kameni zid, u mahnitom pokušaju da se oslobodi“), prodao sam ih i više od trideset. Osećao sam težinu kovanica u vrednosti od devet dolara na dnu školske torbe (na kojoj je, kao daramski odgovor na Daddy Cool, pažljivo ispisan najveći broj stihova pesme The Lion Sleeps Tonight). Hodao sam po školi, kao u snu, nakon iznenadnog sticanja dotad neviđenog bogatstva. Bilo je previše lepo da bi bilo istinito. I nije bilo. Na kraju školskog dana, u dva po podne, pozvan sam u direktorovu kancelariju, gde mi je rečeno da od škole ne mogu praviti pijacu, pogotovo ne, rekla mi je gospođica Hisler, da bih prodavao đubre kao što je Bunar i klatno. Njen stav me nije mnogo iznenadio. Gospođica Hisler je bila učiteljica u mojoj nekadašnjoj školi od jedne učionice na Metodističkom ćošetu, koju sam pohađao u petom i šestom razredu. Uhvatila me je kako čitam prilično senzacionalistički roman o tinejdžerskom besu (The Amboy Dukes Irvinga Šulmana) i oduzela mi knjigu. Ovo je bilo još jedan korak u istom smeru. Bilo mi je muka od samog sebe zato što nisam predvideo epilog tog mog poduhvata. U ono doba, kad neko učini nešto tako idiotski, zvali bismo ga ispuštenim. Upravo tad sam žešće tresnuo o zemlju. Rekla mi je: „Ne mogu da shvatim zašto pišeš ovakvo đubre, Stivi. Talentovan si. Zašto traćiš svoj dar?“ Smotala je primerak VIB-a broj 1 i mahala na mene kao da novinama preti psetu koje se upiškilo na tepih. Čekala je moj odgovor – moram joj odati priznanje da pitanje nije bilo u potpunosti retoričko – ali ja ga nisam imao. Stideo sam se. Otad sam se mnogo godina – mislim i previše – stideo onoga što sam pisao. Mislim da sam tek oko četrdesete shvatio da je gotovo svaki pisac beletristike ili poezije, koji je objavio makar i jedan redak,– optužen za traćenje bogomdanog dara. Ako pišete (ili slikate, igrate, vajate ili pevate), neko će već pokušati da vas unizi zbog onog što radite. Tako je to. Ne pametujem, samo pokušavam da vam predstavim činjenice onako kako ih ja vidim.
Gospođica Hisler mi je naložila da svima vratim novac. Uradio sam to bez roptanja. Vratio sam novac i onoj deci (drago mi je što mogu reći da ih je bio priličan broj) koja su htela da zadrže svoj primerak VIB-a broj 1. Ispostavilo se na kraju da sam izgubio pare u tom poslu. Na letnjem raspustu odštampao sam pedeset primeraka nove originalne priče Invazija zvezdanih stvorenja. Prodao sam sve izuzev četiripet primeraka. Pretpostavljam da to znači da sam na kraju pobedio, makar u finansijskom smislu. Ali duboko u srcu sam se stideo jer me je gospođica Hisler pitala zašto traćim talenat, zašto gubim vreme, zašto pišem đubre.
19 Pisanje priče u nastavcima za Dejvov dronjak bilo je zabavno, ali su me ostale novinarske dužnosti zamarale. Ipak, radio sam za novine, neku vrstu. Glas o tome se pročuo pa sam u drugoj godini Lisabonske srednje škole postao urednik školskih novina Doboš. Sećam se da nisam mogao da biram. Moglo bi se reći da sam naredbom naimenovan na to mesto. Moj zamenik Deni Emond još manje se zanimao za novine od mene. Njemu se pak dopadalo što je učionica 4, koja nam je dodeljena kao redakcija, bila pored kupatila za devojčice. „Jednog dana načisto ću otkačiti i probiti sebi put do tamo, Stivi!“, rekao mi je i više nego jednom. „Tras, tras, tras!“ Jednom je dodao, možda da bi se opravdao: „Najlepše cure u školi podižu suknjice iza tog zida!“ To je bilo tako glupo da se graničilo s mudrošću, kao zen-izreka ili rane priče Džona Apdajka. Doboš nije procvetao za mog urednikovanja. Tada, kao i sada, periodi lenstvovanja prekidani su periodima radoholičarskog ludila. Novine su školske 1963/64. godine imale samo jedan broj, ali je on bio deblji od lokalnog telefonskog imenika. Jedne noći sam – nasmrt oboleo od razrednih izveštaja, vesti o navijačicama i bezuspešnih pokušaja da sastavim školsku himnu – stvorio satirične srednjoškolske novine umesto da pišem prateće tekstove za fotografije u Dobošu. Rezultat tog napora bio je tabloid od četiri strane Seoska povraćka. U okviru, u gornjem levom uglu, nije pisalo „Samo vesti vredne štampanja“, već „Sve samo sranje kroz gusto granje“. Taj izliv prostačkog humora uvalio me je u jedinu pravu nevolju u mom srednjoškolskom bivstvovanju. Njemu imam
da zahvalim i najkorisniju pouku o pisanju koju sam ikad dobio. U tipičnom stilu časopisa Med („Šta, ja se brinem?“) ispunio sam Povraćku izmišljenim isečcima iz života nastavnog osoblja srednje škole. Koristio sam nadimke profesora, prepoznatljive samo u učeničkim krugovima. Tako je nadzornica gospođica Rejpač postala gospođica Paparaco3 ; Gospodin Riker, fakultetski obrazovani profesor engleskog (i najkulturniji predavač – izgledom je jako podsećao na Krejga Stivensa iz Piter Gana), postao je Kravar zato što je njegova porodica imala mlekaru. Gospodin Dil, nastavnik geografije, postao je Stari Davež. Oborio sam i sebe s nogu svojom duhovitošću, kao i svi humoristi u drugoj godini srednje. Au, koliko sam smešan! Ja sam pravi H. L. Menken iz radničkog gradića! Jednostavno sam morao da ponesem Povraćku u školu i da je pokažem svima! Riknuće od smeha kad je vide! Ako ćemo pošteno, i riknuli su od smeha. Znao sam šta može zagolicati maštu školskih drugova i koristio sam to u Seoskoj povraćki. U jednom članku pisao sam kako je najbolja krava u Kravarevom stadu osvojila prvu nagradu na takmičenju u prdenju na Topšamskom vašaru. U drugom članku pisalo je kako je Stari Davež otpušten kad je zatečen kako gura praseće oči u nozdrve. Iz priloženog vam je jasno da sam tabloid ispunio humorom sviftovskog zamaha. Prilično sofisticirano, zar ne? Trojica mojih prijatelja toliko su se glasno smejali u zadnjem delu učionice da im se gospođica Rejpač (Paparaco za tebe, ortak!) prikrala da vidi šta je to tako smešno. Konfiskovala je Seosku povraćku, na kojoj sam, da li zbog silnog ponosa ili gotovo neverovatne naivnosti, potpisao sebe imenom i prezimenom kao glavnog urednika i velikog poglavicu. Na kraju školskog dana, po drugi put u srednjoškolskoj karijeri, pozvan sam u kancelariju zbog nečega što sam napisao.
Nevolja je ovog puta bila mnogo ozbiljnija. Većina predavača bila je spremna da junački podnese moje zadirkivanje – čak je i Stari Davež bio raspoložen da mi progleda kroz prste zbog prasećih očiju – ali jedan nije. To je bila gospođica Margitan, koja je podučavala devojke stenografiji i kucanju na ekonomskom smeru. Izazivala je poštovanje i strah. Držala se poput učiteljica iz pređašnjeg doba. Nije pokušavala da bude prijatelj učenicima, a ni psiholog ni izvor nadahnuća. Trudila se da nauči decu poslovnim veštinama. Zahtevala je da se sve radi po pravilima. Njenim pravilima. Ponekad bi tražila da devojke iz njenog odeljenja kleknu na pod. Svaku čiji rub suknje ne bi dosegao do linoleuma poslala bi kući da se preobuče. Nikakve suze ni moljakanja nisu mogle da je umilostive i nikakvi argumenti nisu mogli da promene njen pogled na svet. Njen spisak za kazne bio je najduži u školi, ali su njene devojke iznova i iznova birane za najbolje učenice i držale pozdravne govore na dodeli diploma. Uglavnom su brzo dobijale i dobre poslove. Zato su mnoge zapravo volele strogu profesorku. Ostale je nisu podnosile i verovatno je ne podnose ni posle toliko godina. Te devojke zvale su je Crv Margitan, nesumnjivo kao i njihove majke pre njih. U Seoskoj povraćki bio je članak koji je počinjao ovako: „Gospođica Margitan, koju svi u Lisabonu od milošte zovu Crv...“ Gospodin Higins, naš ćelavi direktor (u Povraćki je s ljubavlju nazvan Stara Bilijarska Kugla), rekao mi je da je gospođica Margitan veoma povređena i potresena mojim napisima. Nije bila toliko povređena da se ne seti drevnog prekora iz svete knjige: „Osveta je moja, reče nastavnica stenografije.“ Gospodin Higins obavestio me je da traži da me izbace iz škole. Neobuzdanost i duboki konzervativizam tesno su prepleteni u mom karakteru, kao vlasi u pletenici. Neobuzdani divlji deo napisao je i odneo Seosku povraćku pravo u školu. Nevoljama skloni gospodin Hajd se iživeo, a onda se iskrao na zadnja vrata. Ostao je doktor Džekil, koji
je zamišljao kako će mama izgledati kad sazna da su ga izbacili iz škole. Zamišljao sam njene tužne oči. Morao sam da potisnem te misli iz glave, i to brzo. Bio sam u drugoj godini srednje, godinu dana stariji od većine u odeljenju. Sa sto osamdeset osam centimetara bio sam jedan od najviših dečaka u školi. Očajnički sam nastojao da se ne rasplačem u kancelariji gospodina Higinsa – nisam hteo da mi se to desi pred decom koja su jurcala hodnicima i radoznalo buljila kroz stakleni zid kancelarije. Gospodin Higins sedeo je za svojim stolom, a ja preko puta njega u stolici za loše dečake. Gospođica Margitan na kraju se zadovoljila javnim izvinjenjem i s dve nedelje produžene nastave za lošeg dečaka koji se usudio da je nazove Crvom i to odštampa. Bilo je gadno, ali šta u srednjoj školi nije bilo? Đaci su zarobljeni u njoj kao taoci u turskom kupatilu. Srednja škola je svima nama tad bila najvažnija stvar na svetu. Tek na drugoj ili trećoj godišnjici mature shvatili smo koliko je to razmišljanje bilo apsurdno. Dan-dva kasnije ušao sam u kancelariju gospodina Higinsa. Stao sam ispred gospođe Margitan, koja je sedela pravo kao lenjir, s artritičnim šakama sklopljenim u krilu. Streljala me je sivim očima. Shvatio sam da se po nečemu razlikuje od svih odraslih koje sam dotad sreo. Nisam odmah shvatio o čemu je reč, ali mi je bilo jasno da je neću ni šarmirati ni pridobiti na svoju stranu ni odobrovoljiti. Kasnije, dok sam bacao papirne avione s lošim dečacima i devojčicama u učionici za kažnjene đake (ispostavilo se da tamo i nije bilo tako loše), palo mi je na pamet šta bi to moglo biti: gospođica Margitan prosto nije volela dečake. Bila je prva žena koju sam sreo u životu a koja nije volela dečake. Nimalo! Moje izvinjenje bilo je iskreno, ako je to uopšte bitno. Gospođica Margitan bila je istinski povređena onim što sam napisao. To se videlo. Ne verujem da me je mrzela – verovatno je bila prezauzeta za to – ali bila je savetnik Nacionalnog učeničkog udruženja4 u srednjoj i izbacila je
moje ime sa spiska kandidata kad se posle dve godine pojavilo na njemu. Rekla je da dečaci mog tipa nisu dostojni udruženja. Verujem sad da je i imala pravo. Dečak koji je toliko glup da obriše dupe otrovnim bršljanom zaista ne zaslužuje ulazak u klub pametnjakovića. Odonda sam se izuzetno retko bavio satirom.
