O pisanju - Stephen King

nije bilo naravoučenija, nije bilo „Biće nam bolje da se opametimo, ili ćemo sledećeg puta uništiti čitavu prokletu planetu“ – ali ako je tema dovoljno uočljiva, onda bi oni koji bi raspravljali o njoj mogli da ponude svoje misli i zaključke. U tome nema ničeg lošeg; takve rasprave jedno su od najvećih zadovoljstava čitalačkog života. Iako sam se koristio simbolikom, slikovitim kazivanjem i odavanjem pošte književnim velikanima pre nego što sam stigao do romana o velikoj epidemiji (mislim da bez Drakule ne bi bilo Salemova), prilično sam siguran da nikad nisam mnogo razmišljao o njima pre nego što sam naleteo na blokadu radeći na Uporištu. Pretpostavljam da sam mislio da je to rezervisano za bolje umove i veće mislioce od mene. Nisam siguran da bih stigao do njih tako brzo da nisam očajnički želeo da spasem svoju priču. Bio sam zapanjen kad sam spoznao korist od „tematskog mišljenja“. Ono nije bilo samo vazdušasta ideja o kojoj morate da pišete na kolokvijumima na zahtev profesora engleskog (razmotrite tematske probleme Mudre krvi u tri dobro smišljena pasusa – 30 poena!), već još jedna korisna stvarčica koju valja imati u kutiji za alat. Tematsko mišljenje može se porediti s lupom. Posle otkrovenja u šetnji, u vidu bombe u plakaru, nikad nisam oklevao da se zapitam – pre početka druge ruke, ili kad bih se zaglavio u potrazi za idejom u prvoj – o čemu pišem, zašto trošim vreme, umesto da sviram gitaru ili vozim motocikl, šta me tera da obaram nos ka tom vodeničnom kamenu i da ga ne dižem. Odgovor ne stiže odmah, iako obično postoji i ne nalazi se preterano teško. Ne verujem da je ijedan romanopisac, čak i onaj koji je napisao više od četrdeset knjiga, imao mnogo tematskih briga. Imam široka interesovanja, ali su samo neka dovoljno duboka da pokrenu pisanje romana. Ta duboka interesovanja (ne bih ih nazvao opsesijama) uključuju i spoznaju koliko je teško – možda i nemoguće! – zatvoriti jednom otvorenu Pandorinu tehnološku kutiju (Uporište, Tominokeri,

Potpaljivačica); pitanje zašto se strahote događaju ako ima Boga (Uporište, Očajavanje, Zelena milja); tanku liniju između stvarnosti i fantazije (Tamna polovina, Vreća kostiju, Tri tarot karte); i pre svega, strahovitu privlačnost nasilja, koja ponekad potčinjava uistinu dobre ljude (Isijavanje, Tamna polovina). I ponavljam: nije bogzna kako važna. To su samo interesovanja izrasla iz mog života i razmišljanja, iz iskustava u detinjstvu i odraslom dobu, iz uloga supruga, oca, pisca i ljubavnika. Ta pitanja zaokupljuju moj um kad noću isključim svetio i ostanem sam sa sobom, gledajući u tamu s rukom zavučenom ispod jastuka. Vi nesumnjivo imate svoje misli, interesovanja i brige. I one su se, kao i moje, izdigle iz vaših iskustava i avantura. Neke su možda slične onima koje sam pomenuo, dok su druge verovatno potpuno različite, ali ih imate. Trebalo bi da ih koristite u vašem radu. Sve te ideje nisu tu zbog toga, ali bi to mogla biti jedna od njihovih namena. Okončaću ovu kratku propoved rečima upozorenja – počinjanje posla s pitanjima i tematskim premišljanjima je recept za lošu beletristiku. Dobro štivo uvek počinje s pričom i napreduje ka temi; gotovo nikad ne počinje s temom pa da tema napreduje ka priči. Jedini mogući izuzeci od ovog pravila kojih mogu da se setim jesu alegorije poput Životinjske farme Džordža Orvela (nešto mi govori da je u Životinjskoj farmi ideja i tema priče prethodila svemu; pitaću baš Orvela kad ga sretnem gore). Kad se prvobitna verzija vaše priče jednom nađe na papiru, morate da razmislite o njenom značenju i da obogatite sledeće verzije vašim zaključcima. Ako to ne učinite, lišićete vlastiti rad (i samim tim čitaoce) vizije koja čini svaku vašu priču isključivo vašom.

11 Dosad je bilo dobro. Vreme je da porazgovaramo o ispravljanju rukopisa – koliko i kakvih verzija bi trebalo da bude? Za mene je odgovor uvek bio dve ruke i glancanje (moja glancanja su se, zahvaljujući novoj tehnologiji za obradu teksta, po obimu približila trećoj ruci). Morate razumeti da sad govorim isključivo o vlastitom načinu pisanja. Proces ispravke rukopisa u praksi dosta varira od pisca do pisca. Na primer, Kurt Vonegat ispravljao je svaku stranicu romana sve dok ne bi postala baš onakva kakvu je želeo. Zbog takvog pristupa poslu ponekad je pisao svega stranicu-dve dnevno (kanta za smeće bila mu je puna zgužvanih sedamdeset prvih i sedamdeset drugih stranica), ali je zato njegova knjiga i posle prve ruke bila gotova. Mogla je da ide pravo u štampu. Uprkos tome, mislim da izvesna pravila važe za sve pisce. O njima bih želeo da govorim. Moja pomoć na ovom polju neće vam biti preko potrebna ako već neko vreme pišete. Sigurno ste razvili vlastitu rutinu. Ako ste početnik, zamoliću vas da vašu priču ispišete u najmanje dve verzije. Jednu ćete pisati sa zatvorenim, a drugu s otvorenim vratima. Sa zatvorenim vratima, istresem sve što mi je u glavi pravo na papir. Pišem što brže mogu, trudeći se da ostanem opušten. Pisanje beletristike, pogotovo dugog dela, zna biti težak i usamljenički posao. Sličan je prelaženju Atlantskog okeana u kadi. Nudi obilje prilika da posumnjate u sebe. Uspevam da održim početni polet i da nadvladam sumnju u sebe, koja neprestano vreba priliku da se ukoreni kad pišem brzo, beležeći priču onako kako se rađa u mom umu,

proveravajući samo imena likova i bitne delove pozadinskih priča. Prva ruka – ona u kojoj gospodari priča – trebalo bi da bude napisana bez pomoći (ili mešanja) bilo koga. Možda ćete se naći u prilici da poželite da pokažete ono što radite bliskom prijatelju (taj veoma bliski prijatelj, na kog prvo pomislite, veoma često je onaj s kojim delite postelju), zato što ste ponosni na ono što radite ili zato što sumnjate u to. Najiskrenije vam savetujem da se oduprete tom porivu. Održavajte pritisak, ne spuštajte ga izlažući napisano sumnji, pohvali, pa čak ni dobronamernim pitanjima nekog iz spoljnog sveta. Dopustite da vas vaša nada u uspeh (i vaš strah od neuspeha) nosi dalje, ma kako teško to bilo. Biće vremena da pokažete šta ste uradili kad posao bude gotov... mislim da bi i posle toga trebalo da budete oprezni i da date sebi priliku da razmislite dok priča još liči na polje pokriveno tek palim snegom, bez ičijih tragova izuzev vaših. Najbolje u vezi s pisanjem sa zatvorenim vratima jeste to što vam omogućuje usredsređivanje na priču i isključivanje svega ostalog. Niko neće moći da vas pita: „Šta ste hteli da saopštite Garfildovim rečima na samrtnom odru?“, ili: „Šta predstavlja zelena haljina?“ Možda niste hteli da saopštite ništa Garfildovim rečima na samrtnom odru, a Mora možda nosi zeleno samo zato što ste je tako videli kad se pojavila u oku vašeg uma. S druge strane, možda ti detalji nešto i znače (ili će značiti kad dobijete priliku da osmotrite šumu). Bilo kako bilo, prva ruka je pogrešno mesto za razmišljanje o tome. Evo još nečeg – ako vam niko ne kaže: „O, Seme (ili Ejmi)! Ovo je divno!“, bićete u mnogo manjoj opasnosti da nešto zabrljate ili da se usredsredite na pogrešnu stvar... na nastojanje da budete divni, nego ispričajte prokletu priču. Recimo da ste završili prvu ruku. Čestitam! Svaka čast! Popijte čašu šampanjca, pozovite dostavljača piće, radite ono što radite kad imate razloga za slavlje. Ako imate nekog ko nestrpljivo čeka da pročita vaš roman – bračnog

saputnika, nekog ko možda radi od devet do pet i plaća račune dok vi jurite vaš san – ovo je vreme da predate čedo... ali samo ako vam prvi čitalac (ili čitaoci) obećaju da neće razgovarati s vama o knjizi dok ne budete spremni za razgovor o njoj. Ovo možda zvuči pomalo nadmeno, ali uopšte nije. Obavili ste veliki posao. Potrebno vam je neko vreme (koliko mnogo ili malo, zavisi od svakog pisca ponaosob) da biste se odmorili. Vaš um i mašta – dve povezane ali različite stvari – moraju da se recikliraju, makar u odnosu na taj posao. Savetujem vam da se počastite s nekoliko slobodnih dana – da odete na pecanje, da se provozate kajakom ili da se pozabavite slagalicama – i da zatim započnete neki drugi posao. Najbolje bi bilo da se dohvatite kraće forme, po mogućstvu sasvim drugačije od tek završene knjige. (Između dve ruke Mrtve zone i Tamne polovine napisao sam neke prilično dobre pripovetke; između ostalih Leš i Oštroumnog đaka.) Vreme prestanka rada na knjizi – uporedivo s onim za narastanje testa – u potpunosti zavisi od vas. Mišljenja sam da ne bi trebalo da bude kraće od šest nedelja. Rukopis bi u tom periodu trebalo da bude odložen u fioku pisaćeg stola, u kojoj će stariti i (nadam se) sazrevati. Često ćete razmišljati o njemu. Najverovatnije ćete hteti da ga izvadite, da biste ponovo pročitali neke delove koji su vam ostali u najlepšem sećanju, neke koji će vam pomoći da se podsetite koliko ste dobar pisac. Oduprite se tom porivu. Ako mu se ne oduprete, verovatno ćete zaključiti da taj deo nije tako dobar kao što ste mislili, pa ćete hteti da ga odmah popravite. To ne bi bilo dobro. Još gore bi bilo kad biste zaključili da je odlomak još bolji nego što ste mislili – zašto se ne biste manuli svega i ponovo pročitali knjigu? Da nastavite da radite na njoj! Dođavola, pa spremni ste za to! Vi ste jebeni Šekspir! Ali niste, niti ste spremni da se vratite starom projektu ako niste tako duboko zaronili u novi (ili se utopili u

svakodnevni život) da ste gotovo zaboravili nestvarno stanje koje vam je tri, pet ili sedam meseci oduzimalo po tri sata svakog jutra i popodneva. Izvadite rukopis iz fioke u smiraj pravog dana (koji ste po mogućstvu označili na kalendaru). Spremni ste za njega tek kad vam bude izgledao kao vanzemaljska relikvija kupljena u prodavnici sve za dolar ili na dvorišnoj rasprodaji koje se jedva sećate. Onda sednite iza zatvorenih vrata (ubrzo ćete ih otvoriti pred svetom), s olovkom u ruci i beležnicom pored sebe. Tad pročitajte svoj rukopis. Učinite to u jednom dahu, ako je to moguće (neće biti, naravno, ako ima četiri-pet stotina strana). Beležite koliko god hoćete, ali se usredsredite na jednostavne poslove održavanja, kao što su ispravljanje grešaka u kucanju i uočavanje nedoslednosti. Biće ih dosta, samo bog sve dobro uradi iz prve, a samo lenčuga kaže: „Ma neka ih, čemu služe lektori!“ Čitanje knjige posle šestonedeljne pauze, ako to nikad niste radili, biće neobično i vrlo stimulativno iskustvo. Vaša je. Prepoznaćete je kao svoju. Setićete se koja pesma je bila na radiju dok ste pisali neke redove. Ipak ćete imati utisak da ga je napisao neko drugi, možda vaš duhovni blizanac. Tako bi trebalo da bude. Zbog toga ste toliko dugo čekali. Teško je pobiti svoje najdraže, ali ne i tuđe. Posle šestonedeljnog oporavka zapazićete svaku rupu u zapletu ili razvoju likova. Govorim o dovoljno velikim rupama da provezete kamion kroz njih. Čudesno je kako one promaknu piscu dok je zaokupljen živim stvaranjem. I poslušajte moj savet – zabranjeno vam je da tugujete zbog njih ili da prebacujete sebi ako uočite nekoliko takvih rupčaga. I najbolji zajebu stvar. Priča se da je arhitekta zgrade Fletajron počinio samoubistvo kad je neposredno pre ceremonijalnog presecanja vrpce shvatio da je zaboravio da u svoj veličanstveni oblakoder projektuje i muške toalete. Ta priča verovatno nije tačna, ali ne zaboravite i da je neko projektovao Titanik i glasno vikao da je nepotopiv.

