O pisanju - Stephen King

Naziv originala: Stephen King ON WRITING Copyright ©2000 by Stephen King All rights reserved. Translation Copyright ©2018 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

Najbolje je biti čestit. – Migel de Servantes Lažovi dobro prolaze. – Anonimus

PRVI PREDGOVOR Početkom devedesetih (možda 1992. godine, ali pamćenje zna da bude varljivo kad se čovek dobro zabavlja) pridružio sam se roken-rol bendu sastavljenom uglavnom od pisaca. Rok botom rimajnders bili su duhovno čedo Keti Kejmen Goldmark, publicistkinje i muzičarke iz San Franciska. Dejv Bari svirao je vodeću gitaru, Ridli Pirson bas, Barbara Kingsolver klavijature, Robert Fulgam mandolinu, a ja ritam gitaru. Bend je nastupao s triom „pevačica“ poput Diksi kapsa. Obično su to bile Keti, Tad Bartimus i Ejmi Ten. Grupa se okupila za jednu svirku na Sajmu američkih knjižara. Nameravali smo da se raziđemo posle troiposatnog podsećanja na protraćenu mladost. Međutim, nije tako ispalo. Grupa se nikad nije razišla. Svirke su nam previše prijale da bismo se rastali. I zvučali smo prilično dobro, pojačani s nekoliko „opakih“ muzičara, saksofonistom i bubnjarom (isprva, i s našim muzičkim guruom Alom Kuperom, koji je predstavljao srce grupe). I plaćali su da nas slušaju. Istina, ne kao za U2 ili I strit bend, ali biste svi verovatno odvojili ono što staromodni zovu kintom za muziku. Išli smo na turneje, napisali knjigu o tome (moja supruga nas je fotografisala i plesala na našu muziku kad god bi joj se ćefnulo, što je bilo prilično često) i svirali ponekad kao Rimajnders, a ponekad kao Rejmond Bers legs. Sastav se menjao – kolumnista Mič Albom zamenio je Barbaru na klavijaturama. A1 više nije svirao zato što se nije lepo slagao s Keti – ali je jezgro ostajalo isto: Keti, Ejmi, Ridli, Dejv, Mič Albom i ja... Džoš Keli bio je na bubnjevima, a Erazmo Paolo na saksofonu.

Svirali smo muzike radi, ali i zbog druženja. Prijalo nam je što smo ponekad mogli da govorimo o pravom dnevnom poslu, a svi su nam savetovali da ga ne napuštamo. Uživali smo u zajedničkom društvu jer mi smo svi pisci, i zato nikad jedni druge nismo pitali odakle nam stižu ideje; znamo dobro da to ne znamo. Jedne noći, dok smo jeli kinesku hranu pre nastupa na Majami Biču, pitao sam Ejmi postoji li neko pitanje koje joj nikad nije postavljeno na susretima s publikom – koje je to pitanje na koje nikad nije morala da odgovara pred grupom ostrašćenih obožavalaca, pretvarajući se da nikad nije gurnula obe noge u istu nogavicu, baš kao i svi ostali. Ućutala se i veoma pažljivo razmislila, a onda rekla: „Niko me nikada nije pitao o jeziku.“ Dugujem joj neizmernu zahvalnost zbog tih reči. Duže od godinu dana poigravao sam se idejom o pisanju knjižice o pisanju. Oklevao sam da se bacim na taj posao, zbog sumnje u vlastitu motivaciju – zašto bih želeo da pišem knjigu o pisanju? Šta me je nagnalo da pomislim da imam išta vredno da kažem na tu temu? Lak odgovor bio bi da neko ko je prodao toliko knjiga kao ja ima šta da kaže o pisanju, ali lak odgovor nije uvek i pravi. Pukovnik Sanders prodao je prokleto mnogo pohovane piletine, ali ne verujem da iko želi da zna kako ju je pravio. Morao sam da pronađem valjaniji razlog od uspeha na književnom tržištu ako mislim da budem dovoljno uobražen da govorim ljudima kako da pišu. Drugim rečima, nisam želeo da napišem knjigu, čak ni kratku poput ove, zbog koje bih se osećao kao književni nikogović i transcendentalno đubre. Na policama knjižara postoji dovoljan broj takvih knjiga od sličnih pisaca. Ali Ejmi je imala pravo: niko nas nikad ne pita o jeziku. Pitali su Deliloe, Apdajke i Stajrone, ali ne i popularne pisce. Ipak, veliki broj književnih proletera vodi računa o jeziku na svoj skroman način i strastveno vodi računa o umetnosti i veštini prenošenja priča na papir. Pokušaću da kratko i jasno

predstavim kako sam se obreo u ovom zanatu, šta sam o njemu naučio i kako se on radi. Ovo štivo posvećeno je onom što nas hlebom hrani – posvećeno je jeziku. Ova knjiga posvećena je i Ejmi Ten, koja mi je na jednostavan i direktan način poručila da je u redu da je napišem.

DRUGI PREDGOVOR Ovo je kratka knjiga, zato što je većina debelih knjiga o pisanju puna sranja. Pisci beletristike, uključujući i današnju postavku, zapravo se ne razumeju preterano u svoj posao. Ne znaju zašto je nešto dobro kad je dobro, i zašto je loše kad je loše. Cenim zato da će kraća knjiga sadržati manje sranja. Stilski elementi (The Elements of Style) Vilijama Stranka Juniora i E. B. Vajta jedini su izuzetak od pravila o sranju. U toj knjizi ima malo ili nimalo sranja. (Naravno da je i ona kratka; s osamdeset pet strana, mnogo je kraća i od ove.) Odmah ću vam reći da svako ko želi da se bavi pisanjem mora pročitati Stilske elemente. Pravilo 17 u poglavlju Principi stvaranja glasi: „Izbegavajte suvišne reči.“ Pokušaću da ga primenim u praksi.

TREĆI PREDGOVOR Evo pravila koje nije navedeno ni na jednom mestu u knjizi: „Urednik je uvek u pravu.“ Naravoučenije je da nijedan pisac neće prihvatiti sve urednikove savete; ali svi pisci su grešni i manjkavi u očima uredničkog savršenstva. Drugim rečima, pisati je ljudski, uređivati je božanski. Čak Veril uredio je ovu knjigu, kao i toliko mnogo mojih romana. Čak, bio si božanstven, kao i obično. – Stiv

CV

Klub lažova (The Liars’ Club), memoari Meri Kar, oborio me je s nogu. Ne samo svojom žestinom, lepotom i divnim vladanjem zavičajnim jezikom već i svojom sveobuhvatnošću – ta žena seća se svega iz prvih godina svog života. Ja nisam takav. Proživeo sam neobično i isprekidano detinjstvo. Odgajila me je samohrana majka, koja se u mom ranom detinjstvu često selila i koja je – u ovo nisam potpuno siguran – možda morala mene i brata da pošalje kod sestre na farmu zato što ekonomski ih emocionalno nije uvek mogla da izađe na kraj s nama. Možda je jurila za ocem koji je nagomilao silne račune i zbrisao kad sam imao dve, a moj brat Dejvid četiri godine. Ako je to tačno, nije uspela da ga pronađe. Moja mama Neli Rut Pilsberi King bila je jedna od prvih slobodnih američkih žena, ali ne od svoje volje. Meri Kar predstavila je svoje detinjstvo kao gotovo celovitu panoramu. Moje više liči na magloviti pejzaž iz kog se tu i tamo pomaljaju uspomene slične samotnom drveću... od one vrste koja vas može zgrabiti i pojesti. Upoznaću vas s nekim od tih uspomena, kao i s probranim snimcima iz malo jasnijih dana moje adolescencije i mladosti. Ovo nije autobiografija. Više liči na osobeni curriculum vitae – moj pokušaj da opišem oblikovanje jednog pisca. Neću pričati kako je pisac napravljen; ne verujem da se pisac može napraviti voljnim naporom ili spletom okolnosti (iako nekada jesam verovao u to). Oprema stiže s originalnim pakovanjem. Znajte da se ni u kom slučaju ne radi o neobičnoj opremi. Verujem da veliki broj ljudi poseduje izvestan dar za pisanje i pripovedanje, i

da se on radom može pojačati i izoštriti. Pisanje ove knjige bi, u odsustvu takvog uverenja, bilo traćenje vremena. Ovako sam se ja oblikovao, to je sve. Ambicija, želja, sreća i malo dara igrali su svoju ulogu u mom isprekidanom procesu odrastanja. Ne pokušavajte da čitate između redova i ne tragajte za lajtmotivom. Nema lajtmotiva – samo uglavnom nejasni snimci.

