubeći kape. Dmitrij Stepanovič zaduvan, ponovo se nađe u Dvorjanskoj. On je osećao odgovornost za sve što se događalo. Stigavši do trga on se pribi uz obelisk, koji je zaklanjao spomenik Aleksandra Drugog. Pruživši ruku, reče ljutito i glasno: – Boljševici su spremni da unište sve rusko: oni nastoje da ruski narod zaboravi svoju istoriju. Ovde stoji spomenik cara – osloboditelja, koji nikome ne škodi. Skinite s njega ove glupe table i ove gnusne dronjke. Takva je bila njegova prva reč narodu. I toga trenutka hitri momci u kačketima – po izgledu trgovački pomoćnici – zavikaše:

– Ruši! Razleže se tresak srušenih dasaka sa spomenika. Dmitrij Stepanovič pođe dalje. Gomila se proređivala. Ovde su jače odjekivali pucnjevi iza reke. U susret doktoru od Samarke, trčao je skoro go čovek, samo u mokrim gaćama. Crna kosa padala mu je na oči. Široke grudi bile su mu tetovirane. Nekoliko žena, zacikavši, pobegoše od njega prema kapijama. On odjedanput skrenu i pojuri ka prolazu, nizbrdo. Za njim su trčala još trojica, zatim još i još – mokri, polugoli, zadihani… Na ulici povikaše: – Boljševici! Udri! Svi oni, kao šljuke pred kuršumima, zaokretali su naniže, ka pristaništu. Dmitrij Stepanovič se uzbudi, potrča takođe, uhvati nekakvog šmoljavog čoveka bez trepavica s iskrivljenim nosom: – Ja – ministar nove vlade… Ovde je potreban odmah mitraljez! – Potrčite, ja naređujem… – Ne rozumi po ruski – nezadovoljno prevrćući jezikom, odgovori šmoljavi čovek… Doktor ga odgurnu.. Trebalo je zbilja žuriti… On sam pođe da potraži Čehe s mitraljezom… I eto, pored bronzane kapije, gde je, upola otkinuta visila crvena zvezda, ugleda još jednoga boljševika – kao gar pocrnelog čoveka s obrijanom glavom i tatarskom bradicom. Vojnička bluza na njemu bila je iscepana, iz rane na ramenu tekla je krv. Pokazujući sitne zube, on je kao pseto okretao glavu, režeći, – očigledno, strašno je umreti. Gomila je navaljivala na njega. Naročito su žene vikale mahnite reči. Mnogi su zamahivali amrelima, štapovima, stisnutim pesnicama… Tu, na ulaznim stepenicama, general u ostavci trudio se da sve nadviče, mašući na boljševika modrim rukama. Ogromna kapa klizila je po njegovoj ćeli, pod uvelim vratom klimatao je orden. – Odlučnije gospodo… To je komesar… Bez milosti… I moj je sin crven… Takvo zlo… Molim, gospodo, nađite, dovedite moga sina… Ovde ću ga pred svima ubiti. Ubiću svoga sina. I prema ovim ne treba imati nikakve milosti… „U ovom slučaju mešanje je beskorisno“ – uzbuđeno pomisli Dmitrij Stepanovič i odmakavši, osvrnu se… Krici su se utišali… Tamo, gde je maločas stajao ranjeni komesar, mahali su štapovi i amreli… Sve se utiša, čuli su se samo udarci. General u ostavci gledao je s trema dole, mlitavo, kao dirigent, mašući rukom iznad kape koja mu je padala na nos.

Dmitrija Stepanoviča sustiže beležnik Mišin. On je bio u prljavom seljačkom odelu, zakopčanom do grla, otečena lica, u cvikeru nije bilo stakla. – Ubili… premlatili amrelima… Užasno – ta linčovanja… Aha, doktore, pričaju šta se sve ne radi sada na obali Samarke – užasno… – Onda pođimo tamo… Znate – ja sam u vladi… – Znam, raduje me… U ime vlade Dmitrij Stepanovič zaustavi grupu od šest oficira i zatraži da ga prate do obale gde su se događali neželjeni izgredi. Sada su već svuda po raskrsnicama stajale češke patrole. Nagizdane žene kitile su ih cvećem, odmah učile ruskom jeziku, zvonko se smejale, nastojeći da se strancima dopadnu i žene, i grad, i uopšte Rusija, koja je omrzla Česima u godinama njihovog zarobljeništva više od gorke repe. Na prljavoj obali Samarke dobrovoljci su svršavali sa ostacima crvenih, koji su jurili iz predgrađa. Dmitrij Stepanovič stiže tamo odviše kasno. Crveni, koji su bili uspeli da pretrče preko drvenog mosta i oni koji su preplivali Samarku, ulazili su u šlepove i lađe i odlazili uz Volgu. Na obali u plićaku ležalo je nekoliko leševa. Mnoge stotine mrtvih već je odnela Volga. Na izvrnutom trulom čamcu sedeo je Govjadin, oko rukava je imao trobojku. Kudeljaste vlasi bile su mu vlažne od znoja. Oči, sasvim pobelele, zrncima zenica gledale su u suncem obasjanu reku. Dmitrij Stepanovič prišavši mu, strogo doviknu: – Gospodine pomoćniče načelnika milicije, javljeno mi je da se ovde dešavaju neželjeni izgredi… Želja je vlade da… Doktor ne dovrši, videvši u rukama Govjadina hrastov kolac sa usirenom krvlju i kosom. Govjadin zašišta rapavim glasom, bezvučno: – Eno još jedan pliva… On se mlitavo spusti sa čamca i priđe vodi – gledajući u ošišanu glavu, koja je lagano plivala ukoso od toka reke. Petorica momaka s kočevima priđoše Govjadinu. Tada se Dmitrij Stepanovič vrati svojim oficirima, koji su pili bavarski kvas kod okretnog prodavca kvasa u čistoj kecelji, koji, neshvatljivo kako, beše uspeo da već krene sa svojim kolicima. Doktor se obrati oficirima s govorom o obustavljanju nepotrebnih svireposti. On pokaza na Govjadina i na glavu koja je plivala. Pomenuti dugonogi kapetan, u snežnobeloj uniformi, mrdnu usnama belim od pene kvasa, podiže pušku i

opali. Glave nestade pod vodom. Tada se Dmitrij Stepanovič, osećajući da je ipak učinio sve što je do njega stojalo, vrati u grad. Nije valjalo da zakasni na prvo zasedanje vlade. Doktor je dahtao, penjući se uzbrdo, podizao prašinu cipelama. Puls mu ne beše manji od sto dvadeset. Pred njim su iskrsavale vrtoglave perspektive: pohod na Moskvu, svečano brujanje zvona sa četrdeset puta četrdeset crkava – đavo bi ga znao, možda i fotelja predsednika vlade… Ta revolucija je takva stvar: kad krene natrag, ne stigneš ni da se obazreš, a gle, već se raznorazni eseri, esdeci, valjaju ispalih creva pod njenim točkovima. Ne, ne, dosta je levičarskih eksperimenata.

VII Jekaterina Dmitrijevna je sedela u niskoj sobi za goste pored fikusa i, stežući u ruci maramicu mokru od suza, pisala je pismo sestri Daši. U prozor posut kapljicama udarala je kiša. U dvorištu se savijao bagrem. Od vetra koji je terao oblake sa Azovskog mora, lelujali su se na zidu zaostali delovi tapeta. Kaća je pisala: – Dašo, Dašo, mome očajanju nema granice. Vadim je ubijen. Meni je to sinoć saopštio domaćin kod koga stanujem, potpukovnik Tetkin. Nisam poverovala, pitala sam – od koga je on doznao. Dao mi je adresu Valerijana Onoli, kornilovca, koji je došao iz vojske. Po noći sam otrčala k njemu u hotel. Mora biti da je bio pijan, uvukao me je u svoju sobu, nudio me vinom. To je bilo užasno… Ne možeš ni da zamisliš, kakvi su ovde ljudi… Pitala sam: „Da li je moj muž ubijen?.. Ti razumeš – Onoli je njegov drug, iz istog puka, zajedno s njim bio je u bojevima… Viđao ga je svakog dana… On je odgovorio podrugljivo: „Da, ubijen je, umirite se, dete, sam sam video kako su ga jele muve…“ Zatim reče: „Roščin se kod nas smatrao kao sumnjiv, sreća je za njega što je poginuo u boju…“ Nije rekao ni dan kada se to desilo, ni mesto gde je ubijen Vadim… Molila sam, plakala… On je viknuo: „Ne sećam se – gde je ko ubijen“. I ponudio mi je sebe u zamenu… Oh, Dašo!.. Kakvi ljudi!.. Kao bez duše sam pobegla iz hotela… Ne mogu da verujem da Vadima više nema… Ali ne može se ne verovati – zašto bi taj čovek lagao? I potpukovnik kaže da je, izgleda, tako… Od Vadima s fronta dobila sam za sve vreme samo jedno pismo – kratko, i ne liči na njega… To je bilo druge nedelje posle Uskrsa… Pismo bez naslova… Evo od reči do reči: „Šaljem ti novac… Ne mogu te videti… Sećam se tvojih reči na rastanku… Ne znam – da li može čovek da prestane biti ubica, ne razumem otkuda to da sam ja postao ubica… Trudim se da ne mislim, ali izgleda, moraće se i misliti, a i nešto uraditi… Kad to prođe – ako prođe – tada ćemo se videti“.

I – to je sve, Dašo, – koliko sam ja suza prolila. On je otišao od mene da bi umro… Čime sam ga mogla zadržati, vratiti, spasti? Šta ja mogu? Privući ga k srcu iz sve snage… Samo toliko… Ali on mene nije ni primećivao u poslednje vreme… Njemu je u lice gledala svojim strašnim očima revolucija. Oh, ja ništa ne razumem. Da li je potrebno nama svima da živimo? Sve je srušeno… Kao ptice na oluji mi se kovitlamo po Rusiji… Zašto? Ako nam posle sve prolivene krvi, svih stradanja, muka, vrate kuću, čistu trpezariju, poznanike koji igraju preferans… Da li ćemo mi ponova biti srećni? Prošlost je propala, propala zauvek. Dašo… Život je svršen, neka dođu drugi. Jači… Bolji… Kaća ostavi pero i zgužvanom maramicom obrisa oči. Zatim je gledala u kišu koja se slivala niz četiri prozorska okna. U dvorištu se savijao i ljuljao bagrem, kao da ga je ljutiti vetar vukao za kosu. Kaća ponovo poče da piše: – Vadim je otišao na front. Nastupilo je proleće. Sav moj život bio je čekati ga. Kako žalosno, kako to nikome nije bilo potrebno… Sećam se, predveče sam gledala kroz prozor. Procvetao je bagrem, veći cvetovi su razvijali krunice. Kočoperilo se jato vrabaca. Meni je bilo tako krivo, bila sam tako usamljena… Tuđa, tuđa na ovoj zemlji;.. Prošao je rat, proći će i revolucija. Rusija neće više biti ista. Ratujemo, ginemo, mučimo se. A drvo cveta isto onako kao i prošlog proleća, kao i mnogo proleća ranije. I ovo drvo, i vrapci – sva priroda – otišli su od mene u strašnu daljinu i tamo žive svojim, već meni nerazumljivim životom… Dašo, našto sve naše muke? Ne može biti da su uzalud… Mi, žene, ti, ja, poznajemo naš mali svetić… Ali ono što se dešava naokolo – sva Rusija – kakvo je to usplamtelo ognjište! Moraće se tamo roditi nova sreća… Kada ljudi ne bi verovali u to, zar bi počeli tako da mrze, da uništavaju jedan drugoga… Ja sam izgubila sve… Nisam više potrebna sebi… A, eto, živim, zato što je sramota, – ne strašno, već sramota otići i staviti glavu pod lokomotivu… privezati uže za kuku. Sutra odlazim iz Rostova da me ništa više ne bi podsećalo… Poći ću u Jekaterinoslav… Tamo imam poznanika. Savetuju mi da stupim u poslastičarnicu. Možda ćeš, Dašo, doći na jug i ti… Pričaju da je kod vas u Petrogradu vrlo rđavo… Evo razlike: žena ne bi nikad ostavila voljenog čoveka, makar bio kraj sveta… A Vadim je otišao… On me je voleo, dok je bio uveren u sebe… Sećaš li se u junu u Petrogradu – kakvo je sunce sijalo našoj sreći? Neću

zaboraviti do smrti bledo sunce na severu… Kod mene nije ostala nijedna fotografija Vadimova, nijedna njegova stvarčica… Kao da je sve bio samo san… Ne mogu, Dašo, da zamislim da je on ubijen… Sigurno ću poludeti. Kako tužno i nepotrebno proživljen život!“ Dalje Kaća nije mogla da piše… Maramica se sva ovlažila… Ali ipak je bilo potrebno javiti sestri sve ono svakodnevno i obično, što se više svega u pismu ceni… Pod šumom kiše ona je napisala te reči, ne unoseći u njih ni misli ni osećanja… O cenama robe, o skupoći života. „Nema nikakve materije, konca.. Igla staje hiljadu i po rubalja ili dva živa praseta… Susetka iz dvorišta, sedamnaestogodišnja devojka, vratila se noću gola i prebijena – skinuli su je na ulici. Glavno, – otimaju cipele…“ Pisala je za Nemce, da su namestili u gradskom parku vojnu muziku, i naređuju da se čiste ulice, a pšenicu, mast, jaja odvoze vozovima za Nemačku… Prost narod i radnici ih mrze, ali ćute, pošto nemaju da očekuju pomoć ni od kuda. Sve joj je to pričao potpukovnik Tetkin. „On je vrlo simpatičan, ali, izgleda, teško mu padaju tuđa usta. A njegova žena se ne usteže da govori o tome“. Kaća je još napisala: „Prekjuče sam napunila 27 godina, ali izgledam… Pa neka… Sada to nije važno… Nema za koga…“ I ponovo se prihvatila maramice. To je pismo Kaća predala Tetkinu koji obeća da će prvom prilikom poslati u Petrograd. Ali još dugo po Kaćinu odlasku nosio ga je u džepu. Saobraćaj sa severom bio je vrlo težak. Pošta nije radila. Pisma su prenosili naročiti putnici, propalice, i uzimali za to velike novce. Pred odlazak Kaća prodade i ono malo što je donela iz Samare; zadržala je samo jednu stvarčicu – smaragdni prsten, poklon za rođendan. To je bilo davno, pre rata, u proletnje petrogradsko jutro. To je sve utonulo u tako daleko sećanje da ništa više nije vezivalo Kaću s tim maglovitim gradom, gde je proletela njena mladost… Daša, pokojni Nikolaj Ivanovič i Kaća pošli su na Nevski… Izabrali su prsten sa smaragdom. Ona je stavila na prst zeleni plamičak i samo njega ponela iz tog života. Sa rostovske stanice polazilo je odjednom nekoliko vozova. Kaću prignječiše i gurnuše u nekakav vagon treće klase. Ona sede kraj prozora, zavežljaj sa zakrpljenim rubljem stavi na kolena. Promicale su navodnjene livade, donske ravni, dimovi na horizontu, maglovite konture Batajska, koji se nije pokorio Nemcima. Pod strmom obalom – polupotopljena ribarska sela, oblepljene zemljom kućice, bašte, izvrnute barke, dečaci koji su lutali.

