Aleksej Nikolajevič Tolstoj - Hod po mukama 2.deo

Ivan Iljič Teljeigin, mršteći se i grozničavo drhteći od bola, zavijao je glavu gazom iz paketića za prvu pomoć. Ogrebotina je bila beznačajna, kosti nedirnute, ali je strašno bolelo – kao da mu je lobanju bušio svrdao. Toliko je oslabio od napora da je posle previjanja dugo ležao na leđima u nesvestici. Čudno beše slušati, mimo, kao da se ništa nije dogodilo, zrikanje popaca. Nevidljivi u pukotinama zemlje popci i krupne zvezde južne noći i još nekoliko klasova s osjem, koji su nepomično visili između očiju i neba, – eto, čime se završila krvava vreva, vika i gvozdena tutnjava bitke. Malo pre ječao je u blizini ranjenik, – sad se i on smirio. Lepa je stvar tišina. Stišavao se oštar bol u glavi – kao da je smirivanje nastajalo od tog svečanog veličanstva noći. U sećanju se jasno pojaviše odlomci dana, sve što je rastrgnuto u parčad udarcima topova, vikom zverski razvaljenih usta, plamenom mržnje, kao juriš, juriš i vidiš samo vrh bajoneta i bledo lice čoveka koji puca u tebe. Ali su se uspomene tako bolno zabadale u mozak, tako pritiskivale lobanju, da Ivan Iljič zastenja: brže, brže ma o čem drugom… A o čemu je drugom on mogao misliti: Ili ovi strašni odlomci događaja koji se otegao i koji ne može obuhvatiti uobrazilja – revolucija, rat, – ili daleki, stavljeni pod katanac, san o sreći – Daša! Poče misliti o njoj (u stvari on nikada nije prestajao misliti o njoj), o njenoj nezbrinutosti: usamljena, neumešna, bespomoćna, sanjalica… Srdite oči, a srce kao u ptice, nemimo, impulzivno, – dete, dete… U izbačenoj ruci Ivan Iljič stisnu grumen tople zemlje. Sklopi kapke. Rastala se u uverenju da je to zauvek. Ludica… I niko se neće uplašiti tvojih srditih očiju… I niko te, ludice, neće vernije voleti od mene. Natrpećeš se uvreda, gorkih, nezaboravnih… Ispod trepavica Ivanu Iljiču pojaviše se suze, – oslabio je od rane. Ispod samog uha poče da zriče, cvrči popac. Krvavo od svetlosti zvezda, izgaženo polje izgledalo je srebrnasto. Sve je pokrila noć… Ivan Iljič se pridigao, neko vreme je sedeo, obuhvativši kolena. Sve je bilo kao u snu, kao u detinjstvu. Srce je sažaljevalo, plakalo… On ustade i pođe, trudeći se da mu koraci ne odjekuju u glavi. Korenjevska je bila jednu vrstu udaljena. Tamo su gdegde svetlile vatre. Bliže, u dolini, lebdeo je nad zemljom jezik plamena bez dima. Ivan Iljič

osećao je žeđ i glad i skrenu prema vatri. Iz celog polja išle su tamo tamne prilike, – neko lako ranjen, neko zalutao iz razbijene jedinice, neko je vukao zarobljenika. Dovikivali su se, čule su se promukle psovke, zdrav smeh… Kraj vatre gde su goreli pragovi ležalo je mnogo sveta. Ivan Iljič udahnu miris hleba, – svi su ovi prašnjivi ljudi žvakali. Pored vatre stojala su kola s hlebom i s buretom, odakle je mršava i izmučena žena u beloj marami sipala vodu. On se napi, dobi krišku hleba i nasloni se na kola. Jeo je, gledajući u zvezde. Ljudi kraj vatre izgledali su umireni, mnogi su spavali. Ali oni koji su dolazili iz polja još su bili puni mržnje. Psovali su i pretili u mrak, mada ih niko nije slušao. Milosrdna sestra delila je kriške hleba i lončiće s vodom. Jedan, crnobradi, do pojasa go, dovuče zarobljenika i udarcem ga sruši kraj vatre. – Evo, kučke, parazita… Ispitajte ga, momci… On gurnu palog čizmom i odstupi, popravljajući čakšire. Njegove upale grudi nadimale su se. Ivan Iljič poznade Čertogonova i okrenu glavu. Nekoliko ljudi polete onom koji je ležao, nagnuše se: – Dobrovoljac… (Skidoše mu epolete i baciše u vatru.) – Dečko, a ljut kao zmija! – Pošao je u rat da brani očev kapital… Vidi se da je od bogataškog soja… – Gle, kako seva očima, đubre… – Što ga gledaš, daj, ja ću ga… – Čekaj, možda ima neka dokumenta, – treba ga u štab… – Vuci ga u štab… – Ne! – povika Čertogonov i polete prema zarobljeniku. – On leži ranjen, ja mu prilazim, – vidiš ove čizme, dvaput je opalio na mene; ja ga ne dam… – I on još divljije viknu zarobljeniku: – Skidaj čizme! Ivan Iljič pogleda iskosa. Obrijana okrugla mladićska glava dobrovoljčeva odsjajivala je pored vatre. Zubi su mu bili iskeženi, zenice krupnih očiju užagrene, omanji nos sav se skupi u bore. Mora biti da je sasvim izgubio glavu… Naglim pokretom diže se… Leva ruka mu je

nepomično visila u pocepanom okrvavljenom rukavu. Između zuba čulo se tiho šištanje, čak i vrat ispruži… Čertogonov ustuknu: toliko je bila strašna ta živa vizija mržnje… – Ehe, – reče iz gomile nečiji nizak glas. – Pa ja ga poznajem, radio sam kod njegova oca u fabrici duvana, – to je rostovski fabrikant Onoli… – Znamo, znamo, zašumeše glasovi. Nagnuvši čelo, Valerijan Onoli zavrte glavom i povika, oštrim, promuklim glasom: – Nevaljalci, ološ, crrrveno đubre! Po njuišci vas, po njušci, po njušci! Malo su vas šibali i vešali, psine! Malo vam je, malo? Sve ćemo vas za udove povešati, bitange… Izgubivši svest od mržnje, on dohvati Čertogonova za kosmatu bradu i poče da ga udara nogom u trbuh. Ivan Iljič istog časa otide od kola. Surovo zagalamiše glasovi, njihov sve veći gnev probi oštar krik. Nad gomilom se diže raskrečeno telo Valerijana Onoli, praćaknu se, polete gore i pade… Nad vatrom se visoko podiže stub sitnih varnica… Pred zoru, u osveženoj stepi, začuše se, kao pucketanje biča, još lenji pucnjevi, svečano odjeknu tutnjava topova. To su kolone Drozdovskog i Borovskog ponovo krenule u ofanzivu iza potoka Kirpeli, da bi očajničkim naporom okrenule sreću na svoju stranu. Iste noći komandant armije Sorokin primio je iz Jekaterinodara zapovest od Centralnog izvršnog komiteta, koji je neprestano zasedavao, da bude glavnokomandujući svih crvenih sila Severnog Kavkaza. To mu je javio načelnik štaba Beljakov: s telegrafskom pantljikom u ruci pojurio je u vagon glavnokomandujućeg i, zbacivši mu noge s postelje, pročita mu zapovest, osvetljavajući pantljiku vatrom upaljača. Sorokin ne mogući odmah da se probudi, bečio je oči, padao na topli jastuk. Beljakov poče da ga drma za ramena: – Ama, probudi se, vaše visokoprevashodstvo, druže glavnokomandujući… Gospodar Kavkaza – jesi li razumeo? I car i bog – razumeš li? Tada tek Sorokin shvati svu ogromnu važnost vesti, svu čudnu svoju

sudbinu obeleženu tačkama i crticama na uzanoj hartiji koja se savijala među prstima načštaba. On brzo udesi pantalone, nabaci čerkesku, prikači kuburu, pripasa sablju. – Odmah izdati naredbu armiji… Meni… konja… U svitanje Ivan Iljič Teljegin, previjen, tražeći štab svoga puka, lutao je između kola. U to vreme od stanice projuri ulicom pratnja s bašlicima koji su lepršali, napred je jahao trubač, iza njega dvojica: Sorokin, trzajući uzde grivastog konja, i kozak sa značkom glavnokomandujućeg na koplju. Kao noćni dusi u vrtlogu prašine, konjanici odjuriše u pravcu pucnjeva. Na kolima vlažnim od rose podizale su se bunovne glave, isturale se brade, čuli mukli glasovi. I već daleko u stepi pevala truba trubača konjanika javljajući da je glavnokomandujući blizu, ovde, u borbi, pod mecima… „Smrvićemo neprijatelja, ta-ta-ta, – pevala je truba, – napred ka pobedi i slavi… Za junaka nema smrti, već samo večita slava, ta-ta“… U zemljanoj kući s razbijenim prozorima Ivan Iljič nađe Gimzu. Iz pukovskog štaba nikoga više ne beše. Gimza je sedeo pogrbljen na klupi, ogroman i mračan, ruka u kojoj je držao drvenu kašiku visila mu je između razmaknutih kolena. Na stolu je stajao lonac sa čorbom i pored njega čvrsto nabijena tašna – sav aparat komandanta specijalnog odeljka. Izgledalo je da Gimza drema. On se i ne pomače, samo okrenu oči prema Ivanu Iljiču: – Ranjen? – Sitnica, ogrebotina… Pola noći ležao sam u žitu… Izgubio sam svoje, zbrka… Gde je puk? – Sedi, – reče Gimza, – hoćeš da jedeš? On s naporom podiže ruku i dade kašiku. Ivan Iljič se naklopi na čorbu koja se hladila, čak i zastenja. Jedan trenutak jeo je ćuteći. – Naši su se sjajno borili juče, druže Gimiza, nije bilo potrebno dizati strelce: na tri, četiri stotine koraka išli su na nož… – Jeo si, dosta – reče Gimza. Teljegin spusti kašiku. – Jesi li čuo naredbu u armiji? – Nisam.

– Sorokin je glavni komandant. Razumeš? – Pa šta, to je dobro… Video si ga juče? Pustio uzdu i leti u samu vatru, – crvena košulja, sav izložen. Borci čim ga primete – ura! Da juče nije bilo njega, ne znam… Mi smo se juče čudili: pravi Cezar. – Pa to i jeste, – Cezar, – reče Gimza. – Žalim što ne mogu da ga streljam. Teljegin spusti kašiku. – Ti se šališ? – Ne, ne šalim se. Ti, svejedno, nećeš razumeti te stvari. – Teškim pogledom, ne trepćući, gledao je Ivana Iljiča. – No, a ti nećeš izdati? (Teljegin ga mirno pogleda u oči.) Dakle… Hoću da ti poverim težak posao, druže Teljegine… Mislim da si ti najzgodniji… Moraš da putuješ na Volgu. – Razumem. – Napisaću ti punomoćje. Daću ti pismo za predsednika Ratnog saveta. Ako ne uspeš, ne predaš, – bolje idi belima, nemoj natrag dolaziti. Razumeš li? – Dobro. – Ne daj se živ u ruke, čuvaj pismo više nego život Ako dospeš u neprijateljsko obaveštajno odeljenje, – sve učini, progutaj pismo, šta li… Razumeš? – Gimza poče da se kreće i spusti pesnicu na sto tako da lonac odskoči. – Da bi ti znao, evo šta će biti u pismu: armija veruje u Sorokina. Sada je Sorokin heroj, vojnici će poći za njim kud on buđe hteo… A ja tražim streljanje Sorokina… I to odmah, dok on ne uzjaše revoluciju. Upamtio si? Ove reči su tvoja smrt, Teljegine… Razumeš li? On poćuta malo. Po čelu su mu milele muve. Teljegin reče: – Dobro, učiniću. – Dakle, putuj, druže… Ne znam, – preko Svetog Krsta na Astrahan daleko je… Bolje da se provučeš Donom na Caricin. Usput ćeš saznati kako je u pozadini kod belih… Uzmi oficirske epolete, nagizdaj se… Koje želiš – kapetanske ili potpukovničke? Osmehnu se, stavi ruku Teljeginu na koleno i potapša ga kao dečka: – Odspavaj jedno dva sata, a ja ću napisati pismo.

X Tronedeljno odsustvo je najzad bilo dobijeno. Vadim Petrovič Roščin, slomljen, bolestan, rastrgnut protivrečnostima, bio je sada u dobrovoljačkom garnizonu na stanici Velikoknjažeskoj. Većih borbi nije bilo, sve snage crvenih povukle su se južnije, za borbu s glavnim Denjikinovim snagama. Ovde, u selima na rekama Maniču i Sali, čas ovde, čas onde iskrsavale su pobune, ali su kozačke kaznene ekspedicije atamana Krasnova okretnom rukom umirivale nespokojne umove: gde na lep način, gde gvozdenim šipkama, a ponegde su vešali. Vadim Petrovič je izbegavao da učestvuje u kaznama, izgovarajući se kontuzijom. Koliko se moglo, nije odlazio na oficirske terevenke, koje su priređivane u znak Denjikinovih pobeda. I čudno: ovde, u garnizonu, kao i na frontu, na Roščina su svi gledali s nepoverenjem, sa skrivenim neprijateljstvom. Neko negde pustio je glas o njegovim „crvenim gaćama“ – i to se zalepilo za njega. U rovovima kod Sablijevke dobrovoljac Onoli pucao je na njega. Roščin se jasno sećao tog trenutka: Fijuk metka iz oklopnog voza, komanda „lezi“! – Eksplozija. I zakasneli pucanj iz revolvera, udarac, – kao štapom, – u potiljak i istočnjačke oči Onolijeve u kojima je sinula svirepa radost. Samo jedan čovek mogao je poverovati Roščinovoj časnoj reči – general Markov. Ali on je poginuo, i Vadim Petrovič odluči da ne podiže sumnjivu tužbu protiv derana. Ipak ga je mučilo: otkud tolika mržnja prema njemu? Zar nije bilo jasno da je on pošten, nekoristoljubiv, da njegovim postupcima rukovodi samo ideja Velike Rusije? Nije on pošao u te strašne stepe da traži generalske epolete… Roščinu je nedostajalo bezuslovno jasno gledanje na stvari. Njegov um osvetljavao je svet i događaje onako kako je on smatra o najboljim i

najvažnijim. Što mu nije godilo, propuštao je mimo oči, od nametljivog se mrštio. I svet mu je izgledao kao završen sistem. Verovatno da je to proisticalo od njegova urođenog gospodstva, od mnogih pokolenja zadovoljnih posednika. Taj izumrli stalež stavljao je mirno uživanje iznad svih blaga i nametao ga svuda i svakom. Ako u štali šibaju seljaka, – pa šta: deraće se, deraće se seljak i posle šibanja pokajati, biće mu još bolje kad se pokaje i umiri. Ako menica ode na protest ili se imanje proda na licitaciji – šta da se radi? Može se živeti i u maloj kućici između repuha i ribizla, bez bučnih terevenki: možda će ovako za dušu biti još spokojnije pod stare dane. Nikakvim udarima sudbine nije se dala pokolebati prostosrdačnost posednika. I kod njega se izgrađivalo naročito mekano gledište – navika da vidi u svemu samo prekrasno i blagorodno. Jetko gledanje na ljude i njihova dela nedostajalo je i Vadimu Petroviču. (Istina, događaji poslednjih godina jako su načeli njegov romantizam, tačnije, – od njega su ostali samo dronjci.) Njemu je ostalo još jedino – da stalno žmuri. Eto zašto je on izbegavao, na primer, da posećuje Oficirski dom. Ovi ljudi, – šaka oficira i akademaca – morali su, po njegovu mišljenju, da nose, kao krstaši, bele odežde, jer su digli mač protiv pobunjene rulje, protiv crnih vođa, antihristovih ili nemačkih, đavo će ih znati, slugu i pomagača. (Ispunjen tim idejama Roščin je i dospeo na Don.) A na oficirskim pijankama bilo je teško slušati bučno hvalisanje uz zveku čašica i pohvale bratoubilačkoj hrabrosti. Ova mlada, nekad fina lica „krstaša“ unakažena su nestrpljivom željom za ubijanjem, za kažnjavanjem, za osvetom; eto ih kako, stojeći sa čašicama rakije od devedeset pet gradi, pevaju himnu mrtvih onom koji je bio najništavniji među ljudima, bio streljan, spaljen, a njegov pepeo razvejan na vetru, kao nekada Lažni Dmitrije, i kad bi se mogla skupiti sva krv prolivena po njegovoj nemoćnoj volji, narod bi ga, sigurno, udavio živog u tom dubokom jezeru… Izgledalo je (na to je baš Roščin i zatvarao oči) da je ta himna mrtvih bila jedinom idejom njegovih drugova iz puka… Očistiti Rusiju od boljševika, doći do Moskve. Zvonjenje zvona… Denjikin ulazi u Kremlj na belom konju… Da, da, sve je to razumljivo… Ali šta dalje, – ono najvažnije? Govoriti o Ustavotvornoj skupštini među oficirima bilo je nepristojno. Znači: himna mrtvacu?.. Šta je onda povuklo ove ljude u borbu i smrt? Na to je Roščin zatvarao oči… Podmetati grudi pod kuršume i piti rakiju u teretnim vagonima nije više