1 U najstarijoj uspomeni zamišljam da sam neko drugi – dečak snagator u cirkusu braće Ringling. Bilo je to, u kući tetke Etelin i teče Orena u Daramu u Mejnu. Tetka se dobro seća tog događaja. Kaže da sam imao dve i po, možda i tri godine. Pronašao sam blok od šljake u ćošku garaže. Uspeo sam da ga podignem i polako ga nosio po glatkom betonskom podu garaže, samo što sam u mašti bio u cirkuskoj areni, odeven u životinjsku (verovatno leopardovu) kožu. Brojna publika je ćutala. Bleštavi plavi reflektor pratio je moj čudesni podvig. Zapanjena lica u publici pričala su sledeću priču: nikad nisu videli tako nepojmljivo snažno dete. „A ima samo dve godine!“, promrmljao je neko s nevericom. Nisam znao da su ose napravile gnezdašce u donjem delu bloka. Jedna je, verovatno besna zbog selidbe, izletela i ubola me u uvo. Strahoviti bol bio je ravan otrovnom nadahnuću. To je bio najgori bol koji sam osetio u svom kratkom životu, iako je trajao samo nekoliko sekundi, ali na prvom mestu. Zaboravio sam na osu kad sam ispustio blok od šljake pravo na nožne prste. Ne sećam se da li su me vodili kod doktora, baš kao ni tetka Etelin (teča Oren, kome je zli blok gotovo sigurno pripadao, umro je pre dvadeset godina), ali nije zaboravila ubod ose, zgnječene prstiće i moju reakciju. „Kako si samo urlao, Stivene!“, rekla je. „Tvom glasu tog dana ništa nije falilo.“

2 Mama, brat i ja smo godinu dana kasnije bili u zapadnom De Peru u Viskonsinu. Ne znam zašto. Druga mamina sestra Kal (kraljica lepote WAAC-a1 u Drugom svetskom ratu), živela je u Viskonsinu sa suprugom, druželjubivim pivopijom. Možda se mama tamo preselila da bi im bila bliža, iako se ne sećam da smo često viđali Vajmerove. Bilo kog od njih. Majka je radila, ali se ne sećam šta. Rekao bih da je radila u pekari, ali mislim da je to bilo kasnije, kad smo se preselili u Konektikat, da bismo živeli pored njene sestre Lois i njenog supruga (Fred nije pio pivo, niti je bio druželjubiv; bio je vojnički podšišan tata, koji je, bog te pita zašto, voleo da vozi kabriolet s podignutim krovom). U Viskonsinu smo izmenjali gomilu dadilja. Ne znam da li su nas ostavljale zato što smo Dejvid i ja bili nestašni, zato što su pronalazile bolje plaćene poslove ili zato što je majka od njih tražila nemoguće. Pamtim samo da ih je bilo baš mnogo. Sećam se samo jedne, Jule, ili možda Bijule, tinejdžerke velike kao kuća, koja se mnogo smejala. Jula Bijula imala je divan smisao za humor. Prepoznao sam ga sa samo četiri godine. Ali to je bio opasni smisao za humor – kao da se iza svake provale veselja – „udaram se rukama, ljuljam guzom, vrtim glavom“ – krio udar groma. Setim se dana s Julom Bijulom kad god vidim snimke skrivenih kamera na kojima ljute dadilje lemaju dečicu. Da li je i prema bratu Dejvidu bila gadna kao prema meni? Ne znam. Ne nalazi se ni na jednoj od tih slika. Bio je manje izložen riziku od uragana Jula Bijula; u šestoj je bio u prvom razredu, što znači da je veći deo dana bio van dometa opasnih vetrova.

Jula Bijula razgovarala bi telefonom s nekim i prizvala bi me kroz smeh. Zagrlila bi me, zagolicala i sačekala da i ja počnem da se smejem. Onda bi me tresnula po glavi, dovoljno snažno da me obori. Onda bi me golicala bosim stopalima, dok se ne nasmejem. I nikad nije prestajala da se smeje. Često je prdela. Glasno i smrdljivo. Ponekad bi me, u naletu melanholije, bacila na krevet, opkoračila i spustila guzicu u vunenoj haljini na moje lice. Opako bi prdnula. „Bum!“, povikala bi tad oduševljeno. Činilo mi se da sam živ zakopan u močvarnom vatrometu. Sećam se tame, gušenja i smejanja. Iskustvo je bilo istovremeno strašno i zabavno. Jula Bijula me je na mnogo strašnih načina pripremila za suočavanje s književnim kritičarima. Vilidž vojs teško može da uplaši nekoga kome je bebisiterka od sto kila prdnula u lice vičući: Bum! Ne znam šta se desilo s drugim bebisiterkama, ali Jula Bijula je otpuštena. I to zbog jaja. Jednog jutra ispržila mi je jaje za doručak Pojeo sam ga i zatražio drugo. Ispržila ga je i pitala hoću li još jedno. Pogled joj je govorio: „Nećeš se ti usuditi da mazneš još jedno, Stivi!“ Baš zbog tog pogleda zatražio sam još jedno. I još jedno. I tako dalje. Mislim da sam stao kod sedmog. Prilično sam jasno zapamtio taj broj. Možda nam je tad nestalo jaja. Možda sam i zaplakao. Ili se Jula Bijula konačno uplašila. Ne znam, ali bilo je dobro što je igra prestala kod sedmog. Sedam jaja je prilično mnogo za četvorogodišnjaka. Bilo mi je dobro, sve dok nisam povratio po podu. Jula Bijula se nasmejala. Tresnula me je po glavi, ugurala u plakar i zaključala vrata. Bum! Možda bi sačuvala posao da me je zaključala u kupatilu, ali nije. Boravak u ormanu nije mi naročito teško pao. Bilo je mračno, ali je mirisao na majčin parfem Koti. Tešio sam se svetlosnom trakom ispod vrata. Dopuzao sam do zadnjeg kraja ormana. Mamini kaputi i haljine šašoljili su me po leđima. Počeo sam da podrigujem.

Podrigivao sam glasno i dugo. Grlo me je peklo kao vatra. Ne pamtim da me je boleo stomak. Sigurno me je boleo, zato što sam, kad sam otvorio usta za novi plamteći podrig, ponovo povratio, ovog puta po maminim cipelama. E to je bio kraj Jule Bijule. Mama je tog dana, kad se vratila s posla kući, zatekla usnulu bebisiterku na kauču, a malog Stivija zaključanog u plakaru. Spavao sam s polusvarenim prženim jajima u kosi.

3 Naš boravak u zapadnom De Peru nije bio ni dug ni uspešan. Izbačeni smo iz stana na drugom spratu zato što je sused pozvao policiju videvši mog šestogodišnjeg brata kako puzi po krovu. Ne znam gde je bila mama kad se to desilo. Baš kao što ne znam gde je te nedelje bila bebisiterka. Samo znam da sam ja bio u kupatilu. Stajao sam bos na grejalici da bih video hoće li moj brat pasti s krova ili uspeti da se vrati u kupatilo. I uspeo je. Sad ima pedeset pet godina i živi u Nju Hempširu.

