podiže: – Ja sam uvek mislio da je Onoli sposoban za podlost. Po njegovim rečima izlazi da je Roščin ubijen u maju. Tako? Vrlo čudno… Meni se čini da sam ga video nešto kasnije. – Kada? Gde? Ali tada Kuličok isturi svoj nos kao u grabljivice i prodorno poče da gleda Dašu. Ali to potraja svega jedan trenutak. Dašine oči usplamtele od uzbuđenja, nervozni i hladni prsti najjasnije su govorili da je tu stvar sigurna: mada je žena crvenog oficira, izdati neće. Kuličok upita, primičući se Dašinim očima. – Jesmo li sami u stanu? (Daša hitro zaklima glavom: da, da, da.) Slušajte, Darja Dmitrijevna, ono što ću vam reći stavlja moj život u zavisnost od.,. – Vi ste denjikinski oficir? – Da. Daša pucnu prstima, s bolom pogleda kroz prozor – u to nedokučivo plavetnilo. – Kod mene nemate čega da se bojite… – U to sam bio uveren… I hteo bih zamoliti da mi date prenoćište za nekoliko dana. On to izgovori čvrsto, skoro s pretnjom. Daša sagnu glavu. – Dobro. – Ali, ako se plašite… (On se odmače.) Ne? Plašite se? (Primače se.) Ja razumem, razumem… Ali nemate čega da se plašite. Ja sam vrlo oprezan… Izlaziću samo noću… Ni živa duša ne zna da sam u Petrogradu… (On izvadi ispod postave kape vojničku objavu.) – Eto… Ivan Sviščov, crvenoarmejac. Original. Svojim rukama sam uzeo… Dakle, hteli ste da saznate o Vadimu Petroviču? Po mom mišljenju, tu je neka zbrka… Kuličok dohvati i stisnu Dašine ruke: – Dakle, vi ste s nama, Darja Dmitrijevna? E, pa hvala. Sva inteligencija, sav uvređeni i namučeni oficirski kor skuplja se pod svete zastave Dobrovoljačke armije. To je armija heroja… Vi ćete videti – Rusija će biti spasena, i nju će spasti bele ruke. A te ropske ručurde – dalje od Rusije!
Dosta sentimentalnosti. Radni narod! Sada sam proputovao hiljadu i po vrsta na krovu vagona i video sam radni narod. To su zverovi! Ja tvrdim: samo mi, mala grupa heroja, nosimo u svom srcu istinsku Rusiju. I mi ćemo bajonetom pričvrstiti naš zakon na ulazu u Tavričeski dvorac… Dašu zagluši bujica reči… Kuličok je probadao crnim noktom vazduh, s uglova njegovih usta letela je pena. Mora biti da je bio prinuđen na dugo ćutanje na krovu vagona. – Darja Dmitrijevna, neću da krijem od vas… Poslat sam ovamo, na sever, radi obaveštavanja i vrbovanja članova. Mnogi još ne uviđaju našu snagu… U vašim novinama mi smo prosto belogardijske bande, jedna gomila, koju će oni sutra-prekosutra konačno zbrisati sa zemljina lica… Nije čudo što se oficiri boje da idu… A znate šta se u stvari događa na Donu i Kubanu? Armija donskog atamana raste kao snežni usov. Voronješka gubernija već je očišćena od crvenih. Stavropolj je pod udarcem… Svakog dana čekamo da ataman Krasnov izbije na Volgu, zauzme Caricin… Istina, on je u dosluhu s Nemcima, ali to je privremeno… Mi, denjikinci, idemo, kao na smotru, na jug Kubana. Torgovaju, Tihoreckaju i Velikoknjaževskaju već smo zauzeli. Sorokin potučen do nogu. Sva naselja sa ushićenjem pozdravljaju Dobrarmiju. Kod Bele Gline smo im priredili pravi poraz, nadirali smo preko takvih brda leševa, da je vaš pokorni sluga bio ogrezao u krv do pojasa. Daša preblede, gledajući mu u oči. Kuličok se osmehnu s visine: – Vi mislite da je to sve? To je tek početak obračuna. Požar obuhvata celu zemlju. Samarska, Orenburška, Ufimska gubernija, sav Ural – u vatri su. Najbolji deo seljaštva sam organizuje bele odrede. Ceo srednji tok Volge je u rukama Čeha. Od Samare do Vladivostoka je opšti ustanak. Da nije prokletih Nemaca, cela Malorusija digla bi se kao jedan čovek. Gradovi u gornjem toku Volge – to su magacini baruta, u koje treba samo gurnuti ugarak… Ja ne dajem boljševicima ni mesec dana života, ne bih dao za njih ni prebijenu paru. Kuličok se tresao od uzbuđenja. Sad nije više ličio na zver. Daša je gledala njegovo lice sa šiljastim nosom, opaljeno stepskim vetrom, prekaljeno u vatri i borbi. To je bio vreo život, koji je upao u njenu prozirnu samoću. Dašu je oštro tištalo u slepoočnicama, lupalo joj srce kada je on pokazujući sitne zube počeo da savija cigaretu od krdžaka, Daša upita: – Vi ćete pobediti? Ali rat neće valjda večito trajati… Šta će biti posle?
– Šta će biti posle? – povuče dim i zažmiri. – Posle – rat s Nemcima do konačne pobede, mirovna konferencija, na koju ćemo doći kao najveći heroji, a zatim, – udruženim snagama saveznika, cele Evrope, uspostavljanje Rusije, – reda, zakona, parlamentarizma, slobode… To je u budućnosti… Ali narednih dana… Najednom se dotače rukom desne strane grudi. Opipa nešto ispod šinjela. Oprezno izvadi presavijeni karton, – poklopac od kutije za cigarete, – i neko vreme okretao ga je među prstima. Ponovo je prodorno pogledao Dašu. – Ja ne mogu da reskiram… Vidite u čemu je stvar… Ovde kod vas vrše pretres na ulicama… Ja ću vam predati jednu stvar. – On oprezno ispravi karton i izvadi mali trougao isečen iz posetnice. Na trouglu su rukom bila napisana dva slova: O. i K. – Sakrijte ovo, Darja Dmitrijevna i čuvajte kao svetinju. Ja ću vas naučiti kako se s ovim postupa… oprostite… Vi se ne plašite? – Ne. – Bravo, bravo! Ne shvatajući ni sama, prosto poneta ustremljenom voljom, Daša je dospela u središte zavere takozvanog „Saveza zaštite otadžbine i slobode“, koji je obuhvatio prestonicu i čitav niz gradova Velike Rusije. Ponašanje Kuličoka, izaslanika Denjikinovog glavnog stana – bilo je lakomisleno, skoro neverovatno: od prvih reči se ozbiljno poveriti malo poznatoj ženi, ženi crvenog oficira. Ali on je nekada bio zaljubljen u Dašu, i sada, gledajući u njene sive oči, nije mogao neverovati kad su oči govorile: „Verujte“. U ta vremena nadahnuće, a ne mirno razmišljanje pokretalo je ljudsku volju. Urlala je bura događaja, besnelo ljudsko more, svaki se osećao kao spasilac tonućeg broda, i mašući revolverom na lelujavom mostiću izdavao je zapovesti: krmilo desno, kreni levo. I sve se kao pričinjavalo, da oko neizmerne Rusije lutaju belogardijske vizije. Oči su se zamutile od mržnje. Ono što se želelo, pojavljivalo se u prolaznim ukrasima vizija. Tako je i bliska propast boljševika izgledala nesumnjivom, izgledalo je kao da armije intervenata već plove sa četiri strane sveta u pomoć belima; izgledalo je da su sto miliona ruskih seljaka bili spremni da se mole
Ustavotvornoj skupštini; gradovi jedinstvene, nedeljive imperije kao da su samo čekali znak da rasture sovjete i da sutradan uspostave red i parlamentarnu zakonitost. Zavaravajući se, svi su se predavali vizijama: počev od petrogradske gospođe, koja je s jednom preobukom rublja pobegla na jug, do premudrog profesora Miljukova, koji je, s nadmoćnim osmehom, očekivao kraj događaja koje je on posmatrao u istorijskoj perspektivi. Jedan od onih koji su verovali u utešne vizije, bio je i takozvani „Savez zaštite otadžbine i slobode“. Osnovao ga je u početku proleća osamnaeste godine Boris Savinkov, posle samoubistva donskog atamana Kaledina i odlaska iz Rostova Kornilovljeve armije. Savez je bio neka vrsta ilegalne organizacije Dobrarmije. Na čelu mu je bio nedostižni i tajanstveni Savinkov. On je šetao po Moskvi obojenih brkova, nosio engleski frenč, visoke žute cipele i oficirski mantil. Savez je bio organizovan vojnički: štab, divizije, brigade, pukovi, obaveštajna služba i razne druge ustanove. U organizacijama štaba glavnu ulogu igrao je pukovnik Perhurov. Primanje u članstvo Saveza obavljalo se u strogoj konspiraciji. Jedan čovek mogao je da zna samo za četvoricu. U slučaju provale mogla su biti uhapšena samo petorica. Tragovi dalje nisu išli. Boravište štaba i imena vođa bili su tajna za sve. Onima koji su želeli da stupe u Savez dolazio je u stan šef puka ili odreda, uzimao podatke, davao novac unapred i beležio šifrovanu adresu na kartonu. Ti kartoni s kružićima koji su obeležavali broj članova, zajedno s adresama svake nedelje dostavljani su štabu. Smotra snaga bila je na bulevarima, kod spomenika, kuda su članovi organizacije morali dolaziti ili u šinjelima raskopčanim na naročit način, ili s pantljikama na ugovorenom mestu šinjela. Onima koji su bili za vezu izdavao se trougao od posetnice sa dva slova, koja su obeležavala: prvo – lozinku, a drugo – grad. Posle predaje trougao se sastavljao s parčetom kartona na onom mestu odakle je bio isečen. Savez je raspolagao sa znatnim snagama za obaveštajnu službu. U aprilu na tajnoj konferenciji bilo je rešeno da se obustavi sabotaža i da se krene na rad u sovjetskim ustanovama. Na taj način članovi Saveza su dospeli do centra državnog aparata. Jedan deo njih služio je u moskovskoj miliciji, u Kremlju su namestili svog osmatrača. Oni su prodrli u vojnu kontrolu i čak u Viši vojni savet. Izgledalo je da je Kremlj čvrsto obavijen njihovim mrežama. U to vreme izgledalo je neminovno da će Moskvu zauzeti nemačke armije
feldmaršala Ajhorna. I mada je među članovima Saveza bila jaka germanofilska struja, – vera samo u moć nemačkog bajoneta u svetu, – opšta orijentacija bila je za saveznike. U štabu Saveza već su bili odredili i datum ulaska Nemaca u Moskvu – petnaesti jun. Zbog toga je bilo odlučeno odreći se osvajanja Kremlja i Moskve, u Kazanu, Njižnjem, Kostromi, Ribinsku, Muromu, dići ustanak, spojiti se sa Česima i obrazovati istočni front s naslonom na Ural i bogato Zavoložje. Daša je poverovala svemu, do poslednje reči, o čemu je govorio Kuličok: ruski patrioti i, kako ih je on nazivao, vitezi duha, borili su se za to, da zauvek nestanu drske čuhonke s krompirom, da se ulice u Petrogradu jarko osvetle i da po njima pođe vesela elegantna gomila, da se mogne u trenutku tuge staviti na glavu šeširić s percem i otputovati u Pariz… Da se na čistini pored letnjeg vrta ne pojavljuju skakači. Da jesenji vetar ne fijuče na grobu Dašinog sina. Sve to obećao joj je Kuličok u razgovoru za čajem. Bio je gladan kao pas, slistio je polovinu zaliha konzervi, jeo je čak brašno sa solju. U sumrak neprimetno iščeze, uzevši sa sobom ključ od vrata. Daša ode da spava. Spusti zavesu, leže i, – kako to biva u zamornim časovima nesanice, – misli, slike, uspomene, iznenadna rešenja, vatrena kajanja poleteše, rušeći i prestižući jedno drugo… Daša se okretala, stavljala ruke pod jastuk, legala na leđa, na trbuh… Pokrivač je pekao, federi divana boli su bokove, čaršavi su klizili na pod. Teška je bila noć, duga kao život. Tamna tačkica u Dašinom mozgu ožive, pusti otrovne žile po svim tajnim vijugama. Ali našto sve te griže savesti, osećanje strašne odgovornosti, krivice? Kad bi se moglo razumeti! Kasnije, kad zavesa na prozoru poče da modri, Dašu zamori to vrćenje u fantastičnom kolu misli, iznemogla je, i, smirivši se, jednostavno i pošteno osudila sebe od početka do kraja, – izbrisala celu sebe. Sela je na postelju, skupila kosu u punđu, pridenula je, spustila gole mršave ruke u krilo i zamislila se… Usamljena, sanjalica, hladna žena koja nikoga ne voli – zbogom, neka te đavo nosi, nema šta da se žali… I dobro je što su te uplašili skakači kod Letnjeg vrta: to je bilo malo, trebalo je još jače uplašiti… Sad – iščeznuti… Sad, ponesena vetrom, leti, leti, dušo moja, kuda narede, čini što narede… Svoje volje više nemaš… Ti si jedna od miliona miliona… Kakav mir, kakvo oslobođenje…
Kuličok se izgubio dva dana. U njegovom odsustvu dolazilo je nekoliko ljudi, svi visoki, u izlizanim kaputima, nešto zbunjeni, ali veoma vaspitani ljudi. Naginjući se ka ključaonici, oni su izgovarali lozinku. Daša ih je puštala unutra, čuvši da „Ivan Sviščov“ nije kod kuće, nisu odmah odlazili: jedan bi počeo da priča o svojim porodičnim nevoljama; drugi pošto bi zamolio za dozvolu da puši, polako je vadio iz tabakere s monogramom smrdljivu sovjetsku cigaretu i, izgovarajući r na francuski način, grdio na sva usta „radničke i seljačke delegate“. Treći bi poverljivo saopštio da je spremio motorni čamac na Krestovskom ostrvu kod dvorca kneževa BeloseljskiBelozerskih, da je izvukao dragocenosti iz sefa, ali su mu se deca razbolela od kašlja… Nikako nema sreće. Očigledno, svima je bilo prijatno da ćaskaju s mršavom, krupnookom, milom mladom ženom. Odlazeći, ljubili su joj ruku. Daši je bilo čudno samo jedno: nekako isuviše prosti bili su ti zaverenici, kao iz neke banalne komedije. Skoro svi su oprezno ispitivali da li je doneo „Ivan Sviščov“ putni trošak? Na kraju krajeva bili su više nego sigurni da će se „glupa istorija s boljševicima“ vrlo brzo svršiti. „Verujte da Nemce neće stati mnogo napora da zauzmu Petrograd“. Najzad se pojavi Kuličok – opet gladan, prljav i vrlo zabrinut. Obavesti se ko je dolazio u njegovom odsustvu. Daša mu podrobno ispriča. On se naljuti: – Nevaljalci! Dolazili za konto… Garda! Teško im je odvojiti plemićsku stražnjicu od fotelje, hoće da dođu Nemci da ih oslobode: izvolite, vaša svetlosti, povešali smo boljševike, sve je u redu… Odvratno, odvratno… Od dvesta hiljada oficira, istinskih heroja duha našlo se – tri hiljade kod Drozdovskog, oko osam hiljada kod Denjikina, i kod nas, u „Savezu zaštite otadžbine“ pet hiljada. To je sve. A gde su ostali? Prodali dušu i savest Crvenoj armiji… Neki kuvaju imalin, prodaju cigarete… Skoro sav generalštab je kod boljševika… Sramota… Najede se brašna i soli, napi se vrele vode i ode da spava. Rano izjutra probudio je Dašu. Kada je ona, obukavši se na brzu ruku, došla u trpezariju, Kuličok se s grimasama vrteo oko stola. – A sada, vi? – viknu on Daši nestrpljivo. – Da li biste vi mogli da reskirate, da žrtvujete mnogo štošta, da podnesete bezbroj neugodnosti?.. – Da, – reče Daša.
