Aleksej Nikolajevič Tolstoj - Hod po mukama 2.deo

kapke s nagnute strane i pre nego što bi se ukrcali s palube potapane lađe u čamac, palili su fitilj, da bi bacili u vazduh minom od deset funti turbine i cilindre. Minonosci su brzo iščezavali pod vodom na velikoj dubini. Posle dvadeset pet minuta more pred lukom bilo je pusto. „Kerč“ je punom brzinom prišao „Slobodnoj Rusiji“ i izbacio mine. Mornari polagano skinuše kape. Prva mina udari u krmu – drednot se nagnu obuhvaćen potocima vode. Druga pogodi bok, u sredinu. Kroz oblak pene i dima videlo se kako se zaljulja katarka. Drednot se borio kao živo biće, još veličanstveniji usred urlanja mora i gromovitih eksplozija. Mornarima su tekle suze. Semjon pokri lice rukama… Komandant Kukelj sav se sasušio u tim trenucima, – od njega osta samo nos ispružen prema brodu koji je tonuo. Udari i poslednja mina, i „Slobodna Rusija“ poče da se prevrće… Učini još jedan napor, kao da se diže iz vode, i brzo pođe na dno u vrtlogu koji se penio. Od mesta potapanja „Kerč“ pođe najvećom brzinom prema Tuapsi. U zoru posada bi ukrcana u čamce. Posle toga „Kerč“ javi preko radija: „Svima… Poginuo, uništivši deo brodova Crnomorske flote, koji su pretpostavili propast sramnoj predaji Nemcima. Minonosac „Kerč“. Minonosac je otvorio kingstone, bacio u vazduh mašine i bio potopljen na dubini od petnaest hvati. Na obali Semjon Krasiljnikov se savetovao sa drugovima – kuda će sada? Razmišljali su i ovako i onako i dogovorili se da idu u Astrahan, na Volgu, gde je, kako se čulo, Šahov organizovao rečnu ratnu flotu radi borbe s belogardejcima. Brdskim stazama, po bespuću, gonjena u stopu, okružena selima koja su listom ustajala, Tamanska se armija pod komandom Kožuha probijala kružnim putem ka gornjem toku Kubana. Put je vodio preko Novorosijska, koji su posle potapanja flote zaposeli Nemci. Formacije Tamanaca došle su neočekivano, – vojnici su s pesmom prolazili kroz grad. Nemačka posada ne razumevši njihove namere, pojurila je na brodove i počela gađati iz topova poslednju formaciju, a zajedno s njom i pijane i podivljale kozake koji su navaljivali na njen rep. Iz predostrožnosti Nemci su napustili grad, i kad je Kožuh pod borbom otišao, zauzeli su ga kozaci, a zatim regularne trupe belih. Grad je bio ostavljen na milost i nemilost.

Mornare, crvenoarmejce i obične siromašnije stanovnike vešali su bez suda na telegrafskim banderama. Taljigaši su odvezli tih dana i bacili u more tri hiljade leševa. Novorosijsk je postao bela luka. Neplodnom obalom, opterećena kolima od petnaest hiljada izbeglica, Tamanska armija, gladujući, dođe do Tuapse i odatle naglo skrete na istok. Denjikinci su ih gonili u stopu; napred, svi klanci i visovi bili su zauzeti ustanicima. Svaki dan se pretvarao u tešku borbu. Krvaveći, ujedajući, umirući od gladi, armija se spuštala u klance, pela na strme brežuljke, kopnela i išla, probijajući glavom put. Jednom Kožuhu dovedoše zarobljenog crvenoarmejca koga je pustio general Pokrovski. On donese pismo pisano vojnički prosto: „Ti si, nitkove, osramotio sve oficire ruske armije i flote time što si stupio u redove boljševika, lopova i bosjaka; imaj u vidu da je tebi i tvojim odrpancima došao kraj. Mi smo tebe, nitkove, čvrsto stisli u svoje ruke i nipošto te nećemo ispustiti. Ako želiš poštedu, to jest da otkupiš svoja dela robijom, tada ti naređujem da izvršiš moju zapovest: još danas da položiš oružje, a razoružanu bandu da odvedeš četiri-pet kilometara zapadno od stanice Belorečenske. Kad to bude izvršeno, smesta mi javi na četvrtu železničku stražaru.“… Čitajući ovo pismo, Kožuh je pio čaj iz kutije od konzervi. Pogledao je bosog, raspasanog, u košulji crvenoarmejca, koji je poguren stojao pred njim. „Ti si đubre, bratac moj, – reče mu Kožuh, – kako možeš da mi donosiš takva pisma? Idi u svoju jedinicu“… Iste noći Kožuh zadade generalu Pokrovskom težak udarac, razbio je i gonio konjicom njegove jedinice. Izbio je na Belorečensku i oslobodio se iz obruča. Krajem septembra Tamanska armija pojavi se kod Armavira, zauzetog od denjikinaca, zauze ga na juriš i u naselju Nevinomiska spoji se s ostacima Sorokinove armije. Pošto je bio potučen kod Viselaka i Jekaterinodara i izgubio autoritet u armiji, srknuvši opojnu vojnu slavu i ozlojeđen neuspehom, Sorokin se povlačio sve dalje prema istoku, okrećući se kao iver u vrtlogu onoga što se još nedavno zvalo divizijama, brigadama, pukovima. Sad su to bile gomile koje beže od prvih neprijateljskih pucnjeva. Pri odstupanju brisali su sve na svom putu. Vuklo ih je samo jedrio – da se što pre odvoje od smrti, koja im je bila za vratom, da pobegnu kuda oči vode. Beskrajne gomile begunaca lutale

su terskim stepama, drevnim drumom naroda, pokrivenim pelenom i humkama. Iz Jekaterinodara otišlo je oko dvesta hiljada vojnika i izbeglica. Oni koji su ostali bili su posečeni, obešeni, mučeni od kozaka. U svakom selu njihali su se trupovi na jablanima. Crvenima su se svetili sada bez milosti pošto nije bilo opasnosti da će se vratiti. Po celom kraju vatrom su goreli i samo ime boljševika. Sorokina je rodila revolucija. Životinjskim nagonom on je shvatio njene uspone i padanja. Nije upravljao povlačenjem, to bi bilo beskorisno. Stihija se ustremila na istok, – ona će se zaustaviti onda kad kod belih oslabi upornost gonjenja. Njemu je ostalo samo da mračno gleda kroz prozor vagona, koji je mileo stepom sprženom suncem pored grobova drevnih Pelazga, Kelta, Germanaca, Slovena, Hazara… Lična pratnja čuvala je njegov voz, jer su vojnici u prolazu vikali: – Braćo, prodali su nas komandanti, propili, udri komandante, mi smo svoje već pobili. Načštaba Beljakov dolazio je u kupe, uzdisao i oprezno govorio maglovite reči o nemogućnosti dalje borbe. „Revolucija ima svoje faze, – ponavljao je on neprekidno, prelazeći dlanom preko visokog čela, – uspon je prošao, protiv nas dižu se stihijske sile. Mi se borimo ne samo s oficirima, već sa celim narodom. Potrebno je na vreme spasti dostignuća revolucije… Spasti, makar i po cenu kompromisnog mira…“ I navodio je uverljive primere iz istorije. „Za koliko hoćeš da me kupiš, podlače?“ – odgovorio bi na to Sorokin. Kad bi mu sad Denjikin pao u ruke, pojeo bi ga živa. Ali najveća zloba plamtela je u njegovu srcu prema drugovima, članovima Crnomorskog CIKa, koji su prebegli iz Jekaterinodara u Pjatigorsk. Oni nisu znali ništa drugo nego da „traže mere za sprečavanje diktatorskih Sorokinovih namera“… Nisu izvršavali hitne zapovesti, svuda su se mešali, – trpali se sa svojim Marksom u samu dušu glavnokomandujućeg. U salonskim kolima Sorokinovim opet se pojavi plavuša Zinka, – u tom se osećala Beljakovljeva težnja. Zinka beše isto kao pre rumena i sablažnjiva, samo što joj je glas nešto promukao; sve njene svilene bluze i gitaru digli su u komori. Njeno ophođenje sa glavnokomandujućim postalo je nezavisnije. Noću, kad bi se spuštale zavese u salonskim kolima, kad je i Sorokin

padao u mračni zanos pijanstva, Zinka, odsviravši nešto na gitari, počela bi da veze isto što i Beljakov: o bliskom završetku revolucije, o sjajnoj sudbini Napoleona, koji je umeo da prebaci most od jakobinskog terora ka imperiji… Sorokinu bi počele da sijaju oči, da kuca srce, terajući u mozak vrelu krv na pola izmešanu sa alkoholom… On bi skidao zavesu i gledao u prozor, u noćnu tamu, gde su mu se priviđali odblesci njegove grozničave fantazije… Pritisak belih postajao je slabiji… Crvena armija najzad se oslonila na levu obalu gornjeg Kubana i zakopa se u rovove. U to vreme vrati se iz Caricina preko kirgiskih stepa komandant Gvozdene divizije Dmitrij Šelest sa teretnim automobilima. Doneo je dvesta hiljada metaka i predao naredbu Kavkaskoj armiji – da se kreće na sever, u pomoć Caricinu, koji je okružavala belo-kozačka armija atamana Krasnova. Sorokin odsečno odbi da izvrši zapovest. Ukrajinski pukovi, kojima je dosadilo da ratuju na tuđem zemljištu, uzbuniše se i napustiše front. Nisu obraćali nikakvu pažnju na Sorokinova ubeđivanja i pretnje. I samo Šelestu, koji je bio rodom iz Poltave, pošlo je za rukom da zaustavi deo vojske; on je govorio s njima temeljno i bez žurbe, seljački, – pohvalio je i njih, pohvalio i sebe. Ukrajinci videše da to nije makar ko nego baćko i poslušaše. Dmitrije Šelest povede ih u borbu i kod Nevinominske potuče jaku oficirsku formaciju. Zato ga je Sorokin ljuto omrznuo. Čestitavši mu pobedu, on ga postavi za komandanta jednog dela fronta i istog dana tajno naredi da se njegove jedinice razoružaju, a Šelest i svi komandanti streljaju. Saznavši za tajnu naredbu, Šelest sa svojom gvozdenom divizijom, popunjenom Ukrajincima, napusti front i krenu slanim stepama, po peščanom terenu, prema Caricinu, izvršujući naredbu Revolucionarnog vojnog saveta Desete armije. Tada ga Sorokin proglasi da je izvan zakona, stavivši svakom crvenoarmejcu u dužnost da ga ubije, i zabrani svakom da snabdeva Gvozdenu diviziju stočnom hranom. Ali je Šelest umakao, nijedna ruka se ne diže da puca na njega. Kad mu je na putu bila potrebna furaž, on je dolazio u selo, skidao kubansku kapu i suznih očiju molio Seoski izvršni odbor da mu da sena, ovsa i hleba i objašnjavao da nije on, Šelest, izdajnik, nego je belobandit i izdajnik glavnokomandujući Sorokin. Uskoro stiže i drugo iskušenje za Sorokinovo častoljublje: iza brda pojavi se Kožuh, za koga se mislilo da je poginuo, i na prepad zauze Armavir, odbacivši bele iza Kubana. Tamanci su nerado izvršavali Sorokinove zapovesti, čak su uopšte odricali poslušnost. Prekaljena u vrlo teškom

pohodu, Tamanska armija postade skelet u razdešenoj Sorokinovoj, i učvrsti se sada na liniji Armavir – Nevinomiska – Stavropolj. Bila je jesen, vodile su se duge i krvave borbe za bogati grad Stavropolj. Tamanci su se svuda prvi borili. Kod denjikinaca takođe se pojavi nova sila – beli partizan Škuro, bezobrazni avanturist i ratnik, koji je organizovao od svakojakog ološa „vučju stotinu“. Sorokinov štab prešao je u Pjatigorsk. Sorokin se više nije pojavljivao na frontu: došao je novi red, na Kavkaz je prodirala vlast Moskve koja se svakog dana osećala sve jače i jače. Počelo je time što je Oblasni odbor partije rešio da se obrazuje vojno-revolucionarni savet. S Moskvom se Sorokin nije pregonio, morao je da se potčini. U Revolucionarnom vojnom savetu bili su okupljeni sve novi ljudi. Vlast glavnokomandujućeg prelazila je na kolegijum. Sorokin shvati da se radi o njegovoj glavi, i poče očajnički da se bori. Na sednicama Revvojnosovjeta on je sedeo turoban i ćutljiv; kad je uzimao reč, branio je svako slovo. On je uspevao da sprovede sve što je hteo, zato što su u Pjatigorsku bile okupljene njemu odane jedinice. I nisu ga se bez razloga bojali. On je tražio priliku da pokaže svoju vlast i našao je taj slučaj. Komandant Drugog tamanskog odreda Martinov izjavi na vojnoj skupštini u Armaviru da neće izvršavati ratne zapovesti glavnokomandujućeg. Tada Sorokin zatraži od Revolucionarnog vojnog saveta Martinovljevu glavu. Zapreti potpunom anarhijom u armiji. Spasti Martinova bilo je nemoguće. Pozvali su ga u Pjatigorsk, uhapsili, i streljali na trgu, pred vojnicima Kao da oluja prolete kroz tamanske-pukove, – oni se zakleše da će se osvetiti. Uz glavnokomandujućeg bio je obrazovan novi štab. Beljakov bi potpuno uklonjen i Sorokin ga nije branio. Načelnik štaba predade poslove i dođe u stan bivšem prijatelju za objašnjenje. Sorokin je hodao po sobi, metnuvši ruke iza leđa. Na stolu je gorela plehana lampica, stojala netaknuta hrana, načeta flaša rakije. Iza prozora, u suvom sunčanom zalasku, ocrtavao se tamni šumoviti Mašuk… Bacivši letimičan pogled na došavšeg, Sorokin nastavi da hoda. Beljakov sede kraj stola, oborivši glavu. Sorokin zastade pred njim i sleže ramenima: – Hoćeš votke? Poslednji put. – On se promuklo nasmeja, brzo napuni dve čašice, ali ne ispi nego ponovo poče da hoda. – Tvoja pesma je svršena,

brajko… Moj ti je savet: spasavaj glavu… Ja te neću braniti… Sutra ću odrediti komisiju radi revizije tvojih poslova, razumeš? Svi su izgledi da ćeš biti streljan… Beljakov diže prema njemu lice – sivo, izduženo, prevuče dlanom preko čela, i ruka mu pade. – Ništavan… mali čovek, to si ti, – reče Beljakov. – Uzalud sam ti davao celu dušu… Ti si nitkov… A ja sam te smatrao za Napoleona… Vaška!.. Sorokin uze čašicu, – zubi mu zacvokotaše po staklu – ispi. Poče da hoda, zavukavši ruke u džepove „čerkeske“. Najednom stade: – Revizije neće biti. Idi do đavola. Što te sad nisam ubio – upamti – to je zbog tvojih zasluga… Oceni to – jesi li razumeo? Nozdrve mu počeše uvlačiti vazduh, usne pomodreše, sav zadrhta, zadržavajući besnilo. Beljakov je suviše dobro poznavao Sorokinov karakter: ne skidajući s njega očiju poče da ide natraške prema vratima i brzo ih zalupi iza sebe… Izišao je na sporedan ulaz, preko dvorišta, i iste noći nestade ga iz Pjatigorska. Sat za satom iskapljujući jednu čašicu za drugom, Sorokin je razmišljao celu noć. Bivši prijatelj otrovao ga je kapljom prezira, ali je otrov bio strašan, patnje nepodnošljive… On je pokrivao lice rukama: u pravu je, u pravu Beljakov… U junu je bio napoleonski zamah, a svršilo se sednicama u vojnom kolegijumu, stalnim obzirima prema moskovskim partijcima… Beljakov nije rekao samo svoje… Tako se govori u armiji, u stranci. I Denjikin, oh, Denjikin! Seti se, i sad oseti duboku žaoku jednog članka u jekaterinodarskim belogardijskim novinama – intervju sa Denjikinom: „Mislio sam da je preda mnom lav, ali lav se pokazao kao plašljivo pseto ogrnuto lavljom kožom… Uostalom, to me ne čudi, – Sorokin je bio i ostao nerazvijen običan kozački oficir u činu poručnika“. Oh, Denjikine! Pričekaj… doći će čas… Žalićeš. Sorokin je stiskao ruke, škripao zubima. Da poleti na front, da povuče za sobom celu armiju, da sruši potera i da gazi konjima oficire, da zapali sa četiri strane kozačka sela. Da upadne u Jekaterinodar… Narediti da se dovede Denjikin, – dići ga pravo iz postelje, u gaćama… „Niste li se to vi, Antone

