Vetar kroz kljucaonicu - Stephen King

"Zdravo da si!", odgovori mu kormilar. Usne mu se raši‐ riše u osmeh. Ono zuba koje je na taj način pokazao bilo je zeleno, ali mu osmeh zbog toga nije bio ništa manje dopa‐ dljiv. "U dobar čas se sretosmo", reče Tim. "Zdravo da si", ponovio je kormilar, nakon čega su svi blatni ljudi prihvatih njegov pozdrav, tako da je močvara uskoro odzvanjala od pokliča: Zdravo da si! Zdravo da si! Zdravo da si! Na obali (ukoliko se tlo koje je podrhtavalo i šljiskalo pri svakom koraku može nazvati obalom), pleme iz močvare se okupilo oko Tima. Mirisali su na vlažnu zemlju. Tim je držao četvoropuc u šaci, ne zato što je smerao da upuca nekoga od njih, pa čak ni da im zapreti s njim, već stoga što su tako očigledno želeli da vide njegovo oružje. Da je iko od blatnih ljudi pokušao da dodirne pištolj, Tim bi ga vratio natrag u vreću, ali niko nije. Brundali su, gestikulirali, ispuštali te krike nalik ptičjim, ali niko od njih nije izgovorio ni jednu jedinu reč osim tog zdravo da si, a da je Tim mogao da je razume. Pa ipak, kada im se obratio, uopšte nije sumnjao da oni razumeju njega. Prebrojao je najmanje šesnaest blatnih ljudi: svi do po‐ slednjeg muškarci i svi mutići. Baš kao i na biljkama, na većini je raslo gljivično rastinje nalik lepezastim pečurkama koje je ponekad viđao na stablima cvetkovog drveta u pilani. Takođe su bolovali od čireva i zagnojenih rana. Tim je polako postao siguran u jedno: negde možda postoje blatne žene - šačica - ali neće biti nikakve dece. Ovo je bilo umiruće pleme. Uskoro će ih močvara Fagonard uzeti, baš kao što je zmaj uzeo žrtvenu telesinu divljeg vepra. U me‐ đuvremenu, međutim, gledali su u njega na način koji je takođe prepoznao zahvaljuju - i danima provedenim u stru‐ gari. Bio je to način na koji su on i ostatak dečaka gledali u

poslovođu, kada bi zadnji posao bio završen, a novi još uvek nije bio dodeljen. Pleme iz Fagonarda je mislilo da je Tim revolveraš - ap‐ surdno, bio je samo klinac, ali eto ti ga sad - i bili su, barem trenutno, spremni da slušaju njegove naredbe. Njima je to bilo dovoljno lako, ali Tim nikad nije bio šef, niti je sanjao o tome. Šta je želeo? Ako ih zamoli da ga odvedu do južnog kraja močvare, oni bi to učinili; bio je siguran u to. Verovao je da bi odatle mogao da pronađe put do Staze gvozdendr‐ veta, koji bi ga zauzvrat odveo natrag do sela. Kući. To je predstavljalo razumnu stvar, a Tim je to znao. Ali, kada se vrati kući, majka će mu i dalje biti slepa. Čak ni hvatanje Velikog Kelsa to neće promeniti. On, Tim Ros, prošao bi kroz sito i rešeto bez ikakve dobiti. Da sve bude još gore, poreznik će možda upotrebiti srebrni umivaonik da ga posmatra kako se postiđeno šunja na jug, poražen. Smejaće mu se. Verovatno sa svojom pokvarenom vilom na ramenu, koja bi se smejala skupa s njim. Dok je razmišljao o svemu tome, na pamet mu je palo nešto što je udovica Smak imala običaj da kaže u srećnijim danima, kada je Tim bio školarac čija je najveća briga u životu bila da završi kućne poslove pre nego što mu se tata vrati iz šume: Jedino glupo pitanje, mališani, jeste ono koje ne postavite. Govorivši sporo (i bez mnogo nade), Tim je upitao: "U potrazi sam da pronađem Maerlina, velikog čarobnjaka. Rečeno mi je da ima kuću u Beskrajnoj šumi, ali čovek koji mi je to kazao je…" Kučkin sin. Lažov. Okrutni prevarant koji prekraćuje vreme obmanjujući decu. "Nepouzdan", za‐ vršio je. "Jeste li vi iz Fagonarda ikada čuli za tog Maerlina? Nosi visoku kapu boje sunca." Očekivao je odmahivanje glavom i nerazumevanje. Umesto toga, članovi plemena su se odmakli od njega i for‐ mirali uzak, blebetav krug. To je potrajalo punih desetak minuta, a diskusija se nekohko puta prilično zagrejala. Na‐ posletku su se vratili natrag do mesta gde je Tim čekao. De‐

formisane šake sa prstima prekrivenim zagnojenim ranama su gurnule negdašnjeg kormilara napred. Ovaj je imao široka ramena i stamenu građu. Da nije odrastao u zatrova‐ noj močvari kao što je Fagonard, možda bi ga smatrali nao‐ čitim. Oči su mu bleštale od inteligencije. Na njegovim gru‐ dima, poviše desne bradavice, ogromna inficirana rana se nadimala i pulsirala. Kormilar je podigao prst u vazduh na način koji je Tim prepoznao: bio je to gest obrati pažnju udovice Smak. Tim je klimnuo i uperio kažiprstom i srednjakom desne šake - koja nije držala pištolj - u svoje oči, kao što ga je naučila udovica Smak. Kormilar - najbolji plemenski pantomimičar, slutio je Tim - uzvratio mu je klimanjem glavom, a potom prošao rukom ispod isprepletenog korova i višednevnih čekinja na svojoj bradi. Tim je osetio ubod uzbuđenja. "Brada? Da, on ima bradu!" Kormilar je zatim mahnuo rukom iznad svoje glave, steg‐ nuvši šaku u pesnicu dok je to činio, naznačavajući ne samo visoku kapu, već visoku kupastu kapu. "To je on!" Tim se nasmejao. Kormilar se nasmešio, ali se Timu učinilo da je to zabri‐ nut osmeh. Nekoliko ostalih je zablebetalo i zacvrkutalo. Kormilar im je rukom dao znak da umuknu, a zatim se ponovo okrenuo prema Timu. Pre nego što je mogao da na‐ stavi pantomimu, međutim, rana iznad njegove bradavice se raspukla praćena šikljanjem gnoja i krvi. Iz rane je ispu‐ zao pauk veličine jajeta crvendaća. Kormilar ga je ščepao, zdrobio u šaci i bacio u stranu. Onda je, dok je Tim posma‐ trao sa užasnutom fascinacijom, jednom rukom širom otvo‐ rio ranu. Kada su ivice rane zjapile kao usne, drugu ruku je zavukao unutra i izvadio ljigavu masu jedva primetno pulsi‐ rajućih jajašaca. Nehajno ih je otresao u stranu, otarasivši ih se kao što bi se čovek otarasio slina koje je istresao iz nosa jednog prohladnog jutra. Niko od ostalih nije obratio Č

neku naročitu pažnju na njegov postupak. Čekali su nasta‐ vak predstave. Nakon što se pobrinuo za ranu, kormilar se spustio na sve četiri i počeo da pravi niz grabežljivih skokova tamoamo, režeći dok je to činio. Zastao je i pogledao u Tima, koji je zavrteo glavom. Takođe se borio sa mučninom. Ovi ljudi su mu upravo spasli život i smatrao je da bi bilo veoma ne‐ učtivo s njegove strane da se ispovraća pred njima. "To nisam razumeo, sai. Žao mi je." Kormilar je slegnuo ramenima i ustao. Ućebani korov koji mu je rastao na grudima je sad bio isprskan krvlju. Ponovo je pogladio zamišljenu bradu i visoku kupastu kapu. Još jednom se spustio četvoronoške na zemlju, režeći i ska‐ čući tamo-amo poput grabljivice. Ovog puta svi ostali su mu se pridružili. Pleme je zakratko postalo čopor opasnih živo‐ tinja, iako su njihov smeh i očevidno dobro raspoloženje do‐ nekle kvarili iluziju. Tim je još jednom zavrteo glavom, osećajući se prilično glupavo. Kormilar nije izgledao veselo; delovao je zabrinuto. Stajao je nekoliko trenutaka, sa rukama na kukovima, raz‐ mišljajući, a zatim je rukom mahnuo jednom od svojih sa‐ plemenika da mu priđe. Ovaj je bio visok, ćelav i krezav. Njih dvojica su se prilično dugo savetovali. Onda je visoki čovek otrčao, postižući izuzetno veliku brzinu iako su mu noge bile toliko iskrivljene da se klatio levo-desno kao čamac uhvaćen u buri. Kormilar je pozvao drugu dvojicu i obratio im se. Oni su takođe otrčali. Kormilar se potom ponovo spustio na sve četiri i iznova započeo imitiranje divlje životinje. Pošto je završio, pogle‐ dao je u Tima sa izrazom na licu koji nije bio daleko od pre‐ klinjanja. "Da li je to pas?", upita ga Tim. Na njegove reči, ostali pripadnici plemena se grohotom nasmejaše. Kormilar je ustao i šestoprstom šakom potapšao Tima po ramenu, kao da želi da mu kaže da to ne prima k srcu.