– Ovde ja ni u koga nemam poverenja… Dobili smo uznemirujuće vesti… Treba da se ide u Moskvu. Hoćete li otići? Daša samo zatrepta i podiže obrve… Kuličok joj žurno priđe, posadi je kraj stola, sede pored nje, dodirujući je kolenima i poče objašnjavati koga treba videti u Moskvi i šta kazati o petrogradskoj organizaciji. Govoreći sve to polagano i jarosno, on je prosto ukucavao reči u Dašinu glavu. Tražio je da ponovi. Ona pokorno ponovi. – Sjajno! Mudrica! Nama baš takve i trebaju. – On se naglo diže, trljajući ruke. – A sad, šta ćemo s vašim stanom? Reći ćete u kućnom odboru da na nedelju dana putujete u Lugu. Ja ću ostati ovde još nekoliko dana, a posle ću predati ključ predsedniku kućnog odbora… Dobro? Od sve te žurbe Daši se vrtelo u glavi. S iznenađenjem osećala je da će bez otpora otići ma kuda i učiniti sve što joj narede… Kad Kuličok spomenu stan, Daša pogleda na kredenac boje ptičjeg oka: „odvratan, dosadan kredenac, kao mrtvački sanduk“… Seti se lasta, koje su je mamile u plavetnilo. I njoj se učini: sreća je odleteti u slobodan širok život iz ovog prašnjivog kaveza… – Stan? – reče ona… – Možda se ja neću vratiti. Činite kako znate. Jedan od onih koji su dolazili u odsustvu Kuličoka, – visok, duguljasta lica i spuštenih brkova, ljubazan čovek – smestio je Dašu u čvrst vagon na kome su svi prozori bili razbijeni. Nagnuvši se, on joj progunđa iz basa u uvo: „Vaša usluga neće biti zaboravljena“ i izgubi se u gomili. Pred polazak, oko voza počeli su da trče nekakvi ljudi, držeći u zubima zavežljaje. Počeše da ulaze kroz prozore. U vagonu postade sasvim tesno. Peli su se na policu za prtljag, zavlačili su se pod sedišta i tamo palili žižice pušeći s najvećim zadovoljstvom krdžak. Voz se polagano vukao mimo maglovite baruštine s ugašenim dimnjacima fabrika, mimo ustajalih ribnjaka. Pojavila se i nestala u daljini iz sunčeve svetlosti Pulkovska uzvišica, gde su zaboravljeni od svih na svetu astronomi, pa i sam sedamdesetogodišnji Glazenap, kao i pre brojali količinu zvezda u vasioni. Promicale su borove mladice, borovi, vile. Na stanicama nikoga više nisu puštali u kola – postavili su naoružanu stražu. I sad je bilo bučno, ali nije bilo uznemiravanja. Daša je sedela stisnuta između dva vojnika s fronta. Ozgo, sa police,
spuštala se svaki čas nečija vesela glava, upadajući u razgovor. – No, pa šta? – pitao je glas sa police, gušeći se od smeha. – No, a vi? Prema Daši, između zabrinutih i ćutljivih žena, sedeo je ćorav, mršav seljak opuštenih brkova i čekinjave brade, u slamnom šeširu. Njegova košulja sašivena od vreće bila je oko vrata vezana uzicom. O pojasu visili su mu češalj i komadić mastiljave olovke, u nedrima su mu bile nekakve hartije. U prvo vreme Daša nije pratila razgovor. Ali ono što je pričao ćoravi bilo je, očigledno, vrlo zanimljivo. Postepeno sa svih sedišta glave se okrenuše k njemu, u vagonu zavladala tišina. Vojnik s fronta sa puškom reče pouzdano: – Pa da, ja sam vas shvatio, jednom rečju, vi ste partizani, mahnovci. Ćoravi je neko vreme ćutao, lukavo se smešeći u brkove: – Čuli ste, braćo, ali niste dočuli. – Povukavši rapavom rukom postrance ispod brkova, on otera s lica osmeh i reče čak nekako svečano: – To je kulačka organizacija. Mahno… On operiše u Jekaterinoslavskoj guberniji, a tamo svaka kuća ima po pedeset jutara. A mi, mi smo nešto drugo. Mi crveni partizani. – Pa šta mislite? – upita vesela glava. – Rejon naših operacija je Černigovština ili ruski, – Černigovska gubernija i severne opštine Nežinjske. Razumete? I mi smo komunisti. Za nas su Nemac, panposednik, hetmanski vojnik ili seoski kulak jedna ista papazjanija… Iz toga sleduje, da nas ne treba mešati s mahnovcima. Razumete li? – Pa dabogme, razumeli smo, nismo budale, nego pričaj dalje. – A dalje je bilo ovako… Posle te borbe s Nemcima mi smo bili klonuli duhom. Povukli smo se u Košeljevsku šumu, zavukli se u takav čestar gde su samo kurjaci živeli. Malo smo se odmorili. Počeše da nam dolaze ljudi iz obližnjih sela. Nema, vele, tu života. Nemci su počeli ozbiljno da čiste okolinu od partizana. U pomoć Nemcima došli su gajdamaci 35 svakog dana upadaju u selo i po dostavama kulaka šibaju seljake. Od tih priča naši su se momci tako razjarili da im je dah stao u grlu. A u to doba stiže još jedan odred. Čitava vojska skupi se u šumi, oko trista pedeset ljudi. Izabraše komandanta grupe – verkojevskog partizana, zastavnika Goltu. Počeše misliti u kojem pravcu da vode dalje operacije, i odlučiše da uzmu pod kontrolu Desnu, a Desnom se Nemcima dovozila municija. Krenuli su, izabrali mesto
gde su parobrodi plovili pored same obale, napravili zasedu… – Vidi ga, no, a dalje kako? – upita glava s police. – A evo kako. Dolazi parobrod. „Stoj“! – čuje se u prednjem streljačkom lancu. Kapetan ne izvrši zapovest – plotun. Parobrod, prirodno, ka obali. Mi se odmah popesmo na palubu; postavismo stražu i počesmo da tražimo isprave. – Kao što i treba, – reče vojnik s fronta. – Parobrod natovaren sedlima i konjskom opremom. Prate ga dva pukovnika, jedan sasvim star, a drugi – svež, mlad. Sem toga na parobrodu tovar medikamenata. A nama baš to i treba. Stojim na palubi, pregledam dokumenta; vidim, prilaze komunisti, Petar i Ivan Petrovski iz Borodjanštine. Odmah shvatih: ne pokazujem da ih poznajem. Ponašam se zvanično, strogo; „Vaše isprave“… Petrovski mi pruža legitimaciju, i u isto vreme cedulju na cigarpapiru: „Druže Pjavka, ja s bratom odlazim iz Černigova, idem u Rusiju, i molim vas, – ponašajte se prema nama nemilosrdno da ne bi privukli pažnju okoline, jer su okolo špijuni“… Dobro… Pregledavši dokumenta istovarismo konjsku opremu, sedla, apoteku i petnaest sanduka vina za okrepljenje naših ranjenika. Moram odati pravdu brodskom lekaru: ponašao se kao heroj. „Ne mogu – viče – da dam apoteku, to protivreči svima zakonima i, između ostalog, međunarodnom ugovoru“. Naš odgovor bio je kratak: „I kod nas ima ranjenika, – dakle ne međunarodni nego ljudski ugovori zahtevaju: daj apoteku! Uhapsili smo deset oficira, iskrcali ih na obalu, a parobrod pustili. Odmah tu, na obali, stari pukovnik poče plakati i moliti da ga ne ubijemo; podseti nas na svoje ratne zasluge. A mi pomislismo: „Šta da ga diramo, i tako će sam uskoro umreti“. Pustili smo ga pod pritiskom velikodušnosti. A on kidnu u šumu… Glava na gornjoj polici veselo se zakikota. Ćoravi sačeka da prestane smeh. – Drugi, činovnik iz Komande mesta, učinio je na nas lep utisak, spretno je odgovarao na sva pitanja, ponašao se slobodno, i – njega smo takođe pustili… ostale smo odveli u šumu i tamo streljali zato što niko od njih nije hteo ništa da kaže… Daša je gledala bez daha na ćoravog. Lice mu je bilo spokojno, u borama, s izrazom gorčine. Jedino oko, koje se nagledalo raznih stvari, sivkastoplavo sa sitnom zenicom, zamišljeno je pratilo borove, koji su promicali. Posle
izvesnog vremena ćoravi nastavi pričanje: – Nismo dugo ostali na Desni – Nemci su nas opkolili i mi odstupismo prema Drozdovskoj šumi. Plen smo podelili seljacima; vino smo, istina, popili po bokal, a ostalo dali u bolnicu. Levo od nas u to vreme operisao je Krapivjanski s povećim odredom, a desno – Marunja. Zajednički nam je smer bio da se približimo Černjigovu i da ga zauzmemo u naletu. Eh, da nam je valjala veza između pojedinih odreda… Nije bilo prave veze, – i mi zakasnismo. Nemci svakog dana šalju vojsku, artiljeriju, konjicu. Nije im nikako bilo po volji što mi postojimo. Tek što oni napuste, recimo, selo – u selu se istog časa organizuje Revkom, i dva kulaka već o jasici… Utom me poslaše u Marunjin odred po novce – bili su potrebni kao hleb. Namirnice smo plaćali stanovništvu u gotovu, maroderstvo je bilo zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne. Sednem ja u droške i pođem u Košeljevsku šumu. Tu smo Marunja i ja razgovarali o našim poslovima, dobih od njega hiljadu rubalja u kerenkama36 i vraćam se natrag… Blizu sela Žukovke, tek što sam se spustio u dolinu, – jure prema meni dva konjanika, patrola žukovskog revkoma. „Kuda ćeš – Nemci!“ – „Gde?“ – „Pa već prilaze Žukovki“. Ja natrag. Konja u čestar, a ja siđem s kola. Počesmo raspravljati šta da radimo. O masovnom otporu Nemcima nije bilo ni govora. Bila ih je čitava kolona s artiljerijom… – Trojica protiv kolone – teško je, reče vojnik s fronta. – Dabogme da je teško. I odlučismo da bar poplašimo Nemce. Počesmo da puzimo pod zaklonom raži. Vidimo: tu je Žukovka, a odavde iz šume izlazi kolona, jedno dvesta vojnika, dva topa i komora, i bliže k nama – konjička izvidnica. Izgleda da se glas o partizanima uveliko raščuo kad su čak i artiljeriju protiv nas poslali. Mi polegasmo po baštama. Raspoloženje je odlično, unapred se smejemo. Izvidnica je već jedno pedeset koraka od nas. Ja komandujem: „Bataljon – pali!“. Jedan plotun, drugi… Jedan konj se prevrnu. Nemac otpuzi u koprive. A mi – pali! Lupamo zatvaračima, buka, tresak. Glavi na polici počele da se oči kolutaju – zatvorio je rukom usta, da se ne bi kikotao i da ne bi propustio nijedne reči. Vojnik s fronta se zadovoljno smešio. – Konjička izvidnica odjuri prema koloni, Nemci počeše da se razvijaju za borbu, krenuše u streljačkom stroju, počeše ofanzivu po svim pravilima. Skidoše topove s prednjih točkova pa grunuše iz topa od tri cola po baštama,
gde su žene kopale krompir… Eksplozija, zemlja leti uvis… Naše žene… (ćoravi nakrivi noktom šešir na uho, nije mogao da se uzdrži, osmehnu se. Glava na polici prsnu u smeh.) – Naše žene iz bašta, kao kokoši, na sve strane… A Nemci brzim korakom prilaze selu… Tada ja velim: „Dosta smo se, momci, šalili, sad da kidamo“. Počesmo opet puziti kroz raž u jarugu, ja sednem sam u kola i bez ikakvih smetnji pođem u Drozdovsku šumu. Stanovnici Žukovke posle su pričali ovo: „Primakli se, vele, Nemci baštama, uz same plotove i najedanput povikaše: „Ura“… a iza plota nikoga nema“… Pričaju da su oni koji su to videli popadali od smeha. Nemci su ušli u Žukovku, ali ni revkomaca ni partizana tamo nisu našli, proglasiše opsadno stanje. Posle dva-tri dana dobili smo u Drozdovskoj šumi izveštaj da je u Žukovku došla velika nemačka komora s municijom. A za nas su meci – najveće blago… Počesmo lupati glavu, momcima poraste apetit, odlučiše da udare na Žukovku i preotmu Nemcima municiju. Skupi nas se oko stotinu. On tog broja trideset boraca poslato je na drum da bi u slučaju uspeha presekli Nemcima odstupnicu na Černjigov. Ostali, u koloni, krenuše na Žukovku. U suton se prišunjaše, polegaše u žito kraj sela i poslaše sedmoricu u izvidnicu da razgledaju raspored neprijatelja i da jave nama, a mi ćemo noću da izvršimo neočekivani napad. Ležali smo bez ikakve larme, pušenje je bilo zabranjeno. Rominja kišica, spava nam se, vlažno… Čekamo – čekamo, već poče da sviće. Nikakvog kretanja. Šta je to? Vidimo, već su žene počele da teraju stoku na pašu. Tek onda eto, golubića, naših izviđača, puze, – sedam njih… Ispalo je da su oni, prokleti, došavši do vetrenjače, legli da se odmore pa tako prespavali celu noć, dok na njih nisu natrapale žene sa stokom. Ofanziva, razume se, promašena… Obuze nas takva gorčina da prosto nismo mogli naći sebi mesta. Trebalo je da sudimo i da se obračunamo sa izvidnicom. Odlučismo se jednoglasno da ih streljamo. Ali tada oni počeše plakati, moliti da ih poštedimo i u potpunosti priznadoše svoju krivicu. Bili su to još mladi momci, prvi put su zgrešili… Rešismo da im oprostimo, ali predložismo da iskupe svoju krivicu u prvoj borbi. – Ponekad valja i oprostiti, – reče vojnik s fronta. – Da… počesmo da većamo. Pa šta: ako nismo osvojili Žukovku noću, osvojićemo je danju. Poduhvat je ozbiljan, momci su razumeli na što se spremaju. Razvili smo se u redak streljački lanac, čekamo svakog trenutka da zatrešte mitraljezi, ne puzimo nego prosto trčimo pobaučke…
– Ho-ho – ču se odozgo, sa police. – Anama u susret, umesto Nemaca, idu žene s kotaricama: pošle u jagode, beše praznik. I počeše da nam se smeju: zakasnili ste, vele, – nemačka komora pre dva dana otišla kulikovskim drumom. Tad jednodušno rešismo da stignemo Nemce, makar svi izginuli u borbi. Poneli smo lopate da se ukopamo; žene nam doneše palačinke i pite. Krenusmo. Za nama pođe masa sveta, – razume se, više iz radoznalosti, – čitava armija. I evo šta uradismo: podelismo seljacima i ženama kočeve i stadosmo u dva reda; postavili smo jednog od drugog na dvadeset koraka s računom da jedan bude naoružan, a drugi sa batinom, s kocem, radi zastrašivanja. Razvukli smo se na nekih pet kilometara. Ja odvojih petnaest boraca, među njima i naše nazovi-izviđače, i uzeh dvojicu oficira, koje smo mobilisali, otvorene kontrarevolucionare, ali sam im predočio da opravdaju poverenje i time da spasu sebi život. Izbio sam s tom grupom na drum ispred nemačke komore… I zametnula se, braćo, bitka ne za jedan dan i ne za dva… (On nehotice odmahnu rukom.) – Pa kako to? – upita vojnik s fronta. – A tako… Ja s grupom propustim kolonu i naletim na rep, na komoru. Otesmo im dvadesetak kola s municijom. Brzo napunismo fišeklije, razdadosmo seljacima, – kojima smo stigli, – puške i nastavismo da napadamo kolonu. Mislili smo da smo je opkolili, a ispalo je da su Nemci nas opkolili: po trima drumovima išli su k tom mestu odredi svih vrsta oružja… Podelismo se na manje grupe, uvukosmo se u jendeke. Naša je sreća što su Nemci vodili operaciju po svima pravilima, kao veliku bitku, inače niko od nas ne bi umakao… Od partizana, eto ja i, možda, još desetak ljudi ostadosmo u životu. Borili smo se dok je bilo municije. I onda smo videli da tu za nas nema hleba, da se mora probijati iz Desne, u neutralnu zonu, u Rusiju. Ja sakrijem pušku i pod vidom ratnog zarobljenika pođem sam u Novgorod – Severski… – A sad kuda ideš? – U Moskvu po direktive. Pjavka je još mnogo pričao o partizanima i o seoskom živovanju. „Iz jedne nevolje u drugu – eto tako živimo. I doveli su seljaka dotle da je postao kurjak: još samo da počne klati zubima“. On je bio iz okoline Nežina, radio je u fabrici šećera. Oko je izgubio za vreme Kerenskog, za vreme nesrećne
junske ofanzive. Tako je i govorio: „Meni Kerenski izbi ovo oko“. Još onda u rovovima on se upoznao s komunistima. Bio je član Nežinskog sovdepa, član revkoma, radio je u podzemlju na organizaciji partizanskog pokreta. Njegovo pričanje potrese Dašu. U njegovim rečima bila je istina. To su razumeli i svi putnici, koji su gledali u usta govorniku. Ostatak dana i noć bili su zamorni. Daša je sedela, podavivši noge, zatvorivši oči, i mislila je do glavobolje, do očajanja. Bile su dve istine: jedna – ćoravog, vojnika s fronta, ovih žena prostih umornih lica, koje su hrkale; druga – ona o kojoj je govorio Kuličok. Ali dveju istina nema. Jedna od njih je strašna, sudbonosna greška… U Moskvu su stigli u po dana. Stari fijakerist tromo i polako poveze Dašu prljavom i ogolelom Mjasnickom, gde su prozori praznih radnji bili uprskani blatom. Dašu je iznenadila pustoš u gradu. – Sećala ga se iz onih dana kada su se gomile od hiljada ljudi sa zastavama i pesmama kretale zaleđenim ulicama, čestitajući jedni drugima revoluciju bez krvi. Na Lubjanskom trgu vetar je kovitlao prašinu. Išla su dva vojnika u bluzama, bez pojasa, posuvraćenih okovratnika. Nekakav mršav čovek duga lica, u somotskoj bluzi, okrenu se za Dašom, nešto joj doviknu, čak potrča za fijakerom, ali prašina mu zasu oči i on zastade. Hotel „Metropol“ bio je izrešetan topovskim granatama i tamo, na trgu, kovitla se prašina, i bilo je čudno gledati u zagađenom skveru leju sa cvećem vatrenih boja, ne zna se kome i zašto posađenim. Na Tverskoj bilo je življe. Ponegde su još prodavale poslednju robu preostale radnje. Prema zgradi Sovdepa, na mestu gde je bio spomenik Skobeljevu stajala je ogromna kocka obavijena crvenim platnom. Ona se Daši učini strašnom. Starac-kočijaš pokaza na nju drškom od biča. – Skinuli su junaka. Koliko godina vozim po Moskvi, uvek, uvek je tu stajao. A sad, vidiš, ne dopada se vladi. Kako da se živi? Prosto – lezi pa umri. Seno dvesta rubalja pud. Gospoda su se razbegla, ostali samo drugovi, a i oni gledaju više pešice. Eh, država!.. – On povuče dizgine. – Bar da nam je kakav kralj… Ispred Strasne, levo, pod firmom „Kavana Bom“, iza duplog prozora s debelim staklom sedeli su na divanima besposleni mladići i uvele devojke, pušili, pili nekakvu tečnost. Na vratima otvorenim prema ulici stajao je, naslonjen ramenom, obrijan čovek duge kose, neočešljan, s lulom u ustima.