Ivanoviču, vežbali u pisanju novinskih članaka o običnom kozačkom poručniku? On je pred vama, mnogopoštovani… A šta ćemo sad, – ili da vam skidamo kaiše s leđa, ili će vam biti dovoljno hiljadu i petsto batina?“ Sorokin je stenjao, terajući od sebe nametljivu groznicu maštanja… Stvarnost je bila tamna, neodređena, nemirna, ponižavajuća… Bilo je potrebno odlučiti se. Stari prijatelj, načelnik štaba, danas mu je učinio poslednju uslugu… Sorokin je prišao prozoru, kuda je laki vetar donosio gorki, suvi miris stepskog pelena. Tamnocrvena pruga zore, još bez svetlosti, obeležavala se na mračnom nebu. I opet se video ljubičasti masiv Mašuka… Sorokin se osmehnuo: no, ipak, hvala, Beljakove… U ređu, nek ide do vraga neodlučnost, kolebanje… I te iste noći Sorokin je odlučio da igra „va bank“. Narednih dana revolucionarni vojni savet Kavkaske armije, posle dugih kolebanja, izglasa najzad ofanzivu. Pozadina se premeštala u Sveti Krst, armija koncentrisala u Nevinomiskoj, a odatle se pripremao pokret ka Stavropolju i Astrahanu da bi se došlo u vezu sa Desetom armijom, koja se borila kod Caricina. Osvajanje Stavropolja bilo je povereno Tamancima. Sve se stavi u pokret, – komora pođe na severoistok, vojni transporti na severozapad. Politički rukovodioci i agitatori kidali su glasne žice dižući duh u jedinicama, bacajući vatrene parole. Komandanti odreda otidoše na front. Pjatigorsk opuste. U njemu je ostala samo vlada – CIK Crnomorske republike i Sorokin sa svojim štabom i pratnjom. U žurbi niko ne primeti da je, u stvari, Vlada ostavljena dobroj volji glavnokomandujućeg. Uveče, vraćajući se kući sa seizom, Sorokin pusti konja krupnim kasom i kad je skretao od gradskog parka u brdo gurnu konjem nekog pogurenog plećatog čoveka u kožnom kaputu. Taj se zaljulja, pruži ruku prema bedru, gde mu je visio nagan. Sorokin gnevno natmuri obrve i pozna Gimzu. On treba da bude na frontu… Gimza skinu ruku s kubure. Pogled njegovih očiju, poluzatvorenih obrva, izgledao je čudan… Takav pogled imao je Beljakov pri poslednjem razgovoru… Na tamnom, kao čizma, obrijanom Gimzinom licu odjednom se zabelasa uzana pruga zuba. Sorokinu premre srce, – i ovaj se smeje!.. On žestoko pribi mamuze tako da konj, breknuvši, polete i odnese glavnokomandujućeg zvonkom kaldrmom, gde je blejalo, treslo debelim repovima, vraćajući se iz polja, stado stepskih ovaca sa svojim mirisom. To je bilo noću uoči trinaestog oktobra. Sorokin pozva k sebi komandira lične

pratnje i taj, obazirući se na prozor, reče šapatom da je Gimza stvarno danas došao u Pjatigorsk i savetovao CIK-u da potraži s fronta dve čete radi obezbeđenja… „I budali je jasno, druže Sorokine, protiv koga su upravljene te mere“… Kada su se nad tamnim pospanim Pjatigorskom i nad Mašukom razgorele u svoj svojoj lepoti jesenje zvezde, vojnici lične Sorokinove pratnje tiho, bez šuma, uđoše u stanove predsednika CIK-a Rubina, članova Vlasova i Dunajevskog, člana Revolucionarnog vojnog saveta Krajnjeg i predsednika čeke Rožanskog, digoše ih iz postelje, izvedoše sa bajonetima uperenim u leđa van varoši, iza železničkog nasipa, i tamo, ne navodeći nikakvih razloga, – streljaše. Sorokin je u to vreme stojao na platformi svog vagona na stanici Ljermontovo. Čuo je pucnjeve, – pet udaraca u noćnoj tišini. Zatim se čulo teško disanje, – prišao je, oblizujući usne, komandir pratnje. „No?“ – upita Sorokin. „Likvidirani“, – odgovori komandir i ponovi imena pobijenih. Voz krenu. Sad je glavnokomandujući na krilima leteo na front. Ali brže od njega letela je vest o nečuvenom zločinu. Nekoliko komunista iz oblasnog odbora, koje je još juče obavestio Gimza, otputovaše iz Pjatigorska automobilom pre Sorokina. Trinaestog oktobra oni sazvaše u Nevinomiskoj frontovsku skupštinu. I onog časa kad se Sorokin pojavio pred jedinicama svoje armije, – veličanstven kao istočnjački polubog, okružen stotinom pratilaca, s trubačima koji su svirali na uzbunu, sa zastavom glavnokomandujućeg koju je nosio konjanik ispred njega, – tog istog časa frontovska skupština u Nevinomiskoj jednoglasno je stavila Sorokina van zakona, odlučila da se odmah uhapsi i sprovede u Nevinomisku radi suđenja. To su glavnokomandujućem doviknuli Tamanci – crvenoarmejci, otvarajući vrata vagona. Sorokin se vrati na stanicu i naredi da dođu komandanti odreda. Niko nije došao. On ostade na stanici do mraka. Zatim zatraži konja i zajedno sa komandirom svoje pratnje odjaha u stepu. U Revolucionarnom vojnom savetu, gde su sad ostala samo tri člana, vladala je velika uzbuna: glavnokomandujući se izgubio u stepi, armija, umesto da nastupa, tražila je sud i kaznu za Sorokina. Ali je ljudska mašina od sto pedeset hiljada i dalje radila i ništa se više nije moglo zaustaviti… I dvadeset trećeg oktobra počeo je napad Tamanske armije na Stavropolj i istovremeno kontraofanziva belih. Dvadeset osmog su komandanti svih odreda javili da nedostaje municije i ako je sutra ne dovezu, ne može se

računati na pobedu. Revolucionarni vojni savet odgovori da municije nema, „zauzmite Stavropolj na bajonet“… Noću uoči dvadeset devetog bile su izdvojene dve jurišne kolone. Pod zaštitom artiljerije, koja je palila poslednje metke, one se primakoše selu Tatarskom, petnaest vrsta od Stavropolja, gde su beli obrazovali front. Nad stepom se digao veliki bakreni mesec – to je bio signal, jer u armiji nije bilo raketa… Topovi su ćutali. Streljački lanci Tamanaca bez pucnja krenuše ka prednjim rovovima protivnika, i upadoše u njih. Tada zaurlaše trube vojne muzike, zalupaše doboši i gusti talasi dveju jurišnih kolona Tamanaca uz muziku, koja im je zamenjivala metke i granate, prestižući muzikante, padajući na stotine pod mitraljeskom vatrom, probiše celu glavnu liniju utvrđenja. Beli se otkotrljaše na brežuljke, ali i ova uzvišenja behu zauzeta u nezadrživom naletu, protivnik je bežao prema gradu. Za njim su jurile kozačke sotnje. Ujutro trinaestog oktobra Tamanska armija ušla je u Stavropolj. Sutradan na glavnoj ulici videli su glavnokomandujućeg Sorokina, u pratnji komandanta lične garde. On je spokojno jahao, samo je bio bled, a oči su mu bile oborene. Videvši ga, crvenoarmejci su otvarali usta od čuđenja i sklanjali se od njega; „Kakav je to vrag s onog sveta?“… Sorokin sjaha kod zgrade Sovjeta, gde je na vratima još visio poluotkinuti natpis: „Štab generala Škura“ gde su se skupljali preostali delegati i članovi Izvršnog odbora, – smelo se pope uz stepenice, upita vojnika, koji ustuknu kad ga vide: „Gde je sednica plenuma?“ – pojavi se u sali kraj stola prezidijuma, oholo podiže glavu i obrati se začuđenom i zbunjenom skupu: „Ja sam glavnokomandujući. Moja vojska je do nogu potukla Denjikinove bande i uspostavila u gradu i oblasti sovjetsku vlast. Samovoljna frontovska skupština u Nevinominskoj drsko me je stavila van zakona. Ko joj je dao to pravo? Ja tražim komisiju radi ispitivanja mojih nazovi zločina. Pre odluke komisije ja neću predati vlast glavnokomandujućeg“… Zatim je izišao, da sedne na konja. Ali na stepenicama najedared nalete na njega šest crvenoarmejaca iz Trećeg tamanskog puka zavrnuše mu i vezaše ruke. Sorokin se, bez reči, besno otimao; komandant puka Vislenko udari ga korbačem po glavi i uzviknu: „Ovo ti je, gade, za smrt Martinova“… Sorokina su odveli u tamnicu. Tamanci su se bunili strahujući da ne pobegne iz tamnice i da ne izbegne suđenje. Sutradan, kad su ga doveli radi ispitivanja, on ugleda za stolom Gimzu i shvati da je propao. Tada se još

jednom podiže u njemu sva žeđ za životom, on lupi po stolu i opsova majku: – Onda ću ja vama suditi, banditi! Rušenje discipline, anarhija, tajna kontrarevolucija!.. Obračunaću se i s vama, kao s podlacem Martinovom… Član suda Vislenko, koji je, beo kao hartija, sedeo prema Gimzi, maši se rukom iza leđa, izvadi veliki automatski revolver i ispali ceo šaržer u Sorokina. Dalji pokret iz Stavropolja na Volgu nije mogao da se ostvari. „Vučja“ konjica Škurova upala je u pozadinu i odsekla Tamansku armiju od baze – Nevinomiske. Denjikin je prikupio sve snage i opkoljavao Stavropolj. Sa Kubana bile su dovedene kolone Kazanoviča, Drozdovskog, Pokrovskog, konjica Ulagaja i nova konjička kubanska divizija, kojom je komandovao bivši rudarski inženjer, koji je počeo svetski rat kao niži oficir, – sada general Vrangel. Dvadeset osam dana tukla se Tamanska armija. Jedan puk za drugim ginuo je u gvozdenom obruču dobro opremljenog protivnika. Počele su kiše, nije bilo šinjela, metaka. Nije se imala odakle očekivati pomoć, – drugi deo Kavkaske armije, odsečen od Stavropolja, odstupao je na istok. Opkoljeni Tamanci otimali su se, njihovi napadi bili su teški i krvavi. Komandant Kožuh pao je u postelju od pegavog tifusa. Gotovo svi najbolji komandiri bili su ubijeni ili ranjeni. Sredinom novembra Tamancima je, najzad, pošlo za rukom da probiju front. Od junačke tamanske armije sačuvali su se jadni ostaci, bosi i goli. Napustivši Stavropolj, oni su se povlačili u severoistočnom pravcu, prema Blagodatnoj. Njih nisu gonili, – počele su kiše, jesenje nevreme je zaustavilo dalje napredovanje belih.

XII Godinu dana ranije, u oktobru, nastanjeni u Rusiji narodi tražili su da se prekine rat. Mnogomilionski vapaji i uzvici – dole rat, dole buržoazija koja oteže rat, dole vojnički stalež koji vodi rat, dole posednici koji hrane rat, – sliše se u jedan značajan i kratak topovski pucanj s krstarice „Aurore“ na zimski dvorac. Kad je taj pucanj probivši krov omrznute zgrade ukrašen statuama od olova i crnim vazama, eksplodirao u opusteloj carskoj spavaonici sa još toplom posteljom, u kojoj je prekraćivao histeričnu nesanicu Kerenski, – ko je mogao onda predvideti da će taj, kako je izgledalo, završni glas revolucije, navešćujući rat dvorcima i mir kolibama, preleteti od jednog kraja neizmerno velike zemlje do drugog i, odjekujući kao eho, pojačavajući se, množeći rastući, zatutnjiti kao orkan. Ko je očekivao da će zemlja koja ga je tek bacila ponovo dići oružje, i da će ustati klasa protiv klase, siromah na bogataša… Ko je očekivao da će se od šake Kornilovljevih oficira stvoriti ogromna Denjikinova armija; da će pobuna čehoslovačkih vojničkih ešalona obuhvatiti ratom na hiljadu kilometara celo Povolžje i, prebacivši se u Sibir, izrasti u Kolčakovu monarhiju; da će blokada obuhvatiti mrtvim zagrljajem Sovjetsku zemlju i da će se u celom svetu, na svima novim geografskim mapama i globusima, šesti deo sveta obeležavati kao prazno, belo mesto bez imena, oivičeno crnom linijom… Ko je očekivao da se Velikorusija, odsečena od mora, od plodnih gubernija, od uglja i nafte, gladna i bedna, u tifoznoj groznici, neće pokoriti, i da će stegnuvši zube, opet i opet slati svoje sinove u strašne bitke… Pre godinu dana narod je bežao s fronta, zemlja kao da se pretvorila u anarhistično blato bez vlasti. Ali to nije bilo tačno: u zemlji su nicale moćne snage spajanja, iznad životinjskog bitisanja uzdizao se san o pravdi. Pojavili su se neobični ljudi, kakvi se ranije nisu viđali, i o njihovim delima s divljenjem i strahom, poče se svuda govoriti.