"Samo mi kaži jedno", reče Tim. "Maerlin… sai, da li on zaista postoji?" Kormilar je razmotrio njegovo pitanje, a zatim uperio ruke ka nebu u preteranom delah gestu. Bio je to govor tela koji bi svaki meštanin sela Drvo prepoznao: Ko zna? Dvojica pripadnika plemena koji su zajedno otrčali vratili su se noseći košaru od pletene trske sa naramenicom od ko‐ noplje. Spustili su je pred kormilareve noge, okrenuli se ka Timu, salutirali mu, a zatim odstupili unazad, cereći se. Kormilar je čučnuo i rukom pokazao Timu da sledi njegov primer. Dečak je znao šta se nalazi u košari i pre nego što ju je kormilar otvorio. Namirisao je sveže isprženo meso i morao je da obriše usne rukavom, jer mu je pošla vodica na usta. Dvojica muškaraca (ili su to možda bile njihove žene) spa‐ kovala su fagonardski ekvivalent ručka drvoseča. Isečeni komadi svinjetine bili su naslagana u slojevima, a između je bilo nekakvo narandžasto povrće nalik tikvicama. Komadi mesa su bili umotani u tanke zelene listove, tvoreći na taj način popkine bez hleba. U košari je takođe bilo jagoda i borovnica, voća čija se sezona odavno završila u selu Drvo. "Blagodarim, sai!" Tim se prstima tri puta kucnuo po grlu. Na njegov gest svi su se nasmejali i potapšali po guši. Visoki pripadnik plemena se vratio. Na jednom ramenu mu je visila mešina za vodu. U ruci je nosio malenu vreću od najfinije, najglatkije kože koju je Tim ikada video. Vreći‐ cu je dao kormilaru. Mešinu s vodom je pružio dečaku. Tim nije bio svestan koliko je žedan sve dok nije osetio težinu mešine i dlanovima pritisnuo njene zaobljene, ugiba‐ juće strane. Zubima je izvadio čep, smestio mešinu na pregib lakta kao što su činili ljudi u njegovom selu i dobro nategao. Očekivao je da će voda biti slankasta i bljutava (a možda i puna buba), ali je bila jednako hladna i slatka kao voda koja je izvirala u kladencu između njegove kuće i štale. Pripadnici plemena su se nasmejali i aplaudirali. Tim je video kako se rana na Dugajlijinom ramenu sprema da se

porodi, i stoga mu je laknulo kada ga je kormilar potapšao po ramenu, želeći da pogleda u nešto. Bila je to vrećica. Preko njene sredine je prelazio neka‐ kav metalni šav. Kada je kormilar povukao jezičak prikačen za taj šav, vrećica se kao magijom otvorila. Unutra se nalazio metalni disk veličine omanjeg tanjira. Na gornjoj strani su bila slova koja Tim nije umeo da proči‐ ta. Ispod njih su stajala tri dugmeta. Kormilar je pritisnuo jedno, a iz tanjira se pojavio kratki štapić praćen tihim zuja‐ njem. Pripadnici plemena, okupljeni oko Tima u labavom polukrugu, ponovo se nasmejaše i aplaudiraše. Očigledno su se bajno provodili. Tim je, utažene žeđi i stojeći na čvr‐ stom (polučvrstom, barem) tlu, shvatio da se i sam prilično dobro provodi. "Da li je to nešto od Starog Naroda, sai?" Kormilar klimnu glavom. "Takvi predmeti se smatraju opasnim tamo oklen dola‐ zim." Činilo se kao da kormilar isprva nije razumeo njegove reči, a sudeći po njihovim zbunjenim izrazima, nisu ni ostali ljudi biljke. Onda se nasmejao i mahnuo rukom, obuhvataju‐ ći sve oko sebe: nebo, vodu, glibovitu zemlju na kojoj su stajali. Kao da želi da kaže kako je sve opasno. A na ovom mestu, pomisli Tim, verovatno i jeste. Kormilar je bocnuo prstom Tima u grudi, a zatim apolo‐ getski slegnuo ramenima: Izvini, ali moraš da obratiš pažnju. "Dobro", reče Tim. "Gledam." Uperio je dvama prstima u svoje oči, zbog čega su se svi blatni ljudi zakikotali i počeli da laktovima ćuškaju jedni druge, kao da im je upravo ispri‐ čao neki dobar vic. Kormilar je pritisnuo drugo dugme. Disk je zapištao, usled čega su posmatrači počeli da mrmljaju sa uvažava‐ njem. Kormilar je počeo da se sporo okreće ukrug, držeći metalnu napravu ispred sebe kao ponudu. Na tri četvrtine punog kruga naprava je opet zapištala, a crvena svetlost je promenila boju u zelenu. Kormilar je uperio rastinjem obra‐

slim prstom u pravcu u kojem je naprava sada pokazivala. Baš kao što je Tim mogao da razabere na osnovu pretežno skrivenog sunca, bio je to sever. Kormilar je pogledao u Tima da vidi da li je ovaj razumeo. Tim je mislio da jeste, ali je postojao jedan problem. "U tom pravcu je voda. Umem da plivam, ali…" Ogolio je zube i zaškrgutao, pokazujući ka busenu gde je umalo postao doručak nekog krljušastog stvorenja. Oni su se gro‐ hotom nasmejali na to, niko glasnije od kormilara, koji se presamitio i morao da se uhvati za svoja mahovinom obra‐ sla kolena da se ne bi preturio preko glave. Jašta, pomisli Tim, vrlo smešno. Zamalo me nisu živog pojeli. Kada je nalet smeha prošao, a kormilar mogao ponovo da stoji uspravno, pokazao je na rasklimatani čamac. "Oh", reče Tim. "Zaboravio sam na to." Mislio je da predstavlja veoma glupog revolveraša. Kormilar je pomogao Timu da se ukrca, a zatim je zauzeo svoje uobičajeno mesto ispod katarke na kojoj je sta‐ jala raspala glava divljeg vepra. Posada je posedala i uzela vesla. Hrana i voda su ubačeni u čamac; Tim je malu kožnu vreću sa kompasom (ako je metalna naprava bila kompas) stavio u pamučnu vreću udovice Smak. Četvoropucje zade‐ nuo za pojas na levi kuk, gde je pravio ravnotežu ručnoj sekiri na njegovom desnom bedru. Usledio je dobar deo pozdravljanja, a zatim je Dugajlija - za koga je Tim verovao da je najverovatnije poglavica ple‐ mena iz močvare, premda je kormilar obavio najveći deo sporazumevanja - prišao čamcu. Stao je na obali i ozbiljno pogledao u Tima. Uperio je dvama prstima u svoje oči: Gledaj me. "Vidim te veoma dobro." I jeste, mada su mu kapci posta‐ jali teški kao tuč. Nije mogao da se seti kada je poslednji put spavao. Ne prošle noći, svakako. Poglavica je zavrteo glavom, ponovio gest prstima - ovog puta nešto naglašenije - a Timu se učinilo da u dubinama uma (možda čak i u svojoj duši, tom majušnom, blistavom

iverku ka) čuje šapat. Po prvi put mu je sinulo da ovaj narod iz močvare zapravo ne razume njegove reči. "Da se čuvam?" Poglavica je klimnuo; ostali su zamumlali u znak slaga‐ nja. Na licu im sada više nije bilo razdraganosti ili veselja; izgledali su tužno i čudnovato detinjasto. "Čega da se čuvam?" Poglavica se spustio četvoronoške na zemlju i počeo brzo da se okreće ukrug. Ovaj put je umesto režanja proizveo seriju kevtaja nalik psećem lavežu. S vremena na vreme bi zastao i podigao glavu u pravcu severa koji je naprava označila, šireći zelenilom zapušene nozdrve kao da njuši vazduh. Naposletku je ustao i upitno pogledao u Tima. "U redu", reče Tim. Nije znao šta poglavica pokušava da mu saopšti - niti zašto svi pripadnici plemena sada izgledaju tako utučeno - ali će upamtiti. I znaće šta se poglavica toliko žestoko trudio da mu pokaže, ako to ugleda. Ukoliko to vidi, možda će shvatiti. "Sai, da li čujete moje misli?" Poglavica je klimnuo. Svi pripadnici plemena su zaklima‐ li glavom. "U tom slučaju znate da ja nisam nikakav revolveraš. Samo sam pokušavao da se osokolim." Poglavica je odmahnuo glavom i nasmešio se, kao da to nije bilo bitno. Ponovo je napravio gest gledaj me, a zatim je rukama obgrlio svoj ranama pokriveni torzo i počeo da pre‐ uveličano drhti. Ostali su ga - pa čak i članovi posade u čamcu - imitirali. Posle izvesnog vremena poglavica je pao na zemlju (koja se ugibala pod njegovom težinom). Ostali su i to imitirali, takođe. Tim je zapanjeno zurio u opšti metež. Konačno, poglavica je ustao. Pogledao u Timove oči. Hteo je da zna da li ga je Tim razumeo, a Tim se plašio da jeste. "Hoćete li da kažete…" Otkrio je da ne može da dovrši rečenicu, bar ne naglas. Bilo je to isuviše strašno. (Hoćete li da kažete kako ćete svi pomreti)

Polako, gledajući ozbiljno u Timove oči - pa ipak se mal‐ čice osmehujući - poglavica je klimnuo glavom. Onda je Tim jednom zasvagda dokazao da nije revolveraš. Briznuo je u plač. Kormilar je dugačkom motkom otisnuo čamac od obale. Ve‐ slači na levoj strani su okrenuli čamac, a kada su stigli do otvorene vode, kormilar im je obema rukama dao znak da počnu s veslanjem. Tim je seo na zadnji deo i otvorio korpu sa hranom. Pojeo je nekoliko zalogaja zato što mu je stomak krčao od gladi, ah samo malo, zato što ostah deo njega više nije bio gladan. Kad im je ponudio da s njima podeh hranu iz korpe, veslači su mu se iskezili u znak zahvalnosti, ah su odbili. Voda je bila mirna, a postojani ritam veslanja uspa‐ vljujući, pa su se Timove oči ubrzo sklopile. Sanjao je da ga majka drmusa i govori mu da je svanulo i da će, ako nastavi da se izležava u krevetu, zakasniti da pomogne ocu da osedla mazge. Da li je tata živ, onda?, upitao je Tim, a njegovo pitanje je bilo toliko besmisleno da se Nel nasmejala. Probudilo ga je drmusanje, toliko se jeste dogodilo, ali to nije bila njegova majka. Kada je otvorio oči iznad njega se naginjao kormilar, koji je toliko jako vonjao na znoj i trulo povrće da je Tim morao da suzbije kijanje. Niti je bilo jutro. Sasvim suprotno: sunce je prešlo preko neba i sada je sijalo crvenkastim sjajem kroz neobično, čvornovato drveće koje je raslo pravo iz vode. Tim nije mogao da imenuje to drveće, ali jeste ono koje je raslo na padini dalje od mesta na obali gde je čamac pristao. Bilo je to gvozdendrveće, i to džinovske veličine. U podnožju stabala su rasli gusti bokori narandžastog i zlatastog cveća. Pomislio je da bi njegova