On kao da se iznenadi, gledajući u Dašu, i izvadi lulu iz usta. Ali Daša se proveze dalje. Evo i ružičaste kule Strasnog, evo i Puškina. Ispod lakta mu je još uvek strčala izbledela krpica sa drškom, obešena za vreme burnih mitinga. Mršava deca trčala su po granitnom postolju, na klupi je sedela dama u cvikeru i šeširu baš istom kao u Puškina iza leđa. Iznad Tverskog bulevara plovili su retki oblaci. Protutnji kamion pun vojnika Fijakerist reče, namignuvši na njega: – Pošli u pljačku. Znate li Ovsjanikova, Vasilija Vasiljeviča? Prvi milionar u Moskvi. Juče su mu došli isto ovako kamionom, i celu vilu očistili. Vasilij Vasiljevič je samo zavrteo glavom i pošao kud oči vode. Boga su zaboravili, tako stari ljudi misle… Na kraju bulevara ukazaše se ruševine kuće Gagarina. Neki čovek u prsluku, sam, stojeći gore, na zidu, izbijao je pijukom cigle i bacao dole. S leve strane ogromna nagorela kuća gledala je u bledo nebo praznim prozorima. Okolo su sve kuće bile izrešetane mecima. Pre godinu i po dana po ovom trotoaru trčale su u nabačenim na glavu šalovima od vunice Daša i Kaća. Pod nogama je pucketala tanka skrama leda, u zamrznutim barama odbijale su se zvezde. Sestre su žurile u advokatski klub na vanredno saopštenje povodom vesti o revoluciji, koja je, nedavno, počela u Petrogradu. Hladan prolećni vazduh opijao je kao sreća… Daša odmahnu glavom: „Neću, to je sahranjeno“… Fijaker izbi na Arbat i skrenu levo u sokak. Daši tako zalupa srce da joj se smrče pred očima… Evo dvospratne bele kuće s mezaninom. Tu je ona od petnaeste godine živela sa Kaćom i pokojnim Nikolajem Ivanovičem. Ovamo je došao iz zarobljeništva Teljegin. Tu je Kaća susrela Roščina. Na ova pohabana vrata izašla je Daša na dan venčanja; Teljegin ju je posadio u luksuzna kola sa sivim brzim konjem, – i poleteli su u prolećnom sutonu, usred još bledih vatara, u susret sreći… Prozori na mezaninu bili su razbijeni. Daša poznade tapete u svojoj bivšoj sobi, visile su poderane. Kroz prozor izlete čavka. Kočijaš upita: – Desno, levo – kuda? Daša pogleda u hartiju. Zastali su pred višespratnom kućom. Na glavnom ulazu iznutra bile su zakucane daske. Pošto se nije smelo pitati, Daša je dugo tražila na sporednim stepenicama stan 112-a. Gdegde, kad su se čuli Dašini koraci, odškrinula bi se vrata na lančiću. Izgledalo je kao da iza svakih vrata
stoji čovek, upozoravajući stanovnike na opasnost. Na petom spratu Daša zakuca – tri puta i još jedanput, – kao što su je naučili. Čuše se oprezni koraci, neko je, dišući kroz ključaonicu, zagledao Dašu. Vrata otvori sredovečna visoka dama, tamnoplavih strašnih, izbuljenih očiju. Daša joj ćuteći pruži trougao od kartona. Dama reče: – Ah, iz Petrograda… Molim, uđite. Kroz kujnu, u kojoj se, kako izgleda, dugo nije kuvalo, Daša je ušla u visoke sobe sa zavesama. U polutami su se nazirale linije odličnog nameštaja, blistala je bronza, ali i ovde je bilo nekako prazno i hladno. Dama ponudi Dašu da sedne na divan, i sama sede pored nje, razgledajući gošću strašnim raširenim očima. – Pričajte, – strogo, zapovednički reče ona. Daša se iskreno pribra, poče iskreno da priča one neutešne vesti, koje je morala da preda po Kuličokovoj naredbi. Dama stisnu lepe ruke s prstenjem na skupljenim kolenima, pucnu prstima… – Dakle, vi u Petrogradu još ništa ne znate? – prekide ona. Niski glas joj je treperio u grlu. – Ne znate da je prošle noći bio pretres kod pukovnika Sidorova… Našli su plan evakuacije i neke mobilizacione spiskove… Ne znate da je jutros u zoru uhapšen Vilenkin… – Grčevito ispravivši stas, ona se diže s divana, odmaknu zavesu koja je visila na vratima i obrati se Daši: – Hodite ovamo. S vama će razgovarati… – Lozinka! – zapovednički reče čovek, koji je stajao okrenut leđima prema prozoru. Daša mu pruži trougao od kartona. – Ko vam je to dao? (Daša poče da objašnjava.) Kraće! Levom rukom je držao ispred usta svilenu džepnu maramu, koja je skrivala njegovo crnpurasto ili, možda, maskirano lice. Neodređene oči sa žutim okvirom gledale su Dašu s nestrpljenjem. On je opet prekide: – Vama je poznato: stupajući u organizaciju vi stavljate život na kocku? – Ja sam sama i slobodna, – reče Daša. – Ja skoro ništa ne znam o ovoj organizaciji. Nikanor Jurjevič naručio mi je… ja ne mogu da sedim više skrštenih ruku. Uveravam vas da se ja ne bojim ni posla ni… – Vi ste pravo dete. – On to reče tako isto isprekidano, ali Daša, budne pažnje, podiže obrve.
– Imam dvadeset i četiri godine. – Jeste li vi žena? (Ona ne odgovori.) U ovom slučaju to je važno. (Ona potvrdno klimnu glavom.) O sebi ne morate da pričate, ja vas vidim skroz. Ja vam verujem. Vi ste začuđeni? Daša je samo trepnula. Isprekidane, pouzdane fraze, zapovednički glas, hladne oči brzo su vezali njenu neočvrslu volju. Ona oseti ono olakšanje kada kraj postelje sedne lekar, blistajući premudrim naočarima: „Dakle, od danas, moj anđele, mi ćemo da radimo ovako“. Sad je ona pažljivo pogledala tog čoveka s maramom na licu. Bio je omanjeg rasta, u mekom šeširu, u oficirskom, lepo skrojenom kaputu, u visokim, kožnim cipelama. I odelom i odmerenim pokretima ličio je na stranca, govorio je s petrogradskim akcentom, neodređenim, promuklim glasom: – Gde ste odseli? – Nigde, došla sam ovamo pravo sa stanice. – Vrlo dobro. Sad ćete otići na Tversku, u poslastičarnicu „Bom“, tamo ćete se založiti. Vama će prići jedan čovek, vi ćete ga poznati po igli u mašni – u obliku lobanje. On će vam reći lozinku: „Zbogom, srećan put“. Tada ćete mu pokazati ovo. (On prelomi trougao i jednu polovicu dade Daši.) Pokažite mu tako da niko ne vidi. On će vam dati dalje instrukcije. Morate da ga slušate bezuslovno. Imate novaca? On izvadi iz buđelara dve banknote po hiljadu rubalja. – Za vas će platiti. Ovaj novac gledajte da sačuvate za slučaj iznenadnog hapšenja, podmićivanja, bekstva. Vama se sve može dogoditi. Idite… Čekajte… Jeste li me dobro razumeli? – Da, – odgovori Daša neodlučno, savijajući hiljadarke u sve sitnije kvadratiće. – Ni reči o viđenju sa mnom. Nikome ni reči o tome da ste bili ovde. Idite. Daša pođe u Tversku ulicu. Bila je gladna i umorna. Drveće Tverskog bulevara, namrgođeni i retki prolaznici promicali su kao u magli pred njenim očima. Ipak se osećala mimom, jer se svršila mučna nepokretnost, i
neshvatljivi za nju događaji uhvatili su je u đavolje kolo, poneli u divlji život. U susret, kao senke u kinu, išle su dve žene u opancima. Okrenule se na Dašu i kazale tiho: – Nevaljalica, ne drži se na nogama. Pa onda prođe u magli visoka dama s tršavom, skupljenom kao vranje gnezdo kosom, s tragičnim bolnim borama oko podnadulih usta. Na nekada, verovatno, lepom licu, skamenilo se veliko čuđenje. Dugačka crna suknja bila je zakrpljena, kao namerno, drugom materijom. Ispod šala, čiji se kraj vukao po zemlji, držala je hrpu knjiga i poluglasno obrati se Daši: – Rozanov, zabranjeno, sabrana dela Vladimira Solovjova… Malo dalje stajalo je nekoliko starih ljudi, – nagnuvši se prema baštenskoj klupi, oni su nešto radili; u prolazu Daša ugleda na klupi dva crvenoarmejca, koji su čvrsto spavali, rame uz rame, otvorenih usta, s puškama u krilu; starci su ih šapćući psovali ružnim rečima. Iza drveća suvi vetar je gonio prašinu. Zazvoni usamljeni tramvaj, lupajući po kaldrmi slomljenim stepenicama. Sivi grozdovi vojnika visili su na ulazu i pozadi, na kočnici. Na glavi bronzanog Puškina skakutali su vrapci, ravnodušni prema revoluciji. Daša skrenu u Tversku: iza leđa nalete na nju oblak prašine, obavi je hartijicama, donese do poslastičarnice „Bom“ – poslednjeg uporišta starog bezbrižnog života. Tu su se skupljali pesnici svih škola, bivši novinari, književni špekulanti, okretni mladići koji su se lako i spretno prilagođavali mutnom dobu, devojke otrovane dosadom i kokainom, sitni anarhisti, koji su tražili oštrih razonoda, građani koje su namamili kolači. Tek što Daša zauze mesto u dubini poslastičarnice, ispod biste čuvenog pisca, – neko mahnu rukom, pojuri kroz duvanski dim i svali se pored Daše, cerekajući se vlažnim osmehom pokvarenih zuba. To je bio stari poznanik, pesnik Aleksandar Žirov. – Jurio sam za vama Lubjankom… Bio sam uveren da ste to vi, Darja Dmitrijevna. Kakva vas je sreća ovamo dovela, odakle dolazite? Jeste li sami ili s mužem? Da li se sećate mene? Nekada sam bio zaljubljen u vas – vi ste to znali, jel te?
Oči su mu se caklile. Ni na jedno pitanje on, očigledno, nije očekivao odgovora. Bio je još uvek isti – s nekom groznicom uzbuđenja, samo mu je nezdrava koža još više uvela; na mršavom, duguljastom licu značajan je bio samo krivi, pri dnu proširen nos. – A ja sam toliko preživeo za ove godine… fantastično… U Moskvi sam odskora… Ja sam u grupi imažinista. Serjoška Jesenjin, Burljuk, Kručonih. Guramo… Jeste li prošli pored Strasnog? Videli ste na zidu metarska slova? To je svetska drskost… Čak i boljševici se zbunili… Ja i Jesenjin smo radili celu noć… Bogorodicu i Isusa udesili smo da ne može biti bolje… Znate, to je takva kosmička nepristojnost, – jutros su dve stare žene pročitale – i odmah ispustile dušu… Darja Dmitrijevna, ja sam, sem toga, u anarhističkoj grupi „Crni jastreb“… Mi ćemo i vas pozvati… Da, da, ne može biti ni govora… Znate li ko je naš šef? Čuveni Mamont Daljski… Genije… Kin… Veliki novator… Još dve-tri nedelje i cela Moskva biće u našim rukama… Tada će tek početi epoha: Moskva pod crnom zastavom. Znate, kako smo zamislili da proslavimo pobedu? Da proglasimo sveopšti karneval… Vino iz magazina, – na ulicu; na trgovima – vojna muzika… Milion i po maski. Nema nikakve sumnje da će polovina doći goli… Mesto vatrometa – dići ćemo u vazduh na Losinom ostrvu slagalište municije. U svetskoj istoriji nije bilo ničega sličnog. U toku tih dana to je bio treći politički sistem, s kojim se upoznavala Daša. Sada se ona prosto uplaši. Čak i na glad zaboravi. Zadovoljan postignutim utiskom, Žirov se upusti u pojedinosti. – Zar vam ne krvari srce kad pogledate na malograđanski duh savremenog grada? Moj drug Valet, genijalni umetnik – pa vi ga se sećate – stvorio je plan da se potpuno izmeni lice grada… Nećemo dospeti da do karnevala srušimo i ponovo izgradimo… Rešeno je da se ponešto baci u vazduh – svakako Istorijski muzej, Kremlj, Suhareva kula, kuća Percova… Niz ulicu ćemo postaviti u visini kuća paravan od dasaka i namalaćemo ih arhitektonskim sižeima najnovijeg, fantastičnog stila… A drveće – prirodno lišće neće se trpeti – drveće ćemo obojiti različitim bojama pomoću prskalica… Zamislite – crne lipe. Prečistenskog bulevara i žuto ljubičasti Tverski bulevar… jezivo! Rešeno je i sveopšte skrnavljenje Puškina… A sećate li se, Darja Dmitrijevna, „velikolepnog skrnavljenja“ i „borbe s malograđanstvom“ u Teljeginovom stanu! A tada su nas ismejavali.