Iznutra su sovjetsku zemlju potresale bune. Istovremeno sa ustankom u Jaroslavlju (koji se proširio na Murom, Arzamas, Rostov, Veliki i Ribinsk) u Moskvi se pobuniše „levi socijalisti-revolucionari“. Dvojica od njih, šestog jula, s lažnim potpisom Đeržinskog na dokumentima, došli su nemačkom poslaniku grofu Mirbahu i za vreme razgovora pucali su u njega i bacili bombu. Poslanik je poginuo od poslednjeg metka, koji ga je pogodio u potiljak kad je bežao iz sobe. Istog dana uveče u rejonu Čistih prudova i Jauskog bulevara pojaviše se naoružani mornari i crvenoarmejci. Oni su zaustavljali automobile i prolaznike, pretresali, oduzimali oružje i novac i sprovodili u Morozovljevu vilu, u Trehsvjatiteljskoj ulici, u štab komandanta ustaničke vojske. Ovde se već nalazio uhapšeni Feliks Đeržinski, koji je sam došao u tu vilu, tražeći Mirbahove ubice. Celo veče i jedan deo noći trajala su hapšenja. Telegraf je bio zauzet. Ali još se nisu usuđivali da počnu odlučnu akciju protiv Kremlja. Buntovnika je bilo oko dve hiljade raspoređenih frontom od Jauze do Čistih prudova. Te noći štitili su Kremlj telefoni i drevni zidovi. Vojska je bila u logoru na Hodinskom polju, a jedan deo bio je pušten kućama, jer je sutradan bio Ivanjdan. Raspoloženje u Kremlju postajalo je nervozno. Ipak pred zoru pođe za rukom da se skupi oko osam stotina boraca, tri baterije i oklopna kola; u sedam ujutru vojnici pođoše u napad i srušiše Morozovljevu vilu u Trehsvjatiteljskom sokaku. Bilo je mnogo larme, ali malo žrtava, – „armija“ levih esera pobegla je sporednim ulicama baštama u nepoznatom pravcu. Njen komandant Popov, mladić debelih usana i izbezumljenih očiju, pobeže iz Moskve. Kroz godinu dana obreo se kod Mahna kao načelnik kontrašpijunaže i proslavio se izvanrednom surovošću. Pobuna je bila ugušena u Moskvi ina Volgi. Ali buna se zapalila svuda: bunili su se protiv boljševika, protiv Nemaca, protiv belih. Selo se dizalo na grad i pljačkalo ga. Gradovi su zbacivali sovjetsku vlast. Nastajalo je doba nezavisnih republika, one su nicale i propadale kao pečurke, po neke bi čovek mogao objahati od zore do mraka. Sovjetska vlast je činila sve napore da savlada anarhiju. I baš u to vreme bio joj je zadat najteži udarac: tridesetog avgusta, posle mitinga u Mihelsonovoj fabrici „desničarka eserka“ Kaplan (iz organizacije čoveka s iglom u obliku lobanje) pucala je na Lenjina i teško ga ranila. Trideset prvog na ulicama Moskve videli su se odredi ljudi obučenih od glave do pete u crno kožno odelo, – oni su se kretali u koloni sredinom ulice,

noseći na dve motke zastavu na kojoj je bila napisana samo jedna reč: „Teror“… Danju i noću po fabrikama Petrograda držani su mitinzi. Radnici su tražili najodlučnije mere. Petog septembra moskovske i petrogradske novine izišle su sa zlokobnim naslovom: CRVENI TEROR „… Naređuje se svima sovjetima da smesta pohapse desničare esere, predstavnike krupne buržoazije i oficirskog kora i da ih drže kao taoce… Ako pokušaju da se sakriju ili da dignu ustanak, – smesta primeniti streljanje u masi bezuslovno… Nama je neophodno potrebno da odmah i zauvek osiguramo našu pozadinu od belogardijskih nitkova… Ni najmanjeg oklevanja u sprovođenju masovnog terora“… U to vreme u gradovima je bilo teško s osvetljenjem, čitavi kvartovi su ostajali u mraku. I onda su stanovnici bogatih kuća s užasom ugledali crvenkaste žice električnih lampi… Odredi naoružanih radnika krenuli su po tim, kao pred smrt osvetljenim domovima… Osamnaesta godina se završavala, proletevši kao divlji orkan nad Rusijom. Tamna je bila voda pokrivena jesenjim tmurnim oblacima. Svuda je bio front – i na dalekom Severu, i na Volgi kod Kazana, i na Donjoj Volgi kod Caricina, i na Severnom Kavkazu, i na granicama nemačke okupacije. Na hiljade vrsta pružali su se rovovi, rovovi… Nastupajuća jesen nije radovala srca boraca, i mnogi su, gledajući oblake koji su nailazili sa severa, pomišljali na svoja sela, gde vetar diže slamu na krovovima, gde su dvorišta zarasla u koprivu i n baštama trune krompir. A ratu se ne vidi kraja. U budućnosti – mračne noći i starodrevna luč u rodnim izbama, gde jedva čekaju očeve i sinove i gde slušaju priče o takvim strašnim delima, da deca počinju plakati na peći. Kao odgovor na jesenju malodušnost, Centralni komitet partije, pošto je Republika savladala pobune, mobilisa u Moskvi, Petrogradu i IvanoVoznesensku najubeđenije komunare i uputi ih u armiju. Vozovi s komunarima kretali su se prema frontovima, lomeći uz put hotimičnu ili nehotičnu sabotažu železničara. Strogi režim terora prodro je i u armiju. Od razbijenih odreda formirali su se pukovi potčinjeni jedinoj volji

Revolucionarnog vojnog saveta. Odvažnost i junaštvo postadoše dužnost za svakog. Plašljivost bi izjednačena s izdajom. I tada crveni front pređe u ofanzivu. Brzim napadom bi zauzet Kazan, a za njim i Samara. Belogardejski odredi bežali su s užasom ispred crvenog terora. Kod Caricina, gde je kao član Revolucionarnog vojnog saveta Desete armije bio Staljin, odvijala se ogromna krvava bitka s belokozačkom armijom atamana Krasnova, koga je snabdevao i podsticao nemački generalštab… Ali je sve to bilo tek početak velike borbe, razvijanje snaga za glavne događaje devetnaeste godine. Ivan Iljič Teljegin izvršio je Gimzino naređenje. Za vreme boravka kod Kazana bi postavljen za komandanta puka, i jedan od prvih prodre u Samaru. Toplog jesenjeg dana jahao je polako na čupavom konjiću ispred svog puka Dvorjanskom ulicom. Prošli su trg sa spomenikom Aleksandru Drugom – njega su opet žurno pokrivali daskama. Evo i druge kuće od ugla… Ivan Iljič obori glavu, – znao je šta će videti, a ipak mu je srce ophrvala tuga. Sva okna na prvom spratu, u stanu doktora Bulavina, bila su razbijena, – lepo se videlo spolja: eno vrata od orahovine na kojima se onda, kao san pojavila Daša, eno kabineta, prevrnutog ormana za knjige, nakrivljenog na zidu portreta Mendeljejeva s razbijenim staklom… Gde je Daša? Šta je s njom? Na to, svakako, niko nije mogao da odgovori. 1928.

TMURNO JUTRO

Živeti kao pobednici, ili slavno umreti… Svjatoslav I Kraj vatre ih je sedelo dvoje – muškarac i žena. U leđa im je duvao iz stepske doline hladan vetar, zviždućući u davno osutoj pšenici. Žena je podvukla noge pod suknju, zavukla šake u rukave jesenjeg kaputa. Ispod vezane marame, spuštene na oči, video se samo prav nos i uporno sklopljena usta. Plamen vatre nije bio velik, gorele su suve lepinje đubreta, koje je muškarac onomad nakupio – nekoliko naramaka – u dolini kod pojila. Zlo je bilo što je jačao vetar. – Lepote prirode, naravno, mnogo su se prijatnije doživljavale uz pućkaranje kamina, tugujući kraj prozora… Ah, bože moj, tuga, stepska tuga… Muškarac je to izgovorio tiho, pakosno, sa zadovoljstvom. Žena okrenu bradu prema njemu, ali ne otvori usta, ne odgovori. Ona se zamorila od dugog puta, od gladi i od toga što je taj čovek vrlo mnogo govorio i s nekim samozadovoljstvom pogađao njene najskrivenije misli. Zabacivši malo glavu, ona je gledala ispod spuštene marame na tamni, iza brežuljaka koji su se jedva nazirali, jesenji zalazak, – on se protezao kao uzan otvor i već više nije osvetljavao pustu i usamljenu stepu. – Sad ćemo peći krompir, Darja Dmitrijevna, radi uveseljenja duše i tela… Bože moj, šta biste vi bez mene radili? On se sagnu i poče birati čvršće kravlje lepinje, – okretao ih je ovako i

onako, brižljivo metao na žeravicu. Odgurnuo je jedan deo žeravice i počeo njome zagrtati nekoliko krompira, vadeći ih iz dubokih džepova bunde. Lice mu je bilo crveno, neobično prepredeno – pre bi se reklo lukavo – s mesnatim, pri kraju spljoštenim nosom, retkom bradicom, raščupanim brkovima, cmoktavim usnama. – Razmišljam o vama, Darja Dmitrijevna, divljine je u vas malo, čvrstine malo, a civilizacija površna, dušice… Vi ste jabuka rumena, slatka, ali nedozrela… On je to govorio zanimajući se krompirima – nedavno, kad su prolazili pored stepskog zaseoka, on ih je ukrao u bašti. Nozdrva njegovog mesnatog nosa, koji se sijao od jare, mrdala je mudro i lukavo, čovek se zvao Kuzma Kuzmič Nefedov. On je svirepo dosađivao Daši svojom blagonaklonošću i pogađanjem misli. Poznanstvo njihovo potiče od pre nekoliko dana, iz voza, koji se vukao po fantastičnom redu vožnje i maršruti, i bio bačen niz nasip od belih kozaka. Zadnji vagon, u kome je putovala Daša, ostao je na koloseku, ali su po njemu osuli iz mitraljeza, i svi koji su tamo bili pojurili su u stepu, zato što je, po običaju toga vremena, trebalo očekivati pljačkanje i obračunavanje s putnicima. Taj Kuzma Kuzmič je još u vagonu pažljivo posmatrao Dašu, – ona mu se zbog nečeg svidela, iako nikako nije bila raspoložena za iskrene razgovore. Sada, u zoru, u pustoj stepi, Daša se sama pribila uz njega. Položaj je bio očajan: tamo gde su ispod padine ležali vagoni, čula se pucnjava i krici, zatim je buknuo plamen, poteravši turobne senke čičaka i suvih bokora pelena, pokrivenih injem. Kuda da se ide na hiljade vrsta daleko? Kuzma Kuzmič, koračajući uporedo sa Dašom, na onu stranu otkuda je iz zelenkastog osvita dopirao miris dima iz peći rezonovao je, po svoj prilici, tako „Vi ne samo što ste uplašeni, vi ste, lepotice, i nesrećni, kako mi se čini. Ja opet, ne gledajući u mnogobrojne preokrete, nikad nisam znao za nesreću, – čak ni za dosadu… Bio sam pop, zbog slobodoumlja raščinjen i zatvoren u manastir. I eto, „lutam po svetu“, kako se govorilo u staro doba. Ako je čoveku za sreću neizostavno potrebna topla postelja, i tiha svetiljka, i još iza leđa polica s knjigama, – on neće poznati sreću… Za takvog sreća je uvek – sutra, a jednog zlosrećnog dana nema ni sutra, ni postelje. Za takvog je – večito avaj… Eto, ja idem po stepi, nozdrve moje osećaju miris pečena hleba, – znači na toj strani je selo, uskoro ćemo čuti kako laju psi. Bože moj! Vidiš

kako se razgoreva osvit! Pored mene – saputnik anđeoskog lika, jadan, koji budi u meni milosrđe i želju da skačem. Ko sam ja? – najsrećniji čovek. Kesica soli uvek mi je u džepu. Krompira ću uvek smotati u bašti. Šta dalje? – šareni svet, gde se sukobljavaju strasti… Mnogo, mnogo sam ja, Darja Dmitrijevna, razmišljao o sudbini ruske inteligencije. Sve to nije rusko, moram da vam kažem… Eto i oduvao ju je vetar, i eto – avaj! – praznoga mesta… A ja, raspop, idem vesela srca i mislim još dugo da pravim obešenjakluke… Daša bi bez njega propala. On nije gubio prisustvo duha ni u jednoj prilici. Kad su pri izlasku sunca stigli do zaseoka koji je ležao u goloj stepi, bez ijednog drvceta, s opustelim čairom, s nagorelim krovom zemljane ograde – sreo ih je kraj bunara sed ljutit kozak s berdankom. Sevajući ispod namrštenih obrva besno sjajnim očima, povikao je: „Odlazite!“ Kuzma Kuzmič živo salete starca: „Pala ti sekira u med, deda, ah, ah, rodna zemlja!… Bežimo danju i noću od revolucije, spali smo s nogu, jezik od žeđi ispucao, – učini milost – ubij, i tako se nema kud“. Pokazalo se da starac nije strašan, nego čak plačljiv. Sinovi su mu (bili mobilisani u Mamontov korpus, dve snahe otišle iz zaseoka u kozačko selo. On sada nije orao zemlju. Prolazili crveni – mobilisali konje. Prolazili beli – mobilisali živinu. I eto ostao je samo on u zaseoku, s okrajkom plesnivog hleba, i mrvi prošlogodišnji duvan… Ovde su se odmorili i noću pošli dalje u pravcu Caricina, odakle je bilo najlakše probiti se na jug. Išli su noću, danju spavali, – najčešće pod lanjskim plastovima. Naseljena mesta Kuzma Kuzmič je izbegavao. Gledajući jednom s krečnjavog brežuljka na naselje koje je naširoko razasulo bele kućice pored dugačkog ribnjaka, on je govorio: – U masi čovek u naše vreme može biti opasan, osobito za one koji sami ne znaju šta hoće. Nepojmljivo je to i sumnjivo: Ne znati šta se hoće. Rus je vatren, Darja Dmitrijevna, samouveren i ne odmerava svoju snagu. Dajte mu zadatak, – recimo, iznad snage, ali velik zadatak, – za to će se do zemlje pokloniti… A spustite se u naselje, počeće da razgovaraju s vama ispitivački. Šta ćete odgovoriti vi, intelektualka? Da kod vas ništa nije rešeno, upravo tako, ništa, ni jedan paragraf… – Slušajte, pustite me, – tiho reče Daša. Koliko god se ona uzdržavala – iz samoljublja i ne želeći da govori, – ipak ju je Kuzma Kuzmič ispitao skoro o svemu: o ocu, doktoru Bulavinu, o

mužu, crvenom komandantu Ivanu Iljiču Teljeginu, o sestri Kaći, „divnoj, krotkoj, plemenitoj“. Jednom, u smiraj vedrog dana, Daša, ispavavši se dobro u slami, pođe na reku, umi se, začešlja kosu, slepljenu pod pletenom maramom, zatim je jela, razveselila se i najednom neočekivano, bez zapitkivanja, ispričala: – … Vidite, kako se to desilo… Kod oca u Samari više nisam mogla živeti… Vi mene smatrate parazitom. – Ali – vidite – ja o samoj sebi mnogo gore mislim nego vi… Ali ja se ne mogu osećati poniženom, poslednjom od svih… – Razumljivo, – cmoknuvši, odgovori Kuzma Kuzmič. – Ništa vama nije razumljivo… – Daša je zažmirila na svetlost. – Moj muž je stavio život na kocku da bi me video samo za trenutak. On je jak i srčan čovek, određenih odluka… No, a ja? Vredi li za takvo blago staviti život na kocku? Baš posle toga viđenja ja sam udarala glavom o prozor. Omrznula sam oca… Zato što je on za sve kriv… Kakav smešan i beznačajan čovek! Odlučila sam da otputujem u Jekaterinoslav, da potražim sestru, Kaću, – ona bi razumela, ona bi mi pomogla: pametna, osetljiva, kao struna, moja Kaća. Ne smeškajte se, molim vas, – ja moram raditi ono što je obično, plemenito i potrebno, eto šta ja hoću… Ali ja ne znam odakle da počnem? Samo mi vi sada nemojte razvesti o revoluciji… – A ja, dušice, i ne nameravam da razvezem, slušam pažljivo i od srca saosećam. – No, od srca, – to vi meni ne pričajte… U to vreme je Crvena armija stigla do Samare… Vlada je pobegla, – bilo je vrlo odvratno… Otac je zahtevao da i ja pođem sa njim. Bio je tada između nas razgovor, – pokazali smo se u pravoj boji – i on i ja… Otac posla po stražare: „Bićeš, mila moja, obešena!“ Naravno, niko nije došao, sve je već bežalo… Otac je samo s torbom istrčao na ulicu, a ja sam mu kroz prozor dovikivala poslednje reči… Nijedan se čovek ne može tako mrzeti kao otac! – No, a posle – maramu preko glave, – na divan i u plač! I tu je odsečen sav moj prošli život… Tako su oni išli po stepi, pored sela i naselja uznemirenih građanskim ratom, skoro ne sretajući se s ljudima i ne znajući da su se u tim mestima razvijali krvavi događaji: Armija Velike donske vojske od sedamdeset i pet hiljada ljudi, posle avgustovskih neuspeha, išla je da po drugi put opkoli Caricin.