majka pala u nesvest od njihove lepote, a onda se setio da ne bi mogla da ih vidi. Došli su do kraja Fagonarda. Ispred su se nalazile istin‐ ske šumske dubine. Kormilar je pomogao Timu da izađe iz čamca, a dvojica veslača su mu dodala košaru sa hranom i mešinu za vodu. Kada mu se bagaž našao pod nogama - ovog puta na tlu koje nije podrhtavalo - kormilar mu je rukom pokazao da otvori udovičinu pamučnu vreću. Kada je Tim to učinio, kor‐ milar je ispustio pištav zvuk koji je izazvao smeh kod njego‐ ve posade. Tim je izvadio kožnu vreću sa metalnim diskom i poku‐ šao da im je vrati. Kormilar je odmahnuo glavom i pokazao na Tima. Značenje gesta je bilo dovoljno jasno. Tim je povu‐ kao jezičak koji je otvarao šav i izvadio napravu. Bila je iz‐ nenađujuće teška za nešto toliko tanko i jezivo glatka. Ne smem da je ispustim, kazao je sam sebi. Vratiću se natrag ovim putem i vratiću im je kao što bih vratio bilo koju pozajmljenu zdelu ili alatku, tamo nazad u selu. Što će reći, u istom stanju u kakvom je bila kad sam je dobio. Ako to učinim, zateći ću ih zdrave i čitave. Posmatrali su ga da vide seća li se kako da je koristi. Tim je pritisnuo dugme koje je izvlačilo kratak štapić, a zatim ono koje je pravilo pištanje i crveno svetlo. Ovog puta nije bilo smeha i hučanja; ovo je sada bio ozbiljan posao, a možda čak i pitanje života ili smrti. Tim je počeo polako da se okreće ukrug, a kada se okrenuo u pravcu stazice koja se uzdizala između drveća - možda ostacima nekadašnjeg puta - crvena svetlost se promenila u zelenu i ponovo se začulo pištanje. "Još uvek sever", reče Tim. "Pokazuje u tom pravcu i posle zalaska sunca, zar ne? Čak i ako su krošnje drveća previše guste da bi se videle Stara Zvezda i Stara Mati?" Kormilar je klimnuo, potapšao Tima po ramenu… a zatim se sagnuo i poljubio ga brzo i nežno u obraz. Zakoračio je unazad, izgledajući usplahireno zbog svoje drskosti. "U redu je", reče mu Tim. "Sve je u redu."

Kormilar je kleknuo. Ostali su izašli iz čamca i učinili isto. Prineli su pesnice slepoočnicama i povikali Zdravo da si! Tim je osetio kako mu suze naviru na oči i zatreptao da bi ih potisnuo. Rekao je: "Ustanite, kmetovi… ako je to ono što mislite da ste. Ustanite u ljubavi i zahvalnosti." Ustali su i ukrcali se u čamac. Tim je podigao metalni disk sa nerazumljivim slovima. "Vratiću vam ovo! Onako kako sam ga dobio! Hoću!" Polako - ali i dalje se smešeći, a to je nekako bilo užasno - kormilar je zavrteo glavom. Uputio je dečaku poslednji blagonakloni pogled, a zatim motkom odgurnuo klimavi brodić od čvrste obale i u nepostojani deo sveta koji je predstavljao njihov dom. Tim je stajao i gledao kako se čamac lagano i dostojanstveno okreće ka jugu. Kada je posada u znak pozdrava podigla vesla s kojih je kapala voda, Tim je mahnuo. Posmatrao ih je kako odlaze sve dok čamčić nije postao fantomska izmaglica na vatrenom pojasu koji je pravilo zalazeće sunce. Obrisao je tople suze iz očiju i suzbio (jedva) poriv da poviče za njima i pozove ih da se vrate. Kada je čamac nestao sa vidika, okačio je bagaž preko svog vitkog tela, krenuo u pravcu koji je naprava naznačila i počeo da zalazi dublje u šumu. Pao je mrak. Isprva se video mesec; međutim, njegov sjaj je bio tek nepouzdano svetlucanje kada bi dotakao tlo… a onda je i to nestalo. Put jeste postojao, bio je siguran u to, ali je bilo lako skrenuti s njega. Prva dva puta kada mu se to desilo, uspeo je da izbegne da naleti na drvo, ali ne i treći. Razmišljao je o Maerlinu, o tome koliko je verovatno da takva osoba ne postoji i grudima tresnuo u deblo gvo‐ zdendrveta. Nije ispustio metalni disk, ali je korpa sa hranom pala na zemlju i prosula se.

Sada ću morati da četvoronoške naslepo pipam unaoko‐ lo, a osim ukoliko ne ostanem ovde sve do jutra, najverovat‐ nije neću pokupiti svu… "Želiš li svetlo, putniče?", upitao ga je ženski glas. Tim će docnije kazati sebi da je iznenađeno povikao - jer nemamo li svi sklonost da ulepšavamo svoja sećanja tako da nas prikazuju u što boljem svetlu? - ali je istina bila malo jednostavnija: prestrašeno je vrisnuo, ispustio disk, skočio na noge i bio je na ivici da podbrusi pete (a đavo neka nosi drveće u koje je mogao da se zakuca), kada je jedan njegov deo posvećen preživljavanju intervenisao. Ako pobegne odatle, najverovatnije nikad više neće moći da pronađe hranu razbacanu pokraj ivice puta. Kao ni disk, za koji je obećao da će ga čuvati i vratiti neoštećenog. Disk je progovorio. Besmislena ideja, budući da čak ni vila Armanitine veliči‐ ne ne bi mogla da stane unutar te tanke metalne ploče… no, da li je bila išta apsurdnija od usamljenog dečaka u Bes‐ krajnoj šumi u potrazi za volšebnikom koji mora da je već stolećima mrtav? Koji se, čak i ako je živ, najverovatnije nalazi hiljadu točkova severno odavde, u onom delu sveta gde se snegovi nikada ne tope? Pogledom je potražio zeleni sjaj i nije ga video. Dok mu je srce još uvek udaralo kao ludo u grudima, spustio se na kolena i počeo da pipa oko sebe, dodirnuvši u lišće umotane popkine od svinjetine, pronašavši malu kutiju sa jagodama (koje su se većinom rasule po zemlji) i košaru… ali ne i sre‐ brni tanjir. U očajanju, povikao je: "Gde si, za ime Nisa?" "Ovde sam, putniče", odgovori mu ženski glas. Savršeno smiren. S njegove leve strane. I dalje klečeći četvoronoške, okrenuo se u tom pravcu. "Gde?" "Ovde sam, putniče." "Nastavi da pričaš, hoćeš li?" Glas ga je poslušao. "Ovde sam, putniče. Ovde sam, put‐ niče. Ovde sam, putniče."

Posegnuo je ka glasu; šaka mu se sklopila oko dragoce‐ nog artefakta. Kada ga je okrenuo u ruci, ugledao je zelenu svetlost. Privio ga je na grudi, znojeći se. Pomislio je da se nikad u životu nije toliko uplašio, čak ni kada je shvatio da stoji na zmajevoj glavi, niti da mu je ikada toliko laknulo. "Ovde sam, putniče. Ovde sam, putniče. Ovde…" "Našao sam te", reče Tim, osećajući se istovremeno bu‐ dalasto i nimalo budalasto. "Sada, ovaj, možeš da umuk‐ neš." Srebrni disk je zaćutao. Tim je sedeo možda pet minuta, osluškujući noćne zvuke šume - ne toliko preteće kao one u močvari, barem zasad - i uspostavljajući kontrolu nad sobom. Onda je kazao: "Da, sai, želim svetlo." Disk je počeo tiho da zuji, kao kada je iz njega izašao štapić, a iznenada je zasijala bela svetlost, toliko bleštava da ga je privremeno zaslepila. Drveće je izronilo iz mraka svuda oko njega, a neko stvorenje koje mu se nečujno prišu‐ njalo u tami odskočilo je unazad sa jark zvukom straha. Timove oči su još uvek bile previše zaslepljene da bi dobro osmotrio životinju, ali je stekao utisak tela sa glatkim krznom i - možda - uvijenim repićem. Iz diska se pojavio drugi štapić.. Na njegovom vrhu, mala izbočina je proizvodila taj jarosni sjaj. Bio je nalik za‐ paljenom fosforu, ali za razliku od fosfora, štapić nije sago‐ revao. Tim nije imao pojma kako štapići i svetlost mogu da se kriju u toliko tankom metalnom tanjiru, ali ga nije bilo briga. Za jedno, međutim, bilo ga je briga. "Koliko će dugo trajati, gospo?" "Tvoje pitanje nije precizno određeno, putniče. Formuliši ga na drugi način." "Koliko će dugo svetlost potrajati?" "Kapacitet električne baterije je osamdeset osam proce‐ nata. Projektovani život je sedamdeset godina, plus-minus dve." Sedamdeset godina, pomisli Tim. To bi trebalo da bude dovoljno.

Počeo je da sakuplja razbacanu hranu i da je pakuje u košaru. Dok mu je bleštava svetlost diska obasjavala put, staza kojom se kretao bila je još vidljivija nego na rubu močvare, ali se postojano uzdizala, a do ponoći (ako je bila ponoć; nije imao načina da to zna), Tim je bio iscrpljen uprkos dugom snu u čamcu. Nesnosna i neprirodna vrućina se na‐ stavila, a to mu nije pomagalo. Baš kao ni težina košare i mešine s vodom. Konačno je seo, stavio disk na zemlju pored sebe, otvorio korpu i pojeo jedan popkin. Imao je iz‐ vanredan ukus. Razmislio je da uzme i drugi, a zatim se podsetio da ne zna koliko će dugo ta zaliha hrane morati da mu potraje. Takođe mu je palo na pamet da blistavu svetlost iz diska može videti sve što se zatekne u njegovoj neposred‐ noj blizini, a neki od tih stvorova možda nisu prijateljski ra‐ spoloženi. "Hoćeš li da ugasiš svetlo, gospo?" Nije bio siguran da će mu gospa iz diska odgovoriti - u poslednjih četiri-pet sati nekoliko puta pokušao je da započ‐ ne razgovor s njom, ah bezuspešno - ali je svetlost nestala, ostavivši ga u mrklom mraku. Timu se istog trena učinilo da svuda oko sebe oseća prisustvo živih stvorenja - veprova, šumskih vukova, vurtova, a možda čak i zmijurine il' dve - i morao je da suzbije poriv da je ponovo zamoli da upali svetlo. Činilo se kao da je gvozdendrveće uprkos neprirodnoj vrućini znalo da je to Široka Zemlja, i odbacilo je dosta lišća, uglavnom na cveće koje je raslo u njihovom podnožju, ali takođe i dalje od njih. Tim je sakupio dovoljno otpalog lišća da načini improvizovanu postelju i legne na nju. Prolupao sam, pomisho je - neprijatni termin koji su žite‐ lja sela Drvo koristih za osobe sišle s uma. Međutim, nije se osećao kao da je prolupao. Osećao se zadovoljno, iako su mu nedostajali Fagonarđani i brinuo se za njih.

