Vetar kroz kljucaonicu - Stephen King

volveraš?" "Grad Bili je zapadno odavde, zar ne?", upitao sam. "Bio je", reče Stroter. "Sada je to grad duhova. Kopci su protutnjali kroz njega pre pet godina. Neki kažu da su to bili ljudi Džona Farsona, ali ja ne verujem u to. Nikad u životu. Bili su najobičniji odmetnici. Nekada je postojala mi‐ licijska predstraža - u vreme kada je uopšte postojala milici‐ ja - a bajbok u Biliju je bio nji'ovo mesto. Oblasne sudije su tamo slale lopove, ubice i varalice na kartama." "Veštice i vešce, takođe", dodade Pikens. Na licu je imao izraz čoveka koji se priseća starih dobrih dana, kada su vozovi polazili i dolazili na vreme, a đing-đang je bez sumnje zvonio znatno češće, sa pozivima sa mnogo više mesta. "Ljude koji se bave crnom mađijom." "Jedared su primili ljudoždera", reče Stroter. "Pojeo je svoju ženu." To ga je nateralo da se budalasto zakikoće, mada nisam mogao da odredim da li mu je bio smešan kani‐ balizam ili bračna veza. "Obesili su ga, tog tipa", reče Pikens. Odgrizao je komad hrane i počeo da ga žvaće čudnovatom vilicom. I dalje je iz‐ gledao kao čovek koji se priseća boljih, srećnijih vremena. "U tim danima, u apsani u Biliju je bilo mlogo vešanja. Otišo sam nekol'ko puta sa takom i makom da ih gledam. Maka je vazda nosila ručak." Klimnuo je polako i zamišljeno. "Jašta, mlogo i mlogo pogubljenja. Mlogo je raje dolazilo. Postojale su tezge, a spretni ljudi su izvodili svakojake spretne stvari, kao što je žongliranje. Katkad su se u jamama održavale borbe pasa, ali, dabogme da je vešanje predstavljalo pravu predstavu." Zakikotao se. "Sećam se jednog tipa koji je zai‐ grao pravu-pravcatu komalu u vazduhu kada mu uže nije slomilo kičmu…" "Kakve to veze ima sa plavim tetovažama na gležnjevi‐ ma?" "Oh", reče Stroter kad sam ga podsetio na prvobitnu temu. "Svako ko je ikada robijo u Biliju imo je istetoviran plavi prsten na gležnju, vidiš. Mada ne mogu da se setim jesu li to radili da ih kazne ili radi prepoznavanja u slučaju

da sužnji pobegnu iz neke od radnih grupa. Sve je to pre‐ stalo pre deset godina, kad se apsana zatvorila. To je razlog zašto su kopci mogli nesmetano da terorišu grad, znaš - zato što je milicija otišla, a zatvor prestao s radom. Danaske moramo sami da se bakćemo sa ološem." Odmerio me je od glave do pete na najdrskiji mogući način. "Ovih dana ne do‐ bijamo mlogo pomoći od Gileada. Jok, more. Verovatno bismo dobili više od Džona Farsona, a neki su voljni da po‐ šalju pregovaračku družinu na zapad sa molbom za pomoć." Možda je ugledao nešto u mojim očima, zato što se naglo ispravio i rekao: "Ne ja, dabogme. Nikad. Ja verujem u zakon i lozu poglavara Elda." "Baš kô i svi mi", reče Pikens, energično zaklimavši glavom. "Da li biste želeli da pogađate jesu li neki rudari u rudni‐ cima soli robijali u zatvoru u Biliju pre nego što je zatvo‐ ren?" Stroter je razmislio, a zatim rekao: "Oh, verovatno svega šačica. Ne više od četvorice na svakih deset, reko bih." U kasnijim godinama sam naučio da kontrolišem lice, ali to behu rana vremena, a mora da je Stroter video moju obeshrabrenost. To ga je nateralo da se nasmeši. Sumnjam da je znao koliko ga je taj osmeh približio patnji. Imao sam veoma teška dva dana, a dečakova sudbina mi je teško poči‐ vala u mislima. "Šta misliš, ko bi drugi prihvatio da iskopava blokove soli iz čemerne rupe u zemlji za bednu nadnicu?", upita me Stroter. "Uzorni građani?" Činilo se kao da će Mladi Bil ipak morati da pogleda ne‐ koliko slanića, na kraju krajeva. Samo ćemo morati da se nadamo da tip koga smo želeli da uhvatimo ne zna da je te‐ tovaža na gležnju jedini njegov deo koji je klinac video. Kad sam se vratio natrag u ćeliju, Mladi Bil je ležao na spo‐ jenim slamaricama, a ja sam pomislio da je zaspao, ali se na

bat mojih koraka uspravio u sedeći položaj. Oči mu behu crvene, a obrazi vlažni. Nije spavao, dakle, već je oplakivao. Ušao sam, seo pored njega i zagrlio ga oko ramena. To mi nije dolazilo prirodno - znam šta su to uteha i saosećanje, ali nikad nisam bio naročito dobar u njihovom pružanju. Znao sam kako je izgubiti roditelja, doduše. Mladom Bilu i Mladom Rolandu je bar toliko bilo zajedničko. "Jesi li pojeo sve slatkiše?", upitao sam ga. "Ne želim ostatak", rekao je i uzdahnuo. Napolju, vetar je naglo zaduvao tolikom silinom da je uz‐ drmao zgradu, a zatim se primirio. "Mrzim taj zvuk", rekao je - potpuno iste reči koje je ranije izustio Džejmi de Kari. Blago sam se nasmešio. "I mrzim što sam ovde. Osećam se kao da sam ja učinio nešto loše." "Nisi", rekoh. "Možda i nisam, ali čini mi se ko da sam ovde već čitavu večnost. A ako se ne vrate pre mraka, moraću da ostanem još duže. Zar ne?" "Ja ću ti praviti društvo", rekoh. "Ako oni šerifovi pomoć‐ nici imaju špil karata, možemo da igramo 'Džek iskače iz kutije'." "To je igra za decu", rekao je mrzovoljno. "Onda 'Gledaj me' ili poker. Umeš li da ih igraš?" Zavrteo je glavom, a zatim obrisao obraze. Suze su mu ponovo potekle. "Naučiću te. Igraćemo u šibice." "Radije bih da čujem priču koju si spomenuo kad smo se zaustavili u katunu. Ne sećam se kako se zvala." "'Vetar kroz ključaonicu'" rekoh. "Ali ta priča je veoma dugačka, Bile." "Imamo dovoljno vremena, zar ne?" Tome ništa nisam mogao da prigovorim. "U njoj ima stra‐ šnih delova, takođe. Te stvari su sasvim u redu za dečaka poput mene - u svom krevetu sa majkom pored sebe - ali posle svega što si preživeo…"

"Baš me briga", rekao je. "Priče odnose čoveka. Ako su dobre, to jest. Da li je ova dobra?" "Jeste. Barem sam ja oduvek tako mislio, u svakom slu‐ čaju." "Onda mi je ispričaj." Slabašno se nasmešio. "Čak ću ti dozvoliti da pojedeš dve od tri poslednje čukuladne štangli‐ ce." "One su tvoje, ali ću možda smotati cigaretu." Razmislio sam kako da počnem. "Znaš li priče koje počinju rečima: 'Bilo jednom nekada davno, pre nego što se rodio deda tvog dede'?" "Sve priče tako počinju. Barem one koje mi je tata pričao. Pre nego što je kazao da sam prestar za priče." "Čovek nikada nije prestar za priče, Bile. Muškarac ili dečak, devojčica ili žena, nikada nismo prestari. Živimo za njih." "Kažeš li tako?" "Kažem." Izvadio sam duvan i rizle. Motao sam natenane, jer mi je u tim danima ta veština još uvek bila nova. Kada sam smotao cigaretu baš po svom ukusu - s krajem za uvlačenje koji se sužavao do veličine glave čiode - zapalio sam šibicu na zidu. Bil je sedeo skrštenih nogu na slamaricama. Uzeo je slatkiš, zavrteo ga između prstiju na umnogome sličan način kao što sam ja motao cigaretu, a zatim ga strpao u usta. Počeo sam da pričam polako i nezgrapno, zato što je pri‐ povedanje bila još jedna veština koja mi u tim danima nije dolazila prirodno… iako sam je s vremenom dobro savladao. Morao sam. Svi revolveraši moraju da je nauče. Dok sam govorio, počeo sam da pripovedam znatno prirodnije i lakše. Zato što sam počeo da čujem majčin glas. Njen glas je počeo da govori kroz moja usta: svako povišenje tona, spuštanje i pauza. Video sam kako Mladi Bil tone u priču, a to mi je godilo - osećao sam se kao da ga ponovo hipnotišem, ali na mnogo bolji način. Iskreniji način. Najbolji deo, međutim, bilo je

slušanje majčinog glasa. Osetio sam se kao da je ponovo imam, da izlazi iz dubine unutar mene. Bolelo je, dabome, ali najbolje stvari u životu najčešće bole, otkrio sam. Ne biste pomislili da može biti tako, ali - kao što starije osobe imaju običaj da kažu - svet je nakrivo nasađen, i to ti je to. "Bilo jednom nekada davno, pre nego što se rodio deda tvog dede. Na ivici neistražene divljine po imenu Beskrajna šuma živeo je dečak Tim sa majkom Nel i ocem Velikim Rosom. Neko vreme, njih troje su živeli prilično srećno, iako su bili siromašni…"

Vetar kroz ključaonicu

Bilo jednom nekada davno, pre nego što se rodio tvoj ču‐ kundeda. Na ivici neistražene divljine po imenu Beskrajna šuma živeo je dečak Tim sa majkom Nel, i ocem Velikim Rosom. Neko vreme, njih troje su živeli prilično srećno, iako su bili siromašni. "Imam svega četiri stvari da ti ostavim", Veliki Ros je rekao svom sinu, "ali četiri su sasvim dovoljne. Možeš li da mi kažeš koje su to stvari, dečače?" Tim mu ih je mnogo puta ponovio, ali mu ponavljanje nikad nije dosadilo. "Tvoja sekira, tvoj srećni novčić, tvoja okućnica i tvoja koliba, jednako dobra kao i dom bilo kog kralja ili revolveraša u Srednjem svetu." Zatim bi zastao i dodao: "I moja mama, takođe. To je, zapravo, pet stvari." Veliki Ros bi se onda nasmejao i poljubio sina u čelo dok je ovaj ležao u krevetu, jer je taj katehizam obično dolazio u smiraj dana. Iza njih, stojeći u dovratniku, Nel je čekala da stavi svoj poljubac povrh muževljevog. "Jesje", rekao bi Veliki Ros, "nikad ne smemo da zaboravimo na tvoju mamu, jer bez nje, sve je badava." Onda bi Tim utonuo u san, znajući da je voljen i da ima svoje mesto na svetu, slušajući kako noćni vetar prevlači svoj čudni dah preko kolibe: sladunjav od mirisa cvetkovog drveća na ivici Beskrajne šume i blago kiselkast - ali i dalje prijatan - od mirisa gvozdendrveća dublje u šumi, gde su se samo hrabri ljudi usuđivali da zađu. To su bile srećne godine, ali, kao što znamo - iz priča, i iz života - godine sreće nikada ne traju dugo. Jednog dana, kad je Timu bilo jedanaest, Veliki Ros i njegov partner Veliki Kels odvezli su svoja zaprežna kola niz Glavnu ulicu do mesta gde je Staza gvozdendrveta ulazila u šumu, baš kao što su činili svakog jutra izuzev nedeljom, kad se čitavo selo Drvo odmaralo. Tog dana, međutim, samo se Veliki Kels vratio iz šume. Koža mu je bila oprljena, a kožuh osmuđen. U levoj nogavici njegovih čakšira satkanih

od ručno izrađenog prediva je zjapila rupa. Kroz rupu se videlo pocrvenelo meso puno plikova. Sedeo je pogrbljen na sedištu zaprege, kao da je preumoran da se uspravi. Nel Ros je došla do vrata kuće i povikala: "Gde je Veliki Ros? Gde je moj muž?" Vehki Kels je polako zavrteo glavom. Pepeo mu je ispao iz kose i rasuo se po ramenima. Izgovorio je samo jednu jedinu reč, ali je i ta jedna bila dovoljna da učini Timova kolena gumenim. Njegova majka je vrisnula. Reč je bila zmaj. Niko živ danas nije video ništa slično Beskrajnoj šumi, jer je svet krenuo dalje. Bila je mračna i puna opasnosti. Seoske drvoseče su je poznavale bolje od ikoga u Srednjem svetu, ali čak ni oni nisu znali ništa o onome što možda živi ili raste deset točkova dalje od mesta gde su se završavali šu‐ marci cvetkovog drveta a počinjala stabla gvozdendrveća - tih visokih, zamišljenih stražara. Velika dubina je predsta‐ vljala misteriju ispunjenu čudnim biljkama, još čudnijim ži‐ votinjama, smradnim močvarama i - tako se pričalo - ostaci‐ ma Velikog Starog Naroda, često smrtonosnim. Žitelji sela Drvo plašili su se Beskrajne šume, i to s pravom; Veliki Ros nije bio prvi drvoseča koji je otišao niza Stazu gvozdendrveta i nije se vratio. Ipak su je voleli, takođe, jer je gvozdendrvo hranilo i oblačilo njihove porodi‐ ce. Razumeli su (mada to niko ne bi naglas izrekao) da je šuma živa. A baš kao i sva druga živa bića, morala je da se hrani. Zamislite da ste ptica koja leti iznad tog ogromnog po‐ dručja divljine. Šuma vam odatle može delovati kao džinov‐ ska haljina zelenila, toliko mračna da je bezmalo skroz crna. Duž donjeg dela te haljine nalazi se porub od svetlijeg zelenila. To su bili šumarci cvetkovog drveta. Tik ispod cvetkovog drveta, na najdaljoj granici Severne baronije, na‐ lazilo se selo Drvo. Bilo je to poslednje naselje u onome što