Zatim kao mlečni pokrivač prostrlo se Azovsko more, u daljini – nekoliko nakrivljenih jedara. Pa ugašeni dimnjaci taganroških fabrika. Stepe. Brežuljci. Napušteni rudnici. Velika sela na padinama krečnjačkih brda. Jastrebi pod plavim nebom. Tužni, kao ova mesta, zvižduci vozova. Namršteni seljaci na stanicama. Gvozdeni šlemovi Nemaca. Kaća je gledala kroz prozor, zgurivši se kao starica. Mora biti da joj je lice bilo tako tužno i divno, da je nekakav nemački vojnik, koji je sedeo naspram nje, dugo gledao tu tuđu rusku ženu. Preko njegova mršava, s naočarima od nikla, umorna lica, takođe prelete nešto kao tuga. – Krivci će položiti račun za sve, madam, kad dođe vreme, – polako je rekao nemački. – Tako će biti i kod nas u Nemačkoj, tako će biti u celom svetu: veliki sud… socijalizam – biće ime sudije… Kaća u početku ne shvati da se obraća baš njoj – podiže oči na velike, čiste naočari od nikla. Nemac joj je klimao glavom prijateljski: – Da li gospođa govori nemački? – Da… – Kad čovek mnogo trpi – za utehu mu služi celishodnost razloga zbog kojih trpi – reče Nemac – skupljajući noge pod klupu i spuštajući glavu, tako da su mu sada oči gledale na Kaću iznad naočara. – Ja sam mnogo izučavao istoriju. Posle dugog zatišja mi ponovo ulazimo u period katastrofa. Eto mog zaključka. Mi prisustvujemo početku propasti velike civilizacije. Nekada je arijevski svet preživeo isto to. To je bilo u četvrtom veku, kada su varvari razrušili Rim. Mnogi su spremni da povuku paralelu s našim vremenom. Ali to nije ništa. Rim je bio potkopan idejama hrišćanstva. Varvari su razrušili samo leš Rima. Savremenu civilizaciju reorganizovaće socijalizam. Tamo je bilo rušenje, ovde će biti zidanje. Ideje hrišćanstva, koje su imale najveću rušilačku moć, bile su: jednakost, internacionalizam i moralna prednost siromaštva nad bogatstvom. To su bile ideje varvara, koji su hranili čudovišnog parazita, Rim, koji je plivao u raskoši. Eto zašto su se Rimljani tako bojali i tako strašno gonili hrišćane. Ali u hrišćanstvu nije bilo stvaralačkih ideja, ono nije organizovalo rad. Na zemlji se zadovoljavalo samo rušenjem, a sve ostalo je obećavalo na nebu. Hrišćanstvo je bilo samo mač, koji je rušio i kažnjavao. I čak na nebu, i u tom idealnom životu, ono nije moglo da obeća ništa sem prevrnutog naopačke hijerarhijskog klasičnog i činovničkog ustrojstva rimske imperije. To su mu bile osnovne pogreške. Kao protivtežu njemu Rim je uzdigao ideju ređa. Ali je tada baš nered –

sveopšti haos – bio zavetni san varvara koji su čekali čas da bi poleteli u napad na zidove Rima. Taj je čas došao. Umesto gradova zadimile su se razvaline. Leševi su ležali po putevima, nabijeni na kolju, pregaženi kolima varvara. Spasa nije bilo, zato što su Evropa, Mala Azija, Afrika, plamtele s kraja na kraj. Rimljani, kao ptice, jurili su tamo-amo po svetskom požaru. Ubijali su ih varvari, po šumama razdirale divlje zveri, propadali su po pustinjama od gladi, vrućine i hladnoće. Čitao sam priču savremenika o tome, kako je Proba, žena rimskoga prefekta, bežala noću u čamcu sa dvema kćerima iz Rima, u koji su prodrli Germani Alariha. Ploveći po Tibru, Rimljanke su videle plamen kako proždire večni grad. To je bio kraj sveta… Nemac razveza torbu sa svojim stvarima, sa dna izvadi debelu, u istrtoj koži beležnicu, i neko vreme ju je prelistavao, s uzdržanim osmehom. – Eto, – reče on, premestivši se na Kaćinu klupu, – da bih vam bolje predstavio kakvi su bili Rimljani pred propašću, čujte jedno mesto iz Amiana Marcelina. On ovako opisuje te vladare vasione: „Duge haljine od purpura i svile lepršaju na vetru i daju mogućnost da se ispod njih vidi bogata tunika ukrašena vezovima, koji predstavljaju razne životinje. Praćena svitom od pedeset slugu, njihova zatvorena kola potresaju kaldrmu i kuće, krećući se po ulicama s neobičnom brzinom. Ako kogod od njih odlazi u kupatilo, obično vezano sa radnjama, restoranima i šetalištem – on zapovedničkim tonom traži da svi predmeti, koji služe za opštu upotrebu, budu predati njemu na isključivo raspolaganje. Izlazeći iz kupatila on stavlja prstenje i kopče sa dragim kamenjem, i oblači skupocen ogrtač, čijeg bi platna bilo dovoljno za dvanaest ljudi. Zatim dolazi gornja odežda, koja laska njegovom samoljublju; pri tom ne zaboravlja da zauzme veličanstven stav koji se ne bi mogao oprostiti ni velikom Marcelu, osvajaču Sirakuze. Uostalom i on nekad preduzima smele izlete, s velikom pratnjom slugu, kuvara, klijenata i odvratno unakaženih evnuha, na svoja italijanska imanja, gde se zabavlja lovom na ptice i pitome zečeve. Ako slučajno, naročito u žarko podne, ima hrabrosti, da preplovi na pozlaćenoj lađi jezero Lukrin, polazeći u svoj letnjikovac na moru, on to putovanje upoređuje s pohodima Cezara i Aleksandra. Ako mu muva prođe kroz svilenu zavesu palube ili kroz nabore prodre zrak sunca, on oplakuje svoju nesreću, jadikujući što se nije rodio u kimerijskoj zemlji, gde je večni mrak. Najboljim gostima kod velikaša smatraju se paraziti i laskavci, koji umeju da pljeskaju svakoj domaćinovoj reči. Oni posmatraju s ushićenjem mramorne kolone soba i podove od mozaika. Za stolom ptice i ribe neobične veličine izazivaju sveopšte

divljenje. Donose kantare, da bi odredili težinu tih jela, i dok su pametni gosti okretali glavu od tih scena, paraziti su tražili beležnika, da bi se zvanično konstatovala ovakva neviđena čuda…“ – Da, sic transit31… – reče Nemac, zatvarajući beležnicu. Ti ljudi su krenuli da traže hranu po putevima i razrušenim gradovima. A talasi varvara produžili su da nailaze s istoka, pustošeći i grabeći. I za nekih pedesetak godina od rimske imperije nije ostalo ni traga. Veliki Rim je zarastao u travu, usred napuštenih dvoraca pasle su koze. Skoro za sedam stoleća spusti se noć nad Evropom. To je došlo zbog toga što je hrišćanstvo moglo da ruši, ali nije poznavalo ideje organizovanja rada. U zapovestima se ne govori o radu. Njihovi moralni zakoni mogu se primeniti na čoveka koji ne seje i ne žanje, a za koga seju i žanju robovi. Hrišćanstvo postade religija imperatora i osvajača. Rad osta neorganizovan i van morala. Religiju rada doneće svetu drugi varvari, koji će razrušiti drugi Rim. Jeste li čitali Špenglera, to je Rimljanin od glave do pete. On je u pravu samo u tome što za njegovu Evropu zalazi sunce. Ali za nas ono se rađa. Njemu neće poći za rukom da povuče za sobom u raku svetski proletarijat. Labudovi kriče pred smrt. Tako je, eto, buržoazija naterala Špenglera da kriči kao labud. To je njen poslednji idealistički adut. Zubi hrišćanstva su truli. A kod nas su oni gvozdeni. Njemu nasuprot mi stavljamo socijalističku organizaciju rada… Nas primoravaju da se borimo s boljševicima… Oho!… Vi mislite da mi ne razumemo ko gura našu ruku protiv koga? O, mi mnogo više razumemo nego što to izgleda. Ranije smo prezirali Ruse. Sada smo počeli da se divimo Rusima i da ih poštujemo… Pišteći otegnuto, voz je prolazio pored velikog sela: promicale su čvrste kuće, pokrivene limom, dugi stogovi slame, vrtovi iza ograda, firme dućana. Uporedo s vozom, po prašnjavu putu, vozio se seljak, u vojničkoj bluzi bez pojasa i u jagnjećoj šubari. Raširivši noge, on je stajao u omalenoj kočiji na gvozdenom podnožniku i vrteo krajeve dizgina. Sit, krupan konj podskakivao je, trudeći se da prestigne voz. Seljak se okrenu vagonskim prozorima i nešto viknu, široko pokazujući bele zube. – To je Guljaj-Polje – reče Nemac – to je vrlo bogato selo. Uz put je trebalo nekoliko puta menjati voz. (Kaća je greškom sela u voz koji nije išao direktno.) Žurba, čekanje po stanicama, nova lica, prostori stepe, nikada ranije neviđeni, koji su polako plovili iz prozorskog okna, odvratili su je od teških misli. Nemac je davno već otišao – na rastanku je

čvrsto stegao Kaćinu ruku. Taj je čovek nepokolebljivo verovao u logiku događaja i, izgleda, s tačnošću odredio i deo svoga sudelovanja u tome. Njegov mirni optimizam začudio je i uznemirio Kaću. Ono, što su svi smatrali propašću, užasom, haosom, za njega je bio dugo očekivani početak velikog početka. Za ovu godinu Kaća je slušala samo besno škripanje zubima, uzdahe najgoreg očajanja, videla je samo – kao onog martovskog jutra u očevom domu, – izopačena lica, stisnute pesnice. Istina, nije uzdisao i nije škrgutao potpukovnik Tetkin, ali on je bio po sopstvenim rečima „blaženi“ i revoluciju pozdravljao zbog nekakve svoje „blažene“ vere u pravednost. Ceo krug ljudi u kome je živela Kaća video je u revoluciji konačnu propast Rusije i ruske kulture, rušenje celog života, svetsku pugačevštinu, Apokalipsu u ostvarenju. Bila je carevina, mehanizam je njen radio razumljivo i tačno… Seljak je orao, rudar je vadio ugalj, fabrike pravile lepe i jevtine stvari, trgovci okretno trgovali, činovnici radili kao točkići na časovniku. Neko na vrhu od svega toga dobijao je raskošna životna dobra. Prigovarali su da je takvo uređenje nepravedno. Ali – šta da radiš, tako je bog uredio. I najedanput sve se razbilo u paramparčad i – razbacana mravlja gomila mesto carevine… I krenuo je čovek zbunjeno posrćući, sa očima… belim od užasa. Voz je dugo stajao u tišini na postaji. Kaća se nagnu na prozor. U mraku je tiho šumelo lišće visokog drveta. Zvezdano nebo nad ovom neshvatljivom zemljom činilo se neobuhvatnim. Kaća se nalaktila na ram spuštenog prozora. Šum lišća, zvezda, topli dah zemlje podseti je na jednu noć… To je bilo blizu Pariza u parku. Nekoliko ljudi, sve dobri poznanici, Petrograđani, došli su bili tamo na dva automobila… U paviljonu nad ribnjakom, gde su večerali, bilo je veoma lepo. Kao srebrnasti oblaci nadnosile su se nad vodom žalosne vrbe. Između onih koji su večerali bio je jedan Kaći nepoznat čovek, Nemac, koji je živeo u Rusiji. Lepo je govorio francuski. Bio je u večernjem odelu bez šešira. Mršav, s izduženim nervoznim licem, s visokim ogolelim čelom, i teškim kapcima ozbiljnih očiju. Sedeo je mirno, položivši duge ruke na donji deo vinske čaše. Kada bi se Kaći kogod sviđao, postajalo bi joj toplo i prijatno. Julska noć nad jezerom baš kao da se doticala njenih poluobnaženih ramena. Kroz lišće loze puzavice, iznad malog paviljona videle su se zvezde.