Sitno, kao naježen, osmejkujući se, sećao se prošlosti, približio se Daši i već nekoliko puta, gestikulirajući, dodirnuo je njene slabo ispupčene grudi… – A sećate li se Jelisavete Kijevne s ovnujskim očima? – do ludila je bila zaljubljena u vašeg verenika a saživela se sa Besonovom. Njen muž je istaknuti anarhist terorist Žadov. On i Mamont Daljski su naši glavni aduti. Slušajte, i Antoška Arnoljdov je ovde. Za vreme privremene vlade upravljao je celom štampom, imao je dva sopstvena automobila… Živeo je s aristokratkinjama. Imao je jednu – Mađaricu iz „Vile Rode“, – tako izvanredne lepote da je čak i spavao pored nje sa revolverom. Prošloga jula putovao je u Pariz – zamalo ga nisu postavili za ambasadora… Magarac… Nije uspeo da prenese valutu preko granice, sada gladuje kao pas. Da, Darja Dmitrijevna, mora se ići ukorak s novom epohom… Antoška Arnoljdov je propao zato što je imao elegantan stan na Kiročnoj, pozlaćen nameštaj, skupocene ibrike, sto pari cipela. Treba spaljivati, lomiti, pocepati u parčad sve predrasude… Potpuna, životinjska, prirodna sloboda – eto, to je potrebno. Takvo drugo doba neće doći. I mi ćemo ostvariti veliki pokušaj. Svi koji teže malograđanskom blagostanju, izginuće, mi ćemo ih pregaziti. Čovek – to je ničim neograničena želja. (On spusti glas, približivši se Dašinom uhu.) Boljševici su đubre… Oni su samo nedelju dana bili dobri, u oktobru… I odmah su počeli težiti za državnošću. Rusija je uvek bila anarhistička zemlja. Ruski seljak je po prirodi anarhist… Boljševici hoće da pretvore Rusiju u fabriku besmislica. Ali neće uspeti. Mi imamo Mahna… U poređenju s njim Petar Veliki je dete… Mahno na jugu, Mamont, Daljski i Žadov u Moskvi… Zapalićemo sa dva kraja. Noćas ću vas voditi na jedno mesto. Sami ćete videti koliki je zamah… Slažete li se? Da idemo? Već nekoliko minuta je prošlo otkako je za susedni stočić seo bled mladić oštre bradice. Kroz cviker, iza novina on je uporno gledao na Dašu. Zaglušena fantazijom Žirova nije ni pokušavala da protivreči: u oblacima dima izgledalo joj je da se rađaju kao munje te vanprirodne zamisli, lebdela su čudna lica sa nagrizenim cigaretama i raširenim zenicama. Šta je ona mogla odgovoriti? Tužno bi zacvilela o tome, kako njeno malo srce drhti pred tim ogledima – i njen pisak bi utonuo u grohotu đavolskog cerekanja, uakanja i kokotanja. Oči čoveka s oštrom bradicom sve su je upornije ispitivale. Ona vide u njegovoj crvenoj kravati malu metalnu lobanju, čiodu, seti se da je to onaj s kojim mora da se sretne, pokuša da se pridigne, ali on odsečno klimnu
glavom, naređujući da sedi na mestu. Daša se namrštila razmišljajući. On pokaza očima na Žirova. Ona razumede i zamoli Žirova da joj donese da jede. Tada čovek s bradicom priđe njenom stolu i procedi kroz zube: – Zbogom, srećan put. Daša otvori tašnu i pokaza polovinu trougla. On je sastavi sa drugom polovinom i pocepa u sitnu parčad. – Otkuda znate Žirova? – zapita je on brzo. – Odavno, iz Petrograda. – To nam je dobrodošlo. Potrebno je da vas smatraju da ste iz njihovog društva. Pristanite na sve što bude predložio. A sutra, upamtite, u ovo isto vreme dođite kod Gogoljevog spomenika na Prečistenskom bulevaru. Gde ćete prenoćiti? – Ne znam. – Ovu noć provedite gde hoćete… Idite sa Žirovom… – Užasno sam umorna. – Dašine oči se napuniše suzama, ruke joj zadrhtaše, ali pogledavši mu u zlo lice, na čiodu sa lobanjom, ona pokorno obori oči. – Zapamtite, – potpuna konspiracija. Ako se izreknete, makar i nehotice, ratno je vreme, moraćemo vas ukloniti… On naglasi tu reč. Daši se skupiše prsti na nogama. Prema stolu se gurao Žirov sa dva tanjira. Čovek sa čiodom mu priđe, razvukavši tanka usta u osmeh, i Daša ču kako reče: – Lepuškasta devojčica. Ko je ona? – A, ostavi ti to, Jurka, nije za tebe spremljena. – Smešeći se ili kao preteći, Žirov za njim pokaza ostatke trulih zuba i stavi pred Dašu crn hleb, kobasice i čašu sa rđavim pićem. – Dakle, jeste li večeras slobodni? – Svejedno, – odgovorila je Daša, grizući kobasicu s mučnim zadovoljstvom. Žirov joj predloži da pođe k njemu, u sobu hotela „Luks“, ukoso preko puta u istoj ulici. – Spavaćete, opraćete se, a oko deset časova doći ću po vas. On se ustumarao i užurbao, još uvek sećajući se prošlosti i stideći se
pomalo pred Dašom. Postelja u njegovoj sobi – sa zlatnim nitima protkanim zavesama i ružičastim ćilimom – bila je toliko sumnjiva, da on i sam to razumede i predloži Daši da se smesti na otomanu. Sklonivši novine, rukopise i knjige, prostre dušečni čaršav, crno tvorovo krzno, isparano iz iko zna čije skupocene bunde, nasmeši se i ode. Daša se izu. Lomilo je u krstima, u nogama, po svemu telu, legla je i u isti mah zaspala, zagrejana toplim krznom koje je odisalo mirisima, životinjom i naftalinom. Nije čula kako je ulazio Žirov i posmatrao je, nagnuvši se, kako je na vratima visok obrijan čovek, sličan Rimljaninu, rekao iz basa: „Pa dobro. Odvedi je onamo, ja ću dati cedulju“. Bilo je kasno veče kad se ona s uzdahom probudi. Žućkasta mesečeva svetlost nad kućnim krovom prelamala se kroz neravno okno na prozoru. Pod vratima se pružao pramen električne svetlosti. Daša se najzad priseti gde je, brzo navuče čarape, popravi kosu i haljinu i pođe umivaoniku. Ubrus je bio tako prljav, da je Daša zastala, raširivši prste, sa kojih je kapala voda i ubrisala se skutom suknje sa naličja. Obuzela ju je duboka tuga zbog svih tih nedaća, grlo joj se steglo od odvratnosti: da pobegne odavde kući, na čisti prozor sa listićima… Okrenula je glavu, pogledala na mesec – na njegov mrtvi, izlomljeni strašni srp nad Moskvom. Ne, ne… nema povratka – da umire u samoći u fotelji kraj prozora, nad pustim Kamenoostrovskim bulevarom, da sluša ikako zatvaraju kuće. Ne… Neka bude šta će biti… Zakuca neko na vrata, Žirov uđe na prstima. – Darja Dmitrijevna, hajdemo, nabavio sam bon. Daša ne zapita kakav je bon i kuda treba da idu, natače kapicu domaće izrade i stisnu pod miškom torbicu sa dvema hiljadarkama. Iziđoše. Jedna strana Tverske bila je obasjana mesečinom. Fenjeri nisu goreli. Praznom ulicom polako je prošla patrola – mračno je protutnjala čizmama i ćutala. Žirov skrenu na Strasni bulevar. Mesečeva svetlost mestimično je sijala na neravnom zemljištu. Bilo je strašno i pogledati na neprovidnu tamu pod lipom. Ispred njih u tu senku kao da je šmugnuo čovek. Žirov se zaustavi, u ruci mu je bio revolver. Zastavši malo, on zviznu. Otuda mu odgovoriše. „Polundra!“ 37 reče glasnije. „Prođi, druže“, lenjo odgovori razgovetan glas. Skrenuše na Malu Dimitrovsku. Ovde, idući im u susret, brzo pređoše
ulicu dvojica u kratkim kožnim kaputima. Pogledaše, propustiše ih ćuteći. Kod kapije Trgovačkog kluba – gde je sa drugog sprata nad ulazom visila crna zastava – pojaviše se četvorica iza stuba i uperiše revolvere. Daša se spotače. Žirov srdito reče: – Ta idite do đavola, drugovi. Šta uzalud strašite. Imamo pismeno naređenje od Mamonta. – Pokaži. Pri mesečini, četiri terorista, koji su zavukli izbrijana lica u podignute okovratnike, a oči pod štit kapa, proveriše pismeno naređenje. Žirovljevo lice, kao mrtvo, skamenilo se u razvučenom osmehu. Jedan od četvorice zapita grubo: – A za koga je? – Evo, za drugaricu, – Žirov dohvati Dašinu ruku – ona je glumica iz Petrograda. Treba da se obuče… Ulazi u našu grupu… – Dobro. Uđi. Daša i Žirov uđoše u slabo osvetljeni vestibil sa mitraljezom na stepenicama. Pojavi se komandant – omalen, punih obraza, student, uniformisan, u kratkom kaputu i sa fesom. On je dugo okretao i čitao naređenje i gunđajući zapitao Dašu: – Šta je potrebno od stvari? Žirov je odgovorio: – Mamont je naredio – od glave do pete, i to sve najlepše. – To jest – kako naredio Mamont… Vreme je da znate, druže: ovde se ne naređuje. Ovo nije dućan… (Komandanta u tome zasvrbe noga, on se užasno namršti i počeša je.) Lepo, pođimo. On izvadi ključ i pođe napred u bivšu garderobu, gde se sada nalazilo skladište Doma anarhije. – Darja Dmitrijevna, uzmite sve, ne ustručavajte se, sve što pripada narodu… Žirov širokim razmahom ruke pokaza na vešaljke, gde su u redovima visili tamnosivi krzneni okovratnici, od samura i hermelina, bundice od činčile, majmuna i divljih mačaka. Sve je to ležalo po stolovima i prosto na
podu. U otvorenim koferima bile su nabacane haljine, rublje i kutije s obućom. Izgledalo je da su ovamo bila dovezena čitava stovarišta raskoši. Komandant, ravnodušan prema tom izobilju, samo je zevao, sevši na sanduk. – Darja Dmitrijevna, uzmite sve što vam se dopadne, ja ću poneti; pođimo gore, tamo ćete se preobući. Ma šta da se mislilo o Dašinim složenim doživljajima – ona je pre svega bila žena. Obrazi joj se zarumeneše. Pre nedelju dana, kada je kao đurđevak venula kraj prozora, i kada je izgledalo da je sa životom svršeno, da nema šta da se očekuje – nju ne bi primamila valjda nikakva blaga. Sada se sve oko nje razmaklo – ono što je ona smatrala u sebi svršenim i nepomičnim, pokrenulo se. Došlo je ono neobično stanje kad se želje i probuđene nade upravljaju na nemirnu maglu sutrašnjice, a sadašnjost je sva u razvalinama, kao napušten dom. Ona već nije poznavala svoj glas, iščuđavala se svojim odgovorima, postupcima i spokojstvu s kojim je primala tu fantastiku koja se oko nje uskovitlala. Nekakvim nagonom za samoodbranu, koji je dotada dremao, osetila je da sada treba da poleti, zbacivši teret i raširivši jedra. Ispruži ruku za srebrnim okovratnikom od samura. – Molim, evo ovo. Žirov pogleda na komandanta, on pokretom obraza pokaza da pristaje. Žirov skinu okovratnik i prebaci ga preko ramena. Daša se nadnese nad otvorenim koferom – na sekundu joj se zgadilo to tuđe – zavuče ruku to lakta pod denjak rublja. – Darja Dmitrijevna, a cipelice? Ta uzmite i cipele za kišu. Večernje toalete su u onoj garderobi. Druže komandante, daj ključić… Za glumicu je, razumeš li, toaleta sredstvo proizvodnje. – Baš me briga, uzmite što hoćete, – reče komandant. Daša, a za njom i Žirov sa stvarima, popeše se na prvi sprat u manju sobu, gde je bilo ogledalo probijeno kuršumom. Između mreže pukotina u maglovitom staklu, Daša vide kao neku drugu ženu, koja je polako navlačila svilene čarape. Potom je navukla najtanju košulju i obukla rublje sa čipkama. Sitno gazeći cipelicama, odbaci u stranu krpljeno rublje. Na gola mršava ramena prebaci krzno. No, ko si ti, dušice moja? Mala kokota? Provalnica? Kradljivica? Ali kako lepa…
Dakle, znači, sve je pred nama? No pa šta – posle ćemo već nekako videti… Velika dvorana restorana „Metropol“, oštećena pri bombardovanju u oktobru, nije više radila, ali su po sobama još davali hranu i vino, zato što je jedan deo hotela bio zauzet strancima, većim delom Nemcima, i onim prevejanim poslovnim ljudima koji su uspeli da nabave strani pasoš – litvanski, poljski, persijski. Po sobama su lumpovali, kao u Florenciji za vreme kuge. Po poznanstvu puštali su onamo na sporedni ulaz i prave Moskovljane – većinom glumce, koji su bili uvereni da moskovska pozorišta neće izdržati ni do kraja sezone: i pozorištima i glumcima preti neminovna propast. Glumci su pili, ne štedeći sebe. Duša tih noćnih lumpovanja bio je Mamont Daljski, dramski glumac, tragičar, čije ime je u nedavnoj prošlosti grmelo ništa manje zvučno od Rosijevog. Bio je to čovek divljeg temperamenta, lepotan, hazarder, proračunljivi bezumniik, opasan, nadmen i lukav. Poslednjih godina retko se pojavljivao, samo u ulogama pri gostovanjima. Sretali su ga po kockamicama, u prestonicama, na jugu, u Sibiru. Pričali su o njegovim basnoslovnim gubicima na kocki. Počeo je da stari. Govorio je da napušta pozornicu. Za vreme rata učestvovao je u mračnim kombinacijama sa snabdevanjem. Kada je počela revolucija, pojavio se u Moskvi. On je osetio gigantsku tragičnu pozornicu i zaželeo je da odigra na njoj glavnu ulogu u novoj „Braći razbojnicima“. Svom ubedljivošću genijalnoga glumca on je počeo govoriti o svetoj anarhiji i apsolutnoj slobodi, o uslovnosti moralnih načela i pravu svakoga na sve. On je po Moskvi sejao uzbudljive ideje. Kada su pojedine grupe omladine, pojačane kriminalnim ličnostima, počele rekvirirati vile, on ujedini te rasturene grupe anarhista, silom dograbi Trgovački klub i proglasi ga Domom anarhije. Sovjetsku vlast je stavio pred svršen čin. On još nije objavio rat sovjetskoj vlasti, ali je njegova mašta bez sumnje težila dalje od magacina Trgovačkog kluba i noćnih lumperaja kada je u dvorištu Doma, stojeći na prozoru, govorio pred narodom i kada su za njegovim antičkim pokretima leteli dole u dvorište na gomilu pantalone, čizme, komadi štofa i boce sa konjakom. Tog čoveka – to mračno kao iz bronze izliveno lice, na kome su strasti i burno provedeni život, kao veliki vajar, uklesali nabore, bore, odlučne crte
usta, brade i vrata, obavijenog nekim prljavim okovratnikom – prvo ga je spazila Daša kada je ušla sa Žirovom u sobu „Metropola“. Zaklopac na klaviru bio je podignut. Mršav, obrijan čovek u plišanom kaputu, zabacivši glavu, sa cigaretom, prekrivši trepavicama zejtinjave oči, svirao je posmrtne akorde. Za stolom, sred mnoštva praznih boca sedelo je nekoliko svetskih veličina. Jedan od njih, prćasta nosa, poduprevši šakom izrazitu bradu, čime se njegovo meko lice spljoštilo, pevao je iz tenora, kao sveštenik. Ostali, – rezoner izdužena lica; mračni komičar sa opuštenom usnom; – junak oštra nosa, već treći dan neobrijan i s ušiljenim nosom, ljubavnik pijan kao zemlja; veliki prvak, plamena čela, duboko ispresecanog borama, na izgled potpuno trezan – priključivali su se horu, kada je to bilo potrebno. Arhiđakon crkve „Hrista Spasitelja“, lep čovek već prosed, sa zlatnim naočarima teškim funtu i po, koje su mu poklonili moskovski trgovci, šetao je po tepihu, mašući rukavom donje mantije, i odgovarao na jektenija. Od njegovog snažnog i mekog basa zvečao je kristal na stolu. Soba je bila prevučena tamnocrvenom svilom, sa zlatom protkanim zavesama na prozorima, i trokrilnim paravanom kod ulaznih vrata. Nalaktivši se na taj paravan stajao je Mamont Daljski. U ruci je držao špil karata. Na njemu je bilo poluvojničko odelo – engleski frenč, kockaste, sa kožom pozadi, čakšire i crne čizme. Kad Daša uđe, on se zlobno nasmeši, slušajući parastos. – Da poludiš – tako je lepa ova žena, – progovorio je čovek za klavirom. Daša oseti tremu. Zaustavi se. Svi je pogledaše, sem Daljskog. Arhiđakon reče: – Prava ruska lepota. – Devojko, priđite nam, – glasom mekim kao somot reče prvak. Žirov prošaputa: – Sedite, sedite. Daša sede za sto. Počeše joj ljubiti ruke s manirima i svečanim klanjanjem, kao Mariji Stjuart, a posle se pojanje produži. Žirov je primicao ajvar, meze, primorao da ispije nešto slatko što raspaljuje. Bilo je zagušljivo, puno dima. Posle gustog pića Daša zbaci krzno i položi gole ruke na sto. Uzbuđivali su je ti mračni akordi i starinske reči pojanja. Ona je gledala