je u to vreme bila civilizovana zemlja. Tim je jedanput upitao oca šta znači reč civilizovan. "Porezi", odgovorio mu je Veliki Ros, i nasmejao se - ali ne s humorom u glasu. Najveći broj drvoseča nije zalazio u Beskrajnu šumu dublje od tih šumaraka cvetkovog drveta. Čak i tamo, mogle su da se iznenada pojave opasnosti. Zmije su bile najgore, ali su tamo takođe postojali otrovni glodari veličine pasa zvani verveli. Mnogi su izgubili život u šumarcima cvetkovog drveta, ali, u celini gledano, cvetkovo drvo je vre‐ delo rizika. Imalo je predivan sastav, zlatnu boju i bilo je maltene toliko lagano da je plutalo na vazduhu. Od njega su se pravili dobri rečni brodići, ali nije bilo pogodno za plo‐ vidbu morem; čak i bura umerene jačine raskomadala bi brod napravljen od cvetkovog drveta. Za putovanje morima tražilo se gvozdendrvo, a gvozden‐ drvo je postizalo dobru cenu kod Hodijaka, baronijskog kupca koji je dvaput godišnje dolazio u pilanu sela Drvo. Upravo je gvozdendrvo davalo Beskrajnoj šumi njenu zele‐ nocrnu boju, a samo su se najhrabrije drvoseče usuđivale da idu po njega, jer su duž Staze gvozdendrveta - koja je jedva probijala kožu Beskrajne šume, upamtite - vrebale brojne opasnosti, u poređenju s kojima su zmije, verveli i pčele-mutići iz šumaraka cvetkovog drveta delovali maltene bezopasno. Zmajevi, na primer. Tako je u svojoj jedanaestoj godini Tim Ros izgubio tatu. Sada više nije bilo sekire i srećnog novčića, koji je na finom srebrnom lančiću visio oko mišićavog vrata Velikog Rosa. Uskoro možda više neće biti ni kuće sa okućnicom, niti Ti‐ movog mesta na svetu, takođe. Jer bi, u tim danima, kad bi se približila Široka Zemlja, zajedno s njom dolazio i baronij‐ ski poreznik. Nosio je svitak pergamenta, na kojem je bilo zapisano prezime svake familije u selu Drvo, zajedno sa brojem. Taj broj je predstavljao iznos poreza. Ako su ljudi mogli da ga plate - četiri ili šest ili osam grumenova srebra, pa čak i zlata za najbrojnije porodice - sve bi bilo dobro.

Ako pak nisu mogli, baronija im je oduzimala kuću i okućni‐ cu i izbacivala ih sa zemlje. Nije postojala mogućnost ulaga‐ nja žalbe. U danima kada je radio samo pre podne ili po podne, Tim je odlazio u kolibu udovice Smak, koja je vodila seosku školu i kojoj su meštani plaćali hranom - obično povrćem, a katkad i pokojim komadom mesa. Nekada davno, pre nego što je obolela od krvavih prišteva koji su joj pojeli polovinu lica (tako su deca šaputala, mada nijedno to zapravo nije videlo), udovica Smak je bila velika dama na baronijskom imanju daleko odatle (ili su barem tako roditelji tvrdili, mada nijedan to nije pouzdano znao). Sada je nosila crni veo i podučavala seoske dečake, pa čak i nekoliko devojči‐ ca, kako da čitaju i vežbaju pomalo sumnjivu veštinu pozna‐ tu kao matmatika. Udovica Smak je bila izuzetno inteligentna žena koja nije trpela tuđe prazne priče, i većinu dana je bila neumorna. Njeni učenici bi je obično zavoleli uprkos njenom velu i strahotama koje su zamišljali da leže ispod njega. Ali, s vre‐ mena na vreme, čitavo telo bi počelo da joj se trese, a onda bi povikala da je glava boli kao da će se raspući i da mora malčice da prilegne. Tih dana bi poslala decu kući, ponekad im zapovedivši da kažu roditeljima da ona ni za čim ne žali, a ponajmanje za svojim prelepim princem. Sai Smak je dobila jedan od svojih napada drhtavice ot‐ prilike mesec dana nakon što je zmaj pretvorio Velikog Rosa u prah i pepeo, a kada se Tim vratio nazad u svoju kolibu po imenu Vidikovac, pogledao je kroz kuhinjski prozor i ugledao majku kako plače, glave položene na sto. Ispustio je tablicu sa ispisanim matmatičkim problemima (deljenje celih brojeva, kojeg se plašio, ali za šta se isposta‐ vilo da je samo množenje unazad) i pohrlio ka njoj. Majka je podigla glavu i pokušala da mu se nasmeši. Kontrast između njenih nasmešenih usta i suznih očiju učinio je da Tim i sam poželi da zaplače. Izgledala je kao žena na ivici nervnog sloma. "Šta je bilo, mama? Šta nije u redu?"

"Samo mislim na tvog oca. Ponekad mi toliko nedostaje. Zašto si se ranije vratio kući?" Počeo je da joj priča, ah je prestao kada je video kožnu kesicu sa uzicom na vrhu. Timova majka je stavila ruku preko kese, kao da želi da je sakrije od njega, a kada je videla njegov pogled, oborila ju je sa stola u krilo. Sad, Tim nije bio nimalo glup dečak, stoga je napravio čaj pre nego što je rekao išta drugo. Kad je Nel otpila neko‐ liko gutljaja - sa šećerom, koji je Tim insistirao da ona uzme, iako ga je ostalo prilično malo u kutiji - i smirila se, upitao ju je šta još nije u redu. "Ne znam na šta misliš." "Zašto si brojala naš novac?" "Ono malo što ima da se izbroji", kazala je. "Poreznik će biti ovde čim prođe Žetva - ja ', dok je ugljevlje lomače još uvek vrelo, ako znam njegove načine - i šta ćemo onda? Želeće šest grumenova srebra ove godine, a možda čak i osam, jer porezi su skočili, tako svi kažu, verovatno zbog još jednog od nji'ovih glupih ratova negde daleko odavde, vojnici sa zastavama koje lepršaju na vetru, ja', baš lepo." "A koliko imamo?" "Četiri i delić petog. Nemamo stoku da prodamo, niti ijedan komad gvozdendrveta otkako ti je otac umro. Šta ćemo da radimo?" Ponovo je zaplakala. "Šta ćemo da radimo?" Tim je bio uplašen jednako koliko i ona, ali, budući da nije bilo muškarca da je uteši, potisnuo je suze, zagrho je majku i tešio je najbolje što je umeo. "Kada bismo imali njegovu sekiru i srećni novčić, proda‐ la bih ih Destriju", rekla je najzad. Tima su užasnule majčine reči, iako su očeva sekira i srećni novčić nestali, spaljeni u istoj vatrenoj stihiji koja je odnela njihovog veselog vlasnika dobroćudne naravi. "Ne bi valjda!" "Bih. Da sačuvam njegov komad zemlje i njegovu kolibu, bih. To su bile stvari za koje je tvoj otac zaista mario, i za tebe i mene. Da može da govori, rekao bi: 'Učini to, Nel, i to

sa mojim blagoslovom', jer matori Destri ima dosta novca." Uzdahnula je. "Ali stari baronijski poreznik će doći sledeće godine… i one posle toga…" Zarila je lice u šake. "Oh, Time, isteraće nas sa zemlje, a ja ne mogu ništa da smislim da to promenim. Možeš li ti?" Tim bi drage volje dao sve što je imao (što nije bilo mnogo) da je mogao da joj odgovori, ali nije. Mogao je samo da je upita koliko će vremena proći pre nego što se baronij‐ ski poreznik pojavi u selu Drvo na svom visokom crnom konju, sedeći postrance na sedlu koje je vredelo više novca nego što je Veliki Ros zaradio za dvadeset pet godina riziko‐ vanja života na tom uzanom puteljku poznatom kao Staza gvozdendrveta. Nel Ros je podigla četiri prsta u vazduh. "Ovoliko nede‐ lja, ako vreme bude lepo." Zatim je podigla još četiri. "Još ovoliko, ako vreme bude nepovoljno, a on se usput zadrži u zemljoradničkim selima. Osam nedelja je najviše čemu možemo da se nadamo, mislim. A zatim…" "Nešto će se dogoditi pre nego što dođe", reče Tim. "Tata je vazda govorio da šuma daje onima koji je vole." "Ja sam videla samo da uzima", reče Nel i ponovo pokri lice šakama. Kada je Tim pokušao da je zagrli, odmahnula je glavom. Tim je izašao iz kuće da uzme tablicu za pisanje. Nikada ranije se nije osećao toliko tužno i uplašeno. Nešto će se do‐ goditi da to promeni, pomislio je. Molim te, neka se nešto dogodi da to promeni. Najgora stvar u vezi sa željama jeste to što se ponekad ostvare. U selu Drvo je usledila bogata Puna Zemlja; čak i Nel je to znala, iako joj je teško padalo da gleda zrele useve. Ona i Tim će se dogodine možda potucati od nemila do nedraga sa jutenim ruksacima na leđima, sve dalje i dalje od Bes‐ krajne šume, a to saznanje joj je otežavalo da gleda letnju Š

lepotu. Šuma je bila strašno mesto i oduzela joj je njenog čoveka, ali je predstavljala jedino mesto koje je ikada po‐ znavala. Noću, kad bi zaduvao severac, poput ljubavnika bi se šunjao kroz otvoreni prozor do njenog kreveta, donoseći sa sobom poseban miris, u isto vreme sladak i gorak, nalik krvi i jagodama. Ponekad, dok je spavala, sanjala je duboke kosine i tajne koridore Beskrajne šume i sunčevu svetlost toliko rasutu da se šuma sijala kao stara pozelenela bronza. Miris šume kada vetarzaduva sa severa donosi vizije, go‐ vorili su starci. Nel nije znala da li je to istina ili zaludno br‐ bljanje pored ognjišta, ali je znala da je miris Beskrajne šume bio miris života isto kao i smrti. Takođe je znala da ga Tim voli, baš kao i njegov otac. Baš kao i ona sama (doduše, protiv svoje volje). Potajno se plašila dana kada će dečak dovoljno porasti i ojačati da krene tim opasnim putem zajedno sa ocem, ali sada je otkrila da joj je žao što taj dan nikada neće osvanu‐ ti. Sai Smak i njena matmatika su bili sasvim u redu, ali je Nel znala šta njen sin odista želi i mrzela je zmaja koji mu je to oduzeo. Verovatno je to bila ženka zmaja, koja je samo štitila svoje jaje, ali ju je svejedno mrzela. Nadala se da će ta žutooka kučka progutati vlastitu vatru, kao što se u starim pričama kazivalo da zmajevi katkad čine, i eksplodi‐ rati. Jednog dana, nedugo nakon što se Tim vratio kući ranije iz škole i zatekao majku u suzama, Vehki Kels je posetio Nel Ros. Tim je dobio ponudu da dve nedelje pomaže farmeru Destriju u košenju sena, tako da je Nel bila sama u baštici i plevila korov klečeći na kolenima. Kada je ugledala prijate‐ lja i partnera svog pokojnog supruga, ustala je i obrisala pr‐ ljave šake o jutenu kecelju, koju je zvala vediken. Jedan pogled na Kelsove čiste ruke i pažljivo potkresanu bradu je bio dovoljan da shvati zašto joj je došao u posetu. Bilo jednom nekada davno, Nel Robertson, Džek Ros i Bren Š