Sveće su toplo osvetljavale lica prijatelja, noćne leptire na astalskom čaršavu, zamišljeno lice nepoznatog čoveka. Kaća je osećala da se on zamislio pogledajući na nju. Mora biti da je bila vrlo lepa te večeri. Kada ustadoše od stola i pođoše kroz mračnu kao visoki svodovi aleju kraju parka do terase, da bi odatle posmatrali osvetljeni Pariz, Nemac je pošao pored Kaće. – Zar ne nalazite, gospođo, da je lepota nedozvoljena, nedopuštena? – reče strogim glasom, podvlačeći, da ne želi da dâ rečima dvosmisleno značenje. Kaća je išla lagano. Kako je lepo što je taj čovek počeo s njom da razgovara i što mu glas nije zaglušivao šuštanje tamnog svoda drveća. Idući s leve strane Kaćine, Nemac je gledao ispred sebe u dubinu aleje gde se razlivalo ljubičasto crvenilo grada. – Ja sam inženjer. Moj otac je vrlo bogat. Ja radim u velikim preduzećima. Moram da imam posla sa stotinama hiljada ljudi. Vidim i znam mnogo od onoga što je vama nepoznato. Oprostite, da vam nije dosadan ovaj razgovor? Kaća okrete glavu k njemu i ćuteći se osmehnu. U polusvetlosti dalekog rumenila on je ugledao njene oči i osmeh i produžio: – Mi živimo, na nesreću, na međi dva veka. Jedan koji zalazi divan je i raskošan. Drugi se rađa u škripanju mašina i surovim, jednoličnim fabričkim ulicama. Ime tome veku je masa, ljudska masa gde su srušene sve razlike. Čovek – to su samo razumne ruke koje upravljaju mašinama. Ovde je drugi zakon, drugi račun vremena, druga istina. Vi ste, gospođo, poslednja iz staroga veka. Eto, zašto je meni tako tužno da gledam vaše lice. Ono nije potrebno novome veku, kao ni sve što je beskorisno, što se ne ponavlja, sposobno da uzbuđuje osećanja koja nestaju – ljubav, požrtvovanje, poeziju, suze sreće… Lepota. Radi čega? To je uzbudljivo… To je nedopušteno… Ja vas uveravam – u budućem svetu počeće da izdaju zakone protiv lepote… Da li ste imali prilike da slušate o radovima na konvejeru? To je poslednja američka novina. U masu treba ukoreniti filozofiju rada pored pokretne trake… Krađa, ubistvo, moraju izgledati manja greška nego sekunda rasejanosti kod konvejera… Zamislite sada: u radionice od gvožđa stupa lepota, ono što uzbuđuje… Šta biva? Zbunjeni pokreti, podrhtavanje mišića, ruke dopuštaju sekunde zadocnjavanja, netačnosti… Greške u sekundama rastu u časove, a od časova – katastrofe… Moja fabrika počinje da izbacuje proizvode lošijeg kvaliteta, nego susedna fabrika… Propada preduzeće…

Negde propada banka… Negde je berza odgovorila padom vrednosnih papira… Neko je prosvirao sebi kuršum kroz srce… I sve zbog toga što je kroz fabričke prostorije prošla, šušteći haljinom, prestupno lepa žena. Kaća se nasmeja. Ona ništa nije znala o konvejeru. Ona nikad nije zalazila u fabrike, videla je samo zadimljene fabričke dimnjake, koji kvare pejzaž… Ljudsku masu, gomilu, ona je mnogo volela na velikim bulevarima, i u njoj nije videla ničeg zloslutnog. Dvojica od njenih poznanika, koji su večerali na jezeru, bili su socijaldemokrati. Dakle, što se tiče savesti takođe je sve u redu. Ovo što je govorio njen pratilac, polako, podignute glave, idući u toploj tami aleje, bilo je interesantno i novo, kao, na primer, kubističke slike koje su visile nekad u Kaćinom salonu… Ali ove večeri nije joj bilo do filozofiranja… – Mora biti da su vam nešto skrivile lepe žene, kad ih tako mrzite – reče ona, i opet se tiho nasmeja, misleći o drugom… To drugo je bilo neodređeno, kao ova noć, s mirisom cveća i lišća, sa svetlucanjem zvezdanih zraka među vrhovima, – slatka nesvestica od približavanja ljubavi! Ne prema tom visokom čoveku – a može biti i prema njemu. On je izazvao kod nje želju. Ono, što je doskora izgledalo tako teško i čak beznadežno – lako se približilo, lako ju je obuzelo. Ko zna šta bi joj se desilo tih dana u Parizu… Ali odjednom se sve prekide. Zagrmeli su topovi svetskog rata… Kaća nije više ni srela Nemca… Da li je on znao o približavanju rata, ili je naslućivao? U daljem razgovoru, kraj kamene balustrade, odakle su uživali u svetlosti Pariza, razbacanoj po tamnom horizontu i koja se prelivala kao dragi kamen, Nemac je nekoliko puta počinjao da govori s nekakvom strogom beznadežnošću o neizbežnoj katastrofi. Baš kao da ga je savladala nasrtljiva misao da je sve uzaludno: i draž noći i Kaćine čari. Nije se sećala šta mu je tada govorila, sigurno kakve besmislice; ali to nije bilo važno. On je stajao, nalakćen na balustradu, skoro dodirujući svojim obrazom Kaćino rame. Kaća je znala da se noćni vazduh mešao s mirisom koji je upotrebljavala, s mirisom njenih ramena, njene kose… Verovatno – ili joj se to sada čini – da joj je on tada stavio krupnu ruku na leđa, ona se ne bi izmakla… Ne, ništa se od toga nije desilo… Vetar je udarao po obrazu, mrsio joj kosu. Proletale su iskre iz lokomotive. Voz je išao kroz stepu. Kaća se odvoji od prozora, još uvek ništa ne videći. Pribi se u ugao klupe. Stisnu hladne prste.

Ona se sada kajala. Šta je to bilo? Ni nedelju dana nije prošlo otkako je doznala za smrt Vadimovu, a gore nego da ga je izneverila, gore nego da ga je izdala… Maštala je o ljubavniku koji nije ni postojao… Taj je Nemac, naravno, već ubijen… Bio je rezervni oficir. Ubijen, ubijen… Svi su umrli, sve je propalo, rastrgnuto, razneto, kao ta noć u parku na terasi, nad rekom – iščezlo nepovratno. Kaća stisnu usne, da ne zajeca. Sklopi oči. Duboka tuga razdirala joj je grudi… U prljavom vagonu, gde je žmirkala sveća, nije bilo mnogo sveta. Pokretale su se žive crne senke od podignute ruke, od raščupane brade, od golih nogu, spuštenih sa gornje klupe. Niko nije spavao, iako je noć bila već uveliko. Poluglasno su razgovarali. – Najopasniji je ovaj srez, ja vam kažem… – A šta? Zar i ovde nije sigurno? – Izvinite, šta vi kažete? Dakle i ovde pljačkaju? To je čudno, – što to Nemci gledaju? Oni su dužni da štite putnike. Kad su okupirali zemlju, treba da zavedu i red. – Nemcima, izvinite gospodo, nimalo nije stalo do nas… Sami se raspravite, vele, golubići, – kad ste zakuvali kašu… Da. U prirodi je to kod nas – razbojništvo… Šljam, nije narod… Na to odgovori pouzdani glas: – Svu rusku književnost treba zbrisati i spaliti javno… Dokazali su. Čestitog čoveka u celoj Rusiji, možda, nema nijednoga… Eto, sećam se, bio sam u Finskoj i zaboravio sam u gostionici kaljače… Konjanika su poslali s kaljačama u poteru, a kaljače su bile pocepane. Eto, to je čestit narod. I kako su se oni obračunavali s komunistima! Sa Rusima uopšte. U varoši Abo, posle ugušivanja ustanka, Finci su pekli i mučili komandanta tamošnje crvene garde. Preko reke se čak čulo kako je vikao taj boljševik. – Oh, gospode, kad će kod nas nešto nalik na red da se uvede… – Izvinite, ja sam bio u Kijevu… Pune radnje, u kafanama muzika, dame javno idu sa brilijantima. Pun život. Vrlo dobro rade menjačnice sa zlatom i drugim. Život na ulici cveta… Divan grad. – A kupon štofa za pantalone vredi koliko polugodišnja plata. Udaviše nas špekulanti. I znate, svi su velika čela, svi nose plavo odelo od ševiota… Sede po kafanama, trguju tovarnim listovima… Ustaneš ujutru, u gradu nema

palidrvca. A kroz nedelju dana kutijica – rublja. Ili te igle, na primer. Na imendan poklonio sam ženi dve igle s kalemom konca. Ranije sam joj poklanjao minđuše s brilijantima. Inteligencija propada, izumire… – Treba streljati špekulante bez milosti. – Ali, gospodine, druže, ovde vam ipak nisu boljševici. – A šta, šta se čuje u Kijevu – hetman čvrsto stoji? – Dok drže Nemci. Priča se da se pojavio još jedan pretendent na Ukrajinu – Vasilij Višivani. On je habzburški princ, a ide u maloruskom odelu. – Građani, vreme je da se spava, da ugasimo sveću. – To jest kako – sveću? To je vagon… – Pa tako – nekako je sigurnije… Spolja se vide svi prozori – svetlucaju. U vagonu odjednom svi zaćutaše. Izuzetno jasno su lupali točkovi. Letele su iskre iz lokomotive u stepski mrak. Zatim neko prošišta s velikim negodovanjem: – Ko je kazao „ugasiti sveću“? (Ćutanje. Neprijatno.) Aha, sveću… A on da pretura po kuferima. Treba naći ko je to kazao, i s platforme – niz strminu. Neko je od dosade počeo da škrguta zubima. Glas progovori: – Prošle nedelje sam putovao: jednoj ženi su dva zavežljaja kukicom izvukli. – To su sigurno mahnovci. – Hoće mahnovci zbog dva zavežljaja da se prljaju. Voz da opljačkaju, to je njihov posao. – Gospodo, nije zgodno pred noć o njima da se priča… I započeše priče, jedna strašnija od druge. Pominjani su takvi događaji da se bukvalno koža ježila čoveku. I tada se pokaza, da su mesta po kojima se, ne naročito brzo, vukao voz, prava razbojnička gnezda, kojima Nemci izbegavaju čak i da putuju, i da je na prethodnoj stanici čak i pratnja sišla… Ovde po selima seljaci šetaju u kožusima od dabra, devojke – u svili i kadifi. Ne prođe dan – tra-ta-ta, – ili gađaju voz iz mitraljeza, ili odvoje zadnje vagone, odguraju ih rukama, ili, dok je još voz u punoj brzini, najedanput se otvaraju vrata i ulaze bradati, sa sekirama, kratkim puškama: ruke uvis! Ruse ostavljaju u čemu ih je majka rodila, a padnu li i Jevreji…

– Šta Jevrejin? Šta će tu Jevrejin? – divlje povika izbrijani čovek u plavom odelu od ševiota, onaj koji se oduševljavao Kijevom. – Zašto su u svemu krivi Jevreji?.. Od toga krika posta još strašnije. Glasovi umukoše. Kaća opet zatvori oči. Pljačkati od nje nije bilo šta – sem smaragdnog prstena. Ali i njom zavlada težak strah. Da bi se otrgla od neprijatnog obamiranja srca, ona pokuša ponovo da se seti čari one noći – kada se ništa nije dogodilo. Ali samo su lupali vagoni u crnoj praznini: Ka-ćen-ka, Ka-ćen-ka, Ka-ćen-ka, svr-še-no, svr-šeno, svr-še-no… Odsečno, kao da je naleteo na branik, vagon se zaustavi, kočnice zaškripaše gvozdenim škrgutanjem, tresnuše lanci, zazvečaše stakla, nekoliko kofera teško pade s mreže za stvari. Najčudnovatije je bilo od svega, što niko čak i ne pisnu. Poskakali su s mesta, obazirali se, osluškivali. I bez reči je bilo jasno da su došli u škripac. U mraku zagrmeše puščani meci. Izbrijani čovek u ševiotu, uzmuva se po vagonu, nekud šmugnu, pritaji se. Iza prozora, ispod samog nasipa, bežali su ljudi. Bum, bum – sinu u oči, lupnu u uši… Strašni glas povika: „Ne pomaljajte se!“ eksplodirala je granata. Zadrma se vagon. Putnicima sasvim sitno zacvokotaše zubi. Neko se peo na platformu. Zalupaše kundacima na vrata. Gurajući se, upadoše njih desetak u šubarama, preteći bombama, gurajući se oružjem u teskobi. Grudi su šumno disale. – Skupljaj stvari, izlazi napolje! – Življe se kreći, jer… – Miška, udri bombom buržuje… Putnici su trgoše u stranu. Plavokosi mladić, zla, bledunjava lica pokrenu se celim telom napred, podigavši bombu, i tako za trenutak zasta s podignutom rukom… – Izlazimo, izlazimo, izlazimo – zašumeše glasovi. I ne buneći se više, ne govoreći ni reči, putnici iziđoše iz vagona, neko s koferčićem, neko dohvativši samo jastuk ili čajnik… Jedan, s cvikerom, bradice zabačene u stranu, čak se smešio, prolazeći pored razbojnika. Noć je bila sveža. Kao raskošan pokrivač širile su se zvezde nad stepom. Kaća sa zavežljajem sede na gomilu trulih pragova. Kad nisu odmah ubili –