bilo junaštvo, to je zastarelo. Time su se bavili i hrabri i plašljivi. Savlađivanje straha od smrti postalo je obična stvar, život je bio jevtin. Junaštvo je bilo u samoodricanju u ime vere i pravde. Ali tu je opet igra žmurke, – žmurke u beskraj… U koju su pravdu verovali njegovi drugovi iz puka? U koju je pravdu verovao on sam? U veliku tragičnu istoriju Rusije? Ali to je bila istina, a ne pravda. Pravda je u pokretu, u životu, ne u prevrnutim stranama prašnjavog folijanta, već u onome što teče u budućnost. U ime koje istine (ako se ne računaju moskovska zvona, beli konj, cveće na bajonetima i ostalo) tffeba ubijati ruske seljake? To pitanje počelo je da se ljulja u svesti Vadima Petroviča, da se leluja kao sitno talasanje vode u koju se baci kamen. Baš tu je počinjala njegova mučna razdvojenost. On je bio tuđ među drugovima iz puka: „crvene gaće“, „tek što nije boljševik“. Sve češće, s ušima koje su gorele od stida, sećao se on poslednjeg razgovora s Kaćom. Ona je kršila ruke, gušila se od uzbuđenja kao da se ispod nogu Vadima Petroviča odronjavalo kamenje u bezdan… „Treba raditi nešto sasvim drugo, Vadime, Vadime!“… Bilo mu je još teško da prizna da je Kaća, mora biti, u pravu, da je on beznadno zalutao, da sve manje razume – otkud se crpe, otkud i raste, kao košmar, – snaga „pobunjene gomile“, da je tumačenje, u žestini, da je narod kao bajagi prevaren od strane boljševika – glupo do užasa, jer se još ne zna ko je koga pozvao: boljševici revoluciju ili narod boljševike, da on sad nema više koga da optužuje, – sem, možda, samoga sebe. Kaća je u svemu imala pravo. Iz starog života ona je prenela u ova mutna vremena jedinu zaštitu, jedino blago – ljubav i sažaljenje. Sećao se kako je išla po Rostovu, povezana maramom, sa zavežljajem, – krotka saputnica njegova života… Mila, mila, mila… Staviti glavu u njeno krilo, pritisnuti na lice njene nežne ruke, reći samo: „Kaćo, iznemogao sam…“ Ali besmislena gordost sputavala je Vadima Petroviča. Na prašnjavoj ulici, u stroju, u Oficirskom domu, pojavljivala se njegova mršava figura, kao zategnuta gvozdenim korsetom, oholo podignute glave koja je već sasvim posedela… „Sunce mu kalajisano, – govorili su za njega, – pravi se važan, vidi ga! – Gardista, pešačko đubre…“ Poslao je Kaći dva kratka pisma, ali odgovor nije dobio. Tada reši da napiše potpukovniku Tetkinu. Ali u tome dobi odsustvo, i Vadim Petrovič odmah otputova za Rostov.

U podne je pošao sa stanice fijakerom. Grad je bilo nemoguće poznati. Sadovaja ulica lepo počišćena, drveće potkresano, elegantne žene, sve u belom, šetaju osenčenom stranom i ogledaju se u izlozima radnji. Roščin se svaki čas okretao na sedištu, tražeći očima Kaću. Koji je to đavo? Žene, kao iz zaboravljenog sna, – u šeširima Sa staromodnim perjem, u panamama, s belim šalovima… Bele nožice klize po asfaltu koji su oprale natmurene pazikuće, nijedne mrlje krvi na tim belim čarapicama. Zato, dakle, stoji zaštitna vojska u Velikoknjaževskoj! Četvrtu nedelju bije se Denjikin s crvenim pukovima. To je, dakle, prosta „kao pasulj“ istina belog rata! Roščin se gorko osmehnuo. Na raskrsnicama stajali su Nemci u poznatim do jeda sivozelenim mundirima, u novim kapama – svoji, domaći. Eno jedan skinu s oka monokl, ljubi ruku visokoj nasmejanoj lepotici u belom… – Požuri, kočijašu! Potpukovnik Tetkin stojao je na vratima svoje kuće. Približivši se, Vadim Petrovič iskoči iz kola i vide kako Tetkin odstupi, oči mu se zaokružiše, izbečiše, ugojena ruka se podiže i poče da maše na Roščina, kao da se branio od nečastivog. – Zdravo, potpukovniče… Zar me niste poznali? Ja sam… Za ime boga, šta je s Kaćom? Je li zdrava? Zašto ne… – Majko moja, živ je, – ženskim glasom uzviknu Tetkin. – Dragi moj, Vadime Petroviču, – i on se navali, zagrli Roščina i okvasi mu obraz suzama. – Šta se desilo? Potpukovniče… Kažite sve… – Srcem sam osećao da je živ… A kako se jadna Jekaterina Dmitrijevna mučila. – I Tetkin poče bez reda da priča kako je išla Onoliju, i on je, ne zna se zašto, uverio da je Roščin poginuo. Ispričao je o Kaćinim jadima i odlasku. – Tako, tako – odlučno reče Roščin, gledajući preda se, – a kuda je otputovala Jekaterina Dnritrijevna? Tetkin raširi ruke; njegovo dobro lice pokazivaše veliku želju da pomogne. – Sećam se, kazala je da putuje u Jekaterinoslav… Kao da je čak htela tamo da radi u nekoj poslastičarnici… Od očajanja – u poslastičarnicu… Čekao sam da će mi se javiti, ali – ni reda, kao da je propala u zemlju… Roščin odbi da uđe i popije čašu čaja i odmah se vrati na stanicu. Voz za Jekaterinoslav polazio je uveče. On uđe u čekaonicu prve klase, sede na tvrdu

hrastovu klupu, nalakti se, pokri oči rukom – i tako za dugo vreme osta nepomičan. Neko, uzdahnuvši s olakšanjem, sede pored Vadima Petroviča, izgleda nadugo. I pre su sedali mnogi, posede i odu, ali ovaj poče da cupka nogom iz butine, tako da se tresla cela klupa. Nije odlazio niti je prestajao da cupka. Ne skidajući ruke s očiju, Roščin reče: – Slušajte, ne biste li mogli da prestanete cupkati?… Onaj s gotovošću odgovori: – Oprostite, – loša navika. – I posle toga sedeo je nepomično. Njegov glas iznenadi Vadima Petroviča: vrlo poznat, vezan za nešto daleko, za neke divne uspomene. Ne skidajući ruke, kroz razmaknute prste, jednim okom pogleda iskosa suseda. To je bio Teljegin. Ispruživši noge u prljavim čizmama, metnuvši ruke na trbuh, on je, izgledalo je, dremao, naslonivši se glavom na visoki naslon. Bio je u uzanom frenču koji mu je bio tesan pod pazuhom, imao je nove potpukovničke epolete. Na mršavom obrijanom preplanulom licu njegovu, lebdeo je osmeh čoveka koji se odmara posle neiskazanog umora… Posle Kaće on je bio Roščinu najbliži čovek, kao brat, kao dragi drug. Na njemu je bila čarobna svetlost sestara – Daše i Kaće… Zaprepašćen, Vadim Petrovič zamalo ne kriknu. Zamalo ne polete Ivanu Iljiču. Ali Teljegin nije otvarao očiju, nije se micao. Prođe jedan trenutak. On shvati, – pred njime je protivnik. Još krajem maja Vadim Petrovič je znao da je Teljegin u Crvenoj armiji, da je otišao svojom voljom i da uživa dobar glas. Imao je na sebi tuđe odelo, možda ukradeno od oficira koga je ubio, s potpukovničkim epoletama (a bio je samo kapetan druge klase u carskoj armiji)… Roščin oseti najednom neko lepljivo gađenje koje se kod njega obično završavalo eksplozijom oštre mržnje: Teljegin je mogao biti tu samo kao boljševički špijun… Trebalo je smesta otići i javiti komandantu. Pre dva meseca Roščin se ne bi kolebao ni za trenutak. Ali sad, prirastao je za klupu, – nije imao snage. Pa i gađenja kao da je nestalo… Ivan Iljič, – crveni oficir, – evo, tu, pored njega, uvek isti, umoran, uvek dobar… Nije valjda pošao za novac, radi karijere – kakve gluposti! Razložan, spokojan čovek, pošao je zato, što je smatrao to pravilnim… „Isto kao ja, kao ja… Izdati, da bi kroz jedan sat Dašin muž, moj i Kaćin brat, ležao bez čizama pod ogradom na đubrištu“…

Užas je stisnuo grlo. Roščin se sav skupio… Šta da se radi? Podići se, otići? Ali ga Teljegin može poznati – izgubiće se, osloviti. Kako da ga spase? Nepokretno, kao u snu, sedeli su Roščin i Ivan Iljič jedan do drugog na hrastovoj klupi. U to vreme stanica je bila prazna. Čuvar je zatvorio vrata za peron. Tada Teljegin reče, ne otvarajući očiju: – Hvala, Vadime. Roščinu očajno zadrhta ruka. Ivan Iljič se lako podiže i pođe mirnim korakom ka izlazu na trg, ne okrećući se. Jedan minut kasnije Roščin polete za njim. On optrča unaokolo trg pored stanice, gde su kraj tezgi pod usijanim suncem od koga se topio asfalt, pod niskama sušene ribe, dremali crnomanjasti ljudi… Lišće na drveću bilo je spaljeno, spaljen i vazduh pun gradske prašine. „Zagrliti ga, samo zagrliti“, – i vatreni crveni kolutovi počeše da se kreću pred Roščinovim očima. Teljegin kao da je u zemlju propao. Istog časa, kad se u stepi ugasi večernje rumenilo, i kada Roščin, popevši se na mesto za spavanje, teško zaspa uz lupu točkova, – ona koju je on tražio, za kojom je toliko tugovala njegova duša bolna od krvi i mržnje – njegova žena Kaća, vozila se u stepi na tačanki 38. Ramena su joj bila ogrnuta Šalom. Pored nje sedela je lepotica Matrjona Krasiljnikova. Zveckalo je železo tačanke. Frktali su konji. Veliki broj kola razvukao se po stepi spreda i pozadi, sakriven mrakom zvezdane noći… Na mestu za kočijaša, pustivši dizgine, sedeo je Aleksej Krasiljnikov a Semjon, postrance na boku tačanke, tako da mu je čizme udarala detelina i repuh. Osećao se zadah konja i pelena. Kaća je mislila u poludremežu. Vetar je hladio ramena. Stepa je bila bez kraja, putevi su bili bez kraja. Iz veka u vek išli su konji, škripali točkovi, i ponovo idu kao senke drevnih lutanja… Sreća, sreća – večita tuga, kraj stepe, azurna obala, nežni talasi, mir, izobilje. Matrjona pogleda Kaćino lice i osmehnu se. Opet samo topot kopita. Vojska se izvlačila iz obruča. Čiča Mahno naredio je da se ide tiho. Teška ramena Aleksejeva pogrbila su se, – mora biti da ga je savlađivao san. Semjon reče poluglasno: – Ne odvajam se ja od vas… – Šta tu – Semjone, Semjone! (Matrjona

kratko uzdahnu, okrenu glavu, gledala je u stepu.) Još proletos kazao sam Alekseju: nije mi draga mornarska pantljika na kapi, nego je drago delo… (Aleksej je ćutao). Čija je sad flota? Naša, seljačka. Šta će biti ako se svi mi razbegnemo? Ta za jednu stvar se borimo, – vi ovde, a mi – tamo… – A šta ti pišu? – upita Matrjona. – Pišu da se neizostavno vratim na minonosac, u protivnom smatraće me kao begunca, van revolucionarnog zakona… Matrjona trgnu ramenom. Iz nje je izbijala vatra. Ali se uzdržala. Ništa nije kazala. Nešto kasnije Aleksej se ispravi na sedištu, oslušnu i pokaza bičem u mrak: – Brzi za Jekaterinoslav… Kaća je gledala, ali nije videla voz koji je odnosio na gornjoj klupi kupea uspavanog Vadima Petroviča, – samo je čula zviždanje, otegnuto i daleko, koje je oštrom tugom odjeknulo u njoj… U Jekaterinoslavu, odmah sa stanice Vadim Petrovič je krenuo po poslastičarnicama, raspitujući za Kaću. On je zalazio u vrele kafane, pune muva na neopranim prozorima i na gazi kojom su pokrivali slatkiše; čitao platnene firme. „Versaj“, „Eldorado“, „Prijatno sklonište“, – iza vrata tih sumnjivih lokala gledale su ga izgubljenim, kao belance od jajeta, očima crnomanjaste brkajlije, spremne da, ako zatreba, naprave ražnjiće ma od čega. On se i tu obaveštavao. Zatim poče da zalazi redom u sve radnje. Sunce je peklo nemilosrdno. Šarena gomila sveta bučno se gurala po alejama ispod raskošnih jasenova Jekaterininskog prospekta. Zvonili su olupani tramvaji. Pre rata ovde se stvarala nova prestonica Južne Ukrajine. Rat je zaustavio njen porast. Sada, pod vlašću hetmana i zaštitom Nemaca grad je ponovo oživeo, ali sad na drugi način: mesto biroa-a, banaka, trgovačkih magacina otvarale su se kockarnice, menjačnice, ćevabdžinice i bozadžinice, poslovna bučnost i trgovačka delatnost zamenila se histeričnom užurbanošću trgovaca valutom, koji su jurili neobrijanih obraza, s kapama na potiljku, po kafanama i raskrsnicama; vikom neshvatljivog broja čistača obuće i prodavaca imalina – jedinog industrijskog proizvoda tog vremena; – dosađivanjem opasnih skitnica, zavijanjem muzike iz ugodnih skloništa, bezglavim muvanjem besposlene gomile, koja je živela od prodaje i kupovine lažnog novca i nepostojeće robe.