"Sada ću da spavam", rekao je. "Hoćeš li me probuditi ako nešto naiđe, sai?" Ženski glas mu je odgovorio, ali ne na način koji je Tim razumeo: "Direktiva devetnaest." Toje onaj broj između osamnaest i dvadeset, pomislio je i sklopio oči. Smesta je počeo da tone u san. Palo mu je na pamet da bestelesnom ženskom glasu postavi još jedno pi‐ tanje: Jesi li govorila sa rajom iz močvare? Ali do tada je već bio zaspao. U najgluvlje doba noći, deo Beskrajne šume u kome je spavao Tim Ros oživeo je malim, puzećim obličjima. Unutar sofisticirane naprave obeležene oznakom: prenosivi modulvodič Nort central pozitroniks DARIJA, NCP-1436345-AN, duh u mašini je detektovao približavanje tih stvorenja, ali je ostao nem, ne osećajući nikakvu opasnost. Tim je nastavio da spava. Trokeni - njih šest - okupih su se oko usnulog dečaka u labavom polukrugu. Neko vreme su ga posmatrali neobič‐ nim očima uokvirenim zlatnim prstenovima, ali su se onda okrenuh ka severu i podigli gubice uvis. Iznad najsevernijih oblasti Srednjeg sveta, gde se snego‐ vi nikada ne tope, a Nova Zemlja nikad ne stiže, počeo je da se formira ogromni levak, usisavajući i vrteći vazduh koji je nedavno stigao sa juga i koji je bio odveć topao. Kad je počeo da diše kao plućno krilo, levak je usisao veliku količi‐ nu ledenog vazduha ispod i počeo brže da se okreće, stvara‐ jući samonapajajuću energetsku pumpu. Ubrzo su njegove spoljašnje ivice pronašle Stazu Zraka, koju je prenosivi modul-vodič DARIJA elektronski očitao i koju je Tim Ros video kao slabašni put kroz šumu. Zrak je okusio oluju, otkrio da mu se sviđa i usisao je u sebe. Studentres je krenuo na jug, isprva natenane, a zatim sve brže i brže.

Tima je probudila pesma ptica i uspravio se u sedeći polo‐ žaj, bunovno trljajući oči. Načas nije znao gde je, ali ga je prizor košare i zelenkastih strela sunčeve svetlosti koje su se probijale kroz visoke krošnje gvozdendrveća ubrzo pod‐ setio gde se nalazi. Ustao je, počeo da silazi sa putića da bi obavio jutarnju nuždu, a zatim zastao. Video je nekoliko go‐ milica izmeta oko mesta na kojem je spavao i zapitao se šta li je to došlo da ga ispita u toku noći. Nešto manje od vukova, pomislio je. Neka to bude do‐ voljno. Otkopčao je šlic i odradio posao. Kada je završio, prepakovao je predmete u košari (pomalo iznenađen što je noćni posetioci nisu poharali), popio nekohko gutljaja iz mešine s vodom, a onda podigao srebrni disk Pogled mu je pao na treće dugme. Glas udovice Smak mu je progovorio u umu, govoreći mu da ga ne pritiska, da ga ostavi na miru, ali je Tim odlučio da zanemari taj savet. Da je obratio pažnju na dobronamerne savete, ne bi ni bio ovde. Dabome, njegova majka ne bi bila slepa… ali bi mu Veliki Kels i dalje bio očuh. Pretpostavljao je da je čitav život prepun shčnih razmena. Nadajući se da prokletinja neće eksplodirati, Tim je pritisnuo dugme. "Zdravo, putniče!", kazao je ženski glas. Tim je otvorio usta da joj otpozdravi, ali je ženski glas bez pauze nastavio da priča. "Dobro došao u DARIJU, navi‐ gacionu službu kompanije Nort central pozitroniks. Nalaziš se na Zraku Mačke, ponekad poznatom i kao Zrak Lava ili Zrak Tijgra. Takođe si na Putu Ptice, poznatom raznoliko kao Put Orla, Put Sokola i Put Lešinara. Sve stvari služe Zraku!" "Tako kažu", složio se Tim, toliko zaprepašćen da je jedva bio svestan da govori. "Premda niko ne zna šta to znači." "Ostavio si za sobom Putnu tačku devet u močvari Fago‐ nard. U močvari Fagonard ne postoji Dogan, ali postoji sta‐ nica za punjenje. Ako ti je potrebna stanica za punjenje, kaži da i ja ću izračunati tvoj kurs. Ako ti nije potrebna sta‐ nica za punjenje, kaži nastavi."

"Nastavi", reče Tim. "Gospo… Darija… ja tražim Maerli‐ na…" Upala mu je u reč. "Sledeći Dogan na trenutnom kursu je u Severnoj šumi kinok, takođe poznat i kao Severno ptičje gnezdo. Stanica za punjenje u Doganu Severne šume kinok trenutno nije u funkciji. Poremećaj u Zraku sugeriše magiju na toj lokaciji. Takođe je moguće da postoji Prome‐ njeni Život na toj lokaciji. Preporučuje se zaobilaženje. Ako želiš da ga zaobideš, kaži zaobilaženje, a ja ću izračunati neophodne promene kursa. Ako želiš da posetiš Dogan Se‐ verne šume kinok, takođe poznat i kao Severno ptičje gnezdo, kaži nastavi. " Tim je razmotrio moguće izbore. Ako mu je Darija-stvar sugerisala zaobilaženje, to Dogan-mesto je verovatno bilo opasno. S druge strane, nije li magija upravo ono što traži? Magija, ili čudo? A ionako je već stajao na glavi zmaja. Koliko Dogan u Severnoj šumi kinok može da bude opasniji od toga? Možda mnogo, priznao je sam sebi… ali je imao očevu sekiru, imao je očev srećni novčić i imao je udovičin četvo‐ ropuc. Koji je radio i već je prolio krv. "Nastavi", kazao je. "Udaljenost do Dogana Severne šume iznosi pedeset milja, ih četrdeset pet zarez četrdeset pet točkova. Teren je umereno ravan. Vremenske prilike…" Darija je zastala. Začulo se glasno škljocanje. A zatim: "Direktiva devetnaest." "Šta je Direktiva devetnaest, Darija?" "Da bi zaobišao Direktivu devetnaest, kaži lozinku. Od tebe se može tražiti da je izgovoriš slovo po slovo." "Ne znam šta to znači." "Jesi li siguran da ne želiš da isplaniram zaobilaženje, putniče? Detektujem jak poremećaj u Zraku, što nagovešta‐ va veliku magiju." "Da li je to bela magija ili crna?" Bilo je to najbliže što je Tim mogao da priđe pitanju koje glas iz diska verovatno ne

bi razumeo: Da li je to Maerlin ili čovek koji je uvalio mamu i mene u ovu zbrku? Kada je prošlo deset sekundi bez odgovora, Tim je počeo da veruje da ga uopšte neće ni dobiti… ili će bestelesni glas ponoviti Direktiva devetnaest, što se zaista svodilo na isto. Međutim, odgovor je stigao, iako mu nije mnogo pomogao. "Obe", reče Darija. Put je nastavio da se uzdiže, a i vrelina se nastavila, takođe. Do podneva, Tim je bio preumoran i suviše gladan da nasta‐ vi dalje. Nekoliko puta je pokušao da zapodene razgovor sa Darijom, ali se ona još jednom ućutala. Pritiskanje trećeg dugmeta nije pomagalo, mada se činilo da njena navigacio‐ na funkcija nije umanjena; kada bi namerno skrenuo desno ili levo sa upadljivog puta koji je vodio sve dublje u šumu (i neprestano se uzdizao), zelenu svetlost bi za tili čas zameni‐ la crvena. Kada bi se vratio na put, ponovo bi zasijala zelena. Pojeo je hranu iz košare, a zatim se opružio da malo odrema. Kada se probudio, bilo je kasno popodne i nešto hladnije. Ponovo je uprtio košaru na leđa (sada je bila malo lakša), okačio mešinu s vodom preko ramena i pošao napred. Popodne je bilo kratko, a sumrakjoš kraći. Noć ga više nije toliko plašila, delimično zato što je već preživeo užas, ali uglavnom zato što je, kada bi zatražio svetlost, Darija nju i obezbeđivala. A nakon dnevne vrućine, svežina večeri je bila osvežavajuća. Tim je tabanao mnogo sati pre nego što je ponovo počeo da se umara. Skupljao je lišće na kojem će počinuti do zore, kada je Darija progovorila. "Ispred tebe se pruža dobra pri‐ lika za posmatranje scenskog prizora, putniče. Ako želiš da iskoristiš mogućnost gledanja scenskog prizora, kaži nasta‐ vi. Ako ne želiš da posmatraš, kaži ne." Tim je u tom trenutku spuštao košaru na zemlju. Sada ju je ponovo podigao, zaintrigiran. "Nastavi", rekao je.