Najočiglednije greške koje ja pronalazim pri iščitavanju rukopisa obično su u vezi s motivacijom likova (povezane su i s njihovim razvojem, ali to nije sasvim isto). Udarim se dlanom po čelu, dohvatim beležnicu i napišem nešto kao: str. 91: Sendi Hanter ćapila dolar iz Širlinog buđelara u kancelariji. Zašto? Pobogu čoveče, Sendi NIKAD ne bi uradila tako nešto! Označio sam i stranicu u rukopisu velikim simbolom. Tako ću znati da su na toj stranici neophodna skraćivanja i/ili promene i podsetiti sebe da proverim beleške zbog preciznijih pojedinosti, ako ih zaboravim. Volim taj deo procesa (pa, volim sve delove procesa, ali mi je ovaj posebno drag), zato što nanovo otkrivam svoju knjigu. Obično mi se dopadne. Ali to se menja. Pregledaću je bar desetak puta pre štampe. Moći ću da citiram odlomke i želeću samo jedno: da smrdljiva prokletinja više nestane. Ali to dolazi kasnije; prvo čitanje obično je veoma prijatno iskustvo. U tom čitanju uglavnom sam zainteresovan za priču i kutiju za alat: izbacivanje zamenica za koje se ne zna na kog se odnose (mrzim i ne verujem zamenicama; odreda su klizave kao ljigavi advokat koji trči za ambulantnim kolima), dodajem objašnjenja tamo gde mi se učine neophodnim i, naravno, brišem sve priloge s kojima mogu da se rastanem (nikada sve, nikada dovoljno). Naporedo s tim, naravno, postavljam sebi i velika pitanja. Najveće: Je li priča koherentna? I ako jeste, šta će tu koherenciju preobraziti u pesmu? Šta su elementi koji se ponavljaju? Da li se prepliću i da li tvore temu? Drugim rečima, pitam se: O čemu se ovde radi, Stivi, i šta mogu da uradim da pojasnim osnovne stvari? Pre svega nastojim da stvorim odjek, nešto što će neko vreme ostati u umu (i srcu) stalnog čitaoca nakon što on zatvori i odloži knjigu na policu. Tražim načine da to uradim a da ne hranim čitaoca kašičicom i da ga ne kljukam porukama i poukama. Uzmite sve te poruke i pouke pa ih gurnite tamo gde sunce ne sija, važi? Želim odjek, uglavnom tragam za onim što sam mislio,

zato što želim da u drugoj ruci dodam scene i događaje koji će naglasiti to značenje. Takođe želim da izbrišem sve što vodi u drugim pravcima, a takvih delova će biti mnogo, pogotovu na početku priče, kad obično mlatim uprazno. Sav višak mora da leti ako želim da postignem efekat objedinjenja. Dakle, kad ga pročitam i unesem sitne snebivljive ispravke, vreme je da se otvore vrata i da se napisano pokaže četvorici-petorici bliskih prijatelja, koji su iskazali spremnost da se upoznaju s rukopisom. Neko – ne mogu da se setim ko pa da me ubijete – jednom je napisao da su svi romani samo pisma namenjena jednoj osobi. Verujem u to. Mislim da svaki romanopisac ima svog jednog idealnog čitaoca i da u pojedinim tačkama tokom ispredanja priče postavlja sebi pitanje: Šta će on pomisliti kad stigne do ovog dela? Moj prvi čitalac je moja supruga Tabita. Uvek je bila krajnje saosećajni čitalac, spreman da pruži podršku. Njena pozitivna reakcija na teške knjige poput Vreće kostiju (mog prvog romana s novim izdavačem posle dvadeset dobrih godina s Vajkingom, koje su se okončale zbog glupe prepirke oko novca) i relativno kontroverznih poput Džeraldove igre, bile su mi beskrajno važne. Ume da bude nepopustljiva kad vidi nešto što smatra pogrešnim. Nikad ne okleva da mi to jasno i glasno stavi do znanja. Tabi me, u svojoj ulozi kritičara i prvog čitaoca, često navodi na pomisao na priču koju sam pročitao o Almi Revil, ženi Alfreda Hičkoka. Gospođa Revil bila je ekvivalent Hičkokovog prvog čitaoca, oštrooka kritičarka, u potpunosti neimpresionirana sve većim autorskim ugledom majstora napetosti. Blago njemu! Hič je jednom rekao da želi da leti, a Alma mu je rekla: „Prvo pojedi jaja.“ Hičkok je, nedugo po završetku Psiha, pustio film nekolicini prijatelja. Bili su oduševljeni. Proglasili su ga remek-delom trilera. Alma ih je ćutke saslušala. Zatim je odlučno progovorila: „Ne možeš da ga pustiš u bioskope u ovoj verziji.“

Zavladala je zaprepašćena tišina. Samo je Hičkok uspeo da je pita zašto. „Zato što“, odgovorila je njegova žena, „Dženet Li guta kad bi trebalo da bude mrtva.“ I to je bila istina. Hičkok se nije raspravljao s njom, baš kao ni ja s Tabi kad mi skrene pažnju na neki propust. Možemo da raspravljamo o brojnim aspektima knjige. Ponekad sam postupao mimo njenog mišljenja, ali znam kad me uhvati u grešci. Zahvaljujem bogu što pored sebe imam nekog ko će mi reći da mi je šlic otkopčan pre nego što takav izađem ljudima na oči. Naporedo s Tabinim prvim čitanjem, šaljem rukopise četvorici ili osmorici ljudi koji godinama kritikuju moje priče. Veliki broj udžbenika o pisanju savetuje autore da ne daju rukopise prijateljima. Tvrdi da je malo verovatno da će ljudi koje pozivate na večeru i čija deca se igraju s vašom u zadnjem dvorištu moći da vam ponude objektivno mišljenje o vašem delu, da nije fer staviti ortaka u takav položaj. Šta će biti ako on/ona oseti potrebu da kaže: „Žao mi je, stari prijatelju. Napisao si sjajne priče, ali ova ne vredi ni pišljiva boba“? Ta tvrdnja nije bez osnova, ali ja ne tragam za apsolutno objektivnim mišljenjem. I verujem da je većina ljudi dovoljno pametnih da pročitaju roman dovoljno taktična i da pronađe blaži način izražavanja od „ovo ne vredi ni pišljiva boba“. (Iako većina nas zna da: „Mislim da ovo štivo ima nekih problema“, u stvari znači upravo: „Ovo ne vredi ni pišljiva boba“, zar ne?) Sem toga, ako ste napisali grozotu – pa i to se dešava: Kao autor Kamiona kvalifikovan sam da sudim o tome – zar ne biste radije želeli da čujete loše vesti od prijatelja dok je tiraž još uvek pet-šest primeraka. Kad podelite šest do osam primeraka knjige, vrati vam se šest do osam veoma subjektivnih mišljenja o onom šta je dobro, a šta loše u njoj. Ako svi čitaoci misle da ste uradili prilično dobar posao, verovatno je tako. Jednoglasnost nije nemoguća, ali je retka pojava, čak i kad sarađujete s prijateljima. Verovatnije je da će misliti da su neki delovi

dobri, a da su neki... pa, ne tako dobri. Neki će misliti da lik A funkcioniše, ali da je lik B nedosledan. Ako jedni misle da je lik B uverljiv, a da je lik A prenaglašen, rezultat je nerešen. Slobodno se opustite i ostavite sve onako kako jeste (u bejzbolu nerešeno znači prednost za trkača; kod romanopisaca, nerešeno znači prednost za pisca). Isto je i kad se nekima dopadne kraj, a drugi ga mrze – nerešeno je, a prednost opet ima pisac. Neki prvi čitaoci specijalizuju se za ukazivanje na činjenične greške, koje se najlakše uklanjaju. Jedan od mojih prvih čitalaca pametnjakovića, pokojni Mak Makačon, sjajni srednjoškolski profesor engleskog, znao je mnogo o oružju. Kad bi neko od mojih likova zgrabio vinčesterku 330, Mak bi na margini nažvrljao da Vinčester nije pravio taj kalibar, ali da Remington jeste. U takvim slučajevima dobijate dve usluge po ceni jedne – i grešku i ispravku. To je dobar posao, zato što na kraju izgledate kao stručnjak, a vaš prvi čitalac biva polaskan zato što je bio od pomoći. Najveća usluga koju mi je Mak ikad učinio nije imala nikakve veze s oružjem. Jednog dana prsnuo je u smeh dok je čitao rukopis u zbornici – smejao se tako glasno da su mu suze potekle niz bradate obraze. Pitao sam ga šta je pronašao, zato što priča koju je čitao – Salemovo – nije trebalo da bude smešna. Napisao sam nešto otprilike ovako: Mejnska polja se u oktobru često ore od pucnjave, iako sezona lova na jelene ne počinje pre novembra. Meštani potamane onoliko fazana koliko njihove porodice mogu da pojedu. Lektor bi nesumnjivo uočio tu grešku, ali Mak me je poštedeo te sramote. Malo je teže izaći na kraj sa subjektivnim procenama, ali ako svi čitaoci kažu da imate problem (Koni se previše lako vraća suprugu, Halovo varanje na glavnom ispitu izgleda neuverljivo s obzirom na ono što znamo o njemu, kraj romana izgleda kuso i proizvoljno), onda ga i imate. I najbolje je da nešto preduzmete u vezi s njim. Mnogo pisaca protivi se ovoj ideji. Smatraju da je ispravka priče na osnovu povoljnog ili nepovoljnog mišljenja

probranih čitalaca postupak srodan prostituciji. Ne želim da pokušavam da promenim vaše mišljenje ako zaista tako mislite. I uštedećete na troškovima kopiranja zato što nikom nećete pokazati vašu priču. I (rekao je podsmešljivim tonom) zašto biste se trudili oko objavljivanja ako zaista osećate tako nešto? Završavajte knjige pa ih odlažite u sef, kao što je navodno činio Dž. D. Selindžer u poslednjim godinama života. I da, mogu da se poistovetim, makar malo, s takvom pizmom. U filmskom poslu, gde uživam nekakav kvaziprofesionalni status, prikazivanja prve verzije projekta zovu se test-projekcije. Postale su uobičajena praksa u filmskoj industriji. Ona većinu filmadžija izluđuje. Možda bi i trebalo da se ljute. Studio potroši od petnaest do sto miliona dolara za snimanje filma, a zatim zamoli režisera da ga premontira na osnovu mišljenja publike iz multipleksa u Santa Barbari, sastavljene od frizera, služavki, prodavača cipela i nezaposlenih dostavljača pice. I znate li šta je najgore od svega, šta ih najviše ljuti? Test-projekcije funkcionišu ako pogodite demografski sastav publike. Pripala bi mi muka kad bih video da se i romani prerađuju na osnovu mišljenja test-publike – mnogo dobrih knjiga nikad ne bi ugledalo svetio dana kad bi se tako radilo – ali sad pričamo o pola tuceta ljudi koje poznajete i poštujete. Ako pitate prave osobe (i ako se one slože da pročitaju vašu knjigu), mogu da vam kažu dosta toga. Da li sva mišljenja imaju istu težinu? Ne za mene. Na kraju najpažljivije slušam Tabi, zato što za nju pišem, nju nastojim da impresioniram. Ako pišete prvenstveno za jednu osobu pored sebe, savetujem vas da veoma pažljivo slušate njene reči (znam jednog tipa koji kaže da uglavnom piše za nekog ko je umro pre petnaest godina, ali većina nije u tom položaju). I menjajte materijal ako ono što čujete ima smisla. Ne možete da pustite čitav svet u vašu priču, ali možete da pustite one koji su vam najvažniji. I trebalo bi.

