O pisanju - Stephen King

u slanini i počnem da radim kućne poslove u pola dvanaest. S godinama sve češće ručam za radnim stolom i završavam posao oko pola dva po podne. Ponekad, kad reči naročito sporo pristižu, dočekam i vreme za čaj za radnim stolom. I jedno i drugo mi odgovara. Samo u najgorim okolnostima dozvoljavam sebi da prekinem posao pre nego što napišem tih 2.000 reči. Najbolji način za postizanje redovne (trolopijanske) produkcije jeste rad u spokojnoj atmosferi. Čak i najplodniji pisac teško radi u okruženju u kom su uzbunjivanja i ometanja više pravilo nego izuzetak. Kad me pitaju za „tajnu mog uspeha“ (apsurdna ideja, od koje ne mogu pobeći), ponekad kažem da postoje dve: sačuvao sam fizičko zdravlje (sve dok me kombi nije udario dok sam šetao kraj puta u leto 1999. godine) i brak. To je dobar odgovor zato što se pitanje ne ponavlja i zato što je donekle istinit. Kombinacija zdravog tela i stabilnog odnosa sa samosvojnom ženom, koja nimalo ne trpi ni mog ni bilo čijeg sranja, omogućila mi je kontinuitet u radu. Verujem da je i obrnuto istina: da su pisanje i zadovoljstvo koje mi ono pruža doprineli stabilnosti mog zdravlja i porodičnog života.

3 Čitati možete bilo gde, ali kad je pisanje u pitanju, boksovi u biblioteci, klupe u parku i iznajmljeni stanovi su poslednji izlaz. Truman Kapote tvrdio je da je najbolje radio u motelskim sobama, ali on je izuzetak. Najveći broj nas najbolje radi u svom ličnom prostoru. Videćete da će vam biti mnogo teško da ozbiljno shvatite vašu novu rešenost pišete sve dok ne nađete taj prostor. Vaša soba za pisanje ne mora biti dekorisana u duhu filozofije Plejboja niti vam je za pisanje neophodan starinski sto. Napisao sam prva dva objavljena romana – Keri i Salemovo – u vešernici iznajmljene prikolice. Kucao sam na ženinoj prenosnoj pisaćoj mašini Oliveti, za dečjim pisaćim stolom, koji mi je stiskao butine. Džon Čiver je navodno pisao u podrumu kuće za iznajmljivanje na Park aveniji, pored kotla za grejanje. Prostor može biti skroman (verovatno bi i trebalo da bude, kao što sam već predložio). Samo jedna stvar vam je neophodna: vrata koja želite da zatvorite. Zatvorena vrata su vaš način da poručite svetu i sebi da ste odlučni u nameri da pišete i da vas ništa neće odvratiti od toga. Trebalo bi da odredite dnevni obim posla pre stupanja u novi prostor za pisanje i zatvaranja vrata za sobom. Bilo bi najbolje da u početku, kao kod fizičkog vežbanja, lestvicu postavite nisko, da se ne biste obeshrabrili. Predlažem hiljadu reći dnevno i, pošto sam u velikodušnom raspoloženju, da makar u početku imate jedan dan nedeljno slobodan. Ne više od toga. Izgubićete na odlučnosti i želji da završite priču, ako vam se to desi. Zatim se pobrinite da vrata ostanu zatvorena dok ne ispunite zadatak koji ste sebi

postavili. Što pre napišite tih hiljadu reči na papiru ili ih snimite na flopi-disk. U prvim intervjuima (mislim da je to bilo na promociji Keri), radio-novinar pitao me je kako pišem. Moj odgovor – „Reč po reč“ – po svoj prilici, ostavio ga je bez teksta. Mislim da je pokušavao da shvati da li se šalim. Ali nisam se šalio. Stvar je, na kraju krajeva, veoma jednostavna. Pišete reč po reč, bilo da je u pitanju vinjeta od jedne strane ili epska trilogija poput Gospodara prstenova. Vrata vas odvajaju od ostatka sveta, ali vas takođe zadržavaju i u vašem prostoru, usredsređene na vaš posao. U vašoj sobi za pisanje, ako je moguće, ne bi trebalo da bude ni telefona. U njoj nema mesta ni za televizor ili videoigrice. Ako imate prozor, navucite zavese ili spustite roletne, izuzev ako nemate pogled na zid. Za svakog pisca, a naročito za početnika, uputno je da ukloni sve što bi mu moglo skrenuti pažnju. Automatski ćete i sami sklanjati sve što bi moglo imati takav učinak ako istrajete u pisanju. Ipak, na početku je najbolje da uklonite takve stvari još pre nego što počnete da pišete. Ja radim uz glasnu muziku – hard rok: AC/DC, Gans en rouzis i Metalika su mi najdraži. Muzika je za mene samo još jedan način za zatvaranje vrata. Okružuje me i ograđuje od svakodnevice. Kad pišete, želite da se rešite sveta, zar ne? Naravno da je tako! Jer pisanjem stvarate vlastite nove svetove. Mislim da zapravo govorim o kreativnom snu. Vaša soba za pisanje trebalo bi da bude slična spavaćoj, privatno mesto u koje se povlačite da biste sanjali. Vaš raspored – počnite otprilike u isto vreme svakog dana, a završite kad ispišete hiljadu reči na papiru ili kompjuteru – postoji da biste se navikli, da biste se pripremili za sanjanje, baš kao što se pripremate za spavanje otprilike u isto vreme svake noći, sledeći isti ritual. U pisanju i spavanju učimo da budemo fizički nepokretni, dok istovremeno ohrabrujemo um da se odvoji od jednoličnosti racionalnog mišljenja svakodnevnog bivstvovanja.

I dok vam se um i telo navikavaju na izvesnu količinu sna svake noći – šest, sedam, možda i preporučenih osam sati – možete da vežbate budni um da sanja živopisne, stvaralačke i maštovite snove na javi, koji su zapravo uspešna beletristika. Ali potrebna vam je soba, potrebna su vam vrata i potrebna vam je rešenost da ih zatvorite. Takođe vam je potreban opipljiv cilj. Pisanje će postajati sve lakše ako se budete držali ovih pravila. I ne čekajte na Muzu! Rekao sam vam da je on tvrdokorni momak koji se ne obazire na stvaralački nemir. Ne govorimo o tabli za prizivanje duhova ili duhovnom svetu, već o poslu poput polaganja cevi ili vožnje šlepera. Obavezni ste da se postarate da Muza zna gde ćete biti svakoga dana od devet do podneva ili od sedam do tri. Uveravam vas da će se pre ili kasnije pojaviti, žvaćući cigaru i prosipajući magiju.

4 Dobro – u sobi ste s navučenim roletnama, zatvorenim vratima i isključenim telefonom. Razneli ste televizor i obavezali sebe na hiljadu reči dnevno, bilo po ciči zimi, bilo po žezi. Dolazimo do velikog pitanja: O čemu ćete pisati? I do jednako velikog odgovora: O čemu god prokleto hoćete! O bilo čemu... dokle god ste iskreni. Maksima predavanja o pisanju bila je „pišite o onome što poznajete“. To zvuči dobro, ali šta ako želite da pišete o svemirskom brodu koji istražuje druge planete, ili o čoveku koji ubija suprugu i pokušava da se otarasi leša drobilicom za granje? Kako da pisac savlada neki od pomenutih zadataka i hiljadu drugih neukrotivih ideja rvući se s pravilom „pišite o onom što poznajete“? Mislim da bi valjalo početi sa što širim tumačenjem maksime „pišite o onom što poznajete“. Ako ste vodoinstalater, poznajete svoj zanat, ali je vaše znanje znatno šire. I srce zna ponešto, baš kao i mašta. I hvala bogu da je tako. Svet beletristike bi bez srca i mašte bio prilično sivo mesto. Možda ne bi ni postojao. Što se žanra tiče, verovatno je uputno pretpostaviti da ćete početi da pišete ono što volite da čitate – već sam pričao o ljubavi koju sam u detinjstvu gajio prema EC horor stripovima, dok se priče nisu pokvarile. Ali iskreno sam ih voleo, baš kao i horor filmove poput Oženio sam se monstrumom iz dubokog svemira. Zato sam pisao priče kao što je Bio sam tinejdžer kradljivac leševa. Ni dan-danas nisam daleko od pisanja sofisticiranije verzije ove priče. Sazdan sam od ljubavi prema noći i nemirnim mrtvačkim

kovčezima, to je sve. Mogu samo da slegnem ramenima ako to ne odobravate. Takav sam kakav sam. Ako ste ljubitelj naučne fantastike, prirodno je da ćete želeti da pišete naučnu fantastiku (i što više takvog štiva budete čitali, manja je verovatnoća da ćete prežvakati najeksploatisanije konvencije žanra, poput svemirskih opera i antiutopijske satire). Ako ste ljubitelj krimića, želećete da pišete takve knjige, a ako uživate u romantičnim pričama, napisaćete svoju. Nema ničeg pogrešnog u pisanju bilo čega navedenog. Mislim da bi bilo veoma pogrešno da okrenete leđa onom što volite i poznajete (ili volite, kao što sam ja voleo one stare EC stripove i crnobele horor filmove) za ljubav onog što bi, po vašem uverenju, zadivilo vaše prijatelje, rođake i kolege pisce. Namerno okretanje ka nekom žanru ili vrsti beletristike da bi se zaradio novac jednako je pogrešno. Za početak, moralno je diskutabilan. Zadatak beletristike je da pronađe istinu unutar mreže laži u priči, a ne da bude čin intelektualnog nepoštenja u trci za parama. Takva taktika, braćo i sestre, da vam odmah kažem, takođe ne funkcioniše. Kad me pitaju zašto sam odlučio da pišem knjige kakve pišem, uvek pomislim da pitanje otkriva više od bilo kog odgovora koji bih mogao ponuditi. Ono sadrži pretpostavku, sličnu ukusnom punjenju u središtu kolača, da pisac kontroliše svoj materijal, umesto obrnuto. 11 Ozbiljni i posvećeni pisac ne može da sagleda potku priče kao investitor raznovrsne ponude akcija i da izabere onu koja obećava najveći prihod. Svaki objavljeni roman bi onda bio bestseler, kad bi to bilo moguće, a veliki predujmi koji se isplaćuju desetini „velikih spisateljskih imena“ ne bi postojali (na veliku radost izdavača). Grišam, Klensi, Krajton i ja – između ostalih – dobijamo pomenute velike sume zato što prodajemo neobično veliki broj knjiga neobično brojnoj publici. Kritičari ponekad pretpostavljaju da imamo pristup nekoj mističnoj vulgati koju drugi (po njima mnogo bolji) pisci ne mogu da pronađu

ili pak ne žele da je koriste. Sumnjam u tačnost te pretpostavke, baš kao što ne verujem u argument nekih popularnih romanopisaca (mislim na pokojnu Džeklin Suzan, iako ona nije bila jedina) da uspeh duguju književnom kvalitetu – da publika prepoznaje istinsku veličinu na način koji je nedostupan uštogljenom i ljubomorom opterećenom književnom establišmentu. I ova ideja je luckasti proizvod taštine i nesigurnosti. Kupce knjiga u najvećem broju slučajeva uopšte ne privuku književni kvaliteti romana: oni žele dobru priču, da je ponesu u avion, nešto što će ih odmah očarati, privući i naterati da nestrpljivo okreću stranice. Mislim da se to događa kad čitaoci prepoznaju likove u knjizi, njihovo ponašanje, milje i govor. Čitalac je odmah spreman da se zainteresuje za priču kad čuje snažni eho sopstvenog života. Ipak, tvrdim da je nemoguće uspostaviti takvu vezu hotimično i planski nakon procene tržišta, kao što iskusni kladioničar procenjuje grla pre trke. Podražavanje tuđeg stila je u književnosti savršeno častan način da se počne kao pisac (zapravo, to je nemoguće izbeći; neki oblik podražavanja prati svaki stadijum piščevog razvoja), ali niko ne može zaista podražavati piščev pristup nekom žanru, ma kako jednostavno to izgledalo. Drugim rečima, ne možete ciljati knjigom kao krstarećom raketom. Ljudi koji reše da se obogate pisanjem u stilu Džona Grišama ili Toma Klensija proizvode isključivo blede imitacije, zato što rečnik nije isto što i osećaj, a zaplet je svetlosnim godinama daleko od iskrenosti spoznate umom i srcem. Kad vidite roman s natpisom „U tradiciji Džona Grišama/Patriše Kornvel/Meri Higins Klark/Dina Kunca...“ na naslovnoj stranici, znajte da je pred vama jedna od pomenutih proračunatih (i verovatno dosadnih) imitacija. Pišite ono što volite, udahnite tom štivu život i učinite ga jedinstvenim umetanjem vašeg poznavanja života, prijateljstava, veza, seksa i rada. Pogotovo ovog poslednjeg. Ljudi vole da čitaju o radu. Bog te pita zašto, ali vole. Ako