Bleštava svetlost diska se ugasila, ali nakon što su se Timove oči prilagodile na pomrčinu, ispred sebe je ugledao svetlost. Bila je to samo mesečina, ali je bila kudikamo bli‐ stavija od one koja je dopirala kroz krošnje drveća iznad putića. "Upotrebi zeleni navigacioni senzor", reče Darija. "Hodaj tiho. Povoljna prilika za posmatranja scenskog prizora nalazi se jednu milju, ili nula zarez osam točkova, severno od tvog trenutnog položaja." To rekavši, isključila se. Tim je hodao najtiše što je mogao, ali je samom sebi zvučao veoma glasno. Na kraju, to verovatno nije ni bilo toliko bitno. Put se otvorio u prvi veliki proplanak na koji je naišao otkako je ušao u šumu, a bića koja su tu prebivala uopšte nisu obratila pažnju na njega. Na srušenom deblu gvozdendrveta sedelo je šest bambu‐ ra, njuški podignutih ka polumesecu. Oči su im blistale poput dragulja. Trokeni su se tih dana retko kad mogli videti u selu Drvo, a smatralo se da spaziti jednog donosi iz‐ uzetnu sreću. Tim nikad u životu nije video bambura. Neko‐ liko njegovih prijatelja je tvrdilo da su ih nazreli kako se igraju na livadama ili u šumarcima cvetkovog drveta, ali on je sumnjao da lažu. A sada… videti čak šest bambura… Bili su, pomislio je, kudikamo lepši od izdajničke Armani‐ te, zato što je jedina magija u vezi s njima bila magija živih bića. Ovo su stvorenja koja su me okružila prošle noći - znam da jesu. Prišao im je kao u snu, dobro znajući da će ih verovatno uplašiti, ali nemoćan da ostane u mestu. Nisu se pomerili. Ispružio je ruku prema jednom bamburu, ignorišući žalo‐ stan glas u glavi (zvučao je nalik udovičinom), koji mu je go‐ vorio da će ga životinja svakako ujesti. Bambur ga nije ujeo, ali, kada je osetio Timove prste u gustom krznu ispod vilice, činilo se kao da se naglo budi iz

sna. Skočio je sa debla. Ostali su učinili isto. Počeli su da jure oko Timovih stopala i između njegovih nogu, škljocaju‐ ći zubima jedni na druge i prodorno kevćući, što ga je nate‐ ralo da se nasmeje. Jedan bambur je preko ramena pogledao u Tima… i nai‐ zgled mu uzvratio osmehom. Ostavili su ga i pojurili prema središtu proplanka. Tu su načinili krug na mesečevoj svetlosti, a njihove slabašne senke su plesale i treperile. Svi su prestali da trče u isti čas i propeli se na zadnje noge sa ispruženim šapama, izgleda‐ jući kao mali krznati ljudi. Ispod hladnog osmeha polumese‐ ca, svi su gledali ka severu, duž Staze Zraka. "Divni ste!", povika Tim. Okrenuli su se ka njemu, narušene koncentracije. "Dini!", rekao je jedan bambur… a onda su svi odjurili među okolno drveće. Sve se odigralo tolikom brzinom da je Tim skoro mogao da poveruje kako mu se čitav događaj pričinio. Skoro. Te noći se ulogorio na proplanku, nadajući se da će se bamburi možda vratiti. A, dok ga je hvatao dremež, setio se nečega što mu je udovica Smak kazala u vezi sa neprirodno toplim vremenom. Verovatno nije ništa… osim ako ne vidiš ser Trokena kako pleše na svetlosti zvezda ili podignute njuške gleda ka severu. Tim nije video samo jednog bambura, već čitavih šest kako rade obe te stvari. Uspravio se u sedeći položaj. Udovica je rekla da su te stvari znak nečega - ali čega? Silantres? To je bilo blizu, ali ne sasvim… "Studentres", rekao je. "Tako je." "Studentres", reče Darija, razbudivši ga više nego ikada ranije. "Brzopokretna oluja ogromne siline. U njene karak‐ teristike spada naglo i iznenadno padanje temperature pra‐ ćeno silovitim vetrovima. Dešavalo se da izazove uništenja velikih razmera i gubitak života u civilizovanim delovima sveta. U primitivnim područjima, čitava plemena su bila

zbrisana. Ova defmicija studentresa je bila usluga kompani‐ je Nort central pozitroniks." Tim je ponovo legao na postelju od suvog lišća, ruku pre‐ krštenih ispod glave, gledajući naviše u krug zvezda koje je proplanak činio jasno vidljivim. Usluga kompanije Nort cen‐ tral pozitroniks, jelda? Pa… možda. Sinulo mu je da je to u stvari bila Darijina usluga. Ona je bila čudesna mašina (iako nije bio siguran da je samo mašina), ali su očito postojale stvari koje nije smela da mu kaže. Palo mu je na pamet da možda nagoveštava neke stvari, doduše. Da li ga je vukla za nos, kao što su učinili poreznik i Armanita? Morao je da prizna da je tako nešto moguće, ali nije uistinu verovao u to. Mislio je - možda zato što je bio običan glupavi klinac, spreman da poveruje u bilo šta - da ona možda veoma dugo nije imala s kim da priča i da joj se on dopao. Jedno je zasi‐ gurno znao: ako se odista približava strašna oluja, bilo bi mu bolje da što pre završi posao, a zatim se sakrije u zaklon. Ali, gde će biti bezbedan? U misli mu se vratilo pleme iz Fagonarda. Oni nisu bili nimalo bezbedni… što su i sami znali, jer nisu li pred njim imitirali bambure? Tada je obećao sebi da će prepoznati ono što su pokušavali da mu pokažu, i jeste. Dolazi oluja - studentres. Oni su to znali, verovatno videvši negde bambu‐ re, i očekivali su da ih sve pobije. S takvim mislima na umu, Tim je pretpostavio da će proći mnogo vremena pre nego što mu pođe za rukom da zaspi, ali je svega pet minuta kasnije bio izgubljen za svet. Sanjao je kako trokeni plešu na mesečini. Počeo je da misli o Dariji kao o svojoj saputnici, iako nije mnogo govorila, a kada i jeste, Tim nije uvek razumeo zašto (ili o čemu govori, za ime Naara). Jedanput je to bio niz bro‐ jeva. Drugi put mu je kazala da će biti "oflajn" zato što "traga za satelitom" i predložila mu je da se zaustavi. Tim je stao, a disk je narednih pola sata izgledao potpuno mrtvo -

nije bilo ni svetlosti, ni glasa. Taman kada je počeo da veruje da je Darija zaista umrla, zeleno svetlo se ponovo uključilo, štapić se ponovo pojavio, a Darija je objavila: "Us‐ postavila sam vezu sa satelitom." "Svaka čast", odgovorio je Tim. Nekoliko puta mu je ponudila da proračuna zaobilaženje. Tim je nastavio da odbija njene ponude. A jedanput, pri kraju drugog dana nakon napuštanja Fagonarda, izrecitova‐ la je nekoliko stihova: Vidi orlovo oko bleštavo, i krila na kojima drži nebo! On vidi kopno i vidi more i vidi čak i dete poput mene. Ako bude doživeo stotu (što će se, s obzirom na njegov tre‐ nutni sumanuti zadatak, teško desiti), mislio je da nikad neće zaboraviti stvari koje je video tokom tri dana koje su Darija i on proveli u zamornom pešačenju uzbrdo na nepre‐ kidnoj omorini. Puteljak je, donedavno jedva primetan, sada postao propisan drum, oivičen ruševnim kamenim zidovima dugim nekoliko točkova. Jednom, tokom bezmalo čitavog sata, hodnik na nebu iznad tog puta se ispunio hiljadama ogromnih crvenih ptica koje su letele na jug, kao da se sele. Ali, dakako, pomislio je, mora da sleću u Beskrajnu šumu da se odmore. Jer takve ptice nikad ranije nisu viđene u selu Drvo. Jednom su četiri plava jelena ne viša od dve stope prešla puteljak ispred njega, naizgled ne obraćajući pažnju na zapanjenog dečaka, koji je stajao u mestu i zijao u te mutiće patuljke. A jedanput je došao do livade prepune dži‐ novskih žutih pečurki visokih čitave četiri stope, sa šeširima veličine kišobrana.

"Jesu li dobre za jelo, Darija?", upitao je, jer se hrana u košari bližila kraju. "Ne, putniče", odgovorila mu je Darija. "Otrovne su. Ukoliko se čak i očešeš o njih, umrećeš u strašnim grčevi‐ ma. Savetujem ekstreman oprez." Tim je prihvatio njen savet, čak i zadržao dah sve dok nije prošao taj smrtonosni gaj ispunjen prevrtljivom, suncem obasjanom smrću. U smiraj trećeg dana izbio je na rub uzane provalije, duboke hiljadu stopa ili više. Nije mogao da vidi dno, jer je bezdan bio ispunjen belim cvetovima. Cveće je bilo toliko gusto da ga je isprva pobrkao sa oblakom koji je pao na zemlju. Miris koji je iz dubine dolebdeo do njega bio je fan‐ tastično sladak. Kameni most je premošćavao tu urvinu i na drugoj strani prolazio kroz vodopad koji se krvavocrveno presijavao na svetlu zalazećeg sunca. "Treba li da pređem preko toga?", upitao je slabašnim glasom. Most je izgledao kao da nije mnogo širi od noseće grede štale, a na sredini ne mnogo deblji. Darija mu nije odgovorila, ali je postojana zelena svetlost bila dovoljan odgovor. "Možda sutra ujutru", reče Tim, znajući da neće spavati od razmišljanja o tome, ali takođe ne želeći da rizikuje pre‐ lazak toliko blizu sumraka. Užasavala ga je ideja da po mraku prelazi preko tog visokog mostića. "Savetujem ti da pređeš odmah", reče mu Darija, "i naj‐ brže što možeš nastaviš ka Doganu u Severnoj šumi. Zaobi‐ laženje više nije moguće." Dok je gledao u klisuru i taj riskantni most, Timu teško da je bilo potrebno da mu glas iz diska kaže kako zaobilaže‐ nje više nije moguće. Pa ipak… "Zašto ne mogu da sačekam do jutra? To bi svakako bilo bezbednije." "Direktiva devetnaest." Iz diska se začuo škljocaj glasniji od svih ostalih koje je dotad čuo, a Darija je potom dodala: "Ali ti savetujem da požuriš, Time."

Nekoliko puta joj je rekao da ga oslovljava po imenu umesto da mu se obraća sa putniče. Ovo je bio prvi put da je to učinila, a to ga je ubedilo. Ostavio je košaru plemena iz Fagonarda - ne bez žaljenja - zato što je mislio da će mu remetiti ravnotežu. Ubacio je preostala dva popkina u košu‐ lju, prebacio mešinu s vodom preko leđa, a zatim proverio da su mu četvoropuc i očeva ručna sekira čvrsto zadenuti za pojas. Prišao je kamenom mostiću, pogledao nadole u tepih belog cveća i video kako se tamo dole skupljaju prve večernje senke. Zamislio je sebe kako pravi taj jedan "nikad nećeš moći da se vratiš na staro" pogrešan korak; video je sebe kako mlatara rukama u jalovom pokušaju da povrati ravnotežu; osetio je kako mu stopala gube oslonac, a zatim hodaju po vazduhu; čuo svoj vrisak kad je počeo da pada u ambis. Imaće nekoliko trenutaka da zažali zbog života koji je mogao da proživi, a onda… "Darija", rekao je tihim, slabašnim glasom, "moram li?" Nije bilo odgovora, što mu je bio dovoljan odgovor. Zako‐ račio je na most. Bat njegovih čizama po steni bio je veoma glasan. Nije želeo da gleda dole, ali nije imao izbora; ako ne bude vodio računa o tome kuda stupa, biće zasigurno osuđen na pro‐ past. Kameni most je bio širok kao seoski put gde je zapo‐ čeo putešestvije, ali, kada je stigao do sredine - baš kao što je strahovao, mada se nadao da ga oči varaju - bio je širok tek koliko đonovi njegovih čizama. Pokušao je da hoda sa rukama ispruženim u stranu, ali je iz klisure zaduvao pove‐ tarac, zatalasao mu košulju i učinio da se oseti kao zmaj od papira koji se sprema da poleti. Spustio ih je i nastavio da korača, prvo gazeći prstima pa petom, njišući se levodesno. Postao je ubeđen da mu srce otkucava poslednje po‐ mamne otkucaje, a um razmišlja poslednje nasumične misli. Mama nikad neće saznati šta mi se dogodilo.

