Vetar kroz kljucaonicu - Stephen King

Stephen King Vetar Kroz Ključaonicu Naslov originala: The Wind Through The Keyhole 2012

Za Robin Fert, i družinu u izdavačkoj kući Marvel komiks.

PREDGOVOR Većina čitalaca koji drže ovu knjigu u rukama, avanture Ro‐ landa i njegove družine - njegovog ka-teta - pratila je već godinama, neki među njima od samog početka. Drugi se - a nadam se da takvih ima mnogo, kako pridošlica tako i Stal‐ nih čitalaca - mogu zapitati: Mogu li da čitam i uživam u ovoj priči ako nisam pročitao ostale knjige izserijala o Mračnoj kuli? Moj odgovor je da, možete, ukoliko imate ne‐ koliko stvari na umu. Kao prvo, Srednji svet se nalazi pored našeg sveta, a između njih postoji mnogo preklapanja. Na pojedinim me‐ stima između dva sveta postoje vrata, a katkad postoje i is‐ tanjena i porozna mesta, gde se dva sveta zapravo mešaju. Troje iz Rolandovog ka-teta - Edi, Suzana i Džejk - bili su, pojedinačno, izvučeni iz svojih tegobnih njujorških života i uvučeni u Rolandovu potragu u Srednjem svetu. Njihov če‐ tvrti saputnik, bambur po imenu Oj, zlatnooko je stvorenje rodom iz Srednjeg sveta. Srednji svet je veoma star i pre‐ tvara se u ruševinu ispunjenu čudovištima i nepouzdanom magijom. Kao drugo, Roland Desčejn od Gileada je revolveraš - jedan iz nevelike skupine koja pokušava da održi red u sve neobuzdanijem i haotičnijem svetu. Ukoliko vam revolveraši iz Gileada deluju kao neobična kombinacija vitezova lutalica i šerifa sa Divljeg zapada, nećete biti daleko od istine. Naj‐ veći deo njih, premda ne svi, vodi poreklo od loze starog Belog Kralja, poznatog pod imenom Artur Eld (rekoh vam da postoje preklapanja). Kao treće, Roland je živeo pod užasnom kletvom. Revol‐ veraš je ubio svoju majku, ženu koja je bila u ljubavnoj vezi - najvećma protiv sopstvene volje, a svakako protivno zdra‐ vom razumu - s tipom koga ćete susresti na ovim stranica‐

ma. Iako je njena smrt predstavljala nesrećan slučaj, Roland smatra sebe odgovornim, a smrt nesrećne Gabrijele Desčejn proganja ga od poznog detinjstva. Ti događaji su u potpunosti opisani u ciklusu romana o Mračnoj kuli, ali, što se tiče naše svrhe ovde, mislim da je to sve što treba da znate. Za dugogodišnje čitaoce, ovaj roman treba da nađe mesto na polici između knjiga Čarobnjak i staklo i Vukovi Kale… što je čini, pretpostavljam, Mračnom kulom 4 ½. Što se mene tiče, oduševio sam se kad sam otkrio da moji stari prijatelji još uvek imaju štošta da kažu. Bio je ne‐ procenljiv dar pronaći ih ponovo, godinama nakon što sam mislio da su njihove priče već odavno ispričane. Stiven King 14. septembar 2011.

Studentres

1 U danima nakon što su napustili Zelenu palatu koja, na kraju krajeva, ipak nije bila Oz - ali je sada predstavlja‐ la grobnicu neprijatnog tipa koga je Rolandov ka-tet znao pod imenom Tik-Tak - dečak Džejk je počeo da luta sve dalje i dalje od Rolanda, Edija i Suzane. "Zar se ne brineš za njega?", Suzana je upitala Rolanda. "Samog, tamo napred?" "Oj je s njim", reče Edi misleći na bambura, koji je pri‐ hvatio Džejka kao svog specijalnog prijatelja. "Gos'n Oj se sasvim fino slaže sa dobrim ljudima, ali ima usta puna oštrih zuba za one koji nisu tako dobri. Kao što je naš po‐ znanik Gašer otkrio na vlastitu žalost." "Džejk takođe poseduje očev pištolj", reče Roland. "I zna kako da ga koristi. Zna to veoma dobro. I neće napustiti Stazu Zraka." Obogaljenom desnom šakom je pokazao iznad glave. Nisko nebo je bilo uglavnom nepomično, izuzev linije oblaka koji su se postojano kretali ka jugoistoku. Prema Zemlji Gromova, ukoliko je poruka koju im je ostavio čovek koji se potpisivao inicijalima R. F. govorila istinu. Prema Mračnoj kuli. "Ali, zašto…" Suzana je zaustila, ali su njena kolica u tom trenutku udarila u džombu na drumu. Okrenula se ka Ediju. "Vodi računa kuda me guraš, šećeru." "Izvini", reče Edi. "Služba javnih radova se u poslednje vreme nije baš pretrgla od održavanja ove deonice puta. Mora da imaju problema sa smanjenjem budžeta." To nije bio put, ali jeste bio nekakav drum… ili je to bar bio nekada davno: dve brazde sa pokojom usputnom tro‐ šnom straćarom, koja je označavala pravac. Ranije u toku jutra prošli su pored napuštene radnje sa jedva čitljivim znakom: TUKOVA PRODAVNICA MEŠOVITE ROBE. Pretra‐ žili su je u potrazi za zalihama - Džejk i Oj su tada još uvek bili s njima - i nisu pronašli ništa sem prašine, prastare pau‐ čine i skeleta nečega što je nekad možda bio golemi rakun, omaleni pas ili bambur. Oj je užurbano onjušio kosti, a

zatim se pomokrio na njih, pre nego što je izašao iz prodav‐ nice i seo nasred starog druma, obavivši se repom oko tela. Gledao je u pravcu iz koga su došli i njušio vazduh. Roland je već nekoliko puta video kako to bambur čini u poslednje vreme i, premda ništa nije rekao ostalima, razmi‐ šljao je o tome. Neko ih prati, možda? Nije uistinu verovao u to, ali je bamburov položaj tela - uzdignuta njuška, naču‐ ljene uši, sklupčan rep - prizivao neko staro sećanje koga nije mogao da se priseti. "Zašto Džejk želi da bude sam?", upita Suzana. "Zabrinjava li te to, Suzana od Njujorka?" upita Roland. "Da, Rolande od Gileada, zabrinjava me." Nasmešila se dovoljno ljubazno, ali joj je u očima ponovo zaiskrila stara zlokobna varnica. To je bio njen deo koji je predstavljao Detu Voker, dokonao je Roland. Deo koji nikada neće u pot‐ punosti nestati, ali mu zbog toga nimalo nije bilo žao. Bez te čudne žene koja je nekad bila, i dalje zakopane u njenom srcu poput krhotine leda, Suzana bi bila samo obična zgodna crnkinja bez nogu ispod kolena. Sa Detom u sebi, bila je osoba na koju se moralo računati. Opasna osoba. Re‐ volveraš. "Mnogo toga mu se vrzma po mislima", tiho reče Edi. "Svašta je preturio preko glave. Ne vraća se svaki klinac iz mrtvih. A, kao što Roland kaže - ako neko pokuša da ga na‐ padne, i te kako će zažaliti zbog toga." Prestao je da gura invalidska kolica, nadlanicom obrisao znoj sa čela i pogle‐ dao u Rolanda. "Ima li uopšte ikoga u ovom predgrađu pu‐ stoline, Rolande? Ili su svi krenuli dalje?" "Oh, ima ih nekoliko, pretpostavljam." Nije pretpostavljao, znao je; nekoliko puta su ih posma‐ trali dok su putovali duž Staze Zraka. Jedanput je to bila uplašena žena sa dvoje dece u naručju i bebom u nosiljci okačenoj oko vrata. Jednom stari zemljoradnik, polumutić sa pipkom koji mu je visio sa kraja usana i trzao se. Edi i Suzana nisu videli nikoga od tih Ijudi, niti su osetili ostale za koje je Roland bio siguran da su posmatrali njihovo na‐

2 predovanje iz bezbednosti šuma i visoke trave. Edi i Suzana su imali još dosta toga da nauče. Međutim, činilo se kao da su naučili bar deo onoga što su morali, zato što je Edi sada upitao: "Jesu li to oni čije pri‐ sustvo Oj njuši iza nas?" "Ne znam." Rolandu je palo na pamet da doda kako je si‐ guran da se nešto sasvim drugo mota po Ojevom neobič‐ nom malom bamburskom umu, ali je ipak odlučio da to ne učini. Revolveraš je proveo mnogo godina bez ka-teta, a za‐ državanje mišljenja za sebe prešlo mu je u naviku. Naviku koje će morati da se oslobodi, ukoliko želi da tet ostane snažan. Ali ne danas, ne ovog jutra. "Nastavimo", rekao je. "Siguran sam da ćemo zateći Džejka kako nas čeka malo dalje niz drum." Dva sata kasnije, tik pre podneva, popeli su se na uzvi‐ šicu i zastali, gledajući nadole u široku i sporu reku, sivu kao kositar ispod oblačnog neba. Na severozapadnoj obali - njihovoj strani - stajala je građevina slična ambaru, ofarbana u toliko drečavu zelenu boju da se činilo kao da vrišti u tmurnom danu. Ulaz je štrčao iznad vode, na šipovi‐ ma ofarbanim u sličnu nijansu zelene boje. Veliki splav, di‐ menzija trideset puta trideset metara, ofarban u naizmenič‐ ne crvene i žute štrafte, debelom užadi bio je privezan za dva šipa. U njegovom središtu štrčao je visoki drveni stub nalik jarbolu, ali se nigde nije videlo jedro. Ispred tog stuba je stajalo nekoliko stolica od pletenog pruća, okrenutih ka obali na njihovoj strani. U jednoj je sedeo Džejk Pored njega se nalazio starac sa ogromnim slamnatim šeširom, odeven u vrećaste zelene čakšire i čizme. Na gomjem delu tela je nosio tanak beli komad odeće - vrstu košulje o kojoj je Roland mislio kao o slinkumu. Činilo se kao da Džejk i starac jedu bogato nadevene popkine. Rolandu je pošla vodica na usta kada ih je ugledao. Oj je stajao nešto dalje od njih, na ivici splava oslikanog poput cirkuske šatre, zadubljeno gledajući nadole u vlastiti

odraz na površini vode. Ili možda u odraz čeličnog kabla koji mu je prolazio iznad glave, premošćujući reku. "Je li ovo reka Vaj?", Suzana upita Rolanda. "Jesje." Edi se nacerio. "Ti kažeš Vaj, a ja kažem zašto da ne?" {1} Podigao je ruku iznad glave i mahnuo. "Džejk! Hej, Džejk! Oj!" Džejk mu je uzvratio mahanjem, a iako su reka i splav ukotvljen na njenoj obali bili udaljeni više od četvrt milje, njihove oči su bile podjednako oštre i videli su belilo deča‐ kovih zuba kada im se nasmešio. Suzana je sklopila dlanove oko usta. "Oj! Oj! K meni, šećeru! Dođi da vidiš svoju mamicu!" Ispuštajući piskutave kevtaje, koji su bili nešto najbliže što lavežu što je mogao da postigne, Oj je pojurio preko splava, nestao s vidika u ambarolikoj građevini, a potom se nanovo pojavio na drugoj strani. Jurcao je niza stazu, ušiju priljubljenih uz lobanju i bleštavih očiju uokvirenim zlatnim prstenovima. "Uspori malo, šećeru, strefiće te srčka!", povika Suzana, smejući se. Činilo se kao da je Oj njene reči shvatio kao naređenje da ubrza. Za manje od dva minuta je stigao do Suzaninih kolica, skočio joj u krilo, a zatim ponovo skočio na zemlju i razdragano ih pogledao. "Olan! Ed! Suz!" "Zdravo da si, ser Trokene", reče Roland, upotrebivši drevnu reč za bambure, koju je prvi put čuo u knjizi koju mu je majka čitala: Troken i zmaj. Oj je podigao nogu, pomokrio se na travu, a zatim se ponovo okrenuo ka pravcu iz kojeg su došli, njušeći vazduh, pogleda usredsređenog na horizont. "Zašto to radi, Rolande?" upita Edi. "Ne znam." Ali skoro da je znao. Da li je u pitanju bile neka stara priča, ne Troken i zmaj, već neka slična njoj? Mislio je da je tako. Na trenutak je pomislio na zelene oči, oprezne u mraku, a niz kičmu mu prođoše žmarci jeze - ne