4 U petoj ili šestoj godini pitao sam majku je li videla kako neko umire. Da, rekla je. Videla je kako jedna osoba umire, a drugu čula. Pitao sam je kako može da se čuje kad neko umire. Rekla mi je da je to bila devojka koja se dvadeset i neke udavila pored Prauts Neka, da je plivala pored vira, nije mogla da se vrati i onda je počela da zapomaže. Nekoliko ljudi pokušalo je da stigne do nje, ali je struja tog dana bila prejaka. Niko nije uspeo da dopliva do nje. Na kraju su turisti, meštani i tinejdžerka, koja će kasnije postati moja majka, samo stajali i čekali čamac za spasavanje, koji nije ni stigao. Slušali su njene krike dok nije potonula, kad ju je snaga napustila. More je izbacilo njen leš u Nju Hempširu, rekla je majka. Pitao sam je koliko je imala godina. Rekla je da je imala četrnaest. Onda mi je pročitala strip i odvela me na spavanje. Jednog dana opisala mi je i smrt koju je videla – mornara koji je skočio s krova hotela Grejmor u Portlandu u Mejnu. Pao je na pločnik. „Rasprsao se“, rekla je majka najravnodušnijim mogućim tonom. Posle kraćeg oklevanja, nastavila je: „Iz njega je poteklo nešto zeleno. Nikad to nisam zaboravila.“ Ni ja, mamice!

5 Najveći deo od devet meseci koje je trebalo da provedem u prvom razredu preležao sam u postelji. Problemi su počeli s boginjama – savršeno običnim slučajem – koje su se zakomplikovale. Neprestano sam poboljevao od prugastog grla, bolesti čije ime sam pogrešno razumeo. Ležao sam u krevetu, pio hladnu vodu i zamišljao grlo s crveno-belim prugama (što verovatno i nije bilo potpuno netačno). I uši su mi se u jednom trenutku upalile. Majka je jednog dana pozvala taksi (nije umela da vozi) da bi me odvela kod doktora koji je suviše važan da ide u kućne vizite – specijaliste za uši. (Iz nekog razloga mislio sam da se takvi doktori zovu otiolozi.) Nisam tad znao ni da li je specijalizovan za uši ili čmarove. Imao sam temperaturu od četrdeset stepeni i lice bi mi zasijalo od bola kao džuboks kad god bih nešto progutao. Doktor mi je pregledao uši. Mislim da je najviše vremena posvetio levom. Položio me je na sto za preglede. „Podigni se na trenutak, Stivi“, rekla je njegova medicinska sestra i podmetnula veliku krpu – možda pelenu – ispod moje glave. Obraz mi je počivao na njoj kad sam je spustio. Trebalo je odmah da pretpostavim da je nešto trulo u državi Danskoj. Ko zna, možda i jesam. Osetio sam oštri miris alkohola i čuo škljocaj kad je doktor otvorio sterilizator. Ukočio sam se kad sam video iglu u njegovoj ruci – ličila je na lenjir iz moje pernice. Doktor za uši se ohrabrujuće osmehnuo i izgovorio laž zbog koje svi doktori zaslužuju zatvorsku kaznu (trebalo bi da bude dvostruko duža kad je izreknu detetu): „Opusti se, Stivi, ovo neće boleti.“ I poverovao sam mu.

Nabio mi je iglu u uvo i probušio mi bubnu opnu. Bol je prevazilazio sve što sam dotad osetio – mogao se porediti samo s prvim mesecom oporavka nakon što me je udario kombi u leto 1999. godine. Taj bol bio je slabiji, ali duži. Bušenje bubne opne bilo je neopisivo iskustvo. Vrištao sam. Čuo sam glasno cmakanje u lobanji. Topla tečnost pocurila mi je iz uva – kao da sam plakao na pogrešnu rupu. Bog sveti zna da sam dovoljno plakao i na one prave. Video sam krpu koju je medicinska sestra rasprostrla preko gornje trećine stola za pregled. Na njoj je bila velika vlažna mrlja, protkana finim nitima žutog gnoja. „Eto“, rekao je doktor za uši tapšući me po ramenu. „Bio si veoma hrabar, Stivi. Sad je sve gotovo.“ Majka je sledeće nedelje ponovo pozvala taksi. Odvezao nas je kod doktora za uši. Ponovo sam ležao postrance na stolu za pregled, s krpom pod glavom. Doktor za uši ponovo je prizvao miris alkohola – koji, kao i većina ljudi, još povezujem s bolom, mučninom i užasom – a s njim i dugu iglu. Ponovo me je uveravao da me neće boleti. Ponovo sam mu poverovao. Ne sasvim, ali dovoljno da ćutim dok mi se igla opet nije zabila u uvo. I bolelo je. Skoro kao i prvi put. A mljackavi zvuk u uvu bio je glasniji; ovog puta ličio je na džinovsko cmakanje (na „sisanje lica i nemirne jezike“, kao što smo govorili). „Eto“, rekla je medicinska sestra doktora za uši, posle svega, dok sam plačući ležao u barici vodnjikavog gnoja. „Bolelo je samo malo. Ne želiš da ogluviš, zar ne? Osim toga, sad je sve gotovo.“ Čitavih pet dana verovao sam u to, sve dok mama nije još jednom pozvala taksi. Vratili smo se kod doktora za uši. Sećam se kako je taksista rekao majci da će stati i da će nas izbaciti ako me ne ućutka. Ponovo sam ležao na stolu za pregled, s pelenom ispod glave. Mama je bila u čekaonici, s časopisima koje verovatno nije mogla da čita (tako sam je bar zamišljao). Ponovo sam osetio oštri miris alkohola. Doktor je krenuo prema meni s

iglom koja po dužini nije zaostajala za mojim školskim lenjirom. Ponovo me je počastio osmehom i uveravanjem da ovog puta neće boleti. Zahvaljujući ponovljenom bušenju bubne opne, još u šestoj godini usvojio sam životni princip od kog nisam odstupao: Prevari me jednom, to je na tvoju sramotu. Prevari me dvaput, to je na moju sramotu. Prevari me triput, sramota će biti obostrana. Treći put sam se na stolu svojski opirao, vrištao, bacakao i borio. Odgurnuo bih iglu kad god bi mi se primakla licu. Medicinska sestra je konačno pozvala moju majku iz čekaonice. Njih dve uspele su da me obuzdaju dok je doktor nišanio iglom. Još čujem poslednji dugi i glasni vrisak. U stvari, mislim da nikad nije prestao da odjekuje u nekom zabačenom kutku moje lobanje.

6 Taksi je, ako me pamćenje ne vara, ponovo došao nedugo potom, u dugom hladnom mesecu – januaru ili februaru 1954. Specijalista ovog puta nije bio doktor za uši, već za grlo. Majka je ponovo sedela u čekaonici, a ja na stolu za ispitivanje, s medicinskom sestrom u blizini. Ponovo sam osetio oštri miris alkohola, aromu koja još može da mi za pet sekundi dvostruko ubrza rad srca. Ovog puta imao sam posla samo s brisom za grlo. Bockalo me je i imalo grozan ukus, ali se nije mogao porediti s dugom iglom doktora za uši. Oko vrata doktora za grlo visila je zanimljiva spravica, s ogledalcetom u sredini i sjajnim svetlom, koje je blistalo kao treće oko. Dugo je posmatrao unutrašnjost mog grla. Terao me je da široko zevam, dok mi vilice ne bi pucnule. Ali zavoleo sam ga zato što nije gurao igle u mene. Posle izvesnog vremena dopustio mi je da zatvorim usta i pozvao majku. „Krajnici su problem“, rekao je. „Izgledaju kao da ih je mačka cepala kandžama. Moramo da ih izvadimo.“ Sećam se da sam nedugo potom na kolicima uguran ispod bleštavih lampi. Čovek s belom maskom nagnuo se preko mene. Stajao na čelu stola na kom sam ležao (1953. i 1954. bile su moje godine za ležanje na stolovima), gledajući me odozgo. „Stivene“, rekao je. „Čuješ li me?“ Rekao sam da ga čujem. „Hteo bih da duboko udahneš“, rekao je. „A kad se probudiš, moći ćeš da jedeš koliko god hoćeš sladoleda.“ Spustio je neku stvarčicu preko mog lica. U mom oku, ta uspomena liči na vanbrodski motor. Duboko sam udahnuo.

Sve je utonulo u tamu. Mogao sam da jedem koliko god hoću sladoleda kad sam se probudio, što je bila dobra šala, pošto ga nisam želeo. Grlo mi je bilo nabreklo i bolno. I to je bilo bolje od starog trika s iglom u uvu. O, da! Sve je bilo bolje od starog trika s iglom u uvu. Izvadite mi krajnike ako morate, navucite mi čelični kavez za ptice na nogu, ako baš morate, ali bože me sačuvaj od otiologa.