Na pola puta most je bio najuži, a takođe i najtanji. Tim je kroz stopala osećao njegovu krhkost i čuo je kako vetar urliče duž njegove erodirane donje strane. Sada, svaki put kada bi zakoračio, morao je da zamahne nogom preko pro‐ valije. Nemoj da se ukočiš, kazao je sebi, ali je znao da ukoliko bude oklevao, možda će upravo to uraditi. Onda je krajič‐ kom oka spazio nekakav pokret ispod, i jeste oklevao. Iz belih cvetova su izbijali dugački, kožasti pipci. Na vrhu su bili sivi poput škriljca, a ispod ružičasti kao izgorela koža. Uzdizali su se prema njemu u kolebljivom plesu - najpre dva, zatim četiri, pa osam, a potom čitava šuma pipaka. Darija je ponovo kazala: "Savetujem ti da požuriš, Time." Naterao se da ponovo počne da hoda. Isprva polako, ali zatim sve brže kad su pipci nastavili da mu se približavaju. Nijedna zver sigurno nema domašaj od hiljadu stopa, bez obzira na to koliko čudovišno bilo telo koje se skrivalo tamo dole u cveću, ali, kada je video kako se pipci istanjuju i istežu da bi dosegnuli još više, pohitao je. A kada je najduži pipak dosegnuo donju stranu mosta i počeo da pipa duž nje, potrčao je koliko ga noge nose. Vodopad je - ne više crven, sada ružičastonarandžaste ni‐ janse - grmeo ispred njega. Hladne kapljice vode isprskaše mu vrelo lice. Tim je osetio kako mu nešto miluje čizmu, po‐ kušavajući da se uhvati, i sa neartikulisanim krikom se bacio naglavačke kroz vodu. Usledio je trenutak strahovite hladnoće - prekrila mu je telo poput rukavice - a onda se obreo na drugoj strani vodopada, ponovo na čvrstom tlu. Jedan pipak je prošao kroz vodeni zastor. Uzdigao se poput zmije, dok je s njega kapala voda… a zatim se povu‐ kao. "Darija! Jesi il dobro?" "Ja sam nepromočiva", odgovorila mu je sa nečim što je podsećalo na samozadovoljstvo. Tim se pribrao i osvrnuo oko sebe. Nalazio se u nevelikoj kamenoj pećini. Na jednom zidu, napisana farbom koja je

možda nekada bila crvena ali je tokom godina (ili možda stoleća) izbledela u mutnu boju rđe, stajala je ova tajanstve‐ na beleška: JOVAN 3:16 PLAŠITE SE PAKLA NADAJTE SE RAJU Č

ČOVEK ISUS Ispred njega se nalazilo kratko kameno stepenište ispunje‐ no bledećom sunčevom svetlošću. Sa jedne strane stepeni‐ šta ležala je gomila limenih konzervi i komadića polomljene mašinerije - opruga, žica, slomljenog stakla i parčića poze‐ lenelih dasaka prekrivenih izuvijanim metalnim linijama. Sa druge strane se nalazio iskeženi kostur, preko čijeg grud‐ nog koša je visilo nešto što je ličilo na prastaru čuturicu. Zdravo, Time! činilo se da kaže taj kez. Dobro došao na udaljenu stranu sveta! Želiš li gutljaj prašine? Imam je u iz‐ obilju! Tim se popeo uza stepenice, ubrzavši korak dok je prola‐ zio pored skeleta. Savršeno dobro je znao da kostur neće oživeti i pokušati da ga zgrabi za čizmu, kao što su pipci iz cveća pokušali da urade; mrtvo je mrtvo. Pa ipak, bilo mu je bezbednije da pohita. Kada je izašao, uvideo je da put još jednom ulazi u šumu, ali neće zadugo biti tamo. Nedaleko napred, velika stara stabla su se proređivala, a dugačka, dugačka strmina uz koju se dotad peo završavala se proplankom kudikamo većim od onog gde su plesali bamburi. Tamo se ogromna kula sačinjena od metalnih greda uzdizala put neba. Na njenom vrhu je treptala crvena svetlost. "Skoro si stigao do svog odredišta", reče mu Darija. "Dogan Severne šume je tri točka napred." Ponovo se začulo škljocanje, još glasnije nego ranije. "Zaista moraš da požuriš, Time." Dok je stajao i zijao u kulu sa treperavim svetlom, ponovo je zaduvao povetarac koji ga je toliko prestrašio dok je prelazio preko kamenog mosta, samo što je ovaj put njegov dah bio prohladan. Tim je pogledao u nebo i spazio da oblaci koji su se dotad tromo kotrljali prema jugu sada jurcaju. "To je studentres, Darija, zar ne? Dolazi studentres."

Darija mu nije odgovorila, ali mu nije bio potreban njen odgovor. Potrčao je. Kada je stigao do čistine na kojoj je stajao Dogan, bio je bez daha i sposoban jedino da kaska, uprkos osećanju opasno‐ sti. Vetar je nastavio da jača, gurajući ga nazad, a visoke grane gvozdendrveća su počele da šapuću. Vazduh je još uvek bio topao, ali Tim je mislio da neće još zadugo ostati takav. Morao je odmah da pronađe zaklon i nadao se da će to učiniti u ovoj Dogan-stvari. Međutim, kada je stupio na proplanak, jedva je bacio pogled ka kružnoj građevini sa metalnim krovom u podnož‐ ju skeletne kule sa treperavim svetlom. Video je nešto drugo što mu je zaokupilo svu pažnju i ukralo dah iz grudi. Vidim li to? Da li zaista vidim to? "Bogovi", prošaputao je. Put preko proplanka je bio popločan nekakvim glatkim i tamnim materijalom, toliko blistavim da je odražavao i drveće koje je plesalo na sve jačem vetru i oblake obasjane sunčevim zracima koji su mu plovili iznad glave. Završavao se na kamenoj litici. Činilo se kao da se čitav svet tamo za‐ vršava i da ponovo počinje stotinu točkova ili više u daljini. Između se nalazila ogromna provalija uskovitlanog vazduha u kojoj je lišće plesalo i vrtelo se ukrug. Tamo je takođe bilo vrapčarki. Ptice su se dizale i bespomoćno vrtele u vrtlo‐ žnim vazdušnim strujama. Neke su očigledno već bile mrtve, iščupanih krila. Kako god, Tim je jedva primećivao ogromnu provaliju i umiruće ptice. Levo od metalnog puta, približno tri metra dalje od mesta gde je svet padao u ništavilo, stajao je okru‐ gli kavez sa čeličnim rešetkama. Ispred kaveza je stajala prevrnuta limena kofa koju je vrlo dobro poznavao. U kavezu, sporo se šetkajući oko rupe u središtu, nalazio se ogromni tijgar.

Tijgar je ugledao dečaka koji je zijao otvorenih usta i prišao rešetkama. Oči su mu bile krupne kao loptice u igri Tačaka, ali blistavozelene umesto plave. Na njegovoj koži, tamnonarandžaste pruge su se smenjivale sa kao ponoć crnim. Uši su mu bile načuljene. Njuška mu se nabrala i po‐ vukla sa dugačkih belih zuba. Zarežao je. Zvuk je bio tih, shčan cepanju šava na svilenom komadu odeće. To je mogao da bude pozdrav… ali je Tim iz nekog razloga sum‐ njao u to. Tijgar je oko vrata nosio srebrnu ogrlicu. Sa nje su visila dva predmeta. Jedan je izgledao kao karta za igranje. Drugi predmet je bio ključ neobičnog uvijenog oblika. Tim nije imao pojma koliko je dugo stajao opčinjen tim ču‐ desnim smaragdnim očima, niti koliko bi još dugo ostao u tom položaju, ali je ekstremna opasnost situacije u kojoj se nalazio najavila svoje prisustvo nizom tihih, potmulih ek‐ splozija. "Šta je to?" "Drveće na drugoj strani Velikog kanjona", odgovori mu Darija. "Eksplodira usled ekstremno brzog pada temperatu‐ re. Potraži sklonište, Time. Studentres - šta drugo? "Koliko ima pre nego što će stići dovde?" "Manje od jednog sata." Začuo se još jedan od tih glasnih škljocaja. "Možda ću morati da se isključim." "Ne!" "Narušila sam Direktivu devetnaest. Sve što mogu da kažem u svoju odbranu jeste da je prošlo izuzetno mnogo vremena otkako sam imala s nekim da razgovaram." Klik! Onda - još zabrinjavajuće, još zlokobnije - Klank! "Šta je s tijgrom? Da li je on čuvar Zraka?" Čim mu se ta ideja uobličila u umu, Tima je ispunio užas. "Ne mogu da ostavim čuvara Zraka ovde napolju da umre u studentresu!" Č