ste vodoinstalater koji uživa u naučnoj fantastici, razmišljajte o romanu o vodoinstalateru u svemirskom brodu ili na tuđinskoj planeti. Da li vam to zvuči šašavo? Pokojni Kliford D. Simak napisao je knjigu Kosmički inženjeri, koja veoma podseća na tako nešto. Uz to je i sjajno štivo. Ne zaboravite da postoji razlika između popovanja o onom što znate i korišćenja tog znanja za oplemenjivanje priče. Ovo drugo valja. Ono prvo ne valja. Razmislite o Grišamovom romanu Firma, koji mu je omogućio proboj u književni svet. Mladi advokat u ovoj priči otkriva da je njegov prvi posao, koji izgleda previše dobro da bi bio istinit, baš takav – jer zapravo radi za mafiju. Napeta, zarazna i munjevita radnja romana omogućila je prodaju gaziliona primeraka. Publika je, po svoj prilici, bila očarana moralnom dilemom u kojoj se našao advokat: raditi za mafiju je loše, tu nema dileme, ali je jebena plata odlična! Omogućila mu je da odmah sedne za volan BMW-a. Publika je takođe uživala u advokatovim domišljatim naporima da pronađe izlaz iz dileme. Najveći broj ljudi verovatno se ne bi poneo na taj način, a i deus ex machina prilično postojano klopara u poslednjih pedeset stranica, ali i to je način na koji bi većina volela da se ponaša. I zar ne bi bilo dobro da deus ex machina i vama malo pomogne u životu? Ne mogu biti siguran, ali opkladio bih se u psa i okućnicu da Džon Grišam nikad nije radio za mafiju. Taj deo priče je potpuno izmišljen (a potpuna izmišljotina je čisto zadovoljstvo za pisca beletristike). Jednom je bio mladi advokat. Vidi se da nije zaboravio ništa od pretrpljenih muka, baš kao što nije zaboravio ni raznovrsne finansijske zamke i mamce zbog kog je korporativno pravo tako teška oblast. Koristio se prostim humorom kao briljantnom protivtežom i nikad nije zamenio pripovedanje popovanjem. Predstavio je svet darvinističke borbe, u kom svi divljaci nose trodelna odela. I – ovo je dobar deo – u taj svet je nemoguće ne verovati. Grišam je bio u njemu, špijunirao je

tu zemlju i neprijateljske položaje i vratio se s iscrpnim izveštajem. Govorio je istinu o onom što zna. I zbog toga je, ako ni zbog čega drugog, zaslužio svaki zelembać koji mu Firma donela. Kritičari su odbacili Firmu i Grišamove kasnije knjige kao loše napisano štivo. Oni zbunjeni njegovim uspehom ne uspevaju da uvide razlog za to samo zato što je tako veliki da je očigledan, ili možda zato što se prave glupi. Grišamova izmišljena priča čvrsto je ukorenjena u njemu poznatoj stvarnosti, koju je lično iskusio i o kojoj je pisao s potpunim (gotovo naivnim) poštenjem. Rezultat je knjiga koja je – imala kartonske likove ili ne, o čemu i možemo raspravljati – hrabra, jedinstvena i zadovoljavajuća. Kao pisac početnik, dobro ćete učiniti ako ne budete podražavali žanr „advokata u nevolji“, koji je sad, po svoj prilici, Grišamov izum, već da pokušate da podražavate njegovu otvorenost i to što se bavio isključivo suštinom. Džon Grišam, naravno, poznaje advokate. Vaše znanje vas čini jedinstvenim na neki drugi način. Budite hrabri i pođite u izviđanje. Iscrtajte neprijateljske položaje na mapi. Vratite se i ispričajte sve što ste saznali. I ne zaboravite da vodoinstalateri u svemiru uopšte nisu tako loš materijal za priču.

5 Priče i romani, po mom mišljenju, sastoje se iz tri dela: naracije, koja pokreće priču od tačke A do tačke B i konačno do tačke Z; opisa, koji stvara čulnu realnost za čitaoca; i dijaloga, koji oživljavaju likove putem njihovog govora. Možda ćete se zapitati gde je ovde zaplet. Odgovor je – makar moj odgovor – da ga nema nigde. Neću tvrditi da nikad nisam pokušavao da ga unapred smislim, baš kao što neću tvrditi da nikad nisam izrekao laž, ali se trudim da i jedno i drugo činim što ređe. Ne verujem u unapred smišljene zaplete iz dva razloga: prvo, zato što je naš život uglavnom bez njih, uprkos svih razumnih mera predostrožnosti i pažljivog planiranja; i drugo, zato što verujem da spontanost iskrenog stvaranja i smišljanje zapleta unapred nisu kompatibilni. Potrudiću se da budem što jasniji – želim da shvatite da, što se pravljenja priča tiče, verujem da se one same prave. Posao pisca je da im pruži prostor za rast (i da ih zapiše, naravno). Lepo ćemo sarađivati ako možete da sagledate stvari na ovaj način (ili da makar pokušate). Ako, s druge strane, procenite da sam lud, nema problema. Nećete biti prvi kome je to palo na pamet. Kad sam u intervjuu za Njujorker rekao novinaru (Marku Singeru) da verujem da su priče kao fosili u tlu, rekao mi je da mi ne veruje. Odgovorio sam da je to u redu, sve dok veruje da ja verujem u to. I verujem. Priče nisu suvenirske majice ili gejmboji. Priče su relikvije, deo neotkrivenog pređašnjeg sveta. Piščev posao je da iskoristi alatke iz kutije za alat i da ih iskopa iz zemlje što netaknutije. Ponekad je tako otkriveni fosil mali – tek školjka. Ponekad je ogromni

tiranosaurus reks s divovskim rebrima i iscerenim zubima. Tehnika iskopavanja ostaje u osnovi ista, bilo da je reč o kratkoj priči ili o mamutskom romanu od hiljadu strana. Koliko god da ste dobri, koliko god iskustva da imate, verovatno je nemoguće da iskopate čitav fosil iz zemlje, bez lomova i gubitaka. Da biste iskopali najveći deo, lopata mora ustupiti mesto delikatnijim alatkama. Crevu za vazduh, češljiću, možda i četkici za zube. Zaplet je mnogo veća alatka, piščeva pneumatska bušilica. Nesumnjivo je da možete osloboditi fosil iz tvrdog tla i pneumatskom bušilicom, ali vam je vrlo dobro poznato, baš kao i meni, da će bušilica upropastiti onoliko materijala koliko će i osloboditi. Glomazna je, neosetljiva i ne pogoduje stvaranju. Smatram da je zaplet budalin prvi izbor, a dobrom piscu poslednji. Priča koja nastaje na osnovu unapred smišljenog zapleta osuđena je da izgleda izveštačeno i kruto. Oslanjam se na intuiciju. Mogu to da radim zato što se moje knjige zasnivaju na situaciji, a ne na priči. Neke ideje od kojih su nastale su složenije, ali najveći deo počeo je s blistavom jednostavnošću izloga robne kuće ili prizora iz muzeja voštanih figura. Želim da smestim grupu likova (možda i samo par; možda i samo jednog) u neku vrstu neprilike i da gledam kako pokušavaju da se oslobode. Moj posao nije da im pomažem da se oslobode ili da ih usmeravam ka sigurnosti – takav poduhvat zahteva bučnu pneumatsku bušilicu zapleta – već da posmatram i beležim šta rade. Situacija prethodi svemu. Likovi – na početku uvek ravni i bezlični – proishode iz nje. Počinjem da pripovedam tek kad to učvrstim u mom umu. Često imam ideju o mogućem ishodu, ali nikad nisam tražio od likova da postupe u skladu s njom. Upravo suprotno, želim da sve rade na svoj način. U nekim slučajevima ishod je onakav kakav sam i zamislio, ali najčešće je nešto sasvim neočekivano. To je jako dobra stvar za pisca napetog štiva. Naposletku, ja nisam samo stvaralac romana, već i njegov prvi čitalac. Mogu da budem prilično

siguran da će čitalac uzbuđeno okretati stranice ako ni ja, iako znam predstojeće događaje, ne mogu da pogodim, s bilo kakvom tačnošću, kako će se prokletinja na kraju završiti. I zašto bih se brinuo o onom što će se dogoditi na kraju? Zašto bih bio takav manijak kontrole? Priča će se, pre ili kasnije, negde i nekako završiti. Žena i ja smo početkom osamdesetih otišli u London. Spojili smo posao sa zadovoljstvom. Zaspao sam u avionu i sanjao popularnog pisca (mogao je biti i moja malenkost, ali sam prokleto siguran da nije bio Džejms Kan) koji je pao u šake psihotične obožavateljke na nekoj farmi u nekoj vukojebini. Obožavateljka je bila paranoična žena izolovana od sveta. Čuvala je stoku u ambaru. U njemu je bila i krmača, ljubimica po imenu Mizeri. Krmača je krštena po glavnoj junakinji piščevog serijala ljubavnih romana sa istorijskom tematikom. Probudio sam se, misleći o onom što je žena rekla piscu, koji je sa slomljenom nogom bio zatočen u gostinskoj sobi. Pribeležio sam sve to na salveti Amerikan erlajnsa, da ne bih zaboravio. Stavio sam je u džep i izgubio je, ali nisam zaboravio najveći deo onog što sam na njoj napisao: Govorila je iskrenim tonom, ali je izbegavala da ga pogleda u oči. Bila je krupna i čvrsta od glave do pete. Predstavljala je odsustvo praznine (Šta god to značilo; ne zaboravite da sam bio bunovan.) „Nisam htela da budem duhovita na zloban način kad sam nazvala krmaču Mizeri, ne, gospodine. Molim vas da ne mislite tako nešto. Ne, imenovala sam je u duhu ljubavi obožavateljke, najčistije koja postoji. Trebalo bi da budete polaskanu' Tabi i ja odseli smo u londonskom hotelu Brauns. Prve noći nisam mogao da zaspim. San mi nije hteo na oči zbog buke iz sobe iznad nas i odjeka prekookeanskog putovanja avionom, ali ponajviše zbog onog što je pisalo na salveti. Na njoj sam nažvrljao nešto što je moglo da postane zametak zaista odlične priče, koja može biti i zabavna i satirična i

strašna. Odmah sam znao da je previše bogata da ne bi bila napisana. Ustao sam, sišao u prizemlje i zamolio recepcionera da mi pokaže mesto na kom bih neko vreme mogao da radim na miru. Odveo me je do velelepnog stola na odmorištu prvog sprata. S verovatno opravdanim ponosom, rekao mi je da je pripadao Radjardu Kiplingu. Bio sam malo zaplašen ovim podatkom, ali je mesto bilo tiho, a sto dovoljno gostoljubiv. Nudio je radnu površinu od trešnjevog drveta veličine jednog ara. Ispunio sam šesnaest strana u stenografskoj svesci, nalivajući se čajem (pio sam litre dok sam pisao... u odsustvu piva). Volim da pišem olovkom. Jedini problem je što, kad se zalaufam, ne mogu da držim korak s redovima oblikovanim u glavi, pa se brzo istrošim. Digao sam ruke od posla i sišao u predvorje da bih se zahvalio recepcioneru što mi je dozvolio da koristim divni sto gospodina Kiplinga. „Izuzetno mi je drago što ste uživali u njemu“, odvratio je. Počastio me je zagonetnim tužnjikavim osmejkom, kao da je lično poznavao velikog pisca. „Kipling je umro za tim stolom od moždanog udara. Strefio ga je baš dok je pisao.“ Popeo sam se uz stepenice, da bih odspavao nekoliko sati, misleći da često dobijamo podatke od kojih imamo više štete nego koristi. Radni naslov moje priče od otprilike 30.000 reči bio je Izdanje Eni Vilks. Raspolagao sam osnovnom situacijom kad sam seo za divni sto gospodina Kiplinga – obogaljeni pisac, psihotična obožavateljka. Priča je bila jasno oblikovana u mom umu. Prava priča tad nije postojala (pa, jeste, ali kao zakopani relikt – izuzev šesnaest rukom pisanih stranica – ii zemlji). Nisam morao da je znam da bih počeo da radim. Pronašao sam fosil. Ostatak posla sastojaće se u njegovom iskopavanju. Tvrdim da ono što pomaže meni može u jednakoj meri pomoći i vama. Takav pristup će i vas osloboditi ako robujete zamornoj tiraniji plana (ili ste zastrašeni njome) i svesci