sada već neće. Osećala je slabost, kao posle nesvestice. „Zar nije svejedno – mislila je – sedeti ovde na pragovima ili lutati po Jekaterinoslavu, bez komadića hleba…“ Bilo joj je zima po ramenima. Zevnula je. U vagonu su krupni seljaci izvlačili iz mreža kofere i bacali ih kroz prozor. Čovek sa cvikerom pope se na nasip kraj vagona: – Gospodo, gospodo, tamo su kod mene fizičke sprave, zaboga opreznije, to je lomljivo… Zašištali su na njega, uhvativši pozadi za nepromočivi ogrtač, ugurali ga u gomilu putnika. U tom trenutku iz mraka dojuri sa zveketom i topotom konjički odred. Za dve konjske dužine ispred njega jahao je, odskačući u sedlu, neko neverovatno snažan, u visokoj šubari. Putnici se zbuniše. Odred s podignutim puškama i sabljama zaustavi se pored vagona. Snažni čovek u šubari viknu gromko: – Gubitaka nema, je li momci? – Ne, ne… Istovarujemo… Daj kola – odgovoriše glasovi. Snažni u šubari okrenu konja i ujaha u gomilu putnika. – Vadi dokumenta – naredi on vrteći se s konjem, tako da je pena s konjske njuške letela u iskolačene od straha oči putnika. – Ne boj se. Vi ste pod zaštitom narodne vojske baćka 32 Mahna. Streljaćemo samo oficire, stražare – on preteći povisi glas – i špekulante narodnom imovinom. Opet čovek u nepromočivom ogrtaču istupi napred, popravljajući cviker. – Oprostite, mogu vam dati časnu reč da među nama nema onih kategorija koje ste pomenuli. Ovde su samo mirni stanovnici… Moje je prezime Obručev, nastavnik fizike… – Nastavnik, nastavnik – prekorno reče snažni u šubari, – a vezuješ se sa svakim đubretom. Odbi u stranu. Momci, ovoga ne dirajte, profesor je… Iz vagona doneše sveću. Poče proveravanje dokumenata. Stvarno, ni oficira, ni stražara nije bilo. Izbrijani čovek u ševiotu muvao se tu, ispred svih, do sveće… Ali on već nije bio više u ševiotu, već u pohabanom seljačkom gunju i u vojničkoj kapi. Bilo je neshvatljivo gde je to sve nabavio, – mora biti da ih je nosio sa sobom u koferu. On je drugarski tapšao po ramenima mrgodne razbojnike. – Ja sam pevač, vrlo mi je milo da se s vama upoznam, drugovi. Umetnicima je potrebno da proučavaju život, ja sam umetnik…

On se zakašlja da pročisti grlo, dok mu neko ne reče zagonetno: – Tamo će već videti – kakav si ti umetnik, ne raduj se pre vremena… Približile su se „tačanke“ – mala kola sa gvozdenom osovinom. Mahnovci na njih natovariše kofere, korpe, zavežljaje, popeše se na stvari odozgo, kočijaši zazviždaše na stepski način, siti konji poleteše kasom – i uz zvižduk i topot komora iščeze u stepu. Odjaha i odred konjanika. Samo su još nekoliko mahnovaca obilazili oko vagona. Tada putnici prostim podizanjem ruke izabraše delegaciju da mole razbojnike da im dopuste da putuju dalje. Priđe plavokosi momak, iskićen bombama. Čuperak ispod štita kape pokrivao mu je oko. Drugo, plavo oko gledalo je jasno i drsko. – Šta je to? – upita on odmeravajući svakog delegata od glave do pete. – Kuda da putujete? Na čemu? Ah, glupaci… Ta mašinovođa je kidnuo s mašine u stepu, sada je on već otperjao za deset vrsta. Ja vas ovde ne mogu ostaviti u noći, zar malo neorganizovanih luta po stepi… Građani, slušajte komandu… (On siđe sa strmine, namesti teški pojas. K njemu priđoše ostali mahnovci prebacujući puške na leđa.) Građani, postrojte se u kolonu po četvoro… Sa stvarima u stepu… Prolazeći pored Kaće, on se naže i dodirnu je za rame. – Ah, devojko… Ne tuguj, nećemo te uvrediti… Uzmi zavežljaj, koračaj pored mene van stroja. Sa zavežljajem u ruci, spustivši maramu do obrva, Kaća je išla po ravnoj stepi. Momak s čuperkom koračao je s njene leve strane, pogledajući preko ramena na ćutljivu gomilu zarobljenika, koji su se pogruženo vukli. On je tiho zviždao kroz zube. – Ko ste vi, otkuda? – upita on Kaću. Ona ne odgovori, okrenu se. Sada više nije osećala ni strah, ni uzbuđenje, samo ravnodušnost – sve joj je izgledalo kao u polusnu. Momak je opet upita to isto. – Znači ne želite sebe da ponižavate, da razgovarate s banditom. Vrlo mi je žao, damice. Samo gospodsku gordost trebalo bi smanjiti. Nisu ta vremena. Okrenuvši se, najednom skide pušku s ramena i srdito doviknu nekakvoj nejasnoj prilici, koja se gegala postrance od zarobljenika: – Ej, gade, zaostaješ… Pucaću. Prilika se žurno ugura u gomilu. On se zadovoljno osmehnu.

– A kuda bi mogao da beži, budala?.. Izgleda, hteo je da vrši nuždu. Eto kakve stvari, damice… Ne želite da govorite, a ćutati je gore… Ne bojte se, nisam pijan… Kad sam pijan, ćutljiv sam… Nisam dobar… Upoznajmo se, – on je podigao dva prsta do štita – Miška Solomin. Dezerter crvene vojske… Pre svega – bandit po prirodi. Treba razumeti. Zlikovac. Tu se niste prevarili… – Kuda idemo? – upita Kaća. – U selo, u štab puka. Proveriće vas, ispitati, nekoga nosom u zemlju, neke će pustiti. Vi, kao mlada žena, nemate čega da se bojite… Sem toga i ja sam s vama. – Baš vas se, vidim, i treba bojati više nego svih – reče Kaća, pogledavši ispod oka za trenutak na svoga saputnika. Ona nije očekivala da će ga te reči tako opeći. On se sav ispravi, udahnu jako kroz nozdrve, njegovo dugačko lice se namršti, bledo od svetlosti zvezda. „Kučka – prošaputa on. Išli su ćuteći. Miška u hodu zavi cigaretu, zapuši. – Sve i da odričete, ja znam ko ste. Iz oficirskog staleža. – Da, – reče Kaća. – Muž, sigurno, u belim bandama. – Da… moj muž je ubijen… – Ne jamčim da ga nije moje zrno udarilo… On iskezi zube. Kaća brzo pogleda, spotaknu se. Miška je pridrža ispod lakta. Ona oslobodi ruku i zavrte glavom. – Ja sam s kavkaskog fronta. Ovde sam tek četiri nedelje; sve vreme sam ratovao s belobanditima. Iz ove puške nisam samo jedno tane uterao u plave koščice… Kaća opet zatrese glavom. On je išao neko vreme ćuteći, zatim se zasmeja: – A padosmo i mi u sos kod stanice Umanjska. Od našeg Varnavskog puka ne ostade ništa. Komesara Sokolovskog ubiše, komandir puka Sapoškov ode samo sa šakom boraca, svi izranjavljeni… A ja se provukoh kroz nemački front do čiče. Ovde je veselije. Nad glavom ti niko ne stoji – narodna vojska. Partizani smo mi, damice, a ne banditi. Komandire biramo sami… Sami ih i zbacujemo: uzmeš nagan i tres… Samo je nad nama – čiča… Vi mislite, voz smo opljačkali pa ćemo sve u krčmama da popijemo?

Ništa od toga. Sve blago – u štab. A odatle – raspodela. Jedno seljacima, a drugo vojsci. Vozovi, to je naša intendantura. A mi – narodna vojska, znači sam narod – u stanju rata s Nemačkom. Eto kako se pitanje postavlja. Spahije koljemo. Stražare i hetmanove oficire – bolje da nam ne padaju u ruke, – uništavamo hladnim oružjem. Manje odrede Austrijanaca i Nemaca potiskujemo k Jekaterinoslavu. Eto kakvi smo mi banditi. Zvezdama u stepi, izgledalo je, nema kraja. Na jednom kraju, tamo kuda su išli, nebo je sasvim malo počelo da se zeleni. Kaća se sve češće spoticala, uzdisala uzdržano. A Miški ni po jada, ništa ga se ne tiče, – išao bi s puškom o ramenu hiljadu vrsta. Kaćina briga je bila samo to: da ne pokaže da je malaksala, da je ne bi ovaj vetropir i razmetljivac počeo žaliti… – Svi ste vi dobri! – Ona zastade, popravi maramu, da bi predahnula, i opet pođe po pelenu i krtičnjacima. – Eto, rađaj sinove, da bi ih ubijali. Ne treba ubijati, to je cela priča. – Slušali smo mi tu pesmu. Ta je pesma ženska, stara – reče Miška ne misleći se ni trenutak. – Naš komesar bi ovako na to: „Posmatrajte s klasnog gledišta…“ Ti nanišaniš iz puške i pred tobom nije čovek, već klasni fakt. Da li je razumljivo? Nema tu žalosti, ona je čak prava kontrarevolucija. To je drugo pitanje, golubice. Najednom mu se čudnovato izmeni glas – potmuo, kao da sam sluša svoje reči: – Neću se ni ja neprestano vrteti s puškom u ruci po frontu. Govore da je Miška pijana duša, alkoholičar, nek ide do đavola, u ambis. Tačno, ali ne sasvim… Ne mislim skoro umirati, a i ne želim… Tane koje će mene da ubije, još nije izliveno. On skloni čuperak s čela: – A šta je sada čovek – šinjel i puška? Ne, nije tako. Đavo bi me znao šta ja hoću… Ni sam ne znam šta… Počneš da misliš: da li možda tovar novca? Ne. U meni čovek pati… Tim pre, takvo je vreme – revolucija, građanski rat. Padam s nogu, patim od hladnoće, od rana, – radi svoje klase, svesno… U martu mesecu morao sam u zaštitnici ležati pola dana u ledenoj vodi pod puščanom vatrom… Ispadam heroj pred frontom? A pred sobom – krišom – ko si ti? Napio se alkohola i, u glupom gnevu na samog sebe, izvlačiš nož iz čizme… Miška se ponovo sav uspravi udišući noćnu svežinu. Njegovo lice je

izgledalo žalosno, skoro ženstveno. Ruke je duboko zabio u džepove od šinjela i govorio je već ne Kaći nego kao nekakvoj seni koja je letela ispred njega. – Znam, slušao sam – prosvećenost… Ja imam divlji um. Moja deca će biti prosvećena. A sada kakav sam – razbojnik sam… To je moja smrt… O inteligenciji pišu romane. Ah, kako je mnogo interesantnih reči. A zašto o meni ne pišu roman? Vi mislite samo inteligencija silazi s uma? Ja u snu čujem krik… Probudim se – i po drugi put bih ubio… Iz mraka iskočiše konjanici, vičući još izdaleka: „Stoj, stoj…“ Miška skide pušku, „Stoj, mater ti tvoju. Svoje ne poznaješ…“ Ostavivši Kaću, on priđe konjanicima i dugo se o nečemu dogovaraše. Zarobljenici su stojali, uzbuđeno se došaptavali. Kaća sede na zemlju, spusti glavu na kolena. S istoka, gde se jasnije zelenelo svitanje, dopirala je vlaga i zadah balege, domaćinski miris sela. Zvezde te beskrajne noći počeše da blede, iščezavaju. Ponova je trebalo podići se i poći. Uskoro zalajaše psi, pojaviše se stogovi, bunarski đermovi, krovovi sela. Pokazaše se na livadi zaspale guske slične grudvama snega. Koralna zora odražavala se u jezercu. Miška priđe natmuren: – Nemojte ići s drugima, ja ću vas smestiti odvojeno. – Dobro – odgovori Kaća, kao da je čula izdaleka. Svejedno je bilo kuda ići, samo – leći, zaspati… Kroz poluslepljene kapke ona ugleda velike suncokrete i iza njih zelene prozorske kapke, išarane cvećem i pticama. Miška udari noktima u mehuričasto prozorče. U kući s belim zidovima polako se otvoriše vrata, izviri čupava glava seljaka. Brkovi mu se uzdigoše, zubata usta zevnuše. „E, dobro, – reče on, – idemo, šta li…“ Teturajući, Kaća uđe u sobu, gde zazujaše uznemirene muve. Seljak iznese iza pregrade kožuh i jastuk: „Spavajte“ – otide. Kaća se naže iza pregrade na postelji. Izgleda da se Miška naginjao nad njom, popravljajući pod glavom jastuk. Blaženo je bilo nestati u ništavilu… … Uznemiravala je lupnjava kola. Ona su se kotrljala, tutnjala. Jurilo je mnogo ekipaža. Odblesak sunca odbijao se iza njih od prozora visokih, visokih kuća. Pulukružni krovovi od grafita. Pariz. Jure ekipaži s nagizdanim ženama. Svi nešto viču, okreću se, pokazuju… Žene mašu čipkanim