7 Moj brat Dejvid je te godine uskočio u četvrti razred, a ja sam se povukao iz škole. Propustio sam previše časova. Dogovoreno je da najesen počnem iznova, ako mi zdravlje dozvoli. Najveći deo godine proveo sam kod kuće, vezan za krevet. Pročitao sam približno šest tona stripova. Gutao sam Toma Svifta i Dejva Dosona (herojskog pilota iz Drugog svetskog rata, čiji avioni su se vazda „grčevito borili da se dokopaju veće visine“). Dočepao sam se priča Džeka Londona o životinjama, koje su mi ledile krv u žilama. U jednom trenutku počeo sam da pišem i vlastite priče. Podražavanje prethodi stvaralaštvu. Prepisivao sam reč po reč iz oblačića stripova Kombat Kejsi na tablicu za pisanje. Dodavao sam vlastite opise kad mi se to činilo uputnim. Napisao bih: „Ulogorili su se u velikoj prumajnoj seljačkoj sobi.“ Tek posle godinu-dve otkrio sam kako se pravilno kaže i piše promaja. Sećam se da sam tada verovao da su detalji dentali i da je kučka veoma visoka žena, a kučkin sin verovatno perspektivni košarkaš. U šestoj godini većina vaših bingo loptica još lebdi u bubnju. Konačno sam pokazao jedan od svojih plagijatorskih hibrida majci. Bila je očarana. Sećam se njenog blago začuđenog osmeha, kao da nije mogla da veruje da njeno dete može biti toliko pametno. Pravo čudo od deteta, za ime božje! Nikad ranije nisam video takav izraz na njenom licu – bar ne zbog mene – i strahovito mi se dopao. Kad me je pitala da li sam smislio celu priču, morao sam da priznam da sam najveći deo iskopirao iz stripa. Njen razočarani izraz istopio je moje zadovoljstvo. Vratila mi je

tablicu za pisanje. „Napiši neku svoju priču, Stivi“, rekla je. „Ti stripovi o Kombat Kejsiju su đubre – on uvek nekom razbija zube. Kladim se da bi ti mogao bolje. Napiši neku svoju priču.“

8 Nikad neću zaboraviti neizmerne mogućnosti koje su se otvorile preda mnom zahvaljujući toj ideji. Imao sam osećaj da sam uveden u ogromnu zgradu punu zatvorenih vrata, s dozvolom da otvorim svaka od njih. Mislio sam (i još tako mislim) da u toj zgradi ima više vrata nego što bi ijedan čovek mogao za života otvoriti. Napisao sam priču o četiri životinje s magičnim moćima, koje se vozikaju u starom automobilu pomažući deci. Njihov vođa bio je veliki beli zec gospodin Zeka Trik. On je vozio auto. Olovkom ispisana priča imala je četiri strane. Nijedan od njenih aktera, koliko mogu da se setim, nije skočio s krova hotela Grejmor. Kad sam je završio, dao sam je majci, koja je sedela u dnevnoj sobi. Spustila je džepnu knjigu pored sebe i pročitala moju priču. Video sam da joj se dopala – smejala se na pravim mestima – ali nisam znao da li je to činila zato što je priča bila zaista dobra, ili zato što me je volela i želela da mi bude lepo. „Ovu nisi prepisao?“, pitala me je kad je pročitala do kraja. Rekao sam da nisam. Rekla mi je da je dovoljno dobra da se nađe u knjizi. Ništa što sam otad čuo nije me više obradovalo. Napisao sam još četiri priče o gospodinu Zeki Triku i njegovoj družini, a ona mi je dala po četvrt dolara za svaku. Poslala ih je svojim četirima sestrama. Mislim da su je one blago sažaljevale. Naposletku, bile su tad još u braku. Istina je da teča Fred nije imao mnogo smisla za humor i uvek vozio kabriolet s navučenim krovom, da je teča Oren prilično pio i propagirao mračne teorije o Jevrejima koji upravljaju svetom, ali bili su tu. Rut je, s druge strane, ostala

s bebom u naručju kad je Don uhvatio tutanj. Želela je da njene sestre znaju koliko je ta beba nadarena. Napisao sam četiri priče. I svaka mi je donela po četvrt dolara. To je bio moj prvi dolar zarađen u ovom poslu.

9 Preselili smo se u Stratford u Konektikatu. Bio sam u drugom razredu i zaljubljen do ušiju u lepu tinejdžerku u susedstvu. Danju me nikad ne bi ni dva puta pogledala. Noću smo, dok sam ležao u postelji, na putu ka snu, iznova bežali iz okrutne stvarnosti. Gospođa Tejlor mi je bila nova učiteljica, brižna dama sa sedom kosom u stilu Else Lančester u Frankenštajnovoj nevesti i buljavim očima. Mama mi je rekla: „Kad razgovaram s gospođom Tejlor, dođe mi da podmetnem šake ispod njenih očiju, za slučaj da ispadnu.“ Novi stan nalazio se na trećem spratu zgrade u Zapadnoj glavnoj ulici. Jedan ćošak nizbrdo, nedaleko od Tedijeve bakalnice i preko puta Baretove radnje za građevinski materijal, na drugoj strani bila je velika zapuštena poljana s đubrištem i železničkom prugom po sredini. To je jedno od mesta kome se u mašti neprestano vraćam. Iznova se pojavljuje u mojim knjigama i pričama, pod raznim imenima. Klinci u romanu To zovu ga Jalovine. Mi smo ga zvali džungla. Dejv i ja prvi put smo ga istražili nedugo po useljenju u novi dom. Bilo je leto. Bilo je vruće. Bilo je divno. Duboko smo zašli u zeleno tajanstveno prostranstvo novog igrališta kad me je spopala neodoljiva potreba da ispraznim creva. „Dejve“, rekao sam. „Vodi me kući! Moram da se istovarim!“ (Tad smo taj izraz koristili za ovu telesnu potrebu.) Dejvid nije hteo ni da čuje. „Istovari se u šumi“, rekao je. Put do kuće potrajao bi najmanje pola sata. Nije mu padalo na pamét da se odrekne sjajnog provoda samo da bi se njegov mlađi bata pokakio.

„Ne mogu!“, rekao sam preneražen idejom. „Nemam čime da se obrišem!“ „Naravno da imaš“, reče Dejv. „Obrisi se lišćem, kao kauboji i Indijanci.“ Ionako je bilo prekasno i shvatio sam da nemam izbora. Osim toga, bio sam očaran idejom da kakim kao kauboj. Pravio sam se da sam Hopalong Kasidi, koji čuči u šipražju s pištoljem zato što ne želi da bude zatečen nespreman u tako osetljivom trenutku. Obavio sam posao i počeo da se brišem onako kako mi je stariji brat predložio. Pažljivo sam obrisao dupe velikim blistavim listovima. Ispostavilo se da sam se obrisao otrovnim bršljanom. Dva dana kasnije bio sam crven od kolena do lopatica. Penis mi je bio pošteđen, ali su mi mošnice ličile na semafor. Mislim da me je dupe svrbelo sve do grudnog koša. Najgore je prošla šaka kojom sam se brisao. Nadula se kao Mikiju Mausu nakon što ga je Paja Patak opaučio maljem. Najveći plikovi iskočili su na mestima na kojima su se prsti dodirivali. Prskali su otkrivajući osetljivo skerletno meso. Šest nedelja kupao sam se u mlakoj vodi sa štirkom. Osećao sam se jadno, poniženo i glupo dok sam slušao kako se majka i brat smeju, igrajući se ludih osmica i slušajući odbrojavanje Pitera Tripa na radiju.