punoj „beležaka o likovima“. U najmanju ruku, usmeriće vaš um ka nečem zanimljivijem od razvoja zapleta. (Zanimljivo podsećanje: Edgar Volas, pisac petparačkih bestselera iz dvadesetih godina, verovatno je najveći ovovekovni zagovornik strogog razvoja zapleta. Volas je izumeo – i patentirao – spravu zvanu zapletni točak Edgara Volasa. Kad se zaglavite u razvoju zapleta, ili kad vam naglo zatreba čudesni obrt, jednostavno zavrtite zapletni točak i pročitate ono što se pojavi na prozorčetu: dolazak u pravi čas možda, ili heroina izjavljuje ljubav. Te spravice su se svojevremeno prodavale kao alva.) Mislio sam da znam šta će se dogoditi kad sam završio s pisanjem prvih stranica u hotelu Brauns, na kojima se Pol Šeldon probudio da bi saznao da je zatočenik Eni Vilks. Eni će tražiti da Pol napiše još jedan roman o odvažnoj glavnoj junakinji Mizeri Čestejn, knjigu posvećenu samo njoj. Pol će se, naravno, složiti posle početnog nećkanja (psihotična medicinska sestra, pomislio sam, zna da bude veoma ubedljiva). Eni će mu reći da namerava da žrtvuje voljenu krmaču Mizeri u tom projektu. Mizerin povratak postojaće u samo jednom primerku: rukopisu uvezenom u svinjsku kožu! Na tom mestu pogasićemo svetla, pomislio sam. Šest ili osam meseci kasnije vratićemo se u Enino prebivalište u zabitima Kolorada, zarad iznenađujućeg kraja. Pola nigde nema. Njegova bolesnička soba preobražena je u svetilište Mizeri Čestejn. Krmača Mizeri je još živa i zdrava. Srećno grokće u svinjcu pored ambara. Na zidovima Mizerine sobe su omoti knjiga, isečci iz filmova o Mizeri, fotografije Pola Šeldona, možda i novinski naslov ČUVENI PISAC LJUBAVNIH ROMANA JOŠ NIJE PRONAĐEN. U središtu sobe je stočić, a na njemu brižljivo osvetljena knjiga (stočić je od trešnjevog drveta, naravno, u čast gospodina Kiplinga). To je Mizerin povratak u izdanju Eni Vilks. Korice su divne, i trebalo bi da budu, jer načinjene su od kože Pola Šeldona. A šta je bilo s Polom? Njegove kosti su možda

sahranjene iza ambara, ali mislim da je krmača pojela najsočnije delove. Nije loše. To bi bila prilično dobra priča (ne tako dobar roman; niko ne voli da navija za tipa na tri stotine strana, samo da bi između šesnaestog i sedamnaestog poglavlja otkrio da ga je pojela krmača), ali priča je brzo otišla u drugom smeru. Pol Šeldon se pokazao mnogo snalažljivijim nego što sam mislio da će biti. Njegov napor da izigrava Šeherezadu da bi spasao vlastiti život pružio mi je priliku da kažem neku reč o iskupljujućoj moći pisanja, koju sam odavno iskusio na vlastitoj koži, ali nisam mogao da je valjano artikulišem. I Eni se pokazala složenijom nego što sam je isprva zamišljao. Pisanje o njoj bilo je veoma zabavno. Bila je žena za koju je izraz kukuričuća derišta bio vrhunac profanosti, ali koja je, i ne trepnuvši, otfikarila stopalo svom najdražem piscu kad je pokušao da pobegne. Na kraju je u meni izazivala gotovo iste količine sažaljenja i straha. Nijedna pojedinost i događaj u priči nisu rođeni iz zapleta. Nastali su organski. Svaki je prirodno proistekao iz prvobitne situacije, svaki je bio otkriveni deo fosila. I sve ovo pišem sa osmehom. Silno sam se zabavljao radeći na toj knjizi, iako sam najveći deo vremena bio pod uticajem droge i alkohola. Džeraldova igra i Devojčica koja je volela Toma Gordona su još dva u potpunosti situaciona romana. Ako se Mizeri može opisati kao „dva lika u kući“, Džerald je „jedna žena u spavaćoj sobi“, a Devojčica je „jedno dete izgubljeno u šumi“. Već sam rekao da sam pisao i romane sa zapletom. Rezultati kao Insomnija i Rouz Mader nisu bili naročito inspirativni. To su (ma kako mi priznanje teško padalo) kruti romani, oni „suviše sam se trudio oko njih“. Jedini roman napisan na osnovu zapleta koji mi se zbilja sviđa jeste Mrtva zona (biću do kraja iskren, pa ću reći da mi se zaista dopada). Vreća kostiju je knjiga koja izgleda kao da je napisana na osnovu unapred smišljenog zapleta. Zadovoljavajuće je gotska (makar po mom mišljenju) i

veoma složena. Ali u njoj nema ničeg unapred smišljenog. Istorija TR-90 i priča o onom što je udovica Majka Nunana htela da postigne poslednjeg leta svog života nastale su spontano – drugim rečima, svi ti detalji bili su delovi fosila. Dovoljno snažna situacija obesmišljava pitanje zapleta, što mi odgovara. Najzanimljivije situacije obično se mogu izraziti pitanjem: Šta ako... r> Šta ako bi vampiri napali seoce u Novoj Engleskoj? (Salemovo) Šta ako policajac u zabitom gradiću u Nevadi poludi i počne da ubija sve redom? (Očajavanje) Šta ako čistačica, koja se izvukla kad je optužena za ubistvo (supruga), bude osumnjičena za još jedno ubistvo (poslodavke)? (Dolores Klejborn) Šta ako pobesneli pas zarobi mladu majku i njenog sinčića u automobilu? (Kudžo) Sve te situacije iznenada su mi se javile – pod tušem, za volanom automobila, u šetnji – i od njih su nastale knjige. Ni u jednom slučaju nisam sledio unapred smišljeni zaplet, pa čak ni u obliku beleške na papiru iscepanom iz sveske, iako neke priče (Dolores Klejborn, na primer) po složenosti ne zaostaju za onima u kriminalističkim romanima. Molim vas da ne zaboravite da postoji ogromna razlika između priče i zapleta. Priča je časna i pouzdana; zaplet je podmukao i najbolje je da bude u kućnom pritvoru. Svaki od gore pomenutih romana je uglačan i oplemenjen pojedinostima u daljoj obradi, ali je većina elemenata već postojala. „Film bi trebalo da postoji u grubim crtama“, rekao mi je filmadžija Pol Herš. Isto zapažanje važi i za knjige. Nekoherentnost i nezanimljivo pripovedanje retko se kad mogu ukloniti sitnim zahvatom poput druge ruke. Ovo nije udžbenik, pa nema mnogo vežbi, ali bih želeo da vam ponudim jednu, u slučaju da pomislite da je sva ova priča o situaciji koja zamenjuje zaplet samo nadmeno proseravanje. Pokazaću vam mesto na kom se nalazi fosil.

Vaš posao biće da napišete pet-šest strana naracije bez unapred smišljenog zapleta o tom fosilu. Drugim rečima, želim da iskopate kosti i vidite kako izgledaju. Mislim da ćete se prilično iznenaditi i obradovati rezultatima. Jeste li spremni? Idemo. Svi su upoznati s osnovnim elementima ove priče. Svake druge nedelje se sa sitnim varijacijama pojavljuje u crnim hronikama dnevnih novina većih gradova. Žena – nazovimo je Džejn – udaje se za bistrog i duhovitog muškarca, koji zrači seksualnim magnetizmom. Nazvaćemo ga Dik; to je najfrojdovskije ime koje nam stoji na raspolaganju. Dik, na svu žalost, poseduje tamnu stranu. Ima kratak fitilj, opsednut je kontrolom, a možda je (to ćete doznati na osnovu njegovih reči i dela) i paranoičan. Džejn ulaže silan trud da, zarad braka, previdi njegove mane (saznaćete i zašto se toliko trudi; izaći će na scenu i reći). Dobijaju dete. Neko vreme je sve naizgled bolje. Kad devojčica napuni tri godine, ponovo počinje zlostavljanje praćeno napadima ljubomore. Ono je isprva verbalno, a zatim fizičko. Dik je ubeđen da Džejn spava s drugim muškarcem, verovatno s kolegom. Je li to neko određen? Ne znamo, niti je bitno. Dik će vam reći na koga sumnja. Znaćemo i mi kad on to kaže, zar ne? Sirota Džejn više ne može da trpi. Razvodi se od budale i dobij a starateljstvo nad kćerkom, malom Nel. Dik počinje da ih progoni. Džejn traži i dobija zabranu prilaska. Veliki broj zlostavljanih žena reći će vam da je taj dokument koristan koliko i suncobran u uraganu. Kreten Ričard je uhapšen i zatvoren posle incidenta – verovatno javnog prebijanja – koji ćete opisati do najsitnijih strašnih i živopisnih pojedinosti. Sve ovo je pozadinska priča. Kako i u kojoj meri ćete je predstaviti, u potpunosti zavisi od vas. U svakom slučaju, to nije situacija. Ono što sledi je situacija. Jednog dana, nedugo po Dikovom utamničenju u gradskom zatvoru, Džejn je uzela malu Nel iz obdaništa, da bi je odvezla kod drugarice na rođendansku zabavu. Odvezla

se kući da uživa u dva-tri retka sata mira i tišine. Možda ću malo dremnuti, misli. Stanuje u kući, iako je mlada samohrana majka, zato što situacija to zahteva. Priča će vam reći kako je došla do nje i zašto ima slobodno po podne. Neće biti problema ako smislite ubedljive razloge (možda je pripadala njenim roditeljima; možda samo čuva nečiju kuću; a možda je u pitanju nešto sasvim treće). Trgla se zbog podsvesnog signala kad je ušla. Zbog nečega se osećala nelagodno. Govorila je sebi da su u pitanju nervi, zato što nije mogla da odredi razlog napetosti. Pripisala je neugodno osećanje suočavanju s posledicom petogodišnjeg pakla u braku s Gospodinom Pravim. Šta bi drugo moglo biti? Dik je, naposletku, iza brave. Odlučila je da popije šolju biljnog čaja i odgleda vesti pre nego što dremne. (Da li ćete kasnije iskoristiti čajnik vrele vode na šporetu? Možda, možda...) Glavna vest u Dnevniku u tri je prenerazila. Tog jutra trojica zatvorenika pobegla su iz gradskog zatvora. Ubila su i stražara. Dvojica loših momaka su gotovo odmah uhvaćena, ali je treći još na slobodi. Nijedan zatvorenik nije pomenut po imenu (ne u ovim vestima), ali Džejn, sedeći u praznoj kući (koju ste plastično opisali), nimalo ne sumnja da je jedan od njih bio i Dik. Poznavala je, pošto je konačno identifikovala razlog nelagodnosti koju je osetila u foajeu, taj sve slabiji miris Dikovog osveživača za kosu. Sedela je u fotelji, mišića ukočenih od straha, nesposobna da ustane. Samo bi Dik koristio osveživač za kosu u zatvoru, pomislila je kad je čula njegove korake na stepenicama. Morala je da ustane i da potrči, ali nije mogla ni da mrdne... To je prilično dobra priča, zar ne? Mislim da jeste, ali nije baš unikatna. Već sam naveo da je BIVŠI MUŽ PREBIJA (ILI UBIJA) NEKADAŠNJU SUPRUGU vest koja se svake druge nedelje može pročitati u novinama. To je tužno, ali istinito. Želim da u ovoj vežbi promenite pol antagoniste i protagoniste pre nego što počnete da razvijate situaciju u vašem pripovedanju – da, drugim rečima, od bivše supruge

napravite negativca (možda beži iž psihijatrijske ustanove, umesto iz zatvora), a od supruga žrtvu. Pripovedajte bez prethodno smišljenog zapleta – prepustite vodstvo situaciji i nek vas neočekivani obrt ponese sa sobom. Predviđam vam veličanstven uspeh... ako budete istiniti u pogledu govora i ponašanja vaših junaka. Poštenje u pripovedanju može da nadoknadi mnogo stilskih nedostataka, što se može videti iz radova krutih prozaista poput Teodora Drajzera i Ajn Rand, ali laganje je velika i neotklonjiva greška. Lažovi dobro prolaze, to je nepobitna istina, ali samo na velikoj slici, a nikad u džunglama istinskog stvaranja, u kojima mučnim koracima napredujete prema cilju. Dok ste tamo, sve propada ako počnete da lažete o onom što znate i osećate.