Kels su zajedno bili deca, i pritom veliki drugari. Štenci iz različitih nakota, govorili su ponekad seljani kad bi ugledali trojku zajedno; u tim danima, njih troje su bili nerazdvojni. Kada su ušli u pubertet, Nel Robertson se sviđala obojici drugara. A iako ih je volela obojicu, za Velikim Rosom je žudela, za Velikog Rosa se udala i primila ga u postelju (mada, da li je to bio tačan redosled događaja niko nije znao, niti je mario). Veliki Kels je to podneo onoliko dobro kohko može bilo koji muškarac. Stajao je pored Rosa na venčanju i obmotao je svileni konopac oko njihovih ruku kada su krenuli niz središnji prolaz u crkvi nakon što je sve‐ štenik završio obred. Kada im je Kels skinuo konop na vrati‐ ma (mada se svileni konopac nikad uistinu ne skida, bar tako ljudi kažu), poljubio ih je oboje i poželeo im život pun dugih dana i prijatnih noći. Iako je dan kada je došao u njenu baštu bio topao, Veliki Kels je nosio kaput od gusto tkane svile. Iz džepa je izvadio labavo ispleten svileni konopac, baš kao što je znala da će uraditi. Žena zna. Čak i ako je udata dugi niz godina, žena zna, a Kelsova osećanja prema njoj se nikad nisu promenila. "'Oćeš li?", upitao je. "Ako 'oćeš, prodaću moje imanje matorom Destriju - želi ga, jerbo se graniči sa njegovom istočnom njivom - i zadržaću ovu kuću sa okućnicom. Pore‐ znik dolazi, Nel, sa ispruženom šakom. Bez muškarca, kako ćeš je napuniti?" "Ne mogu, kao što vrlo dobro znaš", kazala mu je. "Ondak mi reci - hoćemo li da vežemo konopac?" Nel je nervozno obrisala šake o kecelju, iako su već bile onoliko čiste koliko to mogu da budu bez vode sa potoka. "Moram… moram da razmislim o tome." "O čemu ima da se razmišlja?" Izvadio je bandanu - uredno presavijenu u džepu umesto labavo vezanu oko vrata, u stilu drvoseča - i obrisao znoj sa čela. "Ili 'oćeš, u kom slučaju ćemo nastaviti da živimo kao što smo odvajka‐ da činili - naći ću dečaku da radi nešto što će donositi malo novca, iako je premali za odlazak u šumu - ili nećeš, a onda ćete ti i on biti proterani sa imanja. Mogu da delim, ali ne

mogu da poklanjam, ma koliko to možda želim. Imam samo jedno imanje koje mogu da prodam, razumeš." Nel je pomislila: Pokušava da me kupi da bi ispunio praznu stranu postelje koju je Milisent ostavila za sobom. No, to je delovalo kao misao nedostojna muškarca koga je poznavala dugo pre nego što je postao muškarac, i koji je godinama radio rame uz rame sa njenim voljenim suprugom u mračnoj i opasnoj šumi blizu kraja Staze gvozdendrveta. Jedan da čuva stražu i drugi da radi, govorili su starci. Vucite zajedno i nikad se ne razdvajajte. A pošto je Džek Ros sad bio mrtav, Bern Kels je tražio od nje da vuče skupa s njim. To je bilo potpuno prirodno. Ipak je oklevala. "Dođi sutradan, u isto vreme, ako i dalje budeš isto mislio", kazala mu je. "Tada ću ti odgovoriti." Nije mu se svideo njen odgovor; videla je da mu se nije svideo; u njegovim očima je ugledala nešto što je povreme‐ no nazirala kada je bila devojčica kojoj su se udvarala dva naočita momka, a na tome joj zavidele sve prijateljice. Taj pogled ju je naveo da okleva, iako je Veliki Kels izgle‐ dao kao anđeo, nudeći njoj - i Timu, naravno - izlaz iz stra‐ šne dileme koja je nastupila smrću Velikog Rosa. Možda je uočio da ona vidi taj pogled, zato što je oborio oči i pogledao u zemlju. Neko vreme je proučavao svoja sto‐ pala, a kada je ponovo podigao pogled, smešio se. To je uči‐ nilo da izgleda bezmalo isto onoliko zgodno kao kada je bio mladić… ali nikad tako zgodno kao što je to bio Džek Ros. "Sutradan, ondak. Ali ne duže. Na zapadu imaju izreku, draga. 'Ne gledaj dugo u ono što ti je ponuđeno, jerbo svaka dragocena stvar ima krila i može da odleprša.'" Nel se oprala na obali potoka, izvesno vreme stajala i miri‐ sala slatko-kiseli miris šume, a zatim je ušla u kuću i legla na krevet. Bilo je nečuveno da Nel Ros bude u horizontali dok je sunce još uvek visoko na nebu, ali je imala o mnogo

čemu da razmišlja i mnogo čega da se priseti iz onih dana kad su se dvojica mladih drvoseča nadmetali za njene po‐ ljupce. Iako ju je krv dozivala prema Bernu Kelsu (koji tada još uvek nije bio Veliki Kels, mada mu je otac bio mrtav, kao žrtva vurta ili nekog sličnog košmarnog stvora u šumi) umesto ka Džeku Rosu, nije bila sigurna da bi vezala svileni konopac s njim. Kad je bio trezan, Kels je bio dobroćudne naravi i nasmejan, i postojan kao pesak kroz staklo, ali kada bi se napio, umeo je da se naljuti i pobije. A u tim danima je često bio pijan. Njegove terevenke su učestale nakon ven‐ čanja Rosa i Nel, a u mnogo navrata se budio u seoskom za‐ tvoru. Džek je neko vreme trpeo njegovo ponašanje, ali, posle jedne pijanke u kojoj je Kels porazbijao najveći deo name‐ štaja u salunu pre nego što se obeznanio, Nel je kazala mužu da nešto mora da se učini. Veliki Ros se nevoljno složio. Izvukao je svog partnera i starog prijatelja iz zatvora - kao i mnogo puta dotad - ali je tog puta iskreno razgova‐ rao s njim, umesto da mu prosto kaže da ode i skoči u potok i ostane tamo sve dok mu se ne razbistri u glavi. "Slušaj me, Berne, i to sa oba uveta. Prijatelji smo otkad smo prohodali, i partneri otkako smo dovoljno porasli da sami prođemo pored šumaraka cvetkovog drveta i sečemo gvozdendrvo. Čuvao si mi leđa, a ja sam čuvao tvoja. Ne po‐ stoji čovek kome više verujem no tebi - kad si trezan. Ali, čim sipaš alkohol niz grlo, nisi ništa pouzdaniji od živog blata. Ne mogu sam da idem u šumu, a sve što imam - sve što obojica imamo - ugroženo je ako ne mogu da se oslonim na tebe. Mrzim ideju da tražim novog partnera, ali te upo‐ zoravam - imam ženu i detešce na putu, i učiniću ono što budem morao." Kels je još nekoliko meseci nastavio da pije, tuče i kurva se, kao za inat svom starom prijatelju (i novoj ženi svog starog prijatelja). Veliki Ros je bio na ivici da okonča njiho‐ vo partnerstvo, kada se iznenada dogodilo čudo. Bilo je to neveliko čudo, visoko jedva sto pedeset centimetara od

glave do pete, i zvalo se Milisent Redhaus. Ono što Bern Kels nije želeo da učini radi Velikog Rosa, uradio je zarad Mili. Kada je umrla na porođaju šest godišnjih doba kasnije (a njihova beba ubrzo posle nje - čak i pre nego što je crve‐ nilo od porođajnih napora izbledelo iz mrtvih obraza ne‐ srećne žene, babica se poverila Nel), Veliki Ros je bio sumo‐ ran. "Sada će se ponovo odati piću, a bogovi znaju šta će onda biti s njim." Međutim, Veliki Kels je ostao trezan, a kad bi ga posao doveo u blizinu Gitijevog saluna, prelazio je na drugu stranu ulice. Kazao je da je to bila Milina zadnja želja, a po‐ stupiti drugačije bilo bi vređanje sećanja na nju. "Radije ću umreti pre nego što ću popiti ijedno piće", rekao je. Veliki Kels je održao obećanje… ah je Nel katkad osećala njegov pogled na sebi. Često, čak Nikad je nije dodimuo na način koji bi se mogao nazvati intimnim, pa čak ni drskim, niti je pokušao da ukrade makar poljubac za Žetvenu noć, ali je osećala njegov pogled. Kels je nije posmatrao kao što čovek gleda u prijateljicu, ili u prijateljevu ženu, već kao što muškarac gleda ženu. Tim se vratio kući sat vremena pre zalaska sunca, slame za‐ lepljene na svakom vidljivom centimetru oznojene kože, ali srećan. Farmer Destri mu je platio menicama za gradsku bakalnicu, korektnu sumu novca, a njegova žena je dodala vreću ljutih papričica i paradajza. Nel je uzela menicu i vreću, zahvalila se sinu, poljubila ga, dala mu dobro nade‐ veni popkin i poslala ga dole na potok da se opere. Dok je stajao u hladnoj vodi, ispred Tima su se pružala sanjiva i izmaglicom obavijena polja ka Unutrašnjim baroni‐ jama i Gileadu. S njegove leve strane se uzdizala Beskrajna šuma, koja je počinjala manje od jednog točka odatle. U šumi je čak i u podne vladao sumrak, rekao je njegov otac. Na pomisao o ocu, Timova sreća što je dobio nadnicu za od‐

rasle (ili skoro toliko) za dan posla je iscurila iz njega kao žito iz probušenog džaka. Ta tuga mu je često dolazila, ah bi ga uprkos tome svaki put iznenadila. Seo je na veliki kamen, privukao kolena do grudi i metnuo glavu među šake. Napad zmaja tako blizu ruba šume bio je malo verova‐ tan i vrlo nepravedan, ali to se i ranije često dešavalo. Njegov otac nije bio prvi ubijeni drvoseča, a jamačno neće biti ni poslednji. Majčin glas je preko livada dolebdeo do njega, dozivajući ga da dođe na večeru. Tim joj je veselo odgovorio, a zatim kleknuo na stenu da se pljusne vodom po očima, naduvenim iako nije prolio nijednu suzu. Žustro se obukao i potrčao uz padinu. Timova majka je upalila svetiljke, jer je noć počela da se spušta, a lampe su bacale duge pravougaonike svetlo‐ sti preko njene uredne baštice. Umoran, ali opet srećan - jer se raspoloženje dečaka menja kao pokazivači pravca du‐ vanja vetra na krovovima - Tim je pohrlio u gostoljubiv sjaj roditeljskog doma. Kad su završili večeru i ispraznili šačicu sudova na trpezi između njih, Nel mu je kazala: "Porazgovarala bih s tobom kao majka sa sinom, Time… i malko više. Sada si dovoljno star da pomalo radiš i ubrzo ćeš ostaviti detinjstvo za sobom - mnogo brže nego što bih volela - i zaslužuješ pravo glasa u onome što će se desiti." "Da li je reč o porezniku, mama?" "Na izvestan način, da, ali mislim… mislim i više od toga." Malo je falilo da kaže plašim se umesto mislim, ali zašto bi to uradila? Trebalo je doneti tešku odluku, važnu odluku, ali čega je imala da se plaši? Odvela ih je u dnevnu sobu - toliko skučenu da je Veliki Ros mogao da dodirne suprotne zidove kada bi stao u centar prostorije i ispružio ruke - a tamo mu je, dok su sedeli ispred hladnog kamina (jer je Puna Zemlja bila topla), ispričala sve što je bilo izgovoreno između nje i Veli‐

kog Kelsa. Tim je slušao sa iznenađenjem i sve jačim oseća‐ njem nelagodom. "Dakle", rekla je kada je završila. "Šta ti misliš?" Među‐ tim, pre nego što je uspeo da joj odgovori - možda je Nel na sinovljevom licu ugledala zabrinutost koju je osećala u vla‐ stitom srcu - užurbano je dodala: "Kels je dobar čovek, a tvom tati je bio više brat negoli drugar. Verujem da mu je iskreno stalo do mene, a i do tebe." Ne, pomislio je Tim, ja sam samo ono što dolazi u istoj bisagi. Kels nikad ne obraća pažnju na mene. Osim ako nisam sa tatom, to jest. Ili s tobom. "Mama, ne znam." Pomisao na Velikog Kelsa u njihovoj kući - kako leži pored mame na tatinom mestu - učinila je da oseti mučninu u stomaku, kao da mu se večera nije dobro slegla. Uistinu, više mu i nije ležala dobro u stomaku. "Batalio je piće", rekla je. Činilo se kao da se sada obraća samoj sebi, umesto njemu. "Godinama ranije. Umeo je da bude divalj kad je bio mladić, ali ga je tvoj tata pripito‐ mio. I Milisent, dabome." "Možda, ali nijedno od njih dvoje više nije ovde", istakao je Tim. "I, mama, on još uvek nije našao nikoga da mu bude partner na Stazi gvozdendrveta. Ide sam u šumu da seče drva, a to je vrlo rizično." "Još uvek je rano", kazala je. "Pronaći će nekoga voljnog da mu bude partner, jer je snažan i zna gde se nalaze dobri šumarci. Tvoj otac mu je pokazao kako da ih nađe kad su obojica tek počeli s poslom, i imaju fine koljem ograđene placeve za seču blizu mesta gde se Put završava." Tim je znao da je to istina, ali je bio manje siguran u to da će Kels pronaći nekoga voljnog da se uortači s njim. Činilo mu se da se ostale drvoseče drže podalje od njega. Činilo se kao da to rade nesvesno, onako kako iskusni drvo‐ seča zaobilazi žbun otrovnog bršljana, čak i ako ga vidi samo krajičkom oka. Možda sam sve to samo umislio, pomislio je. "Ne znam", ponovio je. "Konopac vezan u crkvi ne može da se odveže."