Prevrćući u pepelu krompir, Kuzma Kuzmič je govorio: – Ako ste vrlo zamoreni, Darja Dmitrijevna, možemo se ovu noć odmoriti, nije nam sablja za vratom. Samo smo izabrali nezgodno konačište. Vetar iz jaruge neće nam dati da spavamo. Bolje da krenemo polako, pod zvezdama. Kako je divan svet! – On podiže prepredeno crveno lice, kao proveravajući: je li sve u redu u nebeskom domaćinstvu? – Zar to nije čudo nad čudima, dušice: eto puze dve bubice po svetu, posmatrajući radoznalim umom smenu pojava, jedne čudnije od druge, izvodeći zaključke koji nas ni na što ne obavezuju, utoljavajući glad i žeđ bez nasilja nad svojom savešću… Ne, ne žurite da brže završite put. On izvadi iz džepa kesicu sa solju, bacaše s dlana na dlan krompir i duvajući u prste razlomi ga, i dade Daši. – Ja sam pročitao ogromnu masu knjiga, i taj tovar ležao je u meni bez ikakvog sistema. Revolucija me je oslobodila od manastirske tamnice i ne suviše ljubazno bacila me u život. U legitimaciji, koju mi je izdao jedan mudar čovek – starešina Saratovske rejonske milicije, kod koga sam odsedeo dve nedelje u zatvoru – on je svojeručno zabeležio: zanimanje – parazit, obrazovanje – nazovi naučno, ubeđenje – bez principa. I eto, Darja Dmitrijevna, kad sam se obreo samo s kesicom soli u džepu, apsolutno slobodan, shvatio sam kakvo je čudo život. Nekorisna znanja, koja su zatrpala moju pamet, počela su se prečišćavati i mnoga su se pokazala korisnim čak i kao vrednost za razmenu… Na primer – izučavanje čovekova dlana ili hiromantija, – toj nauci isključivo dugujem stalno popunjavanje moje zalihe soli. Daša ga nije slušala. Da li zbog toga što je vetar usamljeničkom tugom tanko zviždukao u zreloj pšenici, – njoj se plakalo, i ona se neprestano okretala, gledajući na magličasti sunčev zalazak. Očajanje ju je obuzimalo od toga beskrajnog prostora, koji je trebalo proći u traženju Ivana Iljiča, u traženju Kaće, u traženju same sebe. Verovatno, ranije bi Daša u tome našla čak uživanje, duboko žaleći sebe, tako bespomoćnu, malu, bačenu u hladnu stepu… Ne, ne!… Uzev od Kuzme Kuzmiča krompir, ona ga je žvakala, gutajući ga sa suzama… Sećala se reči iz Kaćinog pisma, primljenog još onda, u Petrogradu: „Prošlost je izgubljena, zauvek, Dašo“. – Osim potpune odvojenosti od života, – besciljna žurba, razvrat – jedan je od poroka naše inteligencije, Darja Dmitrijevna… Da li ste kadgod posmatrali kako idu ljudi slobodne profesije, – neki liberal tapka nestrpljivo

kozjim nožicama, kao da ga peku… Kuda, zašto? Taj nesnosni čovek neprestano je govorio, govorio, hvalio se. – Ne, treba ići, dabogme, hajdemo, – reče Daša, zatežući iz sve snage pletenu maramu pod vratom. Kuzma Kuzmič pogleda na nju ispitivački. U tom trenutku u tamnoj senci jaruge blesnu nekoliko vatara i odjeknuše pucnji… Tek što se razlegoše prvi pucnji – ožive pusta stepa, nad kojom se već u dalekim oblacima zatvarao otvor sunčeva zalaska. Daša, držeći se za krajeve marame, nije uspela ni da se digne. Kuzma Kuzmič poče užurbano gaziti vatru, ali vetar je jače dohvati i potera iskre. One su osvetlile konjanike u pokretu. Povivši se ka grivama, oni su šibali konje, bežeći od pucnjeva iz jaruge. Sve prolete, i sve se utiša. Samo je očajno udaralo Dašino srce. Iz jaruge počeše nešto vikati – i u isti čas povrveše otuda naoružani ljudi. Oni su se kretali oprezno, rasturiviši se po stepi. Najbliži skrenu prema vatri, viknu isprekidanim mladim glasom: „Ej, ko je to?“ Kuzma Kuzmič podiže ruke uvis, raširivši s gotovošću prste. Prišao je mladić u vojničkom šinjelu. „Šta radite vi tu?“ Njegovo lice sa crnim obrvama, spremno na koju mu drago trenutnu odluku, okretalo se tim čudnim ljudima kraj vatre. „Uhode? Beli?“ I istog časa udani Kuzmu Kuzmiča kundakom: „Hajde, hajde, ispričaćeš uz put…“ – Pa mi, u stvari… – Šta, u stvari! Ne vidiš da smo u borbi!… Kuzma Kuzmič, ne protestujući više, pošao je zajedno sa Dašom pod stražom. Trebalo je skoro trčati, tako se brzo kretao odred. Već sasvim u mrak stigoše do slamnih krovova, gde su pored ribnjaka frktali konji ispregnutih kola. Neki čovek zadrža odred uzvikom. Borci ga opkoliše, počeše govoriti: – Povukli smo se. Ne može se ništa učiniti. Pritiskuju, gadovi, s krila… Eto tu sasvim blizu u dolini – nabasali smo na konjičku patrolu. – Kidnuli ste, krasni ste, – podsmešljivo reče onaj koga su opkolili borci. – Gde vam je komandir? – Gde je komandir? Ej, komandire, Ivane… Hajde brže, komandant puka zove, – razlegoše se glasovi. Iz mraka se ukaza visok poguren čovek:

– Sve je u redu, druže komandante puka, gubitaka nema. – Rasporedi stražu, postavi zaštitnice, nahraniti borce, vatru ne paliti, posle ćeš doći u kuću. Ljudi se raziđoše. Zaselak kao da opuste, samo su se u mraku čule poluglasne zapovesti i uzvici stražara. Zatim se utišaše i ti glasovi. Vetar je šuštao slamom na krovu, zavijao u golim granama vrbe na obali ribnjaka. Daši i Kuzmi Kuzmiču priđe onaj isti mladi crvenoarmejac. Pri svetlosti zvezda, koje su zablistale nad zaseokom, njegovo lice je izgledalo omršavelo, bledunjavo, tamnih obrva. Zagledavši se, Daša je pomislila da je to devojka… „Pođite za mnom, – reče on strogo i povede ih u kuću. – Pričekajte u hodniku, sedite tu na što bilo“. On otvori i zatvori za sobom vrata. Iza njih zabobonja grub dubok glas komandanta odreda. To se oteglo tako dugo i jednolično da je Daša spustila glavu na rame Kuzmi Kuzmiču. „Ni brige vas, iskobeljaćemo se“, šapnu on. Vrata se opet otvoriše, i crvenoarmejac, napipavši rukom ono dvoje što su sedeli, ponovi: „Pođite za mnom“. On ih izvede u dvorište i, razgledajući gde bi zatvorio zarobljenike, pokaza na niski ambarčić, pritisnut slamnim krovom. Vrata su na njemu bila otkinuta. Daša i Kuzma Kuzmič uđoše unutra, crvenoarmejac sede na visoki prag, ne ispuštajući pušku. U ambarčiću je mirisalo na brašno i miševe. Daša reče s tihim očajanjem: – Može li se sesti pored vas, ja se bojim miševa. On se preko volje pomaknu, i ona sede pored njega ina prag. Crvenoarmejac najednom zevnu slatko, dečački, pogleda iskosa na Dašu: – Dakle – uhode? – Slušaj, druže, – Kuzma Kuzmič mu se primače iz mraka, – dopusti nam da objasnimo… – Posle ćeš pričati. – Mi smo mirni stanovnici, begunci… – Ehe, mirni… A kako to – mirni? Gde ste vi to našli mir? Daša, prislonivši se zatiljkom na dovratak, gledajući u lepo, tamnih obrva, lice toga čoveka s tankom linijom podignutog nosa, malih nabubrelih usta, nežne brade, – neočekivano upita: – Kako se zovete? – To nema veze.

– Vi ste žena? – Od toga vam neće biti lakše. Razgovor bi se na tom i završio, ali Daša ne mogaše skinuti očiju sa toga čudnog lica. – Zašto vi razgovarate sa mnom kao sa neprijateljem? – tiho zapita ona. – Pa vi me ne znate. Zašto unapred pretpostavljate da sam ja – neprijatelj? Ja sam takva ista ruska žena, kao i vi… Sigurno sam više od vas patila… – Kako to – ruska?… Otkud to – rusko?… Buržuji, – zastavši i namrštivši se od toga, reče crvenoarmejac. Daši se razvukoše usta. Naglo, kao što je bilo sve u njoj, ona se primače i poljubi ga u hrapavi vreli obraz. To crvenoarmejac nije očekivao i zatrepta na Dašu… Podiže se, dohvati pušku, odmače se, prebacivši kaiš od puške preko ramena. – Ostavite se toga, – reče preteći. – To vam, građanko, neće pomoći… – A šta, šta će meni pomoći? – strasno odgovori Daša. – Evo vi ste našli šta da radite, a ja nisam našla… Ja sam kao bez glave pobegla od tog života. Pobegla za svojom srećom… I ja vam zavidim… I ja bih isto tako kao i vi stegla šinjel kaišem! Ona se tako beše uzbudila da je skinula s glave maramu, iz sve snage stiskala u šakama njene krajeve. – Vama je sve jasno, sve prosto… Zašto se vi borite? Da bi žena bez suza mogla gledati na ove zvezde… I ja hoću takvu sreću… Ona je govorila, a on je slušao, ne trudeći se da je zaustavi, zbunjen tom nerazumljivom strašću. U tom trenutku naiđe iz kuće četni komandir i progovori basom: – No, Agripina, daj ovamo gadove. Komandant puka, jako razmaknutih sjajnih očiju, s lulom u zubima, i četni komandir, opaljen, kao kora, – oba u šinjelima i kapama, – sedeli su u kući za stolom, metnuvši laktove ispred svetlosti svetiljke. Četni naredi Daši i Kuzmi Kuzmiču, koji su zastali pored vrata, da priđu bliže. – Zašto ste vi bili u stepi, u vojnom području? Njegove oči su bile uperene ne ma gde, već pravo u njihove oči. Od tog pogleda Daša odjednom klonu, prošapta suvim usnama:

– On će ispričati. Mogu li da sednem? Ona je sela, držeći se za krajeve klupe, i gledala u plamen, koji je plivao u zemljanom lončiću. Kuzma Kuzmič, cmokćući, premeštajući se s noge na nogu, poče pričati o tome, kako je prihvatio u stepi Darju Dmitrijevnu i kako su pošli na Don, razmišljajući uglavnom o visokim temama. O toj strani njihova putovanja on poče govoriti potanko, zagrcavajući se, žureći, da ga ne bi prekinuli. Ali komandiri za stolom sedeli su kao dve sante leda. – Velika je stvar, građani komandiri, misliti o uzvišenim predmetima. Šta hoću da kažem? Hvala revoluciji što nas je otrgla od čemernih sitnica. Biće ravno bogu, čovek, predodređeno je za izvršenje visokih zadataka, – da kao Orfej strunama oživljuje kamenje i smiruje bes divlje prirode, – taj čovek je pored čađave lampice brojao novčanice i izoštravao um kako bi što veštije nasamario svoga suseda… Hvala vam, – razbucali ste bedno žitije, pomenulo se po zlu… Nije imalo više šta da se broji, hoćeš, nećeš, – moraš da pređeš na visoke teme… Kao dokaz moje iskrenosti – evo… (On izvuče kesicu sa solju). Evo mog jedinog imetka, više mi ništa ne treba, ostalo ili izmolim ili ukradem. Ali građani komandiri, hteo bih s vama da raspravim… Vi se borite za sreću čoveka, a čoveka često zaboravljate, on se kod vas gubi između redova. Ne odvajajte revoluciju od čoveka, ne pravite od nje metafizičku filozofiju, jer je filozofija – dim: dobivši čudan oblik, on iščezava… Eto čime se objašnjava moje učešće u sudbini ove žene: u njoj ja prelistavam privlačnu i poetičnu istoriju, kao, uostalom, i u svakom čoveku, ako mu priđeš s radoznalošću i interesovanjem. Pa to vasiona ide pred vama u pocepanom kaputu i poderanim cipelama. – Vešto veze, – odbivši dim, reče komandant puka. – E pa, pokažite dokumente, – odmah za njim reče četni. Uzevši pasoš od Kuzme Kuzmiča i Daše, on primače svetiljku i niško se saže, vlažeći prst i pažljivo prelistavajući pasoše. Komandant puka bi pokatkad teško uzdisao, sišući nagorelu lulu, koja mu se dimila pod brkovima već petu godinu rata. – Ko vam je otac?? – upita četni Dašu. – Doktor Bulavin. – Da nije onaj, bivši ministar Samarske vlade? – Da. Četni pogleda u komandanta puka i pruži mu Dašin pasoš. Mršteći se, zapita Kuzmu Kuzmiča:

– A vi, lično – iz popovskog staleža? Kuzma Kuzmič, kao da je odavno očekivao to pitanje s oduševljenjem zastruga iscepanim cipelama. – Dvaput sam bio isterivan iz bogoslovije zbog oskrvnjenja hrane i sastavljanja slobodoumnih stihova. Otac moj, saratovski prota, dvaput mi je očinski odrao kožu s leđa. Dalji tok Službe vidi se iz pasoša. Ne slušajući ga, četni iskosa pogleda na Dašu: – Vaša stvar je teška… Moraćete nam ispričati celu istinu. – On se mrštio i kašljao, prelistavajući pasoš. – To vas još, možda, može spasti. Da, teška stvar… Daša je ćuteći gledala u njega raširenih očiju. Tada Agripina, koja je stajala kraj vrata, reče tvrdoglavo: – Ivane, njoj se može verovati, ja sam s njom razgovarala… Četni, podigavši veliki nos, uperi pogled u Agripinu. Komandant puka se osmehnu. Kuzma Kuzmič bi svaki čas klimao crvenim veselim licem. Četni progovori polako: – Pa, gde smo mi, na poselu? (Kudravi brci komandanta puka poskočiše, oči zažmirkaše). Crvenoarmejac Čebrec, na osnovu čega upadate u ispitivanje?.. Agripina se počela čak gušiti od ljutine, da tu nije bio komandant puka, ona se ne bi predomišljala. Odgovorila bi četnom kao seljanka preko plota. Ali on progovori basom: – Crvenoarmejac Čebrec, iziđi. Agripina samo sevnu tamnim očima, udari kundakom i stisnuvši usne iziđe iz kuće. Četni, dahćući, poseže u džep za duvanom. – Tako, znači, i ovde ste stigli, agitovali?.. Spustivši glavu, Daša odgovori: – Ja molim da mi verujete. Ako verujete, – nemam zašto da govorim. Moj otac Bulavin, vaš neprijatelj, i moj je neprijatelj… On je hteo da me smakne, ja sam pobegla iz Samare… Četni raširi velike ruke pred svetiljkom: – Građanko, kako da vam se veruje, vi pričate bajke… Tada komandant puka izvadi lulu iz usta, obrisa je o rukav i reče