6 Opis omogućava čitaocu da postane čulni učesnik priče. Dobar opis je veština kojom se može ovladati, a to je jedan od najvećih razloga zašto ne možete uspeti ako niste mnogo čitali i pisali. Stvar nije samo u tome kako, već i koliko. Čitanje će vam pomoći da pronađete odgovor na pitanje koliko, ali će vam samo stranice ispisanog teksta pomoći da odgovorite na pitanje kako. Rad je jedini put do saznanja. Opisivanje počinje vizualizacijom onog što želite da čitalac iskusi. Završava se prevođenjem onog što vidite u vašem umu, u reči na stranici. To nije nimalo lako. Kao što sam rekao, svi smo čuli kako neko govori: „Čoveče, bilo je tako dobro (ili tako strašno/neobično/zabavno)... samo ne mogu da opišem!“ Morate biti sposobni za opisivanje ako želite da budete uspešan pisac, toliko da naterate čitaoca da pršti od prepoznavanja. Trud će vam se sasvim zasluženo isplatiti ako to postignete. Dobićete mnogo negativnih odgovora ako ne uspete, i možda onda potražiti zaposlenje u očaravajućem svetu telemarketinga. Šturi opis zbunjuje i ostavlja čitaoca u mraku. Preterano opisivanje ga guši podacima i slikama. Trik je u zlatnoj sredini. Veoma je važno znati šta da se opiše, a šta da se zaobiđe dok se bavite glavnim poslom: pričanjem priče. Nisam naročito sklon iscrpnom opisivanju fizičkih karakteristika likova i njihovih osobina (inventar odeće me naročito nervira; potražiću modni katalog ako se uželim opisa odeće). Retko sam osetio želju da opišem podrobni izgled ljudi u svojim pričama – radije puštam čitaoca da im sam doda lica, stas i odeću. Mislim da i sami možete dovršiti posao ako vam kažem samo da je Keri Vajt izopštenica u

srednjoj školi, s lošim tenom i garderobom modne stradalnice. Imam li pravo? Ne moram da vam opisujem bubuljicu po bubuljicu i ružnu suknju po suknju. Naposletku, svi se sećamo makar jedne gubitnice iz srednje škole. Detaljni opis samo bi istisnuo ono što vi već imate u glavi, a ja bih ugrozio vezu zasnovanu na razumevanju, koju želim da uspostavim s vama. Opis počinje u piščevoj mašti, ali bi trebalo da se završi u čitaočevoj. Pisac je u tom pogledu mnogo srećniji od filmadžije, koji je gotovo uvek prinuđen da pokaže previše... uključujući, u devet od deset slučajeva, i patent-zatvarač na monstrumovim leđima. Mislim da su za čitaoca u priči mesto radnje i tekstura pripovedanja mnogo značajniji od fizičkog opisa protagonista. Takođe, mislim da fizički opis ne bi trebalo da bude prečica do karaktera. Zato me poštedite, moliću lepo, junakovih oštroumnih plavih očiju i isturene, odlučne brade, takođe i junakinjinih nadmenih jagodica. To je loša tehnika, prosto lenjo pisanje, pandan onih zamornih priloga. Dobar opis, po mom mišljenju, obično se sastoji od nekoliko valjano izabranih pojedinosti koje će predstaviti i sve ostalo. Te pojedinosti najčešće su prve koje vam padnu na pamet. Svakako će biti dobar početak. Ako kasnije odlučite da ih izmenite, dopunite ili izbrišete, možete to lako učiniti – zbog toga i postoji druga ruka. Ali mislim da ćete u većini slučajeva uvideti da su prve vizualizovane pojedinosti najistinitije i najbolje. Ne bi trebalo da zaboravite (i čitanje će iznova potvrditi ovo zapažanje ako posumnjate u njega) da je podjednako lako preterati s opisima kao i ne opisivati dovoljno. Verovatno je i lakše. Palm tu na Drugoj aveniji jedan je od najboljih restorana u Njujorku. Kad bih odlučio da u njemu postavim scenu, pisao bih o onom što znam, pošto ga često posećujem. Prizvao bih sliku tog mesta pre nego što bih počeo da pišem. Crpao bih iz sećanja i ispunjavao oko uma, koje sve oštrije vidi što se češće koristi. Zovem ga mentalnim okom zato što je to izraz s kojim su svi upoznati, iako želim da otvorim sva čula. Brzo

ali intenzivno, pretrešću pamćenje. To će ličiti na hipnozom indukovani doživljaj. Taj postupak će, kao i hipnoza, svaki put biti sve lakši. Prva četiri detalja koja mi padaju na pamet kad pomislim na Palm tu jesu: (a) tama ispred bara i kontrast: sjajno ogledalo iza njega, koje hvata i odražava svetlost s ulice; (b) strugotina na podu; (c) karikature na zidovima; (d) miris pečenog mesa i ribe. Setio bih se još ponečega kad bih duže razmišljao (izmislio bih zaboravljeno – činjenice i mašta prepliću se u procesu vizualizacije), ali za viškom nema potrebe. Naposletku, ne posećujemo Tadž Mahal i ne želim da vam prodam lokal. Važno je ne zaboraviti da ovde nije reč o miljeu – već o priči, i da je uvek reč o priči. Ne bi mi koristilo (a ni vama) da odlutam u šibljak deskripcije samo zato što je to lako. Imamo druga, mnogo pametnija posla. Evo odlomka o ulasku lika u Palm tu: Taksi se jednog blistavog letnjeg popodneva u petnaest do četiri zaustavio ispred Palm tua. Bili je platio vožnju, izašao na trotoar i pogledom potražio Martina. Nije ga bilo na vidiku. Bili je zadovoljno ušao u restoran. Palm tu je bio mračan kao pećina posle vrele jasnoće Druge avenije. Ogledalo iza bara hvatalo je malo uličnog bleštavila, prenoseći ga u tamu kao fatamorganu. Bili je isprva samo to video. Oči su počele da mu se privikavaju. Nekoliko usamljenika pilo je za barom. Iza njih je bio šef sale, razvezane mašne. Zavrnuti rukavi košulje otkrivali su dlakave zglobove. Razgovarao je s barmenom. Bili je ugledao strugotinu na podu. Tako nešto moglo se očekivati u ilegalnom baru u vreme prohibicije, ali ne i u restoranu na prelomu milenijuma, u kom je pušenje zabranjeno, da i ne govorimo o pljuvanju duvana za žvakanje na pod.

Karikature – likovi s lokalne političke scene, novinari koji su se odavno penzionisali ili satrli od alkohola i neprepoznatljive slavne ličnosti – plesale su po zidovima sve do tavanice. Lokal se osećao na odreske i prženi luk. Sve je bilo isto. Šef sale je zakoračio prema njemu. „Mogu li da vam pomognem, gospodine? Ne služimo jelo do šest, ali bar...“ „Tražim Ričija Martina“, reče Bili. Bilijev dolazak taksijem je naracija – akcija, ako više volite tu reč. Ono što sledi kad prekorači preko praga restorana manje-više je obično opisivanje. Naveo sam gotovo sve detalje koji su mi prvi pali na pamet kad sam pristupio sećanju na stvarni Palm tu i dodao nekoliko novina. Mislim da je šef sale između smena prilično upečatljiva slika. Dopadaju mi se razvezana kravata i zavrnuti rukavi koji otkrivaju dlakave zglobove. To liči na fotografiju. Miris ribe je jedini izostavljeni utisak, zato što je miris luka jači. Vratili smo se pripovedanju s malo naracije (šef sale stupa na središte scene), a zatim na dijalog. Jasna slika lokacije nam je već pred očima. Mogao sam da dodam mnoštvo pojedinosti – uskost prostorije, Tonija Beneta iza ozvučenja, nalepnicu Jenkija na kasi – ali čemu to? Obrok je jednak gozbi kad je postavljanje scene i opisivanje u pitanju. Hoćemo da znamo da li je Bili video Ričija Martina – platili smo dvadeset četiri dolara da bismo pročitali tu priču. Detaljniji opis restorana usporio bi ritam pripovedanja i verovatno narušio magiju koju dobra beletristika može da isplete. Čitalac često prekida praćenje priče zato što ona postane dosadna, zbog pisca koji je, zanet opisivanjem, zaboravio da mora zadržati loptu u igri. Čitalac koji bi voleo da sazna više od gorenavedenog o Palm tuu može da ga poseti kad sledeći put skokne do Njujorka, ili da zatraži brošuru. Već sam prosuo dovoljno mastila da bih od Palm

tua načinio mesto radnje. Moraću da revidiram opis i da ga svedem na nekoliko redaka u drugoj ruci, ako odlučim da bude kraći. Sigurno ga neću zadržati samo zato što je dobar. Trebalo bi da bude dobar da sam plaćen za to, ali nisam plaćen da ugađam sebi. U mom središnjem deskriptivnom pasusu o Palm tuu nalazi se i čist opis („nekoliko usamljenika pilo je za barom“) i nešto poetičniji fragment („Ogledalo iza bara... prenoseći ga u tamu kao fatamorganu.“). Oba su u redu, a i ja volim figurativne opise. Upotreba poređenja i ostalih oblika figurativnog jezika jedno je od najvećih poslastica beletristike – njenog čitanja i pisanja. Uspešno poređenje nas ushićuje kao susret sa starim prijateljem u gomili nepoznatih ljudi. Poređenjem dva naizgled nepovezana predmeta – restoranskog bara i pećine, ogledala i fatamorgane – ponekad smo sposobni da sagledamo staru stvar na nov i upečatljiv način.12 Mislim da pisac i čitalac učestvuju u nekoj vrsti čuda, čak i kad rezultat nije upečatljivija i lepša, već samo jasnija slika. Možda je taj zaključak malo prejak, ali da – verujem u njega. Kad poređenje ili metafora ne funkcionišu, rezultat može biti smešan, čak i prava bruka. Nedavno sam pročitao rečenicu u romanu koji radije ne bih imenovao: „Ravnodušno je sedeo pored leša. Čekao je dolazak forenzičara strpljivo kao ćureći sendvič.“ Nisam uspeo da uočim vezu koja nešto objašnjava, ako ona uopšte postoji. Smesta sam zatvorio knjigu i prestao sam da je čitam. Kad pisac zna šta radi, vozim se do kraja. Ali ako ne zna... pa, zagazio sam u pedesete, a knjiga ima napretek. Nemam više vremena za čitanje loše napisanih. Zen-poređenje je samo jedna potencijalna zamka figurativnog jezika. Najčešća je – i ponovo, upadanje u ovu stupicu uglavnom može biti pripisano nedovoljnom čitanju – korišćenje klišea od poređenja, metafora i slika. Trčao je kao lud, lepa je kao letnji dan, tip je opasan dasa, Bob se borio kao tigar... ne traćite moje (ili bilo čije) vreme takvim

tričarijama. Zbog njih ćete izgledati kao lenčuga ili neznalica. Ni jedna ni druga ocena neće unaprediti vašu spisateljsku reputaciju. Meni najdraža poređenja, uzgred, jesu iz tvrdokorne detektivske beletristike četrdesetih i pedesetih godina, iz pera književnih naslednika petparačke književnosti. Evo nekih primera: „Bilo je mračnije nego u vagonu čmarova“ (Džordž V. Higins); i: „Cigareta je imala ukus vodoinstalaterske krpe“ (Rejmond Čandler). Ključ za dobar opis počinje jasnim viđenjem i završava se jasnim pisanjem, uz korišćenje svežih slika i jednostavnog rečnika. Počeo sam da učim te lekcije čitajući Čandlera, Hameta i Rosa Makdonalda; gajio sam još veće poštovanje prema moći kompaktnog deskriptivnog jezika T. S. Eliota (oštre kandže, te kafene kašičice, zasecale su okeansko dno) i Vilijama Karlosa Vilijamsa (bele kokoške, crvena kolica, šljive u ledu, tako slatke i hladne). Praksa će vas učiniti boljim na tom i na svim drugim poljima pripovedačke veštine, ali vas nikad neće učiniti savršenim. Zašto bi? Nastojanje da budete jasni i jednostavni proširiće vaša saznanja o kompleksnosti živog jezika. Biće klizavo, prekrasni, jašta, biće veoma klizavo. Usavršavajte veštinu, uvek podsećajte sebe da je vaš posao da kažete ono što vidite i da ispričate priču.