U očajanju zbog neuspelog traženja, ošamućen, izmučen, Vadim Petrovič je seo na klupu pod bagremom. Mimo je kuljala gomila: žene, i elegantne i čudne, – u haljinama od zavesa, u nacionalnim ukrajinskim kostimima, žene s mokrim od vrućine, podvučenim očima, s mlazom znoja na namazanim obrazima; uzbuđeni špekulanti koji se probijaju, kao opsednuti, ispruženih ruku kroz gomilu žena; glupi i naduveni hetmanski činovnici sa trozupcem na kapama, zabrinuti mislima o novčanim komlbinacijama i krađom državne imovine: visoki, širokih ramena, s potiljkom kao u bika, hetmanski „sečevici“39 , brkati „gajdamaci“40 u ogromnim šubarama s temenom malinove boje, u plavim kao nebo kabanicama i u čudovišnim čakširama s turom, za kojima su dva stoleća čeznuli „samostalni“ gimnazijski profesori i romantičari iz Galicije. Promicali su kroz gomilu neprikosnoveni nemački oficiri, s prezrivim osmehom gledajući iznad glava… Roščin je gledao – i mržnja mu je punila srce. „Trebalo bi politi gasom i zapaliti sve to đubre…“ On popi u kiosku čašu morsa i opet krenu od vrata do vrata. Ali sad poče da razumeva besmislenost ovog traženja. Kaća, bez novaca, sama, neiskusna, plašljiva, ubijena od jada (s dubokim užasom on se neprestano sećao flašice s otrovom u moskovskom stanu) negde tu, u ovoj ludoj gomili… Dodiruju je lepljive ruke trgovaca valutom, podvodača, ćevabdžija, po njoj mile pogledi gnusnih očiju… On se gušio… Gurao je raširenih lakata pravo kroz gomilu, ne odgovarajući na viku i psovke. Uveče je uzeo po visoku cenu sobu u hotelu – mračnu rupu u kojoj je bio smešten samo gvozdeni krevet s otrcanim dušekom, skinuo je čizme, legao i nemo, spustivši sedu glavu na ruke, plakao bez suza… Prešavši pešice granicu Dona, Teljegin je sakrio potpukovničke epolete u torbu, doputovao vozom do Caricina i tamo se ukrcao na parobrod nabijen od gornje palube do dna lađe seljacima, vojnicima s fronta, vojnim beguncima, izbeglicama. U Saratovu pokaza u Revkomu dokumente i na remorkeru dospe u Sizran, gde je bio čehoslovački front. Volga je bila pusta, kao i u ona polumitska vremena kad je k njenim peskovitim obalama dolazila konjica Džingishana da napoji konje na velikoj reci Ra. Ravna kao ogledalo površina polagano je proticala u okviru peskovitih urvina, poplavljenih livada, obraslih grmenastom ivom. Retka naselja izgledala su napuštena. Ravne stepe protezale su se na istok, u talase

žege, u fatamorganu. Polagano su promicale senke oblaka. I samo su užurbano kloparali u tišini točkovi parobroda u azurnoj vodi. Ivan Iljič ležao je pod kapetanskim mostićem na vreloj palubi. Bio je bos, u cicanoj rubaški, bez pojasa; na obrazima mu je porasla zlatasta čekinja. Uživao je kao mačak na suncu, u tišini, u vlažnom mirisu barskog cveća, u mirisu suve trave, koji je vejao od niske obale, u beskrajnim potocima svetlosti. To je bio odmor nad odmorima. Parobrod je nosio oružje i municiju za partizane stepskih srezova. Crvenoarmejci – pratioci otromili od vazduha, – neki su spavali, neki, naspavavši se, pevali pesme gledajući na površinu vode. Komandant odreda, drug Hvedin, crnomorski mornar, po nekoliko puta na dan počinjao je da prekoreva borce zbog njihove nesvesnosti, – oni su sedali, legali oko njega, poduprevši obraze. – Vi morate shvatiti, braćice, – govorio im je promuklim glasom – da mi ne ratujemo s Denjikinom, ne ratujemo mi s atamanom Krasnovom, ne ratujemo sa Čehoslovacima, nego mi ratujemo sa celokupnom krvavom buržoazijom obeju Zemljinih polulopti… Svetskog buržuja treba tući na smrt dok nije konačno prikupio snagu… S nama, Rrrusima (ovu reč je izgovorio naglašeno i nekako namešteno) saosećaju braća po krvi, – radnici svih zemalja. Oni čekaju samo jedno: da mi svršimo s našim parazitima i da pođemo da im pomognemo u klasnoj borbi. To je i bez reči razumljivo, braćo moja. Kako hrabrijeg od ruskog vojnika nema na svetu – hrabriji je samo mornar crvene flote, znači mi imamo sve uslove. Razumete li, lepotani? To je aritmetika što ja govorim. Danas su borbe oko Samare, a kroz kratko vreme borbe će biti na svim kontinentima. Momci su slušali, gledajući mu u usta. Neko bi spokojno dodao: – Da, zakuvali kašu… Po celom svetu. S leve strane plavila su se Hvalinska brda. Drug Hvedin gledao je kroz dvogled. Varošica Hvalinsk, mrtva i uspavana, jasnije se pomaljala iz gustog drveća. Ovde su morali uzeti naftu. Sedi kapetan stade pored krmara. Reka se delila u tri rukava, optičući ostrvo s grmenastom ivom, koje je nanela voda; tok reke bio je nesiguran. Hvedin priđe kapetanu. – U gradu se ne vidi ni žive duše, – šta to može da znači? – Naftu moramo uzeti neizostavno, kako hoćete, – reče kapetan. – Ako treba, onda pristani.

Lađa, koja je prolazila pored samog ostrva, gde je granje topola skoro dodirivalo štit točkova, zašišta i poče da se okreće. U tome s ostrva, iz gustog žbunja, povikaše očajnički glasovi: – Stoj! Stoj! Kuda idete? Hvedin izvadi revolver iz futrole. Posada potrča od ograde. Zapeni se voda pod točkovima. – Ama stojte, stojte! – vikali su ljudi. Šumele su ive, nekakvi ljudi probijali su se prema obali, pojavila su se crvena, uzbuđena lica, ruke koje su mahale. Svi su pokazivali na grad. Zbog larme ništa se nije moglo razabrati. Najzad Hvedin zasu sve mornarskim psovkama. Ali sve i bez toga posta jasno… U gradu, na pristaništu pojaviše se dimovi, uz reku odjeknu pucnjava, Hvalinsk su zauzeli belogardisti. Ljudi na ostrvu bili su ostaci garnizona koji se povukao, i, delimično, mesni partizani. Neki su bili naoružani, ali nisu imali metaka. Crvenoarmejci pojuriše u kajite za puške. Hvedin je sam ostao mesto kapetana i psovao je po svoj širini reke takvim psovkama da su se ljudi na ostrvu odmah umirili i na licima im se pojavio osmeh. Hvedin je u žestini već odmah hteo da udari na varoš s fronta s lađom, da se iskrca i obračuna. Ali ga spreči Ivan Iljič. U kratkom sporu Teljegin dokaza da se napad bez pripreme ne može izvesti, da ga je potrebno kombinovati sa zaokružavanjem, da Hvedin ne zna kolika je snaga neprijatelja i – možda oni imaju artiljeriju. Hvedin samo zaškripa zubima, ali pristade. Lađa se pod vatrom spuštala niz vodu natraške i zaobišla sa zapadne strane ostrva, odakle je varoš bila zaklonjena malom šumom. Ovde baci kotvu. Ljudi s ostrva okupiše se na peskovitoj obali, bilo ih je oko pedeset, u ritama, razbarušene kose. – Ta slušajte vi, đavoli ljudski, što ćemo vam reći – vikali su oni. – Nama u pomoć ide Zaharkin s pugačovskim partizanima. – Mi smo još pre tri dana poslali glasnika. I oni ispričaše da su mesni buržuji, pre tri dana, naoružani i iznenada napali i zauzeli sovdep, poštu i telegraf. Oficiri su stavili epolete, pojurili prema vojnom slagalištu i oteli mitraljeze. Gimnazisti, činovnici i trgovci su se naoružali, čak je i đakon saborne crkve trčao po ulici s lovačkom puškom. Niko nije očekivao prevrat, nisu stigli ni da se dohvate oružja. – Naši komandiri su se razbegli, komandiri su nas prodali.

– Mi jurimo tamo-amo kao stado ovnova… – Eh, vi! – reče na to Hvedin. – Eh, vi, suvozemci!.. Na obali svi skupa održaše ratni savet. Teljegina izabraše za sekretara. Postaviše pitanje: Otimati Hvalinsk od buržoazije ili ne otimati? Odlučili su da preotmu. Drugo pitanje: da li da se čekaju pugačovski partizani ili da se varoš zauzme vlastitom snagom. Oko toga je bilo spora. Jedni su vikali da treba čekati jer pugačovci imaju top, drugi su vikali da se ne sme čekati – svakog trenutka ozgo iz Samare mogu doploviti lađe belih. Hvedinu dosadiše prepirke, mahnu rukom. – No, dosta blebetanja, drugovi. Jednoglasno je rešeno: doveče, Hvalinsk mora biti naš. Zapiši, druže Teljegine! U tom trenutku na levoj obali, na strmini, pojaviše se konjanici. Najpre izleteše dvojica, zatim četvorica, kad su primetili lađu, odjahaše. Potom se čitava obala pokri konjanicima, na suncu su sijala široka koplja napravljena od kosa. Hvalinci počeše da viču: – He-eee-j, ko ste-e-e? Otuda odgovoriše: – Odred Zaharkinov Pugačovske seljačke armije. Hvedin uze rupor41 i nadimajući vrat, riknu: – Braćo, doneli smo vam oružje, hajde na ostrvo… Osvojićemo Hvalinsk… Otuda povikaše: – Dobro… Imamo top… Teraj lađu ovamo… Konjanici na obali bili su jedan iz odreda Partizanske seljačke armije, koja se borila u samarskim stepama protiv opština koje su priznale vlast Samarske privremene vlade. Armija je postala odmah pošto su Samaru osvojili Čehoslovaci. Grad Pugačovsk – u prošlosti Nikolajevsk – postao je središte formiranja. Ovde se skupljaju sve usijane glave, koje su volele da jašu konje, svi koje je čuveni špekulant sa zemljom Sehobalov oterao na malo prosjačko parče, svi koji su se parničili zbog zemlje s bogatim uralskim kozacima, svi kojima se prelivala preko ruba duša, rođena u beskrajnim stepama gde u slobodi šumi žito, gde

seljak, podstičući volove, ide za teškim plugom. Neprijatelj je nicao svuda kao stepska fatamorgana. U selu se održi zbor, bogatiji seljaci, podoficiri carske armije, preobučeni agitatori koji su dolazili iz Samare vikali su da ne postoji takav zakon po kome bi siromah, radnik, skitnica bez zemlje upravljao opštinom i otimao imućnim seljacima zemlju i žito. I zbor odluči da se u susedna sela pošlju izaslanici da kažu da prave rovove. Odjednom se dizala cela opština, iz skrovišta se izvlačilo oružje, brazdom se obeležavale granice, na desetine vrsta kopali rovovi. U nekim mestima proglašavali su republiku, koja se potčinjavala samarskom centru. Konjica je čuvala teritoriju, pešadija se mobilisala samo u slučaju napada crvenih. Za naoružanje konjice služili su se kosama, – vezivali ih uspravno za štapove. Takvi odredi kulaka bili su strašni. Pojavljivali su se neočekivano iz stepske magle, napadali u oblacima prašine streljačke lance i mitraljeze crvenih. Ovde su se borili svoji: brat protiv brata, otac protiv sina, kum protiv kuma, – dakle bez straha i bez milosti. Potukavši crvene, konjica se naoružavala mitraljezima i puškama, ali kose nije ostavljala. Ni letopisa, ni vojnih arhiva nije ostalo iz tog velikog seljačkog rata u samarskim stepama, gde su se još sećali pohoda Jemeljana Pugačova. Jedino što se o crkvenoj slavi uz flašu rakije počne da prepire otac sa sinom o minulim borbama, zamerajući jedan drugom strategijske greške. – Sećaš se, Jašo, – reći će otac, – počeli ste nas častiti kod Koldibane iz topa? Sigurno je, mislim, to moj Jaška, pasji sin… Što mu na vreme uši nisam izvukao… A dobro smo vas onda šuknuli… Dobro je što mi nisi onda pao u šake… – Hvali se, hvali! – A opet smo pretegnuli… – Dobro, dobro, biće prilike – opet ćemo se razići… – A što da ne, – razići ćemo se… Ti si bio kulak i takav si ostao pri svom krvavom gledištu… – Hajde, sine, da ispijemo. – Hajde, tata. Parobrod pristade uz levu obalu. Spustiše most i na palubu se pope komandant Pugačovskog odreda Zaharkin. Čovek kukasta nosa, kao u orla – lešinara. Bio je toliko snažan i temeljan, da je most zapucketao pod njim.

Izbledeli frenč prsnuo mu je pod miškama, o visoke Čizme lupala je kriva sablja. Njegova starija braća, seljaci Utevske opštine, već su komandovali divizijama. Za njim se pope šest partizana, starešina, koji su bili živopisno i neobično obučeni: izbledele, u katranu i prašini, košulje, raskopčani okovratnici, kod nekih valjenke s mamuzama, kod drugih – opanci od like; mitraljeski redenici, bombe za pojasom, nemački široki bajoneti, puške sa skraćenom cevi. Zaharkin i Hvedin se sretoše na kapetanskom mostu, stisnuše ruke što su mogli snažnije. Ponudiše se cigaretama. Hvedin ukratko objasni ratnu situaciju, Zaharkin reče: – Ja znam ko muti vodu u Hvalinsku, – Kukuškin, predsednik oblasne samouprave. Voleo bih da mi to đubre padne u šake živo. – Što se tiče topa, – reče Hvedin, – kako je – da li je ispravan? – Gađa, ali pravo, bez nišana, nišanimo kroz cev. A što bije, prokleti: kad tresne, – zvonara ili vodovod u paramparčad. – Dobro, šta mislite, druže Zaharkine, odnosno desanta i zaokružavanja? – Konjicu ćemo prebaciti na onu obalu. Može li lađa da prenese stotinu boraca? – Od šale – u dve ture. – Onda nema o čemu da govorimo. Čim se smrkne, prebacićemo konjički desant iznad grada. Top ćemo postaviti na lađi. U zoru ćemo na juriš. Hvedin naredi Ivanu Iljiču da komanduje desantom strelaca, koji je bio određen za frontalni napad na pristanište. U sumrak, parobrod oprezno, bez osvetljenja, krenu bočnim rukavom Volge duž ostrva. U tišini čuo se samo glas mornara koji je merio dubinu. Za parobrodom krenuše obalom i Pugačovci. Hvalincima podeliše oružje; oni su ležali na pesku. Teljegin je hodao kraj same vode, gledao da ne puše i ne pale vatre. Reka je jedva čujno zapljuskivala pesak. Mirisalo je barsko cveće. Zujali su komarci. Ljudi na pesku ućutaše. Noć je postajala sve tamnija, kao somot, prosuše se zvezde. Sa stepske obale osećao se miris suvog pelena, pućpurikale su prepelice „da se spava, da se spava“… Ivan Iljič je hodao pored vode, razbijajući san. Kad se noć prelomila, nebo izgubilo somotsko crnilo i daleko iza reke

začuli se petlovi, – po vodi od koje se dizala slaba magla počeli su da kloparaju točkovi. Prilazio je parobrod. Ivan Iljič pregleda revolver, steže kaiš na pantalonama, i pođe onima koji su spavali, lupkajući ih štapićem po nogama: – Drugovi, budite se. Ljudi su, bunovni, skakali. Dizali su se s jezom, ne shvatajući u mamurluku šta će raditi… Mnogi odoše da piju vode, sagibajući glavu. Teljegin je poluglasno izdavao zapovesti. Bilo je potrebno napraviti zaklon – i borci počeše da skidaju košulje, da ih pune peskom i slažu na palubi. Radili su ćuteći, – nikome nije bilo do šala. Poče da sviće. Pripreme behu završene. Mali top, zarđalo brodsko oružje, namestiše na kljunu. Pedeset boraca pope se na palubu i leže iza džakova. Hvedin stade na komandno mesto: – Napred, punom parom! Uskipe voda pod točkovima. Remorker brzo obiđe ostrvo i po glavnom koritu zaplovi prema gradu. Tamo su gdegde svetlucale vatre. Pozadi se ocrtavala nejasna linija brda, pokrivenih mrakom. Sad su doleteli jasni glasovi petlova. Ivan Iljič je stajao kraj topa. On nikako nije mogao zamisliti da će kroz koji trenutak morati da puca u tu vekovnu tišinu. Hvalinac koji se ponudio da bude nišandžija, miran, sličan crkvenjaku-ribaru, reče ljubaznim glasom: – Dragi druže komandiru, kako bi bilo da tresnemo po pošti? Baš bi potrefili… Vidite tamo dve žute vatrice… – Lupi po pošti! – riknu u rupor Hvedinov glas. Gotovs! Neposredno gađanje! Nišandžija čučnu, gledajući kroz topovsku cev – nanišani na žute vatrice. Napuni top. Obrati se Teljeginu: – Dragi druže, sklonite se malo, ova stvar može razneti… – Pali! – viknu Hvedin. Odskoči top, zaslepi vatrom i grmnu, odjek se razleže niz vodu i ču u brdima. Blizu mesta gde su se žutele vatrice, sinu eksplozija, i drugo eho polete po brdima. – Pali, pali – vikao je Hvedin okrećući točak. – S leve strane učestana vatra! Plotunom, plotunom po đubretu!