značajno: – Ne žesti se, Goro, ona možda govori istinu… Vaše je prezime Teljegin? (Daša – jedva čujno: „Da“.) Ime, očevog imena vašeg muža sećate se? – Ivan Iljič. – Kapetan druge klase u carskoj vojsci? – Izgleda… Da… – Bio je četni komandir u Jedanaestoj crvenoj armiji? – Vi ga poznajete? Daša jurnu stolu, obraze joj obli rumen; maločas je sedela uvela, mrtva, – rascvetala se sad: – Videla sam Ivana poslednji put kad je pod mecima bežao preko krovova… Evo kako je to bilo… – E pa sedite, umirite se, – reče komandant puka. – Poznajem Ivana Iljiča, zajedno smo bili u ratu protiv Nemaca, zajedno smo pobegli iz ropstva. Moje prezime je Meljšin, Petar Nikolajevič, možda me je kad spominjao pred vama? I u Crvenoj armiji dobro ga znaju. – On se okrenu četnom: – Tvoja žena bolje od tebe razmrsi čvor. – I –Daši: – Odmorićete se, sutra ćemo porazgovarati. Vi se možete ovde smestiti. Kad iziđete u hodnik, tamo ćete naći kujnu. Spavajte mirno. Daša i za njom Kuzma Kuzmič, – koga kao da komandanti više nisu ni primećivali, – iziđoše kroz hodnik u dobro zagrejanu praznu kujnu. Kuzma Kuzmič savetova Daši da se popne na peć: „Koščice ćete razgrejati, za jednu noć naspavaćete se za nedelju. Dajte, ja ću vas, dušice, podići…“ Daša se s mukom pope na peć, odmota maramu, metnu je pod obraz, pokri se kaputom, podvi noge. Ovde je bilo dobro, mirisalo je na toplu ciglu, na hleb. Cvrčao je cvrčak, stalni sustanar. On i nije dao Daši da smesta zaspi: san tek što bi je prekrio velom, cvrčak cvr, cvr – prošivao je njen san sivom niti… Činilo joj se da kucka metronom, ona sedi kraj klavira, ukočena, spustivši ruke. Od čekanja srce nemirno udara, ali to nisu koraci voljenog, obožavanog – ponovo se čuje cvrčanje cvrčka – bod za bodom… – Kakav mir, kakav mir, – ponavlja u njoj glas… Vratila se u zavičaj jadna Daša… Ali ti nikad nisi znala za zavičaj, Dašo, Dašo… Ah, ne smetajte

mi… Pa, naravno, dirigent udara koštanim štapićem, sad će se razleći muzika…“ I ponovo – cvr, cvr… Kuzma Kuzmič se smestio na klupi uz peć i isto tako nije mogao odmah zaspati, – mrmljao je, cmokćući: – Poverovali su, poverovali… Prosti, srcem… Na njihovu mestu ja ne bih tako brzo poverovao, – zašto? Sam sebe ne poznaješ, Čovek je zagonetka… Poverovali su – jaki su ljudi uvek prosti… U tom je njihova snaga. Sad smo već dobili pasoš, – poverovali. Pa da, je li vama potreban razborit čovek? Je li on potreban revoluciji? Potreban… Evo vam – mene… Darje Dmitrijevne… Ja pitam – je li revoluciji potreban razborit čovek?…

II Ivan Iljič Teljegin posle vojnih operacija pod Samarom, dobio je novu dužnost. Deseta crvena armija u borbama kod Caricina u avgustu potrošila je i bez toga oskudnu municiju. Na traženje i zahteve: snabdeti Caricin svim najnužnijim pred neminovnom ofanzivom Donske armije, Viši vojni savet Republike odgovarao je s krajnjim otezanjem i nerado. Ali je u Moskvi sedeo ratni drug komandanta armije Vorošilova poslan tamo sa specijalnim zadatkom – pokrenuti i požuriti nepojmljivo odugovlačenje i pisarski birokratizam Odeljenja za snabdevanje pri Višem vojnom savetu. Njemu je polazilo za rukom da ponešto prebaci za caricinski front. Ivanu Iljiču bi naređeno da u Nižnjem utovari na remorker sanduke s municijom i dva topa i da ih dopremi u Caricin. I opet, kao i toga leta, kao i pre mnogo godina, on je plovio po lenjoj, neizmerno silnoj Volgi. Niski mrki remorker kloparao je točkovima po nepomičnoj vodi. Napred se stalno videla obala, kao da je tamo kraj reke, – a iza široke okuke ukazivala se nova daljina, duboka i jasna pod jesenjim suncem. Tih meseci Volga je bila očišćena od belih; ipak se parobrod držao dalje od obala, gde se sad nad strmeni s potamnelim zgradama širilo veliko selo, ili se na goloj uzvišici kroz zlatno lišće videla mala zvonara, odakle je bilo zgodno ošinuti iz mitraljeza. Deset baltičkih mornara ćaskali su na krmi kraj topa. Tamo je obično leškario na boku i Ivan Iljič, – čas uzdišući i premirući, čas smejući se do suza njihovim pričama. On je bio prost, lakoveran slušalac, a mornaru drugo i ne treba: samo mu gledaj u usta. Svaki dan je najmlađi od mornara, komsomolac Šarigin, visok i temeljan, prilazio zvonu i davao signal: svi gore! Mornari bi posedali u krug, kroz otvor bi ispuzio mašinist, starčić koji je, kažu, izgubio za vreme revolucije velike novce; pomaljao se do pojasa, kroz otvor, ložač, osobenjak i jedak čovek; iz kujne, brišući ruke, pojavljivala se žena – kuvarica. Šarigin bi sedao na smotano uže, samopouzdanim glasom počinjao prosvetiteljski govor.

Zbog mladih godina on nije uspeo mnogo da pročita, ali je uspeo da shvati glavno. Ispod matroske kape imao je tamne kovrdže, oči su mu bile plave, lepe, i samo je kvario nos – mali, prćast, koji kao da je dospeo iz sasvim drugog tela. Njegov zadatak nije bio lak. Mornari su shvatili revoluciju kao ljudi davno otrgnuti od svog gazdinstva, od bednog rala, od ribarske lađice na primorju. Oni su izdržali tešku pomorsku službu; kad je kucnuo čas, – bacili su oficire u more i podigli zastavu svetske revolucije. Oni su videli svet, obišli su ga. To je bila široka stvar, shvatljiva pomorčevoj duši. Pre je sve mornarevo imanje bilo u kovčežiću. Sada nema ni kovčežića, sada je imanje mornarevo – puška, mitraljeski redenik i ceo svet… Da je sad vreme Stepena Razina, – svaki od njih bi, nakrivivši kapu sa crvenim temenom, pošao – svom dušom – da slobodno luta po beskrajnom prostoru, ostavljajući za sobom odblesak požara do samog neba Hej, carski, bojarski robovi, jade – nesrećo, pjana golotinjo, deli zemlju, deli zlato, – sve je tvoje, živi!..“ Proleterska revolucija tražila je od njih složeniji program, – tražila je ograničenje poleta osećanja. – Revolucija, drugovi, to je – nauka, – govorio im je samopouzdanim glasom Šarigin. – Ma koliko bio mudar – ne shvataš je, i uvek ćeš pogrešiti. A šta je greška? Bolje da zakolješ oca i majku: greška će te dovesti do buržoaskih shvatanja, kao miša u mišolovku, – uletiš li jednom, a ti sedi, grizi rep, sve tvoje zasluge se brišu, i ti si – neprijatelj… Mornari na to nisu mogli ništa odgovoriti, – bez nauke ne možeš ni lađom upravljati, a kamo li da iziđeš nakraj s ovakvom kontrarevolucijom. Samo bi poneko, obuhvativši tetoviranim rukama koleno, zapitao: – Dobro, eto na ovo odgovori: bez talenta ni domaću peć nećeš napraviti, bez talenta ni testo ženi neće narasti. Da li je to potrebno? Šarigin odgovori: – Vidite, drugovi, kuda je skrenuo Latugin? Talent – to je stvar nama svojstvena, to je opasna stvar. Ona može čoveka odvesti buržoaskom anarhizmu, individualizmu… – Uh, kud si ti razvezao… odmahivao bi beznadno rukom Latugin. – Ti najpre te reči sažvaći i progutaj, pa ih izbaci u nužniku, i tek onda upotrebljavaj… A ložač je srdito dobacivao promuklim glasom iz otvora:

– Talent, talent! Dotera nokte, pantalone – na vrat lančić… Znamo mi takve… Talent! Tada bi među mornarima počelo roptanje. Ložač bi se, progunđavši promuklo o tome, kako bi „vama trebalo desetak godina da se znojite kraj kazana“, sklanjao da ne zgreši, u mašinsko odeljenje. Šarigin bi ravnodušno uklanjao opasne nagoveštaje bure. „Zaista, – govorio je – ima među nama društva s manikiranim noktima, ali ostavi se ti toga. Oni neće dobro završiti. Ima i zaraze eserstva. Ali glavna masa mornara bezuslovno je odana revoluciji. Talent treba zaboraviti, treba ga potčiniti. Veselićemo se posle, ko ostane živ. Ja lično – ne računam…“ Šarigin bi zabacivao kovrdže. Neko vreme se činilo kako žubori voda pod krmom. Oštrina reči dobro je uticala na slušaoce. Rus je lakom na sve neobično: ako se provodi – onda bez mere, da i kapu izgubi, ako se tuče, onda – ne osvrćući se, pomamno. Smrt je strašna u svakidašnjici, po kiši bez zračka, – u vatrenoj borbi, na velikom delu smrt razjaruje, tu Rus nije plašljiv, samo da oseti da život buja kao na praznik; a pogodi li te neprijateljski metak, naletiš li na blistavu oštricu, – znači spotakao si se, u širokoj stepi raširio ruke – noge, zamaglila ti se glava od vina od koga nema jačeg na svetu. Mornarima su se svidele te Šariginove reči, što on ne računa da će živ ostati. I oni su mu opraštali i knjiški način govora, i mladićsku samopouzdanost, čak i prćasti njegov nosić izgledao im je zgodan. A on je govorio o monopolu na hleb, o klasnoj borbi na selu, o svetskoj revoluciji. Mašinist prosedih brkova, sklopivši napola oči, metnuvši prste na trbuh, klimao bi potvrdno, naročito na onim mestima gde je Šarigin, izgubivši misao, počeo da se mutno izražava. Žena-kuvarica, Anisja Nazarova, koju su uzeli za vreme prošle plovidbe u Astrahanu, nikad nije sedela s muškarcima, stajala bi po strani, gledajući obale kako se udaljuju. Oslabelo od patnji njeno mlado lice s ispupčenim čelom, s lepom pepeljastom kosom, savijenom u pletenicu oko glave, bilo je mirno i ravnodušno, samo bi joj se ponekad s mukom u grlu pokrenulo klupče. Teljegin je takođe učestvovao u tim razgovorima: – pričajući o vojnim stvarima, crtao je na palubi kredom raspored frontova. – Kontrarevolucija je, kao što vidite, drugovi, zamišljena po jednom planu: zaokružiti centralnu Rusiju, preseći njeno snabdevanje hlebom i gorivom i udaviti je. Kontrarevolucija diže se na periferiji, u plodnim

oblastima. Na Kubanu, na primer, ima milion i po kozaka i isto toliko – seljaka-zakupaca. Između njih vlada mržnja na život i smrt. Denjikin je to odlično proračunao i sa šakom oficira – dobrovoljaca smelo se bacio u sam pakao, – razbio armiju nitkova Sorokina od sto hiljada, koga je u samom početku trebalo streljati za anarhiju i divlju žeđ za izdajstvom, – i sad Denjikin sebi stvara čvrstu pozadinu, pomažući kozacima da pokolju crvene na Kubanu. Denjikin je mudar i opasan neprijatelj. Mornari su gledali u Teljegina, nozdrve su im se širile, izbijale plave žile pod opaljenom kožom. A mašinist je neprestano klimao: „Tako je, tako je…“ – Kod atamana Krasnova zadatak je mnogo uži, zato što je teško dići kozake da se bore van granica Dona. Znate izreku: zato je kozak gladak, što se najede – pa se izvali. Kozak je smeo kad se bije za svoju kuću. Ali zato je Krasnovljeva kontrarevolucija sada za nas najopasnija. Ako mi budemo potisnuti sa Volge i izgubimo Caricin, Krasnov i Denjikin sjediniće se sa svom sibirskom kontrarevolucijom. Na našu sreću, između Denjikina i Krasnova nema potpune saglasnosti. Donci nazivaju dobrovoljce „putujućim muzikantima“, a dobrovoljci Donce – „nemačkim prostitutkama“… Ali time se ne smemo tešiti. Planu kontrarevolucije mi moramo suprotstaviti svoj veliki plan, a to je na prvom mestu, pravilna organizacija Crvene armije, bez partizanstva na točkovima… Šarigin je, pogledajući ljubomorno na Teljegina, dodavao: – E, to je tačno… Dakle, drugovi, vraćamo se na ono od čega sam počeo… Šta je to revolucionarna disciplina?.. Za vreme jednog od takvih razgovora Anisja Nazarova, ispruživši neočekivano pred sobom ruku, kao slepa, reče mirnim glasom, ali tako značajno da su se svi okrenuli k njoj i počeli slušati. – Izvinite, drugovi, ja ću vam nešto reći… Pričaću vam takve stvari… Rano, jutrom, tek što je svanulo, Anisja Nazarova je pošla da pomuze kravu. Ali tek što je otvorila toplu staju, odakle je iz mraka molećivo zamukla Burenka, začuli su se pucnji iz stepe. Anisja je spustila vedro, popravila na glavi maramu. Srce joj je udaralo, i, kad je pošla ka vratima, noge su joj se odsekle. Ipak je otvorila vrata, – po ulici kozačkog sela trčali su ljudi za tačankom, penjući se u nju u trku. Pucnji su se sad čuli bliže i češće, i od stepe i od ribnjaka i s jednog kraja široke ulice i s drugog. Tačanka s drugovima iz Seoskog sovjeta nije uspela da umakne, – opkolili su je

konjanici. Oni su se vrteli kao psi kad kidaju psa, pucali i sekli sabljama. Anisja je zatvorila vrata, prekrstila se i pošla po vedro, ali je odjednom uzviknula i pojurila u kuću, gde su spavala deca – Vanja i Maša. Gladeći ih po glavicama, šapćući na uvo, ona ih je probudila, obukla i povela u dvorište iza kravlje staje, gde je stajala gomila đubreta, naslaganog kao veliki mravinjak, iznutra prazan. Anisja je izvadila nekoliko komada đubreta i zapovedila deci da se uvuku pod gomilu, da tamo sede i ne puštaju glasa. Sad je sva ulica tutnjala od konjskih kopita, razlegali su se uzvici, zveckalo oružje. Najzad, na vrata Anisjinog dvorišta počeše udarati kundakom: „Otvaraj!“ I kad je Anisja otvorila, ščepali su je dva kozaka, vrela od rakije. „Gde je Senjka Nazarov, gde je muž, govori – ubićemo te na mestu.“ A Anisjin muž nije kozak, nego došljak – bio je u Crvenoj armiji, i ona čak nije znala da li je živ. Ona je tako i rekla da ne zna gde joj je muž, letos su ga odveli neki ljudi. Prestavši da tuku Anisju, kozaci su ušli u kuću, tamo sve isprevrtali, polomili, i, izlazeći, opet dohvatili Anisju i povukli na ulicu ka Seoskom sovjetu, gde je pre živeo ataman. Sunce je bilo već visoko, a selo je stajalo zatvorenih kapaka i vrata, – kao da se još nije probudilo. Samo pred Sovjetom vrteli su se kozaci na konjima i prilazili pešaci, vodeći vezane, neke premlaćene do krvi, seljake i kozake. Posle se saznalo da su uzimali po spisku sve koji su još proletos glasali za sovjetsku Vlast. U atamanskoj kući sedeo je neispavan oficir s prišivenom na rukavu mrtvačkom glavom i dvema kostima. I pored njega – svima dobro poznati kozački poručnik Zmijev, koji je pre pola godine pobegao iz sela. Na njega su već i prestali da misle, o on – eto ga, opuštenih brkova, kao naliven, zdrav, crven, kao bakar. – Kad su Anisju gurnuli u kuću, poručnik je vikao na zatvorenike, – a njih je bilo ovde pod stražom više od pedeset. – Crvenotrbo đubre, je li vam pomogla sovjetska vlast? Pa de, pričajte sad čemu su vas naučili moskovski komesari?.. Oficir, gledajući u spisak, govorio je tiho svakom koga su gurali k stolu: – Ime, prezime, priznaješ? Tako. Simpatišeš boljševicima? Ne? Glasao si maja meseca? Ne? Znači lažeš. Išibati. Drugi, kozak Rodinov. – I podigao je blede, šarene, kao u ovce, oči: – Stani po propisu, gledaj u mene! Bio si delegat na seljačkoj skupštini? Ne? Agitovao za Sovjete? Opet ne? Znači, lažeš pred ratnim sudom. Na levo! Drugog…