7 Porazgovarajmo malo o dijalogu, zvučnom delu našeg programa. Dijalog daje glas vašim likovima i ključan je u definisanju njihovog karaktera – ali samo kad nam ljudi govore više o tom kakvi su, a govor zna biti podmukao. Ono što ljudi kažu često predstavlja i njihov karakter na za njih potpuno nesvestan način. Možete saopštiti putem direktne naracije da vaš glavni lik Mista Bats nikad nije dobro prolazio u školi i da je u nju retko odlazio, ali možete da prenesete to isto na mnogo živopisniji način, njegovim rečima... i jedno od najvažnijih pravila dobre beletristike jeste da nikad ne opisujete ono što možete da pokažete: „Šta misliš?“ pitao je dečak. Crtao je štapom po prašini ne dižući glavu. Ono što je nacrtao mogla bi biti lopta, planeta ili običan krug. „Misliš li da se Zemlja okreće oko Sunca, kao što kažu?“ „Ne znam šta kažu“, odgovorio je Mista Bats. „Nikad nisam proučavo šta ovi ili oni kažu, zato što svako drukčije govori, dok te glava ne zaboli i dok ne izgubiš aminit.“ „Šta je aminit?“, pitao je dečak. „Nikad ne prestaješ s pitanja!“, zavapio je Mista Bats. Zgrabio je i polomio dečakov štap. „Aminit je kad trba ’oče nešto da jede! A nisi bolesan! I narod priča ja sam neznalica!“ „O, apetit“, staloženo će dečak. Nastavio je da crta, ovog puta prstom.

Dobro napisani dijalog pokazaće da li je lik pametan ili glup (ne mora značiti da je Mista Bats moron samo zato što ne zna da kaže apetit. Moraćemo da ga slušamo još malo pre nego što odlučimo o tome), pošten ili nepošten, zabavan ili nezanimljiv. Dobar dijalog, poput onih Džordža V. Higinsa, Pitera Strauba ili Grejama Grina, jeste poslastica za čitanje; loš dijalog je ubitačan. Neki pisci vičniji su dijalogu od ostalih. Veština pisanja dijaloga može se unaprediti, ali kao što je jedan velikan (Klint Istvud) jednom rekao: „Čovek je dužan da poznaje svoja ograničenja.“ H. P. Lavkraft bio je genije za mračne priče, ali grozan pisac dijaloga. Izgleda da je to znao, zato što u milionima napisanih reči samo pet hiljada otpada na dijalog. Sledi odlomak iz Boje spoljašnjeg svemira, u kojoj umirući seljak opisuje prisustvo vanzemaljca koji je napao njegov bunar. To je ogledni primer Lavkraftovih problema s dijalozima. Ukratko, ljudi jednostavno ne govore na taj način, čak ni na samrtnom odru: „Ništa... ništa... boja... ona spaljuje... hladna i vlažna, ali pali... to je živelo u bunaru... vido sam ga... kao nekakav dim... a opet sličan cvetovima od prošlog proleća... bunar je sijao noću... sve živo... isisava život iz svega... u onom kamenu... mora da je došlo u onom kamenu i opselo celo mesto... ne znam šta hoće... ta okrugla stvar koju su ljudi sa koledža iskopali iz kamena... bilo je iste boje... baš kao cvetovi i biljke... seme... video sam to prvi put ove nedelje... to ti slomi um i uzme te... spali te... dolazi sa nekog mesta gde stvari nisu kao što su ovde... jedan od onih profesora je to rekao...“ I tako dalje u pažljivo konstruisanim eliptičnim izlivima podataka. Teško je reći šta je pogrešno s Lavkraftovim dijalogom, izuzev očiglednog: izveštačen je i beživotan, kipti

od seoskog govora („nekog mesta gde stvari nisu kao što su ovde“). Znamo kad je dijalog dobar. Znamo i kad je pogrešan – para uši kao zvuk loše naštimovanog muzičkog instrumenta. Lavkraft je, po svim svedočenjima, bio bolno stidljivi snob (takođe, i ubeđeni rasista, njegove priče pune su opakih Afrikanaca i spletkama sklonih Jevreja, zbog kojih bi se moj ujka Oren zabrinuo posle četiri-pet piva), od onih koji vode opsežnu korespondenciju, ali nevešto komuniciraju licem u lice. Da je danas živ, verovatno bi stalno visio na internet čatovima. Dijalog je veština koju najbolje uče ljudi koji vole da govore i slušaju druge – pogotovo da ih slušaju. Oni love naglaske, ritmove, dijalekte i sleng različitih grupa. Usamljenici poput Lavkrafta često ih loše pišu, ili s oprezom nekog ko barata jezikom koji mu nije maternji. Ne znam da li je savremeni romanopisac Džon Kacenbah usamljenik ili ne, ali njegov roman Hartov rat sadrži neke izrazito loše dijaloge. Kacenbah je romanopisac koji izluđuje predavače kreativnog pisanja, sjajan pripovedač čija veština je narušena ponavljanjima (otklonjivim nedostatkom) i bez imalo sluha za dijalog (verovatno neotklonjiv nedostatkom). Hartov rat bavi se ubistvom u zarobljeničkom logoru za vreme Drugog svetskog rata – ta dobra ideja postaje veoma problematična u Kacenbahovim rukama kad se zaplet zahukta. Komandir eskadrile Filip Prajs obraća se prijateljima pre nego što ga Nemci odvedu, ne da bi ga vratili u njegovu zemlju, kao što tvrde, već da bi ga streljali u šumi. Prajs je ponovo zgrabio Tomija. „Tomi“, prošaptao je, „ovo nije slučajnosti! Ništa nije onako kao što izgleda! Kopaj dublje! Spasi ga, momče, spasi ga! Zato što, više nego ikad, verujem da je Skot nevin... Prepušteni ste sami sebi, momci. I ne zaboravite, računam da ćete preživeti ovo! Preživite! Šta god da se desi!“

Obratio se Nemcima. „U redu, Hauptmann“, rekao je s iznenadnom mirnom rešenošću. „Spreman sam. Radite sa mnom šta god da vam je volja.“ Kacenbah možda nije shvatio da je svaki redak dijaloga komandira eskadrile kliše iz ratnih filmova s kraja četrdesetih, ili je pak pokušao da iskoristi sličnost da bi izazvao sažaljenje, tugu, možda i nostalgiju kod čitalaca. Šta god da je posredi, nije upalilo. Odlomak podstiče samo napetu nevericu. Zapitate se s razlogom da li ga je urednik video i zašto nije upotrebio svoju crvenu olovku ako jeste. Njegov neuspeh, s obzirom na Kacenbahov neosporni talenat u drugim oblastima, osnažuje moju tvrdnju da je pisanje dobrog dijaloga umetnost koliko i zanat. Veliki broj dobrih pisaca dijaloga jednostavno je rođen s fino naštimovanim sluhom, kao što se neki muzičari i pevači rađaju sa apsolutnim ili gotovo apsolutnim sluhom. Evo odlomka iz romana Elmora Leonarda Budi kul (Be Cool). Uporedite ga s Lavkraftovim i Kacenbahovim i smesta ćete primetiti da imamo posla sa iskrenom razmenom mišljenja, a ne sa izveštačenim monologom: Čili je... ponovo podigao glavu kad je Tomi rekao: „Kako ide?“ „Zanima te da li nešto trpam?“ „Mislio sam na posao. Kako ide? Znam da si dobro prošao sa Drž’te Lea, neopisiv film, neopisiv. I znaš li šta još? Bio je dobar. Ali nastavak – kako se ono zvaše?“ „Nestani.“ „Da, pa to se i desilo. Nestao je iz bioskopa pre nego što sam dobio priliku da ga vidim.“ „Studio je digao ruke od njega posle ne tako dobrog starta. Od početka sam bio protiv snimanja nastavka. Ali glavni producent u Taueru rekao je da će ga snimiti

sa mnom ili bez mene. Pomislih, dobro, kad bih mogao da smislim dobru priču...“ Dva tipa ručaju na Beverli Hilsu. Odmah znamo da su ozbiljni igrači. Možda su lažnjaci (a možda i nisu), ali odmah dobijaju mesto u kontekstu Leonardove priče; u stvari, dočekujemo ih raširenih ruku. Njihov govor je tako stvaran da osećamo grešno zadovoljstvo, kao i svako ko bi slučajno čuo zanimljiv razgovor u restoranu. Usput saznajemo nešto i o likovima, iako samo u ovlašnim crtama. To je sam početak romana (druga strana) i Leonard je iskusni profesionalac. Zna da ne treba da servira sve odjednom. Ipak, zar nismo naučili nešto o Tomijevom karakteru dok uverava Čilija da Drž’te Lea nije samo strašan, već i dobar film? Možemo da se zapitamo je li takav dijalog istinit u odnosu prema stvarnom životu, ili samo u odnosu na izvesnu ideju o životu, na izvesnu stereotipnu sliku holivudskih igrača, holivudskih ručkova, holivudskih poslova. Ovo je pošteno pitanje, a odgovor je da verovatno nije. Dijalog ipak zvuči istinito u našim ušima. Elmor Leonard je u najboljem izdanju (Budi kul je prilično zabavan roman, ali je daleko od Leonardovog vrhunca) sposoban za stvaranje ulične poezije. Veština neophodna za pisanje ovakvog dijaloga proističe iz godina prakse, a umetnost iz stvaralačke mašte koja vredno radi, zabavljajući se u procesu. Poštenje je ključ za pisanje dobrog dijaloga. Ovo pravilo važi i za druge aspekte beletristike. Međutim, ako budete pošteni što se tiče reči koje izlaze iz usta vaših likova, naći ćete se na meti oštre kritike. Ne prođe ni nedelja dana a da ne dobijem najmanje jedno gnevno pismo (najčešće ih ima više) u kom me optužuju da sam vulgaran, da sam pun predrasuda, homofobičan, krvožedan, frivolan ili teški psihopata. I upravo dijalozi najčešće izazivaju gnev mojih korespondenata: „Odjebimo iz Dodža“ ili: „Ne jebemo crnje

u ovim krajevima“, ili: „Šta misliš da radiš, jebena pederčino?“ Moja majka, bog da joj dušu prosti, nije odobravala prostote niti bilo šta od takvog govora. Zvala je to jezikom neznalica. Ali to je nije sprečavalo da drekne „Auh, koje sranje!“ kad god bi joj zagorelo meso u rerni ili kad bi se udarila čekićem po prstu. Ne sprečava ni većinu ljudi, hrišćana i pagana podjednako, da kažu nešto slično (i još gore) kad se pas pokaki po tepihu, ili kad kola skliznu s dizalice. Zato je važno reći istinu. Toliko zavisi od toga, kao što je Vilijam Karlos Vilijams zamalo rekao kad je pisao o crvenim kolicima. Legija pristojnosti možda ne voli reč sranje, a možda je i vi ne volite mnogo, ali ponekad nemate druge nego da je upotrebite. Nijedno dete nije pritrčalo majci i reklo da je njegova sestrica upravo izvršila defekaciju u kadi. Pretpostavljam odmah da bi možda reklo i uneredila se ili pokakila se, ali se bojim da je najčešći izraz upravo usrala se (mali ljudi, naposletku, imaju velike uši). Morate reći istinu u vašem dijalogu da bi zvučao stvarno i ubedljivo. Onaj u Hartovom ratu, tako dobroj priči, pati od tužnog nedostatka i jednog i drugog. To pravilo važi za sve slučajeve, uključujući i onaj kad se neko opauči čekićem po prstu. Ako „Auh koje sranje!“ zamenite sa „Auh koje granje!“, zato što mislite na Legiju pristojnosti, raskidate nepisani ugovor između pisca i čitaoca, izneveravate obećanje da ćete izmišljenom pričom reći istinu o ljudskim reakcijama i govoru. S druge strane, jedan od vaših likova (na primer stara neudata tetka protagoniste) zaista može reći granje umesto sranje kad se udari čekićem po prstu. Znaćete koju reč da upotrebite ako poznajete svog lika, a mi ćemo o govorniku naučiti nešto što će ga učiniti živopisnijim i zanimljivijim. Suština je da svakog lika pustite da slobodno govori, ne mareći za mišljenje Legije pristojnosti ili Čitalačkog kružoka hrišćanskih dama. Drugačiji postupak bio bi kukavički i nepošten. Verujte mi kad vam kažem da pisanje beletristike