3 iz straha (premda je to mogao da bude deo toga), već od prisećanja. Onda su žmarci nestali. Biće vode, ako takva bude božja volja, pomislio je i shva‐ tio da je to naglas izgovorio tek kada ga je Edi upitao: "Šta si rekao?" "Nije bitno", reče Roland. "Probesedimo malčice sa Džej‐ kovim novim prijateljem, hoćemo li? Možda ima koji popkin viška." Edi, umoran od žilavog sušenog mesa koje su zvali revol‐ veraškim buritosima, smesta se razvedrio. "Dovraga, hajmo", reče i pogleda u zamišljeni ručni sat na preplanu‐ lom ručnom zglobu. "Bogo moj, vidim da je pravo vreme za klopanje." "Začepi i guraj, šećeru", reče Suzana. Edi je začepio i pogurao kolica. Starac je sedeo kada su ušli u kućicu za čamce, a kada su izašli iz nje na rečnoj strani, stajao je. Ugledao je revolvere koje su nosili Roland i Edi - velike pucaljke sa dr‐ škama od sandalovine - a oči mu se razrogačiše. Spustio se na jedno koleno. Dan je bio miran, a Roland je čuo kako starčeve kosti škripe. "Zdravo da si, revolverašu" rekao je starac i prislonio šaku naduvenu od artritisa na čelo. "Pozdravljam te." "Ustani, prijatelju", reče Roland, nadajući se da starac jeste prijatelj - činilo se da Džejk tako misli, a revolveraš je naučio da veruje dečakovim instinktima. Da ne spominje bamburove. "Ustani, hajde." Skeledžija je imao problema da ustane, pa je Edi zakora‐ čio na palubu i ponudio mu ruku. "Fala ti, sinko, fala. Jesi li i ti revolveraš, ili tek šegrt?" Edi pogleda u Rolanda. Rolandovo lice je bilo bezizražaj‐ no, pa je Edi ponovo pogledao u starca, slegnuo ramenima i nakezio se. "Pomalo i jedno i drugo, rekao bih. Ja sam Edi Din, iz Njujorka. Ovo je moja žena, Suzana. A ovo je Roland Desčejn. Iz Gileada."

4 Starčeve oči se razrogačiše. "Gilead, kažeš? Zboriš li tako?" "Gilead, kakav nekada bejaše", složi se Roland i oseti kako mu se neuobičajena tuga podiže iz srca. Vreme je lice na vodi i, poput velike reke ispred njih, neprestano teče. "Hodite na palubu, onda. I dobro došli. Ovaj mladić i ja smo se brzo sprijateljili, nego šta." Oj je stupio na veliki splav, a starac se sagnuo da pomazi bambura po podignutoj glavi. "I mi smo prijatelji, zar ne, momče? Sećaš li se mog imena?" "Biks!", smesta reče Oj, a zatim se ponovo okrenu ka se‐ verozapadu, podižući gubicu. Njegove oči uokvirene zlat‐ nim prstenovima su zaneseno gledale ka pokretnim stubovi‐ ma oblaka koji su označavali Stazu Zraka. "'Oćete li obedovati?", upita ih Biks. "Hrana koju imam nije bogzna šta, ali ono što imam, drage volje ću pode‐ liti s vama." "Da, i neka ti je hvala", reče Suzana. Pogledala je u kabl iznad njih, koji je dijagonalno prelazio preko reke. "Ovo je dereglija, zar ne?" "Jah", reče Džejk. "Biks mi je rekao da na drugoj strani reke žive ljudi. Ne blizu, ali nisu ni daleko, takođe. Misli da su u pitanju zemljoradnici koji uzgajaju pirinač, ali oni ne dolaze baš često ovamo." Biks je sišao sa palube velikog splava i ušao u kućicu za čamce. Edi je sačekao sve dok nije čuo kako starac pretura unutra, a onda se sagnuo i tiho upitao Džejka: "Je li on u redu?" "Super je", odgovori mu Džejk. "Ionako idemo u tom pravcu, a on je srećan što može nekoga da preveze preko reke. Kaže da su prošle godine otkako je video poslednje putnike." "Kladim se da jesu", složi se Edi. Biks se pojavio noseći košaru od pletenog pruća, koju je Roland prihvatio - u suprotnom, starac bi se možda preturio

i pao u vodu. Ubrzo su svi sedeli u stolicama od pletenog pruća i žvakali popkine napravljene od nekakve ružičaste ribe. Meso je bilo začinjeno i izvanredno ukusno. "Jedite kol'ko vam volja", reče Biks. "Reka je puna babica, a većina je dobra za jelo. Mutiće bacam natrag u vodu. Nekada davno imali smo naređenja da iskvarene ribe bacamo na obalu da se ne bi razmnožavale, i ja sam neko vreme to i činio, ali sada…" Slegnuo je ramenima. "Živi i pusti druge da žive, govorim. Kao neko ko je živeo prilično dugo, osećam se kao da mogu to da kažem." "Koliko si star, Bikse?", upita ga Džejk. "Napunio sam stotinu dvadeset leta pre prilično mnogo vremena, ali otad sam izgubio račun, vala jesam. Vreme je prekraćeno na ovoj strani vrata, razumete." Na ovoj strani vrata. Sećanje na neku staru priču ponovo se uskomešalo u dubini Rolandovog uma, a potom iščezlo. "Pratite li to?" Starac je pokazao rukom na pokretnu traku oblaka na nebu. "Pratimo." "Sve do Kale, ili još dalje?" "Još dalje." "Do velike tmine?" Biks je istovremeno delovao zabrinu‐ to i fascinirano tom idejom. "Idemo svojim putem", odgovori Roland. "Koliku cenu za‐ htevaš da nas prevezeš preko reke, sai skeledžijo?" Biks se nasmeja. Smeh mu je zvučao napuklo i veselo. "Novac ne vredi pišljiva boba ako nemaš na šta da ga potro‐ šiš, vi nemate nikak'ih životinja, a jasno je ko dan da imam više hrane od vas. A uvek možete da potegnete te pištolje i prisilite me da vas prevezem preko." "Nikad", reče Suzana, izgledajući šokirano njegovim rečima. "Znam to", reče Biks, odmahnuvši rukom. "Kopci bi mogli to da urade - a zatim bi baška spalili moju skelu nakon što bi se našli na drugoj obah - ali istinski revolvera‐ ši, nikad. Ni revolverašice, takođe, pretpostavljam. Ne delu‐

5 jete mi naoružani, gospoj'ce, al' kada su u pitanju žene, čovek nikad ne zna." Suzana se bledo nasmešila na njegove reči i oćutala. Biks se okrenuo ka Rolandu. "Dolazite iz Luda, reko bih. Čuo sam za Lud i kako se stvari sada tamo odvijaju. Nekada bejaše to čudesan grad, nego šta. Rušio se i postajao čudan kada sam ja znao za njega, ali je i dalje bio čudesan." Njih četvoro razmeniše pogled koji je bio an-tet, ta neo‐ bična telepatija koju su delili. Bio je to pogled koji je takođe bio mračan od blama, stare reči iz Srednjeg sveta koja može da označava stid, ali takođe i tugu. "Šta?", upita Biks. "Šta sam reko? Ako sam od vas zatra‐ žio nešto što ne želite da date, u tom slučaju ištem od vas oproštaj." "Taman posla", reče Roland, "ali Lud…" "Lud je prašina na vetru", reče Suzana. "Pa", reče Edi, "ne baš prašina, tačno." "Pepeo", reče Džejk. "Od one vrste koja svetli u mraku." Biks je razmislio o tome, a onda sporo klimnuo glavom. "Ipak bih želeo da čujem vašu priču, ili barem onoliki deo koliko možete da mi ispričate za sat vremena. Toliko traje prelazak preko reke." Biks se narogušio kada su se ponudili da mu pomognu sa pripremama. To je moj posao, rekao je, i još uvek mogu da ga obavljam - samo ne toliko brzo kao nekad, kada su na obe strane reke postojale farme i šačica malih trgo‐ vačkih postaja. U svakom slučaju, nije bilo mnogo posla. Biks je iz kućice za čamce doneo hoklicu i veliki ključ od gvozdendr‐ veta sa prstenom na jednom kraju, popeo se na hoklicu kako bi ključ zakačio na vrh stuba, a zatim zakačio prsten za čeličnu sajlu. Odneo je hoklicu natrag u kućicu za čamce i vratio se sa golemom metalnom kurblom u obliku slova Z. Nju je donekle svečano položio na drveno kućište na udalje‐ nom kraju skele.

6 "Neka niko od vas ne obori ovo u vodu, il' se nikad neću vratiti kući", rekao je. Roland je čučnuo kako bi proučio kurblu neobičnog oblika. Mahnuo je rukom Ediju i Džejku, koji mu se pridru‐ žiše.Pokazao je na reči ispupčene na dugom delu slova Z. "Piše li ovde ono što mislim da piše?" "Aha", odgovori Edi. "Nort central pozitroniks. Naši stari pajtaši." "Kada si to nabavio, Bikse?", upita Suzana. "Pre devedeset godina, ili možda i više, ako bih moro da nagađam. Tamo postoji podzemno mesto." Neodređeno je pokazao rukom u pravcu Zelene palate. "Prostire se kilome‐ trima ispod zemlje i prepuno je stvari koje su pripadale Starom narodu, savršeno očuvanih. Čudnovata muzika se i dalje čuje iznad glave, muzika kak'u nikad niste čuli. Pomu‐ ćuje vam razmišljanje, kao. Tamo ne smete da ostanete pre‐ dugo, ili vam se na koži pojave plikovi i povraćate, a zubi počnu da vam ispadaju. Jedared sam otišo tamo. Nikad više. Neko vreme sam mislio da ću umreti." "Jesi li izgubio kosu jednako kao i kljove?", upita ga Edi. Biks je delovao iznenađeno, a zatim je klimnuo glavom. "Jesje, nešto malo, ali je ponovo izrasla. To mesto je mirno, znate." Edi je trenutak-dva razmišljao o njegovim rečima. Narav‐ no da je mirno, u pitanju je beživotan predmet. Onda je shvatio da je starac rekao da je to mesto od čelika{2} "Jeste li spremni?", upita Biks. Oči su mu bleštale bez‐ malo kao Ojeve. "Da krećem?" Edi mu je odsečno salutirao. "Spremni, kapetane. Polazi‐ mo na plovidbu ka ostrvu sa blagom, jah, nego šta." "Dođi i pomozi mi sa ovim konopcima, Rolande od Gilea‐ da!" Roland tako i učini, i to rado. Skela se polako kretala duž dijagonalno postavljene čelične sajle, nošena sporom rečnom maticom. Ribe su