10 Dejv je bio sjajan brat, ali previše pametan za desetogodišnjaka. Zbog te pameti je stalno upadao u nevolje. U jednom trenutku je naučio (verovatno nakon što sam obrisao dupe otrovnim bršljanom) da može nagovoriti bata Stivija da mu se pridruži kad god se nađe u nebranom grožđu. Nikad nije tražio da preuzmem svu krivicu na sebe za njegove često veličanstvene zajebe – nije bio ni pritvoran ni kukavica – ali je nekoliko puta tražio da je podelim s njim. Zbog toga smo se obojica našli u nebranom grožđu kad je Dejv zaprečio potok koji je tekao kroz džunglu i poplavio najveći deo Zapadne glavne ulice. Iz istog razloga rizikovali smo život isprobavajući potencijalno smrtonosni školski projekat iz primenjene nauke. To se verovatno desilo 1958. godine. Bio sam u osnovnoj, a Dejv u srednjoj. Mama je radila u Stratfordskom vešeraju, i to kao jedina bela dama na presi za peglanje. Hranila je presu čaršavima – dok je Dejv pripremao projekat za Naučni sajam. Moj stariji brat nije bio dečak koji bi se zadovoljio crtanjem dijagrama na pausu, pravljenjem kuće budućnosti od plastičnih kockica i obojenog toalet-papira. Stremio je ka zvezdama. Njegov projekat te godine bio je Dejvov superiška elektromagnet. Gajio je snažnu naklonost ka stvarima koje su bile superiška i čije ime je počinjalo njegovim imenom. Sve je kulminiralo Dejvovim dronjkom, kome ćemo uskoro posvetiti veću pažnju. Prvi pokušaj sa superiška elektromagnetom nije ispao mnogo superiška. U stvari, verovatno nije ni funkcionisao – nisam siguran. Eksperiment je potekao iz knjige, a ne iz Dejvove glave. Evo ideje: namagnetisati ekser trljanjem o

magnet. Magnetni naboj u ekseru biće slab, pisalo je u knjizi, ali dovoljno jak da privuče gvozdene opiljke. Posle toga se od vas očekivalo da obmotate bakarnu žicu oko eksera i da pričvrstite krajeve na električnu bateriju. U knjizi je pisalo da će elektricitet pojačati magnetizam, koji će privući mnogo više gvozdenih opiljaka. Dejv nije hteo da njegova sprava privuče samo glupu gomilicu metalnih opiljaka. Moj bata je hteo da privlači bjuike, železničke vagone i, ako je moguće, vojne transportne avione. Hteo je da upotrebi ogromnu energiju i pomeri planetu iz orbite. „Bum! Superiška!“ Podelili smo uloge u stvaranju superiška elektromagneta. Dejvova je bila da ga napravi, a moja da ga isprobam. Mali Stivi King, stratfordski odgovor na Čaka Jegera.2 Nova verzija Dejvovog eksperimenta odbacivala je smešnu staru bateriju (koja bi verovatno bila i ishlapela kad bi je kupio u gvožđari, tvrdio je on) za ljubav elektriciteta iz gradske elektromreže. Isekao je električni kabl sa stare lampe ostavljene na pločniku. Oljuštio je izolaciju sve do utikača i obavio namagnetisani ekser golom žicom. Seo je na pod naše kuhinje u Zapadnoj glavnoj. Dao mi je superiška elektromagnet i zamolio da odigram svoju ulogu i gurnem utikač u utičnicu. Oklevao sam – zaslužujem priznanje zbog toga – ali na kraju nisam mogao da odolim Dejvovom maničnom poletu. Grunuo sam ga u utičnicu. Nije došlo do primetnog porasta magnetizma, ali je sprava ugasila svaku sijalicu i električnu napravu u stanu, svaku sijalicu i električnu napravu u zgradi, i svaku sijalicu i električnu napravu u susednoj zgradi (u prizemlju u kome je živela moja devojka iz snova). Nešto je puklo u električnom transformatoru ispred kuće. Došli su i policajci. Dejv i ja proveli smo užasni sat gledajući s prozora majčine spavaće sobe, jedinog okrenutog prema ulici (svi ostali imali su lep pogled na golo, psećim govnima išarano dvorište iza kuće, u kom je jedino živo biće bio šugavi

džukac Rup-Rup). Kamion elektrodistribucije stigao je kad su policajci otišli. Čovek s klinovima na čizmama popeo se na banderu između dve stambene zgrade, da bi ispitao transformator. Ovo bi, u drugačijim okolnostima, zaokupilo svu našu pažnju, ali ne i tog dana. Strahovali smo da će nas majka poslati u popravni dom kad se vrati s posla. Električna struja se vratila, a kamion elektrodistribucije otišao. Nismo uhvaćeni. Preživeli smo i nastavili borbu. Dejv je odlučio da za školski projekat napravi superiška jedrilicu umesto superiška elektro-magnet. I obećao mi je prvi krug. Zar to neće biti sjajno?

11 Rođen sam 1947. godine. Prvi televizor kupili smo 1958. Film Robot monstrum je nešto najstarije što sam na njemu odgledao, bar najstarije čega se sećam. U tom filmu tip u kostimu gorile, s akvarijumom na glavi – zvao se Ro-Men – trčao je po svetu opustošenom nuklearnim ratom, pokušavajući da pobije poslednje preživele. Sećam se da sam mislio kako gledam najčistiju umetnost. Gledao sam i Drumsku patrolu s Broderikom Krofordom i neustrašivim Denom Metjuzom, i Jedan korak nazad s domaćinom Džonom Njulandom, čovekom s najjezivijim očima na svetu. Sećam se Čejena, Lova na moru, Vaše hitparade i Eni Oukli. Sećam se Tonija Retiga kao prvog od Lesinih brojnih prijatelja, Džoka Mahonija u Rendž rajderu i Edni Devin kako neobično visokim glasom kliče: „Hej, Divlji Bile, čekaj me!“ Crnobeli ekran dijagonale 14 inča, s reklamama kompanija čija imena mi i dan-danas zvuče kao čista poezija, omogućio mi je susret s čudesnim svetom avantura. Zavoleo sam sve to. Danas mi je drago što je televizor relativno kasno stigao u domaćinstvo Kingovih. Ja sam, kad bolje razmislim, pripadnik prilično probrane grupe: poslednje šačice američkih pisaca koji su naučili da čitaju i pišu pre dnevnog obroka video-sranja. Ovo možda i nije važno. S druge strane, kad počinjete da se bavite pisanjem, ne bi bilo loše da oljuštite električni kabl televizora, obavijete golu žicu oko njega i gurnete utikač u zid. Videćete šta će i koliko daleko eksplodirati. To je samo jedan savet.

12 Forest Dž. Akerman, književni agent i opsesivni skupljač svega što ima veze s naučnom fantastikom, krajem pedesetih promenio je život hiljadama klinaca – bio sam jedan od njih – kad je počeo da uređuje časopis Fejmous monsters of filmland. Pitajte svakog ko je u poslednjih trideset i nešto godina imao veze sa žanrovima fantazije, horora ili naučne fantastike za taj časopis. Uslediće smeh, blesak u očima i poplava blistavih sećanja – garantujem da će tako biti. Fori (koji se ponekad predstavlja i kao Akermonster) pokrenuo je oko 1960. godine zanimljivi ali kratkovečni časopis Spejsmen, posvećen naučnofantastičnim filmovima. Te godine poslao sam priču Spejsmenu. To je, koliko se sećam, bila prva priča koju sam poslao nekom časopisu. Ne sećam se naslova, ali sam tada još bio u romenskoj razvojnoj fazi, tako da je ta priča nesumnjivo mnogo dugovala ubilački raspoloženom majmunu s akvarijumom na glavi. Priča je bila odbijena, ali ju je Fori zadržao. (On čuva sve, što će vam reći svako ko je obišao njegov dom – Akervilu). Dvadesetak godina kasnije potpisivao sam knjige u knjižari u Los Anđelesu. Fori se pojavio u redu... s mojom pričom, otkucanom s najmanjim mogućim proredom na odavno iščezloj pisaćoj mašini Rojal, koju mi je majka poklonila za Božić u godini u kojoj sam proslavio jedanaesti rođendan. Hteo je da je potpišem. Verovatno sam to i učinio. Čitav susret bio je tako nadrealan da ne mogu biti sasvim siguran. Toliko o duhovima iz prošlosti. Čoveče!

13 Moja prva objavljena priča pojavila se u horor fanzinu u izdanju Majka Gareta iz Bermingama u Alabami (Majk je i dalje tu, još je u poslu). Objavio ju je pod naslovom U polusvetu užasa (In a Half – World of Terror). Više mi se sviđa moj naslov Bio sam tinejdžer kradljivac leševa (I was Teen-Age Grave-robber). Superiška! Bum!