na početku XXI veka u Americi nije posao za intelektualne kukavice. Postoji mnogo potencijalnih cenzora. Možda imaju drugačije gledište, ali svi oni žele isto: da vidite svet njihovim očima... ili da ćutite o svim različitostima koje vidite. Oni su pobornici statusa kvo. Ne moraju biti loši momci, ali jesu opasni ako držite do svoje intelektualne slobode. Slažem se s majkom: prostote i vulgarnosti su jezik neznalica i verbalno hendikepiranih. Uglavnom je tako, što će reći, ima i izuzetaka. Neki od njih su prostački aforizmi velike živopisnosti i životnosti. Uvek te navuku u autorestoranima; zaposleniji sam od jednonogog čoveka u takmičenju u šutiranju u bulju; u jednoj ruci želja, u drugoj sranje, vidi šta će ti se prvo ispuniti – ove i slične fraze nisu za dnevne sobe, ali su upečatljive i opore. Ili razmislite o ovom odlomku iz Moždane oluje (Brain Storm) Ričarda Dulinga, u kom vulgarnost postaje poezija. „Eksponat A: Jedan mangupski, tvrdoglavi penis, varvarski pičkožder bez zrna pristojnosti u sebi. Bitanga nad bitangama. Skorbutni, crvoliki ološ sa zmijskim sjajem u samotnom oku. Ponosni Turčin koji kao penisna munja seva po mračnim ćoškovima mesa. Pohlepna hulja koja ište senke, glatke pukotine, ekstazu tune i san...“ Želeo bih da vam predstavim još jedan Dulingov citat, iako ne predstavlja dijalog, zato što svedoči o obrnutom: da možete biti zadivljujuće plastični u opisivanju, ne hvatajući se za vulgarnost i prostakluke: Zajahala ga je gotova da uspostavi neophodnu konekciju preko porta. Muški i ženski adapteri behu spremni, I/O je uspostavljen, server/klijent,

gospodar/rob. Bili su samo par skupocenih bioloških mašina spremnih za vrelo povezivanje kablovskim modemima i pristup front-end procesorima. Retko bih posezao za prljavom rečju ili prostačkom frazom da sam tip Henrija Džejmsa ili Džejn Ostin i da pišem isključivo o pametnim i fakultetski obrazovanim fićfirićima. Možda nikad ne bih imao knjigu proteranu iz američkih školskih biblioteka, i nikad ne bih dobio pismo od nekog uviđavnog fundamentalistički nastrojenog korespondenta, nestrpljivog da me obavesti da ću goreti u paklu, gde mi ni svi milioni dolara neće kupiti nijedan gutljaj vode. Ali nisam odrastao među ljudima takvog kova, već u najnižim slojevima američke srednje klase. O takvim ljudima mogu najpoštenije i najobaveštenije da pišem. To pak znači da oni češće kažu sranje nego granje kad se opauče čekićem po prstu. Naučio sam da živim s tim. To mi, ako ćemo pošteno, nikad nije mnogo smetalo. Kad dobijem neko od takvih pisama, ili kad se suočim s kritičkim osvrtom u kom sam portretisan kao vulgarni nekulturnjak – što u izvesnoj meri i jesam – tešim se rečima Frenka Norisa, realiste s prelaza XIX u XX vek. Napisao je romane Oktopod (The Octopus), Jama (The Pit) i Maktig (McTeague). Ovaj poslednji je autentično remek-delo. Pisao je o najamnicima na rančevima i u fabrikama. Maktig, glavni junak Norisovog najboljeg dela, zapravo je nadrizubar. Norisove knjige podigle su veliku prašinu u javnosti. Autor je pribrano i prezrivo odgovorio na burna negodovanja: „Šta me briga za njihovo mišljenje? Nikog nisam zavlačio, izneo sam samo istinu.“ Neki ljudi ne žele da čuju istinu, ali to nije vaš problem. Imali biste problem kad biste hteli da postanete pisac koji ne želi da puca u metu. Govor, ružan ili lep, odraz je likova. Može biti i dašak hladnog osvežavajućeg vetra u sobi koju bi neki hteli da drže zatvorenu. Najvažnije pitanje, naposletku,

ne zavisi od toga da li je govor u vašoj priči duhovan ili profan. Važno je samo kako zvuči na stranici dela i u uvu. Ako očekujete da zvuči iskreno, morate govoriti ono što mislite. A još važnije je da morate ponekad i ućutati i slušati kako ljudi zaista govore.

8 Sve što sam rekao o dijalogu u beletristici važi i za gradnju likova. I to se svodi na dva saveta: obraćajte pažnju na ponašanje stvarnih ljudi oko vas i iskreno predstavljanje viđenog. Možda ćete primetiti da vaš prvi sused čačka nos kad misli da ga niko ne vidi. To je jak detalj, ali vam kao piscu neće pomoći ako niste spremni da ga u nekom trenutku utkate u priču. Da li se književni likovi preuzimaju direktno iz života? Očigledno da ne, ne tako da predstavljaju odraz samo jedne ličnosti. I bolje vam je da to ne radite, ako ne želite da budete tuženi ili upucani jednog lepog jutra na putu do poštanskog sandučeta. U mnogim slučajevima, kao u roman à clef poput Doline lutkica, likovi se uglavnom izvlače iz života. Ove priče bivaju nezadovoljavajuće, pune nabeđenih slavnih ličnosti, koje besomučno bludniče i brzo nestaju iz čitaočevog uma kad on završi neizbežnu igru pogađanja ko je ko. Pročitao sam Dolinu lutkica nedugo nakon objavljivanja (tog leta bio sam pomoćnik kuvara u letovalištu u zapadnom Mejnu). Pohlepno sam je progutao, kao i svi koji su je kupili, ali sad uopšte ne mogu da se setim njenog sadržaja. Sve u svemu, mislim da mi od takvog štiva više prija nedeljni dodatak Nejšenel enkvajerera, u kom mogu da pročitam recepte i vidim fotografije kolača od sira, kao i da se obavestim o najnovijim skandalima. Ono što se po mom mišljenju događa likovima dok se priča razvija u potpunosti zavisi od onog što sam usput otkrio o njima – drugim rečima, od njihovog rasta. Ponekad samo malo porastu. Ali tek kad mnogo uzrastu počnu da utiču na tok priče, umesto da bude obrnuto. Gotovo uvek

počinjem s nekom situacijom. Ne kažem da je to ispravno, već samo da je to način na koji ja radim. Smatram priču neuspešnom ako se završi na način koji sam unapred smislio, ma koliko takav kraj bio zanimljiv i meni i drugima. Mislim da se najbolje priče uvek na kraju bave ljudima umesto događajima, to jest, vođene su karakterima. Ne verujem mnogo u takozvanu studiju likova. Kad jednom nadrastete kratku priču (recimo dve do četiri hiljade reči), priča na kraju uvek bude glavna. Ako vam je do studije likova, kupite biografiju ili nabavite sezonske karte za lokalno univerzitetsko pozorište. Dobićete koliko god hoćete likova. Važno je da ne zaboravite da niko u vašem životu nije „loš momak“, „najbolji prijatelj“ ili „kurva zlatnog srca“. U stvarnom životu svako od nas sebe doživljava kao nosioca glavne uloge, protagonistu, velikog poglavicu; kamera je uvek na nama, dušo. Ako uspete da prenesete ovaj stav u vaša dela, neće vam biti lakše da stvorite sjajne likove, ali će vam biti teže da stvorite jednodimenzionalne siluete, tako česte u popularnoj beletristici. Eni Vilks, medicinska sestra iz romana Mizeri, koja drži Pola Šeldona u zatočeništvu, nama izgleda kao psihopata, ali je važno setiti se da ona sebe doživljava kao savršeno duševno zdravu i razumnu osobu – zapravo kao heroinu, plemenitu ženu koja pokušava da preživi u neprijateljski raspoloženom svetu punom kukuričućih derišta. Videli smo kako prolazi kroz opasne promene raspoloženja, ali sam se trudio da nikad ne napišem „Eni je tog dana bila depresivna i verovatno samoubilački raspoložena“ ili „Eni je tog dana izgledala naročito srećno“. Izgubio bih mnogo da sam morao da vam kažem to direktno. Izvući ćete i sami zaključak da je u depresivnom delu manično-depresivnog ciklusa ako uspem da vam pokažem ćutljivu ženu prljave kose, koja kompulzivno proždire kolače i slatkiše. To će biti moja pobeda. I ako uspem, makar nakratko, da vam podarim njen pogled na svet – ako mogu da vas navedem da shvatite

njeno ludilo – u tom slučaju možda mogu od nje da načinim nekog na kog ćete se sažaliti, ili čak s njim poistovetiti. I šta je rezultat svega toga? Eni Vilks postaje strašnija nego ikad, zato što se približava vašem razumevanju. Da sam je, s druge strane, preobrazio u torokavu staru vešticu, bila bi samo još jedna tipska babaroga. U tom slučaju bih sve izgubio, baš kao i čitalac. Ko bi želeo sastanak s tom izanđalom rospijom? Ta verzija Eni zastarela je još u vreme premijere Čarobnjaka iz Oza. Pretpostavljam da bi bilo pošteno pitati da li Pol Šeldon iz Mizeri predstavlja mene. To nesumnjivo važi za neke njegove elemente... ali sam siguran da ćete, ako nastavite da pišete beletristiku, uvideti da ste kao pisac donekle prisutni u svim likovima koje stvorite. Kad pitate sebe šta bi izvesni likovi uradili u određenim okolnostima, donosite odluku na osnovu onog šta biste vi (ili u slučaju negativca, šta ne biste) uradili. Dodajte toj verziji sebe karakterne crte, privlačne i neprivlačne, koje primećujete kod drugih (na primer kod tipa koji čačka nos kad misli da ga niko ne gleda). Tu je i divni treći element: sevanje čiste mašte iz vedra neba. Mašta mi je omogućila da nakratko budem psihotična medicinska sestra dok sam pisao Mizeri. I biti Eni uglavnom nije bilo nimalo teško. U stvari, bilo je na izvestan način zabavno. Biti Pol bilo je teže, jer on je razuman, baš kao i ja, a to nije bio četvorodnevni boravak u Diznilendu. Moj roman Mrtva zona izrastao je iz dva pitanja. Može li politički atentator ikad biti u pravu? I ako jeste, kako mogu da ga načinim protagonistom romana? Dobrim momkom? Ove ideje zahtevale su stvaranje opasno nestabilnog političara – tipa koji će se uspinjati političkim lestvicama pokazujući svetu veselo narodsko lice i šarmirajući glasače odbijanjem da igra igru na uobičajeni način. (Taktika Grega Stilsona za kampanju, koju sam smislio pre dvadeset godina, bila je veoma slična onoj kojom se poslužio Džesi Ventura u uspešnoj kandidaturi za guvernera Minesote. Hvala bogu što Ventura nimalo ne liči na Stilsona.)

Džoni Smit, protagonista Mrtve zone, takođe je obični narodski čovek, samo što on ne glumi. Od ostalih se razlikuje po ograničenoj sposobnosti da vidi budućnost, kao posledica nesreće doživljene u detinjstvu. Džoni je prodrmao ruku Gregu Stilsonu na političkom mitingu i dobio viziju da će on postati predsednik SAD koji će pokrenuti treći svetski rat. Zaključio je da je jedini način da spreči taj događaj – drugim rečima, jedina mogućnost da spase čovečanstvo – da prosvira metak Stilsonu kroz glavu. Po nečemu se razlikovao od ostalih nasilnih i paranoičnih mistika: zaista je video budućnost. Ali zar svi oni ne tvrde to isto? Situacija je imala i oštru buntovničku notu, koja mi se dopadala. Mislio sam da će priča pleniti ako uspem da prikažem Džonija kao zaista pristojnog momka, ali da ga ne pretvorim u plastičnog sveca. Isto je važilo i za Stilsona, samo obrnuto: hteo sam da u očima čitalaca bude zaista ljigav i zastrašujući, i to ne samo zato što je neprestano bio na ivici provale nasilja već zato što je prokleto ubedljiv. Hteo sam da čitalac neprestano misli: „Ovaj tip je van svake kontrole – kako je moguće da niko ne može da ga prozre?“ Mislim da je činjenica da ga je Džoni prozreo još odlučnije svrstala čitaoca na njegovu stranu. Potencijalnog atentatora prvi put srećemo kad izvodi devojku na seoski vašar. Voze se na vašarskim atrakcijama i igraju igre. Šta može biti normalnije i dopadljivije od toga? Još nam je draži zato što se sprema da zaprosi Saru. Džoni će, kad mu predloži da krunišu savršeni izlazak tako što će prvi put spavati zajedno, reći da želi da sačeka dok se ne uzmu. Mislio sam da s tom odlukom hodam po klizavom terenu – hteo sam da čitaoci dožive Džonija kao časnu osobu, koja iskreno voli, ali ne i kao moralnog čistunca, već samo kao principijelnog čoveka. Ublažio sam njegovu principijelnost darujući ga dečačkim smislom za humor. Dočekao je Saru s maskom za Noć veštica koja svetli u mraku (nadao sam se da je maska igrala i simboličnu ulogu; Džoni je svakako morao biti shvaćen kao čudovište kad je