Nazovite osobu za koju pišete idealnim čitaocem. On će biti neprestano prisutan u vašoj sobi za pisanje: telesno kad otvorite vrata i pustite svet nazad da zablista na mehuru vašeg sna, a duhovno tokom ponekad problematičnih i često stimulativnih dana pisanja prve ruke, kad su vrata zatvorena. I znate šta? Videćete kako menjate priču i pre nego što je idealni čitalac (IČ) video prvu rečenicu. IČ će vam pomoći da se malo odmaknete od sebe i da sagledate vaš rad očima publike dok pišete. To je možda najbolji način da budete sigurni da ćete se držati priče, kao da svirate pred publikom koje nema, i da sve zavisi od vas. Kad pišem scenu koja mi se čini smešnom (kao takmičenje u klopanju pita u Lešu ili probu pogubljenja u Zelenoj milji), zamišljam koliko je smešna i IČ-u. Volim kad se Tabi nekontrolisano nasmeje – kad podigne ruke kao da hoće da kaže predajem se i kad joj krupne suze poteku niz obraze. Volim – ma jebeno obožavam to! I kad se dočepam materijala s takvim potencijalom, cedim ga što je više moguće. Dok pišem takvu scenu (sa zatvorenim vratima), misao da ću je nasmejati – ili rasplakati – neprestano mi je u podsvesti. Dok pišem drugu ruku (otvorenih vrata), pred očima mi je pitanje – da li je dovoljno smešna ili dovoljno strašna? Pokušavam da vidim šta će učiniti kad dođe do određene scene, u nadi da će se makar osmehnuti ili – pun pogodak, dušice! – glasno nasmejati s podignutim rukama. Takva uloga ne pada joj uvek lako. Dao sam joj rukopis romana Srca u Atlantidi kad smo krenuli u Severnu Karolinu da gledamo bejzbol utakmicu. Sutradan smo se odvezli na sever u Virdžiniju. Čitala je moju priču dok sam vozio. U njoj je, po mom mišljenju, bilo smešnih delova. Često sam pogledavao na nju da bih video da li se smeje (ili makar osmehuje). Nisam mislio da će to primetiti. Naravno da je primetila. Podigla je glavu kad sam je pogledao osmi ili deveti put (pretpostavljam da je mogao biti i petnaesti), i brecnula se: „Pazi kuda voziš, da ne bismo sleteli s druma, hoćeš li? Prestani da budeš tako jebeno zahtevan!“

Usredsredio sam se na drum i prestao da je krišom gledam (pa... gotovo). Pet minuta kasnije čuo sam smeh zdesna. Bio je kratak i jedva čujan, ali sasvim dovoljan. Istina je da je većina pisaca zahtevna. Pogotovo između prve i druge ruke, kad se vrata radne sobe otvore i svetlost sveta pohrli u nju.

12 Idealni čitalac je i najbolji način da procenite da li vaša priča ima dobar ritam i da li ste na zadovoljavajući način predstavili pozadinsku priču. Ritam je brzina kojom se naracija razvija. U izdavačkim krugovima vlada nepisano (što će reći, neodređeno i neprovereno) uverenje da komercijalno najuspešnije priče i romani imaju brz ritam. Mislim da je preovlađujuće mišljenje da ljudi danas imaju veoma mnogo posla i da lako gube kontakt sa štampanom rečju, pa ćete ih izgubiti ako ne postanete neka vrsta kuvara u restoranu brze hrane, koji sve većom brzinom servira isključivo vrele i masne pljeskavice, krompiriće i jaja. Ova ideja je, poput tako mnogo neproverenih uverenja u izdavačkom poslu, obično sranje... zbog toga su izdavači i urednici zaprepašćeni kad se knjige poput Imena ruže Umberta Eka i Hladne planine Čarlsa Frejzera najedanput pojave niotkuda i započnu uspon na listi najprodavanijih knjiga. Sumnjam da većina njih pripisuje iznenađujući uspeh ovakvih knjiga nepredvidivim i prezrenja vrednim izletima jednog dela čitalačke publike u predele dobrog ukusa. Ne kažem da nešto nije u redu s romanima brzog ritma. Neki prilično dobri pisci – Nelson Demil, Vilbur Smit i Sju Grafton, da navedem samo troje – zaradili su milione pišući takva dela. Ali možete i da preterate s brzinom. Ako prebrzo napredujete, rizikujete da ostavite zbunjenog ili iscrpljenog čitaoca za sobom. Ja pak volim sporiji ritam i smenu većih narativnih struktura, laganije iskustvo uporedivo s putovanjem luksuznim prekookeanskim brodom, kakvo nude dugi ali očaravajući romani poput Kišnog paviljona ili

Odgovarajućeg momka. To je jedan od glavnih aduta ovog književnog oblika još od prvih primera beskrajnih višetomnih epistolarnih priča poput Klarise. Verujem da bi svakoj priči trebalo biti dozvoljeno da se razvija svojim ritmom, kao i da on ne mora uvek biti brz. Bilo kako bilo, morate da vodite računa – čak i najstrpljiviji čitalac postaje nemiran kad previše usporite ritam. Koji je najbolji način za pronalaženje zlatne sredine? Idealni čitalac, naravno. Pokušajte da zamislite da li bi njemu ili njoj izvesna scena izgledala dosadno – to ne bi trebalo da bude toliko teško ako poznajete ukus vašeg IČ-a upola dobro kao ja svog. Da li će IČ pomisliti da na ovom ili onom mestu ima previše ispraznog govora? Da ste nedovoljno objasnili izvesnu situaciju... ili ste je preterano objasnili, što je još jedna od mojih hroničnih grešaka? Da li ste zaboravili da rešite neke važne tačke zapleta? Da li ste zaboravili čitavog lika, kao što je jednom uradio Rejmond Čandler? (Kad su ga pitali o ubijenom šoferu u Velikom snu, Čandler – koji je voleo da cuga – odgovorio je: „O, mislite na njega. Znate, sasvim sam ga smetnuo s uma.“) Ta pitanja trebalo bi da se motaju po vašem umu iza zatvorenih vrata. A kad se jednom otvore – kad vaš idealni čitalac pročita vaš rukopis – trebalo bi da glasno postavite ta pitanja. Možda ćete, zahtevni ili ne, hteti da gledate i uvrebate trenutak u kom će vaš IČ odložiti rukopis da bi se pozabavio nečim drugim. Koju scenu je tad čitao? Na kom mestu se čitanje lako prekida? U razmišljanjima o postizanju odgovarajućeg ritma, najčešće se vraćam Elmoru Leonardu, koji je to savršeno objasnio rekavši da je samo izostavio dosadne delove. Ovo znači da bi trebalo izbacivati tekst da bi se ubrzao ritam. I većina nas na kraju to mora da uradi (pobijte najdraže, pobijte najdraže, čak i kad vam to slama egocentrično sitno srce piskarala, pobijte najdraže!). U tinejdžerskom dobu slao sam priče časopisima kao što su Fantazi end sajens fikšn i Eleri Kvins misteri magazin.

Navikao sam da dobijam negativne odgovore koji su počinjali s Dragi saradniče (mogla su počinjati i s Draga budalo). Uživao sam u svakom ličnom rukom napisanom osvrtu na odštampanim formularima. Stizali su retko i u velikim razmacima, ali obasjali bi mi dan i izmamili osmeh kad god bih ih video. U proleće poslednje godine u srednjoj, mislim da je to bila šezdeset šesta – stigao je nažvrljani komentar koji je jednom zauvek promenio način na koji sam ispravljao materijal. Ispod odštampanog potpisa urednika stajao je sledeći trenutak istine: „Nije loše, ali je NADUVANO. Morate da ispravite dužinu. Formula: druga ruka = prva ruka – 10%. Srećno!“ Voleo bih da sam zapamtio ko je napisao to uputstvo – možda baš Algis Budris. Ko god da je u pitanju, učinio mi je kolosalnu uslugu. Prepisao sam formulu na komad kartona od kutije za košulju i zakucao je na zid iza pisaće mašine. Nedugo potom stigle su pozitivni odgovori. Nije bilo zlatnog niza prodaja priča časopisima, ali je broj rukom pisanih komentara bivao sve veći. Dobio sam jedan od Djuranta Imbodena, urednika beletristike u Plejboju. Srce mi je zamalo stalo kad sam video taj kominike. Plejboj je plaćao dve hiljade dolara pa naviše za kratku priču. Dve hiljade dolara bila je četvrtina godišnjih prihoda moje majke na kućepaziteljskom poslu u Centru za obuku Pajnland. Formula druge ruke verovatno nije bila jedini razlog zbog koga sam počeo da ostvarujem rezultate; pretpostavljam i da je kucnuo moj čas, da je konačno stigao (kao Jejtsova grdna zver). Ipak, formula je sigurno doprinela. Pre nje napisao bih priču od četiri hiljade reči u prvoj ruci. Narasla bi do pet hiljada u drugoj (neki pisci od početka uklanjaju, ali bojim se da sam ja uvek bio od onih koji dodaju). To se promenilo posle usvajanja formule. Čak i danas u drugoj ruci ciljam da priča ima trideset šest hiljada reči, ako je u prvoj imala četrdeset hiljada... i ako je prva verzija romana imala trista pedeset hiljada reči, prokleto se trudim da proizvedem

drugu ruku od ne više od trista petnaest hiljada... još bolje trista hiljada, ako je moguće. A obično jeste. Formula me je naučila da se sve priče i romani mogu do izvesne mere sažeti. Ne trudite se dovoljno ako u drugoj ruci ne možete izbaciti deset procenata ne dirajući osnovnu priču i utisak. Rezultat promišljenog odbacivanja očigledan je i često čudesan. Ravan je književnoj vijagri. Osećate ga, a oseća ga i vaš IČ. Pozadinska priča je sve što se dogodilo pre početka vaše priče, sve što je od uticaja na priču u prvom planu. Ona pomaže u građenju likova i utemeljivanju motivacije. Mislim da je važno ubaciti je što je brže moguće, ali s izvesnom elegancijom. Sledi primer ne preterano elegantnog dijaloga: „Zdravo, bivša ženo“, rekao je Tom Doris kad je ušla u sobu. Možda je za priču bitno što su Tom i Doris razvedeni, ali sigurno postoji bolji način da se to saopšti nego kao gore, što je elegantno kao ubistvo sekirčetom. Evo predloga: „Ćao, Doris“, reče Tom. Samom sebi zvučao je dovoljno prirodno. Prsti njegove desne ruke prikrali su se mestu na kom je do pre šest meseci stajala burma. Ovo nije štivo za Pulicera, i prilično je duže od Zdravo, bivša ženo, ali nije sve u brzini, kao što sam već pomenuo. I ako mislite da je sve u podacima, trebalo bi da batalite beletristiku i počnete da pišete tehnička uputstva – čeka vas boks u zajedničkoj kancelariji Dilberta. Verovatno ste čuli izraz in medias res, što znači usred srede. Ova, tehnički gledano, drevna i časna misao mi se ne dopada. In medias res zahteva flešbekove koji meni izgledaju dosadno i nekako otrcano. Uvek me podsete na