14 Moja prva originalna ideja za priču – mislim da se prva nikad ne zaboravlja – pojavila se negde pri kraju Ajkove blagotvorne osmogodišnje vladavine. Sedeo sam za kuhinjskim stolom naše kuću u Daramu u Mejnu i gledao kako majka lepi zelene markice iz S&H-a u knjigu. (Pogledajte Klub lažova ako želite još živopisnih priča o zelenim markicama). Porodična trojka vratila se u Mejn da bi mama mogla da se brine o onemoćalim roditeljima. Baka je imala osamdeset godina. Bila je gojazna i gotovo slepa i bolovala od povišenog krvnog pritiska. Dedica je imao osamdeset dve. Bio je mršav, mrzovoljan i sklon povremenim provalama govora u stilu Paje Patka, koji je samo mama razumela. Zvala je to fazom. Sestre su joj obezbedile ovaj posao. Možda su mislile da će tako ubiti dve muve jednim udarcem – da će se voljena ćerka brinuti o zanemoćalim starcima, u njima poznatom i dragom ambijentu, i da će Rutin neprijatni problem biti rešen. Više neće pokušavati da se brine o dva dečaka, lutajući od Indijane do Viskonsina i Konektikata, neće peći kolače u pet ujutru ili peglati čaršave u vešeraju u kom je temperatura leti često preko četrdeset tri stepena, pa nadzornik od jula do kraja septembra svakog popodneva u tri deli slane pilule radnicima. Mislim da je mrzela novi posao. Njene sestre su, iz najbolje namere, preobrazile našu samodovoljnu, veselu i pomalo luckastu majku u napoličarku primoranu da živi bez gotovine. Novac koji su joj sestre slale svakog meseca jedva je pokrivao osnovne životne troškove. Slale su kutije odeće za decu. Teča Klejt i tetka Ela (mislim da nisu bili naši pravi

rođaci) krajem leta doneli bi kutije povrća u konzervama i zimnicu. Kuća u kojoj smo živeli pripadala je tetki Etelin i teći Orenu. Mama je od dolaska u nju bila zarobljena. Zaposlila se posle smrti roditelja, ali je ostala u toj kući dok je rak nije sredio. Mislim da je bila i više nego spremna da ode kad je poslednji put napustila Daram. Dejvid i njegova supruga Linda brinuli su se o njoj u poslednjim nedeljama kobne bolesti.

15 Predlažem da odmah nešto raščistimo. Ne postoji nikakvo Stovarište ideja, Skladište priča ili Ostrvo zakopanih bestselera. Dobre ideje za priču doslovce stižu niotkuda. Doplove do vas iz vedra neba. Dve prethodno nepovezane ideje spoje se i stvore nešto novo pod kapom nebeskom. Od vas se ne očekuje da ih pronađete, već da ih prepoznate kad se pojave. Majka je, onog dana kad sam dobio ovu ideju – prvu koja je odista valjala – rekla da joj treba još šest knjižica s markicama da bi kupila lampu za Božić sestri Moli. Procenila je da verovatno neće stići da ih nabavi na vreme. „Izgleda da će je dobiti za rođendan, umesto za Božić“, rekla je, „iako mi se činilo da imam dovoljno tih prokletinja pre nego što sam ih zalepila u knjigu.“ Ukrstila je oči i isplazila jezik na mene. Video sam da joj je jezik zelen od lizanja markka. Palo mi je na pamet da bi bilo dobro kad bih mogao da ih štampam u podrumu. Iz toga se rodila priča Srećne markice (Happy Stamps). Nastala je u trenu od ideje krivotvorenja zelenih markica i majčinog zelenog jezika. Junak moje priče bio je klasični Nemanja Bedić, tip po imenu Rodžer, koji je dva puta robijao zbog krivotvorenja novca – još jedno hapšenje učinilo bi ga trostrukim gubitnikom. Počeo je da krivotvori srećne markice... samo što je njihov dizajn bio tako idiotski jednostavan da ih zapravo nije krivotvorio. Štampao je risove pravih markica. To je bila smešna scena – verovatno prva umešno napravljena scena koju sam ikada napisao: Rodžer sedi u dnevnoj sobi sa stara-majkom. Listaju katalog srećnih

markica dok mašina za štampanje izbacuje nove i nove risove. „Svaka čast!“, reče mama. „Ovde sitnim slovima piše da srećnim markicama možeš nabaviti šta god ti duša ište, Rodžere. Kažeš im šta želiš pa će ti javiti koliko knjižica je za to potrebno. Za šest ili sedam miliona knjižica srećnih markica verovatno bismo mogli da dobijemo kuću u predgrađu!“ Rodžer je otkrio da su markice savršene, ali da lepak nije. Sve je bilo u redu, ako bi ih olizao pre lepljenja u knjižicu. Ružičaste srećne markice bi poplavele kad ih propusti kroz ovlaživač. Naš junak na kraju priče stoji ispred ogledala u podrumu. Na stolu iza njega je najmanje devedeset knjižica punih olizanih i zalepljenih markica. Njegove usne su ružičaste. Oblizao ih je još ružičastijim jezikom. Mama se veselo oglašava iz prizemlja. Kaže da je upravo završila razgovor s Nacionalnim centrom za srećne markice u Tere Houtu i da joj je ljubazna gospođa rekla da imaju lepu tjudorsku kuću u Vestonu za samo jedanaest miliona šest stotina hiljada knjižica srećnih markica. „To je divno, mama“, kaže Rodžer. Još malo posmatra svoj odraz u ogledalu, ružičastih usana i umornih očiju. Polako se vraća do stola. Iza njega su milijarde srećnih markica. Naš junak polako otvara novu knjižicu i počinje da liže i lepi markice. Još samo jedanaest miliona pet stotina devedeset hiljada knjižica, razmišlja na kraju priče, pa će mama moći da se useli u svoju tjudorsku kuću. Priča je imala nedostataka (najveći je bio izostanak Rodžerovog pokušaja da proba s drugim lepkom), ali je bila fina i sasvim originalna. Znao sam da sam napisao neke prilično dobre pasuse. Posle dugog proučavanja tržišta pomoću iskrzanog Piščevog priručnika, poslao sam Srećne markice na adresu Alfred Hičkoks misteri magazina. Vratila se posle tri nedelje, s propratnom beleškom. Papirić s beleškom krasila je Hičkokova prepoznatljiva silueta iz profila od crvenog mastila. Poželeli su mi sreću s pričom. Na

dnu je bio nepotpisani komentar. To je bio jedini odgovor koji sam dobio od AHMM-a za osam godina povremenog slanja materijala. „Ne heftajte rukopise“, pisalo je u postskriptumu. „Pravilni način za slanje primeraka jesu slobodne stranice spojene spajalicom.“ Pomislio sam da je to bio prilično hladan, ali na svoj način i koristan savet. Odonda nisam heftao rukopise.

16 Moja soba u kući u Daramu bila je na spratu pod kosim krovom. Uveče bih legao u krevet ispod strehe – tresnuo bih glavom o nju, ako bih se naglo uspravio u sedeći položaj – i čitao u svetlosti lampe s dugim savitljivim vratom. Bacala je zanimljivu zmijastu senku po tavanici. Kuća je obično bila tiha. Čulo se samo brujanje kotla za grejanje ili tapkanje pacova na tavanu. Baba bi ponekad, oko ponoći, čitav sat urlala. Tražila je da neko obiđe Dika – plašila se da nije nahranjen. Dik je bio konj kog je imala dok je radila kao učiteljica. Umro je pre najmanje četrdeset godina. Ispod druge strehe bio je sto, sa starom pisaćom mašinom Rojal i stotinak knjiga u mekim koricama, uglavnom naučne fantastike. Naredao sam ih na podu. Na stolu je bila Biblija osvojena na takmičenju Metodističkog omladinskog društva u napamet naučenim stihovima i gramofon Vebkor, s automatskim menjačem ploča, pokriven zelenom čojom. Na njemu sam puštao ploče, uglavnom singhce Elvisa, Čaka Berija, Fredija Kanona i Fetsa Domina. Voleo sam Fetsa. Znao je da roka. Videlo se da uživa u tome. Kad sam dobio negativni odgovor iz AHMM-a, zabio sam ekser u zid iznad vebkora. Napisao sam Srećne markice na belešci pre nego što sam je nabio na ekser. Seo sam na krevet i poslušao Fetsov singl I’m Ready. Osećao sam se prilično dobro. Optimizam je savršeno legitiman odgovor na neuspeh kad ste tako mladi da se još ne brijete. U četrnaestoj (brijao sam se dva puta nedeljno, s razlogom ili bez) ekser na zidu više nije mogao da podnese težinu negativnih odgovora. Zamenio sam ga klinom. U šesnaestoj sam počeo da dobijam negativne odgovore s