uperio pušku u predsedničkog kandidata Stilsona). „Dobri stari Džoni“, kazuje Sara kroz smeh. Mislim da je Džoni Smit postao naš prijatelj dok su se vraćali s vašara u njegovom starom folksvagenu, kad smo ga doživeli kao prosečnog američkog momka, koji se nada da će do kraja života živeti srećno i berićetno, tipa koji bi vam vratio izgubljeni novčanik sa sve novcem kad bi ga našao na ulici, ili stao da pomogne da promenite ispumpanu gumu kad vas vidi pored puta. A otkad je Džon F. Kenedi ustreljen u Dalasu, čovek s puškom na brežuljku postao je američko strašilo. Želeo sam da od ovog tipa načinim čitaočevog prijatelja. Džoni je bio težak zadatak. Uvek je teško napraviti živopisni i zanimljivi lik od običnog momka. Greg Stilson (kao i većina zlikovaca) bio je lakši i zabavniji. Hteo sam da predstavim njegov opasni protivrečni karakter u uvodnoj sceni knjige. Stilson je, nekoliko godina pre nego što se u Nju Hempširu kandidovao za Predstavnički dom, radio kao mladi trgovački putnik i uvaljivao Biblije seljacima na Srednjem zapadu. Pas ga je napao kad se parkirao na jednoj farmi. Bio je osmehnut i prijateljski raspoložen – pravi narodnjak – dok se nije uverio da na farmi nema nikoga. A onda je poprskao psu oči suzavcem i išutirao životinju do smrti. Ako se uspeh može meriti zainteresovanošću čitalaca, prva scena u Mrtvoj zoni (moja prva knjiga u tvrdom povezu na prvom mestu liste bestselera) bila je jedna od mojih najuspešnijih ikada napisanih. Nesumnjivo je pogodila pravo u nerv. Preplavila su me pisma, u kojima je većina korespondenata negodovala zbog moje nečuvene okrutnosti prema životinjama. Odgovorio sam tim ljudima, ukazujući na očigledne činjenice: (a) Greg Stilson ne postoji; (b) pas ne postoji; (c) nikada u životu nisam šutnuo svog ili tuđeg kućnog ljubimca. Ukazao sam i na manje očiglednu činjenicu – na važnost da na samom početku romana čitaocima skrenem pažnju da je Gregori Stilson izuzetno opasan čovek, koji to veoma vešto skriva.

Nastavio sam da gradim Džonijev i Gregov lik u drugim scenama, sve do sukoba na kraju knjige, kad se sve rešilo na način za koji sam se nadao da će biti neočekivan. Karakteri mog protagoniste i antagoniste bili su određeni pričom koju sam morao da ispričam – drugim rečima, fosilom, pronađenim predmetom. Moj posao (i vaš, ako odlučite da je ovo plodan pripovedački postupak) jeste da se postaram da se ti izmišljeni ljudi ponašaju na način koji će pomoći priči i nama izgledati razuman, s obzirom na ono što znamo o njima (i ono što znamo o stvarnom životu, naravno). I zlikovci ponekad sumnjaju u sebe (kao Greg Stilson); ponekad osete sažaljenje (kao Eni Vilks). I dobri momak ponekad pokušava da ne uradi dobru stvar, kao Džoni Smit... ili Isus Hrist. Setite se njegove molitve („Ako je moguće da me mimoiđe čaša ova“) u Getsimanskom vrtu. Vaši likovi će oživeti i početi da postupaju po vlastitom nahođenju ako obavite svoj posao. Znam da to zvuči malo jezivo ako to niste doživeli, ali je veoma zabavno kad se dogodi. Verujte mi da će to rešiti mnogo vaših problema.

9 Pokrili smo neke osnovne aspekte dobrog pripovedanja, koji se svode na iste suštinske ideje: da je vežba dragocena (i da bi trebalo da bude prijatna, da ne liči na vežbanje) i da je poštenje nezamenjivo. Veštine opisivanja, pisanja dijaloga i razvoja likova svode se na pažljivo gledanje i slušanje, i na zapisivanje onog što ste videli i čuli s jednakom pažnjom i jasnoćom (i bez česte upotrebe zamornih suvišnih priloga). Postoji mnogo sitnih ukrasa i dodataka – onomatopeja, inkrementalna repeticija, tok svesti, unutrašnji dijalog, promene glagolskog vremena (postalo je moderno pripovedanje priča, naročito kraćih, u sadašnjem vremenu), škakljivo pitanje pozadinske priče (kako je i u kom obimu ubaciti u delo), teme, ritma (pozabavićemo se s poslednja dva) i desetak drugih, koji se obrađuju – ponekad iscrpljujuće dugo – na predavanjima i u udžbenicima o pisanju. Moj stav prema svim pomenutim elementima pripovedanja prilično je jednostavan. Sve je na stolu, svaki element. Trebalo bi da koristite sve što možete, a što ne stoji na putu priči, da biste poboljšali kvalitet pisanja. Ako želite frazu s aliteracijom – vitezovi nigdine bore se s nabobima ništavila – ubacite je i vidite kako izgleda na papiru. Može da ostane ako izgleda dobro. Ako ne paše (meni ova izgleda prilično loše, kao Spiro Egnju pomešan s Robertom Džordanom), pa, DELETE s razlogom postoji na tastaturi. Nema nikakve potrebe da budete skučeni i konzervativni u vašem poslu, kao što niste obavezni da pišete eksperimentalnu nelinearnu prozu zato što u Vilidž vojsu ili u Njujork rivju of buks tvrde da je roman mrtav. I tradicionalno

i moderno stoje vam na raspolaganju. Ma pišite i unatraške ako želite, činite to krejolskim piktografima. Ali kako god to da radite, doći ćete do tačke u kojoj ćete procenjivati šta ste i koliko dobro napisali. Ne verujem u priču da roman ne sme da izađe iz vaše radne sobe ako niste sigurni da je u razumnoj meri dopadljiv čitaocima. Ne možete da zadovoljite sve čitaoce sve vreme, ne možete da zadovoljiti čak ni neke od njih sve vreme, ali bi zaista trebalo da pokušate da zadovoljite makar neke od njih ponekad. Mislim da je Vilijam Šekspir to rekao. Eto, mahnuo sam tom zastavicom upozorenja, zadovoljivši sve smernice Oshe, Mense, Nase i Udruženja pisaca. Dozvolite mi da vas još jednom podsetim da je sve na stolu i da vam je sve na raspolaganju. Zar to nije očaravajuće? Mislim da jeste. Isprobajte svaku jebenu tehniku koju poželite, bez obzira na to kako dosadno normalna ili nečuvena bila. Nek ostane ako pasuje. Odbacite je ako ne pasuje. Ser Artur Kviler Kouč jednom je rekao: „Pobijte najdraže!“, i imao je pravo. Najčešće uvrebam priliku da dodam ukrasne poteze po završetku osnovnog pripovedačkog posla. Ponekad takav poriv zna da porani. Počeo sam da pišem Zelenu milju i vrlo brzo sam shvatio da je moj glavni junak nevin, da će verovatno biti pogubljen zbog tuđeg zločina i odlučio da mu dam inicijale Dž. K.13 , po najčuvenijem nevino optuženom čoveku svih vremena. Prvi put sam video tako nešto u Svetlosti u avgustu (i dalje mom najdražem Foknerovom romanu), u kom je žrtveno jagnje nazvano Džo Krismas. Osuđenik na smrt Džon Bous tako je postao Džon Kofi. Do samog kraja knjige nisam bio siguran da li će moj Dž. K. živeti ili umreti. Želeo sam da živi, zato što mi se dopao i zato što sam ga sažaljevao, ali sam od početka mislio da ti inicijali ne mogu da štete.14 Ja to najčešće i ne primećujem dok ne završim priču. Posle toga mogu da se opustim, pročitam ono što sam napisao i potražim simboliku. Ako je uočim (što je gotovo uvek slučaj), mogu da je naglasim u drugoj ruci, u potpunijoj

verziji priče. Simbolika i tema su dva najbolja primera onog što bi rad u drugoj ruci trebalo da bude. Ako ste u školi ikada učili o simbolici bele boje u Mobi Diku ili o Hotornovom simboličkom korišćenju šume u pričama kao što je Mladi Gudman Braun, i ako ste s tih predavanja izašli osećajući se kao glupak, možda upravo sada uzmičete podignutih ruku, odmahujući glavom i govoreći ne hvala, platio sam na ćupriji. Ali čekajte. Simbolika ne mora biti samo teška i nepodnošljivo umna. Niti mora biti svesno umetnuta kao neka vrsta turskog tepiha na kom počiva nameštaj priče. Ako možete da prihvatite ideju priče kao već postojeće, kao ideju fosila iskopanog iz zemlji, tada i prateća simbolika mora već postojati, zar ne? Biće to još jedna kost (ili nekoliko njih) u vašem novom otkriću. Ako je uopšte tamo, naravno. Pa šta i ako nije? I dalje vam ostaje priča, zar ne? Mislim da bi trebalo da je iskopate što umešnije možete i da je izglancate dok ne zablista, ako je tu i ako je uočite. Zatim ćete je izrezati, kao što juvelir reže dragi ili poludragi kamen. Keri je, kao što sam naveo, kratki roman o zlostavljanoj devojci koja otkriva telekinetičke moći – može da pomera predmete snagom uma. Njena drugarica iz razreda Suzan Snel je, da bi se iskupila za učestvovanje u zlobnoj šali pod tuševima, nagovorila svog momka da pozove Keri na matursko veče. Par biva izabran za kralja i kraljicu mature. Gadna Kristina Hargensen, još jedna Kerina drugarica, izvela je drugu šalu na proslavi. Ona će biti smrtonosna. Keri se osvetila tako što je telekinezom pobila najveći broj učenika (i svoju groznu majku), a onda je i sama umrla. To je čitava priča. Jednostavna je kao bajka. Nije bilo potrebe za ukrašavanjem, iako sam dodao nekoliko epistolarnih međuigara (odlomke nepostojećih knjiga, izvode iz dnevnika, pisama, novinskih biltena) između narativnih segmenata. Uradio sam to da bih ubačenim materijalom pojačao utisak realizma (mislio sam na radio-adaptaciju

Rata svetova Orsona Velsa), ali najviše zato što je prva ruka knjige bila tako prokleto kratka da je jedva zasluživala da se nazove romanom. Pročitao sam Keri nedugo pre početka druge ruke. Primetio sam prisustvo krvi na sve tri prelomne tačke u priči: na početku (Kerina paranormalna sposobnost javila se posle prvog menstrualnog ciklusa), klimaksu (šala koja razjari Keri na maturskom uključuje kofu svinjske krvi – „svinjska krv za svinju“, kaže Kris Hargensen svom momku) i na kraju (Su Snel, devojka koja pokušava da pomogne Keri, otkriva da nije trudna, čemu se nadala i od čega je strahovala, kad je dobila svoj period). U većini horora ima mnogo krvi – moglo bi se reći da im je to zaštitni znak. Činilo mi se da krv u Keri nije samo dekoracija, već da i nešto znači. To značenje nije bilo svesno pridodato. Dok sam pisao Keri, nijednom nisam pomislio: „Ah, ovako duboka simbolika krvi obezbediće mi mnogo poena kod kritičara“, ili: „Bože moj, ovo će mi sigurno obezbediti izlog i u nekim univerzitetskim knjižarama!“ Čovek bi morao biti mnogo luđi od mene da pomisli da će Keri biti nečija intelektualna poslastica. Intelektualna poslastica ili ne, značaj te krvi bilo je teško prevideti kad sam počeo da iščitavam pivom i čajem zamrljani rukopis. Počeo sam da se poigravam idejom, slikom i emocionalnom konotacijom krvi. Pokušao sam da razmišljam o što više asocijacija. Bilo ih je mnogo. Najveći broj bio je prilično snažan. Krv je duboko povezana s idejom žrtve, kod mladih žena se povezuje sa dostizanjem fizičke zrelosti i sposobnosti rađanja dece; u hrišćanskoj religiji (i mnogim drugim) simbol je greha i spasenja. Povezana je i s prenošenjem porodičnih crta i sposobnosti. Kaže se da izgledamo ovako ili da se ponašamo onako jer „nam je to u krvi“. Znamo da to nije naučno utemeljena tvrdnja, da je nasleđe zapravo u genima i DNK, ali koristimo jedno da bismo predstavili drugo.