iskakale iz vode svuda oko splava dok su članovi Rolando‐ vog ka-teta naizmenično pričali starcu o gradu po imenu Lud i onome šta im se tamo desilo. Oj je izvesno vreme za‐ interesovano posmatrao ribe, šapa čvrsto ukopanih na prednjoj ivici dereglije. Onda je ponovo seo i okrenuo se natrag prema pravcu iz kojeg su došli, uzdignute njuške. Biks je zabrundao kada su mu ispričali kako su ostavili grad osuđen na propast. "Blejn Jednošinac, kažete. Sećam se. Pošandrcali voz. Postojao je još jedan, takođe, iako ne mogu da se prisetim kako se zvao…" "Patriša", reče Suzana. "Jašta, tako je. Imala je predivne staklene strane. I kažete da su svi u gradu sada mrtvi?" "Svi su pomrli", reče Džejk. Biks je pognuo glavu. "Tužno." "Jeste", reče Suzana, uhvativši ga za šaku i nakratko je stegnuvši. "Srednji svet je tužno mesto, premda ume da bude i izuzetno lepo." Sada su stigli do sredine reke, a lagani povetarac, iznenađujuće topao, promrsio im je kosu. Skinuli su debelu odeću i opušteno sedeli u putničkim stoli‐ cama od pletenog pruća, postavljenim tako da gledaju na sve strane, po svoj prilici radi pogleda na okolinu prilikom prelaska. Krupna riba - verovatno jedna od vrste koja im je napunila trbuh za vreme klopanja - naskočila je na splav i ležala tamo, praćakajući se ispod Ojevih nogu. Iako je bambur obično predstavljao smrt za sva sitna stvorenja s kojima bi ukrstio put, činilo se kao da je uopšte ne primeću‐ je. Roland ju je šutnuo natrag u vodu. "Vaš troken zna da se sprema oluja", primeti Biks. Gledao je u Rolanda. "Bolje da obratite pažnju, zar ne?" Na trenutak, Roland je ostao bez teksta. Jasno sećanje mu se izdiglo iz zadnjeg dela uma u prednji, sećanje na jednu od desetak ručno obojenih drvoreznih ilustracija u staroj i mnogovoljenoj knjizi. Slika šest bambura koji sede oko palog debla u šumi ispod polumeseca na nebu, svi sa podignutom njuškom. Tu knjigu, Magične priče o Eldu, voleo je više od svih ostalih kada je bio dečačić i slušao

kako mu majka čita u njegovoj spavaćoj sobi u visokom tornju, dok je jesenji vetar napolju pevao svoju usamljenu pesmu, dozivajući zimu. Priča koja je pratila sliku zvala se "Vetar kroz ključaonicu", a bila je istovremeno užasna i pre‐ divna. "Tako mi svih bogova na brdu", reče Roland i udari se korenom troprste desne šake po čelu. "Trebalo je smesta da znam. Ako ni zbog čega drugog, onda barem zbog toga koliko je toplo postalo poslednjih nekoliko dana." "'Oćeš da kažeš da nisi znao?", upita Biks. "Ti, iz Unutra‐ šnjeg sveta?" Zacoktao je jezikom. "Rolande?", upita Suzana. "Šta se dešava?" Roland ju je ignorisao. Pogledao je najpre u Biksa, a zatim u Oja, pa zatim ponovo u Biksa. "Dolazi studentres." Biks klimnu glavom. "Jesje. Troken to oseća, a trokeni nikada ne greše u vezi sa studentresom. Pored toga što pomalo govore, to je njihov harismat." "Harismat?", upita Edi. "Hoće da kaže da je to njihov talenat", reče Roland. "Bikse, znaš li da li na drugoj strani reke postoji neko mesto gde bismo mogli da se sklonimo i sačekamo da prođe?" "Igrom slučaja, znam." Starac je rukom pokazao na po‐ šumljene brežuljke, koji su se blago spuštali prema udalje‐ noj obali reke Vaj, gde su ih čekali drugo pristanište i druga kućica za čamce, neofarbana i kudikamo neuglednija od prve. "Na drugoj strani pronaći ćete putić koji je nekada bio drum. Prati Stazu Zraka." "Svakako da prati", reče Džejk. "Sve stvari služe Zraku." "Pravo zboriš, mladiću, pravo zboriš. U čemu računate razdaljinu, točkovima ili miljama?" "Svejedno", reče Edi, "mada su, za većinu nas, milje bolje." "U redu, ondak. Sledite staru džadu za Kalu osam milja… možda devet… i naići ćete na napušteno selo. Najveći broj građevina je napravljen od drveta i neće vam koristiti, ali je seoska sala za javne skupove sazidana od čvrstog kamena. Tamo će vam biti dobro. Bio sam unutra, i tamo postoji pre‐ Ž

7 divan veliki kamin. Želećete da proverite odžak, dabome, pošto ćete želeti da ima dobar cug tokom nekoliko dana koje ćete morati da presedite unutra. Što se tiče drveta za potpalu, možete da upotrebite ostatke okolnih kuća." "Šta je taj studentres?", upita Suzana. "Neka vrsta oluje?" "Da", odgovori joj Roland. "Nisam video nijednu već dugi, dugi niz godina. Sva sreća što uz sebe imamo Oja. I pored toga ne bih znao, da nije bilo Biksa." Stisnuo je star‐ čevo rame. "Blagodarim, sai. Svi kažemo blagodarim." Kućica za čamce na jugoistočnoj obali reke je izgledala kao da će se svakog časa srušiti, poput toliko drugih stvari u Srednjem svetu; slepi miševi su naglavačke visili sa krovnih greda, a podgojeni paukovi su trčkarali po zidovi‐ ma. Svima je laknulo kada su izašli napolje i ponovo se obreli pod otvorenim nebom. Biks je privezao skelu i pridru‐ žio im se. Svi odreda su ga zagrlili, pazeći da ne stiskaju prejako i ne povrede njegove stare kosti. Kada su završili sa opraštanjem, starac je obrisao suzne oči, a zatim se sagnuo i pomazio Oja po glavi. "Pazi na njih, ser Trokene." "Oj!", odgovorio je bambur. Potom: "Biks!" Starac se uspravio, a oni su ponovo čuli kako mu škripe kosti. Prislonio je šake na krsta i zažmirkao od bola. "Hoćeš li moći da se bezbedno vratiš nazad?", upita ga Edi. "O, jašta", reče Biks. "Da je proleće, možda ne bih mogo - reka Vaj nije tako blage naravi kada se sneg otopi i naiđu kiše - ali sad? Prosto ko pasulj. Oluja je još uvek prilično daleko. Malko ću da kurblam spram rečne struje, zatim ću da namaknem rezu da bih se odmorio i da me reka ne bi odnela nazad, a ondak ću još malčice da kurblam. Možda će mi trebati čet'ri sata namesto jednog, al' ću kad-tad stići na drugu obalu. Ranije sam uvek stizo, u svakom slučaju. Samo bih želeo da sam imo više hrane da vam dam."

8 "Preživećemo", reče Roland. "Dobro, onda. Dobro." Starac je delovao nevoljno da pođe. Prelazio je pogledom sa lica na lice - ozbiljnog izraza - a potom se iscerio, pokazujući krezave desni. "Dobro se sre‐ tosmo, zar ne?" "Jesmo", složio se Roland. "A ukoliko se vratite ovim putem, zastanite i posetite starog Biksa. Pripovedajte mu o svojim avanturama." "Hoćemo", reče Suzana, premda je znala da nikad više neće proći ovim putem. Svi su to znali. "I vodite računa o studentresu. S tim se ne treba igrati. Ali možda imate dan, pa čak i dva. Još uvek ne trčiš ukrug, jelda, Oje?" "Oj!", složio se bambur. Biks teško uzdahnu. "A sad idite svojim putem", rekao je, "a ja ću svojim. Svi ćemo ubrzo biti bezbedno ušuškani u skloništu." Roland i njegov ka-tet krenuše niz drum. "Još samo nešto!", Biks doviknu za njima, a oni se okre‐ nuše. "Ako vidite onog dosadnjakovića Andija, recite mu da ne želim nikake pesme, i ne želim da čujem svoj prokleti ho‐ raskop! " "Ko je Andi?", viknu Džejk. "Oh, nema veze, ionako ga najverovatnije nećete ni videti, u svakom slučaju." To su bile starčeve poslednje reči, i niko od njih ih se nije sećao, premda uistinu jesu susreli Andija u zemljoradničkoj zajednici po imenu Kala Brin Stardžis. Ali to se desilo kasni‐ je, nakon što je oluja prošla. Do napuštenog sela je bilo svega osam milja, i stigli su za nešto manje od sat vremena od silaska sa skele. Ro‐ landu je trebalo znatno manje vremena da im ispriča za stu‐ dentres. "Oluje su se jedanput-dvaput godišnje spuštale iz Velike šume severno od baronije Novi Hanaan, iako nikada nismo

9 imali nijednu u Gileadu; uvek su se dizale u vazduh i nesta‐ jale pre nego što bi stigle toliko daleko. Međutim, sećam se da sam jedared na gileadskom drumu video taljige prepune smrznutih leševa. Zemljoradnici i njihove familije, pretpo‐ stavljam. Gde su bili njihovi trokeni - njihovi bamburi - ne znam. Možda su se razboleli i pomrli. U svakom slučaju, bez bambura da ih upozore, ti ljudi su bili nepripremljeni. Stu‐ dentres nailazi iznenada, shvatate. U jednom trenutku ti je vruće kao u pećnici - zato što temperatura uvek poraste pre oluje - a onda se obruši na tebe, kao čopor izgladnelih vukova na stado jaganjaca. Jedino upozorenje jeste zvuk pu‐ canja drveća dok se hladnoća studentresa valja preko njih. Neka vrsta tutnjave, nalik eksploziji granata. Zvuk koji živo drveće pravi kada se odjednom zgrči, pretpostavljam. A kada su ljudi na poljima to začuli, već je bilo dockan." "Hladno", promrmlja Edi. "Koliko hladno?" "Temperatura može da padne sve do četrdeset limbita ispod tačke smrzavanja za manje od sat vremena", reče su‐ morno Roland. "Jezera se zalede za tren oka, sa zvukom nalik mecima koji razbijaju prozorka okna. Ptice se pretva‐ raju u ledene skulpture na nebu i padaju na zemlju kao ka‐ menje. Trava se pretvara u staklo." "Preteruješ", reče Suzana. "Mora da preteruješ." "Ni najmanje. Ali, hladnoća je samo deo toga. Vetar dolazi, takođe - silovit poput bure, lomeći zaleđeno drveće poput slamki. Takve oluje mogu da pređu i po tri stotine točkova pre nego što se podignu na nebo podjednako neo‐ čekivano kao što dođu." "Kako bamburi znaju?", upita Džejk. Roland je samo zavrteo glavom. Kako i zašto nikad ga nisu mnogo zanimali. Došli su do polomljene drvene table koja je ležala nasred puta. Edi ju je podigao i pročitao izbledela slo‐ vajedne jedine reči. "Ovo savršeno opisuje Srednji svet", rekao je. "Tajanstveno, ali ipak čudnovato i urnebesno

10 smešno." Okrenuo se ka ostalima, držeći dasku u nivou grudi. Na drvetu je krupnim i nejednakim slovima pisalo: ŽUTAĆ. "Žutać je duboki bunar", reče Roland. "Običajno pravo dopušta svakom putniku namerniku da pije iz njega bez do‐ zvole ili kazne." "Dobro došli u Žutać", reče Edi, bacajući znak u šikaru pored puta. "Sviđa mi se. Štaviše, želim nalepnicu na brani‐ ku na kojoj piše: 'Sačekao sam da studentres prođe u Žutaću.'" Suzana se nasmejala. Džejk nije. Samo je pokazao na Oja, koji je počeo da se brzo okreće ukrug, kao da juri vla‐ stiti rep. "Možda bi trebalo malčice da požurimo", reče dečak. Šuma se proredila, a putić se proširio i postao ono što je nekad bila glavna seoska ulica. Samo selo je predstavljalo čemernu skupinu napuštenih i oronulih kuća, koje su se protezale duž obe strane ulice u dužini od otprili‐ ke četvrt milje. Neke građevine su bile kuće, neke prodav‐ nice, ali je sad bilo nemoguće kazati koje su bile koje. Bile su to prazne ljušture, zureći kroz mračne i prazne duplje na kojima se nekad možda nalazilo staklo. Jedini izuzetak je stajao na najjužnijem delu gradića. Tu se u korov obrasla Glavna uhca delila oko niske građevine slične bunkeru, sa‐ građene od sivog kamena. Stajala je u zarasloj šikari i deh‐ mično bila zaklonjena mladim jelama koje mora da su izra‐ sle otkako je Žutać napušten; njihovo korenje je već počelo da podriva temelj gradske sale za javne skupove. S vreme‐ nom će ga potkopati i srušiti, a vreme je predstavljalo nešto čega je Srednji svet imao u izobilju. "Biks je bio u pravu u vezi sa drvetom za potpalu", reče Edi. Podigao je trošnu dasku i stavio preko rukonaslona Su‐ zaninih invalidskih kolica poput improvizovanog stola. "Ima‐ ćemo ga dosta." Bacio je pogled na Džejkovog krznenog