20 Nepunih nedelju dana po isteku školskog pritvora ponovo sam pozvan u direktorovu kancelariju. Otišao sam sa srcem u petama. Pitao sam se u kakvo govno sam ovog puta ugazio. Nisam se suočio s gospodinom Higinsom, već sa školskim savetnikom za izbor zanimanja. Ispostavilo se da me je on pozvao. Obavestio me je da sam bio predmet rasprave. Razgovaralo se o tome kako da se moje „nemirno pero“ okrene u konstruktivnijem pravcu. Savetnik se obratio Džonu Guldu, uredniku lisabonskih nedeljnih novina, i saznao da on traga za sportskim novinarem. Škola nije mogla da zahteva da prihvatim posao, ali je u upravi i među nastavnim osobljem vladalo jednodušno mišljenje da je to veoma dobra ideja. Uzmi ili umri, govorio je savetnikov pogled. Možda sam samo bio paranoičan. Ali ne verujem, iako je odonda prošlo čitavih četrdeset godina. Besneo sam u sebi. Rešio sam se Dejvovog dronjka, zamalo sam se rešio Doboša, samo da bih se našao na pragu lisabonskog Vikli enterprajza. Mene su u tinejdžerskom dobu novine proganjale kao voda Normana Maklejna u Reci uspomena. A opet, šta sam drugo mogao da radim? Još jednom sam pogledao savetnika za izbor zanimanja u oči i rekao da ću veoma rado konkurisati za posao novinara. Guld – a nije reč o dobro poznatom humoristi iz Nove Engleske ili autoru The Greenleaf Fires, iako je zapravo rođak obojici – dočekao me je oprezno, ali s izvesnim zanimanjem. Rekao mi je da ćemo se isprobati, ako mi to odgovara.
Izbavio sam se iz kancelarije školske uprave pa sam mogao da dozvolim sebi i nešto iskrenosti. Rekao sam gospodinu Guldu da ne znam mnogo o sportu. Odvratio je: „To su igre koje najviše prijaju ljudima dok ih gledaju pijani u baru. Naučićeš sve ako se potrudiš.“ Dao mi je gomilu žutog papira za kucanje. Mislim da ga još negde čuvam. Obećao mi je pola centa po reči. To je prvi put da mi je neko obećao novac za pisanje. Moja prva dva članka bila su o košarkaškoj utakmici u kojoj je jedan momak oborio školski rekord u broju postignutih poena. Prvi je bio običan izveštaj s utakmice, a drugi opis rekordne partije Roberta Ransoma. Predao sam oba članka Guldu dan posle utakmice, da bi bili spremni za petak, kada izlaze novine. Pročitao je izveštaj s utakmice, načinio dve sitne ispravke i odložio papir. Ali na članak o obaranju rekorda obrušio se s velikim crnim penkalom. U sledeće dve godine srednje škole odslušao sam mnogo časova engleske književnosti. Naslušao sam se predavanja o pisanju, beletristici i poeziji na koledžu, ali sam od Džona Gulda za deset minuta naučio mnogo više nego na svim tim pomenutim mestima zajedno. Voleo bih da sam sačuvao taj članak – zaslužuje da bude uramljen sa sve uredničkim ispravkama – ali se dobro sećam njegovog sadržaja i izgleda posle Guldovog češljanja crnim nalivperom. Evo primera:
Guld je zastao kod „rata u Koreji“ i pogledao me. „Koje godine je postignut dosadašnji rekord?“, pitao je. Na svu sreću, imao sam beleške. „Hiljadu devetsto pedeset treće godine“, rekao sam. Guld je nešto progunđao i spustio pogled na moj rad. Podigao je glavu kad je završio s ispravkama teksta na gore prikazani način. Video je nešto na mom licu. Mislim da je to greškom protumačio kao užas. Ali nisam se užasnuo. Moje lice pokazivalo je otkrovenje. Pitao sam se zašto profesor engleskog nikad nije uradio ništa slično. Rezultat urednikove intervencije podsećao me je na providnog čoveka kog je Stari Davež imao u kabinetu za biologiju. „Znaš, samo sam izbacio loše delove“, reče Guld. „Članak je uglavnom prilično dobar.“ „Znam“, rekao sam. Imao sam dve misli na umu: da, veći deo je dobar – u redu, upotrebljiv – i da, zaista je izbacio samo loše delove. „Neću ponoviti te greške.“ Nasmejao se. „Da je to istina, ne bi morao da radiš da bi se prehranio. Mogao bi da radiš ovo umesto toga. Moram li da objašnjavam bilo koju od ovih izmena?“ „Ne“, rekao sam. „Dok pišeš priču, prepričavaš je sebi“, rekao je. „U sledećoj verziji najvažnije je da izbaciš sve ono što nije priča.“ Kad sam mu predao prva dva članka, Guld mi je rekao još nešto zanimljivo: piši prvu verziju sa zatvorenim, a drugu sa otvorenim vratima. Tvoje delo počinje kao nešto što radiš za sebe, ali zatim izlazi napolje. Kad upoznaš i dobro shvatiš priču – koliko god je to moguće – ona pripada svakom ko želi da je pročita ili kritikuje. Ako imaš mnogo sreće (ovo je moja ideja, a ne Džona Gulda, iako verujem da bi se složio sa mnom), više ljudi želeće da radi ono prvo nego ono drugo.
21 Nedugo posle maturske ekskurzije u Vašingtonu zaposlio sam se u tekstilnoj fabrici Vorambo u Lisabon Folsu. Nisam to želeo – posao je bio težak i dosadan, a fabrika smrdljiva zgradurina pored zagađene reke Androskogin. Podsećala je na potleušice iz Dikensovih romana – ali novac mi je bio neophodan. Majka je zarađivala smešne pare kao čistačica u ludnici u Nju Glosteru, ali je rešila da me pošalje na koledž, kao i mog brata Dejvida (Univerzitet Mejn, klasa 66 cum laude) Obrazovanje, što se nje tiče, nije bilo u prvom planu. Daram, Lisabon Fols i Mejnski univerzitet u Oronu postali su deo malog sveta u kom su ljudi bili dobre komšije i gledali tuđa posla na telefonskim linijama s četiri i šest dvojnika, tada uobičajenim u malim mestima. Momci koji nisu išli na koledž, odlazili su u veliki svet, preko okeana, da bi se borili u neobjavljenom ratu gospodina Džonsona. Većina njih vratila se kući u kovčegu. Majka je podržavala Lindonov rat protiv siromaštva („U tom ratu bih učestvovala“, ponekad bi govorila), ali ne i njegove petljavine po jugoistočnoj Aziji. Jednom sam joj rekao da bi mi odlazak tamo mogao biti od pomoći – da bih tako sigurno prikupio dovoljno materijala za knjigu. „Ne budali, Stivene“, rekla je. „Prvog bi te smakli tako ćoravog. Mrtvaci ne pišu knjige.“ I znala je šta govori. Glava i srce bili su joj na mestu. Prijavljivao sam se za školarine i zajmove, i na kraju počeo da radim u fabrici. Nisam mogao da živim od pet-šest dolara nedeljno koje sam zarađivao pišući o kuglaškim turnirima i konjskim trkama u Enterprajzu.
Moj dnevni raspored poslednjih nedelja u Srednjoj školi Lisabon izgledao je ovako. Budio sam se u sedam. U pola osam polazio sam u školu. Poslednje zvono oglasilo bi se u dva po podne. Otkucao bih karticu na drugom spratu Voramba u 2.58. Četiri sata pakovao bih tkanine. Otkucao bih karticu u 11.02. Došao bih kući oko dvanaest, pojeo činiju žitarica i pao u postelju. Sledećeg jutra sve iz početka. Nekoliko puta radio sam i dvostruke smene. Spavao sam u fordu 60 galaksiju (Dejvovim starim kolima) sat pre škole, i u ordinaciji medicinske sestre posle ručka, za vreme petog i šestog časa. Bilo mi je lakše na raspustu. Premešten sam u farbaru u podrumu. Tamo je bilo petnaest stepeni hladnije. Bio sam zadužen za bojenje tkanine u ljubičastu ili momarskoplavu boju. U Novoj Engleskoj još ima ljudi koji u ormanima imaju jakne koje je obojila moja malenkost. To nije bilo moje najprijatnije leto, ali sam uspeo da ne završim u čeljustima neke mašine i da ne ostavim prste u industrijskoj mašini za šivenje. Fabrika riije radila u nedelju Četvrtog jula. Zaposleni u Vorambu s pet i više godina staža dobijali su plaćeno odsustvo. Onima s manje od pet godina staža ponuđeno je da očiste fabriku od vrha do dna, uključujući i podrum, koji nije diran četrdeset-pedeset godina. Verovatno bih prihvatio posao u toj ekipi – praznična satnica bila je pedeset posto veća – ali su sva mesta bila zauzeta pre nego što je ponuda stigla do klinaca iz srednje, koji će otperjati u septembru. Kolega iz farbare rekao mi je sledeće riedelje, kad sam se vratio na posao, da je trebalo da budem tamo i da je bilo neviđeno. „Pacovi u podrumu bili su veliki kao mačke“, rekao je. „Neki su, nek sam proklet ako nisu, bili veliki i kao psi.“ Pacovi veliki kao psi! Au! Jednog dana, na poslednjem semestru na koledžu, posle završnih ispita i s nešto nezavršenih obaveza, setio sam se priče iz farbare o pacovima ispod fabrike – velikim kao
mačke, prokletstvo, neki i kao psi – i počeo da pišem priču Noćna smena. Samo sam ubijao vreme u kasno prolećno popodne, ali je časopis Kavalir dva meseca kasnije kupio tu priču za dvesta dolara. Pre toga prodao sam još dve priče, ali su mi one donele ukupno šezdeset pet dolara. Ovo je bila tri puta veća suma odjednom. Oduzela mi je dah. Obogatio sam se!