Lupao je nogama, besneo, grmeo nečuvenim rečima. S palube su gađali plotunom bez reda. Hvalinska obala se brzo približavala. Nišandžija pažljivo napuni i ponovo opali – videlo se kako poleteše komadi dasaka od neke šupe. Sad su se jasno ocrtavale siluete kuća, vrtova, zvonare. Dole, na pristaništu, počeše da sevaju iglice puščane vatre. I ču se ono čega se bojao Teljegin: jasno, užurbano zaklokota mitraljez. Po navici skupiše se prsti na nogama, kao da su se po celom telu stegli krvni sudovi. Teljegin čučnu kraj topa, pokazujući nišandžiji dugačku zgradu na brdašcu. – Pokušaj da pogodiš onaj ugao gde je žbunje… – E-he-he, – reče nišandžija, lepa je to kućica, ali svejedno. Po treći put grunu top. Mitraljez za trenutak ućuta, pa zatrešta ali na drugom mestu, više. Remorker se naglim zaokretom približavao pristaništu. Visoko, – u dimnjak i katarku počeše udarati meci. – Ne čekaj dok pristanemo, skači! – vikao je Hvedin. – Momci, ura! Zaškripela je i zapucala ograda. Teljegin izlete prvi, okrenu se Hvalincima, koji su prelazili preko ograde: – Za mnom! Ura! I potrča po mostiću na obalu. Za njim je urlala gomila. Pucali su, trčali, spoticali se. Obala je bila pusta. Izgledalo je da je u čestaru vrtova potrčalo nekoliko figura. Ponegde su pucali s krovova. I već sasvim daleko na brežuljcima zatrešta s prekidima, ućuta i još jedno dvaput se ču mitraljez. Neprijatelj nije primao borbu. Teljegin se nađe na nekakvom neravnom trgu. Jedva dišući, obazirao se, prikupljao ljude. Tabani bosih nogu goreli su – mora biti da ih je ozledio o kamenje. Osećao se miris prašine. Drvene kuće stojale su sa zatvorenim prozorskim kapcima. Nije se micalo čak ni lišće na jorgovanu i bagremu. U kući na sprat na uglu, s palanačkom malom kulom, na balkonu su visila na konopcu četiri para gaća. Teljegin pomisli: „Ovo će dići“. Izgledalo je da je varoš čvrsto spavala i borba, jurnjava, vika bili su samo san. Teljegin upita gde su pošta, telegraf, vodovod, i posla tamo odeljenja od po deset ljudi. Vojnici pođoše, još uvek narogušeni, odskačući i spremajući pušku pri svakom šušnju. Neprijatelja nigde nije bilo. Već su počeli da pevaju čvorci, i s krovova poleteše golubovi. Teljegin sa odredom zaposede zgradu Sovdepa, kuću od kamena s

obojenim stubovima. Vrata su bila širom otvorena, u vestibilu ležalo je oružje. Teljegin iziđe na balkon. Pod njime su ležali raskošni vrtovi, krovovi koji odavno nisu bojeni, prazne, prašljive uličice. Palanački mir. Najednom, u daljini, začu se zvonjenje na uzbunu: nemiran, učestan, otegnut glas zvona polete nad gradom. Tamo, odakle je dopirao krik ljudi za pomoć poče ubrzo ne pucnjava, već eksplozija ručnih granata, vika, težak topot konja i zavijanje. To je desant Zaharkina preprečio put protivniku, koji se povlačio u brda. Zatim sokakom, lupajući potkovicama, projuriše konjanici. I ponovo se sve utiša. Ivan Iljič pođe polako dole, ka remorkeru, da javi da je varoš zauzeta. Hvedin, saslušavši izveštaj, reče: – Sovjetska vlast je uspostavljena. Mi ovde više nemamo šta da radimo. Polazimo dalje. Starca – kapetana jedva živog od straha on je bratski potapšao po ramenu: – Dočekao si, omirisao si barut. Tako je, brajko… Predajem ti komandovanje, stani na svoje mesto. Uz lupu mašine, uz žuborenje vode, Teljegin je spavao do uveče. Zalazak sunca prosu nad rekom prozračni magličast odblesak. Na zadnjem delu palube polako su pevali, i glasovi su leteli u taj prazan prostor. Neuživana lepota večernjeg rumenila spuštaše se na obale, na reku, strujaše u oči, i dušu. – Hej, braćice, šta ste se sneveselili? Kad se peva, pevajte veselu! – viknu Hvedin. On se takođe ispavao, popio čašu rakije i sad je šetao po gornjoj palubi – uzvlačeći čakšire. – Da nam je još da zauzmemo Sizran! Šta mislite, druže Teljegine? Kad bismo to izveli… On je pokazivao bele zube, smejao se. Pljuckao je on na sve opasnosti, na tugu zavolških zalazaka, na smrtonosni metak koji ga čeka negde, – možda u borbi, možda iza leđa… Žeđ za životom, vrela snaga klokotala je u njemu. Paluba je škripala pod njegovim golim petama: – Počekaj, biće prilike, i Sizran, i Samaru ćemo zauzeti, Volga će biti naša… Večernje rumenilo je dobijalo pepeljastu boju. Remorker je plovio neosvetljen. Veče pokri obale, koje se rasplinuše. Hvedin, koji nije znao gde da utroši svoju snagu, ponudi Ivanu Iljiču da igraju karata… – Pa dobro, ako nećeš u novac, da igramo „nosa“… Samo – kad se bije, nek se bije.

U kapetanskoj kajiti seli su da igraju „nosa“. Hvedin je padao u vatru, navaljivao, doterao do trista „nosova“, od suvišne vatre zamalo nije počeo da podvaljuje, ali je Ivan Iljič pazio budno: „Ne igraš, brajko, s budalama“. I dobio je. Namestivši se zgodno na taburetu, Teljegin poče da bije masnim kartama Hvedina, čiji nos odmah pocrvene kao cvekla. – Gde si ti to naučio? – U zarobljeništvu kod Nemaca sam učio – reče Teljegin. – Nemoj okretati njušku. Dvesta devedeset sedam. – Ti pazi… Nemoj da biješ s otezanjem… Inače ću te ja… – Nemoj da lažeš, poslednja tri sleduju s otezanjem. – No, udri nitkove… Ali Teljegin ne stiže da udari. U kajitu uđe kapetan. Donja vilica mu se tresla. Kapu je držao u ruci. Po sivoj ćeli izbile su graške znoja. – Kako hoćete, gospodo drugovi, – reče on očajnički – spreman sam na sve… Ali, kako znate, dalje ne mogu da vozim… Pa to je sigurna smrt… Bacivši karte, Hvedin i Teljegin iziđoše na palubu. S leve strane u daljini jarko, kao zvezde, gorele su električne sijalice u Sizrani. Ogromna lađa sva jako osvetljena polagano je plovila duž obale: golim okom mogla se videti na krmi velika bela andrejevska zastava 42, solidne siluete topova, figure oficira koji su se šetali po palubi… – Ne mogu se vraćati, drugovi. Ma šta bilo, moramo proći, – prošapta Hvedin. Samo da stignemo do Batraka, tamo ćemo stati, istovariti teret… Naredi posadi da siđe u utrobu lađe i da se spremi za borbu. Na katarci digoše trobojku. Zapališe signale za raspoznavanje. Sa lađe najzad primetiše remorker. Kratkim zviždanjem narediše da se uspori hod. Dubok glas kroz rupor pita otuda: – Čija je lađa? Kuda plovite? – Remorker „Trgovac Kalašnjikov“. Plovimo u Samaru, – odgovori Hvedin. – Zašto ste kasno upalili signale? – Bojimo se boljševika. – Hvedin spusti rupor i poluglasno reče Teljeginu: – Eh, da je sad mina… pisao sam ja njima u Astrahan da mi pošlju mine… Zevala sovjetska…

Posle kratkog ćutanja s lađe odgovoriše: – Produžite svojim putem. Kapetan drhtavom rukom stavi kapu. Hvedin, žmirkajući i mršteći se, gledao je na signale lađe. Zatim pljunu i pođe u kajitu. Tamo je, paleći cigaretu, lomio žižice. – Hajde, đavole, dotuci, šta li! – viknu on Teljeginu. Kroz jedan sat Sizran ostade iza njih. Blizu Batraka Teljegina u čamcu iskrcaše na obalu. Na stanici Batraki sede u voz u podne, a u pet posle podne išao je sa samarske stanice u stan doktora Bulavina. Imao je ponovo na sebi izgužvani i pocepani frenč s potpukovničkim epoletama. Udarajući po čizmama štapićem, onim istim kojim je noću kod Hvalinska budio partizane, on je s živom radoznalošću, kao nešto davno neviđeno, čitao uz put pozoriišne plakate, proglase, objave, – sve je to bilo na dva jezika – na ruskom sa slovom jat i na češkom… Podigavši se sa čašom limunade Dmitrij Stepanovič Bulavin izvadi zadenutu za prsluk salvetu, mljacnu dostojanstveno usnama i glasom značajnim i dubokim, koji je stekao u poslednje vreme na dužnosti pomoćnika ministra, poče govor: – Gospodo, dozvolite i meni… Banket su davali predstavnici grada povodom pobedonosnog napredovanja armije Ustavotvorne skupštine na sever. Simbirsk i Kazan bili su zauzeti. Izgledalo je kao da boljševici definitivno gube srednje Povolžje. Oko Melekesa ostaci Crvene konjičke armije, tri i po hiljade sabalja, očajnički su se probijali iz obruča. U Kazanu, koji su Česi osvojili na prepad, bilo je zaplenjeno dvadeset četiri hiljade puda zlata, u vrednosti više od šest stotina miliona rubalja, – više od polovine državne zlatne podloge. Ta činjenica je bila toliko neverovatna, grandiozna, da su se sve njene nedogledne posledice teško shvatale. Zlato je bilo na putu za Samaru. Još niko određeno nije stavio na njega svoju ruku, ali Česi kao da su rešili da ga predadu samarskom komitetu članova Ustavotvorne skupštine, KOMUZ-u. Samarski trgovci imali su svoje gledište o sudbini zlata, ali zasad ga nisu ispoljavali. Osećanja pak prema Česima pobednicima popela su se na stepen vatrenog oduševljenja.

Banket je bio vrlo posećen i živ. Dame samarskog društva, – a među njima bile su takve zvezde, kao što su Aržanova, Kurlina, Šehobalova, sopstvenice petospratnih mlinova, elevatora, brodarskih društava i čitavih srezova masne crnice, – dame koje blistahu briljantima krupnim kao orah, u toaletama, ako ne sasvim modernim, ono ipak donetim u svoje vreme iz Pariza i Beča; nasmejana kita ovih dama okružavaše junaka događaja, komandanta češke vojske kapetana Čečeka. Kao svi heroji, on je bio božanstveno prost i ljubazan. Istina, njegovom ugojenom telu bilo je toplo, zategnuti okovratnik lepo sašivenog frenča upijao se u pomodreli vrat, ali mlado, punokrvno lice, kratkih riđih brkova i sjajnih očiju, kao da je bilo stvoreno za poljupce u oba rumena obraza. Očaravajući osmeh nije silazio s njegovih usana, kao da je otklonio od sebe svaku slavu, kao da mu je žensko društvo bilo hiljadu puta prijatnije nego hučne pobede i osvajanje gubernijskih gradova s vozovima zlata. Prema njemu sedeo je gojazan, sredovečan general sa belim akselbandima. Jajolika lobanja bila mu je gola i temeljna kao bedem vlasti. Na obrijanom masnom licu zasluživale su pažnju debele usne; on je neprestano žvakao, skupivši mišiće obrva, budno pazio na raznovrsne zakuske. Čašica je tonula u njegovoj velikoj ruci, očigledno da je bio više navikao na veću čašu. Zabacujući glavu, brzo je ispijao. Njegove pametne plave oči kao u medveda, nisu se zadržavale ni na kome, kao da je bio na oprezu. Oficiri su se ophodili prema njemu s naročitom pažnjom. To je bio skorašnji gost, heroj uralskih kozaka, orenburški ataman Dutov. Blizu njega, između dveju lepih žena, plavuše i smeđe, sedeo je francuski poslanik, msje Žano, u svetlosivom žaketu, sa rubljem čija je belina zaslepljivala. Njegovo sitno lice, s izvanrednim brcima i oštrim nosom, bilo je dosta uvelo. On je neprestano ćaskao sa grlenim izgovorom, naginjući se čas poluobnaženim čarima smeđe (ona ga je zato udarala cvetom po ruci), čas bisernoružičastom ramenu plavuše, koja se kikotala kao da ju je Francuz golicao. Obe dame su razumevale francuski samo kad se govori polagano. Bilo je očigledno da su ženske čari zaludele jadnog Žanoa. Ipak mu to nije smetalo da se za vreme kratke pauze obraća uglednom brašnarskom trgovcu Brikinu, koji tek što je stigao iz Omska, ili da diže čašu za junačke podvige atamana Dutova. Interes koji je msje Žano pokazivao prema sibirskom brašnu i orenburškom mesu i maslu svedočio je o njegovoj vatrenoj privrženosti belom pokretu; u trenucima teškoća oko snabdevanja, francuski poslanik je uvek mogao ponuditi vladi pedeset vagona brašna i ostalog… Bilo je skeptika

koji su tvrdili da ne bi bilo loše, kao što to radi svaka čestita vlada, da se ponudi msje Žanou da podnese u potpunosti sve akreditivne dokumente… Ali vlada je pretpostavljala taktičniji put – poverenje prema saveznicima. Za stolom se nalazio još jedan interesantan stranac, – preplanuo, brza pogleda, sinjor Pikolomini (koji je tvrdio da je to njegovo pravo prezime). On je svojom ličnošću nekako neodređeno zastupao italijansku naciju, italijanski narod. Njegova kratka plava uniforma bila je ukrašena srebrnim širitom, na ramenima su se ljuljale ogromne generalske epolete. On je formirao u Samari specijalni italijanski bataljon. Vlada je širila ruke u nedoumici: „Gde će ovde naći Italijane? Đavo bi ga znao“, – ali novac je davala: ipak su saveznici. U buržoaskim krugovima njemu nisu pridavali značaj. Vlada nije prisustvovala ovom banketu, sem bespartijnih – doktora Bulavina i pomoćnika šefa obaveštajne službe Semjona Semjonoviča Govjadina, koji se visoko uzdigao na službenim lestvicama. Vreme obostranih ushićenja kada su zbacivali boljševike, beše već prošlo. Vlada Komiteta članova Ustavotvorne skupštine – KOMUZ – svi do jednoga tvrdokorni eseri43 – pričala je takve koještarije o uspesima revolucije da su samo Česi, koji se našta nisu razumeli u ruskim stvarima, mogli da joj veruju. Naravno, u prvo vreme, kad je izvršen prevrat i kad je trebalo umiriti radnike i seljake, eserska vlada bila je izvrsna. Samarski trgovci i sami su ponavljali eserovske parole. Ali, već je oslobođena Volga od Hvalinska do Kazana, i Denjikin je osvojio maltene ceo Severni Kavkaz, i Krasnov se približuje Caricinu, i Dutov je očistio Ural, i u Sibiru se svakog dana pojavljuju beli atamani, – a ovi razbarušeni golaći, koji zasedaju u raskošnom dvorcu predsednika samarskog plemstva, Voljski, Brušvit, Klimuškin i drugovi još nikako ne mogu da se umire: kako bi ipak mogli da sazovu Ustavotvornu skupštinu… Pfuj! I krupni trgovci počeli su odlučno da prelaze na druge parole – prostije, jače i razumljivije… Dmitrij Stepanovič je govorio, obraćajući se uglavnom strancima: – … Zmiji je iščupan žalac. Ta izvanredna činjenica od epohalnog značaja nije dovoljno ocenjena… Govorim o šest stotina miliona zlatnih rubalja, koji se sada nalaze u našim rukama… – (Msje Žanou uspraviše se brkovi. „Bravo!“ – uzviknu on dižući čašu; Pikolominijeve oči sinuše kao u đavola). – Boljševicima je iščupan, gospodo, zlatni žalac… Oni još mogu ujedati, ali ne više smrtonosno. Oni mogu da prete, ali njih će se plašiti koliko i prosjaka koji zamahuje štapom… Oni nemaju više zlata, nemaju ništa sem