amrelima… Sve više ekipaža juri. Bože moj! To je potera… U Parizu, na bulevarima! Eto ih. Ogromne senke na kosmatim konjima u zelenkastom osvitu. Ni maknuti se, ni pobeći. Kakav topot! Kakvi krici! Prekide joj se dah. … Kaća sede u postelji. Tutnjali su točkovi, rzali konji iza prozora. Kroz nezastrta vrata pregrade ona je videla ljude koji su ulazili i izlazili, naoružani do zuba. U sobi su brujali glasovi, lupale čizme. Mnogi su se gurali oko stola, nešto su na njemu razgledali. Psovali su. Bio je već uveliko dan i nekoliko zrakova probijalo je plavičasti dim od duvana kroz male prozore. Na Kaću niko nije obraćao pažnju. Ona popravi odelo i kosu, ali ostade sedeći na postelji. Bilo je jasno da je u selo došla nova vojska. Po uznemirenom brujanju ljudi, koji su se gurali u sobi, videlo se da se sprema nešto ozbiljno. Oštar glas sa zamuckivanjem, sa ženskim prizvukom viknu zapovednički: – Đavo ga odneo! Pozovite ga, podlaca. I poleteše glasovi, krici iz kuće u dvorište, na ulicu, tamo gde su stajale upregnute trojke, osedlani konji, grupice vojnika, mornara, naoružanih seljaka. – Petričenko!.. Gde je Petričenko!.. Trči za njim… – Sam trči, vepre debeli… Ej, brate, zovi pukovnika… Ta gde je, đavo da ga nosi… On je tu, spava u kolima, pijan… Iz vedra ga, đavola, politi… Čuj, ti tamo s kofom, trči do bunara – pukovnika ne možemo probuditi. Ej, braćo, ne možemo ga osvestiti vodom, namaži mu usta katranom. Probudio se, probudio se… Kaži mu, – čiča se ljuti… Ide ide… U kuću uđe visok čovek s visokom kapom. On je toliko, videlo se, čvrsto spavao, da su se na njegovom brkatom crvenom licu jedva mogle poznati otekle oči. Gunđajući se progura do stola i sede. – Ti, nevaljalče, vojsku prodaješ! Potkupili su te! – zaurla sa zapinjanjem visoki škrgutavi glas. – Pa šta? Eto, zaspao sam, i to je sve, – odgovori pukovnik tako debelim glasom, kao da je govorio sedeći ispod bačve. – To ja, to ja, tebi govorim… To je – glas se zagrcnu – što si prospavao Nemce… – Kako prospavao Nemce? Ja ništa nisam prospavao.

– Gde su ti zaštitnice? Mi smo išli celu noć – nijedne zaštitnice… Zato je armija opkoljena? – Što vičeš? Ko zna otkuda su se Nemci stvorili… Stepa je velika… – Ti si kriv, nitkove. – Lakše, lakše… – Kriv! – Ne diraj me… Najednom u kući – tišina. Pojuriše oni koji su stajali oko stola. Neko se, teško dišući, borio. Polete uvis ruka s revolverom. Dohvati je nekoliko ruku. Razleže se pucanj. Kaća zapuši uši, brzo leže na jastuk. S tavanice je padao malter. A ponova, čak veselo, zabrujaše glasovi. Pukovnik Petričenko se podiže, skoro dodirujući jagnjećom šubarom tavanicu, i s gomilom četnika važno iziđe na ulicu. Iza prozora poče kretanje. Ustanici su sedali na konje, uskakali u kola. Zafijukaše bičevi, zaškripaše osovine, podiže se neverovatna psovka. Kuća opuste, i tada je Kaći bilo jasno, zašto dosada nije mogla da vidi onoga koji je tako zapovednički vikao ženskim glasom. To je bio mali čovek. Sedeo je za stolom, leđima okrenut Kaći, stavivši laktove na mapu. Prava dugačka kosa kestenjaste boje padala mu je na uska, kao u mladića, ramena. Crn sukneni kratak kaput bio je prekršten kaišima, za kožnim pojasom dva revolvera i sablja, noge u lepim čizmama, sa mamuzama, prekrštene pod stolom. Klimajući glavom, zbog čega mu je masna kosa padala po ramenima, žurno je pisao; pero je prskalo i cepalo hartiju. Iz dvorišta oprezno uđe seljak koji je Kaći ustupio postelju. Njegovo lice bilo je ružičasto, milo. U kosi – seno. Glupavo namigujući, sede na klupu, naspram čoveka koji je pisao, podmetnu ispod sebe obe ruke i poče da češe jednom bosom nogom drugu. – Sve u brigama, sve u brigama, Nestore Ivanoviču! A ja sam se nadao da ćeš ostati na ručku. Juče sam tele zaklao kao da sam znao da ćeš ti svratiti… – Nemam vremena… Ne smetaj… – Aha… (Seljak zaćuta, prestao je da trepće očima. Oči mu postadoše pametne, teške. Neko vreme je pratio ruku onoga koji je pisao.) Dakle, kako mislite, Nestore Ivanoviču, nećete da primite borbu u našem selu?

– Kako se desi… – Pa da, razume se, to je vojna stvar… A ja o tom, ako borbu budete primili, trebalo bi skloniti stoku… Na salaš, kuda li, da je oteram? Čovek duge kose baci pero i zavuče malu ruku u kosu, pročitavajući ono što je napisao. Seljaka je zasvrbela brada, zasvrbelo ga je pod miškom. Počešao se. I kao da se tek sada seti: – Nestore Ivanoviču, a kako ćemo s tekstilom? Sukno si poklonio, dobro sukno. Intendantsko, u oči pada. Zbilja, šestoro kola. – Malo vam? Niste siti? Malo? – E, šta ti, kako malo… I za ovo ne znamo kako da ti zablagodarimo… Sam znaš – četrdeset boraca smo iz sela tebi poslali… I sinčić moj je pošao. Ja, kaže, oče, treba krv da prolijem za seljačku stvar… Ako bude malo mi ćemo poći, stari će da se dignu. Ti samo ratuj, mi ćemo pomoći… A ono s tekstilom ako dođe do nečega – no, ne daj bože, banu Nemci, policija… sam znaš, kakva je kod njih kazna – dakle, kako ćemo: možemo li biti sigurni da borbe neće biti, ili ne? Leđa u čoveka duge kose ispraviše se. On izvadi ruku iz kose, i uhvati se za kraj stola. Čulo se kako duboko diše. Glava mu se zavaljivala. Seljak oprezno poče da se odmiče od njega na klupi, izvuče ispod sebe ruke i postrance iziđe iz sobe. Stolica se zaljulja, dugokosi je odgurnu nogom. Kaća, uzdrhtavši, vide, najzad, lice tog malog čoveka u crnom poluvojničkom odelu. Ličio je na preobučenog kaluđera. Ispod jakih obrva, iz udubljenja gledale su na Kaću smeđe, besne, oštre oči. Lice je bilo rohavo, žuto, glatko obrijano – žensko, i nešto je na njemu izgledalo nedozrelo i svirepo, kao u mladića. Sve, osim očiju, starih i pametnih. Još jače bi Kaća zadrhtala da je znala da pred njom stoji sam čiča Mahno. On je posmatrao mladu ženu koja je sedela na krevetu, u prašnjavim cipelama, u izgužvanoj, još uvek elegantnoj svilenoj haljini, sa tamnom maramom vezanom na seljački način, i, izgleda, nije mogao da se doseti – kakva je to ptica doletela u sobu. Njegovu dugu gornju usnu iskrivi osmeh, otkrivši retko usađene zube. Upita je kratko, oštro: – Čija? Kaća ne razumede, glava joj se zatrese. Osmeh nestade s njegovog lica, i

ono postade takvo da su Kaći zadrhtale usne. – Ko si ti? Prostitutka? Ako je sifilis – streljaću. No? Znaš li da govoriš ruski? Bolesna? Zdrava? – Ja sam zarobljenica – jedva čujno odgovori Kaća. – Šta umeš? Znaš li manikir? Daćemo instrumente… – Dobro – još tiše odgovori ona. – Ali nemoj da zavodiš razvrat u vojsci… Jesi li razumela? Ostani. Vratiću se večeras posle bitke – očistićeš mi nokte. Mnogo bajki širilo se po narodu o čiči Mahnu. Pričalo se da je za vreme tamnovanja u Akatujskom kazamatu mnogo puta pokušavao da beži i pobegao je, ali je bio otkriven u šupi i sekirom se tukao s vojnicima. Polomili su mu sve kosti kundacima, okovali ga, i tri godine bio je u okovima, ćutao kao tvorić, samo je danju i noću skidao i nije mogao da skine sa sebe gvozdene okove. Tamo u kazamatu se sprijateljio s anarhistom AršinovomMarinom i postao njegov učenik. Nestor Mahno bio je rodom iz jekaterinoslavskog kraja, iz sela GuljajPolja, sin stolara. Počeli su ga izmalena tući kada je služio u sitničarskoj radnji, i još onda prozvali su ga tvorićem zbog zloće i kestenjavih očiju. Kada je, posle batina, ošurio vrelom vodom starijeg pomoćnika, dečka su oterali. On okupi drugove – šunjali su se po baštama, voćnjacima, pravili ispade, živeli po svojoj volji, dok ga otac nije dao na tipografski zanat. Tamo ga je, vele, tobož zapazio anarhist Voljin, koji je posle osamnaest godina postao načelnik štaba i mozak svih poslova kod Mahna. Dečko se tako dopao Voljinu, da ga ovaj poče učiti pismenosti i anarhizmu, dade ga u školu i Mahno postade učitelj. Ali to nije bilo tačno. Mahno nikad nije bio učitelj, a tačnija je pretpostavka da je i Voljina upoznao tek docnije, a s anarhizmom se upoznao preko Aršinova na robiji. Od godine 1903. Mahno opet počinje da hara po Guljaj-Polju, ali ne više po baštama i voćnjacima, već po gospodskim imanjima, po trgovačkim ambarima: te odvede konje, te isprazni podrum, te napiše cedulju trgovcu da mu ostavi pare pod kamen. S policijom je u to doba održavao čudno i pijano prijateljstvo. Mahna se počeše ozbiljno pribojavati, ali ga seljaci nisu izdavali, zato je Mahno sve odlučnije dosađivao spahijama što se više približavala revolucija 1905. godine. I kada, najzad, počeše goreti spahiluci, kada seljaci izađoše da

oru gospodsku zemlju – Mahno se prebaci u gradove na nove poslove. Početkom 1906. godine on napade sa svojim momcima finansijsku upravu u Berdjansku, ubi tri činovnika, ugrabi kasu, ali ga izdade jedan drug i on dospe u Akatuj na robiju. Posle dvanaest godina, oslobođen februarskom revolucijom, on se ponovo pojavi u Guljaj-Polju, gde su seljaci ne slušajući dvosmislene naredbe Privremene vlade, oterali spahije i podelili zemlju. Mahno ih podseti na svoje stare zasluge i bude izabran za pomoćnika predsednika u oblasnom seljačkom odboru. On je odmah stao odlučno na liniju „slobodne seljačke uprave“; na konferencijama mesne oblasne uprave nazvao je odbornike buržujima i kadetima; – usplamtevši u raspri ubio je na samoj konferenciji člana uprave i samog sebe je naimenovao predsednikom i rejonskim komesarom. Privremena vlada ništa mu nije mogla. Posle godinu dana dođoše Nemci. Mahno je morao da beži. Neko vreme lutao je po Rusiji da bi se osamnaeste godine obreo u Moskvi, koja je u to doba kiptela anarhistima. Tu su bili i stari Aršinov, koji je melanholično gledao na događaje revolucije, kojima su, po njemu neshvatljivoj igri sudbine, rukovodili boljševici; tu je bio i moćni teoretičar i stub anarhije – „majke poretka“ – Voljin, koji nikada u životu nije očešljao bradu i kosu, i nestrpljivi častoljubac Baron, i Arten, i Teper, i Jakov Alij i Krasnokucki. Glagzon, i Cinciper, i Černjak i mnogo drugih velikih ljudi, koji nikako nisu mogli da se ukopčaju u revoluciju, sedeli u Moskvi bez novaca, sa uvek istim dnevnim redom svakodnevnih zasedanja: „Formiranje organizacije i finansijska pitanja…“ Neki su od njih kasnije postali vođi mahnovske anarhije, drugi – učesnici atentata na moskovski komitet boljševika u Leontijevskoj ulici. Nesumnjivo je dolazak Mahna izazvao pažnju kod anarhista, koji su čamili po moskovskim kafanama. Mahno je bio čovek od akcije i vrlo odlučan. Naumili su da Nestor Ivanovič otputuje u Kijev i da ubije hetmana Skoropadskog i njegove generale. Mahno je zajedno s pridodatim mu anarhistom prešao ukrajinsku granicu kod Belenihina, izmakavši budnom motrenju strašnoga komesara Sajenka, koji je blokirao tamo puteve. Preobukao se u oficira, ali se predomislio da ide u Kijev: zapahnuo ga je slobodni vetar stepa, i konspirativni posao – kako mu se učinilo – nije mu bio po ukusu. On okrenu pravo u Guljaj-Polje. U rodnom selu okupi petorku pouzdanih momaka. Sa sekirama, noževima i kratkim puškama zaseo u jarugu, blizu poseda plemića Reznikova, upao je