Kozaci bi dočepali ljude i, gurnuvši ih sa stepenica, povaljivali na zemlju, svlačili čakšire, razgolićavali; jedan bi seo na noge, koje su se trzale, drugi je kolenima pritiskivao glavu, i još dvojica, izvukavši iz pušaka harbiju tukli su onog što je ležao, – s fijukom, sa zamahom. Oficir više nije mogao razgovarati tihim glasom, – tako su strašno jaukali i vikali ljudi iza prozora. Egzekuciju je opkolila gomila kozaka pešaka i konjanika iz naletelog odreda, i kozaka iz mesta koji su istrčavali iz kuće u susret odredu, vičući: „Hristos voskrese!..“ Oni su se takođe derali i psovali: „Udri do kostiju! Udri do poslednje kapi krvi! Upamtiće sovjetsku vlast!“ Na kraju u atamanskoj kući ostaše samo Anisja i mlada učiteljica. Ona je došla u selo dobrovoljno, uvek se trudila da prosveti domaće stanovništvo: skupljala žene i čitala im Puškina i Lava Tolstoja, s decom hvatala bube, – eto, u ovakva vremena hvatati bube! Poručnik Zmijev dreknu na nju: – Ustani! Čivutska njuško! Učiteljica ustade, neko vreme su joj nečujno drhtale usne: – Ja nisam Jevrejka, vi dobro znate, Zmijeve… A čak i kad bih bila Jevrejka, – ne vidim u tom greha… – Jeste li odavno u Komunističkoj partiji? – upita oficir. – Ja nisam komunistkinja. Ja volim decu i smatram za dužnost da ih učim pismenosti… U selu je devedeset procenata nepismenih, možete li zamisliti… – Zamišljam, – reče oficir. – A, eto, sad ćemo vas šibati. Ona poblede, ustuknu… Poručnik dreknu na nju: „Svlači se!“ Lepuškasto njeno lice zadrhtalo je, poče raskopčavati karirani kaput, svuče ga, kao u snu… „Slušajte, slušajte! – i poče mahati rukom na oficira. – Šta vam je, šta vam je! – A iza prozora neko neizdržljivo zakuka izmučenim glasom. A poručnik opet svoje: „Skidaj gaće, marvo!“ – Nitkove! – viknu na njega učiteljica, i oči joj sevnuše, a lice obli gnevno rumenilo. – Streljajte me, zveri, čudovišta… Neće vam to tako proći… Tada je poručnik dohvati, podiže i tresnu o zemlju. Dva kozaka podigoše joj suknju, pritiskoše glavu i noge, oficir, ne žureći se, iziđe iza stola, uze od

kozaka kamdžiju, na sivom njegovom licu pokaza se osmeh. Podigavši kamdžiju on snažno ošinu devojku po debelom mesu; poručnik, nagnuvši se preko stolice, reče glasno: „Jedan!“ Oficir je, ne žureći se, šibao, ona je ćutala… „Dvadeset pet, dovoljno za te, – reče i baci kamdžiju. – Sad idi i žali se na me okružnom atamanu“. Ona je ležala kao mrtva. Kozaci su je podigli i izneli u hodnik. Došao je red na Anisju. Oficir, zatežući uzani kavkaski pojas, samo pokaza glavom na vrata. Anisja se, izbezumljena od mržnje, poče otimati, – kad su je povukli, hvatala je za kose, izvijala se, ujedala za ruke, udarala kolenima. Iščupala se, i, gologlava, izgrebena, bacila se sama na kozake i izgubila svest kad su je udarili po glavi. Zgulili su joj kožu s leđa harbijama i bacili je kraj stepenica, – sigurno su mislili da je gadna žena skončala. Kazneni odred kapetana Nemešajeva zaveo je red u selu, postavio atamana, natovario nekoliko kola pečenim hlebom, slaninom i kojekakvim rekviriranim prnjama i otišao. Ceo dan je selo bilo mirno, – nisu ložili peći, nisu puštali stoku. A noću je planulo nekoliko došljačkih kuća, među njima i Anisjina. Susedi su se bojali da gase požar, jer je, čim se ukazala prva vatra na kraju naselja, tamo odjahalo nekoliko kozaka i čuli se pucnji. Anisjino imanje izgorelo je do temelja. Tek su se ujutru susedi setili: a gde su joj deca? Anisjina deca, Vanja i Maša, koja su sedela do noći pod gomilom đubreta, i krava, i ovce, i živina – sve je izgorelo. Dobri ljudi uzeše Anisju, koja je stenjala onesvešćena kraj atamanovih stepenica, smestiše je kod sebe i izlečiše. Kad je posle nekoliko nedelja počela dolaziti k svesti, – ispričali su joj o deci. U selu Anisja više nije imala šta da radi, – to je i rekla dobrim ljudima. Bila je već jesen. Od muža – nikakvih vesti. Nije joj se živelo. Otišla je, – od sela do sela, proseći ispod prozora. Dovukla se, najzad, do železničke pruge i našla se, najposle, u Astrahanu, gde su je uzeli na parobrod kao kuvaricu, jer je za vreme prošle plovidbe kuvar otišao na obalu i nije se vratio. Takav je slučaj iz života ispričala Anisja Nazarova. – Hvala vam, drugovi, reče, – da znate moje jade, hvala vam… Obrisala je keceljom oči i otišla u kujnu. Mornari su, obuhvativši žilavim rukama kolena, natmureni, još dugo ćutali. Ivan Iljič je otišao i legao po

strani. Uzdržavajući uzdahe, mislio je: „Eto srećeš čoveka i prolaziš rasejano pored njega, a on je pred tobom, kao i čitavo carstvo, u razvalinama koje se dime…“ Postepeno pod uticajem pričanja te žene on se vrati svojim jadima, – on ih je duboko krio od svih, u prvome redu od samoga sebe. Malo je imao nade da će se ikada još jednom sresti s Dašom. Istina, čovek je žilav, nijedna životinja ne bi podnela takve rane, takve nevolje. Ali koliki je tu prostor! Gde sad da traži Dašu u potoku miliona što se slivaju na istok. Stara budala, doktor Bulavin, možda će još dunuti sa njom preko granice. Odmahujući glavom, uzdišući od žalosti, on se sećao Dašine naklonosti prema duševnoj ugodnosti, prema finoći, njene nekako hladne vatrenosti kao penušanje ledenog vina. „To je bilo preko njene snage, preko snage… Odrasla u staklenoj bašti, i – eto ti na – poče duvati ovako svetski vihor… Jadnica, onda u Petrogradu, posle smrti deteta nije htela da živi, – gasila se u hladnim večerima…“ O tome što se sa njom desilo posle Petrograda, Ivan Iljič znao je samo iz njenog pisma pročitanog na brzinu. Nema sumnje, Daša je mnogo doživela posle Petrograda, mnogo razumela… S kakvom ga je strašću onda, spasavajući ga od policije, privukla prozoru: „Verna ću ti biti do smrti. Beži, beži…“ Miris njene meke plave kose, kad se priljubila uz njega, Ivan Iljič nije zaboravio i neće nikad zaboraviti. Neobična, čudna, obožavana žena… I šta, tu ćemo i završiti s uspomenama…“ Vreme se počelo kvariti. Volga potamnela, sa severa se podigoše u nizovima dosadni, hladni oblaci, zazvižda vetar u konopcima niske katarke. Ne pristajući, prošli su Kamišin, zabačen drveni gradić s ogolelim baštama po bregovima. Odmah iza Kamišina počinjao je caricinski front.

III Zasićeni hladnoćom oblaci vukli su se nad Caricinom, vetar je podizao prašinu, u naletima zaklanjao drvene kućice, – one su se, zbijene i bez reda – čas licem prema reci, čak okrenute od nje – zajedno s nužnicima i šupama gomilale na strminama koje su se odronjavale. Ivan Iljič se probijao uzbrdo strmom ulicom, gde su kišni potoci bili izvaljali oblutke. Na keju, i na škripavim štekovima, gde se kroz prašinu izdvajala siva masa katedrale, sreo je naoružan odred. Odeveni kako je ko imao, išli su mladi i sredovečni, okrećući se ljutito od vetra. Napred je išla mršava ljutita starica u crvenoarmejskoj kapi s puškom o ramenu, kao i svi. Kad je bila prema njemu, Ivan Iljič je zapita gde je štab. Starica ga strogo pogleda iskosa, ne odgovori, i ceo odred prođe u žurbi, obavijen prašinom. Ivanu Iljiču bilo je potrebno da se javi u štab armije, da raportira o dolasku lađe s municijom i da preda sprovodni list. Ali đavo bi ga znao gde da traži štab! Zatvorene radnje, mrtvi prozori i firme čije je gvožđe lupalo, gotove da se svaki čas otkinu. Najednom Ivan Iljič nalete na neko vojno lice povezane ruke – ovaj bolno povuče vazduh kroz zube i šapatom opsova. Ivan Iljič, izvinivši se, zapita ga isto što i malopre. I tek tada vide da je pred njim – Sapoškov, Sergej Sergejevič, njegov bivši komandant puka. – Što juriš kao lud, – reče Sapoškov. – Pa zdravo. – Ivan Iljič se spremi da ga obujmi, zagrli. – Sapoškov se odmaknu. – Ta, ostavi; šta ti je, budi miran. Otkud si se stvorio? – Pa, znaš, parobrod sam doveo. – Eto čudaka – živ! Obrazi pucaju od zdravlja. To ti je ruska rasa! Štab ti je potreban? Pa eto ti štaba. Gde si se smestio? Nigde, naravno. Dobro, pričekaću te. On zajedno s Teljeginom uđe na glavni ulaz kamene trgovačke kuće i pokaza na drugom spratu odeljenje štaba.

– Vanjka, ja čekam, pazi… Ivan Iljič je viđao štabove i kod Sorokina i u armijama južnog fronta, gde nikad nećeš naći vrata koja tražiš, – svi lažu, kao da su se dogovorili, svud duvanski dim, panična lupa daktilografkinja, tumaranje iz vrata u vrata važnih ađutanata u širokim jahaćim pantalonama. Ovde je bilo tiho. Odmah je našao potrebna vrata. Kraj prašnjavog prozora, koji je jedva propuštao svetlost, sedeo je dežurni: on podiže koštunjavo malarično lice i, ne trepćući crvenim kapcima, zaustavi pogled na Teljeginu. – Nikoga nema, štab je na frontu, – odgovori. – Dopustite da dođem u vezu s komandantom, – tovar treba isporučiti hitno… Dežurni, s lakoćom čoveka koji se istopio od nesanice, podiže se i pogleda kroz prozor. Tamo je neko došao. – Pričekajte, – reče tiho i nastavi da raspoređuje u nekoliko hrpica izveštaje i raporte, neke napisane olovkom s takvim žvrljotinama, da se iz njihove sadržine mogla razumeti samo veličina proste i hrabre duše. Uđoše dvojica. Jedan u kratkoj bundi od astragana s dvogledom oko vrata i s teškom konjaničkom sabljom o pojasu od sirove kože. Drugi u dugačkom vojničkom šinjelu, u toploj kapi s naušnicima, kakve nose petrogradski radnici, i bez oružja. Lica u obojice bila su tamna od prašine. Dežurni reče: – Popravljena je direktna veza s Moskvom. Onaj koji je bio u astraganskoj bundi, mladolik, okruglih kestenjastih velikih očiju, odmah zastade: „Pa to je sjajno!“ Drugi, u šinjelu uprskanom blatom, izvuče maramicu, obrisa suvonjavo lice, otrese, – koliko je moguće – prašinu sa crnih brkova, i Teljegin na sebi oseti uporan pogled njegovih sjajnih očiju s podignutim donjim kapcima. – Drug k vama s raportom, – reče dežurni. Ivan Iljič je prvi put video te ljude, nije znao ko su, i malo je oklevao. Dežurni se naže prema njemu: – Govorite, druže, to je Ratni savet s fronta. Teljegin izvadi dokumenta i podnese raport. Čuvši da je upravo stigao parobrod s municijom, ovi ljudi se zgledaše. Onaj što je bio u šinjelu, uze sprovodni list, drugi preko njegova ramena žudno prelete po njemu očima; usnice njegovih malih usta su se micale, ponavljajući količinu metaka,

granata, mitraljeskih redenika… – Kolika vam je posada na brodu? – zapita čovek u šinjelu. – Deset baltičkih mornara i dva poljska topa. Oni se opet zgledaše. – Ispunite obrazac, – opet reče onaj. – U sedamnaest časova budite sa celom posadom na raspoloženju komandantu fronta. – Sporim pokretom poče okretati ručicu telefonskog aparata, koja je škripela, spoji se s nekim, poluglasno reče nekoliko reči i spusti slušalicu. – Druže dežurni, skupite bez odlaganja koliko je moguće više teretnih kola. Za istovar mobilišite radnike iz fabrike topova. Proverite izvršenje i javite mi. Oba čoveka otidoše u susednu sobu. Dežurni poče okretati telefon i ponavljati prigušenim glasom: „Transportno odeljenje… Druga Ivanova. Nema takvog? Poginuo? Dajte drugog dežurnog. Govori štab fronta…“ Ivan Iljič sede da ispuni obrazac. Stvar je bila jasna: javiti se komandantu – znači, pravo u rovove. Ivan Iljič se ulenio na parobrodu, i eto sad, škripeći perom koje je zapinjalo po hartiji, osećao je poznati, ovih godina toliko puta ponavljani pokret volje, kad se sve što je u čoveku mirno, toplo, domaće, što čuva svoj život, svoju malu sreću, s uzdahom otklanja, i nevidljivim vođom postaje drugi Ivan Iljič – jednostavan, čvrst i odlučan. Do pet sati ostalo je mnogo vremena. Teljegin predade obrazac i iziđe u hodnik. Sapoškov se brzo diže s drvenog divana. – Oslobodio se? Hajdemo, skrasićemo se negde. On je s osmehom gledao na sneveseljenog Teljegina. Sapoškov je bio uvek isti: nemiran, napregnut, kao da zna nešto što drugi ne znaju, samo je na izgled jako popustio – njegovo ružičasto lice postalo je sitno, kao u mladolikog starčića. Teljegin objasni kako stvar stoji – treba trčati na pristanište, sakupiti posadu, istovariti sanduke… – Šteta. Ali šta je tu je, hajdemo na pristanište. Ja sam tri meseca ćutao, Vanja, došao sam dotle da u bolnici samo što nisam počeo pisati „Beleške bivšeg intelektualca“… I ne pijem, brate, zaboravio sam… Sapoškov je bio sav potresen susretom s Ivanom Ilji– čem. Oni iziđoše. Vetar ih potera ulicom – naniže ka potamneloj Volgi, koja se talasala dugim penušavim talasima. – Gde je puk, Sergeje Sergejeviču? Na koji si se način ti od njega odvojio?