štamparske mašine… Brikin, trgovac iz Omska, najednom otvori usta i glasno se zakikota na te reči i, brišući salvetom vrat, promrmlja: „Svašta, bože, svašta!“ – Gospodo strani predstavnici, – nastavi doktor Bulavin, u glasu mu zazvuča metal koga ranije nije bilo, – gospodo saveznici… Ako smo braća, kese nam nisu sestre… Još koliko juče bili smo u vašim očima skoro neka operetska organizacija, neka prolazna pojava, kao, recimo, čvoruga koja se neizbežno pojavljuje posle udarca… – (Čeček sa natmuri, msje Žano i Pikolomini napraviše gestove pune negodovanja… Dmitrij Stepanovič se lukavo osmehnu). – Danas je već celom svetu poznato da smo solidna vlada, mi smo čuvari državne rezerve zlata… Sad ćemo se dogovoriti, gospodo strani predstavnici… – (On ljutito udari zglavkovima prstiju o sto.) – Sad ja govorim kao privatno lice među privatnim ljudima, u intimnoj sredini. Ali ja uviđam ozbiljnost misli koje sam uzgred nabacio… Ja predviđam kako će krenuti lađe s oružjem i manufakturom u ruske luke… Kako će se pojaviti ogromne bele armije… Kako će se mač stroge kazne spustiti na bandu razbojnika koja gazduje po Rusiji. Šest stotina miliona biće za to dovoljno… Gospodo strani predstavnici! Dajte pomoć, široku, obilnu pomoć zakonitim predstavnicima ruskog naroda! On srknu iz čaše i sede teško dišući… Svi koji su sedeli za stolom počeše da pljeskaju s oduševljenjem. Trgovac Brikin viknu: – Hvala, brate… To je kako treba, to je po našem, bez socijalizma… Diže se Čeček, naglim pokretom namesti kaiš na trbuh: – Ja ću biti kratak… Mi smo davali i davaćemo svoje živote za sreću jednokrvne braće – Rusa… Da živi velika, moćna Rusija, ura! Tada sav sto bukvalno zagrme od pljeskanja, ispružene damske ručice pomamno su pljeskale između cveća. Podiže se msje Žano. Njegova glava bila je plemenito zabačena, raskošni brkovi činili su mu lice srčanim. – Madam i msje! Svi smo znali da je plemenita ruska armija, koja je sanjala o slavi svojih predaka, bila podmuklo prevarena od boljševičke bande. Oni su joj nametnuli neprirodne ideje i opake nagone, i armija je prestala da bude armija. Madam e mesje, neću da krijem, – bio je trenutak kad se Francuska pokolebala u svojoj veri u srdačnost ruskog naroda… Taj je košmar razvejan… Danas ovde vidimo da nije, i hiljadu puta nije, – ruski narod je ponovo s nama… Armija već priznaje svoje greške.,. Ruski vitez

ponovo je spreman da podmetne svoje grudi pod olovo našeg zajedničkog neprijatelja… Ja sam srećan u svom novom uverenju… Kad se stišao aplauz, skoči, tresući gustim epoletama Pikolomini, Ali pošto niko od prisutnih nije znao italijanski, njemu su prosto poverovali da je on – uz nas, i trgovac Brikin pošao je k njemu – malenom i crnom – da se poljubi. Zatim su bili govori predstavnika kapitala. Trgovački stalež se izražavao maglovito i bombasto, – više su udarali glasom na Sibir, odakle mora doći spasenje. Na kraju umoliše atamana Dutova da progovori koju reč. On se nećkao: „Nemojte, ja sam vojnik, ne umem da govorim“. Ipak teško se podigao usred tišine koja najedanput nastupi, uzdahnuo je: – Pa šta, gospodo! Ako nam saveznici pomognu, dobro, ako ne pomognu, savladaćemo boljševike svojom snagom. Samo da bude novaca… U tome, gospodo, nemojte nam podsecati krila… – Uzmi, atamane, uzmi i nas sa drobom, ništa nećemo da žalimo, – u krajnjem ushićenju zavapi Brikin. Banket je uspeo. Posle zvaničnog dela uz crnu kafu doneli su strani konjak i likere. Bilo je već kasno. Dmitrij Stepanovič otišao je po engleski – ne oprostivši se. Kada Dmitrij Stepanovič, stigavši u automobilu svojoj kući, otvori vrata, žurno mu priđe neki oficir. – Oprostite, jeste li vi doktor Bulavin? Dmitrij Stepanovič je pogledao stranca. Na ulici je bilo tamno, on je primetio samo potpukovničke epolete. Požvakavši ustima, doktor odgovori: – Da… Ja sam Bulavin. – Imam vrlo, vrlo važan posao… Ja razumem – nije vreme za posete… Ali ja sam već bio kod vas, tri puta sam tražio. – Sutra u ministarstvu u jedanaest. – Preklinjem vas, – sada. Ja putujem noćas lađom. Dmitrij Stepanovič opet ućuta. Kod nepoznatog bilo je nečeg do krajnosti upornog i uzbuđenog. Doktor sleže ramenima. – Da vam kažem unapred: ako tražite pomoć, to nije u mom delokrugu. – O, ne, ne, ja ne tražim pomoć. – Hm… Uđite.

Iz predsoblja Dmitrij Stepanovič prvi uđe u kabinet i odmah zaključa vrata unutrašnjih soba. Tamo je bilo osvetljeno – očigledno neko od domaćih još nije spavao. Onda doktor sede za pisaći sto, ukaza moliocu stolicu prema sebi, mračno pogleda hrpu akata na potpis, proturi prste između prsta: – Dakle, šta želite? Oficir pritisnu kapu na grudi i tiho, s ganutljivom nežnošću, reče: – Gde je Daša? Doktor udari glavom u rezbariju fotelje. Tek sada je pogledao moliočevo lice. Prve dve godine Daša je bila poslala amatersku fotografiju – ona i muž. To je bio on. Doktor najednom preblede, kesice pod očima zadrhtaše mu, muklim glasom ponovi pitanje: – Daša? – Da… Ja sam Teljegin. I on je takođe prebledeo, gledajući u oči lekaru. Došavši k sebi, Dmitrij Stepanovič, umesto pozdrava zetu koga vidi prvi put u životu, teatralno uzmahnu rukama, pusti neodređen glas koji je ličio na usiljen smeh: – Tako, dakle… Teljegin… No, šta je s vama? Od iznenađenja, mora biti, ne stiže čak ni da pruži ruku Ivanu Iljiču. Natače cviker na nos (ne pređašnji u okviru od nikla, napukao, nego solidan, u zlatnom okviru) i, užurbano, poče, ni sam ne znajući zašto, da izvlači fioke stola pune hartija. Teljegin, koji ništa nije shvatao, s čuđenjem je pratio njegove pokrete. Trenutak pre toga bio je spreman da priča o sebi sve, kao rođenom, kao ocu… Sad pomisli: „Đavo bi ga znao, možda pogađa… Možda ću ga dovesti u težak položaj: ipak je ministar“… Oborivši glavu, on reče već sasvim tiho: – Dmitrije Stepanoviču, više od pola godine nisam video Dašu, pisma ne idu… Nemam pojma šta je s njom. – Živa je, živa, dobro je! – doktor se nagnu skoro pod sto, prema donjim fiokama. – Ja sam u Dobrovoljačkoj armiji… Borim se s boljševicima od marta meseca… Sad me je štab uputio na sever poverljivim poslom. Dmitrij Stepanovič je slušao kao van sebe; najednom, kad je čuo „poverljiv posao“, ispod brkova mu prelete osmeh:

– Tako, tako, a u kome puku, molim, služite? – U Soldatskom. – Teljegin oseti, kako mu krv pojuri u lice. – Aha… Znači, ima i takav u Dobrovoljačkoj armiji… A hoćete li dugo da se kod nas zadržite? – Noćas putujem. – Izvrsno. A kuda upravo? Izvinite, to je vojna tajna, neću insistirati. Drugim rečima, poslovima kontrašpijunaže? Glas Dmitrija Stepanoviča zazvuča tako neobično da Teljegin, i pored strašnog uzbuđenja, uzdrhta i posta oprezan. Ali u tome je doktor našao ono što je tražio: – Vaša žena je u dobrom zdravlju… Evo, pročitajte, dobio sam od nje prošle nedelje… Tu se i vi spominjete. (Doktor baci pred Teljegina nekoliko tabaka hartije ispisanih krupnim Dašinim rukopisom. Ta nepravilna, dragocena slova kao u magli zaplovila su pred očima Ivana Iljiča.) – Izvinite, ja ću da iziđem za trenutak. Pa sedite komotnije. Doktor brzo iziđe i zaključa za sobom vrata. Poslednje što je čuo Ivan Iljič bile su reči, odgovor nekom od domaćih. – … pa onako, neki molilac… Iz trpezarije doktor je prešao u mali tamni hodnik gde je bio telefon starog sistema. Okrenut licem ka zidu, okrenuvši telefonsku ručicu, on zamoli tihim glasom broj obaveštajnog odeljenja i potraži lično Semjona Govjadina. Dašino pismo bilo je pisano mastiljavom olovkom; što dalje, slova su postajala sve krupnija, redovi se sve više savijali na dole: „Ne znam, tata, šta će biti sa mnom… Sve je tako mutno… Ti si jedini čovek kome mogu da pišem. Ja sam u Kazanu… Izgleda da ću moći prekosutra da krenem, ali ne znam da li ću stići do tebe? Hoću da te vidim. Ti ćeš sve razumeti. Kako rekneš; tako ću i postupiti… Ostala sam živa nekim čudom… Ne znam, možda bi bilo bolje da ne živim posle toga… Sve što su mi pričali, nametali, – sve je laž, gadna obnažena mrskost… Čak i Nikanor Jurjevič Kuličok… Njemu sam poverovala, po njegovu nagovoru otputovala sam u Moskvu. (Sve ću ti ispričati podrobno kad se budemo sastali.) Čak i on mi je juče rekao bukvalno: „streljaju ljude, na gomile bacaju u zemlju, puščani metak – to je cena ljudskog života, svet se zagrcnuo u krvi, a tu se još treba s vama cifrati. Drugi neće ni to da kaže, nego – pravo u postelju“. Ja se

borim, tata, veruj… Ne mogu da budem samo poslastica posle čašice rakije. Ako dam ovo poslednje što mi je ostalo, znači: svetlost se ugasila i – glavu u omču. Trudila sam se da budem korisna. U Jaroslavu radila sam tri dana pod vatrom kao milosrdna sestra… Noću, ruke u krvi, haljina od krvi, srušila sam se u postelju… Budim se, – neko mi zadiže suknju. Skočila sam, viknula. Dečko, oficir, kakvo lice – neću nikad zaboraviti! Ostrvio se, obara, bez reči iskreće ruke… Nevaljalac! Tata, pucala sam u njega iz njegovog revolvera – ne znam kako se to desilo… Čini mi se pao je; nisam videla, ne sećam se… Kad sam istrčala na ulicu goreo je ceo grad, eksplodirale su bombe… Kako nisam sišla s uma te noći! I tada sam odlučila da bežim, da bežim… Hoću da me shvatiš i da mi pomogneš…. Hoću da bežim iz Rusije… Imam mogućnost… Ali ti mi pomozi da se oslobodim Kuličoka. On je svuda sa mnom, to jest, on me svuda vuče sa sobom, i svake noći jedni te isti razgovori. Ali nek me ubije – ja neću“… Ivan Iljič stade, predahnu i lagano prevrnu stranu: „Slučajno došla sam do nakita od velike vrednosti… Na moje oči kod Nikitinske kapije tramvaj je pregazio jednog čoveka. Poginuo je zbog mene, to znam… Kad sam se osvestila, u rukama mi je bio koferčić od krokodilske kože: mora biti da mi ga je neko stavio u ruke kad su me podizali… Tek sutradan sam pogledala: u koferčiću je bio brilijantski i biserni nakit. Njega je negde ukrao taj čovek… On je išao na sastanak sa mnom… Razumeš – ukradeno za mene… Tata, ja ne pokušavam da ulazim ni u kakvo pravo, – te stvari ostavila sam kod sebe… U njima je sada moj jedini spas… Ako mi ti budeš dokazivao da sam kradljivica, ja ću ih ipak ostaviti kod sebe… Pošto sam videla smrt u takvom obilju, ja hoću da živim… Ja više ne verujem u ljudski lik… Ovi divni ljudi s prekrasnim rečima o spasenju otadžbine, ološ su, zverovi… Ah, šta sam videla! Prokleti da su! Eto kako je to bilo: iznenada kasno noću došao mi je Nikanor Jurjevič, izgleda, pravo iz Petrograda… Tražio je da zajedno s njim napustim Moskvu. Njihovu organizaciju, „Savez zaštite otadžbine i slobode“, otkrila je Če-ka, i u Moskvi su počela masovna hapšenja. Savinkov i sav štab pobegli su na Volgu. Tamo, u Ribinsku, u Jaroslavlju i Muromu trebalo je da dignu ustanak. Strašno su s time žurili: francuski poslanik nije više davao novac i tražio je da se snaga organizacije pokaže na delu. Nadali su se da će čitavo seljaštvo preći na njihovu stranu. Nikanor Jurjevič je uveravao da su boljševicima izbrojani dani, – ustanak mora zahvatiti ceo sever, celu severnu Volgu i spojiti se sa Čehoslovacima. Kuličok me je uverio da mi je ime nađeno u spiskovima organizacije, da je

opasno ostajati u Moskvi; onda smo ja i on otputovali za Jaroslavlj. Tamo je već sve bilo pripremljeno: u vojsci, u miliciji, u ubojnom slagalištu, svuda su starešine bile njihovi ljudi iz organizacije… Doputovali smo pred veče, a u zoru sam se probudila od pucnjave… Pojurila sam prozoru… On je gledao u dvorište, preko puta – kamena ograda garaže, gomila đubreta i nekoliko pasa koji laju na vrata… Pucnjevi se nisu ponovili, sve je bilo tiho, samo u daljini tresak i nemimo pištanje motocikla. Zatim u gradu počeše da zvone zvona, zvonila su u svim crkvama. U našem dvorištu otvori se kapija, i uđe grupa oficira; oni su već imali epolete. Svima su lica bila uzbuđena, svi su mahali rukama. Vodili su gojaznog, obrijanog čoveka u sivom kaputu. Na njemu nije bilo ni kape, ni okovratnika, prsluk nije bio zakopčan. Lice mu je bilo crveno i gnevno. Oni su ga udarali u leđa, glava mu se trzala, i on se strahovito ljutio. Dvojica su ostala da ga drže pored garaže, a ostali su se odmakli i dogovarali. U tome na sporedan ulaz naše kuće iziđe pukovnik Perhurov, – videla sam ga tada prvi put, – komandant svih ustaničkih oružanih snaga… Svi su ga vojnički pozdravili. To je čovek strašne volje, – upale crne oči, mršavo lice, sav pribran, u rukavicama, u ruci štapić. Odmah sam shvatila: to je smrt onom u kaputu. Perhurov poče da ga gleda ispod oka, i ja sam videla kako zlobno pokaza zube. A onaj je nastavio da psuje, preti i traži nešto. Tada Perhurov naglo podiže glavu, izdade naredbu, – i istog časa ode… Dvojica, oni što su ga držali, odskočiše od debelog čoveka… On zbaci sa sebe kaput, zgužva ga i baci na oficire koji su stojali pred njim – pravo u lice jednom od njih, – sav je pomodreo psujući ih. Zapretio je pesnicom i stojao u raskopčanom prsluku, krupan i besan. Tada su oni pucali u njega. On se sav strese, ispruživši ruke ispred sebe, učini korak i sruši se. U njega su pucali još neko vreme pošto je već bio pao. To je bio komesar-boljševik Nahimson… Tata, videla sam smrtnu kaznu! Do smrti neću zaboraviti kako je on hvatao vazduh… Nikanor Jurjevič uverio me je da je to dobro, – da ga oni nisu streljali, on bi njih streljao… Ne sećam se dobro šta je bilo dalje: sve što se zbivalo bilo je produženje te kazne, sve je bilo zasićeno trzajima ogromnog ljudskog tela, koje nije htelo da umre… Naredili su mi da idem u neku dugačku žutu zgradu sa stubovima, i tamo sam pisala na mašini naredbe i proglase. Jurili su motocikli, kovitlala se prašina… Upadali su uzbuđeni ljudi, ljutili se, naređivali; zbog svake sitnice dizala se galama, hvatali su se za glavu. Čas – panika, čas – preterane nade. Ali kad god se pojavljivao Perhurov, neumoljivih očiju, i izbacivao kratke reči, – sva užurbanost je iščezavala. Sutradan izvan grada čula se