11 drugara, koji je ponovo počeo da se okreće ukrug. "Ukoliko budemo imali vremena da ga skupimo, to jest." "Počećemo da skupljamo drva čim se uverimo da imamo onu tamo zgradu samo za sebe", reče Roland. "Požurimo s ovim." Sala za javne skupove gradića Žutać bila je prohlad‐ na, a ptice - koje su Njujorčani nazivali lastama, a Roland vrapčarkama - ugnezdile su se na drugom spratu, ali je osim toga Rolandov ka-tet odista imao zdanje samo za sebe. Jednom kada se našao ispod krova, činilo se da se Oj oslobodio poriva da gleda ka severoistoku ih trči ukrug, i istog trena se vratio svojoj u suštini znatiželjnoj prirodi, po‐ trčavši uz khmave stepenice ka tihom klepetanju krila i gu‐ gutanju na spratu. Počeo je piskavo da kevće, a članovi teta su ubrzo videli kako vrapčarke odleću ka slabije naseljenim područjima Srednjeg sveta. Mada, ako je Roland bio u pravu, pomish Džejk, ptice koje su se zaputile u pravcu reke Vaj uskoro će biti pretvorene u ledenice. Prizemlje se sastojalo iz jedne jedine ogromne prostorije. Stolovi i klupe su stajali nagomilani uza zidove. Roland, Edi i Džejk su ih preneli do nezastakljenih prozora, koji su bili milostivo mali, i prekrili zjapeće otvore. Prozore na severo‐ zapadnoj strani su prekrili sa spoljašnje strane, tako da ih vetar iz tog pravca gura prema unutra, umesto da ih preturi i oduva. Dok su to činili, Suzana je ušla kolicima u otvor velikog kamina, što joj je pošlo za rukom a da pritom nije morala ni da sagne glavu. Podigla je pogled, uhvatila zarđali viseći prsten i povukla. Začuo se đavolski, škripavi zvuk… pauza… a onda joj se na glavu obrušio ogromni oblak gareži. Njena reakcija je bila trenutna, živopisna i u potpunosti u duhu Dete Voker. "Oh, poljubi me u bulju i idi u raj!", vrisnula je. "Ti, kur‐ colizački mamojepcu, pa gledaj samo ovaj usrani nered!"

12 Izašla je iz kamina, kašljući i mašući rukama ispred lica. Točkovi njenih kolica su ostavili tragove u gareži. Ogromna gomila čađi joj je ležala u krilu. Otresla ga je nizom snažnih zamaha koji su više podsećali na udarce. "Prljavi jebeni odžaku! Štrokavi matori dimnjaku! Ti, dr‐ kadžijski kurvin sine…" Okrenula se i videla kako Džejk zuri u nju, otvorenih usta i razrogačenih očiju. Iza njega, na stepenicama, Oj je radio to isto. "Izvini, medeni", reče Suzana. "Malčice sam se zanela. Uglavnom sam besna na sebe. Odrasla sam okružena furu‐ nama i kaminima, i trebalo je da znam bolje." Tonom najdubljeg poštovanja, Džejk je rekao: "Znaš bolje psovke od moga oca. Mislio sam da niko ne zna bolje psovke od mog oca." Edi je prišao Suzani i počeo da joj briše garež sa lica i vrata. Odgurnula mu je ruke. "Samo ga razmazuješ. Hajde da vidimo možemo li naći taj bunar, ili šta god da je. Možda u njemu još uvek ima vode." "Biće vode ako takva bude volja božja", reče Roland. Okrenula se i pogledala ga čkiljeći. "Praviš se pametan, Rolande? Ne želiš da se praviš pametan dok sedim ovde štrokava kao garagančica." "Ne, sai, ni ne pomišljaj na to", reče Roland, ali mu se levi kraj usana blago izvio nagore. "Edi, vidi možeš li da iz‐ vučeš vodu iz bunara, kako bi Suzana mogla da se očisti. Džejk i ja ćemo početi da sakupljamo drva. Potrebno je da nam pomognete što pre budete mogli. Nadam se da je naš prijatelj Biks uspeo da se vrati na svoju stranu reke, zato što mi se čini da imamo znatno manje vremena nego što sam isprva mislio." Gradski bunar se nalazio na drugoj strani sale za javne skupove, na nečemu za šta se Ediju činilo da je nekada možda bilo gradsko opštinsko zemljište. Uže koje je visilo sa čekrka ispod natrulog krovišta je odavno istrulilo,

ali to im nije predstavljalo problem; u telećku su imali kotur dobrog konopca. "Problem je u tome", reče Edi, "šta ćemo da privežemo za kraj konopca. Pretpostavljam da bi jedna od Rolandovih starih bisaga mogla…" "Šta je ono tamo, šećeru?", Suzana je pokazala na žbun visoke trave i vukodražice levo od bunara. "Ne vidim…" Ali je onda video. Odsjaj zarđalog metala. Vodeći računa da se što je manje moguće izgrebe na trnje, Edi je zavukao ruku u zamršeni žbun i, zastenjavši od napora, izvukao zarđalu kofu sa namotajem mrtvog bršljana unutra. Kofa je čak imala i ručice. "Daj mi da vidim to", reče mu Suzana. Edi je izbacio bršljan i dodao joj kofu. Isprobala je ručku koja se istog trena slomila, ne sa praskom već tihim uzda‐ hom. Suzana ga je pokajnički pogledala i slegnula rameni‐ ma. "Nema veze", reče Edi. "Bolje da znamo sada, nego kad kofa bude dole u bunaru." Bacio je ručku u stranu, odsekao komad njihovog konopca, razmrsio spoljašnje niti da bi ga istanjio, a ono što je ostalo je provukao kroz rupe koje su držale staru ručicu. "Nije loše", reče Suzana. "Mnogo si spretan za belog dečka." Pogledala je nadole preko ivice bunara. "Mogu da vidim vodu. Nema ni tri metra do dna. Uuuu, izgleda hladno." "Odžačari ne mogu da budu izbirači", reče Edi. Kofa je pljusnula u vodu, iskrenula se i počela da se puni. Kada je potonula ispod površine, Edi ju je izvukao. Voda je curila kroz nekoliko rupa gde je rđa izjela metal, ali su rupe bile male. Skinuo je košulju, umočio je u vodu i počeo da joj briše lice. "Oh, bogo moj!", rekao je. "Vidim devojku!" Suzana je uzela smotanu košulju, isprala je, iscedila i počela da pere ruke. "Barem sam pročistila prokleti dim‐ njak. Možeš da izvučeš još jednu kofu vode nakon što ispe‐

13 rem najveći deo štroke sa sebe, a kada zapalimo vatricu, moći ću da se operem toplom…" Daleko na severozapadu, odjeknula je tiha, potmula gr‐ mljavina. Usledila je pauza, a zatim se začula druga. Pratilo ju je još nekoliko, a potom i savršeni plotun. Dolazila je u njihovom pravcu poput vojske u maršu. Njihovi uplašeni po‐ gledi se susretoše. Edi je, nag do pojasa, prišao zadnjem delu invalidskih kolica. "Mislim da bi bilo bolje da ovo ubrzamo." U daljini se - ali očigledno sve bliže - začuše eksplozije koji su mogle da potiču od zaraćenih armija. "Mislim da si u pravu", reče Suzana. Kada su se vratili, ugledali su kako Roland i Džejk trče prema gradskoj sali za javne skupove ruku punih natrulih grana i suvaraka. Još uvek sa druge strane reke, ali svakako sve bliže, čule su se te tihe, potmule ek‐ splozije dok se drveće na putu studentresa grčilo i pucalo. Oj je bio nasred korovom zagušene Glavne ulice, nepresta‐ no trčeći ukrug. Suzana je iskočila iz kolica, dočekala se spretno na ruke i počela da puzi prema sali za javne skupove. "Šta to, dođavola, radiš?", upita je Edi. "Možeš da nosiš više drveta u kolicima. Dobro ih napuni. Uzeću od Rolanda njegovo kresivo i zapaliću vatru." "Ali…" "Poslušaj me, Edi. Pusti me da učinim ono što mogu. I obuci košulju. Znam da je mokra, ali se tako nećeš sav iz‐ grebati." Učinio je to, a zatim okrenuo kolica, propeo ih na velike zadnje točkove i pogurao prema najbližem najverovatnijem izvoru ogreva. Dok je prolazio pored Rolanda, preneo je re‐ volverašu Suzaninu poruku. Roland je klimnuo i nastavio da trči, gvireći preko hrpe drva u naručju. Njih troje su trčali napred-nazad ne razgovarajući, sku‐ pljajući drva za ogrev u ovom uvrnuto toplom popodnevu.

Staza Zraka na nebu je privremeno nestala sa vidika, zato što su svi oblaci bili u pokretu, valjajući se prema jugoisto‐ ku. Suzana je zapalila vatru, a plamenovi su zverski lizali uz dimnjak. U središtu velike prostorije u prizemlju se uzdizala golema hrpa drveta, a iz pojedinih dasaka su još uvek štrča‐ li zarđali ekseri. Zasad se niko od njih nije posekao ili ubo, ali je Edi smatrao da je to samo pitanje vremena. Pokušao je da se priseti kada je poslednji put primio vakcinu protiv tetanusa i nije mogao. Što se tiče Rolanda, pomislio je, njegova krv bi verovat‐ no ubila svaki mikrob iste sekunde kada bi se ovaj usudio da promoli glavu unutar te sarage koju naziva kožom. "Zašto se smeškaš?", upita ga Džejk. Reči su mu izašle u kratkim, zadihanim dahtajima. Rukavi košulje su mu bili pr‐ ljavi i prekriveni iverjem; na čelu je imao veliku mrlju od pr‐ ljavštine. "Ni zbog čega posebno, heroju mali. Pazi na zarđale eksere. Idemo po još jednu turu, a onda bi bilo najbolje da završimo posao za danas. Blizu je." "Okej." Eksplozije su sada dopirale s njihove strane reke, a vazduh je, premda još uvek topao, postao neobično zagu‐ šljiv i tmast. Edi je poslednji put natovario Suzanina kolica i krenuo prema gradskoj sali za javne skupove. Džejk i Roland su bili ispred njega. Mogao je da oseti vrelinu kako izlazi kroz otvorena vrata zgrade. Bolje da zahladi, pomislio je, ili ćemo sejebeno skuvati tamo unutra. Onda, dok je čekao da se Roland i Džejk okrenu postran‐ ce kako bi uneli tovare drva kroz vrata, prodorno vrištanje se pridružilo praskanju i pucanju zgrčenog drveća. Dlačice na Edijevom potiljku se naježiše. Vetar koji je duvao prema njima je zvučao kao da je živ, i u bolnoj agoniji. Vazduh je ponovo počeo da struji. Najpre je bio topao, zatim dovoljno svež da im osuši znoj na licu, a potom hladan. To se dogodilo u roku od svega nekoliko sekundi. Jezivom zavijanju vetra se pridružio klepetavi zvuk zbog koga je Edi pomislio na plastične zastavice kakve se pone‐