noću u njegovu kuću i bez velike buke preklao spahiju i tri njegova brata, koji su služili u državnoj straži. Kuću je upalio. U ovom poslu dobio je sedam pušaka, revolver, konje, sedla i nekoliko policijskih mundira. Ne gubeći sada vreme, dobro naoružan i na konjima, on upada sa svojom petorkom na salaše, spaljuje ih do temelja. Popunjuje odred. S besnom strašću leti s jednog kraja sreza na drugi i čisti ga od spahija. Najzad odlučuje se na posao koji ga je nadaleko proslavio. Bilo je to na Duhove. Stepski magnat, spahija Mirgorodski, udavao je kćer za hetmanskog pukovnika. Na svadbu je došao po neko od suseda, koji se nije plašio da u ovo opasno vreme projuri stepskim drumom. Došli su gosti i iz gubernije, i iz Kijeva. Dvorac Mirgorodskih čuvala je jaka straža. Na tavanu gospodske kuće bio je postavljen mitraljez. Pa i sam mladoženja došao je sa svojim drugovima iz puka – stasitim momcima u širokim plavim dimijama, s turom koji se po starinskom običaju morao vući po zemlji, u dolamicama od crvene čoje, u astraganskim šubarama, sa zlatnom kićankom bezmalo do pojasa. Svima su o boku visile krive sablje, lupkajući u hodu o čizme sa savijenim vrhovima. Mlada beše nedavno stigla iz Engleske, gde je završila svoje obrazovanje u koledžu, i nije rđavo govorila ukrajinski, nosila je vezene rukave, đinđuve, pantljike i crvene čizmice. Panu-ocu poslali su iz Kijeva po naročitoj porudžbini somotsku dolamu optočenu krznom, potpuno istu kao na poznatoj slici hetmana Mazepe. Svadbu su hteli da obave na starodrevni način, i mada je stogodišnju medovinu bilo teško naći u Ukrajini koja je gorela, ipak je za bogati pir bilo svega dovoljno naspremano. Posle liturgije nevestu su poveli kroz park u novu crkvu od kamena. Deveruše, koje su išle sa mladom i pevale pesme, bile su čudo od lepote, a ona – baš kao iz kozačke pesme. „Ehe, – govorili su deveri mladoženjini koji su očekivali kod crkvene porte – ehe, vidi se, vratila su se u Ukrajinu dobra vremena“… Posle venčanja mladence su u priprati posuli ovsom. Pan otac u mazepinskoj dolami, blagoslovio ih je starodrevnom ikonom iz Mežigorja. Ispili su šampanjac, uzviknuli: „Neka živi“, razbili čaše, mladenci automobilom otišli na voz, a gosti ostali da piruju. Spustila se noć na široko dvorište spahiluka gde su sluge i Stražari nogama izvodili komplikovane figure. Svi prozori na kući veselo su sijali. Jevrejski orkestar, doveden iz Aleksandrovska, gudio je i duvao iz sve snage.

Pan otac već je bio odigrao đavolski „gopak“ 33 i pio sodu. Već su devojke i dame tražile osveženje pored otvorenih prozora, a mladoženjini deveri, sve sami pukovnici, kapetani i potpukovnici, – vratili su se za sto sa zakuskom i, zveckajući sabljama, pretili da će ići da tuku proklete Moskalje, da će stići do same Moskve. U to vreme među ovima koji su lumpovali pojavi se oficir maloga rasta, u mundiru hetmanove straže. Nije bilo ničega čudnog u tome što je u dvorac o takvom danu svratila policija. On je ušao skromno, ćuteći se poklonio, ćutke pogleda iskosa na muzikante. Samo je poneko primetio, kao da mu je mundir bio nešto veći, a jedna dama je sa zebnjom najednom rekla drugoj: „Ko je to? Kako je strašan?“ Mada se nepoznati oficir starao da drži oči spuštene, ipak i mimo njegove volje one su mu gorele kao u đavola… Ali, zar se malo koja ludorija može pričiniti u pijanstvu. Muzikanti su posle mazurke i valcera zasvirali tango. Dve, tri crvene dolame, držeći se još čvrsto na nogama, poveli su dame. Neko je naredio da se ugasi gornja svetlost. U polumraku, pod tihim zvucima, koji, činilo se, kao da doleću iz dubine zauvek preživelih godina, počeli su se parovi savijati, malaksavati od čežnje predstavljajući sladostrašće smrti. I tada su odjeknuli hici. Gosti su se skamenili. Muzika je prestala. Mahno, odeven u uniformu policijskog oficira, stojao je iza stola sa zakuskom, kod poluotvorenih vrata, i pucao iz dva revolvera u crvene dolame. Visok, rumen potpukovnik, mladoženjin dever, raširivši ruke teško se sruši na sto i prevrnu ga. Žene zavrištaše prodirućim glasom. Drugi je izvlačio sablju, ali još ne izvukavši, zabi lice u tepih… Još trojica sa sabljama baciše se na Mahna – dvojica su odmah pali, treći skoči kroz prozor i tamo zavika kao zec. Na suprotnim vratima pojaviše se dvojica, svirepi i čupavi, takođe u mundirima straže, i otvoriše paljbu na goste. Žene su jurile na sve strane. Padale. Pan otac nije mogao da se podigne sa fotelje i Mahno, prišavši, sruči mu kuršum u usta. Razlegala se pucnjava i u dvorištu, i u parku, gde su jurili gosti koji su iskočili kroz prozore. Samo malom broju pošlo je za rukom da se sakrije u žbunje, u ševar kraj ribnjaka. Kućna čeljad i stražari bili su poubijani. Mahnovljevi momci upregli su kola i do zore su ih tovarili blagom i oružjem. Sunce je ogrejalo već upaljen dvorac. U Guljaj-Polju ovaj smeli napad izazvao je dubok utisak. U to vreme seljaci su već sasvim bili izgubili hrabrost pod Nemcima, pod vraćenim spahijama, pod državnom stražom, uvek spremnom za kaznu. Ne verujući

seljacima, spahije nisu želele da daju zemlju pod najam i tražile su ne samo žetvu ovoga leta, već i vraćanje gubitaka pšenica od prošle godine. Ostajalo im je da zavijaju kao kurjaci. Pojavio se Mahno i otpočeo teror. Po zaseocima i selima pođe glas da se našao „baćko“. Seljaci se osvestiše. Buknuše u plamenu imanja. U stepama su goreli stogovi pšenice. Partizani su drsko napadali na parobrode i šlepove sa žitom natovarene za Nemačku. Pobune su se širile i na desnoj obali Dnjepra. Austrijskoj i nemačkoj vojsci dato je bilo naređenje da prekrate nerede. Stotinu kaznenih odreda rasturiše se po zemlji. I tada je Mahno prvi, s malim, dobro naoružanim odredom, počeo da napada na austrijsku vojsku. U to vreme vojska baćka Mahna nije još bila velika. Stalno – bez begunaca jezgro se njeno sastojalo od dve-tri stotine ljudi koji su metnuli glavu u torbu. Bili su tu i crnomorski mornari, i vojnici s fronta, kojima je zbog raznih okolnosti bilo nezgodno da se pojave u rodnom selu, i sitniji atamani, koji su sa svojim odredima prišli Mahnu, i ljudi bez roda i porodice, koji su ratovali radi junaštva i veselog života. Tada su u armiju počeli da dolaze i anarhisti pojedinci, nazvani „borci“, čuvši za nove hajduke, koji su slobodno tumarali na konjima. Dolazeći peške u Mahnov štab, pocepani i gladni, s bombom u jednom džepu i Kropotkinovom knjigom u drugom, anarhisti su govorili baćku: – Čuli smo da si genijalna ličnost. Hm! Da vidimo. – Pogledajte – odgovarao je baćko. – Pa šta – govorili su oni – ako si stvarno takav – doći ćeš zaista na stranice svetske istorije. Đavo bi te znao, a možda je tebi suđeno da postaneš drugi Kropotkin. – Moguće – odgovarao je baćko. Anarhisti počeše da se voze za baćkom u komori, da piju sa baćkom rakiju; govorili su mu laskave reči, kojih je on bio veliki ljubitelj – o istoriji i o slavi. I malo pomalo, poneki od njih je počeo da odlazi na odgovorne i više položaje. I već su se za svakim vukla kola sa plenom, uzetim u borbi: sanduk konjaka, burence zlata, zavežljaj s odelom. Takvi „samci“ bili su Čaldon, Skoropionov, Jugolobov, Čerednjak, Engarec, Francuz i mnogi drugi. Na dugim logorovanjima oni su nalazili čitave javne kuće veselih devojčura, i priređivali atinske noći, uveravajući baćka da takvo pristupanje polnom pitanju oslobađa život, a što se tiče sifilisa, to je malenkost i besmislica, kada

se ostvaruje apsolutna sloboda. Mahno je nazivao svoje anarhiste gadovima koji puze, ne jedanput je pretio da će ih streljati, ali ipak ih je trpeo kao ljude od knjige i koji su lepo razumevali šta je to svetska slava. Vojska nije imala stalno mesto za štab. Po potrebi on se prebacivao s kraja na kraj gubernije na kolima i konjima. Kada bi nameravali napad ili je predstojala borba, Mahno je slao kurire po selima, i sam je na zborovima držao vatrene govore, posle čega su njegovi potčinjeni bacali s kola u gomilu komade sukna i cica. Za dan jezgro njegove vojske uvećavalo se seljacima – partizanima. Svršavao se boj i dobrovoljci su se isto tako brzo razilazili i po selima skrivali oružje, i – kao da oni nisu oni, – stojeći na vratima, lenjo se češkali, dok je pored njih tutnjala nemačka artiljerija tražeći neprijatelja. Austrijanci i nemački odredi goneći Mahna uvek su udarali u šuplje i uvek se za njihovim stopama pojavljivao taj đavo, koji je bio svugde i na svakom mestu. Partizani, kao drevni nomadi, nisu primali odlučnu borbu, rasturali su se uz galamu, zviždeći i pucajući, na konjima, i sakupivši se ponova tamo gde ih nisu čekali, napadali su iznenada. Selo opuste. Ode za vojskom i Mahno na trojci, u kolima pokrivenim ćilimom. Bilo je već podne. Debela uplakana devojka, u visokozadignutoj suknji, čistila je sobu metlicom od pelena. Domaćin je sedeo kraj otvorenog prozora i, pogledajući na brežuljke, kuda su otišli pešaci i konjanici i gde su se sada mirno okretale dve vetrenjače, teško je uzdisao: izgleda da ga nije umirio današnji razgovor s Mahnom. Kaća je otišla na bunar, umila se i dovela u red. Domaćin ju je pozvao da doručkuje – ona je pojela dve knedle, pila mleka. I tek sada, ne znajući šta da radi, šta da čeka, sedela je kraj drugoga prozora. Bilo je sparno. Na ulici je mnogo kokošaka švrljalo po svežem đubretu. U vrtovima su suncokreti savili zlatne šeširiće, najedrala je višnja. Nad selom su kružili jastrebovi. Domaćin je stenjao, uzdisao. – Ti suknju još i na glavu podigni, bestidnice – reče on uplakanoj devojci – važna stvar – pipali. Nisu tebe prvu. Devojka zajeca, baci metlu i spusti suknju na debele, bele listove. Domaćin je neko vreme gledao na metlicu. – Ko? Kaži, ne boj se, Aleksandra… – Pa ja i ne znam, kako se on prokleti zove… Nije naš… U naočarima…