propratnim rukopisnim napomenama. Sadržali su malo više ohrabrenja od saveta da se manem heftanja i počnem da koristim spajalice. Prva ohrabrujuća poruka stigla je od Algisa Budrisa, urednika časopisa Fantazi end sajens fikšn. Pročitao je moju priču Noć tigra – The night of the Tiger (mislim da sam inspiraciju za nju našao u epizodi Begunca (The Fugitive), u kojoj je doktor Ričard Kimbl radio kao čistač kaveza u zoološkom vrtu ili cirkusu). Napisao je: „Ovo je dobro. Nije za nas, ali je dobro. Imaš talenta. Javi se ponovo.“ Četiri kratke rečenice nažvrljane u prolazu, nalivperom koje ostavlja mrlje, osvetlile su turobnu zimu mojih šesnaest godina. Desetak godina kasnije, nakon što sam prodao nekoliko romana, pronašao sam Noć tigra u kutiji starih rukopisa. Pomislio sam da je to i dalje savršeno dobra priča, iako je bilo očigledno da ju je napisao zeleni momak. Ponovo sam je napisao i poslao na adresu F&SF-a. Ovog puta su je kupili. Zaključio sam da časopisi mnogo ređe koriste frazu „nije za nas“ kada već postignete neki uspeh.

17 Iako godinu dana mlađi od drugara iz razreda, moj stariji brat dosađivao se u srednjoj školi. Nešto od toga imalo je veze s njegovom inteligencijom – Dejvov koeficijent inteligencije bio je na nivou od 150 ili 160 – ali ja mislim da je glavni problem uglavnom bio njegova nemirna priroda. Srednja škola za Dejva jednostavno nije bila dovoljno superiška – nije bilo bum-bama, nije bila zabavna. Problem je, makar privremeno, rešio pokretanjem novina Dejvov dronjak. Redakcija Dronjka bila je u našem podrumu, sa zemljanim podom, kamenim zidovima i obiljem paukovih mreža, severno od kotla za grejanje i istočno od ostave pune bezbrojnih kutija s Klejtovim i Elinim konzervama s povrćem i zimnicom. Dronjak je bio neobična mešavina porodičnog časopisa i palanačkog dvonedeljnika. A postajao bi mesečnik kad god bi se Dejv zainteresovao za nešto drugo (neka of interesovanja bila su pravljenje javorovog sirupa, jabukovače i raketa i friziranje automobila). Tada bi se čule meni nerazumljive šale kako Dejvov Dronjak ovog meseca kasni ili kako ne bi trebalo da diramo Dejva, zato što je u podrumu na Dronjku. Tiraž je, sa šalama ili bez njih, neprekidno rastao. Skočio je s pet na pedeset-šezdeset primeraka (prodavao ih je familiji). Kupci su bili naši rođaci i rođaci naših suseda (u Daramu je 1962. godine živelo 900 ljudi). Željno su iščekivali svaki broj. Tipično izdanje obaveštavalo je čitaoce kako zaceljuje slomljena noga Čarlija Haringtona, ko će biti gostujući govornici u Metodističkoj crkvi Zapadnog Darama, koliko vode Kingovi vuku iz gradske pumpe da bunar iza

kuće ne bi presušio (presušivao je svakog jebenog leta, koliko god vode da smo sipali), ko posećuje Braunove ili Halove na drugoj strani Metodističkog ćoška i čiji rođaci dolaze u goste svakog leta. Dejvove novine imale su i deo o sportu, igre rečima, vremenske izveštaje („Vlada prilična suša, ali lokalni seljak Harold Dejvis kaže da će sa osmehom poljubiti krmaču ako u avgustu ne padne dobra kiša”), recepte, priče u nastavcima (moj doprinos) i Dejvove šale i humor, s biserima poput ovih: Sten: „Šta je dabar rekao hrastu?” Džen: „Sa zadovoljstvom sam te grickao!” Prvi bitnik: „Kako da dođem do Karnegi hola?” Drugi bitnik: „Vežbaj, čoveče, vežbaj!” Dronjak je u prvoj godini bio ljubičast – ti brojevi otiskivani su na ploči od želea zvanoj hektograf. Brat je brzo zaključio da mu je hektograf usko grlo. Bio je prespor za njega. Dejv je još kao klinac u kratkim pantalonicama mrzeo da čeka. Kad god bi se Milt, mamin momak („Više sladak nego bistar”, rekla je mama nekoliko meseci nakon što ga je ostavila), zaglavio u saobraćaju ili na semaforu, Dejv bi se nagnuo sa zadnjeg sedišta bjuika i povikao: „Vozi preko njih, čika Milte! Vozi preko njih!” Ludeo je od nestrpljenja dok je kao tinejdžer čekao da se hektograf osveži između odštampanih stranica (dok se osvežavao, otisak bi se stopio s mutnopurpurnom membranom, koja je visila u želeu kao sen morske krave). Žarko je želeo da umetne i fotografije u novine pa je od plakara napravio mračnu komoru. Na tom skučenom i od hemikalija smrdljivom mestu pravio je često zapanjujuće jasne i kvalitetne fotografije (fotografiju na poleđini Regulatora (The Regulators), na kojoj stojim pored časopisa

s prvom objavljenom pričom, snimio je Dejv prastarim kodakom; razvio ju je u mračnoj komori u plakaru). Kao da to nije bilo dovoljno, u nezdravoj atmosferi našeg podruma, na pločama hektografskog želea izbijali su neobični plikovi. To se dešavalo uprkos krajnje pažljivom pokrivanju prokleto sporih stvari posle štampanja. Ono što je izgledalo prilično dobro u ponedeljak, do vikenda bi ličilo na nešto iz horor priče H. P. Lavkrafta. Dejv je u Branzviku, gde je išao u srednju školu, pronašao radnju s malom štamparskom presom na rasprodaji. Jedva da je radila. Kucali smo članke na šablonima koji su se prodavali u lokalnoj knjižari za devetnaest centi po komadu – brat je taj posao zvao sečenjem šablona. Obično sam to ja radio, pošto sam pravio manje grešaka u kucanju. Šabloni bi se pričvršćivali na bubanj prese i natapali najsmrdljivijim i najlepljivijim mastilom na svetu. Zatim bi počela trka s vremenom. Vrteli smo polugu dok nam ruke ne bi otpale. Za dve noći odštampali bismo ono što bismo s hektografom radili nedelju dana. Presa je bila prljava sprava, ali nije izgledala kao žrtva potencijalno kobne boleštine. Dejvov dronjak ušao je u svoje kratkotrajno zlatno doba.