14 kad mogu videti na pijacama polovnih automobila. Vetar je fijukao, a lišće je počelo da otpada sa grana drveća, najpre u desetinama, a onda u stotinama. Grane su udarale jedne o druge, naspram oblaka koji su postajali sve tmurniji dok je razjapljenih usta gledao u njih. "O, sranje", reče Edi i pogura kolica pravo ka vratima. Prvi put za desetak ulazaka, kolica su se zaglavila u dovrat‐ niku. Daske koje je nagomilao preko rukonaslona su bile preširoke. Bez ikakvog drugog tereta, krajevi dasaka bi se slomili sa istovetnim tihim, gotovo pokajničkim zvukom kakav je napravila ručica kofe, ali ne i ovog puta. O ne, ne sad kada je oluja bezmalo stigla do njih. Zar ništa u Sred‐ njem svetu nikad ne ide kao po loju? Posegnuo je rukom preko naslona kolica da odgurne u stranu najdužu dasku, a u tom trenu je Džejk povikao. "Oj! Oj je još uvek tamo napolju! Oj! K meni!" Oj nije obratio pažnju. Prestao je da trči ukrug. Sada je samo sedeo, njuške podignute ka nadolazećoj oluji, a oči uokvirene zlatnim prstenovima sanjivo su mu bile uperene u jednu tačku. Džejk nije razmišljao i nije obratio pažnju na eksere koji su štrčali iz Edijevog poslednjeg tovara ogrev‐ nog drveta. Jednostavno se uzverao na gomilu dasaka i skočio. Pogodio je Edija, koji se zateturao unazad. Edi je po‐ kušao da održi ravnotežu, ali se sapleo o sopstvena stopala i pao na dupe. Džejk se dočekao na koleno, a zatim uspravio na noge, razrogačenih očiju, a duga kosa mu se zavijorila na vetru u zamršenom klupku uvojaka i lokni. "Džejk, nemoj!" Edi je pokušao da ga zgrabi i nije uhvatio nište sem man‐ žetne dečakove košulje. Bila je istanjena mnogobrojnim pranjima u mnogim potocima i pocepala se. Roland se stvorio u dovratniku. Razbacao je predugačke daske ulevo i udesno, ne mareći za štrčeće eksere baš kao

15 ni Džejk. Cimnuo je kolica, uvukao ih kroz vrata i zabrek‐ tao: "Ulazi unutra." "Džejk…" "Džejk će ili biti dobro ili neće." Revolveraš je ščepao Edija za ruku i podigao ga na noge. Stare farmerice su im štektale poput mitraljeza dok ih je vetar šamarao. "Ne možemo da mu pomognemo. Ulazi." "Neću! Jebi se!" Roland se nije raspravljao, već je umesto toga naprosto cimnuo Edija i uvukao ga kroz vrata. Suzana j e klečala ispred vatre, zureći u njega. Lice joj se blistalo od znoja, a prednji deo njene košulje od jelenske kože bio je natopljen znojem. Roland je stajao u dovratniku sa turobnim izrazom na licu, posmatrajući kako Džejk trči prema svom krznatom prijatelju. Džejk je osetio kako temperatura oko njega skače. Grana se odlomila sa suvim praskom, a on se sagnuo kada mu je prozviždala iznad glave. Oj nije ni mrdnuo kada ga je uzeo u naručje. Bambur se onda divlje osvrnuo oko sebe, ogolivši zube. "Grizi ako baš moraš", reče mu Džejk, "ali te neću spusti‐ ti na zemlju." Oj ga nije ugrizao, a Džejk to možda ne bi ni osetio i da jeste. Lice mu je utrnulo. Okrenuo se ka gradskoj sali za javne skupove, a vetar je postao ogromna ledena ruka čvrsto položena na sredinu njegovih leđa. Ponovo je potr‐ čao, svestan da to sada čini u apsurdnim skokovima, kao astronaut koji hoda po površini Meseca u nekom naučno‐ fantastičnom filmu. Jedan skok… dva… tri… Međutim, prilikom trećeg skoka nije doskočio na zemlju. Vetar ga je poneo pravo napred sa Ojem u naručju. Začula se grlena, gromoglasna eksplozija kad je jedna kuća pokle‐ kla pod udarom vetra i poletela ka jugoistoku u pljusku šrapnela. Video je kako se stepenište, sa još uvek prikače‐

nom grubom daskom koja je služila kao ograda, vrti ukrug i leti nagore prema oblacima. Mi smo sledeći, pomislio je, a zatim ga je šaka, i dalje snažna iako su joj nedostajala dva prsta, ščepala za mišicu. Roland ga je okrenuo ka vratima. Na trenutak je bilo povuci-potegni, pošto ih je vetar gurao dalje od bezbednosti sale za javne skupove. Revolveraš je onda uleteo u dovrat‐ nik sa preostalim prstima zakopanim duboko u Džejkovo meso. Pritisak vetra je naglo nestao, a obojica su se preturi‐ li na leđa. "Hvala bogu!", viknu Suzana. "Zahvaljuj mu se kasnije!" Roland je vikao da bi ga čuli uprkos sveprožimajućem urlanju oluje. "Gurajte! Svi guraj‐ te ova prokleta vrata! Suzana, ti guraj dole pri dnu! Svom snagom! Džejk, ti ih zamandali! Razumeš li me! Navuci zasun! Ne oklevaj!" "Ne brini se za mene", obrecnu se Džejk. Nešto mu je poseklo slepoočnicu, a tanak mlaz krvi mu se slio niz obraz, ali su mu oči bile jasne i sigurne. "Sad! Gurajte! Gurajte, ako vam je život mio!" Vrata su se polako zatvorila. Nisu mogli dugo da ih drže - svega nekoliko sekundi - ali nisu ni morali. Džejk je navu‐ kao debelu drvenu prečagu, a kad su se oprezno odmaknuli nazad, zarđale spojnice su izdržale. Zgledali su se, boreći se da dođu do daha, a zatim pogledali nadole u Oja, koji je jedanput razdragano zalajao, a zatim otišao da se ogreje pored vatre. Izgledalo je kao da su čini koje je dolazeća oluja bacila na njega konačno razvejane. Dalje od ognjišta, velika prostorija je postajala sve hlad‐ nija. "Trebalo je da me pustiš da zgrabim klinca, Rolande", reče Edi. "Mogao je da pogine tamo napolju." "Oj je Džejkova odgovornost. Trebalo je da ga ranije uvede unutra. Da ga veže za nešto, ako mora. Ili ti ne misliš tako, Džejk?" "Jah, mislim." Džejk je seo pored Oja, jednom rukom mazeći bamburovo gusto krzno, a drugom brišući krv sa

16 lica. "Rolande", reče Suzana, "on je samo dečak." "Više nije", uzvrati Roland. "Tražim tvoj oproštaj, ali… više nije." Tokom prva dva sata studentresa, pitali su se hoće li čak i kamena gradska sala za javne skupove izdržati. Vetar je vrištao, a drveće se lomilo. Jedno stablo je tresnulo na krov i polomilo ga. Ledeni vazduh je prostrujao između dasaka iznad njih. Suzana i Edi su se zagrlili. Džejk je štitio Oja - koji je sada bezbrižno ležao izvrnut na leđima, zdepa‐ stih nogu dignutih u vazduh i raširenih na sve četiri strane sveta - i gledao nagore u uskovitlani oblak ptičjeg izmeta koji je curio kroz pukotine na plafonu. Roland je mirno pri‐ premao večeru. "Šta ti misliš, Rolande?", upita ga Edi. "Mislim da ćemo biti dobro ako ova zgrada izdrži samo još jedan sat. Hladnoća će se pojačati, ali će se vetar malo primiriti kada padne noć. Primiriće se još više sutra ujutru, a vazduh će do prekosutra biti miran i kudikamo topliji. Ne kao pre dolaska oluje, ali ta toplota je bila neprirodna i svi smo to znali." Osmotrio ih je sa poluosmehom. Osmejak je izgledao čudnovato na njegovom licu, obično tako ozbiljnom. "U međuvremenu, imamo finu vatricu - nedovoljno veliku da zagreje čitavu sobu, ali sasvim dobru ukoliko ostanemo blizu nje. I malčice vremena da se odmorimo. Mnogo toga smo preturili preko glave, zar ne?" "Aha", reče Džejk. "Previše toga." "A još više nas tek očekuje, ne sumnjam. Opasnost, težak posao, tuga. Smrt, možda. Stoga sada sedimo pored vatre, kao u starim danima, i uživamo u udobnostima koje imamo na raspolaganju." Pogledao ih je, i dalje sa tim osmejkom na licu. Svetlost vatre je činila da izgleda neobično; jedna strana lica mu je delovala mladoliko, a druga prastaro. "Mi smo ka-tet. Mi smo jedno sazdano od mnogih. Budite za‐

17 hvalni na toploti, skloništu i društvu. Ostali možda nisu toliko srećni." "Nadam se da jesu", reče Suzana. Mislila je na Biksa. "Hajde" reče Roland. "Jedimo." Prišli su i posedali oko svog dinha, i jeli su ono što im je spremio. Suzana je te večeri spavala sat-dva, ali su je probudi‐ li snovi - snovi o gadnoj, crvljivoj hrani koju je iz nekog razloga bila prisiljena da jede. Napolju, vetar je na‐ stavio da zavija, premda njegovo hučanje sada više nije bilo toliko postojano. Katkad se činilo kao da u potpunosti pre‐ staje da duva, da bi se zatim u sledećem trenutku ponovo podigao, krešteći dugo i ledeno dok je prolazio ispod streha i činio da stare kosti građevine podrhtavaju. Vrata su rit‐ mično lupala u zasun, ali se poput tavanice iznad njih, činilo da i zasun i zarđale spojnice izdržavaju. Zapitala se šta bi se desilo s njima da je drvena prečaga bila trula kao ručica kofe koju su pronašli u žbunu pored bunara. Roland je bio budan i sedeo je pored vatre. Džejk je bio s njim. Između njih, Oj je spavao sa šapom na njušci. Suzana im se pridružila. Vatra je malo zgasla, ali je ovako blizu bacala utešnu toplotu na njeno lice i ruke. Uzela je dasku, pomislila da je prelomi na dva dela, zaključila da bi prasak mogao da probudi Edija, a zatim je celu bacila na vatru. Varnice su suknule naviše uz dimnjak, kovitlajući se ukrug kad ih je zahvatilo strujanje vazduha. Mogla se poštedeti razmatranja, zato što joj je, još dok su se iskre kovitlale, ruka pomilovala potiljak tik ispod linije kose. Nije morala da se okrene; prepoznala bi taj dodir bilo gde. Ne okrenuvši se, uhvatila je šaku, prinela je usnama i poljubila u dlan. Beli dlan. I pored sveg ovog provedenog vremena i silnog vođenja ljubavi, ponekad je jedva mogla da poveruje u to. Pa ipak, bilo je tako. Barem neću morati da ga dovodim kući i upoznajem sa roditeljima, pomislila je.