Mamonta, ne skidajući oči. Žirov joj je malo pre usput pričao o njemu. On je produžio da stoji po strani, kod paravana, i bio je ili besan ili pijan do nesvesti. – Dakle šta, gospodo – reče on basom koji je ispunio svu sobu. – Zar neće niko? – Niko, niko neće s tobom da se karta, i ovako nam je veselo, ostavi nas na miru; smiri se, – progovori brzo, sitnim tenorom onaj koji je imao spljošteno lice. – Dede, Jašo, razvuci sedmi glas. Jaša za klavirom, duboko zabacivši glavu i zažmurivši, položi prste na dirke. Mamont reče: – Ne u pare… Pljujem ja na vaše pare… – Pa ipak nećemo, ne podilazi, Mamonte. – Hoću da se kartam u pucanj… Posle ovoga svi za minut ućutaše. Junak sa šiljastim nosom pređe šakom po čelu i kosi, diže se i poče zakopčavati prsnik. – Ja ću se kartati u pucanj. Komičar ga ćutke dohvati, navali se na njega sa svojih osam pudova i posadi ga na mesto. – Ja stavljam svoj život, – uzviknuo je junak, – kod podlaca Mamonta su markirane karte… Briga me, neka igra. Pustite mene. Ali on je već izgubio snagu. Rezoner, s licem koje se naniže širilo, meko reče: – No eto, nema ni kapi vina, Mamonte; to je već svinjarija, golube… Tada Mamont Daljski baci na telefonski stočić špil karata i veliki automatski revolver. Njegovo kao skovano krupno lice poblede od besa. – Odavde niko neće otići – izgovorio je reč po reč. – Mi ćemo se kartati kako ja hoću… Ove karte nisu markirane. On snažno povuče vazduh širokim nozdrvama, donja usna mu se isturi. Svi razumeše da je nastupio opasan trenutak. On pogleda na lica onih koji su sedeli za stolom. Jaša za klavirom jednim prstom zasvira otrcanu pesmu o zebi. Odjednom se Mamontove crne obrve podigoše, u očima blesnu čuđenje. On je spazio Dašu. Njoj ubrzo poče da zebe srce od tog pogleda. On joj, ne
klateći se, priđe, uze vrhove njenih prstiju i prinese suvim usnama, ali ih ne poljubi, nego samo dodirnu. – Kažete, nema vina… Biće vina… On zazvoni, gledajući i dalje na Dašu. Uđe Tatarin – lakej. Raširi ruke: nema nijedne boce; sve se popilo, podrum je zaključan, a upravnik otišao. Tada Mamont reče: – Idi. – I pošao je telefonu, kao da ga hiljada gledalaca prati. Zatraži broj: „Da… Ja… Daljski… Pošaljite patrolu. „Metropol“… Ja sam tu… Hitno… Da… Četvorica je dovoljno…“ Polako spusti slušalicu, prisloni se svom visinom uza zid i prekrsti ruke. Nije prošlo više od petnaest minuta. Jaša je tiho na klaviru svirao Skrjabina. U glavi se vrtelo od tih poznatih zvukova, koji su doletali iz prošlosti. Vreme je iščezlo. Srebrni brokat na Dašinim grudima dizao se i spuštao, krv je priticala ka ušima. Žirov je nešto šaputao, ona nije slušala. Ona beše uzbuđena, osećala je sreću oslobođenja, lakoću mladosti. Činilo joj se da leti, kao balon koji se otrgao od dečjih kolica – sve više, sve vrtoglavije. Prvak pogladi njenu golu ruku i reče meko, očinski: – Ne gledajte ga tako nežno, golubice moja, oči će vam zaslepeti… U Mamontu nesumnjivo ima nečeg satanskog… Tada se neočekivano otvori krilo ulaznih vrata, i iza paravana se pojaviše četiri glave u kačketima, četiri ruke u kožnim rukavicama koje su stezale ručne granate. Četiri anarhista povikaše, preteći: – Ni s mesta. Ruke uvis. – Ostavite, sve je u redu, – mirno iz basa reče Daljski. – Hvala, drugovi. – On im priđe, i nagnuvši se preko paravana, poče im nešto u po glasa objašnjavati. Oni klimnuše glavama i otidoše. Posle jednog minuta čuše se pojedinačni glasovi, prigušen krik… Potmuli udar eksplozije lako zatrese zidove. Mamont reče: – Paščad ne može bez efekata. – On zazvoni. Za tren ulete bled lakej, zubi su mu cvokotali. – Skloni sve, postavi iznova za vino, – naredi Mamont – Jašo, prestani da mi mučiš živce, sviraj bravurno. I zaista, nisu dospeli ni da raščiste čisti stoljnak, anarhisti se opet pojaviše
sa mnogim bocama. Položivši na tepih konjake, viski, likere, šampanj, oni se isto tako ćutke sakriše. Za stolom se prolomiše uzvici iznenađenja i ushićenja. Mamont objasni: – Naredio sam da se po sobama oduzme samo 50% alkoholnih pića. Polovina je ostavljena sopstvenicima. Vaša savest može biti mirna, sve je u redu. Jaša za klavirom zasvira tuš. Poleteše zapušači šampanja. Mamont sede kraj Daše. Osvetljeno stolnom lampom, njegovo lice izgledalo je još više vajarski – izrazito. On je zapita: – Video sam Vas danas u „Luksu“, spavali ste. Ko ste vi? Smejući se od vrtoglavice, ona odgovori: – Niko… Vazdušni balončić… On joj položi veliku vrelu ruku na golo rame, zagleda joj se u oči. Daša jedva da je šta osetila, samo je hladnom ramenu bilo toplo pod težinom ruke. On uze za tanku nožicu čašu sa šampanjem i ispi do dna. – Ničija? – upita on. – Ničija. Tada Mamont tragično otegnuto poče da govori nad Dašinim uhom: – Živi, dete moje, živi svim silama duše… Tvoja je sreća što si me srela… Ne boj se, neću ljubavlju uprljati tvoju mladost… Slobodni ne ljube i ne iskazuju ljubav… Otelo – to je srednjevekovna lomača, inkvizicija, đavolska grimasa… Romeo i Julija… O, ja znam – ti to tajno uzdišeš za njima… To su starudije… Mi rušimo sve odozgo do dole… Spalićemo sve knjige, razrušićemo muzeje… Nužno je da čovek zaboravi hiljade godina… Sloboda je u jednom: sveta anarhija… Veliki vatromet strasti… Ne! Ne čekaj, lepotice, ljubav i mir… Ja ću te osloboditi. Raskinuću na tebi lance nevinosti… Daću ti sve što zaželiš između dva zagrljaja… Moli… Odmah moli… Možda će sutra biti kasno. Kroz ovo buncanje reči Daša je celom kožom osećala pored sebe veliku uskipelu strast. Obuze je užas, kao u snu kada nije u stanju da se pomakne, a iz tame sna primiču se usijane oči čudovišta. Srušiće, satrti, zgaziti. Još je strašnije bilo to, što se u njoj samoj u susret podizale nepoznate, vatrene, teške želje… Osećala se cela ženom. Mora biti da je bila u taj čas tako uzbuđena i lepa, da se prvak pokrenu prema njoj i progovori sa zavišću,
kucajući se: – Mamonte, ti mučiš dete… Kao od pucnja iz neposredne blizine Daljski skoči, udari po stolu – poskakaše, poizvrtaše se pehari. – Ubiću! – Dodirni samo ovu ženu! Pojuri stočiću s telefonom, gde je ležao revolver. Preturajući stolice skočiše svi koji su sedeli za stolom. Jaša se baci pod klavir. Tada se, ni sama ne znajući kako, Daša obesi o Mamontovu ruku, koja je stezala revolver. Ona je očima molila. On obuhvati njena krta leđa ispod lopatica, podiže je malo i pripi se na usta, dotičući zubima zube. Daša zaječa. U taj čas zazvoni telefon. Mamont spusti Dašu u fotelju (ona je pokrila rukom oči), skinu slušalicu. – Da… Šta treba? Zauzet sam… Aha… Gde? Na Mjasnickoj. Brilijanti? Skupi? Biću kroz deset minuta… On gurnu revolver u zadnji džep, priđe Daši, uze u ruke njeno lice, nekoliko puta žudno poljubi, i iziđe, napravivši rukom oproštajni gest, kao Rimljanin. Ostatak noći Daša je provela u „Luksu“. Zaspala je kao mrtva, ne skinuvši haljinu od srebrnog brokata. (Žirov je iz straha od Mamonta spavao u kupatilu). Zatim je do podne sedela kraj prozora snuždena. Nije razgovarala sa Žirovom. Na pitanja nije odgovarala. Oko četiri je otišla i do pet čekala na Prečistenskom bulevaru na malom trgu, gde su se pod nosatim Gogoljem tiho muvala mršava deca – pravila od prašine i peska pite i kiflice. Na Daši je opet bila stara haljina i kapa koju je sama izradila. Sunce je grejalo u leđa, sunce je osvetljavalo jadan život. U dece su bila sitna lišca, koja su od gladi izgledala starija. Okolo – tišina i pustoš. Ni lupe kola, ni glasnog razgovora. Sva kola su u ratu, a prolaznici su ćuteći promicali. Gogolj se u granitnoj fotelji pogurio pod težinom šinjela, zagađenog vrapcima. Prođoše dvojica s bradama, ne primećujući Dašu: jedan je gledao u zemlju, drugi na drveće. Doletao je odlomak razgovora: – Potpuno uništenje… Užasno… Šta da se sada radi? – Ipak, Samara zauzeta, Ufa zauzeta… – Sada ničemu ne verujem… Nećemo ovu zimu preživeti… – Ipak, Denjikin se obračunava na Donu…
– Ne verujem, ništa neće spasti… Propao Vavilon, propao Rim, i mi ćemo propasti… – Ipak, Savinkov nije uhapšen, Černov nije uhapšen… – Sve je to koješta… Da, postojala je Rusija, ali je sva propala… Prođe ona ista seda dama, koja je i juče prošla, pokaza plašljivo ispod šala sveukupna dela Rozanova. Daša se okrenula. Ka njenoj klupi prilazio je postrance mladić sa čiodom – lobanjom. Obazrevši se, popravi cviker i sede kraj Daše: – Noć ste proveli u „Metropolu“? Daša spusti glavu, samo usnama odgovori: da. – Odlično. Ja sam vam udesio sobu. Večeras ćete se preseliti. Žirovu ni reči. Sada – o poslu: poznajete li Lenjina iz viđenja? – Ne. On izvuče nekoliko fotografskih sličica i gurnu ih u Dašinu torbicu. Sedeo je, zahvatajući i grickajući dlačice sa brade. Uze Dašine ruke koje su tromo ležale na kolenima, zatrese ih. – Stvar stoji ovako… Boljševizam, to je Lenjin. Razumete li? Mi možemo uništiti Crvenu armiju, ali dok u Kremlju sedi Lenjin – pobede nema. Jeste li razumeli? Taj teoretičar, ta snaga volje je najveća opasnost za ceo svet, ne samo za nas… Promislite i odlučno mi odgovorite: slažete li se ili ne… – Ubiti ga? – upita Daša, gledajući na golotrbo dete, koje se ljuljalo na krivim nožicama. Mladi čovek se strese, pogleda nadesno, zažmiri na decu i opet zagrize dlačice sa brade. – Niko ne govori o tom… A vi ako tako mislite, ne vičite glasno. Mi smo vas primili u organizaciju… Zar niste razumeli o čemu je govorio Savinkov? – On sa mnom nije govorio… (Mladić se osmehnu). Ah, znači, onaj sa maramicom bio je… – Tiše… S vama je govorio Boris Viktorovič… Vama je ukazano ogromno poverenje… Nužni su nam novi ljudi. Bila su velika hapšenja. Vama je poznato, razume se: plan mobilizacije u Kazanu je propao… Rad centra prenosi se u drugo mesto… Ali ovde mi ostavljamo organizaciju… Vaš zadatak je – pratiti kretanje Lenjina, posećivati mitinge, ići po fabrikama… Nećete samo vi raditi… Vas će izveštavati o njegovim izlascima
iz Kremlja, i nameravanim javnim istupanjima… Ako uspostavite poznanstvo s komunistima, ponudite se u partiju – to će biti najbolje. Pratite novine i čitajte literaturu… Dalje instrukcije dobićete sutra ujutru, opet ovde… Onda joj dade adresu na koju treba da se javi, lozinku i predade joj ključ od sobe, pa ode u pravcu Arbatske kapije. Daša izvadi iz torbice fotografiju i dugo ju je posmatrala. Kada joj se umesto toga lica pojavilo drugo, od prošle noći, koje je isplivalo iza zavesa malinove boje na vratima – ona odsečno zatvori torbicu i takođe ode, namrštena, stisnutih usana. Mališan na krivim nogama kao da je sitnim koracima pošao za njom, ali tresnu na pesak mlitavim telom i gorko zaplaka. Dašina soba je bila na Sivcevom Vrašku, u trošnoj maloj vili, u dvorištu. Očigledno, kuća je bila napuštena. Daši su otvorili posle dugog lupanja na sporednom ulazu: srela ju je prljava oniža starica sa izvrnutim očnim kapcima, na izgled – dadilja koja je ostala u kući. Ona dugo nije ništa razumela. Pustivši je unutra, najzad, i prateći Dašu do njene sobe, poče da joj nejasno priča: – Razleteli su se sivi sokolovi – i Jurje Jurjič, i Mihajlo Jurjič, i Vasilije Jurjič, a Vaska je o Tominoj nedelji uzeo tek šesnaestu godinu… Već sam počela da molim za pokoj njihove duše. Daša je odbila čaj, skinula se, uvukla pod jorgan i u tami zaplakala potocima suza, zapušavajući usta jastukom. Ujutru kod Gogoljevog spomenika dobila je uputstva i naređenja – sutra da bude u fabrici. Mislila je da se vrati kući, ali se predomislila – pođe u kafanu „Bom“. Tamo se ustumara oko nje Žirov, pitajući kuda je iščezla, zašto je otišla bez stvari. „Čekam od Mamonta telefonogram, šta da mu odgovorim o vama?“ Daša se okrete, da ne bi video zažarene obraze. Osećajući da laže, u sebi pomisli: „Na kraju krajeva – instrukcija je takva, da treba produžavati poznanstvo sa njima“. – Svratiću po stvari, – reče srdito – a posle, videćemo. Vrati se kući sa paketom u kome su ležali skupoceni okovratnik, rublje i jučerašnja haljina. Kada raspakova stvari, baci ih na krevet, pogleda, – obuze je takva drhtavica, zubi zacvokotaše, ramena ponovo osetiše težinu njegove ruke, a zubi – hladnoću njegovih zuba… Daša se spusti pred krevet i sakri lice u mirisavo krzno. „Pa šta je to, šta je to?“ – besmisleno je ponavljala. Idućeg jutra se obuče, kako su naredili, u tamnu cicanu haljinu, poveza
maramu proleterski, (trebalo je da predstavlja bivšu sobaricu iz bogate kuće, koju je gospodar silovao; haljinicu joj je doneo čovek sa čiodom) i tramvajem se poveze u fabriku. Nije imala propusnicu. Stari čuvar na kapiji joj namignu: „Šta, devojko, na miting? Idi u glavnu zgradu“. Po trulim daskama pošla je pored gomila zarđalog gvožđa i šljake, pored ogromnih oštećenih prozora. Svuda je bilo pusto, na vedrom nebu tiho su se dimili dimnjaci. Pokazaše joj na prljava vratanca u zidu. Daša uđe u dugačku dvoranu od cigala. Slaba svetlost probijala se kroz počađaveli stakleni krov. Sve je bilo golo i obnaženo. Sa mostova su visili lanci čekrka. Niže su se ređali valjci transmisija, na njihovim točkovima nepomično su visili dovodni kaiši. Nenaviknutom oku čudno su izgledale crne poluge, čas oniski, čas izduženi, čas raskrečeni oblici strugarskih, tokarskih, frezerskih i tučane ploče frikcionih mašina. Iza širokog svoda, ocrtavala se poduprta grdosija čekića od hiljadu pudova. Tu su se gradile mašine i sprave, koje su tamo, iza mračnih zidova fabrike, ispunjavale život svetlošću, toplotom, kretanjem, razumom, raskoši; ovde je mirisalo na strugotine gvožđa, mašinsko ulje, zemlju i krdžu. Mnoštvo ljudi je stojalo pred tribinom od dasaka, mnogi su sedeli na polugama mašina, na visokim daskama prozora. Daša se progura bliže tribini. Visok momak, okrenuvši se, u širokom osmehu otkri zube – bele na prljavom licu, mahnu glavom prema tezgi, ispruži ruku. Daša stade na tezgu pod prozorom. Okolo – nekoliko hiljada glava – natmurena lica, namrštena čela, stisnuta usta. Svakoga dana po ulicama, u tramvajima viđala je ona ta lica – obična ruska, zamorena, sa nepronicljivim pogledom. Jedanput – to je bilo još pre rata – za vreme nedeljne šetnje po ostrvima, dva advokatska pripravnika, koja su pratila Dašu, povela su razgovor baš o tim licima. „Uzmite parisku gomilu, Darja Dmitrijevna – ona je vesela, dobrodušna, preliva se radošću… A kod nas, svaki gleda kao vuk. Eno idu dva radnika. Hoćete li, prići ću, napraviću šalu… Uvrediće se, neće razumeti… Nezgodan je, težak ruski narod…“ Sad su ti što ne vole šale stojali uzbuđeni, mračni, usredsređeno odlučni. To su ta ista lica, ali potamnela od gladi, te iste oči, ali pogled – raspaljen, nestrpljiv. Daša zaboravi zbog čega je došla. Utisci života u koji se ona bacila iza pustog prozora u ulici Crvenih zora vitlali su je, kao pticu oluja. Ona se neposrednom iskrenošću odala sva ovim novim utiscima. Ona uopšte nije bila