tutnjava topova. Približavali su se boljševici. U naše nadleštvo od jutra do mraka dolazili su stanovnici, a sad odjednom sve je postalo prazno. Grad kao da je zamro. Samo je urlao, jureći, auto Perhurova i prolazili su naoružani odredi… Očekivali su neke aeroplane s Francuzima, nekakvu vojsku sa severa, lađe iz Ribinska s municijom… Nade se nasu ispunile. I onda je grad bio obuhvaćen obručem borbi. Na ulicama su eksplodirali topovski meci, rušili su se drveni zvonici, padale kuće, svuda su počinjali požari, ali nije imao ko da ih gasi, sunce se prekralo dimom. Leševe nisu sklanjali s ulica. Pokazalo se da je Savinkov digao isti takav ustanak u Ribinsku, gde su bila slagališta municije, ali vojnici su ugušili ustanak; sela oko Jaroslavlja i ne misle da idu u pomoć, jaroslavski radnici neće da idu u rovove da se bore protiv boljševika… Strašnije od svega bilo je Perhurovljevo lice, – ja sam ga svuda sretala tih dana. – To se smrt vozila autom po ruševinama grada, i sve što se događalo bilo je otelovljenje njegove volje. Nekoliko dana Kuličok me je držao u podrumu. Ali, tata, u svemu sam osećala i svoju krivicu… Ja bih svejedno poludela u podrumu. Povezala sam maramu s crvenim krstom i radila sam sve do one noći kad su hteli da me siluju… Dan pre pada Jaroslavlja ja i Nikanor Jurjevič pobegli smo čamcem preko Volge… Čitavu nedelju išli smo, krijući se od ljudi. Noćivali smo ispod plastova, dobro je što su noći bile tople. Cipele su mi se raspale, noge su bile izubijane do krvi. Nikanor Jurjevič negde mi je pronašao valjenke, – prosto je negde, mora biti, digao s ograde. Ne sećam se koga dana, u brezovoj šumi ugledali smo čoveka u pocepanom gunju, u opancima od like i čupavoj šubari. Išao je natmuren, žurio i pravo, kao opsednut, oslanjao se na štap. To je Perhurov, koji je takođe pobegao iz Jaroslavlja. Ja sam se toliko uplašila od njega da sam pala ničice u travu. Zatim smo došli u Kostromu i odseli u predgrađu kod jednog činovnika, Kuličokova poznanika, i živeli tamo dok Česi nisu zauzeli Kazan… Nikanor Jurjevič celo vreme dvorio me je kao dete, – ja sam mu zahvalna… Ali se dogodi da on u Kostromi vide skupocene kamenčiće, – oni su bili u maramici, u mojoj tašni, koju je on nosio celo vreme u džepu od kaputa. Tek u Kostromi setila sam ih se. Morala sam da mu ispričam ceo događaj, – rekla sam da, po savesti, smatram sebe zločincem. On tim povodom razvi čitav filozofski sistem: ispalo je da nisam zločinac nego sam dobila zgoditak na lutriji života. Otada se njegov odnos prema meni promenio, postao je vrlo složen. Uticalo je i to što smo živeli čisto i mirno u palanačkoj kućici, pili mleko, jeli ribizle i maline. Ja sam se oporavila. Jednom posle zalaska sunca u bašti on poče da govori o ljubavi uopšte, o

tome da sam stvorena za ljubav, poče da mi ljubi ruke. I ja sam osetila da on ne sumnja da ću mu se istog trenutka podati na onoj klupi pod bagremom… Posle svega što je bilo, ti razumeš, tata? Da mu ne bih sve objašnjavala, rekla sam samo: „Među nama ništa neće biti, ja volim Ivana Iljiča“. Ja nisam slagala, tata…“ Ivan Iljič izvadi maramicu, obrisa lice, potom oči i nastavi čitanje: „Ja nisam lagala… Nisam zaboravila Ivana Iljiča. Između mene i njega još nije sve svršeno… Ti znaš, – rastali smo se u martu, on je otputovao na Kavkaz, u Crvenu armiju… On odlično stoji, pravi je boljševik, mada nije u stranci… Mi smo prekinuli, ali prošlost nas čvrsto veže… Prošlost nisam prekinula… A Kuličok je pristupio stvari vrlo jednostavno: – lezi… Ah, tata, ono što smo nekad nazivali ljubavlju, – to je samo naša samoodbrana. Mi se bojimo zaborava, ništavila… Zato je tako strašno sresti noću pogled prostitutke… To je samo senka žene… Ali ja, ja sam živa, ja hoću da me vole, da se sećaju, hoću da vidim sebe u očima ljubavnika. Ja volim život. Ako mi se prohte da se podam ovako, trenutno – o, da… Ali sad je u meni samo zloba, gađenje i užas… U poslednje vreme nešto se promenilo u licu, u stasu, prolepšala sam se… Sad sam kao gola, – svuda žudne oči… Neka je prokleta lepota!… Tata, šaljem ti ovo pismo da ne bismo više ni o čemu razgovarali kad se budemo videli… Ja još nisam slomljena, razumeš li…“ Ivan Iljič diže glavu. Iza vrata koja su vodila u predsoblje čuli su se oprezni koraci nekolicine ljudi i šapat. Kvaka na vratima se okrenu. On brzo skoči i pogleda na prozore… Prozori lekareva stana, kao uopšte u provinciji, nisu bili visoko nad zemljom. Srednji je bio otvoren. Teljegin priskoči k njemu. Na asfaltu se pružala dugačka kao šestar ljudska senka i još duža od nje senka puške. Sve se to dogodilo za jedan deo trenutka. Kvaka na ulaznim vratima se okrenu i u sobu uđoše zajedno, rame uz rame, dva momka malograđanskog izgleda, s kapama i u vezenim rubaškama. Iza njih se pomaljalo riđobrado vegetarijansko lice Govjadina. Prvo što je video Teljegin, kad su oni ušli u sobu, – tri revolverske cevi uperene na njega. To se dogodilo u sledećem delu trenutka. Iskustvom ratnika on shvati da nije pametno odstupati kad imaš pred sobom jakog, nepobeđenog neprijatelja. Prebacivši broving u levu ruku, on otkinu s kaiša, ispod frenča, malu granatu, uz koju je bilo vezano Gimzino pismo i, sav pocrvenevši od nadošle krvi, povika, kidajući glasne žice:

– Bacaj oružje! I taj uzvik, vrlo razumljiv, i sav izgled Ivana Iljiča toliko su delovali da se momci zbuniše i malo ustuknuše. Vegetarijansko lice polete u stranu. Bio je dobijen još jedan trenutak… Teljegin se sa podignutom granatom nadnese nad njima: – Bacaj… I onda se desilo ono što niko od prisutnih, a naročito Teljegin, nikako nije mogao da očekuje… Odmah iza njegovog drugog uzvika, iza jednokrilnih vrata od orahovine koja su vodila iz kabineta u unutrašnje sobe, ču se bolan krik, ženski glas uskliknu nešto sa očajničkim nemirom… Vrata od orahovine se otvoriše, i Teljegin vide Dašine raširene oči, njene male prste, koji su se grčevito uhvatili za dovratak, slabačko lice, koje je sve drhtalo od uzbuđenja. – Ivane!.. Pored nje se stvori doktor, ščepa je, odvuče i vrata se zalupiše… sve to za tren oka okrenu ofanzivne i defanzivne planove Ivana Iljiča… On polete prema vratima od orahovine, gurnu ih ramenom iz sve snage, na njima nešto puče, – i on upade u trpezariju… Još uvek je držao u rukama oružja ubistva… Daša je stojala kraj stola, uhvativši se kod vrata za revere prugaste domaće haljine, grlo joj se grčilo, kao da je nešto progutala. (On to primeti i obuze ga jako sažaljenje.) Doktor se povlačio – izgledao je uplašen, nakostrešen. – U pomoć! Govjadine! – prošapta on isprekidanim glasom. Daša žurno potrča vratima od orahovine i okrete ključ u bravi: – Gospode, kao je to užasno. Ali Ivan Iljič shvati njene reči drukčije: zaista, bilo je užasno upasti Daši s tim stvarima. On brzo gurnu revolver i granatu u džepove. Tada ga Daša dohvati za ruku. – Hajdemo! – I odvuče ga u tamni hodnik, a otuda u uzanu sobicu, gde je na stolici gorela sveća. Soba je bila skoro prazna; samo na ekseru visila je Dašina suknja i uza zid stajao gvozdeni krevet s izgužvanim čaršavima. – Ti si ovde sama? – šapatom upita Teljegin. – Pročitao sam tvoje pismo. On se obazirao, usne razvučene u osmeh drhtale su. Ne odgovarajući, Daša ga je vukla prema otvorenom prozoru. – Beži, ama beži! Ti si poludeo!.. Kroz prozor nejasno se videlo dvorište, senke i krovovi zgrada, koje su se

spuštale prema reci, dole – svetlosti pristaništa. Od Volge je duvao vlažan vetar – sa jakim mirisom na kišu… Daša je stojala, dodirujući celim telom Ivana Iljiča, podigavši uplašeno lice, napola otvorivši usta… – Oprosti mi, oprosti, beži, ne oklevaj, Ivane, – promrmlja ona, gledajući mu u zenice. Kako je mogao da se odvoji? Spojio se raskinuti krug rastanka. Izbegao je hiljadu smrti, i sad gleda u jedinstveno lice. On se nagnu i poljubi je. Hladne usne njene ne odgovoriše, samo zadrhtaše. – Ja te nisam izneverila… Dajem časnu reč… Mi ćemo se sresti kad bude bolje… Ali – beži, beži, preklinjem te… Nikad, čak ni blaženih dana u Krimu, on je nije voleo tako jako. On je zadržavao suze, gledajući u njeno lice: – Dašo, pođi sa mnom… Razumeš? Čekaću te preko reke, – sutra, noću… Ona odmahnu glavom, očajnički zastenja: – Ne… Neću. – Nećeš? – Ne mogu. – Dobro, reče on, – u tom slučaju ja ostajem. – On se odmaknu prema zidu, Daša zaječa, šmrknu… I najednom divlje polete, uhvati ga za ruke i opet povuče ka prozoru. U dvorištu zaškripaše vrata, polako zašušta pesak. Daša u očajanju pritisnu toplu glavu na ruke Ivana Iljiča… – Pročitao sam tvoje pismo, – reče on ponovo. – Sve sam razumeo. Tada ona za trenutak prestade da ga vuče, obgrli ga oko vrata, pripi se uz lice celim licem: – Oni su već u dvorištu… Oni će te ubiti… ubiti… Od svetlosti sveće pozlatila se njena razasuta kosa. Ona je izgledala Ivanu Iljiču kao devojčica, kao dete, – baš onakva kao onda noću kad je on, ranjen, ležao u žitu, i, stežući u pesnici grudvicu zemlje, mislio o njenom nepokornom i nemirnom, tako osetljivom srcu. – Zašto nećeš da pođeš sa mnom, Dašo? Ovde će te mučiti. Vidiš, kakvi su ovde ljudi… Bolje – sve nevolje, ali ja ću biti s tobom… Dete moje… Svejedno, ti si sa mnom u životu i smrti, kao što je moje srce sa mnom, tako si i ti.

On to kaza tiho i brzo iz tamnog ugla. Daša zabaci glavu, ne puštajući njegove ruke, – potekoše joj suze… – Biću ti verna do smrti… Idi… Razumej, – ja nisam ona koju ti voliš, ali ja ću biti, biti takva. On dalje nije slušao, – njega je omamila divlja radost on njenih suza, od njenih reči, od njenog očajničkog glasa. On tako stisnu Dašu da su joj zapucale kosti. – Dobro, sve sam pojmio, zbogom, – šapnu on. Pao je grudima na dasku od prozora i za trenutak, kao senka, kliznuo je, dole, – samo lako udariše mu đonovi po krovu štale. Daša se pomoli kroz prozor, ali ništa se nije videlo: pomrčina, žute svetlosti u daljini. Obema rukama stezala je grudi na onome mestu gde je srce… Ni zvuka u dvorištu… Ali eno, iz senke se pojaviše dve figure. Sagnuvši se, potrčaše ukoso preko dvorišta. Daša viknu, tako prodorno, strašno viknu da se figure u zamahu trgnuše i zaustaviše. Verovatno, pogledali su na njen prozor, i u tom trenutku ona vide, kako se u dubini dvorišta prebaci preko slemena Teljegin. Daša ničice pade na krevet. Ležala je nepomično. Tako isto brzo ustade, potraži papuču koja je spala i otrča u trpezariju. U trpezariji su stojali, spremni za borbu, doktor s malim poniklovanim revolverom i Govjadin, naoružan naganom. Obojica, jedan pretičući drugog, upitaše Dašu: „No, šta je?“… Ona stisnu malu pesnicu, besno pogleda u žute Govjadinove oči. – Nevaljalče, – reče ona i zatrese pesnicom pred njegovim bledim nosom, – vas će svakako kad tad streljati, nevaljalče! Po njegovu duguljastu licu pređe grč, ono postade još bleđe, brada je visila kao mrtva. Doktor mu je davao znake, ali Govjadin se već tresao od zlobe. – Te ispade s pesnicom ostavite, Darja Dmitrijevna!.. Ja nikako nisam zaboravio kako ste me jednom izvoleli udariti, čini mi se čak cipelicom… Vašu pesnicu sklonite… I uopšte savetovao bih vam da me ne potcenjujete. – Semjone Semjonoviču, gubite vreme, – prekide doktor, i dalje dajući znake, ali tako da to Daša ne vidi. – Ne brinite, Dmitrije Stepanoviču, Teljegin nam neće umaći…