Nel se nervozno nasmejala. "Od koga si, za ime Pune Zemlje, to čuo?" "Od tebe", reče joj Tim. Nasmešila se. "Ja, možda i jesi, jerbo moja usta vise u sredini i blebeću na oba kraja. Prespavaćemo, pa ćemo sa‐ gledati stvari jasnije sutra ujutru." Međutim, nijedno nije spavalo mnogo te noći. Tim je ležao u krevetu i pitao se kako bi to bilo imati Velikog Kelsa za očuha? Da li bi dobro postupao prema njima? Da li bi poveo Tima sa sobom u šumu da počne da uči posao drvose‐ če? To bi bilo fino, pomislio je, ali da li bi njegova majka želela da joj se sin bavi istim poslom koji joj je ubio supru‐ ga? Ili bi želela da ostane južno od Beskrajne šume? Da bude zemljoradnik? Dopada mi se Destri, pomislio je, ali nikad u životu ne bih bio zemljoradnik. Ne dok je Beskrajna šuma toliko blizu i dok ima toliko sveta koji treba videti. Nel je ležala s druge strane pregradnog zida, sa sopstve‐ nim nelagodnim mislima. Uglavnom se pitala kakav će im život biti ako odbije ponudu Velikog Kelsa, a oni budu pro‐ gnani sa zemlje, dalje od jedinog mesta koje su ikada po‐ znavali. Kako će im život izgledati ako baronijski poreznik dojaše na visokom crnom konju, a oni ne budu imali ništa da mu daju. Naredni dan je bio još tophji, ali je Veliki Kels došao odeven u isti kaput od gusto tkane svile. Lice mu je bilo crveno i orošeno znojem. Nel je kazala sebi da u njegovom dahu ne oseća miris grafa, a ako i oseća, pa, šta s tim? Graf je ionako samo malo jače jabukovo pivo, a svaki muškarac ima pravo da popije piće il' dva pre nego što krene da čuje ženinu odluku. Osim toga, već je odlučila šta će učiniti. Ili skoro. Pre nego što je Kels mogao da joj postavi pitanje, smelo je progovorila. Onoliko smelo koliko je bila sposobna, u

svakom slučaju. "Moj sin me je podsetio da se konopac vezan u crkvi ne može odvezati." Veliki Kels se namrštio, mada nije mogla da kaže da li zbog spomena dečaka ili bračnog čvora koji ga je brinuo. "Ja', pa šta s tim?" "Samo želim da znam hoćeš li biti dobar prema Timu i meni?" "Ja', koliko mogu." Njegovo mrštenje se produbilo. Nije znala da li je razlog tome bes ili zbunjenost. Nadala se da je posredi zbunjenost. Znala je da su muškarci koji obaraju i seku drveće i prkose divljim zverima u dubokoj šumi često izgubljeni u ovakvim situacijama, a na pomisao o izgublje‐ nom Velikom Kelsu, njeno srce se otvorilo ka njemu. "Zaklinješ se?" Mrštenje je popustilo. Belina je blesnula u njegovoj uredno potkresanoj bradi kad se nasmešio. "Jašta, kunem se." "Onda kažem: da." I tako su se venčali. Na tom se mestu mnoge priče zavr‐ šavaju; ova priča tu - nažalost - tek počinje. Na svadbenom slavlju je bilo grafa, a za nekoga ko više ne pije žestinu, Veliki Kels je sasuo pozamašnu količinu niz ždrelo. Tim je to posmatrao s osećanjem nelagode, ali se činilo kao da njegova majka to ne primećuje. Još jedna stvar zbog koje se osećao nelagodno bio je mali broj drugih drvo‐ seča prisutnih na njihovom venčanju, premda je bila nede‐ lja. Da je Tim bio devojčica a ne dečak, možda bi zapazio još nešto. Nekoliko žena koje je Nel Ros ubrajala u prijateljice gledalo je u njegovu majku sa izrazima dobro skrivenog sa‐ žaljenja. Te noći, dugo nakon ponoći, Tima su probudili tup udarac i krik koji su možda bili deo njegovog sna, ali se činilo kao da dopiru kroz pregradni zid iz sobe koju je nje‐ gova majka sada delila (istina, ali mu je još uvek bilo teško

da poveruje) sa Velikim Kelsom. Tim je ležao i osluškivao, i skoro da je ponovo utonuo u san kada je začuo tiho plaka‐ nje. Za plačem je usledio glas njegovog novog očuha, tih i osoran: "Zaveži, more. Nisi nimalo povređena, nema krvi, a ja moram sabajle da ustanem." Plakanje je utihnulo. Tim je slušao, ali se glasovi više nisu čuli. Ubrzo nakon što se začulo hrkanje Velikog Kelsa, ponovo je zaspao. Narednog jutra, dok je Nel stajala kraj šporeta i pržila jaja, Tim je video modrice na majčinoj ruci iznad unutrašnjeg dela lakta. "To nije ništa", kazala je kada je videla njegovpogled. "Morala sam da ustanem tokom noći da odem u klozet, i udarila sam se u nogaru kreveta. Moraću da se naviknem da se ponovo snalazim po mraku, budući da više ne spavam sama." Tim je pomislio: Ja' - toga se i plašim. Kad se približila druga nedelja njegovog bračnog života, Veliki Kels je poveo Tima sa sobom do kuće koja je sad pri‐ padala Ćelavom Andersonu, drugom velikom farmeru u selu Drvo. Popeli su se na Kelsova zaprežna kola za prevoz građe. Mazge su lako koračale budući da sada nisu morale da tegle tovar gvozdendrveta; danas je u zadnjem delu talji‐ ga bilo samo nekoliko gomilica piljevine. I taj zaostali slatko-kiselkasti miris, naravno, miris duboke šume. Kelso‐ va bivša kuća je izgledala tužno i napušteno sa zatvorenim kapcima i visokom, nepokošenom travom u dvorištu, iždži‐ kljalom sve do rascepljenih dasaka verande. "Nakon što izvadim svoje stvari iz kuće, neka je Ćelavko rasturi za potpalu, ako 'oće", zabrundao je Kels. "Nemam ništa protiv." Kako se ispostavilo, u kući su postojale samo dva pred‐ meta koja je Veliki Kels želeo - prljavi stari tabure za noge i veliki drveni sanduk sa kaiševima i mesinganom bravom. Sanduk je stajao u spavaćoj sobi, a Kels ga je pomazio kao

da je kućni ljubimac. "Ovo ne mogu da ostavim', kazao je. "Nikada. Pripadao je mom ocu." Tim mu je pomogao da ga iznese napolje, ali je Kels morao sam da obavi najveći deo posla. Sanduk je bio izuzet‐ no težak. Kad ga je smestio na zaprežna kola, Kels se nagnuo i oslonio rukama na kolena nedavno (i uredno) zakr‐ pljenih čakšira. Napokon, kad su ljubičaste mrlje na njego‐ vim obrazima počele da blede, ponovo je pogladio sanduk sa nežnošću koju nikad nije pokazao prema Timovoj majci. "Sve što imam natrpano u jedan sanduk. Što se tiče kuće, da li mi je Ćelavko platio cenu koju je trebalo da dobijem?" Izazivački je pogledao u Tima, kao da očekuje raspravu na tu temu. "Ne znam", reče oprezno Tim. "Ljudi kažu da je sai An‐ derson štedljiv." Kels se hrapavo nasmejao. "Štedljiv? Štedljiv? Stegnut je kao devičanska pica, eto to je. Jok, jok, dobio sam mrvice umesto cele kriške, jerbo je znao da nisam u stanju da čekam. Pomozi mi da privežem čatlov, dečko, i nemoj da za‐ bušavaš." Tim nije zabušavao. Vezao je svoju stranu zadnjeg dela zaprežnih kola pre nego što je Kels završio vezivanje tralja‐ vog čvora, koji bi Timovog oca naterao da prsne u smeh. Kada je konačno završio, Veliki Kels je još jedanput pomazio svoj sanduk. "Sada je sve ovde, sve što imam. Ćelavko je znao da moram da nabavim srebro pre Široke Zemlje, zar ne? 'Stari znaš već ko' dolazi sa ispruženom šakom." Pljunuo je na zemlju između svojih starih pohabanih čizama. "Sve ovo je krivica tvoje mame." "Marnina krivica? Zašto? Nisi li ti želeo da se oženiš njome?" "Pazi šta pričaš, dečko." Kels je spustio pogled, delovao iznenađeno što vidi pesnicu tamo gde mu je maločas bila šaka, i otvorio prste. "Premlad si da razumeš. Kada odra‐ steš, saznaćeš kako žene mogu da upropaste čoveka. Idemo nazad."

Na pola puta do vozačkog sedišta, zastao je i pogledao preko sanduka u dečaka. "Volim tvoju mamu, a to treba da ti bude dovoljno." Dok su mazge kaskale niz Glavnu uhcu, Veliki Kels je uz‐ dahnuo i dodao: "Volo sam i tvog tatu, takođe, a bogovi znaju kol'ko mi nedostaje. Nije isto bez njega kraj mene u šumi, ili dok gledam Misti i Malecku na drumu ispred." Na Kelsove reči, Timovo srce se otvorilo prema tom krupnom muškarcu pogrbljenih ramena sa dizginama u rukama - uprkos samom sebi, uistinu - ali pre nego što je osećanje imalo ikakvu šansu da poraste, Veliki Kels je ponovo progovorio. "Dosta si se zamajavao sa knjigama i brojevima, i tom uvrnutom udovicom Smak. Ona, sa svojim velovima i drhta‐ vicama - nije mi jasno kako uspeva da obriše dupe nakon kenjanja." Timovo srce se uz tresak zatvorilo u njegovim grudima. Voleo je da uči i voleo je udovicu Smak - veo, drhtavicu, i sve. Užasnulo ga je što čuje kako Kels govori o njoj sa takvom neotesanom surovošću. "Šta ću onda da radim? Da idem s tobom u šumu?" Mogao je da vidi sebe na sedištu očevih zaprežnih kola, iza upregnutih Misti i Malecke. To i ne bi bilo toliko loše. Ne, uopšte ne bi bilo loše. Kels se svirepo nasmejao. "Ti? U šumi? A nemaš još ni dvanaest?" "Napuniću dvanaest sledećeg…" "Nes biti dovoljno veliki da sečeš drva na Stazi gvozden‐ drveta ni kad budeš duplo stariji, jerbo si povukao na majku i čitavog života bićeš Mali Ros." Ponovo taj prezrivi smeh. Tim je osetio vrelinu u obrazima. "Ne, momče, ugovorio sam ti posao u pilani. Nisi premali da slažeš daske. Počećeš da radiš posle Žetve, a pre prvog snega." "Šta mama kaže na to?" Tim je pokušao da sakrije pora‐ ženost iz glasa, i nije uspeo. "Ona se tu ništa ne pita. Ja sam njen muž, a to mi daje pravo da odlučim." Ošinuo je dizginama po leđima mazgi. "Đia!"

Tim je tri dana kasnije otišao u seosku pilanu, zajedno sa jednim od Destrijevih sinova - Slamnatim Vilemom, tako zvanim zbog svoje skoro bezbojne kose. Obojica su bili unajmljeni da slažu daske, ali neće biti potrebni još neko vreme, i to samo povremeno, barem u početku. Tim je poveo očeve mazge kojima je bila potrebna vežba, a dečaci su krenuli nazad jašući jedan pored drugog. "Mislio sam da si reko da tvoj novi očuh ne pije", reče Vilem dok su prolazih pored Gitijeve kafane - koja je u podne bila zatvorena, a njen klavir nem. "I ne pije", reče Tim, ali se setio venčanog slavlja. "Kažeš li tako? Pretpostavljam onda da je tip koga je moj stariji brat vido kako se tetura iz one tamo mehane poočim nekog drugog siročeta, jerbo je Rendi rekao da je bio pijan ko letva i da je povraćo preko ograde." Nakon što je to kazao, Vilem je zategao i otpustio tregere, kao što je uvek činio kada bi mislio da je izvalio dobru šalu. Trebalo je da te pustim da se pešice vratiš nazad u grad, glupi seljoberu, pomislio je Tim. Te noći, majka ga je ponovo probudila. Tim se naglo us‐ pravio u sedeći položaj, prebacio noge preko ivice kreveta, a zatim se sledio. Kelsov glas je bio tih, ali je zid između dve sobe bio veoma tanak. "Zaveži, ženo. Ako probudiš dečaka i dovučeš ga 'vamo, dobićeš dvostruku porciju." Nelino plakanje je prestalo. "Omaklo mi se, to je sve - greška. Otišo sam sa Melonom da popijem pivo od đumbira i čujem o njegovom novom mestu za sečenje, a neko je ispred mene stavio čašu žesti‐ ne. Sunuo sam je niz grlo pre nego što sam uopšte shvatio šta pijeiri, a ondak sam otišo. Neće se ponoviti. Imaš moju reč." Tim je ponovo legao, nadajući se da je to istina. Gledao je u plafon koji nije mogao da vidi, slušao huka‐ nje sove i čekao ih da padne u san ili prvo dnevno svetlo. Č

Činilo mu se da ukoliko pogrešan čovek veže bračno uže sa ženom, onda to uže postaje omča. Molio se da to ovde nije slučaj. Već je znao da mu se ne može svideti majčin novi suprug, a kamoli da će ga ikad zavoleti, ali je njegova majka možda mogla i jedno i drugo. Žene su drugačije. Imaju veće srce. Tim je i dalje razmišljao o tome kada je svetlost zore obojila nebo, a on najzad utonuo u san. Tog dana je video masnice na obe majčine ruke. Činilo se kao da je nogara kreveta u prostoriji koju je Nel sada delila sa Velikim Kelsom postala veoma živahna. Puna Zemlja je ustupila mesto Širokoj Zemlji, kao što uvek mora. Tim i Slameni Vilem su počeli da rade u pilani, ali svega tri dana nedeljno. Poslovođa, pristojan sai po imenu Rupert Ven, rekao im je da mogu dobiti još koji dan posla ukoliko te zime ne padne veliki sneg, a zimska seča bude dobra - misleći na tovare gvozdendrveta koje su drvoseče poput Kelsa dovlačili iz Beskrajne šume. Neline modrice su izbledele, a osmeh joj se vratio na lice. Tim je mislio da je to oprezniji osmeh nego ranije, ali je ipak bio bolji od nikakvog. Kels je upregao svoje mazge i otišao niza Stazu gvozdendrveta, a iako su mesta na koja su Veliki Ros i on polagali pravo bila dobra, još uvek nije mogao da pronađe nijednog drvoseču voljnog da mu bude partner. Shodno tome je donosio manje drvne građe, ali gvozdendrvo je ipak gvozdendrvo, a gvozdendrvo se vazda dobro plaćalo, komadima srebra umesto menicama za lokal‐ ni dućan. Tim se katkad pitao - najčešće dok je unosio daske u neko od dugih, prekrivenih stovarišta pilane - da li bi mu život bio bolji ako bi njegov novi očuh nabasao na zmiju ili vervela. Možda čak i vurta, te opake leteće živuljke katkad zvane i ptice-meci. Jedna takva je usmrtila oca Berna Kelsa, probušivši u njemu rupu svojim kamenim kljunom.