22 U leto 1969. godine odrađivao sam plaćenu praksu u biblioteci Mejnskog univerziteta. To je bilo lepo i ružno vreme. Nikson je u Vijetnamu pokrenuo plan za okončanje rata, koji se sastojao od divljačkog bombardovanja najvećeg dela jugoistočne Azije. „Upoznajte novog šefa“, pevala je grupa Hu, „istog kao starog šefa.“ Judžin Makarti usredsredio se na poeziju, srećni hipici nosili su zvoncare i majice s natpisima poput UBIJANJE ZA MIR ISTO JE ŠTO I TUCANJE ZA NEVINOST. Puštao sam duge i guste zulufe. Kridens Klirvoter rivajval pevali su Green River – bosonoge cure plesale su na mesečini – a Keni Rodžers je još bio u Ferst edišnu. Martin Luter King i Robert Kenedi bili su mrtvi, a Dženis Džoplin, Džim Morison, Bob Medved Hajt, Džimi Hendriks, Kes Eliot, Džon Lenon i Elvis Prišli živi i stvarali su muziku. Stanovao sam van kampusa, u Edovom pansionu (sedam dolara nedeljno, s jednom promenom posteljine). Ljudi su se iskrcali na Mesec. Ja sam se pojavio na rektorovom spisku. Čuda i čudesa su se množila. Jednog dana krajem juna društvo iz biblioteke priredilo je ručak na travi iza univerzitetske knjižare. Između Paola Silve i Edija Marša sedela je vitka devojka zvonkog smeha i crveno obojene kose, s najlepšim nogama koje sam ikad video. Lepo su se videle ispod kratke žute haljine. Nosila je primerak Duše na ledu Eldridža Klivera. Nisam je video u biblioteci i nisam verovao da studentkinja može da se tako divno i odvažno smeje. Psovala je kao fabrički radnik, a ne kao student, ma koliko načitana bila. (Znam o čemu govorim, pošto sam radio u fabrici.) Zvala se Tabita Sprus. Venčali smo se godinu i po dana kasnije. I još smo u braku.
Nije mi dozvolila da zaboravim da sam, kad sam je prvi put video, pomislio da je cura Edija Marša negde iz grada, verovatno načitana kelnerica iz lokalne picerije, na slobodnom popodnevu.
23 Upalio je. Naš brak nadživeo je sve svetske vođe, sa izuzetkom Kastra. Verovatno će nastaviti da funkcioniše ako nastavimo da razgovaramo, da se svađamo, vodimo ljubav i igramo uz Ramonse – gabba-gabba-hey. Religijski koreni su nam drugačiji. Tabi, kao feministkinja, nikad nije bila luda za katolicizmom, u kom muškarci pišu pravila (uključujući i bogomdanu direktivu da se ljubav vodi bez zaštite), a žene peru donji veš. Ja verujem u Boga, ali ne osećam potrebu za organizovanom religijom. Potičemo iz istog radničkog miljea. Jedemo meso. Glasamo za demokrate i gajimo tipičnu jenkijevsku sumnju u postojanje života van Nove Engleske. Seksualno smo kompatibilni. Po prirodi smo monogamni. Najviše nas povezuju reči, jezik i trud uložen u naš život i ono što radimo za život. Sreli smo se dok smo radili u biblioteci. Zaljubio sam se u nju na pesničkoj radionici u jesen 1969. godine. Bio sam na završnoj, a ona na prvoj godini. Zaljubio sam se u nju i zato što sam shvatio šta i kako radi. Zaljubio sam se zato što je razumela šta radi. Zaljubio sam se i zato što je nosila seksi crnu haljinu i svilene čarape, i to one s podvezicama. Ne želim da previše potcenjivački pišem o svojoj generaciji (u stvari, želim – imali smo priliku da promenimo svet, ali smo vreme traćili na TV šop), ali je u to doba među studentima preovladavao stav da je dobro pisanje samo ono spontano, da se otkriva u provali osećanja, koja se istog časa beleže. Ne možete da stojite s čekićem u ruci dok gradite tako važne stepenice ka nebu. Ars poetica iz 1969. godine verovatno se najbolje može predstaviti sledećom Donovanovom pesmom: „Prvo beše planina / Zatim ne beše
planina / Zatim je beše.“ Nabeđeni pesnici prebivali su u rosnom svetu osenčenom Tolkinom i hvatali pesme po etru. Vladala je sveopšta saglasnost da ozbiljna umetnost stiže... odnekud! Pisci su bili blagosloveni stenografi koji su zapisivali božanske diktate. Ne želim da izvrgnem ruglu neke stare prijatelje iz tih dana. Evo izmišljene verzije onoga o čemu govorim, sastavljene od delova mnogih pravih pesama: zatvorih oči u tmini i videh Rođena Remboa u tmini progutah krpu usamljenosti vrana sam ovde gavran sam ovde Pesnik kog biste pitali za značenje ove pesme samo bi vas prezrivo pogledao. Našli biste se okruženi i pomalo neugodnom tišinom. A to što pesnik verovatno ne bi ništa umeo da kaže o mehanici stvaranja, to nije ni bitno. Oni bi, kad bi se našli pod pritiskom, rekli da mehanika ne postoji, već samo snažna provala osećanja: prvo beše planina, zatim ne beše planina, zatim je beše. I ako je tako zabeležena pesma površna, zasnovana na pretpostavci da tako uopštena reč kao „usamljenost“ ima isto značenje za sve, onda – hej, čoveče, pa šta, mani se tog bajatog sranja i skapiraj dubinu! Nisam previše verovao ovakvom prilazu (iako se nisam osuđivao da to glasno kažem, makar ne s ovoliko reči). Oduševio sam se kad sam zapazio da ni zgodna cura u crnoj haljini i svilenim čarapama ne mari za to. Nije to rekla, ali nije ni morala. Njen rad govorio je umesto nje. Radionica je održavana jednom ili dva puta nedeljno, u dnevnoj sobi instruktora Džima Bišopa. Desetak studenata i troje-četvoro predavača radilo je u veličanstvenoj atmosferi
jednakosti. Pesme su kucane, kopirane i istog dana završavale na katedri za engleski jezik. Autori su ih čitali dok su ostali pratili posmatrajući kopije. Evo jedne Tabine pesme od te jeseni: postupna himna avgustinu Najsitniji medved probudio se zimi zbog snenog smeha skakavaca, zbog sanjive graje pčela, zbog mednog mirisa pustinjskog peska koji vetar nosi u utrobi u daleka brda, u kuće Kedra. Medved je čuo pouzdano obećanje Izvesne reči su jestive; hranljivije su od snega nagomilanog na srebrnim tanjirima ili od leda koji se presipa iz zlatnih činija. Ledeno iverje sa usana ljubavnika nije uvek bolje, niti pustinja uvek sneva fatamorganu. Razbuđeni medved peva postepenu himnu istkanu od peska koji osvaja gradove sporim ciklusom. Hvalom zavodi vetar u prolazu, koji putuje ka moru u kom riba, uhvaćena u smernu mrežu, sluša medvedovu pesmu na snegu prijatnog mirisa. Ništa se nije čulo kad je Tabi pročitala pesmu. Niko nije znao kako da reaguje. Kablovi su je prožimali. Toliko su zatezali redove da se činilo da bruje. Mislio sam da je mešavina umešne dikcije i deliričnih slika uzbudljiva i prosvetljujuća. Njena pesma nagnala me je na pomisao da nisam usamljen u uverenju da dobro pisanje može da bude opojno i nadahnuto idejom. Ako trezni ljudi mogu da se tucaju kao da su sišli s uma – da luduju u toj agoniji – zašto pisci ne bi mogli da pobrljave i ostanu razumni? U pesmi sam opažao i radnu etiku koja mi se dopadala, nešto što je ukazivalo da pisanje pesama (ili priča i eseja) ima sličnosti s čišćenjem poda jednako koliko i s moćnim trenucima otkrovenja. U komadu Grožđica na suncu jedan od likova zavapi: „Želim da letim! Želim da dodirnem sunce!“, a njegova žena odvrati: „Prvo pojedi jaja.“
U diskusiji posle Tabinog čitanja postalo mi je jasno da ona svoju pesmu razume. Znala je šta je htela da kaže, i većinu toga je i rekla. Sveti Avgustin (354-430) bio joj je poznat kao katolikinji i iz istorije. Avgustinova majka (i sama svetica) bila je hrišćanka, a otac paganin. Avgustin je pre preobraćenja jurio za novcem i ženama. I posle toga je nastavio da se bori sa seksualnim porivima. Poznat je po Libertinskoj molitvi, koja kaže: „O Bože, učini me neporočnim... ali ne odmah.“ U svojim delima bavio se čovekovom borbom za napuštanje vere u sebe zarad vere u Boga. I ponekad se poredio s medvedom. Tabi je obarala bradu kad bi se osmehnula. U tim trenucima izgledala je mudro i izuzetno privlačno. Sećam se da je učinila to i tada i rekla: „Osim toga, volim medvede.“ Himna je postepena verovatno zato što se medved postepeno budi. Moćan je i osetljiv, ali i sitan, zato što je van svog vremena. Tabi je, kad su je pozvali da objasni, rekla da se medved može shvatiti kao simbol uznemirujuće i divne navike čovečanstva da sniva prave snove u pogrešno vreme. Takvi snovi su teški zato što su nedolični, ali i divni po svom obećanju. Pesma nagoveštava da su snovi moćni – medved je dovoljno snažan da zavede vetar da ponese njegovu pesmu ribi uhvaćenoj u mrežu. Ne tvrdim da je Postepena himna velika pesma (iako mislim da je prilično dobra). Suština je da je bila razumna misaona tvorevina u histerično vreme i da je iznikla iz radne etike koja mi je prožela srce i dušu. Tabi je te noći sedela na jednoj od stolica za ljuljanje Džima Bišopa. Spustio sam ruku na njen list dok je govorila. Obuhvatio sam krivinu njenog toplog mesa kroz čarapu. Počastila me je osmehom. To nikako nije bila slučajnost. Skoro sam siguran u to.
24 Posle tri godine braka dobili smo dvoje dece. Nisu bila ni planirana ni neplanirana. Došla su kad su došla i bilo nam je drago što su tu. Naomi je bila podložna ušnim infekcijama. Džo je bio prilično zdrav, ali kao da nikad nije spavao. Bio sam u auto-bioskopu s prijateljem kad je Tabi počela da se porađa. Pratili smo trostruki program na Dan sećanja. Tri horora. Gledali smo treći (Rasturače leševa) i načeli drugo pakovanje piva kad je tip u biletarnici izrecitovao obaveštenje. U to vreme su u auto-bioskopima postojali zvučnici na nosačima. Parkirali biste se pored stuba sa zvučnicima i zakačili jedan na prozor automobila. Obaveštenje se razleglo preko čitavog parkinga: „STIVE KING, MOLIMO TE DA KRENEŠ KUĆI! ŽENA TI SE PORAĐA! STIVE KING! MOLIMO TE DA KRENEŠ KUĆI! ŽENA ĆE TI RODITI BEBU!“ Nekoliko stotina sirena pozdravljalo me je dok sam vozio plimut ka izlazu. Veliki broj ljudi ablendovao je farovima, obasipajući me iskidanom svetlošću. Moj prijatelj Džimi Smit toliko se smejao da je kliznuo na pod ispred suvozačevog sedišta. Tamo je i ostao najveći deo puta do Bangora i cerekao se među konzervama piva. Tabi je bila pribrana i spakovana kad sam stigao kući. Manje od tri sata kasnije, rodila je Džoa. Lako je došao na svet. U sledećih pet godina ništa u vezi s njim nije bilo lako. Bio je izvor zadovoljstva. Oboje su bili, zaista. Bili su to čak i kad je Naomi cepala tapete sa zida iznad kolevke (možda je mislila da čisti kuću) i kad je Džo srao u pletenoj stolici za ljuljanje na terasi našeg stana u Sanfordskoj ulici.