"Ne možeš da spavaš, šećeru?" "Malo. Ne mnogo. Imao sam neobične snove." "Vetar ih donosi", reče Roland. "Svako u Gileadu bi ti isto rekao. Ali ja volim zvuk vetra. Oduvek sam ga voleo. Smiruje me i čini da mislim na stara vremena." Skrenuo je pogled u stranu, kao da je posramljen tolikim brbljanjem. "Niko od nas ne može da spava", reče Džejk. "Zato nam ispričaj priču." Roland je neko vreme gledao u vatru, a zatim je pogle‐ dao u Džejka. Revolveraš se ponovo smešio, ali mu se pogled gubio u daljini. Čvor je prasnuo u ognjištu. S druge strane kamenih zidova, vetar je vrištao kao da je razjaren što ne može da uđe unutra. Edi je zagrlio Suzanu oko struka, a ona mu je naslonila glavu na rame. "Kakvu priču bi voleo da čuješ, Džejk, sine Elmerov?" "Bilo koju." Zastao je. "Neku o starim danima." Roland je pogledao u Suzanu i Džejka. "A vas dvoje? Želite li i vi da je čujete?" "Da, molim", reče Suzana. Edi klimnu glavom. "Jah. Ako želiš da pričaš, to jest." Roland je razmislio. "Možda ću vam ispričati dve, budući da je zora daleko i da možemo da prespavamo sutrašnji dan, ako želimo. Te dve priče se gnezde jedna u drugoj. Pa ipak, vetar duva kroz obe, što je dobro. Ne postoji ništa nalik pričama u vetrovitoj noći kada su ljudi pronašli toplo mesto u hladnom svetu." Uzeo je polomljenu dasku, prodžarao užareno ugljevlje, a zatim je bacio u vatru. "Za jednu znam da je istinita, jer sam je proživeo sa svojim ka-drugom, Džejmijem de Kari‐ jem. Drugu priču, 'Vetar kroz ključaonicu', čitala mi je majka kada bejah dečačić. Stare priče umeju da budu kori‐ sne, znate, a trebalo je da pomislim na ovu čim sam video kako Oj njuši vazduh, ali to bejaše davno." Uzdahnuo je. "Prošli dani." U mraku izvan svetlosti vatre, vetar je počeo da zavija. Roland je sačekao da halabuka donekle umine, a zatim za‐ počeo pripovest. Edi, Suzana i Džejk su ga zaneseno slušali

tokom čitave te duge i svadljive noći. Lud, Tik-Tak, Blejn Jednošinac, Zelena palata - sve je to bilo zaboravljeno. Čak je i Mračna kula malčice bila zaboravljena. Postojao je samo Rolandov glas, koji se uzdizao i spuštao. Uzdizao se i spuštao poput vetra. "Nedugo nakon smrti majke, koju sam, kao što znate, ubio vlastitom rukom…"

Kožni čovek (Prvi deo)

Nedugo posle majčine smrti, koju sam, kao što znate, ubio vlastitom rukom, moj otac - Stiven, sin Henrija Visokog - pozvao me je u svoju radnu sobu u severnom krilu palate. Prostorija je bila skučena i hladna. Sećam se da je vetar cvileo kroz uzane prozore. Sećam se visokih polica sa knji‐ gama - knjige su vredele čitavo bogatstvo, ali nikada nisu bile čitane. On ih nikada nije čitao, u svakom slučaju. Takođe se sećam crnog okovratnika koji je nosio u znak se‐ ćanja na moju majku. Svaki čovek u Gileadu je nosio sličan okovratnik, ili crnu traku oko rukava košulje. Žene su nosile crne mrežice za kosu. To će se nastaviti sve dok Gabrijela Desčejn ne bude provela šest meseci u grobu. Pozdravio sam ga, pesnicom dodirnuvši čelo. Nije podi‐ gao pogled sa hartija na stolu, ali sam znao da je primetio moj pozdrav. Moj otac je sve primećivao, i to veoma dobro. Sačekao sam. Potpisao se nekoliko puta na hartije dok je vetar zviždao, a vrane graktale u dvorištu. Ognjište je bila mrtva duplja. Moj otac je retko kad naređivao slugama da zapale vatru, čak i u najhladnijim danima. Napokon je podigao pogled sa papira. "Kako je Kort, Rolande? Kako stoje stvari s tvojim neka‐ dašnjim učiteljem? Mora da znaš, zato što su me obavestili da najveći deo vremena provodiš u njegovoj kolibi, hraneći ga i tome slično." "Ima dana kada me prepoznaje", rekoh. "Mnogo više kada nije tako. Još uvek vidi na jedno oko. Drugo…" Nisam morao da dovršim rečenicu. Moj soko, David, iskopao je Kortu oko za vreme mog ispita muškosti. Kort je, zauzvrat, oduzeo Davidov život, ali to mu je bilo poslednje ubistvo u životu. "Znam šta se zbilo s njegovim drugim okom. Zar ga uisti‐ nu hraniš?" "Jašta, oče, hranim ga." "Pereš li ga kada se uneredi?" Stajao sam ispred očevog radnog stola kao ukoreni ško‐ larac pozvan pred učitelja, a tako sam se i osećao. Samo, koliko je ukorenih školaraca ubilo vlastitu majku?

"Odgovori mi, Rolande. Ja sam tvoj dinh, pored toga što sam ti otac, i zahtevam tvoj odgovor." "Ponekad." Što, zapravo, i nije bila laž. Katkad sam mu menjao uprljane prnje tri-četiri puta na dan, a ponekad, dobrih dana, svega jedanput ili nijedanput. Mogao je da na vreme stigne do klozeta, ako bih mu pomogao. I ako bi se setio da mora da izvrši nuždu. "Zar bele bolničarke ne dolaze da se staraju o njemu?" "Ja ih vraćam natrag", rekoh. Pogledao me je sa istinskom ljubopitljivošću. Tražio sam prezir na njegovom hcu - potajno sam priželjkivao da ga ugledam - ali ništa nisam zapazio. "Jesam li te vaspitao da budeš bolničarka i dadilja slomljenom starcu?" Njegove reči su me razgnevile. Kort je odgajio niz dečaka u tradiciji Elda i revolveraša. One, koji nisu bili vredni, navladao je u borbi i poslao na zapad bez ikakvog drugog oružja osim onoga što im je preostalo od pameti. Tu su se, u Kresiji i na mestima još i dubljim od tih anarhistič‐ kih kraljevstava, mnogi poraženi dečaci pridružili Farsonu, Dobrom Čoveku. Koji će, s vremenom, srušiti sve ono za šta se zalagala loza mog oca. Farson ih je naoružao, jakako. Imao je oružje, i imao je velike planove. "Smatraš li da ga treba baciti na bunjište, oče? Treba li to da mu bude nagrada za sve godine službe? Ko je sledeći, onda? Vanej?" "Nikad u ovom životu, kao što dobro znaš. Ali ono što je učinjeno, učinjeno je, Rolande, kao što takođe znaš. A ti se ne brineš o njemu iz ljubavi. Znaš i to, takođe." "Staram se o njemu iz poštovanja!" "Da je u pitanju samo poštovanje, mislim da bi ga poseći‐ vao i čitao mu - jer ti dobro čitaš, tvoja majka je to odvajka‐ da govorila, i govorila je istinu - ali ne bi čistio njegova govna i menjao mu posteljinu. Kažnjavaš sebe zbog smrti svoje mati, što nije bila tvoja krivica." Jedan deo mene je znao da je to istina. Drugi je odbijao da u to poveruje. Proglas o njenoj smrti je bio jednostavan: "Gabrijela Desčejn, ona od Artena, umrla je dok je bila za‐

posednuta demonom koji joj je kinjio dušu." Tako se uvek obznanjivalo kada bi neko od visokog roda izvršio samoubi‐ stvo, a tako je predstavljena i priča o njenoj smrti. Ljudi su priču prihvatili bez pitanja, čak i oni koji su, bilo u potaji ili ne tako tajno, sarađivali sa Farsonom. Zbog toga što se obe‐ lodanilo - bogovi znaju kako, budući da priča nije potekla iz mojih ili usta mojih prijatelja - da je Gabrijela Desčejn bila ljubavnica Martena Širokoplaštog, dvorskog maga i glavnog savetnika mog oca, i da je Marten pobegao na istok. Sam. "Rolande, čuj me veoma dobro. Znam da si osećao da te je tvoja gospa majka izdala. I ja sam se isto tako osećao. Znam da ju je jedan deo tebe mrzeo. Deo mene ju je takođe mrzeo. Ali smo je obojica voleli, a volimo je i dalje. Otrovala te je igračka koju si doneo sa sobom iz Mehisa, a veštica te je obmanula. Samo jedna od tih stvari možda ne bi izazvala ono što se dogodilo, ali ružičasta kugla i veštica zajedno… jašta." "Rea." Osetio sam kako mi suze peckaju oči, i snagom volje sam ih potisnuo. Nisam hteo da zaplačem pred ocem. Nikad više. "Rea sa Brda gugutki." "Jes', ona, ta kučka crnog srca. Ona je ubila tvoju majku, Rolande. Pretvorila te je u revolver… a zatim je povukla okidač." Oćutao sam. Mora da je otac primetio moj jad, zato što je nastavio da premeće svoje hartije, potpisujući se tu i tamo. Najzad je ponovo podigao pogled. "Bele bolničarke će morati da se iz‐ vesno vreme staraju o Kortu. Šaljem tebe i jednog od tvojih ka-drugara u Debariju." "Šta? U Sereniti?"{3} Nasmejao se. "Samostan u kome je boravila tvoja mati?" "Da." "Ne tamo, uopšte ne. Sereniti, kakva šala. Te žene su crne bolničarke. Odrale bi te živog, ako bi samo pokucao na njihova sveta vrata. Većina sestara koje tamo obitavaju više vole dugački štapić od muškaraca."

Nisam imao pojma na šta misli - imajte na umu da sam tada još uvek bio vrlo mlad i veoma neiskusan povodom mnogih stvari, uprkos svemu što sam doživeo. "Nisam sigu‐ ran da sam spreman za novu misiju, oče. A kamoli za potra‐ gu." Hladno me je pogledao. "Ja ću proceniti za šta si spre‐ man. Osim toga, to nije nimalo nalik metežu u koji si ušetao u Mehisu. Postoji izvesna opasnost, da, možda će čak doći do pucnjave, ali, na kraju krajeva, to je samo još jedan posao koji mora da se obavi. Delimično zato da bi ljudi koji su počeli da sumnjaju uvideli da je Belo još uvek snažno i postojano, ali uglavnom zato što se zlu ne može dozvoliti da opstane. Sem toga, kao što rekoh, ne šaljem te tamo samog." "Ko će poći sa mnom? Katbert ili Alejn?" "Ni jedan, ni drugi. Ovde imam poslić za Nasmejanog Dečka i Trupkala. Ići ćeš zajedno sa Džejmijem de Karijem." Razmislio sam o tome i zaključio da će mi biti drago da jašem zajedno sa Džejmijem Crvenorukim. Iako bih preferi‐ rao Katbertovo ili Alejnovo društvo. Kao što je moj otac sva‐ kako dobro znao. "Hoćeš li poći bez raspravljanja, ili ćeš me dodatno ner‐ virati u danu kada imam pune ruke posla?" "Poći ću", rekao sam. U stvari, biće dobro pobeći iz palate - njenih senovitih soba, spletkaroškog šaputanja, sve‐ prožimajućeg osećanja da tama i anarhija dolaze i da ih ništa ne može zaustaviti. Svet će ubrzo krenuti dalje, ali Gilead neće krenuti dalje skupa s njim. Taj blistavi, predivni mehur sapunice će se ubrzo rasprsnuti. "Odlično. Ti si dobar sin, Rolande. Možda ti to nikad ranije nisam rekao, ali to je istina. Ništa ti ne zameram. Ništa." Pognuo sam glavu. Kada se ovaj sastanak konačno završi, otići ću negde i pustiti srcu na volju, ali ne u tom trenutku. Ne dok stojim pred njim. "Deset ili dvanaest točkova posle dvorane žena - Sereni‐ tija, ili kako god da je zovu - nalazi se Debarija, grad na