Tim je užasnuto odagnao te misli iz uma, zapanjen što neka soba u njegovom srcu - neka crna soba - može da sadrži takve stvari. Bio je siguran u to da bi se njegov otac stideo. Možda se i jeste stideo, jer su neki ljudi govorih da oni na čistini na kraju puta znaju sve tajne koje živi skrivaju jedni od drugih. Barem više nije osećao miris grafa u dahu svog očuha, niti je slušao priče - od Slamnatog Vilema ili ikoga drugog - o tome kako se Veliki Kels pijan teturao iz kafane kada bi stari Giti zatvorio i zaključao vrata. Obećao je i drži svoje obećanje, mislio je Tim. A nogara kreveta je prestala da se pomera po maminoj sobi, zato što više nema one modrice. Život je krenuo boljim tokom. To treba imati na umu. Kada bi se vratio kući iz pilane u danima kada je imao posla, majka bi pristavila večeru na šporet. Veliki Kels bi došao kasnije, najpre se zaustavivši na izvoru između kuće i štale da opere piljevinu sa šaka, ruku i vrata, nakon čega bi proždrao svoju večeru. Jeo je zapanjujuće velike količine hrane, tražeći repete i po nekoliko puta, koje mu je Nel smesta donosila. Nije govorila dok je to radila; ako i jeste pričala, njen novi suprug bi samo zarežao u odgovor. Posle večere otišao bi u stražnju prostoriju, seo na svoj sanduk i pušio. Tim bi ponekad podigao pogled sa tablice za pisanje, na kojoj je rešavao matmatičke probleme koje mu je udovica Smak i dalje zadavala, i video kako Veliki Kels bulji u njega kroz oblačić duvanskog dima. U Kelsovom pogledu je bilo nečeg onespokojavajućeg, a Tim je počeo da iznosi tablicu napolje na verandu, iako je u selu postalo prohladno, a mrak se svakog dana sve ranije spuštao. Njegova majka je jedanput izašla iz kuće, sela pored njega na stepenik trema i zagrlila ga. "Vratićeš se u školu kod sai Smak sledeće godine, Time. Obećavam ti. Nateraću ga da se predomisli." Tim joj se nasmešio i zahvalio, ali je znao bolje od toga. Naredne godine će i dalje raditi u strugari, samo što će

tada biti dovoljno veliki da prenosi daske, a ne samo da ih slaže, i imaće znatno manje vremena za rešavanje zadataka iz matmatike, zato što će raditi pet dana nedeljno umesto tri. A možda čak i šest. Sledeće godine obeležavaće daske pored toga što će ih nositi, a zatim će rukovati zupčastom testerom kao odrasli muškarac. Za svega nekoliko godina biće muškarac i dolaziće kući previše umoran i da pomisli na čitanje knjiga udovice Smak, čak i ako ona i dalje bude voljna da mu ih pozajmljuje, a uređeni metodi matmatike iz‐ bledeće mu iz uma. Taj odrasli Tim Ros možda neće želeti ništa drugo sem da se strovali u krevet nakon mesa i hleba. Počeće da puši lulu i možda će razviti sklonost ka grafu ili pivu. Gledaće kako majčin osmeh bledi; posmatraće kako joj oči gube sjaj. A za sve to imaće da zahvali Bernu Kelsu. Žetva je došla i prošla; Mesec Lovkinje se smanjio, ponovo povećao i nategao svoj luk; prve oluje Široke Zemlje su došle duvajući sa zapada. I baš kada se činilo kao da možda uopšte neće doći, baronijski poreznik je dojahao u selo Drvo na jednom od tih hladnih vetrova, sedeći postrance na viso‐ kom crnom konju, mršavkao Tom Koščata Smrt. Debeli crni ogrtač je lepršao oko njega nalik krilu slepog miša. Ispod njegovog širokog šešira (crnog kao i plašt), bleda lampa njegovog lica se neprestano okretala levo-desno, zapažajući novu ogradu ovde, novu kravu ili tri dodate krdu onde. Se‐ ljani su nezadovoljno gunđali, ali su ipak plaćali, a ako nisu mogli da plate, zemlja bi im bila oduzeta u ime Gileada. Možda su neki ljudi čak i tada, u tim starim danima, šaputa‐ li kako to nije pošteno, da su porezi previsoki, da je Artur Eld odavno mrtav (ako je uopšte ikada i postojao), kao i da je svečani ugovor isplaćen već desetak puta, u krvi jednako kao u srebru. Možda su neki među njima već tada čekali da se pojavi Dobri Čovek, i ojača ih dovoljno da kažu: Ne više, dosta je bilo, svet je krenuo dalje.

Možda, ali ne te godine, niti mnogo i mnogo narednih. Docnije u toku tog popodneva, dok su se teški oblaci va‐ ljali preko neba, a žute stabljike kukuruza njihale u Nelinoj baštici kao klimavi zubi u vilici, sai poreznik je poterao svog visokog crnog konja kroz kapiju koju je sagradio lično Veliki Ros (dok je Tim gledao i pomagao mu kada bi mu bilo rečeno). Konj je polako i svečano došao do stepenica veran‐ de. Tu je stao, klimajući glavom i frkćući. Veliki Kels je stajao na tremu, ali je ipak morao da podigne glavu kako bi pogledao u samrtnički bledo lice posetioca. Skrušeno je držao šešir na grudima. Proređena crna kosa (u kojoj su se sada videle prve sede vlasi, jer se bližio četrdesetoj i uskoro će biti mator) vijorila mu se oko glave. Iza njega, u dovrat‐ niku, stajali su Nel i Tim. Nel je čvrsto grlila sina oko ramena, kao da se plaši (možda je to bila materinska intui‐ cija) da će ga poreznik možda ukrasti. U dvorištu je na trenutak vladala tišina, isprekidana samo lepršanjem ogrtača neželjenog posetioca i hučanjem vetra, koji je pevao svoju jezivu pesmu ispod streha. Onda se baronijski poreznik nagnuo napred, odmeravajući Vehkog Kelsa širokim tamnim očima koje naizgled uopšte nisu treptale. Njegove usne, uvideo je Tim, bile su crvene poput ženskih kada ih žene ofarbaju sokom od korena broća. Iz unutrašnjosti plašta nije izvadio svežanj drvenih tablica, već svitak pravog pergamenta, i odmotao ga tako da je bio veoma dugačak. Proučio ga je, ponovo smotao, a zatim vratio u koji god unutrašnji džep ogrtača iz koga se pojavio. Onda je ponovo pogledao u Velikog Kelsa, koji se štrecnuo i pogledao u svoja stopala. "Kels, je li?" Imao je grub, hrapav glas od koga su Tima podišli žmarci jeze. I ranije je video poreznika, ali samo iz‐ daleka; njegov tata ga je držao podalje od kuće kada je ba‐ ronijski poreznik dolazio u svoje godišnje posete. Sada je razumeo zašto. Pomislio je da će noćas imati košmare. "Kels, jesje." Glas njegovog očuha je bio kolebljivo veseo. Uspeo je da ponovo podigne pogled. "Dobro došao, sai. Dugi dani i prijatne…"

"Ja', sve to, sve to", reče poreznik, prezrivo odmahnuvši rukom. Njegove tamne oči su sada gledale preko Kelsovog ramena. "I Ros, zar ne? Sada dvoje umesto troje, kako čujem, budući da je Veliki Ros doživeo užasnu nesreću." Glas mu je bio tih i jednoličan. Kao slušanje gluvog čoveka koji pokušava da otpeva uspavanku, pomislio je Tim. "Baš tako", reče Veliki Kels. Progutao je knedlu dovoljno glasno da Tim čuje zvuk gutanja, a zatim počeo da blebeće. "On i ja smo bili u šumi, razumete, na jednom od naših mesta za seču izvan Staze gvozdendrveta - imamo ih čet'ripet, sva propisno obeležena našim imenima, nego šta, a ja nisam promenio znakove, jerbo je on u mom umu još uvek moj partner i uvek će to biti - i nakratko smo se razdvojili. Ondak sam čuo šištanje. Znate taj zvuk kada ga čujete, na čitavoj kugli zemaljskoj ne postoji zvuk sličan šištanju ženke zmaja koja uvlači dah pre nego što…" "Jezik za zube", reče poreznik. "Kad želim da čujem priču, volim da počinje rečima: 'Bilo jednom nekada davno'" Kels je zaustio da kaže nešto drugo - možda samo da ište oproštaj - a zatim se predomislio. Poreznik je naslonio ruku na unkaš sedla i zagledao se u njega. "Čujem da si prodao kuću Rupertu Andersonu, sai Kels." "Ja', a on me je prevario, ali ja…" Posetilac ga je grubo prekinuo. "Porez je devet grumeno‐ va srebra ili jedan rodita, iako znam da ga nemate u ovim krajevima, ali sam ipak u obavezi da vam to saopštim, budući da tako piše u originalnom svečanom ugovoru. Jedan za prodaju imanja i osam za kuću u kojoj sad odma‐ raš guzicu u sumrak i nesumnjivo kriješ svoj palamar posle izlaska meseca." "Devet?", prodahtao je Veliki Kels. "Devet? To je…" "To je šta?" upita poreznik hrapavim glasom. "Pazi šta ćeš odgovoriti, Berne Kelse, sine Matajasov, unuče Ćopavog Pitera. Budi veoma pažljiv, zato što, mada ti je vrat debeo, verujem da bi ga omča dobrano istanjila. Jašta, nego šta." Lice Velikog Kelsa je prebledelo… iako nije postalo bledo kao lice baronijskog poreznika. "To je veoma pravedno. To

je sve što sam 'teo da kažem. Doneću harač." Ušao je u kuću i vratio se sa torbicom od jelenske kože. Bila je to vreća za novac Velikog Rosa nad kojom je Timova majka plakala onog dana na početku Pune Zemlje. Onog dana kada je život izgledao vedriji, iako je Veliki Ros već tada bio mrtav. Kels je pružio vrećiću Nel i pustio je da iz‐ broji devet dragocenih grumenova srebra u njegove spoje‐ ne dlanove. Tokom svega ovoga, posetilac je ćutke sedeo na visokom crnom konju, ali, kada je Kels pošao niza stepenike trema da mu preda porez - skoro sav novac koji su imali, čak i sa Timovom nevelikom platom dodatom u zajednički ćup - po‐ reznik je zavrteo glavom. "Ostani gde si. Hoću da mi dečak donese porez, jer je naočit, a u crtama lica mu vidim lik njegovog oca. Jašta, vidim ga veoma dobro." Tim je uzeo pregršt srebrnog gru‐ menja - tako teških! - od Velikog Kelsa, jedva čuvši šaputa‐ nje u svom uvetu: "Budi pažljiv i nemoj da ih ispustiš, ti bu‐ dalasti dečače." Tim je sišao niza stepenice kao dečak u snu. Ispružio je spojene dlanove nagore, a pre nego što je shvatio šta se događa, poreznik ga je uhvatio za zglobove i podigao na konja. Tim je video da je prednji deo sedla ukrašen kaska‐ dom srebrnih runa: mesecom i zvezdama, i kometama i pe‐ harima iz kojih se izlivala ledena vatra. U isto vreme, shva‐ tio je da je srebrno grumenje nestalo iz njegovih spojenih šaka. Poreznik ih je uzeo, premda Tim nije mogao da se seti kada se to tačno desilo. Nel je vrisnula i potrčala napred. "Uhvati je i drži je!", zagrme poreznik, toliko blizu deča‐ kovog uveta da je Tim bezmalo ogluveo na toj strani. Kels je zgrabio svoju ženu za ramena i grubo je cimnuo unazad. Nel se saplela i pala na daske verande, a skut du‐ gačke haljine joj je poleteo u vazduh oko gležnjeva. "Mama!", povika Tim. Pokušao je da iskoči iz sedla, ali ga je poreznik s lakoćom zaustavio. Čovek u crnom je zau‐ darao na meso isprženo na logorskoj vatri i ustajali, hladan

znoj. "Sedi mirno, mladi Time Rose, majci ti ne fali ni dlaka s glave. Vidiš kako brzo ustaje." Onda se obratio Nel, koja se uistinu osovila na noge: "Ne brini, sai, samo želim da razgovaram s njim. Da li bih naškodio budućem poreskom obvezniku baronije?" "Ako mu naudiš, ubiću te, đavole jedan", kazala je. Veliki Kels joj je zapretio pesnicom. "Začepi svoja glupa‐ va usta, ženo!" Nel se nije uplašila Kelsove podignute pesni‐ ce. Imala je oči samo za Tima, koji je sedeo na visokom crnom konju ispred poreznika ruku prekrštenih preko grudi njenog sina. Poreznik se nasmešio ka paru na tremu, muškarcu sa pe‐ snicom podignutom da udari i ženi kojoj su suze tekle niz obraze. "Nel i Kels!", obznanio je. "Srećan par!" Kolenima je okrenuo konja i poterao ga prema kapiji, ruku i dalje čvrsto stegnutih preko Timovih grudi, a njegov kužni dah je duvao Timu za vrat. Na kapiji je ponovo sti‐ snuo kolena, a vranac je stao. U Timovo uvo - koje je i dalje zvonilo - prošaputao je: "Kako ti se dopada novi očuh, mla‐ đani Time? Reci mi istinu, ali je kaži tiho. Ovo je naša beseda, a oni u njoj nemaju nikakvog udela." Tim nije želeo da se okrene, nije želeo da mu samrtnički bledo poreznikovo lice bude išta bliže nego što je već bilo, ali je imao tajnu koja ga je trovala. Stoga se okrenuo i pro‐ šaputao u poreznikovo uvo: "Kad je Veliki Kels pijan, on tuče moju mamu." "Tuče je, a? Ah, pa zašto me to ne iznenađuje? Jer nije li njegov otac tukao njegovu mamu? A ono što naučimo kao deca prelazi nam u naviku kad odrastemo, nego šta." Šaka u crnoj rukavici je zabacila jedan kraj teškog crnog plašta preko njih poput ćebeta, a Tim je osetio kako mu druga šaka ubacuje nešto malo i čvrsto u džep pantalona. "Poklon za tebe, mlađani Time. To je ključ. Znaš li šta ga čini posebnim?" Tim je zavrteo glavom. "To je magičan ključ. Otvoriće bilo šta, ali samo jedan‐ put. Posle toga, beskoristan je kao prašina, stoga dobro