25 Moja majka je znala da želim da budem pisac (kako je mogla a da ne zna pored toliko negativnih odgovora koji su visili s klina na zidu moje spavaće sobe?), ali me je hrabrila da završim učiteljsku školu, „da bih imao rezervnu varijantu“. „Možda ćeš poželeti da se oženiš, Stivene. Potkrovlje pored Sene je romantično samo dok si neženja“, jednom mi je rekla. „To nije mesto za porodični život.“ Poslušao sam je i upisao Montolivski univerzitet. Četiri godine kasnije imao sam učiteljsku diplomu u džepu... Verovatno sam ličio na zlatnog retrivera koji izlazi iz bare s patkom u čeljustima. Mrtva je, nego šta! Posle nisam mogao da pronađem posao u struci pa sam se zaposlio u Vešeraju u Nju Frenklinu, za platu koja nije bila mnogo veća od one koju sam pre četiri godine dobijao u fabrici Vorambo. Selili smo se po potkrovljima, s kojih se nije pružao pogled na Senu, već na ne tako slatke bangorske ulice, na kojima se policija svake subote uveče pojavljivala u dva ujutru. Nisam video ničiji privatni veš u vešeraju u Nju Frenklinu, izuzev ako to nije bila „izgorela partija“ osiguravajućeg društva (najveći broj tih partija ticao se odeće koja izgleda dobro, ali zaudara kao majmunsko meso s roštilja). Najčešće smo imali posla s hotelskom posteljinom iz mejnskih priobalnih gradova i stolnjacima iz mejnskih priobalnih restorana. Ovi drugi bili su naročito gadni. Turisti u Mejnu obično jedu školjke i jastoge. Uglavnom jastoge. Stolnjaci su, kad bi stigli do mene, smrdeli do neba i često vrveli od crva. Mali jebači pokušavali su da pobegnu uz ruke dok sam punio mašine, kao da su znali da planiram da ih skuvam. Mislio sam da ću se s vremenom navići na njih, ali to se nije desilo.
Crvi su bili gadni, ali je vonj trulih školjki i jastoga bio još gori. Zašto su ljudi tako aljkavi? – pitao sam se kad god bih gurao smrdljive stolnjake iz restorana u mašine. Zašto su ljudi tako jebeno aljkavi? Bolnička posteljina bila je još gora. Po njoj su gmizali crvi koji su se hranili krvlju, a ne jastozima i školjkama. Skoro sto posto inficirane i zarazne krpe, čaršavi i jorganske navlake stizali su u, kako smo ih zvali, kužnim vrećama, koje su se rastvarale u dodiru s toplom vodom. Krv se u to doba nije smatrala mnogo opasnom. U bolničkom vešu često smo nalazili i druge stvari. Te partije nalikovale su gnusnim kutijama keksa sa iščašenim nagradama. U jednoj turi našao sam čelično uzglavlje, a u drugoj hirurške makaze (uzglavlje se nije moglo iskoristiti, ali su se makaze pokazale kao prokleto korisna kuhinjska alatka). Ernst Roki Rokvel, kolega iz vešeraja, pronašao je čak dvadeset dolara u turi iz Medicinskog centra Istern Mejn. Izašao je s posla u podne i počeo da pije. (Čas napuštanja posla zvao je „vreme za muški provod“.) Jednom sam čuo neobično zveckanje iz mašine za koju sam bio zadužen. Pritisnuo sam dugme za hitno zaustavljanje, zato što sam mislio da se čudo pokvarilo. Otvorio sam vrata i izvadio veliku gomilu mokrih hirurških tunika i zelenih kapa. Načisto sam se pokvasio. U jednom rukavu našao sam nešto što je ličilo na komplet ljudskih zuba. Palo mi je na pamet da bi se od njih mogla načiniti zanimljiva ogrlica. Skupio sam ih i bacio u đubre. Moja žena trpela je stoički gomilu mojih ludorija, ali i njen smisao za humor ima granica.
26 Dva deteta su, s finansijske tačke gledišta, bila preveliki teret za dvoje ljudi s diplomama koledža, a zaposlenih u vešeraju i u drugoj smeni Dankin donatsa. Držali smo glavu iznad vode samo zahvaljujući časopisima poput Duda, Kavalira, Adama i Svanka. Bih su ono što je moj teča Oren zvao „knjige sa sisama“. Međutim, te 1972. godine nudili su mnogo više od obnaženih grudi. Doduše, postepeno su izbacivali priče iz njih, ali sam imao sreće da zajašem poslednji talas. Pisao sam posle posla. Kad smo živeli u ulici Grouv, blizu Nju Frenklina, ponekad sam pisao i na pauzi za ručak. Pretpostavljam da to zvuči gotovo nepodnošljivo linkolnovski, ali to nije bila neka velika stvar – tako sam se zabavljao. Te priče, od kojih neke i sumorne, bile su kratki beg od gospodina Bruksa, mog šefa, i nadzornika Harija. Hari je imao kuke umesto šaka, zbog pada u presu za peglanje za vreme Drugog svetskog rata (čistio je grede iznad mašine i pao). Bio je komedijaš u duši. Ponekad bi otišao u kupatilo i pustio hladnu vodu na jednu kuku, a toplu na drugu. Zatim bi vam se prikrao iza leđa dok punite mašinu vešom i položio čelične kuke na zadnji deo vašeg vrata. Roki i ja smo dosta vremena trošili nagađajući kako Hari čisti izvesne telesne predele posle upotrebe kupatila. „Pa“, rekao je Roki jednog dana, dok smo pili ručak u autu, „makar ne mora da pere ruke.“ Ponekad bih – pogotovo u leto, kad bih progutao popodnevnu slanu pilulu – pomislio da u osnovi idem majčinim stopama. Pomisao mi se obično činila smešnom. Bila je grozna kad bi me spopala umornog ili kad bi stigli računi koje nisam mogao da platim. Pomislio bih: Životi ne
bi trebalo da nam bude ovakav. I odmah zatim: Pola sveta rve se sa istim problemom. Prihod od priča koje sam prodavao časopisima za muškarce od avgusta 1970, kad sam dobio ček na dvesta dolara za Noćnu smenu, do zime 1973/74. bio je jedva dovoljan da nas sačuva od socijalne pomoći. (Moja majka, republikanka u duši, usadila mi je najdublji strah od narodnog kazana. I Tabi se toga užasavala.) Najjasnije sećanje na te dane jeste povratak u stan u ulici Grouv jedne nedelje po podne, nakon vikenda u majčinoj kući u Daramu – to je bilo nakon što su simptomi raka, koji ju je posle i ubio, počeli da se javljaju. Taj dan mi je još jasno pred očima – majka, umorna i raspoložena, sedi u stolici u dvorištu i drži Džoa u krilu, dok Naomi stoji pored nje. Naomi u nedelju po podne više nije bila toliko uspravna. Dobila je upalu uva i gorela od temperature. Teturanje od automobila do stambene zgrade tog letnjeg popodneva nije bilo nimalo prijatno. Nosio sam Naomi i torbu punu opreme za preživljavanje bebe (bočice, losione, pelene, benkice, potkošulje, čarapice), dok je Tabi nosila Džoa, koji je povratio po njoj. Vukla je i kesu prljavih pelena za sobom. Znali smo da je RUŽIČASTA STVAR preko potrebna našoj ćerki. Tako smo zvali amoksicilin u sirupu. Ali RUŽIČASTA STVAR bila je skupa, a mi nismo imali para. Zapravo, nismo imali ni prebijene pare. Uspeo sam da otvorim vrata u prizemlju a da ne ispustim ćerku. Ulazio sam u zgradu kad sam video kovertu u sandučetu za poštu – retku subotnju isporuku. Mladi parovi ne dobijaju mnogo pošte, kao da su svi, izuzev elektrodistribucije i dostavljača gasa, zaboravili da su živi. Zgrabio sam ga u prolazu. U sebi sam se molio da ne bude još jedan račun. I nije bio. Moji prijatelji iz Korporacije Dadžent pablišing, dobavljači Kavalira i velikog broja drugih publikacija za odrasle, poslali su mi ček za Ponekad se vraćaju, pripovetku od koje nisam mnogo očekivao. Ček je bio na sumu od petsto dolara, najveću koju sam ikada dobio.
Omogućio nam je da platimo lekarski pregled i bocu RUŽIČASTE STVARI, kao i dobar nedeljni obrok. Prijalo mi je što smo se tad i Tabi i ja lepo družili kad su deca zaspala. Mislim da smo u to vreme imali mnogo srećnih trenutaka, ali smo se i plašili. I mi smo na neki način bili deca (kao što poslovica kaže). Druženje nas je štitilo od najgoreg. Brinuli smo o sebi, deci i jedno o drugom najbolje što smo mogli. Tabi je nosila ružičastu uniformu u Dankin donatsu i zvala policiju kad god bi pijanci koji su svratili na kafu postali previše navalentni. Ja sam prao hotelsku posteljinu i neprestano pisao kratke horor filmove.