Daša kriknu, trže se: – Vi ne smete! (Govjadin se brzo zakloni stolicom.) – To ćemo videti, smemo li ili ne… Moram da vas obavestim, Darja Dmitrijevna, da se u „štabu bezbednosti“ za vas lično jako interesuju… Posle današnjeg slučaja ne mogu ništa da vam garantujem. Možda ćemo morati da vas uznemirimo. – No vi ste, čini mi se, počeli da fantazirate, Semjone Semjonoviču, – reče srdito doktor, to je već suviše… – Sve zavisi od ličnog odnosa, Dmitrije Stepanoviču!.. Vi znate moju naklonost prema vama i moju davnašnju simpatiju prema Darji Dmitrijevnoj… Daša momentalno preblede. Od smeha Govjadinovo se lice iskrivi kao u ružnom ogledalu. On uze kapu i iziđe, naprežući se da ne izgleda smešan s leđa. Doktor reče, sedajući za sto: – Strašan je čovek taj Govjadin. Daša je hodala po sobi, kršeći prste. Zaustavi se pred ocem: – Gde je moje pismo? Doktor, koji je pokušavao da otvori srebrnu tabakeru, prošišta nešto kroz zube, dohvati najzad cigaretu i gnječaše je debelim prstima, koji su drhtali. – Tamo… Đavo će ga znati… U kabinetu na tepihu… Daša iziđe, ali odmah se vrati s pismom i opet se zaustavi pred Dmitrijem Stepanovičem. On je pripaljivao, – plamičak je drhtao pored vrha cigarete. – Ispunio sam svoju dužnost, – reče on bacajući žižicu na pod. (Daša je ćutala.) On je boljševik, draga moja, šta više – u kontrašpijunaži… Građanski rat nije šala, znaš već, tu se mora sve žrtvovati… Zato nam je i poverena vlast, narod nikad ne oprašta slabosti. (Daša polako, kao razmišljajući, poče da cepa pismo na sitne komadiće.) Dolazi – to je jasno kao božji dan – da me ispita o svemu što mu je potrebno – i da me prvom zgodnom prilikom ucmeka… Jesi li videla kako je naoružan? Bombom. Devetsto šeste godine, na uglu Moskateljne ulice, na moje oči bomba je raznela gubernatora Bloka… Da si videla šta je ostalo od njega – trup parče brade. – Doktoru opet zadrhtaše ruke, on je odbacio nezapaljenu cigaretu i uzeo novu. Ja nikad nisam voleo tvog Teljegina, vrlo dobro si učinila što si prekinula s njime… (Daša je i na to ćutala.) – I počeo je od najprimitivnijeg lukavstva, –

zainteresovao se gde si… – Ako ga Govjadin uhvati… – Bez svake sumnje, Govjadin ima izvrsne agente… Znaš, ti si se suviše oštro ponela prema Govjadinu… Govjadin je krupna ličnost… Njega veoma cene i Česi i u štabu… Takvo je vreme – moramo žrtvovati lično… radi dobra zemlje, – seti se klasičnih primera. Ti si moja kći; istina je da tvoja glava, mada s fantazijama, – ona se zasmeja i zakašlja – ipak nije glupa glava… – Ako ga Govjadin uhvati, – reče Daša promuklo, – ti ćeš učiniti sve da bi spasao Ivana Iljiča. Doktor brzo pogleda na kćer i poče teško disati. Ona stisnu u pesnicu komadiće pisma. – Ti ćeš to učiniti, tata! – Ne! – uzviknu doktor, lupivši dlanom po stolu. – Ne! Gluposti! Ta ja tebi želim dobro… Ne! – Biće ti teško, tata, ali ćeš učiniti. – Ti si balavica, ti si prosto glupača! – razdra se doktor. – Teljegin je nevaljalac i zločinac, vojni sud će ga streljati. Daša diže glavu, njene sive oči zaplamteše tako nepodnošljivom vatrom da se doktor, uzdahnuvši, sakri iza natmurenih obrva. Ona, kao preteći, podiže pesnicu sa zgužvanim u njoj hartijicama. – Ako su svi boljševici kao Teljegin, onda su boljševici u pravu. – Glupačo!.. Glupačo!.. – Doktor skoči, poče lupati nogama, pomodre, sav dršćući. – Tvoje boljševike zajedno s Teljeginom treba obesiti! Na svima banderama… Odrati kožu živima! Ali Dašin karakter je bio jači nego Dmitrija Stepanoviča, – ona je samo prebledela, sasvim se primakla, ne skidajući s njega nepodnošljiv pogled: – Nitkove, – reče ona, šta si se razbesneo? Ti mi nisi otac, bezumni, pokvareni tipe! I ona mu baci u lice komadiće pisma. Iste noći pred zoru doktora su digli na telefon. Grub i miran glas reče kroz slušalicu: – Stavljam do znanja da su blizu aerodroma, iza brašnarske magaze, sad

pronašli dva leša, – pomoćnika načelnika kontrašpijunaže Govjadina i jednog od njegovih agenata… Slušalicu spustiše. Dmitrij Stepanovič otvori usta, hvatajući vazduh, i sruši se tu, kraj telefona od jakog srčanog napada.

XI Sorokinova armija, pošto je potukla najbolje u Dobrovoljačkoj armiji jedinice Drozdovskog i Kazanoviča, promenila je prvobitni plan odstupanja iz Kubana i, umesto toga, okrenuvši se blizu Korenjevske na sever, počela napad na stanicu Tihorecku, gde se nalazio Denjikinov štab. Već deset dana trajala je žestoka borba. Oduševljeni prvim uspesima, sorokinci su brisali sve zaštitnice ispred Tihorecke. Izgledalo je da sad ništa ne može zaustaviti njihovo munjevito nadiranje. Denjikin je žurno prikupljao snage, razbacane po Kubanu. Ogorčenost je bila tako velika da se svaki sudar završavao borbom prsa u prsa. Ali istom brzinom kojom i nalet, išlo je u Sorokinovoj armiji i raspadanje. Pooštravalo se neprijateljstvo između kubanskih i ukrajinskih pukova. Ukrajinci i stari ratnici s fronta pustošili su na poprištu ofanzive kubanska naselja, ne gledajući da li ona drže stranu belim ili crvenim. Svi pojmovi su se brkali. Stanovnici kozačkih naselja s užasom su gledali kako se na vidiku stepe u oblacima prašine pojavljuju horde. Denjikin je bar plaćao furaž, a ovi sorokinci samo su bili vatreni i imali tešku ruku. I onda su mladi sedali na konje i odlazili Denjikinu, a stari sa ženama, decom i stokom krili se po jarugama. Čitava naselja ustajala su protiv Sorokinove armije. Kubanski pukovi su vikali: „Nas šalju u smrt, a došljaci pljačkaju našu zemlju!“ Načelnik armijskog štaba Beljakov koprcao se kao davljenik u vrtlogu događaja, samo se hvatao za glavu da vidi da li mu je još na ramenima. I kako ne bi! Strategija se rušila, do đavola. Cela taktika se sastojala u oštrini bajoneta i u revolucionarnoj jarosti. Disciplinu je zamenilo neodoljivo, plahovito kretanje celokupne vojničke mase. Na glavnokomandujućeg Sorokina bilo je teško gledati: tih dana on se održavao rakijom i kokainom, – oči su mu gorele, lice potamnelo, izgubio je glas i kao sumanut jurio napred sa svojom armijom. Dogodilo se ono što je bilo neminovno, Dobrovoljačka armija, prožeta skroz gvozdenom disciplinom, u porazu i povlačenju, ali, kao mehanizam,

poslušna volji jednog komandanta, svaki put je prelazila u kontraofanzivu, iskorišćavala svaki zgodan nabor zemljišta, hladno i vešto birala slaba mesta neprijatelja. I najzad, 25. jula, kod Viselki, pedeset vrsta od Tihorecke, odigrao se poslednji, deseti dan bitke. Položaji jedinica Drozdovskog i Kazanoviča bili su čak gori nego prethodnih dana. Ovde je crvenim pošlo za rukom da im zađu iza leđa, i dobrovoljce je čekao skoro isti džep kao i boljševike kod Bele Gline. Ali Sorokinova armija nije bila više ona od pre deset dana. Strasna napregnutost je opadala, upornost neprijatelja izazivala je nepoverenje, sumnje, očajanje, – pa kad će kraj, pobeda, odmor? Posle tri sata po podne sorokinci su krenuli na juriš na celom frontu. Udarac je bio jak. Okolo na celom vidiku urlali su topovi. Gusti streljački lanci išli su ne tražeći zaklona. Napregnutost, nestrpljenje, jarost došli su do krajnje granice… Tako je počela propast Sorokinove armije. Prvi napadni talas bio je uništen vatrom i u borbi na bajonet. Dalji talasi pomešali su se pod vatrom među leševe, ranjene, one koji su padali. I tada se desilo ono što se ne može proračunati, ni shvatiti ni zadržati, – sva napregnutost najednom se slomila. Nedostajalo je više snage, nedostajalo strasti. Hladna volja neprijatelja i dalje je zadavala unapred proračunate udarce, povećavajući metež… Sa severa markovci i konjički puk, s juga konjica Erdelijeva upali su među pukove koji su se izmešali. Krenula su oklopna kola, sipajući vatru, pokuljao je dim iz oklopnih vozova belih. Tada je počelo povlačenje, bekstvo, klanica. U četiri časa cela stepa bila je pokrivena sorokinovom armijom u odstupanju; ona je bila uništena kao jedinstvena sila. Načelnik štaba Beljakov silom je ugurao glavnokomandujućeg u automobil. Zakrvavljene Sorokinove oči bile su izbečene, na ustima pena, u crnoj ruci još je stezao revolver bez metaka. Bušen zrnima, izlupani auto besno je projurio po leševima i nestao iza brežuljaka. Glavni deo potučene Sorokinove armije povlačio se prema Jekaterinodaru. U tom istom pravcu počela je da odstupa s Tamanskog poluostrva zapadna grupa crvene vojske, takozvana Tamanska armija pod komandom Kožuha. Na njenom putu ustajala su okolna kozačka naselja, i hiljade došljaka, s imetkom i stokom, spasavajući se od osvete kozakastarosedelaca, bežale su pod zaštitom Tamanaca. Put im je presekla bela konjica generala Pokrovskog. Tamanci su je u jarositi razbili, rasturili, ali

svejedno, kretati se dalje prema Jekaterinodaru bilo je nemogućno i Kožuh je naglo okrenuo svoju armiju s gomilama izbeglica i komorama na jug, u puste i neprohodne planine, u nadi da se probije ka Novorosijsku, gde je stajala Crvena crnomorska flota. Sad ništa više nije moglo zadržati Denjikina. Lako čisteći put, on se sa svim snagama približio Jekaterinodaru, posednutom ostacima Severnokavkaske armije, koja više nije postojala, i u naletu zauzeo ga na juriš. Tako se završio „ledeni pohod“, koji je pre šest meseci počeo Kornilov s grupom oficira. Jekaterinodar postade belom prestonicom. Bogate oblasti Crnomorja žurno su se čistile od svega što je vrilo i bunilo se. Kod generala, koji su još nedavno i sami imali vaške u košulji, pojavile su se velikodržavne tradicije, stari imperatorski zamah. Pređašnji primitivan način vođenja rata, kad su se oružje i municija otimali u borbi ili u naletu od boljševika, nije se, razume se, mogao primeniti za nove široke planove. Potreban je bio novac, velika količina oružja i municije, organizacija intendantske službe za veliki rat, jake baze za ofanzivu u dubinu Rusije. Epoha domaće međusobne borbe se završavala, – u igru su stupale moćne snage spolja. Naročita i neočekivana opasnost iskrsla je pred nemački generalštab odmah posle prvih junskih Denjikinovih pobeda. Boljševici su bili neprijatelj kome su bile vezane ruke i noge Brest-Litovskim ugovorom. Denjikin je još bio nepoznat i neproučen protivnik. Posle uništenja Sorokinove armije Denjikin je izbijao na Azovsko more i Novorosijsk, gde se od prvih dana maja nalazila sva ruska ratna flota. Od strane Crnog mora Nemci nisu bili zaštićeni. Dok se flota nalazila u rukama boljševika, oni su bili spokojni, – na svaku njenu neprijateljsku akciju oni bi odgovarali prelazom preko ukrajinske granice. Ali petnaest minonosaca i dva drednota u Denjikinovim rukama bili su ozbiljna pretnja da se Crno more pretvori u front svetskog rata. Desetog jula Nemačka postavi sovjetskoj vladi ultimatum: u roku od devet dana prevesti svu crnomorsku flotu iz Novorosijska u Sevastopolj, gde se nalazio jak nemački garnizon. U slučaju odbijanja, Nemačka je pretila

pohodom na Moskvu. Tada je iz Odese načelnik štaba austrijske okupacione vojske pisao u Beč, ministru spoljnih poslova: „Nemačka na Ukrajini teži jednom određenom ekonomsko-političkom cilju. Ona hoće da zauvek obezbedi za sebe siguran put u Mesopotamiju i Arabiju preko Bakua i Persije. Put na istok vodi preko Kijeva, Jekaterinoslava i Sevastopolja, odakle počinje pomorski saobraćaj za Batum i Trapezunt. U tom cilju Nemačka namerava da zadrži za sebe Krim, kao svoju koloniju ili u nekom drugom obliku. Ona više nikad neće ispustiti iz svojih ruku dragoceno Krimsko poluostrvo. Sem toga, da bi se taj put potpuno iskoristio, ona mora da zavlada glavnom železničkom prugom, a pošto je snabdevanje te pruge i Crnog mora ugljem iz Nemačke nemoguće, ona mora da ima u svojim rukama najznačajnije rudnike Donbasa. Sve će to Nemačka na jedan ili drugi način osigurati za sebe.. Kad su desetog juna u Moskvi primili nemački ultimatum, Lenjin je, kao uvek bez kolebanja, rešio to teško i za mnoge „nerešivo“ pitanje. Odluka je bila: zasad se još s Nemcima ne može ratovati, ali im se ni flota ne može dati. Iz Moskve u Novorosijsk otputovao je predstavnik Sovjetske vlade drug Vahramejev. U prisustvu delegata Crnomorske flote i svih komandanata on predloži jedino mogući boljševički odgovor na ultimatum: Sovjet narodnih komesara šalje Crnomorskoj floti otvorenu zapovest po radiju da ide u Sevastopolj i da se preda Nemcima, ali Crnomorska flota ne izvršuje tu zapovest i potapa se sama u novorosijskoj luci. Sovjetska flota – dva drednota i petnaest minonosaca, podmornice i pomoćni brodovi, koje je brest-litovski ugovor osudio na mirovanje, – stajala je u novorosijskoj luci. Delegati flote sišli su na obalu i natmureno slušali Vahramejeva, – on je predlagao samoubistvo. Ali kako god okreneš, nema se kuda: pobeći se ne može, flota nije imala nafte. Prema Moskvi bili su Nemci, od istoka približavao se Denjikin, pred lukom su već ostavljali penušave pruge periskopi nemačkih podmornica, a u nebu su svetlucali nemački bombarderi. Dugo i vatreno prepirali su se delegati… Ali izlaz je bio samo jedan: potopiti se… Ali pred tim strašnim činom, delegati su rešili da sudbinu flote stave na glasanje cele mornarice.