obodu ravnica alkalijuma. Nema ničeg spokojnog u vezi sa Debarijom. U pitanju je prašnjavi gradić na kraju železničke pruge, odakle se stoka i blokovi soli šalju na jug, istok ili zapad - u svakom pravcu osim u onom gde taj kučkin sin Farson kuje svoje planove. Ovih dana pristiže manje grla negoli nekada i očekujem da će se Debarija uskoro sasušiti i raspršiti poput toliko drugih mesta u Srednjem svetu, ali sad je to još uvek zaposleno mesto, prepuno saluna, javnih kuća, kockarnica i varalica. Ma koliko da je teško u to pove‐ rovati, tamo čak postoji i nekoliko dobrih ljudi. Jedan od njih je šerif, Hju Pivi. Njemu ćete se ti i Džejmi de Kari javiti kad stignete. Pokažite mu vaše revolvere i sigul koji ću ti dati. Razumeš li sve što sam ti dosad rekao?" "Razumem, oče", rekoh. "Šta je tamo toliko loše da izi‐ skuje pažnju revolveraša?" Blago sam se nasmešio, što sam retko činio nakon majčine smrti. "Čak i revolveraša-šegrta poput nas?" "Sudeći prema izveštajima koje imam" - podigao je neko‐ liko papira i mahnuo njima preda mnom - "na delu je kožni čovek. Sumnjam u to, ali nema nikakve sumnje da su žitelji Debarije prestrašeni." "Ne znam šta je to", rekao sam. "Neka vrsta menjača oblika, ili barem tako kažu stare priče. Poseti Vaneja kada odeš od mene. On već neko vreme sakuplja izveštaje." "Dobro." "Odradi posao, pronađi tog bezumnika koji tumara unao‐ kolo noseći životinjske kože - verovatno će se na kraju ispo‐ staviti da u pitanju nije ništa drugo - ali nemoj dangubiti. Događaji kudikamo ozbiljniji od toga su počele da se deša‐ vaju. Želim te natrag - tebe i sve tvoje ka-drugare - pre jeseni." Dva dana kasnije, Džejmi i ja smo uveli konje u stočni furgon specijalnog voza sa dva vagona, pripremljenog za

nas. Zapadna železnička linija se nekada prostirala hiljadu točkova ili više, sve do pustinje Mohejn, ali je u godinama pre pada Gileada išla samo do Debarije, i ne dalje. S druge strane grada, poplave i zemljotresi su uništili mnoge kolose‐ ke. Druge su pak zauzeli kopci i lutajuće bande odmetnika, koji su sebe nazivali kopnenim piratima, pošto je taj deo sveta zapao u krvavo rasulo. Te daleke zapadne zemlje smo zvah Spoljni svet, a one su dobro poslužile namerama Džona Farsona. On je, na kraju krajeva, i sam bio običan kopneni pirat. Samo sa velikim pretenzijama. Voz je bio jedva nešto više od obične igračke s pogonom na vodenu paru; narod Gileada ga je nazivao Trubica i smejao se kada bi ga ugledao kako purnja dim preko mosta zapadno od palate. Mogli smo da stignemo do Debarije znatno brže jašući na konjima, ali je putovanje vozom štede‐ lo životinje. A prašnjava sedišta od somotskog pamuka našeg vagona su se rasklapala u krevete, što smo smatrah finom stvari. Sve dok nismo pokušali da spavamo u njima. Prilikom jednog naročito teškog cimanja, Džejmi je izleteo iz svog improvizovanog kreveta i pao na pod. Katbert bi se nasmejao, a Alejn opsovao, ali je Džejmi Crvenoruki napro‐ sto ustao, protegao se i nastavio da spava. Tog prvog dana malo smo razgovarali, a više gledali kroz prozore od ribljih vazdušnih mehurova kako zelena i šumo‐ vita zemlja Gileada ustupa mesto prljavom šipražju, poko‐ jem ranču i pastirskim kolibama. Postojalo je nekoliko gra‐ dića u kojima je raja - mnogi među njima mutići - otvorenih usta buljila u nas dok je Trubica polako brektao pored. Ne‐ koliko ih je prinelo prste središtu čela, kao da dodiruju ne‐ vidljivo oko. To je značilo da podržavaju Farsona, Dobrog Čoveka. U Gileadu, takvi ljudi bi bili utamničeni zbog vero‐ lomstva, ali Gilead se sad nalazio iza nas. Zaprepastilo me je koliko se odanost tih ljudi, nekada uzimana zdravo za gotovo, u međuvremenu istanjila. Prvog dana našeg putovanja, izvan Bisforda na Artenu, gde je još uvek živelo nekoliko pripadnika naroda moje majke, debeli čovek je kamenom gađao voz. Kamen se

odbio od zatvorenih vrata stočnog vagona, a ja sam čuo kako konji iznenađeno njište. Debeli muškarac je video da ga posmatramo. Nakezio se, obema rukama uhvatio za pre‐ pone, a zatim se odgegao. "Neko je dobro jeo u siromašnoj zemlji", primetio je Džejmi dok smo posmatrali kako čoveku guzovi poskakuju u starim zakrpljenim pantalonama. Narednog jutra, nakon što nam je poslužitelj doneo hladan doručak od slatke kaše i mleka, Džejmi je kazao: "Pretpostavljam da je bolje da mi kažeš o čemu je ovde reč." "Hoćeš li najpre ti meni nešto da kažeš? Ako znaš, to jest?" "Dabome." "Moj otac je rekao da žene u samostanu u Debariji više vole dršku metle od muškaraca. Znaš li šta to znači?" Džejmi me je ćutke posmatrao nekoliko trenutaka - kao da želi da se uveri da ga ne zezam - a zatim mu se krajevi usana izviše nagore. Za Džejmija, to je bilo jednako držanju za stomak, valjanju po podu i urlanju od smeha. Što bi Kat‐ bert Olgud svakako uradio. "Mora da je to ono što kurve u donjem gradu nazivaju štapićem za masturbiranje. Da li ti to pomaže?" "Stvarno? A one… šta rade? Upotrebljavaju ga jedne na drugima?" "Tako se priča, ali većina tih priča je prazno naklapanje. Rolande, ti o ženama znaš više od mene; ja nikada nisam spavao sa nekom. Ali, nema veze. S vremenom, pretposta‐ vljam da hoću. Kaži mi šta tražimo u Debariji." "Kožni čovek navodno teroriše dobre ljude Debarije. Ve‐ rovatno i loše, takođe." "Čovek koji se pretvara u neku vrstu životinje?" U ovom slučaju to je bilo malčice komplikovanije od toga, ali je Džejmi pogodio suštinu. Vetar je snažno duvao, nanoseći pregršti alkalne prašine na bočni zid vagona. Nakon jednog naročito snažnog naleta, omaleni voz se za‐ ljuljao. Naše prazne činije za kašu skliznuše sa stola. Uhva‐

tili smo ih pre nego što su pale na pod. Da nismo bili spo‐ sobni da uradimo takve stvari, i to bez razmišljanja, ne bismo bili podesni da nosimo revolvere koje smo nosili. Ne da je Džejmi voleo revolver. Da mu je pružena mogućnost izbora (i vreme da izabere), posegnuo bi ili za svojim lukom ili samostrelom. "Moj otac ne veruje u to", rekoh. "Ali Vanej veruje. On…" U tom trenutku, poleteli smo na sedišta ispred nas. Stari poslužitelj, koji je dolazio niz prolaz između sedišta da pokupi naše tanjire i šolje, bio je odbačen natrag sve do vrata između našeg vagona i njegove omalene kuhinje. Prednji zubi mu izleteše iz usta i padoše u krilo, što me je prepalo. Džejmi je potrčao niz prolaz, sada pogibeljno nagnut u stranu, i kleknuo pored sluge. Kad sam mu se pridružio, Džejmi je podigao starčeve zube, a ja sam video da su na‐ pravljeni od oslikanog drveta i spojeni spojnicom bezmalo premalom da bi se uopšte i videla. "Jeste li dobro, sai?", upita ga Džejmi. Starac se polako osovio na noge, uzeo lažne zube i njima ispunio rupu iza usana. "Dobro sam, ali je ova prljava kučka ponovo iskočila iz šina. Nema više odlazaka za Debariju za mene, ja imam ženu. Matora je opako zanovetalo, a ja sam čvrsto rešen da je nadživim. Vi, mladići, bolje proverite svoje konje. Uz malo sreće, nijedan nije polomio nogu." Nijedan konj nije slomio nogu, ali su bili uznemireni i ne‐ mirni, željni da izađu iz skučenog prostora. Spustili smo rampu i privezali dizgine za šipku koja je spajala dva vagona, gde su stajali spuštene glave i ušiju povijenih zbog vrelog i prašnjavog vetra koji je duvao sa zapada. Potom smo se ponovo uspentrali u putnički vagon i pokupili naš prtljag. Mašinovođa, muškarac širokih ramena i krivih nogu, sišao je sa svog voza sa starim poslužiteljem za

petama. Kada nam je prišao, pokazao je na ono što smo vrlo dobro mogli da vidimo. "Tamo, na onom grebenu, leži drum za Debariju - vidite li znakove kraj puta? Možete da stignete do mesta onih žena za manje od sat vremena, ali nemojte se truditi da išta tražite od tih kučki, jerbo ništa nećete ni dobiti." Stišao je glas. "One jedu muškarce, tako sam čuo. To nije prazna priča, momci: one… jedu… muške." Bilo mi je lakše da poverujem u postojanje kožnog čoveka negoli u mašinovođine reči, ali sam oćutao. Bilo je jasno kao dan da je uzdrman, a jedna šaka mu je bila crvena kao Džejmijeva. No, mašinovođina šaka je bila samo malčice opečena, a to će s vremenom proći. Džejmijeva će i dalje biti crvena kada bude poslat u grob. Izgledala je kao da je umočena u krv. "One vas mogu pozivati, ili vam obećavati sve i svašta. Mogu vam čak pokazati i sisiće, jerbo znadu da mladići toga ne mogu siti da se nagledaju. Ali vi ne obraćajte pažnju. Oglušite se na nji'ova obećanja i sklonite pogled sa nji'ovih sisića. Samo otiđite u grad. Na konjima vam treba nešto manje od sat. Biće nam potrebna ekipa radnika da vratimo ovu sifilitičnu kurvu natrag na šine. Kolosek je u redu - pro‐ verio sam. Samo je prekriven ovom prokletom alkalnom prašinom, to je sve. Pretpostavljam da ne možete da platite ljudima da dođu 'vamo, ali, ako znadete da pišete - kao što pretpostavljam da tak'i fini momci kao što ste vi svakako umeju - možete im dati recepis ili kako god se to već zove…" "Imamo kovan novac", rekoh. "Dovoljno da unajmimo malu ekipu radnika." Mašinovođine oči se razrogačiše na moje reči. Pretposta‐ vljam da bi se još i više iskolačile da sam mu kazao kako mi je otac dao dvadeset grumenova zlata, koje sam nosio u specijalnom džepu ušivenom u postavu prsluka. "A volovi? Jerbo će nam trebati volovi, ako ih imadu. Konji, ako nemaju volove."