filmove iz četrdesetih i pedesetih, u kojima slika zapliva, glas počne da odzvanja, a vreme skoči šesnaest meseci unazad i blatnjavi robijaš, koji je do malopre nastojao da pobegne psima tragačima, postaje advokat početnik, koji još nije okrivljen za ubistvo korumpiranog šefa policije, koje nije počinio. Kao čitalac sam mnogo zainteresovaniji za ono što će se dogoditi, nego za ono što se dogodilo. Da, ima sjajnih romana, čija radnja se odvija u obrnutom smeru od ove pretpostavke ili možda predrasude) – Rebeka Dafne di Morije jedan je od njih, A Dark-Adapted Eye Barbare Vajn je drugi – ali ja volim da počnem od početka, naporedo s piscem. Ja sam čovek od A do Š. Prvo mi poslužite predjelo i dajte mi desert tek kad pojedem povrće u prilogu. Otkrićete da ne možete proći bez neke pozadinske priče, čak i kad pripovedate priču u pravolinijskom maniru. Svačiji život je u veoma stvarnom smislu in medias res. Ako na prvoj strani romana predstavite četrdesetogodišnjaka kao protagonistu, i kad akcija počne kao rezultat neke nove ličnosti ili situacije koja eksplodira na sceni života tog tipa – recimo, saobraćajna nesreća ili pomaganje prelepoj ženi koja se neprestano izazovno osvrće preko ramena (da li ste opazili grozni prilog u ovoj rečenici, koji nisam mogao da ubijem?) – u nekom trenutku moraćete da se pozabavite i s onih četrdeset godina njegovog života. Količina i kvalitet reči namenjenih tom zadatku u velikoj meri uticaće na uspešnost vaše priče i na to da li će vaši čitaoci pomisliti da je čitanje vašeg dela „dobro čitalačko iskustvo“ ili „neviđena gnjavaža“. Dž. K. Rouling, autorka priče o Hariju Poteru, verovatno je savremeni šampion pozadinske priče. Mogli biste i gore da prođete kad je čitanje u pitanju. Vidite kako svaka nova knjiga s lakoćom rekapitulira ono što se ranije desilo. (Romani o Hariju Poteru su veoma zabavni, čista priča od početka do kraja.) Vaš idealni čitalac može biti od ogromne pomoći u procenjivanju pozadinske priče i u odlučivanju da li je

potrebno proširivati je ili skraćivati u sledećoj ruci. Dužni ste da veoma pažljivo slušate ono što IČ nije razumeo i da se zapitate da li ste vi to razumeli. Ako jeste, vaš posao je da u drugoj ruci to razjasnite. Ako niste, ako su i vama nejasni delovi pozadinske priče na koje je vaš idealni čitalac ukazao, morate znatno pažljivije razmisliti o događajima iz prošlosti, koji bacaju svetlost na sadašnje ponašanje vašeg lika. Obavezni ste da obratite veliku pažnju na detalje u pozadinskoj priči koje su zasmetale vašem idealnom čitaocu. Na primer, Majk Nunan, glavni lik u Vreći kostiju, četrdesetogodišnji je pisac koji je nedavno izgubio ženu podleglu moždanom udaru. Pripovedanje počinje na dan njene smrti, ali tu ima đavolski mnogo pozadinske priče, mnogo više nego obično u mojoj beletristici. Ona uključuje Majkov prvi posao (novinar u dnevnom listu), prodaju prvog romana, njegov odnos s brojnom porodicom pokojne supruge, neobjavljene knjige, a naročito letnjikovac u zapadnom Mejnu – kako su ga kupili – i malo istorije pre Majka i Džoane. Tabita, moj IČ, sve je to pročitala s očiglednim uživanjem. Naišla je na dve-tri strane o Majkovom dobrotvornom radu u godini posle ženine smrti, u kojoj je tuga pojačana ozbiljnom spisateljskom blokadom. Taj deo joj se nije dopao. „Koga briga?“, pitala me je. „Želim da znam više o njegovim noćnim morama, a ne o njegovoj kandidaturi za gradsku skupštinu, nadahnutoj željom da pomogne beskućnicima alkoholičarima.“ „Da, ali imao je spisateljsku blokadu“, rekao sam. (Kad se romanopisac suoči s osporavanjem nečeg što mu je drago – nečeg što mu je najdraže – prve dve reči koje ćete čuti iz njegovih usta gotovo su uvek: Da, ali...) „Ova blokada trajala je godinu dana, možda i više. Morao je nešto da radi za to vreme, zar ne?“ „Pretpostavljam da jeste“, reče Tabi. „ali ne moraš da me daviš time, zar ne?“

Auh! Gem, set, meč! Tabi ume da bude nemilosrdna kad je u pravu, kao i najveći broj IČ-a. Skresao sam opis Majkovog dobrotvornog rada i političkog angažmana u lokalu s dve stranice na dva pasusa. Ispostavilo se da je Tabi imala pravo – znao sam to čim sam video knjigu u štampi. Oko tri miliona ljudi pročitalo je Vreću kostiju. Dobio sam najmanje četiri hiljade pisama o knjizi. Ni u jednom od njih nije pisalo: „Hej, mamlaze! Šta je Majk radio kao dobrotvor u godini u kojoj nije mogao da piše?“ Najvažnije što se mora znati o pozadinskoj priči jeste da (a) svi imaju prošlost i (b) njen najveći deo nije zanimljiv. Držite se delova koji jesu i ne dopustite da vas ostali ponesu. Duge životne priče nailaze na najbolji prijem u barovima jedan sat pre zatvaranja i samo ako vi plaćate račun.

13 Neophodno je da malo porazgovaramo i o istraživanju, u stvari, o specijalizovanoj pozadinskoj priči. I molim vas, ne zaboravite reč pozadinska ako budete morali da istražujete, zato što se delovi priče kojom se bavite tiču tema o kojima malo znate ili ne znate ništa. Istraživanje pripada prošlom vremenskom segmentu: u najdaljoj je pozadini pozadinske priče. Možda ćete biti očarani onim što budete naučili o bakterijama koje jedu meso, njujorškoj kanalizaciji ili intelektualnom potencijalu štenadi kolija, ali čitaoci će verovatno biti mnogo zainteresovaniji za vaše likove i priču. Ima li izuzetaka od ovog pravila? Naravno, zar to nije uvek slučaj? Postoje veoma uspešni pisci – Artur Hejli i Džejms Mičener prvi su koji mi padaju na pamet – čiji romani se oslanjaju na mnoštvo činjenica prikupljenih opsežnim istraživanjem. Hejlijevi romani su slabo prikriveni priručnici o funkcionisanju (banaka, aerodroma, hotela), dok su Mičenerovi mešavina putopisa, lekcija iz geografije i istorijskih tekstova. Drugi popularni pisci, kao Tom Klensi i Patriša Kornvol, više su orijentisani ka priči, ali ipak nude velike (i ponekad teško svarljive) zalogaje činjenica prepletenih s melodramom. Ponekad mislim da se ovi pisci obraćaju velikom segmentu čitalačke populacije, koji smatra da je beletristika pomalo nemoralna razbibriga za osobe lošeg ukusa i koja se može opravdati samo sledećem rečima: „Pa, hm, da, čitam (upišite ime pisca u ovom prostoru), ali samo u avionima i hotelskim sobama koje nemaju CNN, i naučio sam dosta toga o (upišite odgovarajuću temu u ovom prostoru).“

Na svakog uspešnog pisca faktografske orijentacije, postoji stotinu (možda čak i hiljadu) neuspešnih epigona. Neki objavljuju, većina ne. Ubeđen sam da bi priča trebalo da bude u prvom planu, ali izvesna količina istraživanja je neizbežna. Zabušavaćete na vlastitu odgovornost. U proleće 1999. vozio sam s Floride, na kojoj sam prezimio sa ženom, prema Mejnu. Drugog dana na putu zaustavio sam se da natočim benzin na maloj pumpi nedaleko od pensilvanijskog auto-puta. Ispostavilo se da sam izabrao zanimljivu starinsku pumpu, u kojoj je pumpadžija izlazio napolje, točio benzin, pitao vas kako ste i za koji košarkaški tim sa koledža navijate. Rekao sam da sam dobro i da navijam za Djuk. Otišao sam iza pumpe u toalet i ugledao reku nabujalu od otopljenog snega. Kad sam obavio posao u toaletu, pošao sam niz blagu strminu ka vodi. Padina je bila puna starih felni i delova za motore. Hteo sam da pogledam vodu izbliza. Prolazio sam pored snežnih ostrvaca. Okliznuo sam se na jednom od njih i počeo da se klizam ka obali. Zaustavio sam se uhvativši se za zarđali blok motora. Ustao sam i shvatio da bih se otklizao u bujicu, koja bi me odnela, da sam samo malo nezgodnije pao. Zapitao sam se koliko bi vremena prošlo pre nego što bi radnik na pumpi pozvao državnu policiju, pošto bi moj auto, potpuno novi linkoln navigator, nastavio da stoji pored pumpe za gorivo. Izvezao sam se na auto-put s mokrom guzicom od pada iza pumpe i sjajnom idejom za priču. U njoj je tajanstveni čovek u crnom kaputu – verovatno uopšte nije ni ljudsko biće, već neko nevešto maskirano stvorenje – napustio svoje vozilo ispred male benzinske pumpe u seoskim predelima Pensilvanije. Vozilo je ličilo na stari bjuik specijal s kraja pedesetih, ali nije bio bjuik, baš kao što tip u crnom kaputu nije bio ljudsko biće. Vozilo je stiglo do policajaca iz državne policije iz izmišljene stanice u zapadnoj Pensilvaniji. Dvadesetak godina kasnije, ovi

policajci pričaju priču o tugom satrvenom sinu policajca poginulog na dužnosti od bjuika. To je bila grandiozna ideja. Razvila se u snažni roman o načinu na koji prenosimo znanje i tajne; i u sumornu i zastrašujuću priču o vanzemaljskoj mašineriji koja ponekad poseže za ljudima da bi ih progutala u jednom komadu. Naravno, imao sam nekoliko manjih problema – kao prvo, činjenicu da nisam znao ništa o Pensilvanijskoj državnoj policiji – ali nisam dozvolio da me bilo koji od njih omete. Jednostavno sam izmislio sve što nisam znao. Moglo mi se, zato što sam pisao iza zatvorenih vrata – samo za sebe i idealnog čitaoca iz mog uma (izmišljena verzija Tabi retko kad je nabusita kao što supruge u stvarnom životu znaju biti; u mojim snoviđenjima na javi obično je aplaudirala i blistavih očiju poručivala da nastavim s radom). Jedna od najupečatljivijih sesija desila se u sobi na trećem spratu bostonskog hotela Eliot – sedeo sam za stolom pored prozora i pisao o autopsiji vanzemaljskog stvorenja sličnog slepom mišu, dok se Bostonski maraton moćno valjao ispod mene, praćen pesmom Dirty Water iz moćnih zvučnika na krovovima. Hiljadu ljudi bilo je ispod mene na ulici, ali nijedan u mojoj sobi, da upropasti zabavu i da mi kaže da pogrešno pišem i da pajkani u zapadnoj Pensilvaniji ne rade tako, bla-bla-bla. Roman – zove se Bjuik 8 – skupljao je prašinu u mračnoj fioci sve do kraja maja 1999. godine, kad sam završio prvu ruku. Odlagao sam rad na njemu zbog okolnosti van moje kontrole. Nadao sam se i očekivao da ću provesti nekoliko nedelja u zapadnoj Pensilvaniji, gde sam dobio uslovnu dozvolu da se vozim s policajcima (uslov – koji mi se činio sasvim razumnim – bio je da ih ne opisujem kao zloće, manijake ili idiote). Posle toga ću moći da ispravim najveća odstupanja i dodam dragocene i bogate pojedinosti. Na kraju nije bilo tako. Istraživanje je pozadinska priča, ključna reč za nju je pozadinska. Priča koju sam morao da ispričam u Bjuiku 8 morala je da ima veze s čudovištima i

tajnama, a ne s policijskom procedurom u zapadnoj Pensilvaniji. Tragao sam za prstohvatom stvarnosti, uporedivim s nekoliko probranih začina koje stavljate pri kraju kuvanja dobrog sosa za špagete. Pomenuti šmek stvarnosti bitan je u svakom beletrističkom radu, ali je, po mom mišljenju, još važniji u priči koja se tiče abnormalnog ili paranormalnog. I dovoljan broj pojedinosti – pod pretpostavkom da su tačne – može da pokrene plimu pisama sitničavih čitalaca, koji očigledno žive da bi mogli da saopšte piscima da su zabrljali (ton takvih pisama uvek je iritantno veseo). Kad se odmaknete od pravila „piši kako znaš“, istraživanje postaje neizbežno i može da osetno unapredi priču. Važno je ne preterivati. Ne zaboravite da pišete roman, a ne istraživački rad. Priča uvek ima prednost. Mislim da bi se čak i Džejms Mičener i Artur Hejli složili s tom tvrdnjom.