– Vidiš ti – brzo reče domaćin, kao da se obradovao. – U naočarima… To je neko od njih, anarhista. – On se okrenu Kaći. – Sinovica Aleksandra… Poslao sam je na gumno po slamu… A gumno, znate gde je? Vratila se ujutru sva izgrebena. Pfuj! – Bio je pijan. Revolverom je pretio. Šta sam mogla? – Aleksandra tiho zajeca. Domaćin lupnu na nju bosom nogom: – Odlazi odavde. Čovek i sam ne zna kako će živ da ostane. Devojka istrča. On opet poče da uzdiše pogledajući na brežuljke. – No, šta ćeš? Zar smo mi radi da te razbojnike hrabrimo? Recimo, naređuju da damo konje, za njihova kola. A oni jure, đavoli, po osamdeset vrsta… Konj nije mašina, s njim treba lepo… Kod nas je sada sva stoka osakaćena… Eh, rat!.. Zadrhta staklo od lampe, koja je visila nad stolom, tiho zazveckaše prozorska stakla. Topal vazduh kao uzdahnu. Po zemlji zatutnja udaljena grmljavina. Domaćin se brzo do pojasa naže kroz prozor i dugo gledaše na brežuljke, gde se oko vetrenjače vrteo usamljen konjanik. Zatim pažljivo sastavivši prste, prekrsti se pred ikonom u uglu. – Nemačka artiljerija tuče naše – reče, i opet ga zasvrbe ispod izbledele rubaške. – Eh, lepo vreme! – on podiže metlicu, baci je u ugao i pođe u dvorište, skupljajući prste bosih nogu. Opet prelete daleki tutanj nad selom. Kaća više nije mogla da sedi u sobi i iziđe na sparnu pripeku gde se širio miris đubreta. U to vreme je po ulici išla uznemirena gomila jučerašnjih putnika. Napred je išao, gledajući iznad cvikera, nastavnik fizike Obručev; on je bio u gumenom ogrtaču i kaljačama i izgledao je kao predvodnik – u njega su imali poverenje. – Hajdete s nama! – viknu on Kaći. Ona priđe. Putnici su izgledali pometeni, oslabela lica; kod dveju žena srednjih godina – otoci od suza. Nije bilo preobučenog špekulanta. – Jedan je iz naše grupe iščezao bez traga – očigledno streljan je, – reče Obručev bodrim glasom. – Nas sve očekuje njegov udes, gospodo, ako ne nađemo u sebi dovoljno energije… Bez odlaganja treba da rešimo pitanje: čekati ishod borbe, ili koristiti se tim što nas niko, izgleda, ne čuva i pokušati da peške dođemo do železničke pruge… Govorniku dajem samo jedan minut. Tada počeše da govore svi u jedan mah. Jedni su ukazivali na to, da će ih

razbojnici, ako ih stignu u otvorenoj stepi, bezuslovno sve uništiti. Drugi – da u bekstvu postoji ipak nada na spasenje. Treći, uvereni u pobedu Nemaca, nastojali su da se čeka kraj borbe. Kada opet zatutnja iza brežuljka, svi zaćutaše i, bolno se mršteći gledahu onamo, gde ništa nije moglo da se vidi, sem kako se lenjo vrte krila vetrenjača. Obručev održa govor, u kome je istakao sve protivurečnosti. Obe dame gledale su mu u usta kao propovedniku. Ne rešivši ništa, putnici su i đalje stojali među kokoškama i vrapcima na pustoj ulici, gde nijedna duša nije ni pomišljala da se sažali na svoga, na Rusa… Daleko od toga! Jedna gologlava žena izviri na prozor, zevnu i okrete se na drugu stranu. Iza ugla kuće iziđe raspasan ljutit seljak. Pogleda okolo, podiže parče gline i iz sve snage baci na tuđeg vepra. I isto tako ravnodušno su gledali jastrebovi, koji su leteli nad selom, na opljačkane, ovde nikome potrebne građane. Iza brežuljka podiže se oblačić prašine. Od vetrenjača pojuri i izgubi se konjanik. Neko od putnika predloži da se vrate natrag u opštinsku upravu, gde su svi proveli tu noć. Obe dame prve otidoše. Kada su se iza brežuljka pojavile trojke, koje su letele iz sve snage – otišli su i ostali. Na ulici su ostali Kaća i profesor fizike, koji je odlučno skrstio ruke pod ogrtačem. Trojki je bilo svega četiri ili pet. Zaobiđoše jezero i pojaviše se u selu. Vozile su ranjenike. Prva se zaustavi kod prozora kuće. Stasit partizan, koji je upravljao konjima, u zategnutom kožuhu, povika: – Nadežda, tvoga smo dovezli. Iz kuće istrča žena, skidajući sa sebe kecelju, zavapi niskim glasom, pade na kola. S njih siđe zelenobled mladić, obuhvati ženu oko vrata, opusti glavu i, savijajući se, otkotura se do kuće. Trojka stade pred drugim dvorištem, odakle istrčaše tri devojke, šareno obučene. – Uzmite, labudice, svoga – lako je ranjen, veselo im viknu kočijaš. Posle toga okrenu trojku korakom, pogledajući kuda bi odvezao poslednjeg ranjenika. U kolima je sedeo sklopljenih očiju Miška Solomin; glava mu je bila zavijena okrvavljenim parčetom košulje, zubi stisnuti. Odjednom kočijaš zaustavi konje: – Tpru… bože, vi! Jekaterina Dmitrijevna?… To Kaća nikako ovde nije očekivala. Izgubivši dah od uzbuđenja, pritrča kolima. U njima je stojao raskrečenih nogu, podbočivši se jednom rukom, u drugoj držeći kožne dizgine, Aleksej Krasiljnikov. Na njegovim obrazima

kovrdžala se brada, svetle oči gledale su veselo. O pojasu – bombe, mitraljeski redenik preko kožuha, o ramenu konjanička puška. – Jekaterina Dmitrijevna… Kako dospeste do nas? U čijoj ste kući? Onoj? Kod Mitrofana? – moj drugi bratučed, takođe Krasiljnikov. Evo, gledajte: žao mi je Miške, pola glave probio mu je šrapnel… – Kaća je išla uporedo s kolima. Aleksej je bio još sav uzbuđen, pijan posle boja. Sijao je očima, zubima, osmehom: – Nemce smo sasvim smrvili… Prave budale… Tri puta su se pekli pod našim mitraljezima. Leže golupčići, po celom polju… Čiča ima sada u šta vojsku da obuče… Tpr-rrru… Mitrofane! Izlazi iz legala… Prihvati ranjenog heroja… A vi, Jekaterina Dmitrijevna, znate šta, ne ostavljajte ovu kuću. Kod nas ovde ne valja. Na zvonari poče svečano zvonjenje. Zalupaše vrata po selu, otvoriše se prozorski kapci: na ulicu istrčaše žene, iziđoše oprezni seljaci, ne zna se odakle se pojavi toliko sveta; s pesmama i razgovorom pođoše na drum da dočekaju Mahnovu vojsku. Aleksej Krasiljnikov zajedno s Kaćom odnese polumrtvoga Mišku u Mitrofanovo dvorište, položi ga u hlad, u ambar, na Aleksandrin krevet. Kaća uze da ga previja, s mukom odvoji od kose prnje okorele od krvi. Miška je samo škripao zubima. Kada počeše da ispiraju strašnu ranu na desnoj strani lobanje, Aleksandra koja je držala lavor jauknu i zaljulja se. Aleksej je, uzevši lavor od nje, gurnu. – Viri, vidite, sa strane oštra koščica – reče on Kaći. – Saška, donesi mašice za šećer. – Ah nema, slomile su se. Kaća noktima dohvati parče koštice, koja je strčala iz rane. Povuče je. Miška zaurla. To je bilo, nesumnjivo parčence kosti. Nokti joj skliznuše, ona uhvati dublje. Izvuče ga. Aleksej glasno odahnu, zasmeja se: – Eto kako ratujemo – seljački… Čistim platnom previše Miškinu glavu. Sav mokar, drhteći u groznici, leže ispod kožuha i otvori oči. Aleksej se naže nad njim. – No, kako je, hoćeš li ostati živ? – Sinoć sam joj se hvalio, eto i nahvalio sam se – ukočeno se smeškajući

progovori Miška. Gledao je u Kaću. Ona je brisala ruke; priđe mu i nagnu se nad njim. On prošaputa usnama: – Aljoša, pričuvaj je. – Znam, znam. – Ja sam rđavo nameravao s njom… Treba je otpratiti u grad. On opet zadrža na Kaći skoro izbezumljen pogled. Savlađivao je bol i vatru groznice kao malenkost, glupost, dosadu. Blizina smrti rasturi u njemu sve vihore strasti i protivrečnosti. Osetio je u tom trenutku da nije pijanica i razbojnik, već zavitlana, kao ptica u buri, ruska duša i da je za herojska dela sposoban ne manje od drugih, – sposoban i za velika dela. Aleksej reče tiho: – Sada neka spava. Ništa – snažan momak, preboleće. Kaća iziđe sa Aleksejem u dvorište. Produžavalo se ono isto čudno stanje sna na javi, pod beskrajnim nebom, u ovoj gorućoj stepi gde je mirisalo na prastaro isparavanje balege, gde je ponova, posle vekovnog odmora, čovek jurio na konju, široko pokazujući zube slobodnom vetru, gde su se strasti utoljavale kao žeđ, punom čašom. Nije joj bilo strašno. Njena se muka savila u klupko, nepotrebna ovde nikome, pa ni njoj samoj. Pozovi je ovoga časa na žrtvu, na podvig ona bi pošla s lakoćom, ne misleći. Reci joj: treba umreti – pa šta – samo bi uzdahnula, podigavši svoje jasne oči k nebu. – Vadim Petrovič je ubijen – reče ona. – Ja se u Moskvu ne vraćam, tamo nemam nikoga… Nemam ništa… Šta je sa sestrom, ne znam… Mislila sam da se nekuda denem, možda u Jekaterinoslav… Rastavivši noge, Aleksej je gledao u zemlju… Zavrteo glavom: – Uzalud je poginuo Vadim Petrovič, bio je dobar čovek. – Da, da – reče Kaća, i oči joj se napuniše suzama. – On je bio vrlo dobar čovek. – Niste me tada poslušali. Najzad, mi – za svoje, i vi – za svoje. Tu nema uvrede. Ali kako ratovati protiv naroda! Zar ćemo se mi predati!… Jeste li videli danas seljake? A bio je pravičan čovek… Kaća reče, gledajući na tešku granu trešnje, koja se savila preko ograde: – Alekseje Ivanoviču, posavetujte me, šta da radim? Ipak je potrebno

živeti… – Reče i preplaši se – reči kao da odleteše u prazninu. Aleksej odgovori ali ne odmah. – Šta da radite? E, pitanje je potpuno gospodsko. Kako to? Obrazovana žena, zna razne strane jezike, lepotica, i pita seljaka – šta da radi? Lice mu postade prezrivo. Polako je zveckao bombama, koje su mu visile oko pojasa. Kaća se skupi. On reče: – U gradu će se naći za vas posla. Možete u kabare – pevati, igrati, možete biti kokota, možete i u kancelariju – pisati na mašini. Nećete propasti. Kaća opusti glavu, – osećala je da on gleda na nju, i zbog tog pogleda nije mogla da podigne glavu, i, kao i onda s Miškom, ona je najednom razumela, zašto se pogled Aleksejev tako neprijateljski upro njoj u teme. Nije sada takvo vreme da se oprašta, voli. Nisi svoj – značilo je – neprijatelj si. Pitala je kako će da živi. Pitala je borca, još zagrejanog od jahanja, od zvižduka kuršuma, od pijanstva pobede… Kako živeti? I Kaći se to pitanje učini besmislenim. Pitati – s kakvim drugom za kakvu slobodu leteti u kolima po stepi? – e, tada bi dobrotom sinule njegove oči… Kaća je razumela i upusti se u lukavstvo. Kao malena zver prvi put toga dana je pokušala da se brani: – Rđavo ste me razumeli, Alekseje Ivanoviču. Nije moja krivica što me teraju kao suv list po zemlji. Šta da volim? Šta da cenim? Niste me naučili, pa me i ne pitajte. Najpre me naučite. (On presta da lupa bombama, znači – bio je na oprezi, slušao je.) Vadim Petrovič je protiv moje volje otišao u vojsku belih. Ja to nisam htela. I on me je prekorevao što u meni nema mržnje… Ja sve vidim, sve razumem, Alekseje Ivanoviču, ali ja sam po strani. To je užasno. U tome je sva moja muka… Eto zašto sam vas pitala šta da radim, kako da živim… Ona poćuta, a zatim otvoreno, jasno pogleda u oči Alekseju Ivanoviču. On zatrepta. Lice postade naivno, zbunjeno, kao da su ga mnogo obmanuli. Ruka se podiže do zatiljka, on se počeša. – To je drama, to ste tačno rekli – reče on mršteći nos. – Kod nas – prosto. Brat mi je ubio kod mene u dvorištu Nemca, kuću su zapalili i – otišli. Kuda? Atamanu. A vi inteligencija… odista… Kaćino lukavstvo je uspelo. Aleksej Ivanovič, očigledno, nameravao je odmah da reši prokleto pitanje: za kakvu pravdu treba da se bore takvi kao Kaća, – bez zemlje i bez konja.

To je bilo beskorisno zanimanje kod ograde pod trešnjom na koju je gledala Kaća. Prohte joj se da otkine dve, što su visile kao minđuše, crne trešnje, ali produži mirno da stoji pred Krasiljnikovom, samo u njenim velikim očima obasjanim nebom svetlucale su iskre humora. – Ako mi, seljaci, vas građane hranimo, znači, vi treba da budete za nas – reče Aleksej Ivanovič potkrepljujući utisak snažnim gestom. – Mi smo, seljaštvo, protiv Nemaca, protiv belih, protiv komunista, ali za seoske slobodne savete. Razumete li? Ona klimnu glavom. On produži da govori. Tada se ona podiže na prste i levom rukom, pošto joj je ispod desne ruke bila pocepana haljina, otkinu dve trešnje: jednu je stavila u usta, drugu je počela da okreće za dršku. – Da sam seljanka, sve bi mi bilo jasno – reče ona i pljunu košticu. – Toliko sam puta slušala: domovina, Rusija, narod, a šta je to – tek sad vidim prvi put. – Ona pojede i drugu trešnju, posmatrajući Alekseja Ivanovića, njegovu na svetlosti kao pozlaćenu bradicu, njegov kožuh raskopčan na grudima, čvrste noge, strašno oružje. – Narod, narod – progovori on, zbunjujući se sve više, – čudo, najzad, nije veliko… Ali svoje nećemo dati. – On se čvrsto uhvati za kolac, koji je strčao iz ograde, probao je, – da li je jak. – Ratovaćemo nemilostivo, makar sa celim svetom… Vi, Jekaterina Dmitrijevna, ne mene – već naše anarhiste trebalo bi da čujete, oni majstorski govore… Samo to… (Obrve mu se izviše, oči ispitivački skliznuše po Kaći.) Nesreća je s njima – neobuzdani razvratnici, alkoholičari… Gotovo da vas ne treba njima ni pokazivati. – Gluposti – reče Kaća. – Kako to, gluposti? – Tako, ja nisam mala, to kod mene neće upaliti. – To vi lepo govorite. Kaća zadrhta. Osmehujući se, opet se povuče ka grani trešnje. Osećala je kako joj sve telo probija, miluje sunčeva toplota. I to je bio san na javi. – Ipak – reče ona – šta bih ja mogla kod vas da radim? Kako vi mislite, Alekseje Ivanoviču? – Na prosvećivanju… Baćko osniva politodel34… Govori se da će da izdaje svoje novine. – E, a vi?