27 Kad sam počeo da pišem Keri, dobio sam posao profesora engleskog u obližnjem Hempdenu. Radio sam za platu od šest hiljada četiristo dolara godišnje. Posle dirinčenja za dolar i šezdeset centi po satu u vešeraju, to mi je izgledalo kao nezamisliva suma. Da sam lepo izračunao satnicu, uzimajući u obzir vreme na sastancima posle časova i ono za pregledanje zadataka kod kuće, shvatio bih da je to jako mršava suma i da zapravo zarađujem manje nego pre. U zimu 1973. godine živeli smo u prikolici u Hermonu, gradiću zapadno od Bangora. (Mnogo kasnije u intervjuu Plejboju Hermon sam nazvao šupkom sveta. Meštani su se zbog toga razbesneli i ovom prilikom im se izvinjavam. Hermon stvarno nije gori od pazuha sveta.) Vozio sam bjuik s neispravnim menjačem, koji nisam mogao da popravim. Tabi je još radila u Dankin donatsu i nismo imali ni telefon; ni taj račun nismo mogli da platimo. Pokušala je da piše pikantne ispovesti (Previše zgodna da bih bila devica – takve stvari). Dobijala je odgovore tipa „ovo nije sasvim za nas, ali pokušavajte i dalje“. Probila bi se i ona da je imala makar sat-dva za pisanje dnevno. Osim toga, sva zabavna vrednost ispovedne formule (zvala se tri P – pobuna, patnja i preporod), koju je možda isprva osećala, brzo je ishlapela. Ni ja nisam beležio velike uspehe u pisanju. Horor, naučna fantastika i kriminalističke priče u časopisima za muškarce ustupale su mesto sve lascivnijim pričama o seksu. To je bila jedna od nevolja. Veći problem bio je što mi je pisanje, po prvi put u životu, teško išlo. Verovatni uzrok bio je podučavanje. Dobro sam se slagao s kolegama i voleo decu – čak i Bivis i Bathed tipovi u Živeti s engleskim znali su da
budu zanimljivi – ali sam se petkom po podne najčešće osećao kao da sam proveo nedelju dana s kablovima za paljenje motora priključenim na mozak. U tim trenucima bio sam najbliži očaju što se tiče spisateljske budućnosti. Zamišljao sam kako posle trideset godina nosim isti pohabani sako od tvida, sa zakrpama na laktovima i s pivskim stomačićem koji se preliva preko jeftinih pantalona. Imaću pušački kašalj od previše popušenih paklica Pal mala, deblja stakla na naočarima, više peruti i šest ili sedam nedovršenih rukopisa u fioci radnog stola. Povremeno ću ih vaditi i pretresati, obično u pijanom stanju. Ljudima koji će me pitati šta radim kad ništa ne radim govoriću da pišem knjigu – šta bi drugo mogao da radi profesor kreativnog pisanja kad ništa ne radi? I naravno, lagaću tako i sebe. Postoje romanopisci koji nisu počeli pre pedesete, dođavola, i šezdesete! Verovatno ih ima mnogo. Moja žena odigrala je ključnu ulogu u te dve godine koliko sam predavao u Hempdenu (i opet prao čaršave u vešeraju u Nju Frenklinu tokom letnjeg raspusta). Mislim da bih zaista digao ruke samo da je jednom rekla da je vreme koje provodim pišući priče na verandi iznajmljene kuće u ulici Pond ili u vešernici u prikolici na Klatskom putu u Hermonu straćeno. Ali nikad nije rekla da sumnja u mene. Pružala mi je nepokolebljivu podršku. Bila je jedna od svetlih tačaka na koje sam mogao da računam u svako doba. Kad god vidim prvi roman posvećen supruzi (ili suprugu), osmehnem se i pomislim: Evo nekog ko zna. Pisanje je usamljenički posao i od ključne je važnosti imati nekog ko veruje u vas. Ne moraju da vam drže govore, dovoljno je da veruju u vas.
28 Dok je išao na koledž, moj brat Dejv ponekad je radio kao domar u Srednjoj školi Branzvik, koju je svojevremeno pohađao. I ja sam jednog leta radio u njoj. Nisam siguran koje godine se to desilo, ali znam da je to bilo pre nego što sam upoznao Tabi, i da sam tada već pušio. Znači, imao sam devetnaest ili dvadeset godina. Radio sam s nekim Harijem, koji je hramao i nosio zeleno radno odelo i veliki prsten s ključevima. (I imao je šake umesto kuka.) Na jednoj pauzi za ručak pričao mi je kako izgleda kad moraš da se suprotstaviš japanskom banzai jurišu na ostrvu Tarava. Kako svi japanski oficiri mašu mačevima načinjenim od konzervi za kafu i kako naduvani regruti iza njih vrište, smrdeći na izgoreli mak. Moj ortak Hari bio je dobar pripovedač. Jednog dana rečeno nam je da temeljno očistimo žensku svlačionicu s tuševima. Osvrtao sam se po prostoriji s ormarićima sa zanimanjem mladog muslimana koji je nekako zabasao duboko u ženske odaje. Bila je ista kao muška, a ipak potpuno različita. Nije bilo pisoara, naravno. Na zidovima su bile dve metalne kutije – bez oznaka, ali neodgovarajuće veličine za papirne ubruse. Pitao sam šta je u njima. „Čepovi za pičku“, reče Hari. „Za one dane u mesecu.“ Primetio sam da tuševi za razliku od onih u muškoj svlačionici imaju hromirane prstenove s ružičastim plastičnim zavesama, da bi se devojke tuširale u privatnosti. Pomenuo sam to Hariju. On je slegnuo ramenima i rekao: „Pretpostavljam da su devojke malo stidljivije kad je svlačenje u pitanju.“
Setio sam se toga kad sam radio u vešeraju. Pred očima mi je zaigrala uvodna scena priče: devojke se tuširaju u svlačionici bez hromiranih prstenova, ružičastih plastičnih zavesa ili privatnosti. Jedna je dobila menstruaciju, samo što ne zna o čemu se radi. Druge devojke – zgrožene, užasnute i začuđene – počinju da je gađaju ulošcima. Ili tamponima, koje je Hari zvao čepovima za pičku. Devojka počinje da vrišti. Ima toliko krvi! Misli da umire, da joj se drugarice rugaju, iako će iskrvariti i umreti pred njihovim očima... ona reaguje... uzvraća... ali kako? Pre nekoliko godina pročitao sam članak u časopisu Lajf, u kom je stajalo da bi neki od dokumentovanih slučajeva pojave kućnih duhova mogli biti telekinetički fenomeni – telekineza je sposobnost pomeranja predmeta samo razmišljanjem o njima, snagom uma. Neki dokazi ukazivali su na to da mladi ljudi poseduju takve moći, pisalo je u članku, pogotovo devojke u ranoj adolescenciji, u vreme njihove prve... Bam! Dve nepovezane ideje su se spojile, adolescentska okrutnost i telekineza. I dobio sam materijal za priču. Nisam dao otkaz u školi niti sam se rastrčao po vešeraju mašući rukama i kličući: „Eureka!“ Imao sam mnogo jednako dobrih, pa i boljih ideja. Ipak sam pomislio da imam materijala za dobru priču za Kavalir, a možda i za Plejboj. Ova druga misao šunjala se pozadinom uma. Plejboj je plaćao do dve hiljade dolara za kratku priču. Dve hiljade zelembaća kupilo bi mi novi menjač za bjuik. Ostalo bi para i za bakaluk. Priča je neko vreme stajala na ringli. Krčkala se na ničijoj zemlji između svesti i podsvesti. Počeo sam da radim kao predavač u školi pre nego što sam jedne noći seo za pisaću mašinu, da konačno pokušam da je napišem. Otkucao sam tri strane sitnim proredom samo da bih ih gadljivo zgužvao i bacio. Imao sam četiri problema s materijalom. Prvi i najmanji bio je činjenica da me priča nije pokrenula na emotivnom planu. Drugi, nešto veći, bio je da mi glavni lik uopšte nije bio simpatičan. Keri Vajt je bleda i pasivna. Rođena žrtva.
Nije me bilo briga što su je druge devojke gađale tamponima i ulošcima, pevajući: „Začepi je! Začepi je!“ Treći i ozbiljniji problem bio je što se nisam osećao kod kuće u isključivo devojačkom okruženju. Sleteo sam na planetu ženki, a jedan izlet u devojačku svlačionicu u branzvičkoj školi pre nekoliko godina nije mi mnogo pomagao u navigaciji na tom terenu. Pisanje mi je uvek najbolje išlo kad je bilo intimno, seksi, kao trljanje kože o kožu. Rad na Keri ličio je na nošenje ronilačkog odela koje nisam mogao da skinem. Četvrti i najveći problem bio je što mi je bilo jasno da se trud na pisanju priče neće isplatiti zato što će ispasti prilično duga, verovatno duža od Ponekad se vraćaju, koja se opasno približila krajnjoj granici prihvatljivog za muške časopise, gde su fotografije navijačica, koje su zbog nečeg zaboravile da navuku gaćice, zauzimale mnogo prostora. Časopisi s kojima sam sarađivao kupovali su se zbog njih i nisam mogao da dozvolim sebi gubljenje dve nedelje ili čitavog meseca na pisanje pripovetke koja mi se od početka ne dopada i koju posle ne bih mogao ni da prodam. Zbog toga sam je bacio. Sledeće noći sam vratio se iz škole i zatekao Tabi s bačenim stranicama u rukama. Opazila ih je dok je praznila kantu za smeće. Otresla je pepeo od cigareta sa zgužvanih loptica hartije, izravnala ih i sela da ih pročita. Rekla mi je da želi da nastavim s pisanjem. Htela je da zna ostatak priče. Rekao sam joj da nemam blage veze o srednjoškolkama. Odgovorila mi je da će mi pomoći s tim delom priče. Oborila je bradu i osmehivala se na onaj ozbiljno privlačni način. „Imaš nešto ovde“, rekla je. „Zaista to mislim.“
29 Nikad nisam zavoleo Keri Vajt i nisam poverovao u motive Su Snel kad je svog momka poslala na matursko s njom, ali je u tom materijalu zaista bilo nečeg. Tabi je to nekako znala. A znao sam i ja kad sam otkucao pedeset strana. Kao prvo, mislio sam da niko od likova na maturskoj večeri neće zaboraviti Keri Vajt i to iskustvo. To se odnosi na ono nekoliko preživelih. Napisao sam tri romana pre Keri – Bes, Dugi marš i Trkač – ali objavio sam ih kasnije. Bes je najproblematičniji. Dugi marš je možda najbolji. Ali nijedan od njih nije me naučio onome što sam saznao zahvaljujući Keri Vajt. Najvažnije je što piščeva prvobitna predstava o liku ili likovima može biti pogrešna koliko i čitaočeva. Na bliskom drugom mestu je uvid da dizanje ruku od posla samo zato što je težak, na emocionalnom ili imaginativnom nivou, nije dobra ideja. Ponekad morate da nastavite i kad vam se to ne sviđa, i ponekad ćete napraviti nešto dobro, iako vam se čini da presipate iz šupljeg u prazno. Tabi mi je pomogla. Njen prvi doprinos bio je podatak da automati sa ulošcima i tamponima u srednjim školama obično ne rade na novčiće. Nastavno osoblje i uprava ne želi da gleda devojke s krvavim suknjama samo zato što su zaboravile da ponesu novčić u školu, rekla je moja supruga. Pomogao sam sebi bunareći po srednjoškolskim sećanjima (moj posao profesora engleskog nije pomagao; imao sam dvadeset šest godina i bio na pogrešnoj strani katedre) na dve najusamljenije i najponižavanije devojke u odeljenju. Nastojao sam da se setim kako su izgledale, kako su se