vodi računa kako ćeš ga upotrebiti!" Nasmejao se kao da je to najsmešnija šala koju je ikada čuo. Timu se od zadaha njegovog daha prevrnuo želudac. "Nemam…" Progutao je knedlu. "Nemam ništa da otvo‐ rim. U selu nema brava, izuzev na kafani i apsani." "Oh, mislim da znaš za još jednu. Zar ne?" Tim je pogledao u poreznikove mračno razdragane oči i oćutao. No, poreznik je klimnuo glavom kao da je potvrdno odgovorio. "Šta to pričaš mom sinu?" Nel je vrisnula sa verande. "Ne sipaj mu otrov u uši, đavole!" "Ne obraćaj pažnju na nju, mlađani Time, znaće vrlo brzo. Znaće mnogo, ali će videti malo toga." Zakikotao se. Zubi su mu bili veoma krupni i veoma beli. "Zagonetka za tebe! Možeš li da je rešiš? Ne? Nema veze, odgovor će ti doći s vremenom." "Ponekad ga otvara", reče Tim, govoreći sporo kao osoba koja priča u snu. "Vadi svoju belegiju. Brusni kamen za sečivo sekire. Ali ga onda ponovo zaključava. Noću sedi na njemu i puši, kao da je stolica." Poreznik ga nije pitao na šta misli. "A da li ga dodiruje svaki put kada prođe pored njega, mlađani Time? Kao što čovek dodiruje omiljenog starog psa?" Jeste, naravno, ali Tim to nije rekao. Nije morao to da mu kaže. Osećao se kao da ne postoji tajna koju može da sakrije od uma koji se nalazio iza tog izduženog bledog lica. Nijedna. Igra se sa mnom, pomislio je Tim. Ja sam mu samo obična razonoda u sumornom danu, u sumornom gradu koji će ubrzo ostaviti iza sebe. Ali on lomi svoje igračke. Dovolj‐ no je samo da mu pogledam osmeh da bih to znao. "Ulogoriću se točak il' dva dalje niza Stazu gvozdendrve‐ ta tokom sledećih par noći", reče poreznik hrapavim, ne‐ skladnim glasom. "Dugo sam putovao i umoran sam od silnog gakanja koje sam bio prinuđen da slušam. U šumi ima vurtova, vervela i zmija, ali oni ne gaču." Ti nikada nisi umoran, pomisli Tim. Ne ti.

"Dođi i poseti me ako želiš." Ovog puta se nije zakikotao; ovaj put se nasmešio kao nestašna šiparica. "I ako se usu‐ đuješ, dabome. Ali dođi noću, jer ovaj sin naložnice voli da spava po danu kad god mu se ukaže prilika. Ili ostani ovde, ako si plašljiv. Meni je svejedno. Điha! " To je bilo upućeno konju, koji se polako vratio do veran‐ de, gde je Nel stajala kršeći ruke, a Veliki Kels stajao namr‐ šten pored nje. Poreznikovi tanki i snažni prsti se - poput lisica - ponovo sklopiše oko Timovih zglobova i podigoše ga iz sedla. Trenutak docnije se našao na zemlji, zureći u belo lice i nasmešene crvene usne. Ključ je goreo u dubinama njegovog džepa. Iznad kuće se začula grmljavina, a kiša je počela da rominja. "Baronija vam se zahvaljuje", reče poreznik, dodirnuvši prstom obod širokog šešira. Potom je okrenuo konja i odja‐ hao u kišu. Poslednje što je Tim video bilo je nešto neobič‐ no: kad se poreznikov teški crni ogrtač podigao, spazio je veliki metalni predmet privezan na vrhu njegovog bagaža. Izgledao je kao umivaonik. Veliki Kels je sišao niza stepenice, zgrabio Tima za ramena i počeo da ga drmusa. Kiša je slepila Kelsovu sve ređu kosu za strane lica i curila mu niz bradu. Crnu kada je vezao svi‐ leni konopac sa Nel, a sada gusto prošaranu sedim vlasima. "Šta ti je rekô? Je li nešto o meni? Kakve laži ti je ispri‐ čô? Kazuj!" Tim nije mogao ništa da mu kaže. Glava mu je letela napred-nazad dovoljno jako da mu zubi udaraju jedni u druge. Nel je strčala niza stepenice verande. "Prestani! Ostavi ga na miru! Obećao si da nikada nećeš…" "Drž se dalje od onoga što te se ne tiče, ženo", rekao je i udario je pesnicom. Timova mama se srušila u blato, gde je kiša sad punila tragove koje su ostavila kopita poreznikovog konja.

"Kopile!", vrisnu Tim. "Ne smeš da udaraš moju mamu, ne smeš nikad!" Nije osetio bol istog trena kada mu je Kels zadao sličan udarac spoljnim delom pesnice, ali mu je bela svetlost ble‐ snula preko vidnog polja. Kada je izbledela, zatekao se kako leži u kaljuzi pored majke. U glavi mu se vrtelo, u ušima mu je zvonilo, a ključ je i dalje goreo u njegovom džepu poput usijanog ugljevlja. "Nis vas oboje odneo", reče Kels i odšeta u kišu. Nakon što je prošao kroz kapiju, skrenuo je desno, u pravcu Glavne ulice. Zaputio se ka Gitijevom salunu, Tim u to uopšte nije sumnjao. Kels se držao podalje od pića tokom čitave Široke Zemlje - koliko je Timu bilo poznato, u svakom slučaju - ali ove noći neće ostati podalje. Tim je na osnovu majčinog žalosnog izraza lica - mokrog od kiše, dok joj je kosa mlitavo visila niz blatom isprskane obraze - uvideo da i ona to zna, takođe. Tim ju je zagrlio oko struka, a ona mu je stavila ruke na ramena. Polako su se popeli uza stepenice i ušli u kuću. Nel nije toliko sela na stolicu za kuhinjskim stolom koliko se skljokala na nju. Tim je sipao vodu iz krčaga u posudu, navlažio krpu i nežno je stavio na majčin obraz koji je počeo da otiče. Držala ju je tu neko vreme, a zatim mu je ćutke pružila. Da joj udovolji, Tim je uzeo tkaninu i stavio je na sopstveno lice. Bila je hladna i prijatna. "Ovo je baš lepa rabota, ne mishš li tako?", upitala je, po‐ kušavajući da bude duhovita. "Žena pretučena, dečak oša‐ maren, a novi muž otišo u bircuz." Tim nije imao pojma šta da joj odgovori, pa stoga ništa nije ni rekao. Nel je zarila glavu u šake i zagledala se u sto. "Napravila sam takav rusvaj od svega. Bila sam uplašena i zbunjena, ali to nije izgovor. Bilo bi nam bolje da smo oterani sa zemlje." Prognani sa imanja? Nije li bilo dovoljno to što su nestali sekira i srećni novčić njegovog tate? Bila je u pravu u po‐ gledu jedne stvari, doduše; jeste bio rusvaj.

Ali ja imam ključ, pomislio je Tim, a prsti mu se iskraše dole do džepa da osete njegov oblik. "Kuda je otišao?", upitala ga je Nel, a Tim je znao da ne misli na Berna Kelsa. Točak il' dva dalje niza Stazu gvozdendrveta. Gde će me čekati. "Ne znam, mama." Koliko je mogao da se seti, to je bio prvi put da ju je slagao. "Ali znamo kuda je Bern otišao, zar ne?" Nasmejala se, a zatim štrecnula zato što ju je zabolelo lice. "Obećao je Mili Redhaus da je završio sa pićem, a obećao je i meni, ali on je slabić. Ili… jesam li ja kriva za to? Jesam li ga ja oterala ka čaši, šta misliš?" "Nisi, mama." Međutim, Tim se zapitao nije li to možda stvarno istina. Ne na način na koji je mislila - zato što mu je zvocala, ili nije čistila kuću, ili odbijala da radi ono što mu‐ škarci i žene rade u krevetu kad padne noć - već na neki drugi način. Tu je ležala misterija, a on se zapitao da li je ključ u njegovom džepu može razrešiti. Da bi sprečio sebe da ga opet dodirne, ustao je i otišao do ostave. "Šta bi volela da jedeš? Jaja? Napraviću ti kajganu, ako želiš." Nel mu se slabašno nasmešila. "Hvala ti, sine, ali nisam gladna. Mislim da ću otići da legnem." Nesigurno se osovila na noge. Tim joj je pomogao da ode do spavaće sobe. Tu se pre‐ tvarao da gleda zanimljive stvari kroz prozor dok je njegova mati skidala dnevnu haljinu uprljanu blatom i navlačila spa‐ vaćicu. Kada se ponovo okrenuo, ležala je ispod pokrivača. Potapšala je po mestu pored sebe, kao što je ponekad činila kada je bio mali. U tim danima, njegov tata se ponekad na‐ lazio u krevetu pored nje, odeven u dugačko donje rublje, i pušio smotanu cigaretu. "Ne mogu da ga izbacim iz kuće", kazala je. "Uradila bih to da mogu, ali, pošto sam vezala konopac s njim, kuća je više njegova negoli moja. Zakon ume da bude okrutan prema ženi. Nikada ranije nisam imala razloga da razmi‐

šljam o tome, ali sada… sada…" Oči su joj postale staklaste i daleke. Ubrzo će zaspati, a to je verovatno bilo dobro. Tim ju je poljubio u obraz i krenuo da ustane, ali ga je zaustavila. "Šta ti je rekao poreznik?" "Upitao me je kako mi se dopada novi očuh. Ne mogu da se setim šta sam mu odgovorio. Plašio sam se." "Kad te je prekrio plaštom, i ja sam se uplašila, takođe. Mislila sam da namerava da odjaše s tobom, kao Grimizni kralj u staroj priči." Sklopila je oči, a zatim ih ponovo otvori‐ la, veoma sporo. U njima se sada videlo nešto što je moglo da bude užas. "Sećam se kako je dolazio kod mog tate kada sam bila devojčica - crni konj, crne rukavice i plašt, sedlo sa srebrnim sigulima. Zbog njegovog belog lica noću sam imala košmare - tako je dugačko. I, znaš šta, Time?" Polako je zavrteo glavom. "On i dalje nosi isti srebrni umivaonik privezan pozadi za sedlo, jer sam ga i tada videla, takođe. To se zbilo pre dva‐ deset godina - jakako, dvadeset i malko više - ah on izgleda potpuno isto. Nije ostario ni jedan jedini dan." Oči joj se ponovo sklopiše. Ovog puta se nisu otvorile, a Tim se išunjao iz sobe. Kada je bio siguran da mu je majka zaspala, Tim se vratio niz hodnik do mesta gde je sanduk Velikog Kelsa, četvrtasti oblik ispod starog, pocepanog ćebeta, stajao tik ispred predsoblja. Kada je kazao porezniku da zna za postojanje samo dve brave u selu, poreznik mu je odgovorio: Oh, mislim da znas za još jednu. Skinuo je ćebe i pogledao u očuhov sanduk. Sanduk koji je Kels ponekad milovao kao voljenog kućnog ljubimca i na kome je često noću sedeo i pušio lulu, sa odškrinutim zad‐ njim vratima da bi duvanski dim izašao napolje. Tim je pohitao u prednji deo kuće - samo u čarapama, da ne bi probudio majku - i provirio kroz prednji prozor. Dvori‐ šte je bilo prazno, a na blatnjavom drumu nije bilo ni znaka

od Velikog Kelsa. Nije očekivao ništa manje. Kels je dosad već stigao u Gitijev salun i nalivao se što više može onim što je batalio pre nego što se obeznani. Nadam se da ćega neko premlatiti i da će mu očitati bu‐ kvicu. Sam bih to učinio, samo da sam dovoljno veliki. Vratio se do sanduka, tapkajući u čarapama nečujno po podu, kleknuo ispred njega i izvadio ključ iz džepa. Bio je to sićušan srebrni predmet i bio je čudnovato topao u njego‐ vim prstima, kao da je živ. Ključaonica u mesinganoj ploči na prednjem delu sanduka bila je mnogo veća od ključa. Ključ koji mi je dao nikada je neće otključati, pomislio je. Onda se setio šta mu je poreznik rekao: To je magičan ključ. Otvoriće bilo šta, ali samo jedanput. Gurnuo je ključ u bravu, gde je skladno škljocnuo, kao da je oduvek bio namenjen upravo za nju. Kad ga je priti‐ snuo, ključ se glatko okrenuo, ali topline je nestalo čim je to uradio. Između prstiju mu se sada nalazio samo komad hladnog, mrtvog metala. "Posle toga, beskoristan je kao prašina", prošaputao je, a zatim se osvrnuo oko sebe, napola uveren da će ugledati Velikog Kelsa kako stoji tamo namršten, šaka stegnutih u pesnice. Nije video nikoga, pa je otkopčao kožne kaiševe i podigao poklopac. Lecnuo se kada su šarke zaškripale i ponovo bacio pogled preko ramena. Srce mu je tuklo kao ludo u grudima, a iako je to kišovito veče bilo prohladno, na čelu je osećao graške znoja. Na vrhu su stajale košulje i čakšire, nemarno razbacane, od kojih je većina bila pocepana. Tim je pomislio (ogorčeno, što mu je bilo u potpunosti novo osećanje): Moja mama će ih prati i zašivati, i uredno slagati kada joj Kels kaže da to uradi. A hoće li joj se zahvaliti udarcem u ruku ili vrat ili lice? Izvadio je odeću, a ispod je pronašao ono zbog čega je sanduk bio toliko težak. Kelsov otac je bio drvodelja, a ovde su se nalazile njegove alatke. Timu nije bila potrebna odra‐ sla osoba da mu kaže da su alatke dragocene, jer su bile iz‐ rađene od metala. Mogao je da ih proda kako bi platio