14 Često me pitaju da li pisac početnik može da ima koristi od pohađanja kurseva i seminara o pisanju. Ljudi koji postavljaju to pitanje prečesto traže magični metak, tajni sastojak ili Dambovo magično pero, koje ne može da se pronađe u amfiteatrima i kružocima za kreativno pisanje, ma koliko njihove brošure bile privlačne. Nisam u potpunosti protiv takvih poduhvata, iako sumnjam u njihovu delotvornost. U divnom tragikomičnom romanu T. K. Bojla Istok je istočno, opis spisateljske kolonije u šumi odiše bajkovitim savršenstvom. Svaki polaznik ima svoju kolibu. Od svakog se očekuje da u njoj provodi čitav dan pišući. Kelner iz glavne zgrade u podne donosi budućim Hemingvejima i Kaderima kutiju s ručkom i ostavlja je na pragu kolibe. Spušta je na prag veoma tiho, da ne bi remetio kreativni trans u kabini. Jedna prostorija u svakoj kolibi je soba za pisanje. U drugoj je krevet za nezaobilaznu popodnevnu dremku... ili, možda, za okrepljujući seks s nekim drugim polaznikom. Svi pripadnici kolonije uveče se okupljaju u glavnoj zgradi, radi zamamnog razgovora s ostalim piscima. Kasnije, na vatri u predvorju peku beli slez i kokice, piju vino, pričaju priče i čitaju i kritikuju radove. Meni je to zvučalo kao apsolutno magična sredina za pisanje. Naročito mi se dopadala pomisao o kutiji za ručak ostavljenoj na ulaznim vratima, nečujno kao što vila Zubić ostavlja novčić od četvrt dolara ispod dečjeg jastuka. Pretpostavljam da mi se ta vizija dopadala zato što se toliko razlikovala od mog iskustva, u kom je stvaralački tok često

prekidan porukom supruge da se toalet zapušio i da moram da ga sredim, i pozivom iz osiguranja, s upozorenjem da ću imati ekstra odlazak kod zubara ako ne budem vodio računa. Siguran sam da svi pisci, bez obzira na dostignuti nivo veštine i uspeha, u takvim trenucima misle manje-više isto: Bože, kad bih samo imao pravo spisateljsko okruženje, s ljudima koji me zaista razumeju. ZNAM da bih mogao da napišem remek-delo. S vremenom sam uvideo da prekidi dnevne rutine i događaji koji skreću pažnju ne škode mnogo poslu i da ga na neki način pospešuju. Zar se biser ne stvara oko zrnca krupnog peska koje prodre u ostrigu, a ne na seminarima o pravljenju bisera, u prisustvu gomile ostriga? I što je posao važniji – što više izgleda da moramo umesto da hoćemo – veće nam probleme pravi. Ozbiljan problem sa spisateljskim radionicama jeste to što tamo mora postaje pravilo. Naposletku, niste tamo došli da se šetkate usamljeni kao oblak, kušajući lepotu šume ili veličanstvenost planina. Od vas se očekuje da prokleto pišete, ako ništa drugo, a ono da bi vaše kolege imale šta da kritikuju dok peku prokleti beli slez u glavnoj zgradi. Situacija u kojoj je obaveza da se klinac odveze na košarkaški trening na vreme važna koliko i vaš rad, stvara mnogo manji pritisak. A šta ćemo s večernjim kritičarskim seansama? Koliko su one dragocene? Iskustvo mi kaže: ne mnogo. Žao mi je zbog toga. Najveći broj zapažanja obeshrabrujuće je neodređen. Dopala mi se vibracija Piterove priče, neko će reći. Ima nešto... neki osećaj... ima blagi ukus, znate... ne mogu tačno da ga opišem... Drugi biseri sa spisateljskih seminara uključuju: osećam da je ton baš... pogođen-, Polin lik izgleda prilično stereotipno; dopada mi se slikovito izražavanje zato što manje-više savršeno vidim o čemu je govorio. I svi sede oko vatre klimajući i osmehujući se. Izgledaju uzvišeno i zamišljeno umesto da gađaju brbljive idiote vrućim belim slezom. U prevelikom broju slučajeva i pisci-

predavači klimaju, osmehuju se i izgledaju uzvišeno i zamišljeno zajedno s ostalima. Izgleda da samo nekolicini polaznika pada na pamet da biste, ako imate osećaj koji ne možete da opišete, mogli biti, otkud znam, na jebeno pogrešnom kursu! Uopštene kritičke opaske neće vam biti od pomoći kad sednete da radite drugu ruku. Mogu vam odmoći. Nijedan od gore navedenih komentara nije se dotakao vašeg jezika ili smislenosti naracije. Bili su obično naklapanje. Nisu ponudili nikakve vredne uvide. Svakodnevne kritike takođe vas teraju da pišete sa stalno otvorenim vratima. Duboko sam ubeđen da od toga ne može biti velike vajde. Kakva je korist od kelnera koji na vrhovima prstiju prilazi vašem pragu da bi ostavio ručak, a zatim jednako nečujno odlazi, ako svake večeri čitate ono što ste tokom dana napisali (ili ako delite polaznicima kopirane papire) pred grupom budućih autora koji vam govore da im se dopada način na koji ste opisali ton i raspoloženje, ali žele da znaju da li je Dolina kapa, ona sa zvončićima, simbolična? Bićete pod neprekidnim pritiskom da nešto objašnjavate. Smatram da će se mnogo vaše stvaralačke energije u takvom ambijentu rasuti u pogrešnom pravcu. Neprestano ćete preispitivati svoje namere, umesto da pišete brzinom čovečuljka od đumbira da biste dobili prvu ruku na papiru, dok je oblik fosila još jasan i blistav u vašem umu. Na mnogim seminarima posvećenim pisanju prilaz čekaj malo, objasni šta si time hteo da kažeš ima snagu zakona. Iskreno, moram priznati da ovo pitanje posmatram s izvesnim predrasudama. Nekoliko puta iskusio sam kompletnu spisateljsku blokadu. Jedanput mi se to desilo na poslednjoj godini studija na Mejnskom univerzitetu, dok sam išao ne na jedan, već na dva kursa o kreativnom pisanju (na jednom sam upoznao buduću suprugu, pa se teško može uknjižiti kao potpuni gubitak). Većina mojih kolega studenata u tom semestru pisali su poeme o seksualnoj

žudnji ili priče u kojima se potišteni mladi ljudi, zbog roditeljskog nerazumevanja, spremaju da odu u Vijetnam. Jedna devojka mnogo je pisala o mesecu i svom menstrualnom ciklusu. Mesec se u tim pesmama uvek pojavljivao kao Meca. Nije mogla da objasni zašto je to tako, ali smo svi osećali njenu vibraciju; meča, da, kapiram, sestro. Donosio sam svoje pesme na predavanja, ali sam u spavaonici krio prljavu malu tajnu; poludovršeni rukopis romana o planu tinejdžerske bande da započne pobunu na rasnoj osnovi, da bi je iskoristili kao dimnu zavesu za pljačku dvadesetak zelenaša i prodavača droge u Hardingu, izmišljenoj verziji Detroita (nikad nisam bio ni na hiljadu kilometara od Detroita, ali nisam dopustio da me ta činjenica omete u stvaranju). Roman Mač u tami izgledao mi je u to doba veoma neukusno u poređenju s književnim pokušajima kolega s kurseva. Pretpostavljam da ga zbog toga nikad nisam izložio kritici polaznika. Situacija je bila još gora zbog činjenice da je bio bolji i nekako istinitiji od svih mojih pesama o seksualnoj žudnji i postadolescentskom nezadovoljstvu. Zbog svega navedenog susreo sam se s četvoromesečnim periodom u kom nisam mogao da napišem gotovo ništa. Pio sam pivo, pušio pal mal, čitao romane Džona D. Makdonalda u mekom povezu i gledao popodnevne sapunice. Kursevi i seminari o pisanju nude jednu neospornu korist: na njima se želja da se piše beletristika ili poezija shvata ozbiljno. Oni su divna stvar za ambiciozne pisce koje prijatelji i rođaci posmatraju sa sažaljenjem („Bolje ti je da još ne ostavljaš stalni posao!“, to je njihova omiljena opaska, obično izrečena s gnusnim osmehom „ko je tvoj tatica?“). Na predavanjima o pisanju vam je, kao nigde drugde, dozvoljeno da provedete duge periode u vašem svetu iz mašte. Ipak – da li vam je za odlazak u te predele zaista potrebna nečija dozvola? Da li vam je neophodno da

vam neko da kartonski bedž na kom piše PISAC da biste poverovali da to jeste? Bože, nadam se da nije tako. Drugi argument u prilog kurseva o pisanju ima veze s ljudima koji na njima predaju. U Americi postoje hiljade talentovanih pisaca, ali samo mali broj njih (mislim da ih nema više od pet procenata) može da izdržava porodicu svojim radom. Ima stipendija, ali nikad dovoljno. Što se tiče vladine pomoći za kreativne pisce, zaboravite na to. Za duvansku industriju ima para, naravno. Novac se daje za istraživanje pokretljivosti nekonzervirane bikovske sperme. Za pomoć kreativnom pisanju nikad se ne izdvaja ni dolar. Mislim da bi se većina glasača s tim složila i da Amerika nikad nije mnogo cenila stvaraoce, s izuzetkom Normana Rokvela i Roberta Frosta. Kao narod više se zanimamo za komemorativne table iz Frenklin minta i čestitke s interneta. I ko vam je kriv ako vam se to ne dopada. Tako vam je to kod nas. Amerikanci su mnogo zainteresovaniji za televizijske kvizove nego za kratku prozu Rejmonda Karvera. Prenošenje znanja drugima je rešenje za dobar broj slabo plaćenih, a talentovanih pisaca. Ovo može biti i dobro. Lepo je kad pisac početnik dobije priliku da se sretne s veteranima i posluša ih, kojima se možda dugo i divi. Još bolje je kad časovi pisanja dovedu do uspostavljanja poslovnih kontakata. Svog prvog agenta Morisa Krejna dobio sam zahvaljujući predavaču na drugoj godini Edvinu M. Holsu, cenjenom piscu kratke proze u regionalnim okvirima. Profesor Holms pitao je Krejna, posle čitanja nekoliko priča na EH-77 (predavanjima koja su se uglavnom bavila beletristikom), da li bi pogledao izbor mojih radova. Krejn se složio, ali nikad nismo ostvarili tešnju saradnju – imao je osamdeset i neku i bio lošeg zdravlja. Umro je nedugo posle prve razmene pisama. Nadam se da mu moje prve priče nisu došle glave. Kursevi i seminari o pisanju vam nisu potrebni, baš kao što vam nije potrebna ova ili bilo koja druga knjiga o tome. Fokner je ispekao zanat dok je radio u pošti u Oksfordu u

Misisipiju. Drugi pisci naučili su osnovne stvari dok su služili u mornarici, radili u čeličanama ili robijali u najboljim američkim hotelima s rešetkama na prozorima. Naučio sam najdragoceniji (i najisplativiji) deo mog posla dok sam prao hotelsku posteljinu i restoranske stolnjake u vešeraju u Nju Frenklinu u Bangoru. Najviše ćete naučiti ako budete mnogo čitali i pisali. Najkorisnija lekcija je ona koju sami naučite. Takve se gotovo uvek usvajaju sa zatvorenim vratima radne sobe. Rasprave na predavanjima o pisanju znaju biti intelektualno stimulativne i veoma zabavne, ali često odlutaju daleko od osnova spisateljskog zanata. Pretpostavljam da biste se ipak mogli naći u nekoj verziji šumske spisateljske kolonije iz Istok je istočno, u kolibi među borićima, s kompjuterom, svežim flopi-diskovima (ima li ičeg što delikatnije podstiče maštu od kutije novih kompjuterskih diskova ili risa praznog papira?), krevetom u susednoj prostoriji za popodnevnu dremku i kelnerom koji će na prstima prići vašim ulaznim vratima, ostaviti ručak i na prstima otići. Pretpostavljam da to ne može biti loše. Rekao bih vam samo napred kad bi vam se ukazala prilika da učestvujete u tako nečem. Možda nećete naučiti magične tajne pisanja (jer njih i nema – šteta, jelda?), ali ćete se nesumnjivo dobro provesti, a ja sam uvek za dobar provod.