Upravo ta sposobnost predstavljanja i obuhvatanja čini simboliku tako zanimljivom, korisnom i – kad se dobro iskoristi – zanimljivom. Moglo bi se reći da je ona samo još jedna vrsta figurativnog jezika. Da li je to čini neophodnom za uspeh vaše priče ili knjige? Naravno da ne. Može joj i naškoditi, pogotovo ako vas zanese. Simbolika postoji da bi ukrasila i obogatila štivo, a ne da bi stvorila osećaj veštačke dubine. Ništa od ukrasa ne tiče se priče, shvatate li? Samo se priča tiče priče. (Jeste li umorni od slušanja ove tvrdnje? Nadam se da niste, zato što se nikad neću umoriti od ponavljanja.) Simbolika (baš kao i drugi ukrasi) ima ukrasnu svrhu, a opet – nije samo hrom na hladnjaku. Služi kao sredstvo usredsređenja za vas i vašeg čitaoca, kao pomoć u stvaranju jedinstvenijeg i prijatnijeg dela. Mislim da ćete, kad pročitate vaš rukopis (i kad porazgovarate o njemu), uvideti da li simbolika ili potencijal za nju postoje u njemu. Ostavite materijal na miru ako je nema. Ako je pak ima – ako je ona neodvojivi deo fosila koji ste otkopali – posvetite joj se. Naglasite je. Ispašćete majmun ako to ne učinite.

10 Ista pravila važe i za temu. Predavanja o pisanju i književnosti znaju da budu zamorno (i pretenciozno) zaokupirana temom. Pristupaju joj kao najsvetijoj od svetih krava, ali (ne budite šokirani) ona nije bogzna kako važna. Ako ste napisali roman i proveli nedelje i mesece beležeći reč po reč, dugujete opuštanje (ili dugu šetnju) i knjizi i sebi. Vreme je da se zapitate zašto ste se toliko trudili – zašto ste potrošili silno vreme, zašto vam se činila tako važnom. Drugim rečima, o čemu se tu radi, Alfi? Kad pišete knjigu, provodite dan za danom posmatrajući i identifikujući drveće. Kad je napišete, morate da se izmaknete za korak i pogledate šumu. Ne mora svaka knjiga da bude puna simbolike, ironije ili muzikalnog govora (s razlogom se zove proza, znate), ali mi se čini da se svaka knjiga – makar svaka vredna čitanja – nečim bavi. Vaš posao, tokom pisanja ili odmah posle njega, jeste da uvidite šta je to. Vaš zadatak u drugoj ruci – ili u jednoj od njih, u svakom slučaju – jeste da to nešto učinite još jasnijim. Ovo može izazvati velike izmene u tekstu. Vaši čitaoci i vi imaćete koristi od njih u obliku jasnijeg fokusa i jedinstvenije priče. Takav pristup gotovo uvek daje rezultate. Najduže sam pisao Uporište. Moji odani čitaoci još je smatraju najboljom knjigom (ima nečeg pomalo depresivnog u nepodeljenom mišljenju da ste najbolju knjigu napisali pre dvadeset godina, ali se sad nećemo time baviti, hvala vam). Rukopis je bio gotov za šesnaestak meseci. Dugo sam je pisao zato što je knjiga zamalo umrla u trećem pokušaju i kliznula ka ništavilu.

Želeo sam da napišem dugački roman s mnogo likova – fantastični ep. S tim ciljem sam koristio naraciju s lutajućom perspektivom. Dodavao sam novog glavnog lika u svakom poglavlju dugačkog prvog dela. Prvo poglavlje bavi se Stjuartom Redmanom, fabričkim radnikom iz Teksasa; drugo se isprva bavi Fren Goldsmit, trudnom studentkinjom iz Mejna, da bi se vratilo Stuu; treće poglavlje počinje s Larijem Andervudom, rokenrol pevačem iz Njujorka, pre nego što se vrati do Fren, i usmeri na Stua Redmana. Planirao sam da povežem sva tri karaktera, dobrog, lošeg i zlog, u Bolderu i Las Vegasu. Mislio sam da će verovatno zaratiti. Prva polovina knjige pripovedala je priču o veštačkom virusu koji se proširio Amerikom i svetom. Zbrisao je devedeset devet procenata ljudske rase i srušio našu tehnološki utemeljenu kulturu do temelja. Pisao sam ovu priču pri kraju takozvane energetske krize sedamdesetih. Neviđeno sam se zabavljao zamišljajući svet uništen za nekoliko groznih pandemijskih letnjih meseci (uistinu, za četiri-pet nedelja). Vidik je bio panoramski, detaljan, nacionalan i (makar za mene) zadivljujući. Retko jasni pogled okom mašte omogućavao mi je da vidim sve, od saobraćajnih gužvi koje blokiraju mrtvu cev njujorškog Linkolnovog tunela, do zlokobnog ponovnog rađanja nacizma u Las Vegasu pod budnim (i često podsmešljivim) crvenim okom Randala Flega. Ne sumnjam da vam ovo grozno zvuči, ali je meni ta vizija bila na neobičan način optimistična. Donela je kraj energetske krize, gladi, masakra u Ugandi, kiselih kiša i rupa u ozonskom omotaču. Finito su bili i zveckanja sabalja nuklearnih supersila i problem prenaseljenosti. Ostatku čovečanstva pružila se prilika da počne iz početka u svetu čuda magije i proročanstava, s Bogom u središtu. Priča mi se dopadala, kao i likovi. Ipak sam došao do tačke posle koje više nisam mogao dalje zato što nisam znao šta dalje. Stigao sam do mesta na kom sam izgubio pravi put, kao hodočasnik u epu Džona Banjana. Nisam bio prvi pisac koji je otkrio to gnusno mesto, i daleko

da sam od poslednjeg. Našao sam se u zemlji stvaralačke blokade. Mislim da bih digao ruke od Uporišta i počeo da radim nešto drugo da sam imao samo dve-tri stotine strana rukopisa, ali nakupilo se već više od pet stotina. Bog sveti zna da sam to i ranije činio. Ali vreme i stvaralačka energija potrebni za pisanje pet stotina strana bili su prevelika investicija. Odustajanje nije dolazilo u obzir. Postojao je i glasić koji mi je uporno šaputao da je knjiga zaista dobra i da ću se večno kajati ako je ne dovršim. Zato sam počeo s dugim šetnjama (ta navika uvaliće me dve decenije kasnije u veliku nevolju) umesto da dignem ruke od rukopisa. U tim šetnjama nosio sam knjigu ili časopis. Retko sam ih otvarao, koliko god da mi je bilo dosadno da posmatram isto staro drveće i da slušam isto staro brbljanje zlovoljnih kreja i veverica. Dosada može biti veoma dobra za osobu u stvaralačkoj krizi. U tim šetnjama dosađivao sam se i razmišljao o gigantskom zakukuljenom rukopisu. Nedeljama nisam odmicao ni makac u razmišljanjima – sve je izgledalo previše teško, previše jebeno složeno. Bojao sam da će se brojne linije naracije nepovratno zamrsiti. Neprestano sam obilazio oko problema, tukao sam ga pesnicama, lupao glavom o njega... sve dok mi se jednog dana nije javio odgovor dok nisam mislio ni o čemu. Stigao je celovit i savršen – moglo bi se reći s mašnicom – u jednom sjajnom blesku otkrovenja. Otrčao sam kući i nažvrljao sam ga na papiru. Prvi put sam uradio tako nešto, jer sam se uplašio da ću ga zaboraviti. Sinulo mi je da je Amerika, u kojoj je smešteno Uporište, možda oslobođena zaraze, ali da je svet moje priče postao opasno prenaseljen – prava Kalkuta. Video sam da izlaz iz blokade može prilično nalikovati situaciji koja me je pokrenula – eksplozija umesto kuge, ali ipak u brzom i odlučnom presecanju Gordijevog čvora. Poslaću preživele na zapad iz Boldera ka Las Vegasu, u potrazi za iskupljenjem – krenuće naprečac, bez zaliha i plana, kao biblijski likovi

nadahnuti vizijom ili verom da su spoznali volju božju. U Vegasu će upoznati Randala Flega. Dobri i zli momci moraće da se sukobe. U jednom trenutku nisam imao ništa, u sledećem je sve bilo tu. Ako nešto u vezi s pisanjem volim više od svega ostalog, to je taj iznenadni blesak spoznaje kad vam postane jasno da je sve povezano. Čuo sam da ljudi to zovu razmišljanjem iznad krive i imaju pravo. Ne greše ni oni koji to zovu nadlogikom. Kako god da to zovete, ispisao sam stranicu-dve u mahnitom uzbuđenju i proveo sledeća dva-tri dana pretresajući rešenje u glavi. Tragao sam za manama i rupama (razrađivao sam narativni tok, koji je uključivao i dva sporedna lika koji podmeću bombu u plakar glavnog junaka). Delao sam nadahnut osećanjem „ovo je previše dobro da bi bilo istinito“. Previše dobro ili ne, od trenutka otkrovenja, znao sam da će bomba u plakaru Nika Androsa rešiti sve moje narativne probleme. To se i desilo. Ostatak knjige otkrio mi se za devet nedelja. Po završetku prve ruke Uporišta, mogao sam bolje shvatiti šta me je tako odlučno zaustavilo usred posla. Mnogo lakše sam razmišljao bez glasa u glavi koji je neprestano brbljao: Gubim knjigu! Koje sranje, pet stotina strana, a ja gubim knjigu! Uzbuna! UZBUNA!! Napokon sam mogao da shvatim i analiziram šta me je pokrenulo i da uočim ironiju situacije: spasao sam knjigu dizanjem u vazduh gotovo polovine glavnih likova (na kraju su bile dve eksplozije, ona u Bolderu uravnotežena je sličnim činom sabotaže u Las Vegasu). Shvatio sam da je pravi uzrok moje boljke bio to što su, nakon kuge, moji likovi iz Boldera – dobri momci – počeli da padaju u istu staru smrtonosnu zamku tehnologije. Prva stidljiva radio-javljanja, koja su pozivala ljude u Bolder, ubrzo će prerasti u televiziju. Vesti, reklame i besplatni pozivi vratiće se u igru očas posla. Isto je važilo i za elektrane. Žiteljima Boldera nije trebalo mnogo vremena da odluče da je pokretanje frižidera i rashladnih uređaja mnogo važnije od traganja za božjom voljom koji ih je poštedeo.

Randal Fleg i njegovi ortaci u Vegasu učili su kako da pilotiraju lovcima i bombarderima, i kako da upale svetla, i to je bilo u redu – to se od njih očekivalo – zato što su od starta bih loši momci. Blokirala me je upravo neodređena spoznaja na nekom nivou moga uma da su dobri i loši momci opasno zaličili jedni na druge. Uvid da dobri momci obožavaju elektronsko zlatno tele i da im je potreban glasni poziv na povratak sebi pokrenuo me je nanovo. Bomba u plakaru je dobro poslužila. Sve to mi je govorilo da je nasilje, kao rešenje, utkano u ljudsku prirodu kao prokleti crveni konac. To je postala tema Uporišta. Pisao sam drugu ruku s tim na umu. Likovi (kako loši, kao Lojd Henrid, tako i dobri, poput Stua Redmana i Larija Andervuda) pominjali su činjenicu da „sve te stvari (oružja za masovno uništenje) leže svuda okolo i čekaju da ih neko pokupi“. Žitelji Boldera su, kad su predložili – nevino, rukovođeni isključivo najboljim namerama – da nanovo izgrade istu staru neonsku Vavilonsku kulu, nasilno zbrisani. Ljudi koji su podmetnuli bombu postupali su po zapovesti Randala Flega, ali je Majka Ebigejl, Flegova suprotnost, iznova ponavljala da „sve stvari služe Bogu“. Ako je to istina – a u kontekstu Uporišta nesumnjivo jeste – bomba je bila surova poruka od onog gore, način da se kaže: „Nisam vas doveo dovde da biste nastavili sa starim sranjem.“ Pri kraju romana (to je bio kraj prve i kraće verzije priče), Fren pita Stjuarta Redmana ima li nade, da li će ljudi ikada nešto naučiti iz svojih grešaka. Stu odgovara: „Ne znam“, i zaćuti. U vremenu priče to ćutanje traje koliko je čitaocu potrebno da usmeri pogled na poslednji red. U piščevoj sobi ono traje mnogo duže. Pretraživao sam um i srce u potrazi za nečim što bi Stu mogao reći, nekom prosvetljujućom izjavom. Želeo sam da je pronađem zato što u tom trenutku, više nego u bilo kom drugom, Stu govori u moje ime. Knjiga vam ponekad nudi odgovore, ali ne uvek. Nisam hteo da čitaoce, koji su me pratili stotinama strana, počastim ispraznom trivijalnošću u koju ni sam ne verujem. U Uporištu