porez, pošto ih ionako nikad ne koristi, niti zna kako, kladim se. Mogao ih jeprodati nekome ko zna - Hagertiju Ekseru, naprimer - iplatiti porez, a da mu pri tome ostane lepa svota novca. Postojala je reč za takvo ponašanje, a zahvaljujući podu‐ čavanju udovice Smak, znao je koja je to reč. Škrtica. Pokušao je da izvadi kutiju sa alatom i isprva nije mogao. Bila je preteška. Tim je izvadio čekiće, odvijače i brusni kamen, a zatim ih stavio na gomilu odeće. Onda je mogao da je podigne. Ispod kutije se nalazilo pet rezervnih glava za sekire, zbog kojih bi se Veliki Ros lupio šakom po čelu u zgađenoj zapanjenosti. Rđa je izjela dragoceni metal, a Tim nije morao palcem da dodirne oštrice da bi znao da su tupe. Nelin novi suprug je s vremena na vreme oštrio svoju sada‐ šnju sekiru, ali se već dugo vremena nije baktao sa ovim re‐ zervnim glavama. Kada mu konačno zatrebaju, verovatno će biti neupotrebljive. Ušuškana u ugao sanduka nalazila se vrećica od jelenske kože i predmet umotan u finu tkaninu od kože divokoze. Tim je izvadio tkaninu, razmotao je i ugledao sliku žene sa umilnim, nasmešenim licem. Crne kovrdže su joj padale na ramena. Tim se nije sećao Milisent Kels - imao je svega tri ili četiri godine kada je stupila na čistinu na kraju puta gde svi na kraju moramo da se okupimo - ali je ipak znao da je to ona. Umotao je sliku u tkaninu, vratio je na mesto, a zatim podigao vrećicu. Unutra se nalazio samo jedan predmet, mali ali prilično težak. Razvezao je kožnu uzicu i okrenuo vrećicu. Grmljavina je zaparala nebo, Tim se iznenađeno štrecnuo, a predmet skriven na samom dnu Kelsovog kofera mu je ispao na dlan. Bio je to srećni novčić njegovog oca. Tim je vratio sve osim očevog imetka nazad u sanduk, uba‐ civši kutiju sa alatom, vrativši alatke koje je izvadio kako bi

je olakšao, a zatim preko svega toga nagomilao odeću. Ponovo je vezao kožno remenje. Sve dovoljno dobro, ali, kada je upotrebio srebrni ključ, ključ se okrenuo uprazno. Beskoristan kao prašina. Odustao je i ponovo prekrio sanduk starim ćebetom, na‐ mestivši ga tako da izgleda manje-više isto kao i ranije. Često je viđao kako njegov očuh miluje sanduk i sedi na njemu, ali ga je retko kad otvarao, a i tada samo da uzme brusni kamen. Timovo obijanje će možda izvesno vreme proći neotkriveno, ali je znao bolje nego da misli kako će zauvek biti neotkriveno. Doći će dan - možda ne sve do sle‐ dećeg meseca, ali najverovatnije u toku naredne nedelje (a možda čak i sutra!) - kad će Veliki Kels odlučiti da uzme svoj brusni kamen, ili će se setiti da ima više odeće od one koju je poneo u vreći. Uvideće da je sanduk otključan, mašiće se za vrećicu od jelenske kože i otkriće da je nestao novčić koji se nalazio u njoj. A onda? Onda će njegova nova žena i posinak popiti batine. I to najverovatnije žestoke. Tim se toga bojao, ali, dok je zurio u poznati crvenkasto‐ zlatni novčić na srebrnom lančiću, takođe se razljutio po prvi put u životu. To nije bio nemoćni gnev malog dečaka, već užareni bes odraslog čoveka. Pitao je Starog Destrija za zmajeve, i šta mogu da učine čoveku. Da li boli? Da li bi… pa… ostali neki delovi tela? Ze‐ mljoradnik je primetio njegov čemer i ljubazno ga je zagr‐ lio. "Jok na oba pitanja, sinko. Zmajeva vatra je najvrelija vatra na svetu - vrela ko tečne stene koje ponekad cure iz pukotina u zemlji daleko na jugu. Tako barem sve priče kažu. Čovek uhvaćen u zmajevu vatru izgori u najfiniji pepeo u deliću sekunde - odeća, čizme, kopče i sve ostalo. Stoga, ako me pitaš da li je tvoj tata patio, prestani da se brineš. Sve je bilo gotovo za tren oka." Odeća, čizme, kopče i sve ostalo. Međutim, tatin srećni novčić nije bio čak ni oprljen, a sve karike srebrnog lančića su bile nedirnute. Pa ipak, Veliki Džek Ros ga nije skidao čak ni kad je spavao. Dakle, šta mu se dogodilo? I zašto se novčić nalazio u Kelsovom koferu? Timu je na pamet pala

strašna misao i pomislio je da zna nekoga ko će mu kazati da li je ta strašna misao istinita. Ukoliko bude dovoljno hrabar, to jest. Dođi po noći, jer ovaj sin naložnice voli da spava po danu kad god mu se ukaže prilika. Sada je bila noć, ili skoro. Njegova majka je još uvek spavala. Tim je ostavio tablicu za pisanje nadomak njene šake. Na njoj je napisao: VRATI‐ ĆU SE. NE BRINI SE ZA MENE. Dabome, nijedan dečak koji je ikada živeo ne može da shvati koliko je takva zapovest beskorisna kada je upućena majci. Tim nije želeo da ima ništa sa Kelsovim mazgama, jer su obe imale prgavu narav. Dve mazge koje je odgajio njegov otac imale su potpuno suprotnu ćud. Misti i Malecka su bile nesterilisane ženke teoretski sposobne za rađanje potom‐ stva, ali Džek Ros ih je držao zbog njihove blagorodnog ka‐ raktera, a ne radi razmnožavanja. "Batali tu misao", rekao mu je kada je Tim dovoljno odrastao da ga upita za takve stvari. "Životinje kao što su Misti i Malecka nisu stvorene da se razmnožavaju i skoro nikad ne rađaju normalno po‐ tomstvo bez mutacija." Tim je izabrao Malecku, koja je odvajkada bila njegova miljenica; poveo ju je na povocu niz drum, a zatim je uzja‐ hao bez sedla. Njegova stopala, koja su se završavala na pola puta niz mazgine sapi kad ga je otac prvi put stavio na njena leđa, sad su dopirala maltene skroz do zemlje. Malecka je isprva malodušno koračala, oborenih ušiju, ali je živnula kada je grmljavina utihnula, a pljusak se stišao i postao rominjanje. Nije navikla da noću bude napolju, ali, otkako je umro Veliki Ros, ona i Misti su provodile previše vremena u skučenom prostoru, a izgledala je dovoljno željno… Možda tata ipak nije mrtav.

Ova misao je poput rakete prodrla u Timov um i na tre‐ nutak ga zaslepila nadom. Možda je Veliki Ros još uvek živ i luta negde po Beskrajnoj šumi… Jakako, a možda je mesec napravljen od zelenog sira, kao što mi je mama pričala kad sam bio mali. Mrtav. Njegovo srce je to znalo, baš kao što je bio sigu‐ ran da bi mu srce znalo da je Veliki Ros još uvek živ. Mamino srce bi to znalo, takođe. Znala bi to, i nikada se ne bi udala za tog… tog… "Tog kučkinog sina." Malecka načulji uši. Sada su prošli pored kuće udovice Smak na kraju Glavne ulice, a miris šume je postao jači: laka i pikantna aroma cvetkovog drveta i, nadjačavajući je, snažniji i teži miris gvozdendrveta. Otići u šumu, sam i bez sekire za odbranu, bilo je ravno ludilu. Tim je to znao, ali je ipak nastavio dalje. "Taj nasilni kučkin sin." Ovaj put je progovorio toliko tiho da mu je glas maltene bio režanje. Malecka je znala put i nije oklevala kada se drum suzio na obodu šumarka cvetkovog drveća. Nije oklevala ni kad se put još više suzio na ivici gaja gvozdendrveta. Ali, kada je Tim shvatio da se zaista nalazi u Beskrajnoj šumi, zauzdao ju je dovoljno dugo da iz torbe izvadi petrolejsku lampu koju je maznuo iz štale. Mali limeni valjak na dnu lampe je bio pun petroleja, a on je smatrao da će imati dovoljno goriva za najmanje sat vremena svetlosti. Dva, ako bude štedljiv. Noktom palca je zapalio sumpornu šibicu (trik koji je naučio od tate), odvrnuo točkić gde se valjak spajao sa du‐ gačkim, uzanim vratom petrolejske lampe i provukao šibicu kroz malu rupu poznatu kao merigejt. Svetiljka je zasijala plavičastobelim sjajem. Tim ju je podigao i usisao vazduh kroza zube.

Nekoliko puta je dolazio ovoliko daleko u šumu sa ocem, ali nikada noću, a ono što je ugledao bilo je dovoljno zapa‐ njujuće da ga natera da razmisli o povratku. Ovoliko blizu civilizacije najbolja stabla gvozdendrveta su bila posečena, ali preostala debla su se uzdizala visoko iznad dečaka na njegovoj maloj mazgi. Visoka, prava i dostojanstvena, nalik starešinama sekte Manija na sahrani (video je sliku pogre‐ ba u jednoj knjizi udovice Smak), uzdizala su se visoko iznad kruga svetlosti njegove male lampe. Iznad tog kruga, grane su se pružale ka nebu poput podignutih ruku, prekri‐ vajući uzanu stazu paukovom mrežom senki. Zato što su stabla na nivou tia bila tek malo deblja od crnih kolaca, bilo je moguće hodati između njih. Naravno, takođe bi bilo moguće preseći sebi grkljan oštrim kamenom. Svako dovolj‐ no budalast da zaluta sa Staze gvozdendrveta - ili da zađe još dalje u šumu - ubrzo bi se izgubio u lavirintu, u kome bi mogao da skapa od gladi. Ako ga pre toga nešto ne prožde‐ re, to jest. Kao da potcrtava tu ideju, negde u tami se hra‐ pavo zakikotalo stvorenje koje je zvučalo veliko poput konja. Tim se upitao šta radi ovde kada ima topao krevet sa čistom posteljinom u kolibi u kojoj je odrastao. Onda je do‐ dirnuo očev srećni novčić (koji je sada visio oko njegovog vrata), a njegova rešenost je očvrsnula. Malecka se osvrnu‐ la oko sebe kao da ga pita: Pa? Kuda? Napred ili nazad? Ti si gazda, znaš. Tim nije bio siguran da li ima dovoljno hrabrosti da ugasi petrolejsku lampu sve dok se gorivo ne potroši, a on se ponovo ne nađe u mrklom mraku. Mada više nije mogao da vidi stabla gvozdendrveta, osećao je kako se zbijaju oko njega. Ipak: napred. Kolenima je stisnuo mazgine sapi i zacoktao jezikom, a Malecka se ponovo pokrenula. Ujednačen ritam njenog hoda mu je saopštio da se drži utabane staze. Njen spokoj mu je kazao da ne oseća nikakvu opasnost. Bar ne još uvek,

a iskreno, šta mazga uopšte zna o opasnosti? On bi trebalo da štiti nju. Na kraju krajeva, on je bio gazda. Oh, Malecka, pomislio je. Kada bi samo znala. Koliki deo puta je već prešao? Koliko još treba da pređe? Koliko će još preći pre nego što odustane od ove ludosti? On je bio jedina preostala stvar na svetu koju je njegova majka volela i od koje je zavisila, stoga, koliko još? Imao je utisak kao da je prešao čitavih deset točkova ili više otkako je za sobom ostavio aromatičan miris šumaraka cvetkovog drveta, ali je znao bolje. Kao što je znao da je šu‐ štanje koje čuje zapravo vetar Široke Zemlje u visokim gra‐ nama, a ne neka bezimena zver koja ga prati, dok joj se če‐ ljusti otvaraju i zatvaraju u očekivanju večernje užine. Znao je to vrlo dobro, pa zašto je onda taj vetar zvučao toliko nalik disanju? Brojaću do sto, a zatim ću krenuti nazad, rekao je sam sebi, ali, kada je stigao do sto, a u mrklom mraku i dalje nije bilo ničega osim njega i njegove hrabre male mazge (i nekakve zveri koja hoda iza nas, prilazeći sve bliže i bliže, dodao je njegov izdajnički um), odlučio je da nastavi da broji do dve stotine. Kada je stigao do sto osamdeset sedam, čuo je pucanje grane. Upalio je petrolejsku lampu i naglo se okrenuo, držeći je visoko iznad glave. Činilo se kao da se strašne senke uzdižu iz tame, a zatim skaču napred da ga ščepaju. Takođe, da li se nešto povuklo dalje od sve‐ tlosti? Da li je u mraku video svetlucanje crvenog oka? Svakako nije, ali… Usisao je vazduh kroz zube, ugasio svetiljku i zacoktao jezikom. Morao je da to učini dvaput. Malecka, donedavno mirna i poslušna, sada je delovala nevoljno da krene napred. Ali, budući da je bila dobra i poslušna životinja, po‐ slušala je njegovu zapovest i ponovo počela da korača. Tim je nastavio da broji i nije mu trebalo dugo da stigne do dvesta. Brojaću unazad do nule, a ako ga ne ugledam, zaista ću se vratiti.