15 Posle pitanja Odakle dobijate ideje? – objavljivani pisac, od onih koji žele da to postanu, najčešće čuje Kako ste dobili agenta? i Kako ste ostvarili kontakt sa izdavačima? Ovo pitanje često se postavlja smetenim, ponekad ogorčenim, a neretko gnevnim tonom. Postoji rasprostranjena sumnja da je većina novajlija, koji su uspeli da objave svoje knjige, savladala početne prepreke pomoću veza i poznanstava u izdavačkim krugovima. Pretpostavka je da je izdavaštvo jedna velika, srećna i incestuozno bliska porodica. To nije tačno, kao što nije tačno ni da su agenti naduveni i nadmoćni skotovi koji bi pre crkli nego što bi prstima bez rukavica dodirnuli rukopis nepoznatog pisca. (Pa, u redu, postoji i nekoliko takvih.) Naprotiv, svi agenti, izdavači i urednici su u neprestanoj potrazi za novim nadarenim piscima, koji će prodati mnogo knjiga i na kojima će zaraditi kamaru para... i ne traže samo novog mladog pisca; Helen Santmajer bila je u staračkom domu kad je izdala... i dame iz kluba. Frenk Makort bio je malo mlađi kad je objavio Anđelin pepeo, ali ni on nije bio junoša. Bio sam prilično optimističan u pogledu svojih šansi za objavljivanje, kako i priliči mladiću koji je tek počeo da objavljuje priče u magazinima za muškarce. Znao sam da, košarkaškim rečnikom, imam igru. Takođe sam osećao da je vreme na mojoj strani, da će autori bestselera iz šezdesetih i sedamdesetih pre ili kasnije pomreti ili poseniliti, oslobađajući prostor za novajlije poput mene. Ipak mi je bilo jasno da me čeka mnogo svetova za osvajanje mimo stranica Kavalira, Dženta i Džagsa. Hteo

sam da moje priče dopru do kvalitetnog tržišta. To je značilo prevladavanje zabrinjavajuće činjenice da najveći broj časopisa koji najbolje plaćaju (Kosmopoliten je, na primer, u to doba objavljivao dosta priča) nije uzimao u obzir dela neafirmisanih pisaca. Mislio sam, na nesofisticirani ali ne potpuno nelogični način, da ću pronalaženjem agenta prevazići tu prepreku, da će on rešiti sve te moje probleme ako je moja proza valjana. Znatno kasnije otkrio sam da nisu svi agenti dobri i da dobar agent može biti koristan i na mnogo drugih načina izuzev nagovaranja urednika Kosmoa da pogleda vaše kratke priče. Kao mlad čovek nisam znao da u svetu izdavaštva ima ljudi – i to ne baš malo – koji bi ukrali i novčiće s pokojnikovih očiju. Meni to nije bilo jako bitno, zato što pre uspeha prvih romana nisu imali šta da mi ukradu. Trebalo bi da imate agenta. I nećete imati mnogo problema da ga pronađete ako se vaš materijal može prodati. Verovatno ćete pronaći nekog i dok vaša dela još nisu za prodaju, dokle god obećavaju. I sportski agenti predstavljaju niželigaške igrače, koji u osnovi rade za džeparac, s nadom da će njihovi klinci jednog dana uspeti. Književni agenti su, iz istog razloga, spremni da zastupaju i pisce koji imaju tek nekoliko objavljenih dela. Verovatno ćete pronaći nekog ko će se pozabaviti vašim radom, iako ste objavljivali samo u „malim časopisima“, koji su vaš prilog platili besplatnim primercima. Agenti i izdavači obično ih smatraju prostorom za dokazivanje novih talenata. Morate zastupati i sami sebe, što podrazumeva čitanje časopisa koji objavljuju štivo kakvo vi pišete. Morate da pratite časopise namenjene piscima i kupujete Piščevo tržište, najvredniju alatku svakog autora koji prvi put izlazi na tržište. Zamolite nekog da vam ga pokloni za Božić ako ste stvarno siromašni. U časopisima i PT-u (reč je o golemoj knjizi, ali razumne cene) pronaći ćete podatke o izdavačima knjiga i časopisa, i kratke prikaze priča koje se u njima

objavljuju. U njima ćete naći i informacije o dužini priča koje se najčešće prodaju i imena osoblja u uredništvu. Kao pisac početnik koji piše priče, najviše će vas zanimati mali časopisi. A biće vam potreban spisak književnih agenata u časopisima za pisce i Piščevom tržištu ako već imate napisan roman. Ne bi bilo loše da imate primerak KP-a (Književne pijace) na vašoj polici. Morate biti promućurni, oprezni i istrajni dok tragate za agentom ili izdavačem, ali – ovo zahteva ponavljanje – najvažnija stvar koju možete učiniti za sebe je da upoznate tržište. Čitanje kratkih prikaza u Rajter dajdžestu može vam biti od pomoći („objavljuju uglavnom mejnstrim beletristiku, od 2.000 do 4.000 reči, izbegavaju stereotipne likove i srceparajuće romanse“), ali mora nam biti jasno da je kratki prikaz upravo to što mu ime i kaže. Slanje priča bez upoznavanja s tržištem uporedivo je s igranjem pikada u mračnoj sobi – možda ćete ponekad i pogoditi metu, ali to niste zaslužili. Predstaviću vam priču o piscu početniku kog ću nazvati Frenk. On je skup troje mladih pisaca koje poznajem, dvojice muškaraca i jedne žene. Svi su do dvadeset i neke iskusili malo spisateljskog uspeha, ali niko od njih još nije seo u rolsrojs. Sve troje će se verovatno probiti, što će reći, verujem da će do četrdesete redovno objavljivati (jedan od njih će verovatno imati i problema s alkoholom). Tri Frenkova lica ga je različita interesovanja i pišu različitim stilovima i glasovima, ali su njihovi prilazi preprekama koje ih dele od uspeha u spisateljskom poslu dovoljno slični da mogu da ih objedinim. Takođe mislim da drugi pisci početnici – na primer vi, dragi čitaoče – nećete pogrešiti ako pođete Frenkovim stopama. Diplomirao je engleski (ne morate da imate takvu diplomu da biste postali pisac, ali vam ne može ni škoditi). Počeo je da šalje priče časopisima još kao student. Pohađao je nekoliko kurseva o kreativnom pisanju. Predavači na tim kursevima preporučivali su mu časopise, kojima je on redovno slao svoja dela. Pažljivo je čitao priče u

preporučenim i ostalim časopisima i slao svoje u skladu s procenom gde će najbolje proći. „Tri godine čitao sam svaku priču u časopisu Storf, rekao je. Zatim se nasmejao: „Verovatno sam jedini čovek u Americi koji može da se pohvali time.“ Frenk, i pored pažljivog čitanja, nije objavio nijednu priču na ciljanim tržištima dok je studirao. Objavio je pet-šest u fakultetskom književnom časopisu (zvaćemo ga Tromesečna pretenzija). Od nekoliko časopisa, uključujući Stori i Džordžija rivju, dobio je negativne odgovore s objašnjenjima (ženski deo Frenka je rekao: „Dugovali su mi belešku!“). Pretplatio se na Rajter dajdžest i Rajter. Pažljivo ih je čitao. Naročitu pažnju obraćao je na članke o agentima i na spiskove agencija. Zaokružio je nekoliko imena koja su ispoljavala njemu bliska književna interesovanja. Posebnu pažnju obratio je na one kojima se dopadaju priče sa snažnim konfliktom, što je bio otmen izraz za trilere. Frenk je voleo trilere, priče iz kriminalnog miljea i one o natprirodnom. Godinu dana posle diplomiranja dobio je prvo pismo s potvrdnim odgovorom. Stiglo je od malog časopisa, koji nije česta pojava na kioscima i uglavnom se prodaje preko pretplate – nazovimo ga Kingsnejk. Urednik je ponudio da otkupi Frenkovu vinjetu od hiljadu i dve stotine reči Dama u putnom kovčegu za dvadeset pet dolara i deset SP-a – to jest saradničkih primeraka. Frenk je, naravno, bio van sebe od sreće. Uzleteo je daleko iznad Oblaka broj 9. Pozvao je sve rođake, čak i one koje nije voleo (pogotovo one koje nije voleo, mogu da se kladim u to). Dvadeset pet dolara neće platiti kiriju, neće pokriti ni nedeljni trošak u bakalnici za njega i suprugu. Taj novac je ipak predstavljao potvrdu njegove književne ambicije. Svaki novi pisac složiće se kad kažem da to nema cenu: Neko želi nešto što sam uradio! Ura! I to nije jedina vajda. Priča postaje objavljeni rad, mala grudva snega, koju će Frenk zakotrljati niz snežnu padinu,

nadajući se da će do podnožja stići kao ogromna snežna lopta. Šest meseci kasnije prodao je drugu priču časopisu Lodžpajn rivju. Samo što je prodao možda prejaka reč. Za objavljivanje Frenkove pripovetke Dve vrste ljudi predložena je naknada od dvadeset pet saradničkih primeraka. Međutim, bila je još jedan objavljeni rad. Potpisao je pristanak (bezmerno je zavoleo kratki natpis ispod praznog polja za potpis – VLASNIK DELA, moj bože!). Poslao ga je sledećeg dana.. Tragedija je mesec dana kasnije zakucala na vrata. Stigla je u obliku tipskog pisma koje počinje s Dragi saradniče Lodžpajn rivjua. Frenk ga je čitao sa zastavama na pola koplja. Subvencije nisu obnovljene. Lodžpajn rivju preselio se u veliku književnu radionicu na nebesima. Letnji broj biće i poslednji. Frenkova priča je, na svu žalost, bila predviđena za jesenji. Pismo se završavalo najlepšim željama za objavljivanje priče na nekom drugom mestu. Neko je, u donjem levom uglu, naškrabao: UŽASNO MI JE ŽAO zbog ovoga. I Frenku je bilo UŽASNO ŽAO (bilo mu je JOŠ VIŠE ŽAO kad se napio jeftinog vina i kad se, zajedno sa suprugom, probudio s mamurlukom), ali ga razočaranje nije sprečilo da vrati zamalo objavljenu priču u opticaj. U tom trenutku nudio je priče barem polovini tuceta izdavačima. Pažljivo je pratio njihovo kretanje i odziv na koji su nailazile na svakom zaustavljanju. Pratio je i časopise u kojima je ostvario neku vrstu ličnog kontakta, u koje je ubrajao i dve naškrabane opaske i jednu mrlju za kafu na tipskom negativnom odgovoru. Mesec dana posle loših vesti iz Lodžpajn rivjua dobio je veoma dobru vest. Stigla je u pismu njemu nepoznatog čoveka, urednika novog časopisa Džekdo. Prikupljao je priče za prvi broj. Njegov stari školski drug – urednik nedavno ugašenog Lodžpajn rivjua – preporučio mu je Frenkovu