– Šta ja? (On se opet uhvati za kolac, zadrma ogradu.) Ja sam prost borac, kočijaš na mitraljeskim kolima, moje je mesto – u boju… Vi, Jekaterina Dmitrijevna, prvo osmotrite; odmah, naravno, nemojte se odlučivati. Ja ću vas upoznati sa snahom, bratovom ženom Matrjonom. Mi ćemo vas, kako da kažem, u porodicu primiti… – A čiča Mahno mi je naredio da dođem doveče da mu čistim nokte. – Šta?! – Aleksej se odjednom uhvati obema rukama za pojas ispod kožuha, čak mu se i nos zašilji. – Nokte?.. A šta ste mu vi odgovorili? – Odgovorila sam da sam ja zarobljenica – mirno reče Kaća. – Dobro, kad pošalje po vas, idite. Ali i ja ću tamo biti… U tom trenutku s doksata, tresući keceljom, strča debela Aleksandra. – Idu, idu! – zavika ona, jureći da otvori vrata. Izdaleka su se čuli uzvici „ura“, pojedinačni pucnji, topot konja. Vraćao se baćko s vojskom. Kaća i Aleksej iziđoše na ulicu. Oblak prašine dizao se nad drumom. Na brežuljcima pored vetrenjača jurili su konjanici, trojke. Prednji deo vojske ulazio je u selo. Okolo su se vrtela deca, trčale devojke. Mokri, pokriveni penom konji širili su bokove. Mahnovci su stojali na kolima, prašnjavi, znojavi, sa nakrivljenim kapama. U kolima s persijskim ćilimom čiji su se krajevi lepršali, vozio se Mahno. On je, podbočivši se i držeći uz bedra kapu od ovnujske kože, sedeo na sanduku s municijom. Njegovo bledo lice bilo je ukočeno od naprezanja, zapečene usne bile su stisnute. Za njim, u drugim kolima, vozila se njih šestorica gradskog izgleda – u kratkim kaputima, u mekim šeširima, u slamnim kapama, svi sa dugačkom kosom, s bradama, s naočarima: anarhisti iz štaba i političkog odeljenja.

VIII Pet meseci proživela je Daša Teljegina sama u opustelim sobama. Odlazeći na front, Ivan Iljič joj je ostavio hiljadu rubalja, ali taj novac nije trajao dugo. Srećom, u stan, jedan sprat niže, odakle je još u januaru pobegao s porodicom važan petrogradski velikodostojnik, useli se okretan stranac Mate, koji je kupovao slike, nameštaj i svašta. Daša mu prodade bračnu postelju, nekoliko gravira, neke sitnice od porcelana. Ona se ravnodušno odvajala od stvari koje su čuvale u sebi, kao stari miris, prebolele uspomene. S prošlošću je sve, sve bilo svršeno. Od novca koji je dobila od prodaje, proživela je proleće i leto. Grad je opusteo. Jedan sat putovanja od Petrograda, iza Sestrorecka, počinjao je front. Vlada se preselila u Moskvu. Dvorci su se ogledali u Nevi svojim izrešetanim, praznim prozorima. Ulice se nisu osvetljavale. Milicionari nisu baš imali mnogo volje da čuvaju mir ionako već osuđenih buržuja. Večerom su se po ulicama pojavljivali strani ljudi, kakve ranije niko nije viđao. Oni su zavirivali u prozore, šunjali se oko sporednih ulaza, probajući kvake na vratima. Sačuvaj bože, ako se neko nije osigurao, nije zamandalio sa deset kuka i lančića. Čulo bi se sumnjivo šuštanje, i u stan bi ulazili nepoznati ljudi. „Ruke uvis!“ – poleteli bi na stanovnike, vezali im ruke žicom, a zatim bez žurbe, iznosili zavežljaje sa stvarima. U gradu se pojavila kolera. Kad stigoše jagode, postade sasvim strašna: ljudi su padali, u grčevima, na ulicama i pijacama. Svuda došaptavanje; očekivala se nečuvena nesreća. Govorilo se da crvenoarmejci stavljaju na kapu petokraku zvezdu naopako – i da je to baš antihristov pečat – i kao da je u zatvorenoj kapeli na mostu lajtnanta Smita počeo da se javlja „beli muž“, – a to znači da nesreću treba očekivati od velike vode. S mostova su pokazivali na ugašene dimnjake fabrika – u crvenilu sunčeva zalaska oni su izgledali kao „prsti đavola“. Fabrike su obustavljale rad. Radnici su odlazili u odrede za snabdevanje, a neki su išli na selo. Po ulicama, između kamenja, poče da se zeleni trava.

Daša nije izlazila iz kuće svaki dan, a kad bi izašla, onda samo ujutro na pijacu, gde su nesavesne čuhonke tražile za pud krompira dva para pantalona. Sve češće su se pojavljivali na pijacama crvenoarmejci i pucanjem u vazduh rasterivali ostatke preživelog buržoaskog stroja – čuhonke s krompirom i dame s pantalonama i zavesama. Svakog dana je bivalo sve teže i teže doći do namirnica. Ponekad je spasavao situaciju taj isti Mate koji je menjao konzerve i šećer za antikvarne stvarčice. Daša se trudila da jede manje, da bi bilo manje poslova i briga. Rano je ustajala. Nešto bi šila, kad je imala konca, ili uzimala knjigu iz 1913–1914. godine, čitala – samo da ne bi mislila; ali najviše je mislila kad je sedela kraj prozora, bolje reći, njene su misli lutale oko jedne tamne tačke. Skorašnji duševni potres, očajanje, tuga, – sve to kao da se stvrdnulo u toj tuđoj tački u mozgu: ostatak bolesti. Toliko je oslabila, da je ličila na šesnaestogodišnju devojčicu. Pa i sva se ponovo osećala nekako devojački, ali sad bez devojačke veselosti. Leto je prolazilo. Završavale su se petrogradske bele noći, a zalasci sunca iza Kronštata postajali su sve zagasitiji. Kroz otvoren prozor na petom spratu nadaleko su se mogle videti opustele ulice, na koje se spuštao mrak, i tamni prozori na kućama. Osvetljenje se nije palilo. S vremena na vreme čuli su se koraci prolaznika. Šta će biti dalje? – mislila je Daša. Kad će se svršiti ovo mrtvilo? Dolazi jesen, kiše, ponovo će zagudeti hladni vetar nad krovom. Drva nema. Bunda je prodata. Možda će se vratiti Ivan Iljič… Ali će opet biti tužno – usijani končić u sijalicama, promašen život. Treba naći snage, zbaciti mrtvilo, otići iz ove kuće, gde je živa sahranjena, napustiti ovaj grad koji umire… I tada se, najzad, mora dogoditi u životu nešto novo… Prvi put u ovoj godini Daša je pomislila na „novo“. Ona uhvati sebe u toj misli, uzbudi se, iznenadi, kao da se ponovo kroz zastor beznadne učmalosti nazreo odblesak blistavog prostora – onog što joj se jednom ukazao u mašti na parobrodu na Volgi. Tada nastupiše dani tugovanja za Ivanom Iljičem: ona ga je žalila po novom, sestrinski; s bolom se sećala njegovih strpljivih briga, njegove dobrodušnosti, koja, na kraju krajeva, nikome nije smetala. Daša nađe u ormanu za knjige tri bela toma Besonovljevih pesama – sasvim istrunula uspomena. Pročitala ih je pred veče, u tišini, kad su mimo prozora proletale laste, kao crne strelice. U pesmi je našla reči o svojoj tuzi, o

samoći, o tamnom vetru koji će fijukati nad njenom humkom… Daša je sanjarila, plakala… Ujutru izvadi iz kovčega posutu naftalinom venčanu haljinu i poče da je prekraja. Kao i juče, letele su laste, sijalo bledo sunce. U tišini su se daleko negde čuli udarci, ponekad tresak, nešto teško padalo je na kaldrmu: mora biti da su u sokaku rušili drvenu kuću. Daša je šila bez žurbe. Naprstak joj je jednako spadao s mršavog prsta, jedanput zamalo nije pao kroz prozor. Seti se kako je s tim naprstkom sedela na kovčegu u sestrinom predsoblju i jela hleb s marmeladom. To je bilo devetsto četrnaeste godine. Kaća se posvađala s mužem i putovala u Pariz. Imala je mali šešir i na njemu dirljivo kočoperno perce. Već na izlasku, ona se okrenula, ugledala Dašu na kovčegu i setila se. „Danjuša, hajde sa mnom…“ Daša nije pošla. A sad… Preneti se mislima u Pariz… Daša ga je znala iz Kaćinih pisama kao plavičast, svilenkast, mirisav kao kutijica od parfema… Ona je šila i uzdisala od uzbuđenja. Otputovati!… Kažu da nema vozova i da ne puštaju u inostranstvo… Krenuti pešice, ići s torbom preko brda, polja, šuma, plavih reka, iz zemlje u zemlju, u divni lepi grad… Počeše joj kapati suze. Kakve gluposti, ah kakve gluposti! Svuda je rat. Nemci gađaju Pariz iz ogromnog topa. Zanela se! Zar je pravo da čoveku ne daju da živi mirno i radosno… „Šta sam im ja učinila?“… Naprstak se otkotrlja pod fotelju, sunce se rasplinu kroz suze, parajući prazan vazduh jurile su laste: njima je svejedno, – samo da bude muva i komaraca… „A ja ću ipak otići, otići!“ plakala je Daša. Onda se u predsoblju ču nekoliko retkih i odlučnih udaraca na vrata. Daša stavi iglu i makaze na prozorsku dasku, izbrisa oči zgužvanim švenjem, baci ga na fotelju i pođe da upita ko lupa… – Da li tu stanuje Darja Dmitrijevna Teljegina?.. Mesto odgovora Daša se nagnu ka ključaonici. S druge strane neko se takođe nagnu i oprezan glas reče kroz ključaonicu: – Za nju ima pismo iz Rostova… Daša odmah otvori vrata. Uđe nepoznat čovek u zgužvanom vojničkom šinjelu i pohabanoj kapi. Daša se uplaši, ustuknu, ispruživši ruke. On odmah kaza: – Zaboga, zaboga, Darja Dmitrijevna, zar me ne poznajete? – Ne, ne… – Kuličok, Nikanor Jurjevič… advokatski pripravnik. Sećate li se Sestrorecka?

Daša spusti ruke, zagledajući u davno neobrijano, mršavo lice sa šiljastim nosom. Sitne bore oko očiju, pažljivih i nemirnih, svedočile su o navici biti na oprezu; nepravilna usta – o odlučnosti i surovosti. Ličio je na zverku koja se čuva od opasnosti. – Zar ste zaboravili, Darja Dmitrijevna… Bio sam tad pomoćnik Nikolaja Ivanoviča Smokovnikova, pokojnog muža vaše sestre… Bio sam zaljubljen u vas, dobio sam od vas lepu korpu… Sećate se? – najednom se osmehnu nekako na stari, predratni način, dobroćudno, i Daša se seti svega: niske peskovite obale, sunčane koprene nad toplim i nepomičnim zalivom, i sebe – nepristupačne, s devojačkom mašnom na haljini, zaljubljenog Kuličoka, koga je ona prezirala svom snagom svoga oholog devičanstva… Miris visokih borova koji danonoćno šume na peskovitom žalu… – Vi ste se vrlo promenili, – drhtavim glasom reče Daša i pruži mu ruku. Kuličok je spretno dohvati i poljubi. Bez obzira na zgužvan šinjel, odmah se videlo da je proteklih godina služio u konjici. – Dopustite da vam predam pismo. Dopustite da negde skinem čizmu… ono mi je, izvinite, u obojku. – On značajno pogleda i pođe za Dašom u praznu sobu, gde sede na pod i poče, mršteći se, da svlači prljavu čizmu. Pismo je bilo od Kaće. Ono isto koje je predala u Rostovu potpukovniku Tetkinu. Već posle prvih redaka Daša jauknu i uhvati se za grlo… Vadim ubijen… Ne stižući da sagleda sve očima, ona je preletela pismo. Željno ga pročita još jednom. Iznemogla sede na dršku fotelje. Kuličok je skromno stojao po strani. – Nikanore Jurjeviču, jeste li vi videli moju sestru? – Nisam. Pismo je predalo pre desetak dana jedno lice; ono je javilo da je Jekaterina Dmitrijevna napustila Rostov pre više od mesec dana… – Bože moj! Pa gde je ona? Šta je s njom? – Na žalost, nije bilo mogućnosti da se raspita. – Vi ste poznavali njenog muža? Vadim Roščin!… Poginuo je… Kaća javlja, – oh, kako je to strašno! Kuličok začuđeno podiže obrve. Pismo se toliko treslo u Dašinoj mršavoj ruci, da ga on uze, prelete one redove u kojima se govorilo o Valerijanu Onoli, koji je saopštio o smrti muža… Kraj Kuličokovih usta zlobno se