18 Nisam se mnogo zanimao za proces štampanja, a još manje za mračne tajne razvijanja i reprodukovanja fotografija. Nisam mario za ugradnju Herstovih menjača u automobile, pravljenje jabukovače ili posmatranje kako neka hemijska formula šalje plastičnu raketu u stratosferu (zapravo, obično nisu prebacivale ni našu kuću). Ono što me je najviše zanimalo od 1958. do 1966. godine bili su filmovi. Na prelazu iz pete u šestu deceniju, u čitavoj oblasti bila su samo dva bioskopa. Oba su bila u Luistonu. Empajer je bio rezervisan za premijere. U njemu su se davali Diznijevi filmovi, biblijski spektakli i mjuzikli u kome su lepo obučeni ljudi igrali i pevali na širokom platnu, praćeni raskošnim ansamblima. Išao sam da ih gledam kad god bih našao nekog da me poveze – naposletku, film je film – ali mi se zapravo nisu mnogo dopadali. Bili su dosadno pristojni i predvidljivi. Gledao sam Zamku za roditelje, nadajući se da će Hejli Mils naleteti na Vika Moroua iz Džungle na školskoj tabli. Radnja bi bar malo živnula, pobogu! Mislio sam da će susret s Vikovim skakavcem i prodornim pogledom pomoći Hejli da sagleda svoje probleme kod kuće u razumnoj perspektivi. Uveče bih ležao ispod strehe osluškujući vetar u drveću ili pacove na tavanu. Nisam sanjao Debi Renolds kao Tami ili Sandru Di kao Gidžet, već Ivet Vikers iz Napada džinovskih pijavica ili Luanu Anders iz Demencije 13. Nisam mario za slatko, za ono što uznosi, za Snežanu i sedam jebenih patuljaka. U trinaestoj sam želeo čudovišta koja gutaju čitave gradove, radioaktivne leševe koji izranjaju iz okeana i proždiru surfere i devojke s crnim grudnjacima, koje pak liče na ološ iz naseobina s prikolicama.

Zanimao sam se za horor filmove, naučnofantastične filmove, filmove o tinejdžerskim bandama i gubitnicima na motociklima. Sve to nije se davalo u Empajeru, na gornjem kraju Lisabonske ulice, već u Ricu, na suprotnom kraju, među zalagaonicama, nedaleko od Lujevog magazina, u kom sam 1964. godine kupio prve bitls čizmice. Ric je bio dvadeset tri kilometra od moje kuće. Stopirao sam gotovo svakog vikenda od 1958. do 1966, kad sam konačno dobio vozačku dozvolu. Ponekad sam išao u bioskop s prijateljem Krisom Česlijem, a ponekad sam. Nisam išao samo kad sam bio bolestan. U Ricu sam gledao Oženio sam se čudovištem iz dubokog svemira s Tomom Trajonom; Uklete s Kler Blum i Džuli Haris; Divlje anđele s Piterom Fondom i Nensi Sinatrom. Gledao sam kako Olivija de Heviland kopa oči Džejmsu Kanu improvizovanim noževima u Dami u kavezu, gledao sam kako se Džozef Koton vraća iz mrtvih u Tiho, tiho Šarlota. Gledao sam, bez daha (i s nemalo lascivnog zanimanja), da li će Alison Hejz prerasti svoju odeću u Napadu džinovske žene. U Ricu je sve lepo u životu bilo dostupno... ili je moglo biti dostupno kad biste sedeli u trećem redu, pratili šta se dešava i ne biste trepnuli u pogrešnom trenutku. Krisu i meni dopadao se gotovo svaki horor film, ali smo najviše voleli ostvarenja Amerikan-internejšenela, koje je uglavnom režirao Rodžer Korman, s naslovima prepisanim od Edgara Alana Poa. Najtačnije bi bilo reći da su ti filmovi bili zasnovani na radovima Edgara Alana Poa, zato što je malo toga u njima imalo veze s Poovim pričama i pesmama (Gavran je snimljen kao komedija – to nije šala). A ipak su najbolji od njih – Ukleta palata, Crv osvajač, Maska crvene smrti – bili posebna, halucinogeno jeziva ostvarenja. Kris i ja smislili smo ime za te filmove, koje ih je svrstavalo u odvojeni žanr. Postojali su vesterni, ljubici, ratni filmove... i – popići. „Hoćeš li da stopiramo do bioskopa u subotu po podne?“, predložio bi Kris. „Da idemo u Ric?“

„Šta se daje?“ pitao bih. „Motociklistički film i popić“, rekao bi. Navalio bih na tu kombinaciju kao lud na brašno. Brus Dern luduje na harliju, a Vinsent Prajs u ukletom zamku nad nemirnim okeanom: ko bi mogao da traži više od toga? Možda ćemo dobiti i Hejzel Kort, koja se muva okolo u kratkom čipkastom kombinezonu, ako budemo imali sreće. Bunar i klatno ostavio je najjači utisak od svih popića. Napisao ga je Ričard Mateson. Prikazivan je na širokom ekranu u tehnikoloru (kad je ovaj film snimljen 1961. godine, horor filmovi u boji su još uvekbili retkost). Bunar je imao gomilu uobičajenih gotskih začina, ali preobražavao ih je u nešto posebno. To je možda bio poslednji veliki studijski horor pre beskompromisne nezavisne Noći živih mrtvaca Džordža Romera, koja je sve zauvek promenila (u nekoliko slučajeva nabolje, a u većini nagore). Najbolja scena – ona zbog koje smo se Kris i ja skamenili u sedištima – jeste kad Džon Ker kopa po zidu dvorca i otkriva leš svoje sestre, koja je očigledno bila živa zakopana. Nikad neću zaboraviti krupni plan leša, snimljen kroz crveni filter i sočiva za distorziju slike, koja su produžila lice, zgrčeno u neprirodno širokom i nemom vrisku. Na dugom povratku kući te noći (ako usput ne bismo naišli na automobil koji bi nas povezao, hodali bismo šestsedam kilometara i stigli kući dugo nakon što padne mrak) na pamet mi je pala divna ideja: preobraziću Bunar i klatno u knjigu! Napraviću priču od njega, kao što su i u Monarh buksu štampali knjige o besmrtnim filmskim klasicima, kao što su Džek Trbosek, Gorgo i Konga. Ali neću samo napisati remek-delo, odštampaću ga na štamparskoj presi u podrumu i prodavati u školi! Opa! Kabum! Smišljeno – učinjeno! Radio sam predano i smišljeno, zbog čega će me kritičari kasnije hvaliti, i za dva dana proizveo pisanu verziju Bunara i klatna. Napisao sam je direktno na šablonima za štampanje. Nijedan primerak tog dela nije sačuvan (ne koliko je meni poznato). Verujem da je imala

osam strana, sa sitnim proredom, s najmanjim mogućim razmakom između pasusa (ne zaboravite da je svaki šablon koštao devetnaest centi). Papire sam štampao obostrano, baš kao u pravoj knjizi. Dodao sam i naslovnu stranu, na kojoj sam nacrtao klatno s kog kaplju male crne mrlje. Nadao sam se da liče na krv. U poslednjem trenutku shvatio sam da sam zaboravio da navedem izdavačku kuću. Posle pola sata premišljanja, u gornjem desnom uglu naslovne strane otkucao sam VIB KNJIGA. VIB je bila skraćenica za veoma važnu knjigu (very important book). Odštampao sam četrdeset primeraka Bunara i klatna, blagosloveno nesvestan da povređujem nečija autorska prava i kršim sve zakone protiv plagijata u istoriji sveta. U potpunosti sam se usredsredio na novac koji ću zaraditi kad moja priča postane hit u školi. Šabloni su me koštali 1,71 $ (trošenje čitavog šablona za naslovnu stranu izgledalo mi je kao krajnje rasipnički čin, ali knjiga je morala da izgleda lepo; oklevajući, odlučio sam da se predstavim s malo starinskog šmeka). Papir je koštao još 25 centi, klamerice su bile besplatne, zato što sam ih maznuo od brata (možda sam časopisima morao da šaljem materijal spojen spajalicama, ali ovo je bila knjiga, VIB broj 1, Bunar i klatno Stivena Kinga). Nakon kraćeg razmišljanja, odlučio sam da knjige prodajem za četvrt dolara, očekujući da sigurno prodam desetak primeraka (majka će kupiti prvi; na nju sam uvek mogao računati), što će mi doneti oko 2,50 $. Zaradiću tako četrdeset centi, što će biti dovoljno za finansiranje novog obrazovnog putovanja u Ric. A imaću i za veliku kesu kokica i koka-kolu ako prodam još dva primerka preko toga. Bunar i klatno bio je moj prvi bestseler. Spakovao sam čitav tiraž u školsku torbu (1961. godine išao sam u osmi razred u novoj daramskoj osnovnoj školi s četiri učionice). Do podneva sam prodao više od dvadeset primeraka. Do kraja pauze za ručak, kad se školom proneo glas o devojci koja je živa zazidana („S užasom su posmatrali ogoljene kosti na krajevima prstiju, shvativši da je umrla grebući