ponašale, kako su prolazile. Retko kad sam istraživao tu neprijatniju teritoriju. Nazvaću jednu od njih Sondra. Živela je s majkom u prikolici nedaleko od mene, sa psom Cedar Čizom. Imala je grgotav neujednačen glas, kao da govori ustima punim pljuvačke. Nije bila debela, ali je neprirodno bledo meso nekako visilo na njoj, podsećajući na donji deo pečurke. Kosa joj je padala po bubuljičavim obrazima u gustim uvojcima u stilu malog siročeta Eni. Nije imala prijatelja (izuzev Čedar Čiza). Njena mati platila mi je jednog dana da prenesem neki nameštaj. Dnevnom sobom prikolice dominirao je raspeti Isus u gotovo prirodnoj veličini. Upro je pogled ka nebesima, oborenih usana. Krv mu je kapala ispod trnovog venca. Bio je nag, izuzev štrokave krpe prebačene preko bedara i međunožja. Imao je udubljeni stomak i izbačena rebra zatvorenika u koncentracionom logoru. Palo mi je na pamet da je Sondra odrastala ispod slike boga na umoru, i da je to možda ima veze s onim što je postala kad sam je ja sreo: stidljiva i ružnjikava izopštenica, koja se šunjala hodnicima Srednje škole Lisabon kao unezvereni miš. „To je Isus Hrist, moj Gospod i Spasitelj“, rekla je Sondrina majka kad je videla gde gledam. „Jesi li ti spasen, Stive?“ Oklevao sam da joj kažem da sam spasen koliko je to moguće, iako verujem da niko ne može biti dovoljno dobar da bi se ova verzija Isusa zauzela za njega. Na njegovom licu videlo se da je poludeo od bola. Ako se taj tip vrati, verovatno neće biti raspoložen za spašavanje bilo koga. Drugu devojku nazvaću Dodi Frenklin, samo zato što su je devojke zvale Dodo ii Dudu. Njeni roditelji zanimali su se samo za jedno: nagradne igre. Bili su dobri u tome. Osvajali su svakakve stvari, uključujući i godišnje sledovanje konzervi tune u komadima. I automobil maksvel Džeka Benija. Maksvel je bio parkiran levo od njihove kuće, u delu Darama zvanom Jugozapadna krivina. Polako se stapao s okolinom. Neka od lokalnih novina – portlandski Pres herald, luistonski San, lisabonski Vikli enterprajz – jednom u godini
ili dve objavila bi članak o otkačenom sranju koje su Dodini roditelji osvojili na kojekakvim nagradnim igrama. Obično bi članak bio propraćen fotografijom maksvela, ili Džeka Benija s violinom, ili s obe. Među koještarijama koje su Frenklinovi osvajali očigledno nije bilo odeće za tinejdžere koji rastu. Dođi i njen brat Bil godinu i po dana dolazili su u srednju školu u istoj odeći: on je nosio crne pantalone i kariranu sportsku majicu s kratkim rukavima, a ona dugu crnu suknju, sive dokolenice i belu bluzu bez rukava. Neki čitaoci možda neće verovati da su to nosili doslovce svakog dana. Oni koji su odrastali u gradićima pedesetih i šezdesetih godina setiće se da je tako zaista i bilo. U Daramu mog detinjstva, život je imao malo ili nimalo šminke. Išao sam u školu s decom koja su mesecima dolazila prljavog vrata, decom s čirevima i hroničnim svrabom, decom neobičnog lica, sličnog smežuranoj jabuci, od nelečenih opekotina, decom koja su u školu išla s kamenjem u kutijama za ručak i s vazduhom u termosima. To nije bila Arkadija, već Dogpač5 bez smisla za humor. Dodi i Bil Frenklin nisu loše prolazili u Daramskoj osnovnoj školi, ali je srednja škola podrazumevala odlazak u mnogo veće mesto. Lisabon Fols je za decu poput Dodi i Bilija predstavljao suočavanje s porugom i propašću. S čuđenjem i užasom gledali smo kako boje na Bilijevoj sportskoj majici blede i kako se cepa od kratkih rukava nagore. Zamenio je otpalo dugme spajalicom. Poderotinu na pantalonama iznad kolena zakrpio je lepljivom trakom obojenom u crno. Dodina bela bluza bez rukava požutela je od stalnog nošenja, vremena i nataloženih mrlja od znoja. Tanjila se, pa su se trake grudnjaka sve više primećivale. Druge devojke su joj se podsmevale, isprva iza njenih leđa, a zatim u lice. Podsmeh je prerastao u zlostavljanje. Dečaci nisu učestvovali u tome. Mi smo se bavili Bilijem (da, dao sam svoj doprinos – bio je neveliki, ali sam i ja učestvovao). Mislim da je Dodi gore prošla. Devojčice joj se nisu samo podsmevale. Mrzele su je. Bila je sve čega su se bojale.
Dodi se, posle božičnog raspusta u drugoj godini, vratila u školu u blistavom izdanju. Neukusna stara crna suknja bila je zamenjena novom boje borovnice, koja je sad sezala do kolena umesto do polovine listova. Zakrpljene dokolenice bile su zamenjene najlon čarapama. Lepo su joj stajale, zato što je konačno obrijala rutave noge. Drevna bluza bez rukava ustupila je mesto džemperu od meke vune. Stavila je trajnu. Dodi je bila preobražena devojka. Na njenom licu videlo se da je svesna toga. Ne znam da li je štedela za novu odeću ili ju je dobila za Božić od roditelja, ili je uporno bogorađenje konačno dalo rezultate. To i nije bilo važno, zato što odeća ništa nije promenila. Tog dana zlostavljale su je više nego ikad. Vršnjakinje nisu htele da joj dozvole da ispuže iz kutije u koju su je zatvorile. Kažnjavale su je zbog tog pokušaja bekstva. Bila je na nekoliko mojih predavanja i to mi je omogućilo da gledam njenu propast. Video sam kako joj osmeh bledi, kako joj se plamen u očima magli i gasi. Krajem dana bila je ista kao pre božičnog raspusta – mlohavih obraza i flekavog lica. Šunjala se hodnicima, oborenog pogleda, čvrsto stiskajući knjige na grudi. I sutradan se pojavila s novom suknjom i džemperom. I sledećeg dana. I onog posle njega. Nosila ih je i na kraju školske godine. Samo što je tada bilo previše toplo. Graščice znoja skupljale su joj se na čelu i gornjoj usni. Nije osvežila pojavu. Nova odeća poprimila je pohaban i ispran izgled, ali je zato zadirkivanje palo na predbožićni nivo, a zlostavljanje u potpunosti prestalo. Samo bi je obavezno saplele kad bi potrčala ka ogradi, ali to je sve. Begunac je savladan, svi zatvorenici su na broju, normalni život u kaznionici može da se nastavi. I Sondra i Dodi više nisu bile među živima kad sam počeo da pišem Keri. Sondra se odselila iz prikolice u Daramu u stan u Lisabon Folsu, dalje od mučeničkog pogleda umirućeg spasioca. Sigurno je radila negde u blizini, verovatno u fabrici tekstila ili cipela. Bila je epileptičarka i u jednom napadu se ugušila. Živela je sama pa nije bilo nikog da joj
pomogne kad joj se glava povila na pogrešnu stranu. Dodi se udala za televizijskog meteorologa, popularnog u Novoj Engleskoj zbog otegnutog mejnskog naglaska. Posle rođenja deteta – mislim da je bilo drugo – Dodi je sišla u podrum i prosvirala stomak malokalibarskim zrnom. To je bio srećni (ili nesrećni, u zavisnosti od tačke gledišta) hitac. Pogodio je venu pa je brzo iskrvarila. Pričalo se da je bila žrtva postporođajne depresije. Ja pak mislim da su i srednjoškolska iskustva igrala neku ulogu. Keri, ta ženska verzija Erika Harisa i Dilana Klebolda6 , nikad mi se nije dopadala. Ipak, preko Sondre i Dodi sam je makar malo razumeo i sažaljevao i nju i njene drugove iz odeljenja zato što sam nekada i ja bio jedan od njih.
30 Poslao sam rukopis Dabldeju, gde sam se sprijateljio s Vilijamom Tompsonom. U priličnoj meri zaboravio sam na njega i nastavio sa svojim životom, koji se u to vreme sastojao od predavanja u školi, odgajanja dece, opijanja u petak po podne, pisanja priča i ljubavisanja sa suprugom. Tog semestra bio sam slobodan petog časa, odmah posle ručka. Obično sam sedeo u zbornici i ocenjivao učeničke radove, maštajući o dremci na kauču. Posle ručka sam raspolagao energijom udava koji je progutao kozu. Oglasio se interkom. Kolin Sajts iz kancelarije pitala je jesam li tu. Rekao sam da jesam. Zamolila me je da dođem u kancelariju zbog telefonskog poziva. Zvala me je supruga. Šetnja od zbornice do donjeg krila s kancelarijama činila mi se dugom, iako su hodnici bili prazni, pošto je nastava bila u toku. Žurio sam, ali nisam trčao. Srce mi je tuklo u grudima. Pošto nismo imali telefon, Tabi je morala da navuče čizme i jakne deci da bi se poslužila telefonom iz komšiluka. Postojala su samo dva razloga za to. Ili su Džo ili Naomi pali i slomili nogu, ili sam prodao Keri. Zvučala je zadihano, ali van sebe od sreće. Pročitala mi je telegram. Poslao ga je Bil Tompson (koji će otkriti i škrabalo iz Misisipija Džona Grišama) nakon što je bezuspešno pokušao da me pozove i saznao da je Kingovima isključen telefon. ČESTITAM. KERI JE ZVANIČNO DABLDEJEVA KNJIGA. DA LI JE PREDUJAM OD 2.500$ U REDU? BUDUĆNOST JE PRED TOBOM. VOLI TE BIL. Dve hiljade petsto dolara bili su veoma skroman predujam, čak i po merilima ranih sedamdesetih. Ja to tad nisam znao niti sam imao književnog agenta koji bi mi to
rekao. Zaradio sam tri miliona dolara pre nego što mi je uopšte palo na pamet da postoje i književni agenti, a većina tog novca otišla je izdavaču. (Uobičajeni Dabldejev ugovor u to vreme bio je tek nešto malo bolji od ropstva.) Moj kratki srednjoškolski horor roman odmicao je bolno polako ka objavljivanju. Prihvaćen je krajem marta ili početkom aprila 1973, ali nije objavljen sve do proleća 1974. To nije bilo neobično. Dabldej je u to doba bio ogromna fabrika beletristike. Izbacivao je po pedesetak krimića, ljubica, naučnofantastičnih romana i vesterna mesečno. Imao je robusni spisak velikana pout Leona Jurisa i Alena Drurija. Bio sam samo sitni šraf u njihovoj velikoj mašineriji. Tabi me je odmah pitala mogu li sad da napustim posao profesora. Rekao sam da ne mogu, ne samo s predujmom od dve i po hiljade dolara i nebuloznih priča o sjajnoj perspektivi. Možda bih i mogao, da sam bio sam (dođavola, verovatno bih to odmah i učinio.) Ali sa ženom i dvoje dece? Neće moći. Sećam se kako smo te noći ležali u krevetu, jeli tost i razgovarali do ranih jutarnjih sati. Pitala me je koliko bi prihodovali kad bi Dabldej prodao prava za štampanje Keri u mekom povezu. Rekao sam da ne znam. Čuo sam da je Mario Puzo upravo dobio ogroman predujam za objavljivanje Kuma u mekom povezu – u novinama je pisalo da je dobio čak četiri stotine hiljada dolara – ali nisam verovao da će Keri makar izdaleka prići toj sumi, ako uopšte dogura do mekog poveza. Tabi je pitala – prilično stidljivo za inače odrešitu ženu – da li mislim da će knjiga naći izdavača u mekom povezu. Rekao sam joj da mislim da ima prilično dobre šanse za to. Možda sedam ili osam prema deset. Pitala me je koliko para bih dobio. Odgovorio sam da očekujem sumu između deset i šezdeset hiljada dolara. „Šezdeset hiljada dolara?” Zvučala je krajnje preneraženo. „Je li to moguće?” Rekao sam da nije verovatno, ali da jeste moguće. Podsetio sam je da ugovor predviđa da se ta suma deli
napola s Dabldejom. To je značilo da ćemo, ako Balantajn ili Del plate šezdeset hiljada, mi dobiti samo trideset. Nije me udostojila odgovora – nije morala. Ta suma odgovarala je mojoj četvorogodišnjoj profesorskoj plati, zajedno s redovnim godišnjim povišicama. To su bile velike pare. Verovatno se radilo o kuli u vazduhu, ali smo te noći bili raspoloženi za sanjarenje.