"Otići ćemo u konjušnicu i videćemo šta imaju", rekao sam i uzjahao konja. Džejmi je privezao luk za jednu stranu sedla, a zatim prešao na drugu, gde je stavio samostrel u kožnu futrolu, koju mu je otac napravio specijalno za tu namenu. "Nemojte nas ostaviti zaglavljene ovde, mladi sai", reče mašinovođa. "Nemamo ni konje, niti oružje." "Nećemo vas zaboraviti", odgovorio sam. "Samo ostanite unutra. Ako danas ne budemo mogli da unajmimo radnike, poslaćemo kočiju da vas doveze u grad." "Blagodarim, sai. I držite se podalje od tih ženturača! One… jedu… muške! Dan je bio vreo. Naterali smo konje u galop, zato što su želeli da protegnu noge nakon vremena provedenog u vagonu, a zatim usporili u hod. "Vaneju", reče Džejmi. "Molim?" "Pre nego što je voz iskočio iz šina, rekao si da tvoj otac ne veruje u postojanje kožnog čoveka, ali da Vanej veruje." "Rekao je da mu je, nakon čitanja izveštajakoje je poslao šerif Pivi, bilo teško da ne veruje. Znaš šta kaže barem je‐ danput na svakom času: 'Kad činjenice zbore, mudar čovek sluša' Dvadeset troje mrtvih predstavlja gomilu činjenica. Ne upucanih ih izbodenih, pazi, već raskomadanih." Džejmi zabrunda. "Čitave porodice, u dva navrata. Velike familije, sa mnogo članova. Kuće su bile ispreturane i isprskane krvlju. Udovi otkinuti sa tela i odneseni, neki pronađeni - delimič‐ no pojedeni - neki ne. Na jednoj farmi, šerif Pivi i njegov za‐ menik su našli glavu najmlađeg dečaka natakarenu na stub ograde, slomljene lobanje i izvađenog mozga." "Svedoci?" "Šačica. Pastir koji se vraćao sa ispaše video je napad na njegovog kolegu. Preživeli pastir se nalazio na obližnjem

brdu. Dva psa s njim su potrčala dole da pokušaju i zaštite svog drugog gospodara, ali su oni takođe bili raskomadani. Stvor je pošao uzbrdo za pastirom, ali su mu ovce odvukle pažnju, pa je tip uspeo da pobegne. Rekao je da je to bio vuk koji je trčao uspravno, kao čovek. Zatim, tu je i žena sa kockarom. Uhvatili su ga kako vara u igri 'Gledaj me' u nekoj od lokalnih kockarskih jazbina. Njih dvoje su dobili naredbu da napuste grad ili će biti izbičevani. Išli su ka gra‐ diću nedaleko od rudnika soli kada su napadnuti. Muškarac se borio. To je ženi pružilo taman toliko vremena da pobeg‐ ne. Skrivala se među nekim stenama sve dok stvor nije otišao. Kazala je da ih je napao lav." "Koji je hodao na zadnjim nogama?" "Ako je bilo tako, nije sačekala da vidi. Konačno, tu su dvojica goniča stoke. Bili su ulogoreni kraj Debarijskog izvora nedaleko od mladog bračnog para Manija u vajatu, iako to nisu znali sve dok nisu čuli njihovo vrištanje. Dok su jahali prema zvuku, videli su kako ubica odlazi trkom, noseći ženine noge u čeljustima. Stvorenje nije bio čovek, ali su se goniči zakleli da je trčalo uspravno kao čovek." Džejmi se nagnuo preko vrata svog konja i pljunuo. "To je nemoguće." "Vanej kaže da nije. Kaže da su i ranije postojali takvi stvorovi, premda ne već dugi niz godina. On veruje da možda postoji neka vrsta mutacije koja se uglavnom iščisti‐ la iz normalnih životinja." "Svi ti svedoci su videli različite životinje?" "Jašta. Stočari su beštiju opisali kao tijgra. Imala je pruge." "Lavovi i tijgrovi trče unaokolo kao istrenirane zveri u putujućem cirkusu. I to ovde u prašini. Jesi li siguran da nas ne vuku za nos?" Nisam bio dovoljno star da budem siguran u mnogo toga, ali sam znao da su vremena previše očajna da bi se mladi revolveraši slali na zapad, sve do Debarije, zarad obesne šale. Ne da je Stiven Desčejn mogao da se opiše kao obešenjak čak i u najboljim vremenima.

"Samo ti prenosim ono što mi je Vanej rekao. Stočari koji su došli u grad sa ostacima tog mladog manijevskog brač‐ nog para nikad nisu čak ni čuli za takvu stvar kao što je tijgar. Pa ipak, opisali su upravo takvu životinju. Njihovi iskazi su ovde zabeleženi, zelene oči i sve ostalo." Iz unutra‐ šnjeg džepa prsluka sam izvadio dva izgužvana lista papira, koja sam dobio od Vaneja. "Hoćeš li da ih pročitaš?" "Nisam baš neki čitač", reče Džejmi. "Kao što dobro znaš." "Jašta, u redu. Ali veruj mi na reč. Njihov opis je potpuno isti kao slika u staroj priči o dečaku uhvaćenom u studen‐ tres." "Koja je to priča?" "Ona o Timu Junačnom - 'Vetar kroz ključaonicu' Nema veze. To nije bitno. Znam da su goniči stoke možda bili pijani, obično i jesu ukoliko su u blizini grada u kome se toči alkohol, ali, ako su njihova svedočenja istinita, Vanej kaže da stvorenje ne samo da menja oblik iz čoveka u životi‐ nju već i u različite vrste životinja, takođe." "Dvadeset troje mrtvih, kažeš. Aj-ji." Vetar je zaduvao, razgoneći alkalijum pred sobom. Konji su se poplašili, pa smo im vezali naše maramice preko njuški. "Vrelo je kao u paklu", reče Džejmi. "I ova prokleta pra‐ šina." Onda je, kao da je najednom shvatio da je preterano br‐ bljiv, naglo zaćutao. To mi je sasvim odgovaralo, budući da sam imao o mnogo čemu da razmišljam. Nešto manje od sat vremena kasnije, popeli smo se na vrh brda i ispod sebe ugledali blistavobelu hacijendu. Bila je velika poput baronskog imanja. Iza nje se, spuštajući se ka malom potoku, nalazio veliki uređeni vrt i nešto što je ličilo na vinograd. Kad sam ga spazio, pošla mi je vodica na usta. Poslednji put kad sam jeo grožđe, pazusi su mi još uvek bili glatki i ćosavi. Zidovi hacijende su bili visoki, krunisani pretećim svetlu‐ canjem izlomljenog stakla, ali je drvena kapija bila otvore‐

na, kao da vabi. Ispred kapije, kao na nekakvom prestolu, sedela je žena u haljini od belog muslina sa kapuljačom od bele svile, koja joj je poput galebovih krila lepršala oko glave. Dok smo se približavali, video sam da je presto sači‐ njen od gvozdendrveta. Svakako nijedna druga stolica na‐ pravljena od drugog materijala nije mogla da izdrži njenu težinu, jer je ona bila najkrupnija žena koju sam ikada video, orijašica koja je mogla da se pari sa legendarnim princem odmetnika, Dejvidom Kvikom. Krilo joj beše puno pletiva. Možda je plela ćebe, ali ono što je držala ispred tog bureta od tela i dojki toliko velikih da je svaka mogla potpuno da zakloni bebu od sunca nije iz‐ gledalo veće od maramice. Opazila nas je, odložila pletivo u stranu i ustala. Bila je visoka sto devedeset pet centimeta‐ ra, a možda čak i malo više. Vetar je slabije duvao u ovoj za‐ vetrini, ali ga je bilo dovoljno da joj uzleprša haljinu oko dugih butina. Tkanina je pravila zvuk sličan lepršanju brod‐ skog jedra na povetarcu. Setio sam se kako je mašinovođa kazao da one jedu muške, ali, kada je prislonila golemu pe‐ snicu na široko čelo i slobodnom rukom zadigla skut haljine da bi nam se učtivo naklonila, ipak sam zauzdao konja. "Zdravo da ste, revolveraši", doviknula je. Imala je dubok glas, ne sasvim muški bariton. "U ime Serenitija i žena koje ovde obitavaju, pozdravljam vas. Neka vam dani budu dugački na zemlji." Pozdravili smo je podizanjem pesnice do slepoočnice i poželeli joj dvaput toliko. "Dolazite li iz Unutrašnjeg sveta? Mislim da je tako, jer vaša odeća nije dovoljno prljava za ove krajeve. Premda će postati, ukoliko ovde ostanete duže od jednog dana." Onda se nasmejala. Smeh je zvučao kao grmljavina osrednjih raz‐ mera. "Dolazimo", odgovorih. Bilo je jasno kao dan da Džejmi ništa neće reći. Inače ćutljiv, sada se ponašao kao da mu je maca pojela jezik. Njena senka se uzdizala na izbeljenom zidu iza nje, visoka kao Lord Pert. "Jeste li došli ovamo zbog kožnog čoveka?"

"Jesmo", rekoh. "Da li ste ga videli, ili ste samo čuli za njega iz priča? Ako je to slučaj, produžićemo dalje i kazati blagodarimo." "Ne tijega, momče. Ni ne pomišljaj na to." Ćutke sam gledao u nju. Stojećki, bila je maltene dovolj‐ no visoka da me gleda pravo u oči, iako sam sedeo na Mladom Džou, finom velikom konju. "Već to", kazala je. "Čudovište iz Dubokih Jama, sigurno kao što vas dvojica služite Eldu i Belom. Možda je taj stvor nekad bio čovek, ali više nije. Da, videla sam ga, i videla sam njegovo delo. Sedite tu gde ste i sačekajte, pa ćete i sami videti njegovih ruku delo, takođe." Ne sačekavši odgovor, prošla je kroz otvorenu kapiju. U haljini od belog muslina ličila je na šalupu gonjenu vetrom. Pogledao sam u Džejmija. Slegnuo je ramenima i klimnuo glavom. Zbog toga smo i došli ovamo, na kraju krajeva, a ako je mašinovođa morao da malčice duže sačeka na pomoć u vraćanju Trubice na šine, neka tako bude. "ELEN!", povikala je. Pojačan do maksimuma, glas joj je zvučao kao da urla u električni megafon. "KLEMI! BRIJA‐ NA! DONESITE HRANU! DONESITE MESO I HLEB I PIVO - SVETLO, NE TAMNO! DONESITE STO I PAZITE DA NE ZABORAVITE STOLNJAK! SMESTA MI POŠALJITE FORTU‐ NU! NE DANGUBITE! BRZO, BRZO!" Nakon što je izdala naređenja, okrenula se prema nama i delikatno zadigla porub haljine dalje od alkalne prašine koja se kovitlala oko crnih čizama na njenim ogromnim sto‐ palima. "Gospo-sai, zahvaljujemo ti se na ponudi gostoprimstva, ali zaista moramo…" "Morate da jedete, to je ono što morate", kazala je. "Obe‐ dovaćemo ovde kraj džade, da vam se probava ne poremeti. Budući da znam kakve priče pripovedaju o nama u Gileadu, jašta, kao i svi mi. Muškarci pričaju iste priče o svim ženama koje su usuđuju da žive same, kladim se. To ih navodi da sumnjaju u vrednost svojih čekića." "Nismo čuli nikakve priče o…"

Nasmejala se, a grudi joj se uzdigoše poput plime. "To je učtivo s tvoje strane, mladi revolverašu, jašta, i veoma cakano, ali je prošlo mnogo godina otkako su me odbili od majčine sise. Nećemo vas pojesti." Oči joj, crne poput njenih čizama, zasvetlucaše. "Mada biste predstavljali ukusan zalogaj, rekla bih - jedan ili obojica. Ja sam Everlin od Serenitija. Igumanija, milošću Boga i Čoveka Isusa." "Roland od Gileada", predstavih se. "A ovo je Džejmi, takođe od Gileada." Džejmi se naklonio iz sedla. Everlin nam se ponovo naklonila, ovog puta saginjući glavu toliko nisko da joj se svilena kapuljača poput zavese nakratko sklopila oko lica. Dok se uspravljala, sićušna žena je projezdila kroz otvorenu kapiju. Ili je možda bila normal‐ ne veličine, na kraju krajeva. Možda je samo delovala siću‐ šno u poređenju sa Everlin. Haljina joj je bila satkana od grubog sivog pamuka umesto od belog muslina; ruke su joj bile prekrštene na sitnim grudima, a šake zakopane duboko u rukave. Nije nosila kapuljaču, ali smo i pored toga mogli da joj vidimo samo jednu polovinu lica. Drugu je skrivao debeli sloj zavoja. Naklonila nam se, a zatim se sklonila u pozamašnu senku svoje igumanije. "Podigni glavu, Fortuna, i pristojno se ponašaj prema ovoj mladoj gospodi." Kada je žena po imenu Fortuna najzad podigla pogled, uvideo sam zašto je držala pognutu glavu. Zavoji nisu mogli da u potpunosti sakriju štetu na njenom nosu; sa desne strane, dobar deo nosa je nestao. Tamo gde se nekada nala‐ zila nozdrva, sada je postojao samo sirovi crveni kanal. "Zdravo da ste", prošaputala je. "Neka vam dani budu dugi na zemlji." "I neka vi poživite dvaput toliko", reče Džejmi, a ja sam po žalobnom pogledu koji mu je uputila vidljivim okom video da se nada kako to neće biti slučaj. "Ispričaj im šta se desilo", reče joj Everlin. "Ono čega se sećaš, u svakom slučaju. Znam da to nije mnogo." "Moram li, Majko?"