– Od našeg puka ostali su samo rogovi i noge. Takav puk ne postoji više u Jedanaestoj armiji. Teljegin ćuteći, s užasom, pogleda u njega. Sapoškov poče pričati, zaklanjajući se rukom od prašine: – Svršili smo u zaseoku Bespokojnom. Poznata ti je tragedija Jedanaeste armije? Glavnokomandujući Sorokin počinio je takve stvari, da su za njega malo tri smrti za pasjeg sina. Sakrio je od armije naređenje Caricinskog ratnog saveta – probiti se i spojiti se sa Desetom armijom. Samo Šelestova divizija ispunila je naređenje i okrenula na Caricin, i to samo zato što je Dmitrija Šelesta hteo streljati i stavio ga van zakona. Zamisli: od Mineralnih Voda odsečeni, od Stavropolja, gde propada Tamanska armija, – odsečeni. Municiju je Sorokin u panici ostavio još u Tihoreckoj… s desna na nas navaljuje konjica Škurovljeva, s leva – Vrangelova. I mi odlazimo na istok, u bezvodnu stepu… Od moga puka ostala je jedna četa. Spavamo pri maršu samo da se odvojimo od protivnika, provlačimo se dolinama, nema se šta žderati, vode nema, studen vetar, – prokleta da je ta stepa! Dešavalo se – čovek i konj se smrznu, i zasipa ih pesak – kao skitsku humku… Dospeli smo do zaseoka Bespokojnog, – nigde ni žive duše, ni pileta, čak su i pse odveli kozaci. A kuće, razumeš, otvorene, – širom… Momci navalili na mleko. Razumeš li? Počeli se valjati po zemlji, ali je već bilo kasno, ostalo je tridesetak živih… I tu su nas u ranu zoru propisno opkolili mitraljezima i dovršili… Slušajući ga, Ivan Iljič išao je sve brže, dok se nije spotaknuo. – No, a kako si ti? – Đavo bi ga znao. Sreća… Ranili su me u samom početku, – u ruku, zakačilo je neki nerv, – izgubio sam svest… Mnogo šta sam ja od tada počeo revidirati… Dok sam ležao i vrteo se kao čigra, borci su mi, izgleda, previli ruku, odneli me do plasta, zatrpali slamom… U takvim okolnostima, vidiš, pobrinuli su se… Tvrdim: mi naš narod ne znamo i nikad ga nismo znali… Ivan Bunjin piše da je to – divlja zver, a Mereškovški, da je to – grubijan, koji sad istupa na pozornicu… Sećaš li se, mi smo jedne noći razgovarali u vagonu? Ja sam pijan, ali ništa ne zaboravljam. U čemu je bila pogreška: i filozofija, i logika koriguju se, kao gađanje, vidljivim ciljem, dubokim poznavanjem životnih sukoba… Revolucija – to ti nije Emanuel Kant! – Sergeje Sergejeviču, a šta je dalje bilo?…

– Dalje… Noću ispuzim iz slame. U zaseoku dernjava, pesma, – znači, pobedioci su pijani. Spotaknem se na unakažen leš, na drugi, – sve je jasno… Uhvatio sam konja, otišao u stepu, gde sam proveo nekoliko teških dana… Uzeo me je Buđonijev konjanički odred, – ima u njih u Salskim Stepama takav jahač… Odneli su me na stanicu Kuberle, i, znači, – ovamo. Ovde besposličim u bolnici… Službenički list, dokumenti – sve je ostalo na guvnu, u bundi… Sećaš li se moje bunde? Takvu sad nećeš napraviti… – Slušaj, i Gimza je tamo poginuo? – Gimzu smo davno izgubili, zajedno s komorom, imao je težak pegavac… – Žao mi je Gimze. – Svih mi je žao, Ivane… Uostalom, lažem, to se ne zove žalošću… Navikao sam na puk, nekako mi je nezgodno da jedino ja ostanem živ… Neću naći mesta za sebe, Ivane… Išao sam u štab – da tražim četu, mada bih… Sasvim ih razumem, ja sam im nepoznat čovek, samo vojnička isprava u rukama… Ti mi u štabu posvedoči, molim te… – Pa o tome ne treba ni govoriti, Sergeje Sergejeviču… – Ipak najbolje – uzmi me u odred, časna reč. Makar za pomoćnika, ili za vezu… Eto, sastavlja nas sudbina… Sećaš li se kako smo u tvom stanu stihove pisali, plašili buržuje? Ništa ne prolazi tek onako, sve ima svojih posledica: našalio si se i zaboravio, – a kad pogledaš – a ti već stojiš pred veličanstvenom slikom, tako da ti se kosa diže. Slušaj, a sećaš li se kako sam te našao u šupi kod Nemaca? To je bio napad, to je bila seča! Ja sam onda i sablju slomio… Vrlo je lepo što smo opet zajedno. Ti, Ivane, imaš neko nesalomljivo zdravlje… Nekako sam se vezao za te… Slušaj, a gde ti je žena? Dalje nisu mogli da razgovaraju. Prestigle su ih taljige, koje su kasom protutnjale naniže ka pristaništu. Iza gradskih krovova, kroz oblake prašine, pomaljao se sunčev zalazak, ogroman i mračan, dajući jaku krvavu boju oblacima koji su plovili. Nad Volgom poče vejati redak sneg. Natovarene taljige, u pratnji naoružanih radnika, odavno su otišle. Kej je opusteo. Parobrod je otplovio od šteka i, ne paleći svetlost, pristao negde nizvodno. Mornari u kratkim kaputima, opasani, s granatama, s rančevima, s

puškama sedeli su na šteku leđima prema vetru, – nisu pušili, ćutali su. Iz pričanja radnika njima je već bilo poznato šta se događa u tom opustelom gradu, obasjanom mutnokrvavim sunčevim zalaskom. Stvari su tu stajale rđavo. Ivan Iljič čekao je konjske zaprege za istovarene topove, uznemireno gledao na sat, nekoliko puta telefonirao u štab. Pokazalo se da su zaprege već poslane: odredu je naređeno da ide, zajedno s topovima, pravo na stanicu. Savlađujući vetar, koji je udarao na vrata, on iziđe na štek. Pred njim je stajala Anisja Nazarova. – Šta ćete vi ovde? Ona je ćutala, skupivši usta; pred njegovim pogledom oborila je glavu. Oveštala iskrpljena marama, očigledno jedina zaštita od studeni, bila je zavezana na leđima, na kojima je nosila džak. – Ne, ne, ne, – reče Ivan Iljič, – idite na lađu, Anisja, niste mi potrebni u odredu… Dok su po mostiću spuštali topove na pesak i baratali oko zaprega, – oblaci su se ugasili i reka se slila s obalama. Odred se krenu u grad, podstičući konje upregnute pod topove. Ivanu Iljiču priđe Šarigin, pa će poluglasno: – Šta ćemo s Anisjom? Drugovi mole da je ostavimo u odredu… Istoga časa, odvojivši se od topovskih točkova, Ivanu Iljiču priđe s druge strane Latugin. – Druže komandire, ona nam je kao neka majka. U takvim okolnostima – znaš već, front – da potrči, donese nešto, da propere košulje… I ona je borbena, samo po izgledu mirna. Ide za nama, pa ide, kao psetance, šta da radiš… Anisja se već stvorila tu, iza Ivana Iljiča, – ona je išla za odredom uvek tako – oborene glave. Šarigin reče: – Postavićemo je za milosrdnu sestru bez kvalifikacija… Divota… Ivan Iljič klimnu: „Tačno, ja sam i sam mislio da je ostavim.“ Latugin opet potrča topovskom točku, uhvati se za njega, viknu na konje, koji su se peli uzbrdo iz poslednje snage: „De, zlatni, teraj!“ Pesak, odronjen sa strmine, sruši se na odred, kao u besu. Najzad se točkovi zakotrljaše po ulici. U kućicama, koje su se jedva nazirale, nije bio osvetljen nijedan prozor;

jezivo su zujale žice na stubovima i tandrkale firme. Ivan Iljič je išao i osmehivao se… „Eto, dobio sam lekciju, udarili su po nosu: čuj, komandire, nepažljiv si prema ljudima… Tačno, ništa se ne može… Od Nižnjeg do Caricina izležavao sam se, oklembesivši uši, i nisam se interesovao: kakvi su oni, ove šaljivčine… Vidiš, idu, gegajući se, vetar podiže pantljike na kapama… Zašto su oni Anisjine jade, njenu žalosnu sudbinu, ne dogovarajući se, vezali odjednom sa svojom sudbinom i još u takav čas kad je naređeno da se napusti lak život na parobrodu i da se ide kroz peščane ledene vetrove đavo bi ga znao u kakvu tamu, – u borbu, u smrt?.. Jesu li neki naročiti junaci? Ne, rekao bih, najobičniji ljudi… Da, nisi baš bogzna kakav komandir, Ivane Iljiču… Beznačajan čovek… Dobar je onaj komandir koji u najtežim okolnostima ima u pameti složenu dušu svakog poverenog mu borca…“ Onomadašnji razgovor sa Sergejem Sergejevičem i ovaj, na izgled beznačajan, slučaj s Anisjom vrlo su uzbudili Ivana Iljiča. Na prvom mestu on se okomio na samog sebe i prekorevao sebe zbog egoizma, tromosti, nepažnje, prosečnosti… U ovakvo vreme njemu obrazi samo što ne puknu, – čak i Sergej Sergejevič je to primetio… Razmišljajući tako, Ivan Iljič uhvati sebe u još jednoj misli, – najednom mu postade toplo, i srce za trenutak kao da utonu u blaženstvo, – u svoj toj strogosti prema sebi bila je i tajna misao: vratiti nekadašnju Dašinu ljubav… Ali je samo frknuo u vetar, koji je naleteo iza ugla i odagnao te potpuno neumesne misli. Na stanici Ivan Iljič dobi naredbu da smesta utovari topove i krene na artiljerijski položaj u rejonu stanice Voroponovo. Zapovest mu je saopštio komandant stanice, stasita momčina crnih kao martovska noć strašnih očiju i bujnog rastinja na obrazima, nalik na bakenbarte. Ivan Iljič malo se zbunio, počeo objašnjavati da on nije artiljerac već pešak, i ne može primiti na se odgovornost da komanduje baterijom. Komandant reče tiho i preteći: – Druže, razumete li zapovest? – Razumem. Ali hoću da vam objasnim, druže… – U ovom trenutku komandi nisu potrebna vaša objašnjenja. Hoćete li da izvršite zapovest? „Vidi đavola, kako ovde razgovaraju“, – pomisli Ivan Iljič i nehotice podiže ruku na pozdrav: „Razumem“, – okrete se i pođe prema koloseku… U tom gradu vladao je neki naročiti red. Na stanicama, na primer, u

drugim gradovima, ako treba da se nekud pođe, – moraš koračati preko prerušenih buržuja, koji leže jedan do drugog, preko dezertera, seljaka i seljanki sa džakovima iz kojih štrči petlov rep ili dahće prase. Ovde je bilo pusto, čak počišćeno, mada je prašina, koju je vetar terao kroz razbijene prozore, debelo pokrivala plakate na zidovima, i kelneraj, koji je bifedžija odavno napustio. Ovde su i razgovarali nekako naročito – kratko, kao da su opominjali, metnuvši prst na oroz revolvera. Ivan Iljič bez suvišne jurnjave i bez vike dobi brzo lokomotivu i mogao je da tovari. Telefonirao je u štab o Sapoškovu, i otud su odgovorili: „Dobro, uzmite ga na svoju odgovornost…“ Vojnici su već utovarivali topove u otvorene vagone pod fenjerima koji su se ljuljali. Ivan Iljič je stajao i pažljivo posmatrao lica mornara. Eto Gagin, Novgorodac, s dubokim borama na tvrdom licu, crne kose, koja mu je ispod kape – s natpisom „Nepoštedni“ – padala na čelo do obrva; eto severnjak Bajkov, široke kao prilepljene na sitnom licu brade, pune prašine, okrugle glave, čvrste kao orah, – šaljivčina i ispičutura. Svih deset drugova uhvatili su se za točkove topa, gurajući ga uz strmo postavljene daske: a Bajkov čas ovde čučne, čas s one strane pogleda: „Ide, ide, momci, upri, „davaj“… Neko ga gurnu kolenom: „Ama prihvati se i sam, čudo morsko…“ Pa Nižnjegorodac, iz Kvrženskih šuma, Latugin, široka drska lica, orlovskog nosa, prebijena mora biti, u tuči, srednjeg rasta, snažan, pametan, opasan u svađi i „strašno lakom“ na ženski rod… Pa Zadujviter… – Ivane Iljiču, – priđe mu Šarigin, – vi znate gde je to Voroponovo? – Ništa ne znam. – Pa eto tu, pored nas, kod samog Caricina, – tu je i front… Beli, kažu, prosto nasrću… Artiljeriji nema broja, i tenkovi, avioni… A za vojskom još oko sto hiljada marodera – kozaka idu na taljigama. Šarigin je govorio tiho i uzbuđeno, njegove plave oči blistale su, lepa usta, osmehujući se, drhtala. Ivan Iljič se natušti: – A vi kanda još niste bili u ozbiljnim borbama, Šarigine? – Ovom planu lice i rumen se razli po malom nosu; on i ostade tako crven. – Moj savet je: manje slušajte razne razgovore… Sve je to panika… Jeste li se pobrinuli za snabdevanje odreda? – Jesam! – Šarigin podiže dlan kapi, što obično nikad nije činio. Lice mu je sinulo. Momak je bio dobar, suviše osetljiv, doteraće se. Ivan Iljič pođe

teretnom vagonu, koji su prikopčavali iza otvorenog s topovima. Preko perona je trčao uzbuđeni Sapoškov, s rancem i sabljom pod miškom… – Ivane, udesio si? – U redu, Sergeje Sergejeviču!.. Utovaruj se. Sapoškov se pope u teretni vagon. Tamo je, u uglu, na mornarskim prnjama, već sedela Anisja. Nedaleko od Voroponova – stanice Zapadne železnice – još pre osvita bili su istovareni topovi i namešteni na području jednog od artiljerijskih diviziona. Ovde su Teljegin i njegovi drugovi saznali da je stanje na frontu vrlo teško. Kod Voroponova gradila se linija utvrđenja; ona je išla u obliku potkovice svega nekih deset vrsta od Caricina, počinjući na severu, kod stanice Gumrak, i završujući se kod Sarepte, – južno od Caricina. Ovaj utvrđeni luk bio je poslednja zaštita. Iza njega se pružao nizak lanac bregova i dalje – nagnuta ravnica do samog grada. Odstupati se moglo samo u Volgu, u ledene talase. Jučerašnji vetar rasterao je oblake, oterao ih iza vidika stepe u neprobojni mrak. Izišlo je sunce koje nije grejalo. Na glatkoj mrkoj ravnici vrvelo je mnoštvo ljudi; jedni su bacali zemlju, drugi zabijali kolje, vukli bodljikavu žicu, slagali vreće peska. Od Caricina dolazile su teretne kompozicije, iskrcavali se ljudi, razilazili, iščezavali pod zemljom. Drugi su izlazili iz prirodnih zaklona i umorno se vukli na stanicu. Izgledalo je da je ovamo pozvano na rad – hoćeš-nećeš – sve gradsko stanovništvo sposobno da drži lopatu… Jedna od takvih grupa, petnaestak razne vrste građana oba pola, došla je na područje Teljeginove baterije; doveo ih je mali ostareli vojni inženjer. – Građani! – viknuo je promuklim glasom, pomaljajući sede brkove iz debelo omotanog šala od kamilje dlake, – Vaš zadatak je prost: potrebno mi je da se zaklon podigne na šezdeset tri santimetra, uzimajte zemlju odavde i bacajte ovamo, do crte na kočiću. Razmaknite se na korak i složno na posao! On hrabreći, zatapša pomodrelim od hladnoće malim rukama i bodro iziđe iz jame. Građani su ga pratili pogledima, punim negodovanja. Jedna žena zatrese za njim okruglim licem: – Stidite se, Grigorije Grigorijeviču, stidite se!