31 Keri se puževim korakom približavala objavljivanju. Potrošili smo predujam na nova kola (s Tabi mrskim manuelnim menjačem; artikulisala je to nezadovoljstvo živopisnim radničkim jezikom). Potpisao sam novi ugovor o radu za 1973/74. školsku godinu. Pisao sam novi roman, iščašenu mešavinu Gradića Pejtona i Drakule. Nazvao sam je Drugi dolazak. Preselili smo se u stan u prizemlju u Bangoru. Bio je rupčaga, ali smo se vratili u grad. Imali smo auto s garancijom i telefon. Keri je, iskreno govoreći, s vremenom gotovo u potpunosti nestala s mog radara. Deca su predstavljala veliku obavezu, i u školi i kod kuće. Sve više sam se brinuo zbog majke. Imala je šezdeset jednu i još je bila u Centru za obuku Pajnland. Bila je raspoložena kao i uvek, ali mi je Dejv rekao da se ne oseća najbolje. Na stočiću pored kreveta imala je gomilu lekova protiv bolova. Strepeo je za nju. Sumnjao je da ima velikih zdravstvenih problema. „Znaš, oduvek je purnjala kao dimnjak“, rekao je Dejv. Govorio je kao da je zaboravio da ni on ne puši ništa manje od nje (i od mene, iako je supruga mrzela taj trošak i sveprisutni pepeo), ali sam znao šta hoće da kaže. Živeo je bliže majci i češće je posećivao. I video sam da je između dve moje posete izgubila na težini. „Šta da radimo?“, pitao sam. U pozadini tog pitanja bilo je sve što smo znali o majci, koja je volela da kaže: „Gledaj svoja posla!“ Zbog te filozofije, umesto porodične istorije, imali smo ogromni sivi prostor. Dejv i ja nismo znali gotovo ništa o ocu i njegovoj porodici. Znali smo tek ponešto o majčinoj prošlosti, koja je sadržala neverovatnu brojku (tako
se bar meni činilo) od osmoro mrtve braće i sestara i neostvarenu ambiciju da postane koncertna pijanistkinja (tvrdila je da je svirala orgulje u nekim sapunicama Radio NBC-ja i na nedeljnim crkvenim okupljanjima za vreme rata). „Ne možemo ništa“, odvratio je Dejv, „dok nam se ne obrati.“ Bil Tompson me je jedne nedelje, nedugo posle tog razgovora, pozvao iz Dabldeja. Bio sam sam u stanu. Tabi je s decom otišla u posetu majci i radio na knjizi o kojoj sam tad mislio kao o Vampirima u Našem Gradu. „Sediš li?“, pitao me je Bil. „Ne“, rekao sam. Telefon nam je visio na kuhinjskom zidu pa sam stajao na vratima između kuhinje i dnevne sobe. „Moram li da sednem?“ „Trebalo bi“, rekao je. „Prava na objavljivanje Keri u mekom povezu prodata su Sajnet buksu za četiri stotine hiljada dolara.“ Dedica je, kad sam bio mali, govorio majci: „Zašto ne ućutkaš tog klinca, Rut? Prospe svu utrobu čim otvori usta.“ To je bila istina. I pratila me je čitavog života! Ali tog Dana majki u maju 1973. ostao sam bez reči. Stajao sam na kuhinjskim vratima, bacajući uvek istu senku, ali nisam mogao da progovorim. Bil me je zabrinuto pitao jesam li još tu, ali govorio je kroz smeh. Znao je da sam tu. Nisam ga dobro čuo. Nije moguće da sam ga dobro čuo! Ta misao mi je konačno povratila glas. „Jesi li ti to rekao da je prodata za četrdeset hiljada dolara?“ „Ama za četiri stotine hiljada dolara“, rekao je. „Po pravilima“, odmah je prešao na ugovor koji sam potpisao, „tebi pripada dvesta hiljadarki. Čestitam, Stive!“ Još sam stajao na vratima i gledao preko dnevne ka spavaćoj sobi i Džoovoj kolevci. Stan koji smo iznajmljivali u Sanfordskoj ulici koštao je devedeset dolara mesečno. A čovek kog sam samo jednom u životu sreo upravo mi je saopštio da sam dobio na lotou. Noge su mi otkazale. Nisam baš pao, ali sam se spustio u sedeći položaj pored vrata.
„Jesi li siguran?“, pitao sam Bila. Rekao je da jeste. Pitao sam ga da ponovi cifru, veoma polako i jasno, da bih bio siguran da ga nisam pogrešno razumeo. Rekao je da je to broj četiri iza kog idu pet nula. „Posle njih je decimalni zarez i još dve nule“, dodao je. Razgovarali smo još pola sata, ali se ne sećam nijedne izgovorene reći. Pokušao sam da pozovem Tabi kod majke. Njena mlađa sestra Marsela rekla mi je da je Tabi već otišla. Šetkao sam po stanu u čarapama. Mislio sam da ću pući zbog dobre vesti koju ne mogu nikom da saopštim. Drhtao sam od glave do pete. Konačno sam navukao cipele i krenuo u centar. Apoteka La Verdjeu bila je jedina otvorena radnja u bangorskoj glavnoj ulici. Dunulo mi je u glavu da moram kupiti Tabi poklon za Dan majki, nešto divlje i ekstravagantno. Pokušao sam samo da bih se suočio s neugodnom životnom istinom: u La Verdjeu nije bilo ničeg divljeg i ekstravagantnog. Ali dao sam sve od sebe – kupio sam joj fen za kosu. Bila je u kuhinji kad sam se vratio. Raspakivala je torbe s bebećom opremom i pevušila uz radio. Dao sam joj fen. Pogledala ga je kao da prvi put u životu vidi to sokoćalo. „Čemu ovo?“, pitala je. Uhvatio sam je za ramena i rekao joj da su prava za izdanje u mekom povezu prodata. Ponovio sam, pošto me po svoj prilici nije razumela. Učinila je isto što i ja, pogledala je preko mog ramena, na usrani četvorosobni stančić. I zaplakala.
32 Prvi put sam se napio 1966. godine. To je bilo na maturskoj ekskurziji u Vašingtonu. Putovali smo autobusom, četrdesetoro dece s tri pratioca (jedan od njih bio je i Stara Bilijarska Kugla). Prenoćili smo u Njujorku u kom je osamnaesta godina bila granični uzrast za kupovinu pića. Imao sam skoro devetnaest, zbog loših ušiju i usranih krajnika, i mogao sam da pazarim cugu koliko hoću. Bio sam u gomili odvažnijih momaka koja je našla prodavnicu pića na prvom ćošku pored hotela. Posmatrao sam police, svestan da ne raspolažem velikim džeparcem. Ponuda je bila prebogata – bilo je previše boca i previše maraka, ali i previše cena većih od deset dolara. Konačno sam odustao i pitao tipa iza šaltera (ubeđen sam da takvi ćelavi, umorni i sedokosi tipovi otkad je sveta i veka prodaju prve boce pića alkoholnim junferima) šta je jeftino. Ćutke je spustio pola litra viskija Old log kabin pored kase. Na nalepnici s cenom pisalo je: 1,95 $. Cena mi je odgovarala. Sećam se da su me te noći – ili možda rano ujutru – vodili do lifta. Piter Higins (sin Stare Bilijarske Kugle), Buć Mišo, Leni Partridž i Džon Čizmar su mi pomagali. Ta uspomena više nalikuje sceni iz televizijske emisije nego pravom sećanju. Činilo mi se da sam izašao iz sebe i da iz tog položaja posmatram ono što mi se događa. Ostalo me je dovoljno da shvatim kako sam globalno, možda i galaktički, sjeban. Kamera me je pratila dok smo se peli do sprata s devojčicama. Pratila me je dok sam se teturao hodnikom kao rašrafljeni eksponat. Bio sam zabavan prizor. Devojčice su bile u pidžamama, spavaćicama, s papilotnama i kremom
za noć. Sve su mi se smejale, ali njihov smeh zvučao mi je dobronamerno. Zvuk je bio prigušen, kao da ih slušam kroz pamuk. Pokušao sam da kažem Kerol Lemke da mi se njena frizura sviđa i da ima najlepše plave oči na svetu. Umesto toga, promrmljao sam nešto nerazgovetno. Kerol se nasmejala i klimnula kao da me je u potpunosti razumela. Bio sam veoma srećan. Svet je nesumnjivo video budalu, ali srećnu budalu, i svi su je voleli. Nekoliko minuta pokušavao sam da objasnim Gloriji Mur da sam pronašao tajni život Dina Martina. Posle toga sam se našao u krevetu. Mirovao je, ali se soba vrtela, sve brže i brže. Palo mi je na pamet da se okreće kao gramofon, moj vebkor fonograf, na kom sam nekad puštao Fets Domina, a sad Dilana i Dejv Klark fajv. Soba je bila gramofon, a ja sam bio osovina koja će uskoro zavrteti ploču. Isključio sam se na neko vreme, a onda se probudio na kolenima u kupatilu dvokrevetne sobe, koju sam delio s prijateljem Luisom Paringtonom. Nisam imao pojma kako sam tamo dospeo. Dobro je što mi je to pošlo za rukom, zato što je šolja bila puna svetlozelene povraćke. Liči na kuvani kukuruz, pomislio sam. To je bilo dovoljno da se ponovo izrigam. Ovog puta iz mene nije izašlo ništa izuzev pljuvačke s ukusom viskija. Nisam mogao da hodam. Dopuzao sam do kreveta. Znojava kosa padala mi je preko očiju. Sutra ću se bolje osećati, pomislio sam pre nego što sam se ponovo isključio. Stomak mi se ujutru malo smirio. Dijafragma me je bolela od povraćanja, a glava pulsirala kao usta puna kvarnih zuba. Oči su mi se preobrazile u lupe. Kroz hotelske prozore nadirala je nepodnošljivo napadna jutarnja svetlost. Mislio sam da će mi spržiti mozak. Učestvovanje u predviđenim aktivnostima – šetnja do Tajms skvera, vožnja brodom do Kipa slobode, penjanje na vrh Empajer stejt bildinga – nije dolazilo u obzir. Pešačenje? Uh! Brodovi? Duplo uh! Liftovi? Uh na četvrti! Hriste, jedva