"Čuvar Zraka na ovom kraju je Aslan", reče Darija. "Aslan je lav, a ukoliko još uvek živi, nalazi se daleko odavde, u zemlji beskrajnih snegova. Ovaj tijgar je… Direk‐ tiva devetnaest!"Onda se začuo još glasniji škljocaj kada je zaobišla direktivu, ali po koju cenu, Tim nije znao. "Ovaj tijgar je magija koju sam ti spomenula. Ne obraćaj pažnju na njega. Potraži zaklon! Srećno, Time. Bio si moj prij…" Ovaj put se nije čulo škljocanje, niti tup zvuk, već ogavno krckanje. Iz diska je pokuljao dim, a zeleno svetlo je presta‐ lo da sija. "Darija!" Tišina. "Darija, vrati se! " Međutim, Darija je nestala. Eksplozije umirućeg drveća su i dalje bile daleko sa druge strane te oblačne pukotine u svetu, ali nije bilo nimalo sumnje u to da su se munjevito približavale. Vetar je nastavio da jača, postajući sve hladniji. Visoko iznad je pro‐ lazila konačna gomila oblaka. Iza njih se nalazila grozna lju‐ bičasta prozračnost u kojoj su počele da se pojavljuju prve zvezde. Šaputanje vetra u visokim granama okolnog drveća pojačalo se do tužnog napeva uzdaha. Bilo je to kao da gvo‐ zdendrveće zna da se njihovi dugi, dugi životi bliže kraju. Džinovski drvoseča je dolazio, vitlajući sekirom napravlje‐ nom od vetra. Tim je bacio još jedan pogled na tijgra (koji je nastavio da se dostojanstveno i sporo šetka po kavezu, kao da je Tim bio vredan samo trenutnog razmatranja), a zatim pohitao ka Doganu. Mali okrugli prozori od pravog stakla - veoma debeli, sudeći po izgledu - marširali su oko građevine u visini Timove glave. Vrata su takođe bila metalna. Na njima nije bilo brave ih zasuna, već jedino prorez nalik uzanim ustima. Iznad tog proreza, na zarđaloj čeličnoj pločici, pisalo je: NORT CENTRAL POZITRONIKS, D. O. O. Severna šuma Kinok Č

Čvorni kvadrant ISPOSTAVA 9 Nizak stepen bezbednosti UPOTREBITE KLJUČ-KARTICU Timu je bilo teško da razabere reči, zato što su bile napi‐ sane na uvrnutoj mešavini uzvišenog i niskog govora. Ono što je bilo naškrabano ispod njih, međutim, bilo je lako: Ovde su svi mrtvi. U podnožju vrata ležala je kutija slična onoj u kojoj je Timova majka čuvala nakit i uspomene, samo što je bila od metala umesto od drveta. Pokušao je da je otvori, ali je bila zaključana. Na kutiji su bila ugravirana slova koja nije umeo da pročita. Imala je ključaonicu neobičnog oblika - nalik slovu {5}- ali nije bilo ključa. Pokušao je da podigne kutiju i nije uspeo. Mogla je biti ukotvljena za tlo na vrhu zakopanog kamenog stuba. Mrtva ptica je udarila u Timovo hce. Još pernatih leševa je proletelo pored, obrćući se iznova i iznova na sve živahni‐ jem vazduhu. Neki su udarili u zid Dogana i popadali oko njega. Tim je ponovo pročitao poslednje reči na čehčnoj pločici: UPOTREBITE KLJUČ-KARTICU. Ukoliko je imao ikakvih sumnji u pogledu toga šta je ta stvar mogla da bude, treba‐ lo je samo da pogleda u prorez ispod tih reči. Pomislio je da čak zna kako izgleda "ključ-kartica", jer je verovao da ju je upravo video, zajedno sa prepoznatljivijim ključem koji će možda odgovarati ključaonici metalne kutije u obliku slova. Dva ključa - i moguće spasenje - visila su sa vrata tijgra, koji je verovatao mogao da ga proguta u tri zalogaja. A budući da nije video nikakvu hranu u kavezu, možda bi mu bila dovoljna i samo dva.

Ovo je sve više i više smrdelo na neslanu šalu, premda bi jedino veoma okrutan čovek takvu šalu smatrao zabavnom. Čovek koji bi upotrebio rđavu vilu da namami dečaka u opasnu močvaru, možda. Šta učiniti? Da li je išta mogao da učini? Voleo bi da upita Dariju, ali se plašio da je njegova prijateljica iz diska - dobra vila u poređenju sa poreznikovom lošom - mrtva, ubi‐ jena Direktivom devetnaest. Polako je prišao kavezu, sada morajući da se bori protiv vetra. Tijgar ga je spazio, obišao rupu u središtu kaveza i stao pored vrata. Spustio je ogromnu glavu i zagledao se u Tima svetlucavim očima. Vetar mu je mrsio gusto krzno, čineći da se pruge talasaju i naizgled menjaju mesta. Limena kofa je trebalo da se otkotrlja na vetru, ali nije. Poput čelične kutije, činilo se kao da je usidrena u mestu. Kofa koju mi je ostavio u selu, tako da mogu da vidim njegove laži ipoverujem u njih. Čitava stvar je bila šala, a on će ispod te kofe pronaći njenu poentu, tu konačnu duhovitu rečenicu - kao Ne mogu da plastem seno kašikom! ili Onda sam je prevrnuo i zagre‐ jao drugu stranu - ljudi su se grohotom smejali takvim stva‐ rima. Ali, budući da je ionako bio kraj, zašto da ne? Dobro će mu doći da se nasmeje. Tim je uhvatio kofu i podigao je. Očekivao je da će ispod nje ugledati poreznikov čarobni štapić, ali nije. Šala je bila bolja od toga. Bio je to još jedan ključ, veliki i divno izrezba‐ ren. Poput poreznikovog vidiumivaonika i tijgrove ogrlice, ključ je bio napravljen od srebra. Na vrhu je parčetom kanapa bila zakačena ceduljica. S druge strane provalije, drveće je praskalo i eksplodira‐ lo. Sada se iz klisure prašina kotrljala nagore u džinovskim oblacima, koji su se, poput dima, raspadali na trake. Poreznikova beleška je bila kratka:

Pozdrav, hrabri i snalažljivi dečače! Dobro došao u Severnu šumu kinok, nekada poznatu kao Kapija Spo‐ ljašnjeg sveta. Ovde sam ti ostavio neugodnog Tijgra. VEOMA je gladan! Ali, kao što si možda već pogodio, oko njegovog vrata visi ključ od SKLONIŠTA. Kao što si takođe možda pogodio, ovaj ključ otvara kavez. Upotrebi ga ako smeš! Uz srdačan pozdrav tvojoj majci (koju će njen novi suprug USKORO posetiti), ostajem tvoj verni sluga! R. F. / M. Š. Čoveka koji mu je ostavio tu poruku - ukoliko je uopšte bio čovek - iznenađivalo je malo toga, ali bi ga možda iznenadio osmeh na dečakovom licu kad je ustao sa ključem u šaci i bacio limenu kofu. Kofa se uzdigla i odletela na sve snažni‐ jem vetru, koji je sada bezmalo dostigao jačinu oluje. Svrha kofe je sada bila ispunjena, a iz nje je iščezla sva magija. Tim je pogledao u tijgra. Tijgar je pogledao u Tima. Činilo se kao da je životinja potpuno nesvesna dolazeće oluje. Polako je mahala repom napred-nazad. "On misli da ću radije da budem oduvan ili da umrem od hladnoće negoli da se suočim s tvojim kandžama i zubima. Možda nije video ovo." Tim je iz pojasa izvadio četvoropuc. "Sredio je riboliku stvar u močvari, a siguran sam da će sre‐ diti i tebe, sai tijgre." Ponovo se zaprepastio koliko se ispravno osećao dok je držao revolver u šaci. Funkcija oružja je bila tako jedno‐ stavna, tako jasna. Sve što je pištolj želeo da radi bilo je da puca. A dok ga je držao, pucanje je bilo sve što je Tim želeo da radi. Ali. "Oh, video je, nego šta", reče Tim, a osmeh mu se raši‐ rio. Jedva da je osetio kako mu se uglovi usana izvijaju nagore, zato što je koža lica počela da mu trne od hladnoće. "Jašta, video ga je veoma dobro. Da li je mislio da ću stići

ovoliko daleko? Možda nije. Da li je mislio da ću te, ako stignem, upucati da bih preživeo? Zašto da ne? On bi to uradio. Ali zašto poslati dečaka? Zašto, kada je on verovat‐ no obesio na hiljade ljudi i presekao na stotine grkljana i proterao sa zemlje ko zna koliko sirotih udovica poput moje mame? Možeš li da mi odgovoriš na to, sai tijgre?" Tijgar je samo zurio spuštene glave i polako mahao repom. Tim je jednom rukom zadenuo četvoropuc za pojas pan‐ talona; drugom je udenuo srebrni ključ u bravu na zakrivlje‐ nim vratima kaveza. "Sai tijgre, nudim ti pogodbu. Dozvoli mi da upotrebim ključ oko tvog vrata i otvorim ono tamo sklonište, pa ćemo obojica preživeti. Ali, ako me pokidaš na froncle, obojica ćemo umreti. Razumeš li me? Daj mi neki znak, ako me razumeš." Tijgar mu nije dao nikakav znak. Samo je zurio u njega. Tim uistinu nije ni očekivao znak, a možda mu nije ni bio potreban. Biće vode ako takva bude božja volja. "Volim te, mama', rekao je i okrenuo ključ. Začuo se tup udar kada se prastari mehanizam za otvaranje pokrenuo. Tim je uhvatio vrata i povukao ih, a šarke su prodorno za‐ škripale. Onda je odstupio, držeći ruke spuštene kraj bokova. Načas, tijgar je nepomično stajao u mestu, kao da je sumnjičav. Zatim je izašao iz kaveza. Tijgar i Tim su motrili jedan drugog ispod ljubičastog neba dok je vetar urlao, a marširajuće eksplozije prilazile sve bliže. Posmatrah su jedan drugog kao revolveraši. Tijgar je pošao napred. Tim je zakoračio unazad, ali je znao da će mu, ako napravi samo još jedan korak, živci popustiti i da će se nadati u bekstvo. Stoga je ostao da stoji u mestu. "Dođi, sai. Pred tobom stoji Tim, sin Velikog Džeka Rosa." Umesto da iskida Timu grkljan, tijgar je seo i podigao glavu, izlažući ogrlicu i ključeve koji su visili s nje.