priglupa žena, ali – baš kao i mnoge, – ostavljena samoj sebi, jedino svom sićušnom iskustvu. U njoj je postojala žeđ za istinom, za ličnom istinom, za ženskim istinom, čovečanskom istinom. Govornik je izlagao položaj na frontovima. Bilo je malo utešnoga. Blokada pšenice se pojačavala: Čehoslovaci su odsecali sibirsku pšenicu, ataman Krasnov – donsku. Nemci su se nemilice obračunavali s ukrajinskim partizanima. Flota intervenata ugrožavala je Kronštat i Arhangelsk. „Pa ipak revolucija mora pobediti!“ – govornik baci parole, prikuca ih kao pesnicom u vazduh i, dohvativši tašnu, strča s tribine. Zapljeskali su mu, ali tromo – stvari su se tako razvijale, da čoveku nije bilo do pljeskanja. Pokunjile su se glave, a oči prikrile obrvama. Momak sa belim zubima – Daša se očima sa njim srete – opet joj se veselo nasmeši. – Eto, devojko, nevolje – hoće da nas satru kao miševe… Šta ćeš ti raditi?.. – A ti se poplašio? – reče Daša. – Ko? Ja? Strašno sam se poplašio. (Srdito zašištaše na njega: „Tiše ti, đavole“.) – A kako ti je ime? Daša pogleda na njega – na snažnim grudima raskopčana crna košulja, vrat kao u vola, živahna glava, osmejak, znojave kovrče, okrugle oči koje su žudele za ženama, sav garav. – Lep si! – reče Daša. – Šta se ceriš? – Dadilja me ispustila sa klupe. A ti slušaj – prekosutra da otputujemo zajedno na front. Važi? Svejedno ćeš propasti ovde u Moskvi… S harmonikom ćemo otputovati, devojko… Šum pljeskainja zagluši njegove reči. Na tribini je stajao nov govornik – čovek niska rasta, u sivom kratkom kaputu, u prsluku izgužvanom poprečnim borama. Nagnuvši ćelavu čvornovatu lobanju, on je preturao hartijice. Reče malo vrskavim glasom: „Drugovi!“ – i Daša vide njegovo zabrinuto lice s očima koje su škiljile, kao od sunca. Ruke su mu se naslanjale na sto, na listiće zabeleški. Kada je rekao da će tema danas biti najveća kriza koja se sručila na sve evropske zemlje a najteže na Rusiju, da će tema biti – glad – tri hiljade ljudi pod začađevelim krovom zaustavi dah. On je počeo opštim razmatranjima, govorio je ujednačenim glasom,
tražeći dodir sa slušaocima. Nekoliko puta je odlazio od stola i vraćao se k njemu. On je govorio o svetskom ratu, koji ne mogu i neće da završe dve grupe grabljivaca, koje su se zarile jedna drugoj u grlo, o bezobzirnoj špekulaciji sa glađu, o tome, da rat može završiti samo proleterska revolucija… Govorio je o dva sistema borbe s glađu: o slobodnoj trgovini, koja bezgranično bogati špekulante i o državnom monopolu. Odstupi za jedno tri koraka od stola u stranu i, nagnuvši se prema slušaocima, zadenu palce postrance za prsluk. Odmah se isturiše glava sa velikim čelom i velike ruke, – kažiprst je bio umrljan mastilom: – Stojali smo i stojaćemo ruku pod ruku sa tom klasom, sa kojom smo istupili protiv rata, s kojom smo zajedno zbacili buržoaziju i s kojom zajedno preživljavamo svu težinu sadašnje krize. Mi se moramo boriti dokraja za monopolizaciju pšenice… (Momak sa belim zubima se pri tom čak nakašlja.) Pred nama stoji kao zadatak: neophodnost da pobedimo glad, ili, bar, da umanjimo teškoću do nove žetve, da odbranimo monopolizaciju pšenice, da odbranimo pravo sovjetske države, da odbranimo pravo proleterske države. Sve viškove pšenice mi moramo prikupiti i uspeti da se sve zalihe prevezu u ona mesta gde se oskudeva – da ih pravilno raspodelimo… To je osnovni zadatak – održanje ljudskog društva, i u isto vreme neverovatan posao, koji se rešava samo jednim putem: opštim, pojačanim povećanjem rada… U tišini bez daha neko iznenada tiho uzdahnu, nečija se izmučena duša spotače na ovom ledenom usponu, kuda je vodio čovek u sivom kaputu. Njegovo čelo se nagnulo nad slušaocima, ispod ispupčenja gledale su oči – uporne, neumoljive: – … Sudarili smo se licem u lice sa ostvarenjem revolucionosocijalističkog zadatka, pred nas su iskrsle neobične teškoće. To je cela epoha najsurovijeg građanskog rata. Samo sasvim razbijajući kontrarevoluciju, nastavljajući samo socijalističku politiku u pitanju gladi, u borbi sa glađu, mi ćemo pobediti i glad i kontrarevolucionare, koji se koriste tom glađu… Ruka mu izlete iz prsluka, uništi nekoga u vazduhu i ostade viseći nad dvoranom: – … Kada radnici, zbunjeni špekulantskim parolama, govore o slobodnoj prodaji pšenice, o uvozu robe na veliko, mi odgovaramo da to znači – poći u pomoć kulacima… No taj put mi nećemo… Mi ćemo se oslanjati na radnički element, s kojim smo izvojevali oktobarsku pobedu, mi ćemo postizati svoje
rešenje samo zavođenjem proleterske discipline među slojevima radnog naroda. Pred nama je istorijski zadatak, mi ćemo ga rešiti… Poslednje naredbe vlade postavile su najosnovnije pitanje života – o hlebu. One sve imaju tri rukovodeće ideje. Prvo je – ideja centralizacije, ili udruživanja svih zajedno na zajedničkom poslu, pod rukovodstvom centra… Da, nama kažu kako se na svakom koraku podriva monopolisanje pšenice pomoću crne berze i špekulacije. Sve češće se čuje od inteligencije: crnoberzijanci čine njima uslugu, i oni se svi preko njih hrane… Da… Ali crnoberzijanci hrane kulački, oni rade baš tako kako treba da se radi, da bi se osnažila, zavela, ovekovečila vlast kulaka… Ruka njegova precrta ono, čega više nikada neće biti. – … Naša druga parola – ujedinjenje radnika. Oni će izvesti Rusiju iz očajnog i neiskazano teškog položaja. Organizacija radničkih odreda, organizacija gladnih iz pasivnih gladnih srezova – njih mi zovemo u pomoć, njima se obraća naš Komesarijat snabdevanja, njima mi velimo: „U krstaški rat za hleb“. Teško i jarosno prolomilo se pljeskanje. Daša vide kako on odstupi, zavukavši ruke u džepove, podiže ramena. Na jagodicama gorelo je rumenilo, očni kapci su drhtali, čelo je bilo vlažno: – Mi stvaramo diktaturu… Mi sprovodimo nasilje protiv eksploatatora… I ove reči potonuše u pljeskanju. On mahnu rukom: prestanite… I – u tišini: – „Ujedinjujte se, siromašni“ – eto naše treće parole. Pred nama je istorijski zadatak: moramo uliti samosvest novoj istorijskoj klasi… U celome svetu armije gradskih industrijskih radnika ujedinile su se potpuno. Ali skoro nigde u svetu nije bilo još sistematskih, iskrenih i samopožrtvovanih pokušaja ujediniti one, koji su po selima, u sitnoj zemljoradničkoj proizvodnji, u zabiti i mraku otupeli pod životnim uslovima. Tu stoji pred nama zadatak, koji spaja u jedan cilj ne samo borbu sa glađu, već i borbu za ceo duboki i važni sistem socijalizma. Tu je pred nama takva bitka, u koju vredi uložiti sve sile i staviti sve na kocku, jer je to bitka za socijalizam, jer je to bitka za poslednji poredak radnika i iskorišćavanih. On brzo obrisa čelo dlanom. – … I nedaleko od Moskve, i u susednim gubernijama, u kurskoj, orlovskoj, tambovskoj, – mi imamo, po računu opreznih stručnjaka, još i sada
do deset miliona pudova viška pšenice. Hajde, drugovi, da se latimo posla zajedničkim naporom. Nama će pomoći samo zajednički napori, samo ujedinjenje svih, koji više svega stradaju u gladnim gradovima i srezovima, to je put na koji vas zove sovjetska vlast: ujedinjenje radnika, ujedinjenje sirotinje, njihovih prethodnica, radi agitacije na terenu, radi borbe za hleb protiv kulaka… On je češće prelazio šakom po čelu, glas mu je gubio boju, – on je već rekao sve što je hteo. Uzeo je sa stola papirić, zagledao, pokupio ostale papiriće: – Dakle, drugovi, ako mi sve ovo usvojimo, sve ovo uradimo, tada ćemo sigurno pobediti. I odjednom, dobrodušan i vedar osmeh ozari mu lice. I svi razumeše: naš, naš! Povikaše, zapljeskaše, zatapkaše. On strča sa tribine, uvlačeći glavu u ramena. Momak s belim zubima pored Daše rikao je kao bik: – Živeo Iljič! Daša je mogla samo kazati: videla je i čula „drugo“… Vrativši se sa mitinga, sedela je na krevetu, raširenim očima gledala šaru na tapetama. Na jastuku je ležala ceduljica od Žirova: „Mamont čeka u jedanaest u „Metropolu“. Na podu kod vrata ležala je druga cedulja: „Budite danas u šest kod Gogolja…“ U prvom redu, to „drugo“ bilo je surovo moralno, znači – više… Govorilo se o hlebu. Ranije je znala da se hleb može kupiti ili zameniti – znala mu se cena: pud brašna – par pantalona bez zakrpa. Ali se ispostavilo da takav hleb revolucija gnevno od sebe odbacuje. To je prljav hleb. Bolje umreti, nego jesti taj hleb. Tri hiljade gladnih odreklo se danas prljavog hleba. Odrekli su se u ime… (Ali, tu se u jadnoj Dašinoj glavi sve pobrka.) U ime poniženih i ugnjetenih… Je li on tako rekao? Napregnuti sve snage, sve staviti na kocku, život – za radnike, za eksploatisane… Evo otkuda kod njih ta tragična strogost… Kuličok je pričao da su sa svih strana sveta gotove da se pruže ruke pomoći, ruke sa hlebom… Samo – uništiti sovjetski poredak… Uništiti – i biće hleba… U ime čega? U ime spasa Rusije. Spasa od koga? Od samih sebe. Ali oni neće „tako“ da se spasavaju – ona je sama videla…
Jadna, jadna Dašina glava! Kasno si se ti, Dašenjka, počela baviti politikom… „Pričekaj… – reče ona, pričekaj“. Stavi ruke na leđa i pođe po sobi, gledajući pred noge. „Šta može biti više, nego dati život za unižene i ugnjetene?.. A Kuličok govori da od boljševika Rusija propada, i svi to govore…“ – Daša zatvori oči, trudeći se da predstavi Rusiju kao nešto što ona mora voleti više od same sebe. Seti se slike Sjerova: dva konja na strmini, kao platno razastrt oblak pri zalasku sunca i raščupan slamni krov… „Ne, to je kod Sjerova…“ I pred zatvorenim očima veselo i bujno joj se zasmeja momak sa belim zubima od malopre. Daša se opet prošeta. „Pa kakva je to Rusija? Zašto je kidaju na razne strane? No, ja sam budala, ja ništa ne razumem… Ah, bože moj!..“ Daša se poče udarati prstima u grudi. Ni to nije pomoglo… „Lenjinu da otrčim da zapitam? Ah, do đavola, pa ja sam u drugom taboru…“ Sve te užasne protivrečnosti i duševna pometnja doveli su do toga da je Daša pre šest sati navukla na oči kapicu i pošla Gogoljevom spomeniku. Čovek sa čiodom se odmah odvoji od drveta: – Zakasnili ste tri minuta… No? Bili ste? Čuli ste Lenjina? Ispričajte samo najbitnije… Kako se dovezao, ko ga je pratio, da li je bilo čuvara na tribini? Daša poćuta, pribirajući misli. – Recite, u ime čega hoće da ga ubiju? – Aha! Otkud vam to pade na pamet? Niko i ne pomišlja… Da, da, da… Dakle – na vas je uticalo? No, kako ne bi. Eto, baš zbog toga je on i opasan. – Ali on govori pravedne stvari. Izduživši vrat, s osmehom – oštrim i vlažnim uz same Dašine oči, – on je s ulagivanjem upita: – Dakle šta, da nećete da odustanete? Daša se odmače. A njemu se vrat istezao kao da je od gume, u samim Dašinim zenicama blesnuše odrazi njegovog cvikera. Ona prošaputa. – Ja ne znam ništa… Ja više ništa ne razumem… Moram biti ubeđena, moram biti ubeđena… – Lenjin je agent nemačkog generalštaba – piskavo reče čovek sa čiodom. Potrošio je oko pola časa da bi Daši objasnio pakleni plan Nemaca: oni šalju
u plombiranom vagonu za ogromne pare kupljene boljševike, boljševici razaraju vojsku, obmanjuju radnike, uništavaju domaću industriju i poljoprivredu… Kroz koji mesec Nemci će osvojiti Rusiju golim rukama. – Sada boljševici raspiruju građanski rat, viču o blokadi pšenice i uz to streljaju crnoberzijance, – naše spasitelje… Oni svesno organizuju glad… Videli ste kako je danas nekoliko hiljada glupaka gledalo Lenjinu u usta… Čovek zaželi da grize sebi ruke od bola… On obmanjuje mase, milione, ceo narod… Na jednom planu, fizičkom, on je „veliki provokator“… Na drugom… (on se nagnu ka Dašinom uhu i šapnu jednim dahom) antihrist. Sećate li se predskazanja? Rokovi se ispunjuju. Sever kreće u rat protiv juga. Pojavljuju se gvozdeni jahači smrti – to su tenkovi… U izvore voda pada zvezda Pelen – to je petokraka zvezda boljševika… I on govori narodu kao Hristos, ali sve naopačke. Danas je pokušao i vas da zavede, ali mi vas nećemo dati… Odrediću vas na drugi posao. Treće pitanje je ostalo nejasno. (Daša se opet vratila kući, legla na krevet, pokrivši laktom oči.) Njoj iznenada dozlogrdi da misli… Ama šta je meni, – nemam valjda sto godina? Zar sam ružna kao veštica? Eto daću sebi slobodu… Ako ti se ide u „Metropol“ – idi… Za koga skrivati sve ono što neće da bude skriveno, ugušivati u grudima krik sreće? Za koga s takvom mukom stiskati kolena? Za čije nežnosti? Budala, budala, kukavica… Ta oslobodi se, budi smela… Svejedno – do đavola s ljubavlju, do đavola sa sobom…“ Ona je već znala da će poći u „Metropol“. A to što je premišljala, to je samo zbog toga, što još nije došlo vreme da ide, – bio je sumrak – najotrovniji čas za razmišljanje. U kući polako, kao na tornju časovnik izbi devet. Daša hitro skoči sa postelje Poniženje je tako se uzbuđivati“… Ona se brzo svuče i samo u košulji otrča u kupatilo, gde su bila pobacana drva, kovčezi, starudija. Stade pod tuš. Ledena kiša pade na leđa, Daši skoro prestade dah. Vratila se u sobu mokra, svukla sa kreveta dušečni čaršav, izbrisala se, cvokoćući zubima. Pa čak ni u ovaj minut nije došlo rešenje: gledala je čas na staru haljinicu zbačenu pravo na pod, čas na večernju, prebačenu preko naslona fotelje. I opet je razumela, da je to strah, samo odlaganje. Onda poče da se oblači. Ogledala, hvala bogu, nije bilo. Prebaci okovratnik od samura i, kao kradljivica, iziđe na ulicu. Bio je već duboki sumrak. Lutala je po bulevarima. Muškarci su je sa divljenjem pratili očima, letele su primedbe za njom, ne baš
suviše umirujuće. Ispod drveta skočiše dvojica u vojničkim šinjelima, doviknuše joj: „Parazite, pričekaj, kuda trčiš?“ Na Nikitskom trgu Daša se zaustavi, – jedva je disala, u srcu ju je probadalo. Očajno zvoneći prolazio je osvetljen tramvaj sa prikolicama. Na stepenicama su visili ljudi. Jedan, uhvativši se desnom rukom za bakarnu šipku, a u drugoj držeći pljosnati koferčić od krokodila, projuri mirno i okrenu prema Daši obrijano energično lice. To je bio Mamont. Daša uzviknu i potrča za tramvajem. On je spazi, koferčić u njegovoj ruci grčevito se diže. On otrže od šipke drugu ruku, skoči pri punom pokretu tramvaja, zabaci se unazad, uzalud se hvatajući za vazduh, pokaza ogroman đon, i u isti mah njegov trup se izgubi pod prikolicama, koferčić pade pred Dašine noge. Videla je kako su mu se kolena u grču skupila, čulo se krckanje kostiju, čizme su počele udarati po kaldrmi. Zaškripale su kočnice, iz tramvaja pojurili ljudi. Olovna svetlost prođe pred očima, kaldrma se pričini meka kao pelen, – izgubivši svest, Daša pade rukama i obrazom na koferčić od krokodila.