Počeli su mitinzi mnogih hiljada ljudi u Novorosijskom pristaništu. Teško je bilo shvatiti mornarima, gledajući na mirne sivočelične džinove – drednote „Sloboda“ i „Slobodna Rusija“, – na ovenčane ratnom slavom brze minonosce, na složenu mrežu kula i katarki, koje su se uzdizale nad pristaništem i gomilama sveta, – teško je bilo zamisliti da će se ta strašna zaštita revolucije, ploveći zavičaj pomoraca, spustiti na morsko dno bez ijednog pucnja i bez otpora. Nisu bile takve glave crnomorskih mornara – da se mirno odluče na samouništenje. Bilo je izgovoreno mnogo vatrenih reči, bilo je busanja, cepanja majica na tetoviranim grudima, gaženja matroskih kapa s pantljikama… Od zore do večeri, kad je crvenilo zalaska bojilo plavu mračnu vodu, sada ne više svoga, već prokletog mora, – guste gomile mornara, vojnika s fronta i ostalog primorskog sveta vrvele su po celom keju. Komandanti brodova i oficiri gledali su na stvar različito: veći deo bio je spreman da ide u Sevastopolj i da se preda Nemcima; manji deo, na čelu s komandantom minonosca „Kerč“, starijim lajtnantom Kukeljem, shvatio je neizbežnost propasti i njen ogroman značaj za budućnost. Oni su govorili: „Mi moramo da izvršimo samoubistvo – da na vreme zatvorimo knjigu istorije Crnomorske flote, a da je ne uprljamo“… Na ovim grandioznim i bujnim kao orkan mitinzima rešavalo se: ujutro – ovako, uveče – onako. Najveći uspeh imali su oni koji su, bacivši kapu na zemlju, vikali: „Drugovi, pljujemo mi na moskalje 44. Neka se sami dave. A mi nećemo dati našu flotu. Borićemo se s Nemcima do poslednjeg metka…“ „Urrra!“ – odjekivalo je urlanje u pristaništu. Naročito jaka uzbuna poče kada su četiri dana pre isteka roka ultimatuma, doleteli iz Jekaterinodara predsednik Centralnog izvršnog odbora Crnomorske republike Rubin i predstavnik Armije Perebijnos – visoka rasta, strašnog izgleda čovek sa četiri revolvera za pojasom. Oni su oba – Rubin u opširnom govoru i Perebijnos grmeći iz basa i preteći oružjem, – dokazivali da se flota ne može ni potopiti, ni predati, da u Moskvi sami ne znaju šta govore, da će Crnomorska Republika dobaviti floti sve što joj je potrebno: i naftu, i municiju, i hranu. – Kod nas na frontu stvari sjajne, – boga vam, veru, dušu… – vikao je

Perebijnos, – iduće nedelje udavićemo kučku Denjikina s njegovim oficirima u Kubanu… Braćo, nemojte potapati brodove – to mi tražimo… Da mi na frontu znamo da imamo u pozadini moćnu flotu. A ako hoćete da se davite, braćo, onda ja od strane cele Kubansko-crnomorske revolucionarne armije izjavljujem da mi ne možemo podneti takvu izdaju, da ćemo od očajanja okrenuti svoj front prema Novorosijsku, četrdeset hiljada bajoneta na broju, i vas, braćice, sve do poslednjeg nataći na bajonete. Posle toga mitinga sve pođe smušeno, u glavama se zavrte. Posade počeše da beže s brodova kud oči vode. U gomilama se pojavljivalo sve više sumnjivih lica – danju su oni jače od sviju vikali: „boriti se s Nemcima do poslednjeg metka“, a noću u malim grupama se privlačili opustelim minonoscima, spremni da polete da bace preostalu posadu u vodu i da pljačkaju. Tih dana vratio se na minonosac „Kerč“ Semjon Krasiljnikov. Semjon je čistio bakarni okvir kompasa. Cela posada radila je od zore, grebući, perući, čisteći minonosac, koji je stojao jedno deset hvati od keja. Vrelo sunce dizalo se nad izgorelim brežuljcima kraj obale… U jari bez vetra visile su zastave. Semjon je usrdno trljao bakar, trudeći se da ne gleda na pristanište. Posada je čistila minonosac pred smrt. U luci se dizao dim iz ogromnih dimnjaka drednota „Sloboda“. Svetlucali su topovi sa skinutim navlakama. Crni dim se dizao prema nebu. Brod, i dim, i sivi brežuljci sa cementnim fabrikama u podnožju odbijali su se u ogledalu zaliva. Čučnuvši na gole pete, Semjon je trljao, trljao bakar. Te noći bio je na straži, i osetio gorčinu kad je razmislio: uzalud je došao ovamo. Uzalud nije poslušao brata i Matrjonu… Sad će se smejati: „Dakle, lepo si ratovao, reći će, s Nemcima – propili ste, braćo, flotu“… Šta ćeš na to odgovoriti? Reći ćeš: svojim sam rukama očistio, uredio i potopio „Kerč“. Od „Slobode“ ka brodovima jurio je motorni čamac i davao signal zastavicama. Minonosac „Drski“ odvoji se od keja, zakači „Bespokojnog“ i lagano ga povuče na pučinu. Još sporije, kao bolesni, krenuli su za njim po ogledalu zaliva minonosci „Brzi“, „Živi“, „Žarki“ i „Gromki“. Zatim nasta prekid u kretanju. U luci je ostalo osam minonosaca. Na njima se nije videlo nikakvo kretanje. Svi pogledi bili su upravljeni na svetlosivog, sa tragovima rđe po stranama, čeličnog džina „Slobodu“.

Mornari su gledali u nju, ostavivši četke, krpe, prskalice. Na „Slobodi“ je tromo lepršala zastava komandanta flote, kapetana bojnog broda Tihmeneva. Na minonoscu „Kerč“ mornari su govorili u po glasa sa zebnjom: – Pazi… Otići će „Sloboda“ u Sevastopolj… – Braćice, pa zar su oni takvi gadovi!.. Zar nemaju revolucionarne savesti!.. – Ako otide „Sloboda“, u koga se može verovati, braćice?.. – Kao da ne znaš Tihmeneva? Pravi neprijatelj, dvolična lisica. – Otići će! Ah, izdajnici!.. Iza „Slobode“ stojao je ukotvljen rođeni brat njen, drednot „Slobodna Rusija“. Ali on je, kako je izgledalo, mirno dremao, – sav pokriven navlakama, na palubama nije bilo ni žive duše. Od mola žurili su prema njemu neki čamci. Najednom, jasno u tišini luke ču se zviždanje bocmana, na „Slobodi“ zagrme čekrk, počeše se dizati mokri lanci od lengera oblepljeni muljem. Kljun broda poče da zaokreće, mreža katarki, dimnjaci, tornjevi krenuše na pozadini beličastih gradskih krovova. – Odoše… Nemcima… Eh, braćo… Predajte se!.. Što to radite? – Šta ste uradili? Na komandantski most minonosca „Kerč“ iziđe komandant s velikim ispucanim nosom na pocrvenelom licu. Njegove upale oči pratile su pokrete „Slobode“. Nagnuvši se preko ograde, on izdade zapovest: – Dajte signal… – Dajemo signal! – najednom oživeše mornari, pojuriše ka sanduku sa zastavicama. Na katarci „Kerča“ digoše se šarene zastavice, zalepršaše u plavetnilu. Njihova veza je značila: „Brodovima koji idu u Sevastopolj – sramota izdajnicima Rusije!“ Sa „Slobode“ nisu odgovarali na signal, kao da nisu ni primetili Sloboda“ je klizila pored ratnih brodova koji su ostali verni časti, prazna, osramoćena… „Primetili su!“ – uzviknuše najedared mornari. Dva ogromna topa na zadnjem tornju „Slobode“ digoše se, toranj se okrenu prema minonoscu… Komandant „Kerča“, uhvativši se za ogradu komandnog mosta, pruži ispucani veliki nos u susret smrti. Ali – topovi su se okrenuli i zamrli. Ubrzavajući hod, „Sloboda“ zaobiđe molo, i uskoro njen ponosni profil

iščeze iza vidika, da bi kroz mnogo godina pristala, razoružana, zarđala i zauvek osramoćena, u dalekoj Bizerti. Komandant flote Tihmenov učinio je kako je hteo i izvršio formalnu zapovest Sovjeta narodnih komesara: drednot „Sloboda“ i šest minonosaca predali su se u Sevastopolju. Posada i oficiri bili su pušteni na slobodu. Mornari se raziđoše na razne strane – u zavičaj, po kućama. Pričali, razume se, da im se ruka nije digla da potope brod, a najviše su se uplašili od četrdeset hiljada crnomorskih crvenoarmejaca, koji su obećali da će nataći na bajonet sav Novorosijsk. Drednot „Slobodna Rusija“ i osam minonosaca ostadoše u Novorosijskoj luci; Sutradan je isticao rok ultimatuma. Nad gradom u visini kružili su nemački avioni. Na pučini, između delfina koji su se igrali, pojaviše se periskopi nemačkih podmornica. U Temrjuku, u blizini, kako se čulo, iskrcavao se nemački desant, a na novorosijskim kejovima neprestano, danju i noću održavali su se bučni mitinzi, i sve jače vikali su neki civili: – Braćo, nemojte da upropašćujete sebe, nemojte potapati flotu… – Samo oficiri hoće da potapaju flotu, oficiri svi do jednoga kupljeni su od antante… – U Sevastopolju, u decembru, pobacali ste oficire u vodu, a čega se sad bojite? Priredite vahremejevsku45 noć! Istog časa, mesto grlatog govornika, upadao je agitator, kidajući košulju na grudima: – Drugovi, ne slušajte provokatore. Ako odvedete flotu Nemcima, oni će vas gađati iz tih istih topova… Ne dajte oružje imperijalistima… Spasavajte svetsku revoluciju!.. I sad se snađi, koga poslušati? Namesto agitatora iskrsavao je vojnik s fronta, iz Jekaterinodara, naoružan do zuba i ponovo pretio sa četrdeset hiljada bajoneta. Zato se noću osamnaestog juna mnoge posade nisu vratile na brodove – sklonile su se, razbegle, sakrile, otišle u planine… Celu noć je minonosac „Kerč“ pregovarao svetlosnim signalima. „Slobodna Rusija“ je odgovarala da je u načelu spremna da se potopi, ali od dve hiljade posade na njoj je ostalo manje od stotinu, i teško da će se moći založiti vatre i krenuti na pučinu. Minonosac „Hadži-bej“ javi da na njemu još traje burni miting, da su

došle neke devojčure iz grada sa rakijom, očigledno upućene, i da je moguće da će brod opljačkati. Na minonoscu „Kalnakirija“ ostali su samo komandant i brodski inženjer. Na „Fidonisi“ – šest ljudi. To isto javljali su minonosci „Kapetan Baranov“, „Dosetljivi“, „Ustremljeni“, „Prodorni“. Samo na „Lajtnantu Šestakovu“ i na „Kerču“ posada je bila na brodu. U ponoć „Kerču“ se približi neki čamac i drzak glas reče otuda: – Drugovi mornari… S vama govori dopisnik „Izvestija CIK-a“… Ovog časa dobijena je iz Moskve depeša od admirala Sabljina: ni u kom slučaju ne potapati flotu, ne ići u Sevastopolj nego čekati dalje naredbe… Mornari, nagnuvši se preko ograde, bez reči su gledali u pomrčinu gde se njihao čamac. Glas je nastavio da dokazuje i ubeđuje. Poručnik Kukelj, izišavši na most, prekide ga: – Pokažite depešu admirala Sabljina. – Na žalost, ostala je kod kuće, druže, sad mogu da donesem… Tada Kukelj reče glasno, otežući reči da bi se čule glasnije: – Čamac s desne strane broda da se odmakne na pola čvora. Bliže da ne prilazi… – Izvinite, druže, – drsko viknu glas iz čamca – vi nećete da se pokoravate naredbama iz centra, ja ću javiti telegrafski. – U protivnom slučaju potopiću čamac. Vas ću uzeti na palubu. Za postupke posade ne odgovaram. Na to iz čamca ništa ne odgovoriše. Zatim oprezno pljusnuše vesla. Silueta čamca utonu u mraku. Mornari počeše da se smeju. Zabacivši ruke iza leđa, zguren, mršav, komandant je hodao po mostu, vrteo se kao u kavezu. Te noći malo ko je spavao. Ležali su na palubi, vlažnoj od rose. S vremena na vreme podigla bi se glava i progovorila neku reč, san je bežao s očiju, razgovarali su poluglasno. Zvezde su već pobledele. Iza bregova zarudela zora. S obale stiže poručnik Anenski, komandant „Lajtnanta Šestakova“ i javi da posade napuštaju ne samo minonosce, remorkere i motorne čamce, nego i na trgovačkim brodovima nije ostalo nijednog mornara – ne zna se kako će izvesti brodove na pučinu. Komandant „Kerča“ reče: – Poručniče Anenski, mi smo odgovorni, ma šta nas to stalo, – mi ćemo potopiti lađe.

Poručnik Anenski klimnu glavom. Zaćutaše. Potom on ode. Kad se rasplamte zora nad zalivom, „Lajtnant Šestakov“ polagano krenu, vukući za sobom „Kapetana Baranova“ i poče da ga izvodi na pučinu na mesto potapanja. Minonosci su imali na katarkama signal: „Ginem ali se ne predajem“. Uskoro ih nestade u jutarnjoj magli. Svi brodovi su izgledali pusti. Nad čeličnim džinom „Slobodnom Rusijom“ leteli su galebi. „Kerč“ je dimio, iako je bilo rano, gomile sveta žurile su se na kej, pruga mola bila je crna, kao pokrivena muvama. Pored brodova počeo je krkljanac, peli su se na ramena, padali u vodu. Semjon Krasiljnikov bio je na straži kod ulaza. Posle pet časova iz gomile se progura omanjeg rasta, crven od uzbuđenja, čovek u crnom pomorskom kaputu bez epoleta, zalupa potpeticama na mostiću. Njegovo rumeno lice s naborima oko malih usta bilo je znojavo. – Je li tu poručnik bojnog broda Kukelj? – viknu on Semjonu, izbuljivši plave, vesele, okrugle oči na mornara koji mu je preprečio put bajonetom. On se pipao po bokovima, po grudima, izvadi i pokaza punomoćje na ime predstavnika Središne sovjetske vlasti, druga Šahova. Natmureni mornar spusti bajonet. – Prolazite, druže Šahove. Kukelj mu siđe u susret i poče da priča o skoro beznadežnom stanju stvari. Govorio je opširno i polako. Šahovu su nestrpljivo igrale oči: – Koješta, gutali smo i žešću vatru. Već sam razgovarao s mornarima, raspoloženje je izvrsno… Sad ću vam dobaviti remorker, sve što treba… Sazvaćemo miting. Udesićemo da ne može bolje biti. On potraži motorni čamac i odveze se na „Slobodnu Rusiju“. Odatle je počeo da juri s jednog broda na drugi. Semjon je video kako je njegov kratki trup visio na lestvicama od kanapa trgovačkih brodova, kako je on, skačući na obalu, ponirao u gomilu, i otuda se čuli uzvici, dizale ruke. Na jednom mestu iz hiljade grla ču se urlanje „ura“. Nekoliko čamaca punih mornara zaplovi u dubinu luke prema malom zarđalom parobrodu, i uskoro iz njegova dimnjaka prokulja gust dim; on diže kotvu i priđe „Slobodnoj Rusiji“. Još na jednoj škuni zalepršaše jedra. Vrati se „Lajtnant Šestakov“ i povuče drugi minonosac.

Oko deset časova gomila poče da navaljuje na ulaz „Kerča“. Raspoloženje kao da se ponovo menjalo nagore… Uz lađu su se tiskali neki odrpanci, u svakog je bila salama, hleb, slanina. Kezeći se, namigujući mornarima, pokazivali su flaše sa špiritom. Tada, Kukelj naredi da se dignu lestvice i stave u pokret mašine. „Kerč“ se odmače od tih đavolskih sablazni do sredine luke, odakle se moglo pratiti odvođenje minonosaca. Zarđali parobrod, koji je izgledao kao ljuska, dahćući i dimeći, pokrenu, najzad, „Slobodnu Rusiju“, koja veličanstveno zaplovi mimo mnogohiljaditu gomilu ljudi. Mnogi su skidali kape kao pred odrom. „Slobodna Rusija“ prođe bove, vrata i luku i isplovi na otvoreno more. Ponovo su čekali nemačke avione, ali nebo i more bili su mirni. U luci je ostao samo minonosac „Fidonisi“. U gomili ponovo poče krkljanac, i crna krošnja glava sabi se kod mesta gde je stajao „Fidonisi“. Njemu je prilazila motorna škuna da ga izvuče. U susret škuni iz gomile polete kamenje, ču se nekoliko revolverskih pucnjeva. Neki sedi čovek koji se popeo na banderu vikao je: – Bratoubice, prodali su Rusiju… Prodali su armiju… Braćo!.. Pa šta gledate!.. Prodaju poslednju flotu… Gomila zaurla, vadeći kamenje. Nekoliko ljudi preskoči preko ograde „Fidonisi“. Tada k obali brzo doplovi „Kerč“, njegovo zvono dade signal za uzbunu, topovske cevi okrenuše prema gomili, komandant povika u megafon: – Natrag! Pucaću! Gomila ustuknu, splasnu, počeše da jauču zgaženi. Diže se prašina i obala opuste. Škuna zakači i odvuče „Fidonisi“. „Kerč“ je polagano išao za njom do onog mesta gde su stojali brodovi na otvorenom moru, koje se lako talasalo. Semjon je gledao galebove, koji su kružili visoko iza krme, zatim poče da gleda komandanta, koji se uhvatio obema rukama za ogradu komandantskog mosta. Prošlo je tri sata po podne. „Kerč“ zaobiđe „Fidonisi“ s desne strane, komandant izusti samo jednu reč, – kao crna senka kliznu iz aparata mina, penušava pruga proseče morsku površinu i onda, baš u samoj sredini, trup „Fidonisi“ podiže se, raspadajući se, grivasta masa vode i pene polete gore iz morske pučine, težak tutanj odjeknu daleko po moru. Kad je vodena masa splasnula, na površini više nije bilo „Fidonisi“, – ničega sem pene. Tako je počelo potapanje. Minerska odeljenja otvarala su na minonoscima kingstone, skidala sve