Ostali su i dalje stajali držeći lopate tako kao da su te lopate u stvari bile gnusno oruđe proleterske diktature. Samo jedan – istaknute jabučice i velikih usta mladić, kome je bilo vrlo zanimljivo što se našao na položajima, – latio se kopanja, ali su na njega odmah zasiktali: – Sramota, Peća, smesta da ste prestali… I svi počeše govoriti, obraćajući se čoveku žuta nervozna lica, koji je dotle stojao zatvorenih očiju, ljuljajući se lagano; njegov kaput od uniforme – bio je iz prosvetne struke – bio je demonstrativno opasan kanapom. – A što ste vi ćutali, Stepane Aleksejeviču? Mi smo izabrali vas… Mi očekujemo od vas… On mučenički podiže kapke, obraz mu se nervozno zgrči: – Ja ću govoriti, gospodo, ali ne s Grigorijem Grigorijevičem. Mi svi treba da prežalimo našeg Grigorija Grigorijeviča… Utom sa grudobrana poleteše grude, nad jamom se ukaza konjska njuška, koja je grizla zubima đem, i odozgo, iz sedla, saže se, širok, crvenih obraza, bradat konjanik u kubanskoj kapi. Zažmirivši očima, on upita podsmešljivo: – No, šta je, građani, ne možete se dogovoriti – da li da radite ili ne? Tada nervozni Stepan Aleksejevič, u kaputu opasanom uzicom, stupi malo napred i, podigavši glavu prema konjaniku, odgovori mu s ubedljivom blagošću, kao što se govori s decom na časovima: – Druže, vi ste ovde viši starešina, koliko ja razumem… („Aha“, – konjanik veselo klimnu glavom i rukom u rukavici potapša konja, koji je uzmicao od obronka). Druže, u ime naše grupe, koja je noćas nasilno mobilisana na osnovu nekih nikome nepoznatih spiskova, izjavljujem naš kategorički protest… – Aha, – ponovi, ali već s pretnjom, bradati konjanik. – Da, mi protestujemo! – povisi glas Stjepan Aleksejevič, – Vi primoravate ljude koji nisu navikli na fizički rad, da kopaju za vas rovove… Pa to su najgora vremena samovolje! Vi vršite nasilje!.. Oba mu obraza zadrhtaše, zatvori oči, jer je rekao i suviše, i obori podignuto žuto lice… Konjanik ga je posmatrao žmireći – široke nozdrve njegove zadrhtaše, usta je čvrsto stisnuo, pravo, kao razrez. Siđe s konja, skoči u jamu i, otresavši jednim udarcem jahaće pantalone, reče: – Sasvim tačno: mi vas primoravamo da branite Caricin, ako nećete da to

činite dobrovoljno. Zašto vas to buni?.. No, dajte lopatu neko od vas. – Ne gledajući, on pruži snažnu ruku u mrkoj rukavici, i ona ista puna, okruglog lica žena pruži mu lopatu, i već sve vreme ne spuštaše s njega svoje začuđene oči. – Zašto da se svađamo, to je prosto nesporazum. – On zabi lopatu, zahvati zemlju i silnim zamahom baci je gore na grudobran. – Mi ratujemo, vi nam pomažete, neprijatelj nam je isti… Kozaci neće nikoga poštedeti, – sa mene će zderati kožu, vas će sve listom premlatiti, a neke će iseći sabljama… Od njega je, kao od peći, zračilo zdravlje i snaga. Bacivši nekoliko lopata, on brzo prelete pogledom one koji su stajala: „Hajde, – i udari po ramenu mladića s ispupčenom Adamovom jabučicom i drugog – umiljatog, priglupog sa trepavicama kao od slame – hajde, da pokažemo kako treba raditi.“ Oni se zbunjeno osmehnuše, počeše kopati i izbacivati zemlju; za njima, slegnuvši ramenima, prihvati se za lopatu još nekoliko ljudi. Dama okruglog lica reče: „Pa dopustite i meni“, – i spotače se o lopatu. Bradati komandir je pridrža i mora biti da je jako stisnuo, – jer se zacrvenela i razveselila. Stjepan Aleksejevič bio je u opasnosti da ostane usamljen. – Dopustite, dopustite, – reče on povišenim glasom, – ali revolucija i – nasilje, drugovi! Revolucija pre svega odbacuje svako nasilje. – Revolucija, – gromko odgovori bradati starešina, – revolucija vrši nasilje nad neprijateljima radnog naroda, a sama se ostvaruje pomoću tog nasilja… Je li jasno… – Dopustite, dopustite… to je nemoralno… – Proletarijat samo zbog toga i vrši nad vama nasilje da bi oslobodio ceo svet od nasilja… – Dopustite, dopustite… – Ne, – odsečno reče starešina, – ne dopuštam, vi postajete drski, to je sabotaža, uzmite lopatu… Drugovi, ja se, dakle, mogu nadati da će grudobran biti gotov do jedanaest. U dobri čas, do viđenja… Mornari, koji su slušali izdaleka taj razgovor, umirali su od smeha. Kad komandant artiljerije Desete armije odjaha, oni se približiše inteligenciji da bi joj pomogli, kako oduševljenje kod nje ne bi splasnulo.

IV Puk Petra Nikolajeviča Meljšina zajedno sa celom divizijom prolazio je ievom stranom Dona, danju i noću uzmičući od prednjih delova druge kolone, dobro naoružane i obrazovane po pravilima Donske armije. U Meljšinovom puku ljudi behu iznemogli od borbi i noćnih marševa, bez tople hrane, bez sna i odmora. Krasnovljevi kozaci odlično su poznavali svaku jarugu, svaku vododerinu u tim stepama i potiskivali su neprijatelja na takva mesta gde su ga mogli zgodno napasti. U zoru bi njihovi strelci otpočinjali puškaranje, da bi odvratili pažnju, a konjanički odredi su se provlačili kroz jaruge i udolice i s boka iznenada napadali s besom, vikom i urlanjem. Meljšin je govorio borcima: „Izdržati, drugovi, – to je glavno. Sloga – to je naša snaga. Nama nisu strašni ti ujedi. Mi znamo zašto se borimo, smrt nam je laka. A kozak je hrabar, ali lakom, – njemu je potreban plen, on neće da izgubi život, a najviše žali konja“. Četa Ivana Gore bila je u zaštitnici, čuvajući komoru u kojoj su na svakim kolima ležali ranjenici. Nije bilo moguće i nije bilo gde da se ostave: kozaci nisu zarobljavali, sve preostale posle borbe, na kojima je bila crvena zvezda, svlačili su do gole kože i sekli – i konjanici i pešadija; zadovoljivši se, odlazili su, osvrćući se na užasno iskasapljene leševe, brišući oštrice o konjsku grivu. Nikada se na Donu nije čulo za tako pomamnu mržnju, kakva se pojavila u bogatim kozačkim selima Vešenskoj, Kurmojarskoj, Jesaulovskoj, Potemkinskoj, Nižnje-Čirskoj, Ust-Medvedinskoj… Tamo su dolazili agitatori iz Novočerkaska, a u po neka sela i sam ataman Krasnov; udarajući u zvona, skupljali su „Krug spasenja Dona“ i, po starinskom običaju, skidajući šubare i klanjajući se, pozivali kozake da naoštre sablje i da zadenu nogu u uzengije; „Došao je tvoj čas, ustaj, slobodni Done… Strašnim kozačkim oblakom krenućemo na Caricin, uništićemo prokleto gnezdo komunista, očistićemo sa Dona crvenu zarazu… Ne žele oni da Don živi bogato i veselo! Oni hoće da nam odvedu naše ergele i stada, zemlju našu da

predadu došljacima, tulskim i orlovskim seljacima, naše žene da valjaju po svojim posteljama, a vas, – kozake, – junake, s Donske zemlje, – da pošalju zauvek u rudnike… Ne dajte da razruše hram božji, branite oltar naše otadžbine. Ne žalite živote… A ataman Velike donske vojske prepustiće vam Caricin za tri dana i tri noći.“ Komandir čete Ivan Gora, dugačak i poguren, lica pocrnela od nespavanja, navikao je u te dane na lutajuće po stepi kozake na konju, saznao njihove navike te nije zaustavljao četu bez potrebe, naređivao je vojnicima da idu, ne osvrćući se. Napred se kretala komora – zbijeno, osovina do osovine; pozadi je išla četa, teško i tromo, – iscepani, klonuli vojnici, koji su gledali u zemlju. Poslednji je koračao Ivan Gora kao pijan. Još pre pola godine bio je on snažan čovek, ali se javljala rana na glavi (kad su ga letos pri rekviziciji udarili sekirom u šupi); javljala se i kontuzija, koju je zadobio u boju kod Lihoje. On se čas budio, a čas počinjao da drema pri hodu; pred njegovim mutnim očima isplivala bi po neka prijatna uspomena, – ljudi u letnjem sumraku sede na brvnima, a nad glavama im leti slepi miš… Ili – zelena detelina, na njoj cicani jastuk, a na njemu nasmejana Agripina… On je gonio te snove, zaustavljao se, popravljajući na ramenu pušku, širio otežale kapke, posmatrao ljude koji su prolazili, kola na kojima su se klimali ranjenici, ravnu sprženu stepu, koja mu je prodirala u dušu, – baci loptu po njoj, ni drveta, ni telegrafskog stuba, leluja se mrka, bescvetna, tužna, povija se… Spotaknuvši se, stresao bi nosom… Eh, lepo bi sad bilo ići za kolima, nasloniti ruku na lotre – trenutak prodremati, vukući noge! Evo – opet! Skupljaju se na kraju stepe jedva vidljivi konjanici, i otuda – pucnji, i zrna zvižduću, kao nevina. – Oprezni budite, drugovi, pažnja! Ej, u komori, ne spavajte!.. U komori je putovala Agripina, njegova žena, ranjena u ruku. A tamo iza jednih kola išli su Daša i Kuzma Kuzmič. Kroz mrak otpočeše protegnuti krici. Komora se zaustavi. Daša se odmah navali na kola i nasloni glavu na ruke. U zanosu ču kako se približi Ivan Gora i tiho otpoče da razgovara s Agripinom, koja je sedela u tim kolima… – Hteo bih da popušim, padam s nogu. – Zašto smo se zaustavili?

– Do pet sati, – odmor. – Ko ti je rekao? – Dolazio je ordonans. – Nasloni glavicu meni u krilo, Vanjuša, spavaj. – E baš, spavaj. Ko sad da spava? Mladići naši – gde je ko stajao, tamo se izvalio… A ti zašto ne spavaš, Gapa, boli li te ruka? – Boli. Kola su tiho zaškripala, – on privuče Agripinu. Duboko, kao umoran konj, uzdahnu. – Ordonans kaže: „Sila njih se prebacuje preko Dona kod Kalača i kod Nižnje Cirske! Iza pukova idu popovi s crkvenim barjacima, voze burad s rakijom. Kozaci jure u napad pijani, pravi kasapi… – Jedi malo hleba, Vanjuša. On otpoče polako da žvaće. Teško gutajući, nejasno progovori: – Mi smo pored samog Dona. Nedaleko odavde mora biti skela, kozaci su je na drugu stranu odvukli. Zbog toga smo se zaustavili, mora biti. Kola su se opet zaljuljala, – Ivan Gora odvoji se i ode, teško koračajući. Sve se utiša – i ljudi, i konji. Daša je disala s nosom u rukavu… Sve bi, sve bi dala za takav trenutak surove pažnje od strane ljubljenog čoveka. Zavidljivo, ljubomorno srce! O čemu si ranije mislila? Šta si očekivala? Ljubljeni, dragi bio je pored tebe, – propustila si ga, izgubila zauvek… A sad zovi, viči, Ivane Iljiču, Vanja, Vanjuška… … Dašu je probudio Kuzma Kuzmič. Ona je ležala, zabivši se pod kola. Čuli su se pucnji. Razgorela se zelenkasta svetlost zore. Bilo je tako hladno, da je Daša, cvokoćući zubima, duvala u prste. – Darja Dmitrijevna, uzmite torbu brže, hajdemo, ima ranjenih… Pucnjava se razlegala duž reke, zvučno kroz jutarnju tišinu. Daša se s mukom podiže, beše sasvim otupela od kratkog sna na hladnoj zemlji. Kuzma Kuzmič popravi joj bilničarsku povezaču, potrča napred, vrati se. – Hajdete, dušice, smelije… Naši su ovde, nedaleko… Zar ne čujete – negde jauču? Zar ne? On je trčkarao tamo-amo, zaustavljao se, istezao vrat, osvrtao se. Daša nije obraćala pažnju na njegovu užurbanost, samo joj je bilo odvratno što se

toliko plaši… – Dušice, sagnite se, čujete li – kuršumi zvižde? Sve je on to izmišljao, – nisu jaukali ranjenici, i kuršumi nisu zviždali. Svetlost zore rasplamtela se. Napred se videla bela koprena, kao da je reka izišla iz korita. To se nad rekom i po golom obalskom šipragu pružala gusta, niska jesenja magla. U njoj je, kao u mleku do pojasa, stajao Ivan Gora. Malo dalje, – vojnik u visokoj šubari i – drugi i treći, videli su se do pojasa. Oni su gledali na desnu – visoku obalu Dona, kuda nije dopirala magla. Tamo se, iza tamnog šipraga podizao u nepomičnom vazduhu na mnogim mestima dim. Video ga je i Kuzma Kuzmič – kao da se zagrcnuo od oduševljenja, razrogačio je oči. – Gledajte, gledajte, Darja Dmitrijevna, šta se dešava! To su došli da haraju iza armije – sto hiljada kola… To je Batij, nomadi, Polovci!.. Gledajte, gledajte – konji ispregnuti, kola… Vidite – pored vatre leže bradati, s noževima u čizmama… Ta pogledajte, Darja Dmitrijevna, jedanput u životu može se tako nešto usniti… Daša nije videla ni kola, ni konje, ni kozake koji su ležali pored vatre… Ipak ju je obuzela jeza… Ivan Gora se okrenu i pokaza im rukom da sednu u maglu, Kuzma Kuzmič, kao da se zadubljuje u čitanje neke čudne priče, promrmlja: – To bi trebalo pokazati našoj inteligenciji. A? To je san neispričani… Eto ti, hteli su ustav! Hteli su da upravljaju ruskim narodom… Jao, jao, jao… Pričice su o njemu sastavljali – i strpljiv je, i lenj, i bogomoljac… Jao, jao, jao… a on evo kakav je… Do pojasa stoji u magli, strašan i mudar, svu svoju sudbinu razume, oči je upro u polovecke pukove… Ovde su se takve sile opremile, navukle rukavice, – ni u jednoj istoriji nije napisano. Iznenada se u daljini razleže puščana i mitraljeska pucnjava. Kuzma Kuzmič saplete se u pola reči. Ivan Gora, koji je stajao napred, okrenu glavu. Dole na reci razlegoše se dve potmule detonacije i odmah se tamo poče razlivati u magli mutni crveni odblesak. Čuli su se udaljeni krici, i – ponova učesta pucnjava. – Bogami, naši su zapalili skelu na drugoj obali, – Kuzma Kuzmič izvirivao je glavom iz magle, – oh, pokolj je sada tamo, oh, pokolj! Ivan Gora i četa njegovih boraca, pognuvši se potrčaše ka obali i sakriše se u šiprag. Zora se široko razlila nad stepom. Magla, proređujući se, gibala