zamalo objavljenu priču. Urednik Džekdoa svakako bi želeo da je pogleda. Ništa ne obećava, ali... Frenku obećanja nisu bila ni potrebna. Želeo je, kao i većina pisaca početnika, samo malo ohrabrenja i neograničene količine piće. Poslao je priču s pismom zahvalnosti (i pismom zahvalnosti bivšem uredniku Lodžpajna, naravno). Dve vrste ljudi pojavila se šest meseci kasnije u prvom broju Džekdoa. Mreža starih školskih drugara igra veliku ulogu u izdavaštvu, kao i u svakom biznisu belih/ružičastih okovratnika. I ovog puta je trijumfovala. Frenk je za ovu priču dobio petnaest dolara, deset saradničkih primeraka i još jednu objavljenu priču u rezimeu. Sledeće godine zaposlio se kao profesor engleskog u srednjoj školi. Bilo mu je veoma teško da danju podučava decu književnosti i da ispravlja njihove radove, a da noću piše, ali je nastavljao da radi istim tempom. Pisao je priče, nudio ih časopisima i skupljao negativne odgovore. Penzionisao bi priču koju bi već poslao na sva moguća mesta. „Lepo će izgledati u mojoj zbirci kad se konačno pojavi“, rekao je supruzi jednom takvom prilikom. Naš heroj našao je i drugi posao. Pisao je prikaze knjiga i filmova za novine u obližnjem gradu. Bio je veoma, veoma vredan. Ipak je u zadnjem delu uma počeo da razmišlja o pisanju romana. Kad su ga pitali šta je najvažnija stvar za mladog pisca koji je upravo počeo da nudi svoje radove, Frenk je posle izrazito kratkog razmišljanja rekao: „Dobra prezentacija.“ Šta ste rekli? Klimnuo je. „Dobra prezentacija, sasvim sam siguran u to. Kad pošaljete priču, učinite to s veoma kratkim propratnim pismom, pričvršćenim na prvu stranu rukopisa. U njemu bi trebalo da navedete gde ste objavljivali priče i redak-dva o sadržaju ponuđenog dela. Završite ga izrazom zahvalnosti zbog čitanja. To je veoma bitno.“ „Potrudite se da priča bude odštampana na kvalitetnom belom papiru, a ne na onom klizavom, s kog se tekst

ponekad briše. Kucajte u dvostrukom proredu i u gornjem levom uglu prve strane napišite svoju adresu – ne bi bilo zgoreg da navedete i broj telefona. U gornjem desnom uglu označite približan broj reči.“ Frenk se ućutao, nasmejao i rekao: „I nemojte da podvaljujete. Većina urednika može da proceni dužinu priče čim prelista strane.“ Bio sam malo zatečen Frenkovim odgovorom. Nisam očekivao tako pragmatične savete. „Tako vam je to“, rekao je. „Čovek brzo postane praktičan dok pokušava da pronađe svoje mesto u biznisu posle završenog školovanja. Prvo sam naučio da nećete naići ni na kakav prijem ako se ne potrudite da se predstavite kao profesionalac.“ Nešto u njegovom tonu nateralo me je da se setim da sam uveliko zaboravio na teškoće s kojima se suočava neafirmisani pisac. Verovatno ima pravo. Naposletku, prošlo je skoro četrdeset godina otkad sam držao gomilu negativnih odgovora na klinu u spavaćoj sobi. „Nećete ih navesti da zavole vašu priču“, završio je Frenk, „ali će makar pokušati da je zavole.“ Frenkova priča se i dalje razvija dok ovo pišem, ali njegova budućnost izgleda obećavajuće. Objavio je šest kratkih priča. Jedna je dobila i prilično zvučnu nagradu – nazvaćemo je nagradom za mladog pisca Savezne Države Minesote, iako nijedan deo mog složenog Frenka ne živi u Minesoti. Novčani deo nagrade iznosio je pet stotina dolara, što je bila daleko najveća nadoknada od one koju je dobio za priču. Počeo je tad da radi na romanu. Ugledni mladi agent Ričard Čams (takođe pseudonim) složio se da poradi na njegovom plasmanu kad bude završen – verovatno početkom proleća 2001. godine.. Frenk je rešio da se ozbiljno pozabavi pronalaženjem agenta čim je svom snagom počeo da radi na romanu. „Nisam hteo da uložim silan trud samo da bih se suočio s činjenicom da ne znam da prodam prokletu stvar kad je završim“, rekao je.

Napisao je desetak pisama na osnovu podataka iz KP-a i spiska agenata iz Piščevog priručnika. Bila su potpuno ista, izuzev pozdrava. Evo sadržaja: 19. jun 1999. Dragi Ja sam mladi dvadesetdevetogodišnji pisac u potrazi za agentom. Pronašao sam vaše ime u Piščevom priručniku u članku Agenti novog talasa i pomislio da bismo mogli uspešno sarađivati. Objavio sam šest priča otkad sam se ozbiljnije posvetio ovom zanatu. To su: Dama u putnom kovčegu, Kingsnejk, zima 1996. (25$ plus primerci) Dve vrste ljudi, Džekdo, leto 1997. (15$ plus primerci) Božični dim, Misteri kvorterli, jesen 1997. (35$) Puj spas za sve nas, Semeteri dens, januar-februar 1998. (50$ plus primerci) Šezdeset patika, Pakerbraš rivju, april-maj 1998. (primerci) Dugi marš u ovim ovde šumama, Minesota rivju, zima 1998/99 (70$ plus primerci) Sa zadovoljstvom ću vam poslati bilo koju od pomenutili priča (ili bilo koju od pola tuceta s kojima se trenutno družim) da ih pogledate, ako to želite. Naročito se ponosim Dugim maršem u ovim ovde šumama, koja je dobila nagradu države Minesote za mladog pisca. Plaketa lepo izgleda na zidu dnevne sobe, a novčani deo nagrade – 500$ – već nedelju dana sjajno izgleda na našem bankovnom računu (oženjen

sam već četiri godine; supruga Mardžori i ja predajemo u školi). Tražim zastupnika zato što radim na romanu, trileru o čoveku koji biva uhapšen zbog niza ubistava koja su se pre dvadeset godina desila u njegovom gradiću. Prvih osamdeset strana su u prilično dobrom stanju. Sa zadovoljstvom ću vam ih pokazati. Voleo bih da mi se javite i zatražite nešto od mog rada na uvid. Unapred vam se zahvaljujem na vremenu koje ćete odvojiti za čitanje mog pisma. Iskreno vaš, Frenk je naveo telefonski broj pored adrese. Jedan od ciljanih agenata (ne Ričard Čams) pozvao ga je telefonom i porazgovarao s njim. Trojica su mu pisala i zatražila da pogledaju nagrađenu priču o lovcu izgubljenom u šumi. Pola tuceta tražilo je da vidi prvih osamdeset strana romana. Drugim rečima, odziv je bio povelik – samo jedan agent kome je pisao nije pokazao nikakvo zanimanje za njegov rad, pravdajući se preteranim brojem klijenata. Sve to se desilo iako Frenk nije znao nikoga u izdavaštvu, izuzev ono malo ljudi koje je upoznao objavljujući kratke priče u malim časopisima – što znači da nije mogao da se osloni na veze i poznanstva. „To je bilo čudesno“ rekao je, „sasvim čudesno. Očekivao sam da ću se zadovoljiti prvim agentom koji bude izrazio volju da me zastupa – ako takvog uopšte bude bilo. Smatrao bih se srećnim da se to dogodilo. Umesto toga mogao sam da biram između nekoliko zainteresovanih.“ Pripisao je veliki odziv potencijalnih agenata sledećim razlozima: kao prvo, njegovo pismo bilo je dobro napisano i prijatnog tona. („Pogodio sam željeni opušteni ton tek iz četvrtog puta i posle dve rasprave sa suprugom“, rekao je Frenk). Kao drugo, mogao je da se pozove na prilično dug spisak objavljenih kratkih priča. Nije zaradio velike pare, ali ih je

objavio u časopisima. Kao treće, jedna od njih je i nagrađena. Poslednji razlog smatrao je ključnim. Ne znam da li je to i bio, ali sam siguran da mu ta nagrada nije naškodila. Bio je dovoljno pametan da zamoli Ričarda Čamsa i sve druge agente koji su mu odgovorili za spisak njihovih kontakata. Nije tražio spisak klijenata (ne znam da li bi otkrivanje toga moglo biti smatrano kršenjem poslovne etike), već spisak izdavača kojima su prodali romane i časopisa kojima su prodali kratke priče. Pisci početnici u očajničkoj potrazi za zastupnikom lako mogu postati meta prevaranata. Morate znati da svako ko plati nekoliko stotina dolara može da dobije oglasni prostor u Piščevom priručniku i da se predstavi kao književni agent – ne postoji ispit za prijem u cehovsko udruženje ili nešto slično. Naročito bi trebalo zazirati od agenata koji obećavaju da će pročitati vaš rad za izvesnu nadoknadu. Ima takvih i među uglednim agencijama (u Skot Mereditu svojevremeno su čitali radove za nadoknadu; ne znam da li to još praktikuju), ali mnogo više njih su bezočni prevaranti. Predlažem vam da, ako ste već toliko nestrpljivi da objavite knjigu, preskočite jurnjavu za agentom i pisanje pisama izdavačima i da je izdate o vlastitom trošku. Tako ćete makar znati za šta ste dali pare.

16 Još malo pa smo stigli do kraja. Ne verujem da sam pokrio sve što je potrebno da znate da biste postali bolji pisac. Siguran sam da nisam odgovorio na sva vaša pitanja, ali sam govorio o onim aspektima spisateljskog života o kojima nešto znam. Moram priznati da sam pisao ovu knjigu pateći od ozbiljnog manjka samopouzdanja. Borio sam se s velikim bolovima i sumnjama u svoje sposobnosti. Kad sam svom izdavaču Skribneru predložio objavljivanje knjige o pisanju, smatrao sam se veoma upućenim u tu temu; glava mi je pucala od mnoštva tema o kojima sam hteo da pišem. Verovatno i znam mnogo o tome, ali se ispostavilo da je dosta toga prilično dosadno, a da je većina ostalog kod mene bliža instinktu nego „dubokim mislima“. Shvatio sam da je artikulacija instinktivnih istina bolno težak zadatak. Da stvar bude gora, nešto mi se desilo na polovini pisanja ove knjige – događaj koji mi je drastično promenio život. Upoznaću vas i s njim. Zasad će biti dovoljno da znate da sam dao sve od sebe. Još jedna tema zaslužuje da bude obrađena, a koja se direktno odnosi na događaj koji mi je promenio život. Već sam je dotakao, ali indirektno. Želeo bih da se njome sad pozabavim licem u lice. Reč je o pitanju koje mi ljudi postavljaju na različite načine – ponekad zvuči učtivo, ponekad grubo, ali se uvek svodi na isto: Radiš li to sve ovo zbog para, dušice? Odgovor je – ne! Niti sada niti ikada. Da, zaradio sam grdnu lovu od moje beletristike, ali nikada nisam napisao nijednu reč računajući koliko ću biti plaćen za nju. Ponekad sam pisao i da bih učinio uslugu prijateljima – u slengu se za

takve stvari kaže da ruka ruku mije – u najgorem slučaju, takva praksa se može nazvati grubim oblikom trampe. Pišem zato što me to ispunjava. Prihodima od pisanja platio sam kredite za nekretnine i odškolovao decu, ali je to bilo onako uzgred – radio sam iz zadovoljstva, iz čiste radosti. Radićete to doveka ako možete da radite iz zadovoljstva. Pisanje je u nekim trenucima bilo i sitni čin vere, prkos očaju. Drugi deo ove knjige napisan je u tom duhu. Izbacio sam ga iz sebe zahvaljujući petlji, kao što smo govorili kad smo bili klinci. Pisanje nije život, ali smatram da ponekad može biti put za povratak u njega. To sam saznao u leto 1999, kad me je čovek koji je vozio plavi kombi zamalo ubio.