sam se kretao. Smislio sam neubedljiv izgovor i proveo ostatak dana u krevetu. Kasno po podne bilo mi je malo bolje. Obukao sam se, odšunjao niz hodnik do lifta i spustio se do prizemlja. Ni unošenje hrane u organizam nije dolazilo u obzir. Procenio sam da mogu popiti mineralnu vodu, popušiti cigaretu i pogledati časopis. I šta mislite koga sam video u predvorju kako sedi i čita novine? Koga drugog do gospodina Erla Higinsa, alijas Staru Bilijarsku Kuglu. Prošao sam pored njega što sam tiše mogao, ali nisam uspeo da ostanem neopažen. Sedeo je s novinama u krilu i gledao u mene i kad sam se vraćao iz prodavnice. Sneveselio sam se. Čekaju me nove nevolje s direktorom, verovatno gore od onih u koje sam se uvalio sa Seoskom povraćkom. Pozvao me je da priđem. Otkrio sam nešto zanimljivo: gospodin Higins je u stvari bio dobar tip. Gadno me je nagazio zbog šaljivih novina, ali je to verovatno učinio na zahtev gospođice Margitan. Naposletku, u to doba imao sam samo šesnaest godina. Na dan prvog mamurluka imao sam devetnaest. Primljen sam već bio na državni univerzitet. A posle maturske ekskurzije čekao me je posao u fabrici. „Čujem da ti je bilo previše loše da bi obišao Njujork s ostalim učenicima“, rekao je Stara Bilijarska Kugla i odmerio me od glave do pete. Rekao sam da je to tačno, da sam se razboleo. „Grehota je što si to propustio“, reče Stara Bilijarska Kugla. „Je li ti sad bolje?“ Da, osećao sam se bolje. Verovatno me je spopao stomačni grip, onaj koji protutnji za dvadeset četiri časa. „Nadam se da te više neće spopadati“, rekao je. „Ne na ovom putovanju.“ Nešto duže me je posmatrao, kao da želi da me pita da li se razumemo. „Siguran sam da neće“, rekao sam. I verovao sam u to. Upoznao sam pijanstvo – magloviti raspomamljeni nalet dobre volje, jasni osećaj da je većina svesti napustila telo, da lebdi kao kamera u naučnofantastičnom filmu i snima sve, a zatim mučnina, povraćanje, glavobolja. Ne, neću
ponovo zakačiti taj virus, govorio sam sebi, niti na ovom putovanju niti ikada. Jednom je bilo dovoljno. Sad znam kako to izgleda. Samo bi idiot sproveo drugi eksperiment, a samo bi luđak – mazohista – na velika vrata uveo piće u svoj život. Sutradan smo otputovali za Vašington i zaustavili se u zemlji Amiša. Video sam prodavnicu pića pored parkirališta za autobuse. U Pensilvaniji je dvadeset prva godina bila granični uzrast za kupovinu pića. Sigurno sam izgledao kao osoba tih godina u jedinom dobrom odelu i starom crnom kaputu – u stvari, verovatno sam izgledao kao mladi zatvorenik tek pušten s robije, visok, gladan i verovatno nakrivo nasađen. Prodavač mi je dao polulitarku burbona ne tražeći dokumenta. Bio sam pijan pre nego što smo te večeri stigli u hotel. Desetak godina kasnije zatekao sam se u irskom salunu s Bilom Tompsonom. Imali smo mnogo razloga za slavlje. Jedan od najvećih bio je završetak moje treće knjige: Isijavanje. To je ona koja se nekim slučajem bavila piscem alkoholičarom i bivšim profesorom u školi. Bio je jul, noć olstar bejzbol utakmice. Planirali smo da se naljoskamo posle dobrog tradicionalnog obroka. Popili smo nekoliko pića za stolom. Počeo sam da čitam reklame. UZMI MENHETN NA MENHETNU, UTORCI SU ZA RAZVALJIVANJE, RAD JE PROKLETSTVO PIJANE KLASE. Odmah ispred mene bio je slogan: SPECIJALNA PONUDA ZA RANORANIOCE! ŠRAFCIGER ZA DOLAR OD PONEDELJKA DO PETKA IZMEĐU 8 I 10 UJUTRU. Mahnuo sam ćelavom barmenu i on je prišao. Nosio je sivi sako i mogao je da bude i tip koji mi je prodao prvu polulitarku daleke 1966. godine. Verovatno i jeste bio. Pokazao sam na natpis i pitao:“Ko dolazi u osam i petnaest ujutru da naruči šrafciger?“ Smešio sam se, ali on nije uzvraćao osmeh. „Momci s koledža“, odvratio je. „kao ti.“
33 Mamina sestra Kerolin Vajmer umrla je od raka 1971. ili 1972. Majka i tetka Etelin (Karolinina bliznakinja) odletele su u Minesotu, na pogreb tetka Keli. To je bio mamin prvi let u dvadeset godina. Na povratku je obilno prokrvarila iz onog što je zvala privatnim oblastima. Iako je odavno prošla kroz menopauzu, ubeđivala je da je u pitanju samo jedan, poslednji trzaj. Zaključala se u sićušnom avionskom toaletu i zaustavila krvarenje tamponima (začepi je, začepi je, kao što je vikala Su Snel s prijateljicama) pre nego što se vratila na svoje sedište. Ništa nije rekla Etelin, Dejvidu ili meni. Nije posetila Džoa Mendesa u Lisabon Folsu, svog doktora od pamtiveka. Umesto toga, uradila je isto što i svaki put kad bi je snašle nevolje: gledala je svoja posla. Neko vreme sve je bilo u redu. Uživala je u svom poslu, uživala je u prijateljima i u četvoro unučadi, dva Dejvova i dva moja. Zatim više nije bilo u redu. U avgustu 1973. otišla je na ispitivanja posle operacije uklanjanja proširenih vena. Rečeno joj je da boluje od raka grlića materice. Mislim da je Neli Rut Pilsberi King, koja je jednom ispustila činiju pudinga na pod i zaplesala po njemu dok su njena dva dečaka padala u ćošku vrišteći od smeha, uistinu zapravo umrla od stida. Bilo je to u februaru 1974. godine. Novac od Keri u to doba već je počeo da kaplje, pa sam mogao da joj podmirim medicinske troškove – što nije bilo loše. Bio sam pored nje i u poslednjim trenucima. Spavao sam u gostinskoj sobi Dejvove i Lindine kuće. Mamurluk nije bio jak, pošto sam se napio prethodne noći. Ni to nije bilo loše. Niko ne želi da s jakim mamurlukom bdi pored samrtničke postelje svoje majke.
Dejv me je probudio u 6.15 ujutru. Tiho mi je dobacio s one strane vrata da misli da majka odlazi u nepovrat. Kad sam ušao u glavnu spavaću sobu, sedeo je pored nje i pridržavao joj cigaretu. Povlačila je dimove, iako se sve vreme borila za vazduh. Bila je polusvesna. Lutala je pogledom između nas dvojice. Seo sam pored brata, uzeo cigaretu i prineo je njenim usnama. Raširile su se da uhvate filter. Pored njenog kreveta bila je rana verzija Keri, položena na gomilu čaša. Tetka Etelin joj je pročitala knjigu mesec dana pre nego što je izdahnula. Pogledala je Dejva pa mene, Dejva pa mene, Dejva pa mene. S nekadašnjih osamdeset spala je na četrdeset pet kilograma. Koža joj je bila žućkasta i tako zategnuta da je ličila na one mumije kojima paradiraju meksičkim ulicama na Dan mrtvih. Naizmenice smo joj prinosili cigaretu. Ugasio sam je kad je izgorela do filtera. „Moji dečaci“, rekla je i utonula u nešto što je mogao biti san ili nesvest. Glava me je bolela. Progutao sam dva aspirina iz jedne od mnogobrojnih bočica na njenom stolu. Dejv ju je držao za jednu, a ja za drugu ruku. Ispod čaršava nije bilo telo moje majke, već izgladnelo i deformisano dete. Brat i ja pušili smo i razmenjivali pokoju reč. Zaboravio sam o čemu smo razgovarali. Prethodne noći padala je kiša. Temperatura se spustila. Ujutru su ulice bile okovane ledom. Osluškivali smo pauze između svakog hripavog uzdaha. Bivale su sve duže. Konačno je prestala da diše. Poslednja pauza produžila se u beskonačnost.
34 Majka je sahranjena pored Kongregacione crkve na Jugozapadnoj krivini. Crkva koju je posećivala na Metodističkom ćošku, u kojoj smo brat i ja odrasli, bila je zatvorena zbog hladnoće. Održao sam posmrtni govor. Nije bio loš s obzirom na to da sam bio trešten pijan.
35 Alkoholičari podižu odbrambene položaje kao Holanđani brane. Prvih dvanaest godina bračnog života straćio sam uveravajući sebe da samo „volim da pijem“. Upotrebljavao sam i u čitavom svetu proslavljenu Hemingvejevu odbranu. Iako nikad nije jasno artikulisana (zato što to ne bi bio gest dostojan pravog muškarca), Hemingvejeva odbrana glasi otprilike ovako: kao pisac, veoma sam osetljiv tip, ali sam i muškarac, a pravi muškarci ne predaju se pred osetljivošću. To rade samo pičkice. Zbog toga pijem. Kako bih inače mogao da se suočim s egzistencijalnim užasom i nastavim da radim? Osim toga, da se ne lažemo, mogu to da izdržim. Pravi muškarac uvek može. Mejnska skupština početkom osamdesetih izglasala je zakon o reciklaži boca i limenki. Konzerve miler lajta više nisam bacao u đubre, već u plastični kontejner u garaži. Jednog četvrtka uveče našao sam se pored njega da bih bacio još nekoliko mrtvih vojnika i video da je kontejner, koji je u ponedeljak uveče ispražnjen, već gotovo pun. A pošto sam samo ja pio miler lajt... Koje sranje, pa ja sam alkoholičar, pomislio sam i u mojoj glavi nije bilo nikakvog glasa neslaganja – ja sam, naposletku, tip koji je napisao Isijavanje, i ne shvatajući (bar ne do te noći) da pišem o sebi. Moja reakcija na ovu ideju nije bila poricanje ili odbacivanje, već ono što bih nazvao bojažljivom rešenošću. Sećam se da sam pomislio: U tom slučaju moraš biti obazriv, zato što, ako zajebeš stvar... Neko će mi reći da moram uspostaviti kontrolu nad pićem, da ne zajebem stvar, da ne prevrnem kola na sporednom putu jedne noći ili sjebem intervju uživo na televiziji. A reći
alkoholičaru da kontroliše svoje piće isto je kao da kažete tipu koga je snašao najkatastrofalniji slučaj dijareje na svetu da se malo stisne. Moj prijatelj koji je to iskusio ispričao mi zanimljivu priču o prvom stidljivom pokušaju da ovlada svojim sve klizavijim životom. Obratio se savetniku i rekao da se njegova žena brine da previše pije. „Koliko piješ?“, pitao je savetnik. Moj prijatelj odmerio ga je s nevericom. „Pa sve što mi dođe podruku“, rekao je kao da se to podrazumeva. Znam kako se osećao. Prošlo je gotovo dvanaest godina otkad sam nešto popio i još uvek me obuzme neverica kad vidim nekog u restoranu s polupopijenom čašom vina pri ruci. Dođe mi da ustanem, priđem mu i da mu se razderem pravo u lice: „Dokrajči to! Šta ga kog đavola proučavaš?“ Pijuckanje u društvu je komična ideja – zašto ne naručiš koka-kolu ako nećeš da se napiješ? Moje noći u poslednjih pet godina opijanja uvek su se završavale istim ritualom: prosuo bih sve preostalo pivo iz frižidera u sudoperu. Konzerve bi me inače prizivale i u snu, sve dok ne bih ustao da uzmem još jednu. I još jednu. I još jednu.