IX Prelaz Dobrovoljačke armije u ofanzivu, takozvani drugi kubanski pohod, počeo je operacijom protiv stanice Torgove. Osvajanje ovog železničkog čvora bilo je izvanredno važno – njegovim zauzimanjem ceo severni Kavkaz otkidao se od Rusije. Desetoga juna armija od devet hiljada bajoneta i sabalja pod opštom Denjikinovom komandom, krenula je u četiri kolone da okruži Torgovu. Denjikin se nalazio u koloni Drozdovskoga. Napor je bio ogroman. Svi su shvatili da ishod prve bitke rešava sudbinu armije. Pod artiljerijskom vatrom protivnika, pod zavesom vatre svog jedinog topa, koji je pucao na karteč, drozdovci su, brzo plivajući, prelazili preko rečice Jegorlik. U prvom borbenom lancu praćakao se u vodi kao lopta, gutajući vodu i psujući, komandant puka, kapetan Turkul. Crveni su se očajno branili, ali su, nevešti, dozvolili iskusnom protivniku da ih opkoli. Zaštitnice su bile rasturene – s juga kolonom Borovskog, s istoka konjicom Erdelija. Izmešane jedinice crvenih i ogromne komore, ostavivši Torgovu, počele su da odstupaju na sever. Ali im ovde od Šablijevske prepreči put konjica Markova. Pobeda dobrovoljaca bila je potpuna. Kozačke sotnje Erdelija pretraživale su stepu, sekući begunce, hvatajući zarobljenike i kola sa stvarima. Bio je već sumrak. Borba se stišavala. Denjikin, crven i namrgođen, metnuvši pune ruke na leđa, šetao je po peronu stanice. Akademci uz pošalice i smeh – kako se šale posle minule smrtne opasnosti – nosili su vreće s peskom, slagali ih na otvorene platforme, pričvršćavali mitraljeze na blindiranom vozu, koji su sami izradili. S vremena na vreme je dopirao topovski pucanj, potresajući vazduh, – to su na severu iza Šablijevke tukli sa crvenog blindiranog voza. Poslednja granata otuda pade kraj mosta na Maniču, onde gde je na sivom konju sedeo general Markov. Nije spavao, ništa nije jeo niti pušio dva dana, i bio je razdražen što zauzimanje Šablijevke nije proteklo onako kako je on hteo. Stanica je bila zauzeta jakim odredom, s artiljerijom i blindiranim automobilima. Juče, jedanaestoga, i danas celi dan
njegova kolona za zaokružavanje borila se uporno i bez uspeha. Toga dana ga je brza sreća izneverila. Gubici su bili ogromni. I tek predveče, očevidno u vezi sa opštim stanjem, boljševici, koji su držali Šablijevku, odstupiše. Nagnuvši se malo na sedlu, on se zagledao u nejasne konture nekolikih leševa, koji su ležali u ukočenim položajima, u kakvim ih je zatekla smrt. To su bili njegovi oficiri, svaki od njih je u borbi vredeo koliko celi vod Savršeno besmisleno, zbog neke tromosti njegovog uma, bilo je ubijeno i ranjeno nekoliko stotina najboljih boraca. Ču stenjanje, promukle uzdisaje čoveka, koji kao da se budio posle košmara, nekakvo šištanje. Iz šanca pred mostom podiže se oficir i u išti mah pade potrbuške na grudobran. Odupro se, zastenjavši, s mukom podiže nogu, ispuzi i zagleda se u veliku jasnu zvezdu na zapadu, koji se gasio. Zavrte obrijanom glavom, zastenja, pođe spotičući se, vide generala Markova. Pozdravi vojnički i trgnu ruku. – Vaše prevashodstvo, ja sam kontuzovan. – Vidim. – Dobio sam kuršum u leđa. – Žalim. – Ranjen sam s leđa u glavu revolverom iz neposredne blizine. Pokušao je da me ubije dobrovoljac Valerijan Onoli… – Vaše prezime? – odsečno upita Markov. – Potpukovnik Roščin… Baš u taj čas poslednji put opali šestopalačni top sa crvenog oklopnog voza koji je odlazio na sever. Granata s fijukanjem prelete nad tamnom stepom. Sivi konjić generalov, uznemiren, načulji uši, poče da savija stražnje noge. Granata pade s neba i eksplodira na pet koraka od Markova. Kada su se razišli dim i prašina, Vadim Petrovič Roščin, odbačen eksplozijom, video je na zemlji sivoga konja, koji se ritao, i kraj njega rašireno malo telo bez daha. Roščin povika, dižući se: – Bolničari! Ubijen je general Markov! Zauzevši Torgovu, Dobrovoljačka armija skrenu na sever, na Velikoknjažesku, sa dvostrukim ciljem: da pomogne atamanu Krasnovu očistiti Saljski okrug od boljševika i da jače osigura svoju pozadinu sa strane Caricina. Velikoknjažesku zauzeše bez velikih gubitaka, ali im nije pošlo za
rukom da povećaju uspeh, pošto u noćnoj borbi konjički odred Buđonijev potisnu i rasturi kozačke jedinice Erdelijeve i ne dade im da pređu preko Maniča. Pred samom stanicom umalo nije propao prvi dobrovoljački oklopni voz. Primetili su sa njega kako juri lokomotiva pod belom zastavom, i, pretpostavljajući da su to parlamentari, obustavili su vatru. Ali lokomotiva je jurila, ne umanjujući brzinu, neprestano pišteći. Tek u poslednji čas setili su se sa blindiranog voza da je obaspu s nekoliko pucnjeva izbliza. Ipak se sudar dogodio, jedna je platforma bila razbijena, i lokomotiva se prevrnula – bila je oblivena naftom i načičkana bombama. Za nekoliko trenutaka celo bojno polje zainteresovalo se za ovaj prizor iz amerikanskog filma. Predavši oblast Donskoj komandi, ostavivši kozačkim odredima da sami svrše s mesnim boljševicima, Denjikin se opet vrati na jug, da zauzme najvažniji čvor – stanicu Tihorecku, koja je vezivala Don s Kubanom, crnomorsku oblast sa kaspijskom. Išao je u susret velikim opasnostima. Na putu su ležala dva velika sela, nastanjena došljacima, – Peščanokopsko i Bela Glina, – žarišta boljševizma. Njih su žurno utvrđivali. Armija Kalninova grozničavo se ukopavala pod Tihoreckom. Sorokinova armija oporavila se u to vreme od panike i počela pritiskivati sa zapada. Razbijeni na Maniču, delovi crvenih pregrupisavali su se, prelazili iz pozadine u napad. Iz mnogih donskih i kubanskih naselja slali su ljude u narodnu miliciju. Denjikin je mogao samo na jedno računati: na nepovezanost protivničkih operacija. Ali i to se moglo promeniti svakog časa. Zato se žurio. Ponegde je morao sam podizati streljačke redove, koji su ležali u potpunoj nemoći. Pešadiju su vozili na kolima. Ispred armije kretao se uvek isti oklopni voz domaće proizvodnje. Pod Peščanokopskim zajedno sa crvenoarmejcima borilo se sve stanovništvo. Takvu žestinu dobrovoljci još nisu videli. Od jutra do mraka drhtala je stepa od topovske pucnjave. Pukovi Borovskog i Drozdovskog dva puta su bili isterivani iz sela. I tek kad su videli da su opkoljeni sa svih strana, ne znajući jačinu i sredstva protivnika, crveni do poslednjeg čoveka napustiše selo. Sad su se sve jedinice, svi odredi i gomile izbeglica slivali u Belu Glinu. Ovde, u centru narodne odbrane od deset hiljada, nalazila se Gvozdena divizija Dimitrija Šelesta. Sva godišta bila su pozvana pod oružje. Prilaze su utvrđivali, prvi put ispoljavali su se organizovanost i taktički smisao. Na mitinzima su pozivali – pobediti ili umreti.
Ništa nije pomoglo. Protivnik je bio školovan – isticao je nauku protiv hrabrosti, protiv požrtvovanja, proračunavao svaku malenkost i kretao se, kao po šahovskom polju, pojavljujući se uvek neočekivano u pozadini. Istina početak nadiranja belih bio je loše sreće. Pukovnik Žebrak, koji je predvodio drozdovce, nabasa u mraku na seoce – na isturene borbene lance; dočekan vatrom iz neposredne blizine, poleteo je na juriš i pao kao pokošen. Drozdovci uzmakoše i polegoše. Ali već oko devet časova ujutru provališe u Belu Glinu sa juga Kutjepov s kornilovcima, konjički puk drozdovaca i oklopni voz. Od zauzete stanice prilazio je Borovski. Poče ulična borba. Crveni osetiše da su opkoljeni i ustumaraše se. Oklopni voz zasecao se u njihove gomile. Počeše plamteti slamni krovovi. Krave i konji jurili su sred vatre, pucnjeva, vapaja… Gvozdena divizija Šelestova odstupi po još jedino slobodnom putu. Tamo, kraj železničke stražare, sedeo je na konju Denjikin. On je srdito vikao, stavivši dlanove uz usta, da preseku put onima koji odstupaju, – za ostacima gvozdene divizije odlazili su partizani, sve stanovništvo. U poteru za beguncima jurila je Erdelijeva konjica. Ne izdržaše ni pratioci glavnokomandujućeg, izvukoše sablje, pojuriše – da seku. Štabni oficiri uznemiriše se na sedlima i kao lovački psi za zveri pojuriše i sami, sekući po glavama i leđima. Denjikin osta sam. Skinuvši kapu, hladio je njome uzbuđeno lice. Ova pobeda otvarala mu je put za Tihorecku i Jekaterinodar. U sumrak su se u selu po dvorištima čuli kratki pucnji; – to su se drozdovci svetili za ubijenog Žebraka – streljali zarobljene crvenoarmejce. Denjikin je pio čaj u kućici punoj muva. Bez obzira na noćnu zaparu, debela bluza na njemu, sa širokim epoletama, bila je zakopčana do grla. Posle svakog plotuna, okretao se prema razbijenom prozorčetu i zgužvanom maramicom brisao čelo i strane nosa. – Vasilije Vasiljeviču, mili – reče svome ađutantu – zamolite da k meni dođe Drozdovski; ipak ovako ne ide. Zvecnuvši mamuzama, pozdravivši, ađutant se okrenu i izađe. Denjikin poče da doliva iz samovara u čajnik. Novi plotun razleže se sasvim blizu, tako da zazvečaše stakla. Zatim se u tami čulo zavijanje u-u-u-u. Ključala voda se preli zajedno sa listićima čaja preko ivice. Anton Ivanovič poklopi čajnik: „Aj, aj, aj!“ – prošaputa. Vrata se naglo otvoriše. Uđe samrtno bled tridesetogodišnji čovek u izgužvanom frenču s mekim, takođe izgužvanim generalskim epoletama. Svetlost petrolejske lampe slabo se odrazi na
staklima njegovog cvikera. Četvrtasta brada sa rupicom ježila se, isturala se napred, upali obrazi su podrhtavali. Zaustavi se na vratima. Denjikin se teško diže sa klupe, pruži mu ruku: – Mihailo Grigorjeviču, sedite. Po volji čaj. – Zahvaljujem pokorno, nemam vremena. To je bio Drozdovski, nedavno proizveden za generala. Znao je zašto ga je pozvao glavnokomandujući, i, kao uvek, – očekujući opomene, – s mukom je savlađivao bes. Nagnuvši glavu, gledao je postrance. – Mihailo Grigorjeviču, hteo sam povodom ovih streljanja, dragi… – Ne mogu da sprečim svoje oficire, – još većma bled progovori Drozdovski neprijatno visokim, kao histeričnim glasom. – Poznato je vašem visokoprevashodstvu, – pukovnika Žebraka su boljševici zverski mučili. Trideset pet oficira… koje sam doveo iz Rumunije… pobili su i unakazili… Boljševici ubijaju i muče sve… Da, sve… (Prekide mu se glas, on se zagrcnu.) Ne mogu sprečiti… Povlačim se… – Ako vam nisam po volji, molim, – raport… Smatraću za sreću da budem redov… – Aj, aj, aj, – reče Denjikin. – Mihailo Grigorjeviču, ne treba se tako uzrujavati… Šta će tu raport… Razumejte, Mihailo Grigorjeviču: streljajući zarobljenike, mi samim time povećavamo otpor protivnika… Vest o streljanjima raširiće se. Pa zašto da sami nanosimo štetu armiji? Slažete li se sa mnom? Zar nije tako? (Drozdovski je ćutao.) Recite vašim oficirima da se slične stvari ne ponavljaju. – Razumem. – Drozdovski se okrete i lupi za sobom vratima. Denjikin je još dugo vrteo glavom, razmišljajući nad čašom čaja. U daljini se čuo poslednji plotun i noć se stišala. Operacija protiv Tihorecke bila je zamišljena po planu razvijanja armije na frontu širokom šezdeset vrsta. Prethodno je bilo nužno očistiti bojno polje od pojedinačnih odreda i partizanskih jedinica. To je bilo povereno mladom generalu Borovskom: on je za dva dana pod borbom, prešao sto vrsta, zauzevši niz naselja. U istoriji građanskog rata to je bio prvi, kako su ga zvali, „rejd“ u pozadini protivnika. Dobrovoljačka armija raširila se po očišćenom bojnom polju. Tridesetog je Denjikin izdao kratku zapovest: „Sutra, prvog jula, zauzeti stanicu
Tihorecku i razbiti protivnika, koji se grupiše u oblasti Ternovske – Tihorecke…“ Noću se kolone krenuše, širokim zahvatom obuhvatajući Tihorecku. Boljševici posle kratkog čarkanja počeše odstupati ka utvrđenim položajima. Ovde već nije bilo onog očajničkog otpora kao pre nedelju dana. Pad Bele Gline unese pometnju. Zaustavilo se Sorokinovo napredovanje. Žrtve, hiljade koje su pale u krvavom boju – bile su uzaludne. Protivnik se kretao kao mašina. Mašta je deset puta uveličavala snage dobrovoljaca. Pričalo se da iz cele Rusije jatima prilaze oficiri, da „kadeti“ ne štede nikoga, da će odmah doći Nemci, čim oni očiste kraj. Kalnin, komandant tihorecke grupe, sedeo je, kao paralizovan, u svome vozu na stanici Tihoreckoj. Kada je video da pukovi denjikinaca prilaze sa četiri strane, klonu i naredi da se odstupa. U devet časova ujutru borba se stiša, crvena vojska je otišla na polukružno utvrđenje. Kalnin se zatvori u kupe i leže da prodrema, uveren da toga dana neće više biti borbe. Dobrovoljci su za to vreme nastavili duboki obuhvat protivnika, krećući se po poljima u gustoj pšenici. Oko podne njihova krajnja krila se sastaše, i izbiše s juga u pozadinu. Kornilovski puk navali na stanicu i bez gubitaka je uze. Železničari su se posakrivali. Kalnin je iščezao – u kupeu su ležali njegova kapa i čizme. U susednom kupeu bio je nađen njegov načelnik štaba, generalštabni pukovnik Zverov: ležao je na podu sa razmrskanom lobanjom. Na postelji, ničice, prekrivši lice šalom, još je disala njegova žena prostreljenih grudi. Posle toga dobrovoljačkim kolonama ostalo je samo da stisnu u klešta Crvenu armiju, lišenu komandovanja, odrezanu od baze i puteva. Do večeri one su je uništavale topovima i mitraljezima. Ljudi su se vrteli u polukrugu tamo-amo, olovni orkan šibao je u lice i leđa. Izbezumljeni ljudi dizali su se iz rovova, bacali se u napade bajonetima i svuda nalazili smrt. Predveče Kutjepov prepreči jedini još slobodan put na sever i ognjem i hladnim oružjem uništavao je grupe crvenih koje su se probijale ka pruzi. U sumrak se svi izmešaše u gustoj pšenici – i crveni i beli. Komandanti, jureći, kao prepelice u žitu, skupljali su oficire i stalno ih ponovo bacali u boj. Na jednom mestu iz rovova istakoše na bajonetima maramice. Kutjepov sa oficirima dojaha ali bi dočekan pucnjavom i psovkom krajnje jarosti. On odjuri polegavši po konjskom vratu. Naređenje glavnokomandujućeg je bilo – ne streljati zarobljenike; ali niko nije naređivao i da se zarobljavaju. Ujutru Denjikin korakom projaha po bojnom polju. Dokle je god oko