Stigao je do devetnaest u svom obrnutom brojanju kada je napred i s leve strane spazio narandžastocrveni odsjaj. Bila je to logorska vatra, a on nije imao nikakve sumnje u pogledu toga ko ju je zapalio. Zver koja me je pratila nikad se nije nalazila iza mene, pomislio je. Već ispred. Taj odsjaj može biti logorska vatra, ali je takođe i oko koje sam video. Crveno oko. Trebalo bi da se vratim dok još ima vremena. Onda je dodirnuo srećni novčić koji mu je visio na grudi‐ ma i nastavio dalje. Ponovo je upalio petrolejsku lampu i podigao je iznad glave. Duž obe strane glavnog puta se odvajalo mnogo kratkih bočnih stazica, zvanih patrljci. Pravo ispred, zakucana za nisku brezu, nalazila se drvena tabla i obeležavala jednu od tih sporednih stazica. Na njoj je crnom farbom neveštim ru‐ kopisom bilo napisano KOSINGTON-MARČLI. Poznavao je te ljude. Piter Kosington (koji je te godine takođe doživeo nesreću) i Ernest Marčli bili su drvoseče koji su u mnogo navrata dolazili da večeraju u Rosovoj kolibi, a porodica Ros je mnogo puta zauzvrat obedovala u njihovim. "Fini momci, ali neće da zalaze duboko u šumu", Veliki Ros je kazao sinu posle jednog od tih zajedničkih obroka. "Blizu šumaraka cvetkovog drveta ostalo je dosta dobrog gvozdendrveta, ali se pravo blago - najgušće, najčistije drvo - nalazi duboko u šumi, blizu mesta gde se put završava na rubu močvare Fagonard." Stoga možda i jesam odista prešao svega točak il' dva, ali mrak sve menja. Poterao je Malecku niz patrljak Kosington-Marčli, a manje od minuta kasnije je stupio na proplanak gde je pore‐ znik sedeo na kladi ispred rasplamsale logorske vatre. "Zaboga, evo ga mlađani Tim", rekao je. "Imaš velika muda, dečko, iako na njima neće biti dlaka još godinu il' tri. Dođi, sedi, uzmi malo gulaša."

Tim nije bio u potpunosti siguran da želi da okusi šta god da je ovaj čudno tip jeo za večeru, ali nije poneo hranu, a od mirisa koji je dopirao iz kotlića okačenog iznad vatre pote‐ kla mu je vodica na usta. Pročitavši misli svog mladog posetioca sa onespokojava‐ jućom preciznošću, poreznik reče: "Neću te otrovati, mlađa‐ ni Time." "Jakako da nećete", reče Tim… ali sad, kada je poreznik spomenuo otrov, više nije bio siguran. Svejedno, pustio je da mu poreznik kutlačom sipa pozamašnu količinu gulaša u plehani tanjir i prihvatio je ponuđenu plehanu kašiku, savi‐ jenu ali čistu. U vezi sa jelom nije bilo ničega magičnog; gulaš je bio napravljen od govedine, krompira, šargarepa i crnog luka, koji su plivah u ukusnom sosu. Dok je čučao na petama i jeo, Tim je gledao kako se Malecka pažljivo približava crnom konju njegovog domaćina. Pastuv je nakratko dodir‐ nuo njušku ponizne mazge, a zatim se okrenuo (prilično prezrivo, pomislio je Tim) ka mestu gde je poreznik na tlu rasuo hrpu zobi, pažljivo očišćene od trunja i drvenih cepki - ostataka sai Kosingtona i Marčlija. Poreznik nije započeo razgovor dok je Tim obedovao, već je samo petom čizme iznova i iznova udarao u tlo, praveći malu rupu u zemlji. Pored rupe je stajao umivaonik, done‐ davno privezan za strančevo sedlo. Timu je bilo teško da po‐ veruje da je njegova majka bila u pravu u vezi s tim pred‐ metom - umivaonik napravljen od srebra bi jamačno vredeo čitavo bogatstvo - ali je svakako izgledao kao da je od srebra. Koliko bi grumenova moralo da se istopi i pretopi da bi se načinio takav predmet? Peta poreznikove čizme je naletela na koren. Iz unutra‐ šnjosti plašta je izvadio nož dugačak skoro kao Timova pod‐ laktica i presekao koren jednim zamahom sečiva. Onda je nastavio da udara petom: tup i tup i tup. "Zašto kopate?", upita ga Tim. Poreznik je podigao glavu dovoljno dugo da uputi dečaku bledunjavi osmeh. "Možda ćeš saznati. A možda i nećeš.

Mislim da ipak hoćeš. Jesi li završio s jelom?" "Jakako, i kažem blagodarim." Tim se prstima triput kucnuo po grlu. "Bilo je fino." "Odlično. Ljubljenje ne traje dugo, kuvanje traje. Tako kažu Maniji. Vidim da se diviš mom umivaoniku. Baš je fin, jelda? Relikvija iz nekadašnjeg Garlana. U Garlanu su zaista postojali zmajevi, a njihove lomače još uvek žive duboko u Beskrajnoj šumi, siguran sam. Eto, mlađani Time, danas si naučio nešto novo. Mnogo lavova čini čopor; mnogo vrana čini jato; mnogo bambura čini troket; mnogo zmajeva čini lomaču." "Lomača zmajeva", reče Tim, isprobavajući kako to zvuči. Onda mu je sinuo pun smisao onoga što mu je pore‐ znik kazao. "Ako zmajevi iz Beskrajne šume žive duboko…" No, poreznik ga je prekinuo pre nego što je stigao da dovrši misao. "Tandara-mandara-broć. Štedi svoju uobrazi‐ lju. Zasada, uzmi umivaonik i donesi mi vode. Naći ćeš potok na rubu proplanka. Želećeš da poneseš svoju svetilj‐ ku, jer svetlost vatre ne dopire tako daleko, a na jednom drvetu vreba gvozdenzub. Prilično je naduven, što znači da je nedavno jeo, ali ja i dalje ne bih uzimao vodu iz potoka ispod njega." Dobacio je dečaku još jedan osmeh. Tim je po‐ mislio da je taj osmeh okrutan, ali to nije predstavljalo izne‐ nađenje. "Iako dečak dovoljno hrabar da dođe u Beskrajnu šumu u društvu samo jedne očeve mazge mora da postupa kako god mu se prohte." Umivaonik jeste bio napravljen od srebra; bio je isuviše težak da bude od ičega drugog. Tim ga je nespretno poneo ispod pazuha. U slobodnoj ruci je držao petrolejsku lampu. Kad se približio udaljenom kraju proplanka, osetio je neki slankast i neprijatan miris i začuo tiho mljackanje, kao od mnogo malih usta. Stao je. "Ne želite ovu vodu, sai, ustajala je." "Ne govori mi šta želim a šta ne želim, mlađani Time, samo napuni umivaonik. I pazi na gvozdenzuba, preklinjem te."

Dečak je kleknuo, stavio umivaonik ispred sebe i pogle‐ dao u spori potočić. Voda je vrvela od debelih, belih buba. Imale su prevelike crne glave i oči na kratkim drškama. Iz‐ gledale su kao vodeni crvi i činilo se da međusobno ratuju. Nakon nekoliko trenutaka proučavanja, Tim je shvatio da bube jedu jedne druge. Želudac mu se prevrnuo. Iznad glave je začuo zvuk sličan prevlačenju šake po du‐ gačkom komadu šmirgle. Podigao je petrolejsku lampu. Oko najniže grane stabla gvozdendrveta levo od njega je visila obmotana ogromna crvenkasta zmija. Njena glava u obliku ašova, veća od najvećeg lonca za kuvanje njegove mame, bila je uperena u Tima. Jantarne oči sa crnim suženim zeni‐ cama dremljivo su ga posmatrale. Račvasti jezik se pojavio, zapalacao, a zatim opet nestao u čeljustima, proizvevši pritom vlažni sluurp zvuk. Tim je napunio umivaonik smrdljivom vodom najbrže što je mogao, ali, pošto je najveći deo pažnje usredsredio na stvorenje koje ga je posmatralo odozgo, nekolilko buba mu je dospelo na ruke, gde su istog časa počele da grizu. Otre‐ sao ih je sa tihim krikom bola i gađenja, a zatim odneo umi‐ vaonik natrag do logorske vatre. To je učinio polako i pažlji‐ vo, odlučan u nameri da na sebe ne prospe ni kap, zato što je nečista voda vrvela od života. "Ako je ova voda za piće ili umivanje…" Poreznik ga je pogledao nagnuvši glave u stranu, čekaju‐ ći da završi rečenicu, ali Tim nije mogao. Naprosto je spu‐ stio umivaonik na tlo pored poreznika, koji je naizgled zavr‐ šio s kopanjem svoje besmislene rupe. "Nije za piće, nije za umivanje, mada bismo mogli da uradimo i jedno i drugo, ako poželimo." "Šalite se, sai! Nečista je!" "Svet je nečist, mlađani Time, ali mi razvijamo otpornost na njega, zar ne? Udišemo njegov vazduh, jedemo njegovu hranu, radimo njegove radnje. Da. Da, radimo. Nema veze. Čučni." Poreznik je pokazao na mesto kraj sebe, a zatim počeo da pretura po svojoj torbi. Tim je gledao kako se bube u

umivaoniku međusobno proždiru, zgađen ali fasciniran. Hoće li nastaviti s tim sve dok ne preostane samo jedna - najjača? "Aha, evo ga!" Njegov domaćin je iz torbe izvadio čeličnu šipku sa belim vrhom sličnim slonovači, a potom čučnuo tako da su se gledali oči u oči iznad živahnog vrenja u umi‐ vaoniku. Tim se zagledao u čeličnu šipku u poreznikovoj šaci. "Da li je to čarobni štapić?" Činilo se kao da poreznik razmišlja o njegovom pitanju. "Pretpostavljam da jeste. Iako je započeo život kao menjač dodž darta. Američkog ekonomičnog automobila, mlađani Time." "Šta je to Amerika?" "Kraljevstvo prepuno idiotskih ljubitelja igračaka. Nema mu mesta u našoj besedi. Ali znaj ovo i ispričaj svojoj deci, ukoliko ikada budeš imao tu nesreću da postaneš otac: u pravim rukama, svaki predmet može da bude čaroban. A sad gledaj!" Poreznik je zabacio plašt da bi u potpunosti oslobodio ruku i prešao štapom iznad mutne, bubama zagađene vode. Pred Timovim razrogačenim očima, bube su prestale da se pomeraju… plutale na površini… nestale. Poreznik je po drugi put prešao štapom iznad umivaonika, a voda se razbi‐ strila. Sada je uistinu izgledala dobro za piće. Tim je na po‐ vršini ugledao odraz vlastitog zapanjenog lica. "Bogovi! Kako ste…" "Ćuti, glupi dečače! Ako i makar malo uznemiriš vodu, nećeš ništa videti!" Poreznik je po treći put prešao improvizovanim čarob‐ nim štapićem preko umivaonika, a Timov odraz je nestao baš kao i bube i prljavština. Zameriio ga je treperavi prizor njegove kolibe. Video je svoju majku, a video je i Berna Kelsa. Kels je teturavo ulazio u kuhinju iz prostorije u kojoj je čuvao sanduk. Nel je stajala između šporeta i stola, ode‐ vena u spavaćicu koju je imala na sebi kada ju je Tim po‐ slednji put video. Kelsove oči su bile zakrvavljene i iskolače‐

ne. Kosa mu je bila slepljena na čelu. Tim je znao da bi, da se nalazi u toj prostoriji umesto što je samo posmatra, na‐ mirisao viski oko čoveka poput izmaglice. Kelsova usta su se otvorila, a Tim je na usnama mogao da mu pročita pita‐ nje: Kako si otvorila moj sanduk? Ne! Poželeo je da poviče. Nije ona, ja sam! No, grlo mu je bilo sputano. "Sviđa ti se?", prošaputao je poreznik. "Uživaš u predsta‐ vi, zar ne?" Nel je prvo ustuknula ka vratima špajza, a zatim se okre‐ nula da beži. Kels ju je zgrabio pre nego što je uspela da po‐ begne, jednom rukom je stegnuo za rame, a drugom je ščepao za kosu. Počeo je da je drmusa napred-nazad poput krpene lutke, a zatim ju je zavitlao na zid. Klatio se naprednazad dok je stajao ispred nje, kao da će se svakog časa stropoštati na pod. Ali nije pao, a kada je Nel još jednom pokušala da pobegne, uzeo je teški keramički krčag koji je stajao pored sudopere - isti krčag iz koga je Tim ranije sipao vodu da joj ublaži bol - i udario Timovu mamu posred čela. Krčag se razbio, ostavljajući ga da u šaci drži samo dršku. Kels ju je bacio u stranu, zgrabio svoju novu suprugu i počeo da je obasipa udarcima. "NE!", vrisnu Tim. Njegov dah je uskomešao vodu, a slika je nestala. Tim je skočio na noge i pojurio ka Maleckoj, koja ga je izne‐ nađeno pogledala. U svom umu, sin Velikog Džeka Rosa se već vraćao natrag niza Stazu gvozdendrveta, petama pod‐ badajući Malecku i terajući je u galop. U stvarnosti, poreznik ga je uhvatio pre nego što je uspeo da pređe nepuna tri koraka i dovukao ga nazad do lo‐ gorske vatre. "Tandara-mandara, tandara-broć, mlađani Time, ne budi toliko nagao! Naša beseda je dobro započela, ali daleko da je završena."