O ŽIVLJENJU: POSTSKRIPTUM

1 Hodam šest kilometara dnevno kad boravimo u letnjikovcu u zapadnom Mejnu – kući koja veoma liči na onu u koju se Majk Nunan vratio u Vreći kostiju. Propuštam šetnje samo ako kiša lije kao iz kabla. Četiri kilometra hodam po zemljanim putevima kroz šumu, a dva kilometra po Putu broj 5, asfaltnom drumu s dve trake između Betela i Frajberga. Treća nedelja juna 1999. bila je izuzetno srećna za moju ženu i mene: sva naša odrasla i po svetu rasuta deca bila su kod kuće. Prvi put posle šest meseci okupili smo se pod istim krovom. I prvo unuče bilo nam je u gostima. Tromesečna beba srećno je trzala balon vezan za nožicu. Devetnaestog juna odvezao sam mlađeg sina na portlandski aerodrom, na kom se ukrcao u avion za Njujork. Odvezao sam se kući, malo dremnuo i krenuo na uobičajenu šetnju. Planirali smo da te večeri familijarno gledamo Generalovu kći u obližnjem Nort Konveju (Nju Hempšir). Procenio sam da imam dovoljno vremena za šetnju pre polaska. Krenuo sam oko četiri po podne, ako me pamćenje ne vara. Pre izlaska na glavni put (u zapadnom Mejnu je svaki put koji ima belu liniju po sredini glavni), skrenuo sam u šumu i pomokrio se. Proći će dva meseca do sledećeg pišanja u stojećem položaju. Skrenuo sam na sever kad sam stigao do asfalta. Hodao sam po šljunku pored asfalta, u smeru odvijanja saobraćaja. Jedan auto me je pretekao na putu ka severu. Žena za volanom tog automobila posle jednog kilometra ugledala je svetloplavi kombi, koji je išao ka jugu. Auto je vrludao s

jedne na drugu stranu druma, kao da nije pod punom kontrolom vozača. Žena u vozilu obratila se putniku kad su bezbedno prošli pored kombija i rekla: „Provezli smo se pored Stivena Kinga koji se šeta. Nadam se da ga onaj kombi neće udariti.“ Vidljivost na dva kilometra Puta broj 5, kojim obično šetam, uglavnom je dobra, ali na jednom mestu, na niskom strmom brdu, pešak koji ide na sever vidi veoma malo ispred sebe. Stigao sam nadomak vrha brda kad je i Brajan Smit, vlasnik i vozač kombija, savladao uspon. Nije bio na drumu, vozio je po šljunku pored njega. S moje strane druma. Imao sam tri četvrtine sekunde da to shvatim. I dovoljno vremena da pomislim: Bože moj, pregaziće me školski autobus! Počeo sam da skrećem ulevo. Tu nastaje prekid u mom sećanju. Na drugoj strani prekida nalazim se na tlu. Gledam zadnji deo kombija. Sleteo je s puta. Nagnuo se u stranu. Ovo sećanje je veoma jasno i oštro. Više liči na snimak nego na sećanje. Vidim prašinu oko zadnjih svetala. Tablice i zadnji prozor su prljavi. Gledam sve to uopšte ne misleći da sam učestvovao u saobraćajnoj nesreći ili bilo čemu drugom. To je snimak, to je sve. Ne razmišljam, glava mi je potpuno prazna. Sledi novi kratki prekid u sećanju, posle kog sam levicom veoma pažljivo obrisao krv s očiju. Osvrnuo sam se oko sebe kad mi se vid malo razbistrio i ugledao čoveka kako sedi na obližnjoj steni, sa štapom u krilu. To je bio Brajan Smit, četrdesetdvogodišnjak, čovek koji me je udario kombijem. Ispostaviće se da nije imao besprekoran vozački dosije. Nagomilao je gotovo deset ozbiljnijih prekršaja. Tog popodneva, kad su nam se životi sreli, nije gledao na drum zato što je njegov rotvajler skočio sa zadnjeg dela kombija na zadnje sedište, do frižidera u kom je bilo mesa. Rotvajler se zvao Bulit (Smit je kod kuće imao još jednog rotvajlera Pistola). Počeo je da njuška poklopac frižidera, a Smit se okrenuo i pokušao da odgurne psa. Još ga je gledao i gurao njegovu glavu od frižidera kad se uspeo uz brdo;

gledao ga je i gurao i kad me je udario. Kasnije će reći prijateljima da je mislio da je udario „manjeg jelena“, bar dok nije video moje krvave naočari na prednjem sedištu. Odletele su mi s glave kad sam pokušao da mu se sklonim s puta. Okviri su bili savijeni i iskrivljeni, ali se stakla nisu slomila. Nosim ih i sad dok ovo pišem.

2 Smit je video da sam budan. Rekao mi je da je pomoć na putu. Zvučao je pribrano, čak veselo. Sedeo je na svom kamenu sa štapom na krilu i sa izrazom učtivog saosećanja: Zar nas dvojica nismo upravo imali usranu sreću? – poručivao je nemo. Reći će istražitelju da su Bulit i on napustili kombi zato što se uželeo „mars čokoladica iz prodavnice”. Palo mi je na pamet da me je zamalo ubio jedan od likova iz mojih romana kad sam nekoliko nedelja kasnije čuo ovaj toliko nebitan podatak. Bio je gotovo komičan. Pomoć je na putu, pomislio sam i to je verovatno dobro, zato što sam učestvovao u đavolski ozbiljnoj saobraćajnoj nesreći. Ležao sam u jarku krvavog lica. Desna noga me je bolela. Spustio sam pogled i video nešto što mi se nije dopalo; krilo mi se pomerilo u stranu. Izgledalo je da mi se čitava donja polovina tela okrenula udesno. Pogledao sam čoveka sa štapom i rekao: „Molim vas, recite mi da je samo iščašena.“ „Jok!“, rekao je. Glas mu je bio veseo, kao i lice, i blago zainteresovan. Zvučao je i izgledao kao neko ko sve ovo gleda na televiziji grickajući mars čokoladice. „Slomljena je na pet-šest mesta.“ „Žao mi je“, rekao sam – bog te pita zašto! – pre nego što sam ponovo izgubio svest. To nije ličilo na nesvesticu, već na čvorove na filmu sećanja. Kad sam ponovo došao sebi, narandžasto-beli kombi mirovao je pored druma, s upaljenim motorom i trepćućim svetlima. Pored mene je klečao medicinski tehničar Pol

Filbraun. Nešto je radio. Mislim da mi je sekao farmerke, iako je to možda bilo i kasnije. Pitao sam ga mogu li da dobijem cigaretu. Nasmejao se i rekao: „Teško.“ Pitao sam ga da li ću umreti. Rekao mi je da neću, ali da moram što pre da stignem do bolnice. U koju bih radije, onu u Norvej – Saut Parizu ili u Bridžtonu? Rekao sam mu da bih voleo da me prebaci do Nordern Kamberlanda u Bridžtonu, zato što je moje najmlađe dete – ono koje sam nedavno odbacio do aerodroma – pre dvadeset dve godine rođeno u njoj. Ponovo sam pitao Filbrauna da li ću umreti. Ponovo mi je rekao da neću. Pitao me je mogu li da mrdam prstima desne noge. Pomerio sam ih, misleći na staru pesmicu koju mi je majka ponekad recitovala: Ovo prasence je otišlo na pijacu, ovo prasence je ostalo kod kuće. Pomislio sam da je trebalo da ostanem kod kuće, da je odlazak u šetnju bio veoma loša ideja. Setio sam se da paralizovani ljudi ponekad misle da se miču, iako to nije slučaj. „Da li se moji prsti na nogama pomeraju?“, pitao sam Pola Filbrauna. Rekao je da se baš žustro pokreću. „Kuneš li se bogom da je tako?“, pitao sam ga. Mislim da se i zakleo. Počeo sam opet da gubim svest. Filbraun me je pitao, veoma polako i glasno, unoseći mi se u lice, da li je moja supruga u velikoj kući na jezeru. Nisam mogao da se setim. Nisam mogao da se setim gde su članovi moje porodice, ali sam mu izrecitovao telefonske brojeve naše velike kuće i kolibe na drugoj strani jezera, u kojoj je ponekad odsedala moja kći. Dođavola, mogao sam da mu izrecitujem i moj broj socijalnog osiguranja da me je pitao za njega. Znao sam sve brojeve. Sve ostalo je nestalo. I drugi su počeli da pristižu. Radio je emitovao policijske pozive. Vrisnuo sam od bola kad su me položili na nosila. Podigli su me u zadnji deo ambulantnih kola. Policijska kola su se približila. Vrata su se zatvorila. Neko napred je rekao: „Pazi da ih dobro zatvoriš!“ Zatim smo krenuli.

Pol Filbraun je sedeo pored mene s makazama u rukama. Rekao mi je da će odseći prsten s trećeg prsta desne ruke – burmu koju mi je Tabi dala 1983. godine, dvanaest godina nakon venčanja. Pokušao sam da mu kažem da ga nosim na desnoj ruci zato što je prava burma na trećem prstu leve – prvobitni komplet od dva prstena platio sam 15,95 $ u Dejevoj juvelirnici u Bangoru, što znači da me je prvi prsten koštao samo osam zelembaća. Ipak, obavio je svoj posao. Ispustio sam nerazgovetnu verziju tih reči, koju Pol Filbraun verovatno nije razumeo. Ipak je klimnuo. Osmehivao se dok je sekao drugu, mnogo skuplju burmu s moje nadute desne šake. Dva meseca kasnije pozvao sam ga da bih mu se zahvalio. Znao sam da mi je spasao život, kad mi je na licu mesta pružio neophodnu medicinsku pomoć i kad me je prevezao do bolnice brzinom od sto osamdeset na sat, po neravnim i slabo održavanim sporednim putevima. Uveravao me je da mu je veoma drago što me čuje i dodao da veruje da je neko bdeo nada mnom. „Dvadesetak godina radim ovaj posao“, rekao mi je preko telefona, „mislio sam da nećete živi stići do bolnice kad sam video kako ležite u jarku i kad sam procenio vaše povrede.“ Povrede su bile toliko ozbiljne da su doktori u bolnici Nordern Kamberland odlučili da ne mogu da me zbrinu. Neko je pozvao helikoptersku službu Lajf flajt, da me odveze do Medicinskog centra Central Mejn u Luistonu. Moja supruga, najstariji sin i ćerka u tom času stigli su u bolnicu. Deci su dozvolili da me vide samo nakratko. Supruga je mogla da ostane malo duže. Doktori su je uveravali da sam ozbiljno povređen, ali da ću preživeti. Donji deo tela bio mi je pokriven. Nisu joj dali da vidi kako se moje krilo na čudan način pomerilo udesno, ali su joj dozvolili da mi opere krv s lica i očisti kosu od staklića. Na glavi sam imao dugu posekotinu, posledicu sudara sa vetrobranskim staklom Brajana Smita. Udario sam pet centimetara od čelične ivice. Verovatno bih poginuo ili pao u

večitu komu i postao povrćka s dve noge da sam pogodio ivicu. Verovatno bih poginuo ili ostao večito paralizovan da sam pao na bilo koju od onih silnih kamenčina pored Puta broj 5. Kombi me je bacio pet metara uvis, ali sam promašio sve stenje. Lajf flajtov helikopter sleteo je na parkiralište Nordern Kamberlanda. Izgurali su me iz bolnice u krevetu s točkićima. Nebo je bilo veoma jasno, veoma plavo, a lepetanje elisa veoma glasno. Neko mi je vikao na uvo: „Da li ste ikad bili u helikopteru, Stivene?“ Govornik je zvučao radosno i uzbuđeno. Pokušao sam da kažem da sam se već vozio u helikopteru – dva puta – ali nisam mogao. Imao sam velikih problema s disanjem. Utovarili su me u letelicu. Video sam blistavi odsečak plavog neba kad smo uzleteli. Na njemu nije bilo ni oblačka. To je bio divan prizor. Slušao sam glasove s radija. Izgleda da je ovo bilo moje popodne za slušanje glasova. Sve teže sam disao. Mahnuo sam nekom, ili pokušao da to uradim. Nečije lice pojavilo se u mom vidokrugu. „Davim se“, promrmljao sam. Neko je nešto pogledao. Neko drugi je rekao: „Pluća mu otkazuju.“ Papir je zašuškao, nešto je otpakovano. Neko je progovorio na moje uvo, glasno, da bih ga čuo od buke elisa. „Uguraćemo cev u tebe, Stivene. Osetićeš gotovo neznatni bol. Drži se!“ Iz iskustva sam znao (naučio sam to još kao klinac s inficiranim ušima) da, kad vam medicinar kaže da će vas nešto boleti samo malo, laže i da će bol biti veoma jak. Ovog puta nije bio tako strašan, možda zbog lekova protiv bolova ili zato što sam bio na rubu svesti. Imao sam osećaj da me je neko udario po gornjoj strani grudi, neko ko je držao kratki oštri predmet. Čuo sam zabrinjavajuće zviždanje, kao da imam rupu na grudima. Pretpostavljam da sam je i imao. Tiho, normalno udisanje i izdisanje koje sam slušao čitavog života (hvala bogu, uglavnom nesvestan