dopiralo, pšenica je bila izgažena i povaljana. U raskošnom plavetnilu kružili su orlovi-lešinari. Denjikin je gledao liniju rovova koja je, preko drevnih mogila i jaruga, vijugala u polju – iz njih su virile noge, ruke, mrtve glave, kao vreće ležali su trupovi. Bio je lirski raspoložen, i okrenuvši se upola, da bi do njega dojahao ađutant, zamišljeno progovori: – A sve su ovo ruski ljudi. Užasno. Nema potpune radosti, Vasilije Vasiljeviču… Pobeda beše potpuna. Armija Kalnina od trideset hiljada bila je uništena, razbijena i rasturena. Samo sedam crvenih transporta uspelo je da se provuče u Jekaterinodar. Sorokinovu armiju su odsecali. Konačno su se razjedinjavale pojedine grupe crvene vojske: istočna, u oblasti Armavira, i primorska – tamanska armija. Denjikincima pripade ogroman plen: tri oklopna voza, oklopni automobili, pedeset topova, avion, vagoni pušaka, mitraljeza, granata, bogati intendantski materijal. Utisak od pobede bio je zapanjujući. Ataman Krasnov u novočerkaskoj sabornoj crkvi služio je molepstvije i držao pred vojskom govor ne gore od svoga druga – cara Viljema. Mada su za tri nedelje denjikinci izgubili četvrtinu armije, njen sastav se udvostručio u prvim danima jula: priticao je neprekidni potok dobrovoljaca iz Ukrajine, Novorusije, Centralne Rusije; prvi put počeli su da se formiraju ratni zarobljenici crvenoarmejci. Posle dvodnevnog odmora Denjikin podeli armiju na tri kolone i poče širok napad na tri fronta: na zapad – protiv Sorokina, na istok – protiv armavirske grupe i na jug – protiv ostataka Kalninove armije, koja je štitila Jekaterinodar. Zadatak je bio – očistiti celu pozadinu pred napad na Jekaterinodar. Sve je bilo proračunato i razrađeno po zakonima više ratne nauke. Samo jednu jedinu i najvažniju okolnost nije uračunao: pred njim se nije nalazila neprijateljska armija, čije bi se sile i sredstva mogli oceniti i izmeriti, već naoružani narod, njemu nerazumljive snage. On nije uzimao u obzir da jednovremeno s njegovim pobedama u toj narodnoj armiji rastu mržnja i jednodušnost, da je prošlo vreme burnih mitinga kada su se zbacivali nepoćudni komandiri i većinom glasova odlučivalo o napadu, da se zamenjivalo novom, još grubljom, disciplinom građanskog rata, koja se svakim danom pojačavala. Izgledalo je da sve nagoveštava laku i brzu pobedu. Izvidnica je javljala o paničnom kretanju Sorokinove vojske, koja je odlazila u Jekaterinodar, iza Kubana. Ali to nije bilo sasvim istina. Izvidnica je pogrešila. Preko Kubana
su bežali dezerteri i sitni odredi, odlazile komore begunaca. Sorokinova grupa od trideset hiljada čistila se od svega što je za borbu nesposobno, prikupljala se, naoštravala se. Batajski front protiv Nemaca bio je ostavljen. Crveni su čekali susret na otvorenom polju, lice u lice sa Denjikinom. I dogodi se da dobrovoljačka armija, osokoljena pobedama, skoro na cilju, zamalo ne izginu sva do poslednjega u desetodnevnoj krvavoj borbi, koja se uskoro zametnula sa Sorokinovom vojskom. Sa bonapartovskom nadmenošću odgovorio je Sorokin na pitanje kubansko-crnomorskom Centralnom izvršnom komitetu: „Nisu mi nužni agitatori. Denjikinske bande agituju za mene. Istorijsko junaštvo moje vojske srušiće sve smetnje kontrarevolucije“. Zaustavivši paniku u vojsci u prvim danima Denjikinovog prodiranja, Sorokin se, izgledalo je, prenu iz pijanog nerada. Danju i noću trčao je po frontu – u vagonu, na dresini, na konju. Održavao je smotru, svojom rukom ubio pred strojem dva komandanta zbog mlitavog držanja u takvim okolnostima; izdižući se na stremenima, govorio je takve reči o neprijateljima naroda, tako je psovao majku s penom na iskrivljenim ustima, da su ga crvenoarmejci prekidali urlanjem, kao bivoli u roju obada. On je pojačao rad vojnih sudova i specijalnih odeljenja, proglasio smrtnu kaznu za neispravnosti puške, i izdavao po armiji naredbe u kojima se govorilo: „Borci! Radnici celoga sveta sa nadom gledaju na vas, oni će vam izraziti svoju zahvalnost, – s otvorenim očima i snažnim grudima vi idete u susret krvavom svitanju istorije. Paraziti, gmizavi gadovi, Denjikinove bande i ceo kontrarevolucionarni ološ moraju biti očišćeni ognjem i olovom. Mir radnicima, smrt eksploatatorima, da živi svetska revolucija!“ On je sam u grozničavom uzbuđenju sastavljao ove zapovesti. Čitali su ih glasno po četama. Ukrajinski seljaci, donski rudari, kadrovci Kavkaske armije, došljaci i kozaci – svi šareni, odrpani, bučna bratija, koja ni đavola ne priznaje – slušali su kao omađijani ove bombaste reči. Načelnik štaba, Beljakov, pametan i iskusan vojnik, razrađivao je plan ofanzive, tačnije rečeno – predviđao prodor celom grupom od trideset hiljada kroz obuhvat, i odlazak preko reke Kubana. Tako je bar mislio načštaba, koji nije gajio nikakvu nadu na povoljan susret sa Denjikinom. Prodor je bio određen u predelu stanice Korenjevske (između Tihorecke i Jekaterinodara). Zauzevši Korenjevsku, ne bi bilo teško obračunati se sa kolonama Drozdovskog i Kazanoviča, odsečenim na jugu od glavnih snaga, okrenuti na
Jekaterinodar, a tamo – šta bude – tako je zamišljao načštaba. Njegov položaj je bio do krajnje mere tugaljiv: on je svom dušom, u snu i na javi, mrzeo crvene, ali prokleta sudbina vezala ga je sa boljševicima. Ako padne u ruke Denjikinu – o kome je mislio s nemirnim i zavidljivim ushićenjem – smrt! Ako Sorokin posumnja u njega zbog nedostatka revolucionarnog žara i mržnje prema Denjikinu – smrt! Jedina nada, istina fantastična, – kao i svi događaji toga vremena – bilo je bezgranično častoljublje Sorokinovo. – Moglo se igrati na tu kartu: svim silama isticati Sorokina u diktatore, a posle šta bude. U svakom slučaju on se spremao za ofanzivu aktivno: prema stanici Timaševskoj dovlačile su se rezerve municije i furaž, istovarivale se granate, ogromne komore odlazile u stepu. Armija se razvijala u oblasti Timaševske frontom na jugoistok, da bi jednovremeno udarila na Korenjevsku i, severno od nje, na Viselke. U zoru 15. jula poljski topovi crvenih otvoriše uragansku vatru na Korenjevsku, i posle jednog časa, stroj za strojem konjičke sotnje prodreše u naselje i stanicu. Sekli su kadete s fijukom, obarali konjima, zarobljavali samo one koji su izdaleka bacili puške. Delovi pešadije išli su svu noć i u Korenjevskoj počeli odmah da se ukopavaju, ne polukružno, kao pod Belom Glinom već neprekidnim ovalnim utvrđenjem. Belo sunce se rađalo u magli prašine i zapare. Sva stepa je bila u pokretu: konjica je jurila, pukovi mileli, točkovi baterije tutnjili, čuli su se psovka, udarci, pucnjevi, vrištanje konja, promukli uzvici komande. Komore su se protezale do samoga horizonta, dan je bio užaren kao peć. Sorokin na polovini puta napusti štab i kretaše se među vojskom na ždrepcu belom od pene. Od njega su kao lovački psi jurili sa naredbama dežurni i ordonansi. Kapu je izgubio za vreme trke, čerkesku zabacio. Imao je na sebi svilenu košulju malinove boje sa zasukanim rukavima iznad lakata, plave konjičke čakšire čvrsto opasane kaišem. Svuda se videlo njegovo od znoja i prašine crno lice i otkriveni zubi. Promenio je već trećeg konja, pregledao položaj baterija, rovove, gde su se pešadijski odredi kao krtice uvlačili u crnicu, leteo na konju u stepu patrolama, brzo jahao ka komorama koje su pristizale i istovarivale municiju, pokretom biča dozivao komandante i naginjući se k njima sa sedla, vatren i strašan, izbezumljena pogleda slušao izveštaje. Kao dirigent džinovskog orkestra, štimovao je žice za muziku koja počinje. Pred
stanicom ostavi konja, koji je teško disao, utrča u telegrafsko odeljenje, odgurnu nogom leš rasečene lobanje, sa epoletama, koji je ležao kod praga, i, čitajući traku koja se odmotavala sa aparata, imao je osećanje jarosnog, pijanog uzbuđenja: s juga, napustivši dinsku stanicu, žurno su se primicali odredi Drozdovskog i Kazanoviča – da prime borbu. Drozdovce su poslali na kolima – celog dana u oblacima vrele prašine jurilo je po stepi na stotine kola. Markovci generala Kazanoviča, natovareni zajedno s artiljerijom u vozove, pretekli su ih i u praskozorje šesnaestoga poleteli na juriš, na Korenjevsku, pravo iz vagona. General Kazanovič stajao je na ogradi bunara kraj železničke stražare i mirno pratio znalačke pokrete oficirskih lanaca, koji su išli bez pucanja. Njegovo fino i nežno lice, s prosedim dugačkim brkovima i potkresanom bradom (kao što je nosio gospodar car), bilo je podrugljivo – pribrano, lepe oči, sa ženstvenom strasnošću, hladno su se smeškale. On je bio toliko uveren u ishod borbe, da ni za minut nije hteo da čeka diviziju Drozdovskog. On se takmičio u traženju slave sa bolesno samoljubivim, opreznim, i često na štetu stvari sporim Drozdovskim. On je voleo rat zbog njegovog bujnog razmaha, zbog muzike borbe, zbog bučne slave pobede. Ogromna sunčeva lopta pomoli se iza dalekih brežuljaka, – u njoj je bila julska žega; zaslepljujuća svetlost udari u oči boljševicima. Zaklokotaše mitraljezi, zaparnu tišinu prekinuše plotuni. Videlo se kako se iz rovova dižu gusti borbeni lanci protivnika. Markovci su jurili napred, nijedan nije sagibao glavu pod kuršumima. U susret su im puzile hiljade figura. Kazanovič podiže dvogled očima. Čudno! – Šrapnelom triput po „drugovima“! – naredio je telefonisti, koji je sedeo kraj bunara. Dve baterije, skrivene iza nasipa, otvoriše vatru. Nisko iznad protivnikovih lanaca poleteše, kao vatra, klupčad dima od šrapnela. Figure počeše da jure tamo-amo, središe se i produžiše da nastupaju. Sada je sve polje grmelo od pucnjave. Zaurlaše najzad baterije boljševika. Kazanovič se u nedoumici osmehnu; njegova uzana ruka s dvogledom zadrhta. Markovci polegaše i ukopavahu se žurno. Njegovo preplanulo lice poblede. Skoči s bunara, čučnu kraj telefonskog sandučeta i pozva generala Timanovskog. – Strelci su polegali, – povika on u slušalicu. – Po svaku cenu razbijte levo krilo… Svaki trenutak je skup… Istog časa iza železničkog nasipa, kotrljajući se niz padinu, potrčaše
markovci – rezerve Timanovskog. U grupama, lanac za lancem, odlučni i uzbuđeni, oni su nastupali u visokoj pšenici, koja se već osipala. Timanovski, mlad, rumen, uvek nasmešen, u nakrivljenoj šubari, u prljavoj platnenoj košulji s crnim generalskim epoletama, pridržavajući sablju, potrča za strelcima. Događalo se nešto neshvatljivo: boljševike kao da su zamenili, svi momenti kad su oni neminovno morali da ustuknu, prolazili su. Sad se cela stepa pokrivala njihovim nadirućim figurama. Besno su klokotali dobrovoljački mitraljezi, – novi talasi neprijatelja smenjivali su pale. Tamo gde se završavalo polje pšenice trčale su s uperenim bajonetima čete Timanovskog – jedna, druga… Kazanovič je stajao, zategnut kao žica, na ogradi bunara. Na uzanom polju dvogleda video je svirepe potiljke markovaca. Koliko naprezanja! Padaju, padaju! On okretaše dvogledom za njima – i najednom ugleda otvorena usta, široka lica, mornarske kape, gole bronzane grudi… Boljševici, – mornari… Odmah se sve pomeša, splete u klupko, – sudarili su se prsa u prsa. Bolan osmeh sledi se na fino ocrtanim usnama Kazanoviča… Markovci nisu izdržali. Ostaci prve čete pobegoše u pšenicu i legoše. Druga četa splasnu i leže. Tada on skoči s bunara i lako potrča poljem. Videše ga. Uspeo je da digne strelce, vičući: „Gospodo, gospodo, sramota!“ Povede ih na bajonet, ali vatra je bila tako žestoka i ljudi su padali u takvom broju da su strelci ponovo polegali… Je li moguće da je bitka bila izgubljena? Posle osam časova izjutra sa zapada se čulo gruvanje topova Drozdovskog. Kao siva kornjača, povijajući se čas na jednu čas n drugu stranu, pojavila su se u stepi oklopna kola. Drozdovci bez žurbe i metodično počeše da navaljuju. Po treći put digli su se streljački lanci Kazanoviča. Sad su dobrovoljci kretali širokim frontom, polumesecom. Taj udarac boljševici nisu mogli izdržati. Među rovovima boljševika pojavi se konjanik; jurio je besno mašući blistavom oštricom sablje. Uzlete na humku, zaustavi konja. Na jahaču je bila crvena košulja zasukanih rukava, glava mu je bila zabačena; on je vikao i opet mahao sabljom. Tada na streljačke lance drozdovaca, koji su nadirali, poleteše široki redovi konjice. Niski i žustri konjići kao da su se prostirali po zemlji. Tutnjava prestade. Nadaleko se čulo fijukanje oštrica, vika, topot. Jahač u crvenoj košulji sjuri s humke, baci dizgine, krete pored stroja. Uzvitla se crni oblak prašine i pokri bojno polje. Drozdovci i markovci ne izdržaše nalet konjice i pobegoše. Zaustaviše se i ukopaše iza potoka Kirpeli.