Tim nije oklevao. Docnije će možda moći da priušti sebi luksuz zapanjenosti, ali ne sada. Vetar je iz sekunde u se‐ kundu postajao sve snažniji, a ako ne bude brzo delao, podići će ga sa zemlje i oduvati na gvozdendrveće, gde će ga neka grana najverovatnije proburaziti. Tijgar je bio teži, ali će i on ubrzo doživeti istu sudbinu. Ključ nalik na karticu i ključ sličan slovu bili su spojeni sa srebrnom ogrlicom, ali je kopču ogrlice bilo lako otkop‐ čati. Tim je pritisnuo ispupčenja na stranama, a ogrlica je spala. Imao je svega trenutak da zapazi činjenicu da tijgar još uvek nosi ogrlicu - ova je bila od ružičaste kože tamo gde mu je krzno bilo odrano - a zatim je pojurio prema me‐ talnim vratima Dogana. Podigao je ključ-karticu i gurnuo je u prorez. Ništa se nije desilo. Okrenuo ju je i pokušao sa drugim krajem. I dalje ništa. Pogodio ga je nalet vetra, hladna mrtva ruka koja ga je pribila na vrata i izazvala krvarenje iz nosa. Tim se odgurnuo nazad, okrenuo karticu naopačke i ponovo po‐ kušao. I dalje ništa. Iznenada se setio nečega što mu je rekla Darija - zar pre samo tri dana? Dogan Severne šume kinok trenutno nije ufunkciji. Pretpostavio je da sada zna šta to znači. Svetlost na vrhu kule od čeličnih greda je možda još uvek radila, ali ovde dole nije bilo energije koja je napajala ovo mesto. Imao je smelosti da se suoči s tij‐ grom, a tijgar je reagovao tako što ga nije proždrao, ali je Dogan bio zaključan. Obojica će umreti ovde napolju. Bio je to kraj šale, a čovek u crnom se negde smejao. Tim se okrenuo i video kako tijgar njuškom gurka metal‐ nu kutiju sa izgraviranim poklopcem. Zver je podigla pogled, a potom ponovo njuškom gurnula kutiju. "U redu", reče Tim. "Zašto da ne?" Kleknuo je dovoljno blizu tijgrove spuštene glave da na hladnom obrazu oseti njegov topao dah. Upotrebio je ključ u obliku slova. Savršeno je kliznuo u bravu. Na trenutak se jasno kao dan setio kako je upotrebio ključ koji mu je dao poreznik da otvori Kelsov sanduk. Onda je okrenuo ovaj

ključ, začuo škljocanje i podigao poklopac kutije. Nadajući se spasenju. Umesto toga, ugledao je tri predmeta koji mu naizgled nisu bili ni od kakve koristi: veliko belo pero, malu braonka‐ stu bočicu i običnu pamučnu salvetu, sličnu onima koje su se prostirale na dugačkim stolovima iza seoske sale za javne skupove pre svake večere za Žetvenu noć. Vetar je sad prevazišao jačinu oluje; začulo se avetinjsko vrištanje kad je zaduvao između izukrštanih greda metalne kule. Pero je zalepršalo iz kutije, ali pre nego što je moglo da odleti, tijgar je istegao vrat i uhvatio ga zubima. Okre‐ nuo se ka dečaku, držeći pero u gubici. Tim ga je uzeo i za‐ denuo za pojas pored očeve sekire, ne razmišljajući mnogo o tome šta čini. Počeo je da četveronoške uzmiče od Dogana. Naletanje na drvo i nabadanje na granu nije pred‐ stavljalo naročito prijatan način da se umre, ali bi to možda bilo bolje - brže - nego da skonča priklešten uza zid Dogana, dok mu taj smrtonosni vetar puzi kroz kožu i ledi unutra‐ šnje organe. Tijgar je zarežao; taj zvuk laganog cepanja svile. Tim je počeo da okreće glavu, a vetar ga je nabio na Dogan. Borio se da dođe do daha, ah je vetar nastavio da pokušava da mu ga iščupa iz usta i nosa. Tijgar je sad u zubima držao salvetu, a kad je Tim konač‐ no udahnuo vazduh (grlo mu je utrnulo kad je ledeni vazduh sišao u pluća), ugledao je iznenađujuću stvar. Sai tijgar je podigao salvetu držeći je za jedan kraj, a tkanina se razmotala na četiri puta veću površinu. To nije moguće. Izuzev što se to zaista desilo. Osim ako ga oči - iz kojih je sada lila voda koja mu se ledila na obrazima - nisu varale, salveta u tijgrovim čeljustima je narasla do veličine peškira. Tim je posegnuo ka njoj. Tijgar je nastavio da zubima drži salvetu sve dok se nije uverio da je čvrsto stisnuta u Timo‐ voj utrnuloj šaci, a zatim ju je pustio. Oluja je besnela svuda oko njih, sada dovoljno silovito da se čak i tijgar težak tri stotine kilograma zaljulja na nogama, ali je salveta koja je

sad postala peškir mlitavo visila iz Timove šake, kao da nema ni daška vetra. Tim je pogledao u tijgra. Tijgar mu je uzvratio pogled, naizgled potpuno u miru sam sa sobom i sa urlajućim svetom oko sebe. Dečak se zatekao kako misli na limenu kofu, koja je poslužila jednako dobro za gledanje kao i pore‐ znikov srebrni umivaonik. U pravim rukama, rekao mu je poreznik, svaki predmet može da bude magičan. Možda čak i obična krpa od pamuka. Salveta je još uvek bila presavijena nadvoje. Tim ju je ponovo razmotao, a peškir je postao stolnjak. Podigao ju je ispred sebe i, premda je jak vetar nastavio da besni pored obe strane, vazduh između njegovog lica i viseće tkanine je bio sasvim nepomičan. I topao. Tim je obema rukama zgrabio stolnjak koji je do malopre bio salveta, zatresao ga, a on se još jednom otvorio. Sada je to bio čaršav, koji je s lakoćom ležao na tlu, iako je oluja prašine, grančica i mrtvih ptica proletala pored njega i sa obe strane. Udaranje svog tog silnog krša u zakrivljenu stranu Dogana je zvučalo poput dobovanja grada. Tim je počeo da puzi ispod čaršava, a potom zastao, gledajući u tij‐ grove bleštavozelene oči. Takođe je pogledao u guste šiljke njegovih zuba, koje njuška nije sasvim prekrivala, pre nego što je zadigao ivicu magične tkanine. "Hajde. Dođi ovamo. Nema vetra i hladnoće." Ali ti si to već znao, sai tijgre. Zar ne? Tijgar je čučnuo, ispružio izvrsne kandže i počeo da puzi napred na stomaku sve dok se nije zavukao pod čaršav. Tim je osetio kako mu se nešto slično klupku žica očešalo o ruku dok se tijgar nameštao da mu bude udobnije: brkovi. Zadrh‐ tao je. Onda se dugo krzneno telo životinje ispružilo pored njegovog. Tijgar je bio veoma veliki, a zadnja polovina tela mu je i dalje ležala izvan tankog belog pokrivača. Tim se napola pridigao, boreći se protiv vetra koji mu je šamarao glavu i ramena kada ih je promolio napolje, i ponovo zatresao

čaršav. Začulo se šuštanje kada se tkanina još jednom raz‐ motala, ovaj put postavši glavno jedro brodića. Sada je porub tkanine ležao skoro u podnožju tijgrovog kaveza. Svet je urlikao, a vazduh besneo, ali je ispod pokrivača sve bilo mirno. Osim, to jest, Timovog uznemirenog srca. Kada mu se puls unormalio, na grudnom košu je osetio sporo kucanje još jednog srca. I čuo tihu, hrapavu tutnjavu. Tijgar je preo. "Bezbedni smo, a?", Tim ga je upitao. Tijgar ga je osmotrio nekohko trenutaka, a zatim sklopio oči. Timu je to izgledalo kao sasvim dovoljan odgovor. Pala je noć, a skupa s njom je došao pun gnev studentresa. S druge strane snažne magije koja isprva nije izgledala kao ništa više od obične salvete, temperatura se naglo spustila, gonjena vetrom koji je uskoro duvao brzinom većom od sto‐ tinu točkova na sat. Na prozorima Dogana su izrasle palac debele katarakte mraza. Gvozdendrveće iza njega je prvo implodiralo iznutra, zatim se srušilo, a potom poletelo na jug u smrtonosnom oblaku grana, iverja i čitavih stabala. Pored Tima, njegov cimer je nastavio da drema, blaženo ne‐ svestan. Tijgrovo telo se opustilo i opružilo kada mu se san produbio, gurajući Tima prema ivici pokrivača. Tim je u jednom trenutku zatekao sebe kako laktovima gura tijgra, onako kako bi neko ćuškao spavača u istom krevetu koji po‐ kušava da ukrade svu ćebad. Tijgar je tiho zarežao i prote‐ gao kandže, ali se ipak malčice odmaknuo. "Blagodarim, sai", prošaputao je Tim. Sat nakon spuštanja sumraka - ili možda dva; Timova svest o proticanju vremena se pobrkala - urlikanju vetra se priključilo jezivo kreštanje. Tijgar je otvorio oči. Tim je oprezno podigao gornju ivicu pokrivača i izvirio napolje. Kula iznad Dogana je počela da se savija. Gledao je fascini‐ rano kako savijanje postaje naginjanje. Zatim se, skoro pre‐ brzo za oko, kula raspala u paramparčad. U jednom trenu je

bila tamo; u sledećem, vetar je odbacio leteće šipke i čelič‐ na koplja na široki puteljak onoga što je bila, ranije u toku tog dana, netaknuta šuma gvozdendrveća. Dogan će sledeći nestati, pomislio je Tim, ali nije. Dogan je ostao da stoji, baš kao i prethodnih hiljadu godina. Bila je to noć koju nikad neće zaboraviti, ali toliko čudnova‐ ta da nikad neće moći da je opiše… pa čak ni da je se seti racionalno, kao što se sećamo svakodnevnih događaja iz naših života. Puno razumevanje mu se vraćalo isključivo u snovima, a sve do kraja života je sanjao studentres. To nisu bili košmari. Bili su to dobri snovi. Snovi o bezbednosti. Vazduh ispod pokrivača je bio topao, a usnula telesina njegovog cimera ga je dodatno zagrevala. Tim je u jednom trenutku spustio pokrivač dovoljno da vidi trilion zvezda ra‐ zasutih diljem nebeske kupole, više nego što je video ikad ranije u životu. Bilo je to kao da je oluja izbušila sićušne rupe u svetu iznad sveta i pretvorila ga u rešeto. Kroz rupice je sijala sva blistava misterija stvaranja. Možda takve stvari nisu bile namenjene ljudskim očima, ali je bio siguran da mu je data posebna dozvola da gleda, jer se na‐ lazio ispod magičnog ćebeta, a pored njega je ležalo stvore‐ nje koje bi čak i najlakoverniji seljani Drveta odbacili kao mitsko. Osetio je strahopoštovanje dok je gledao u te zvezde, ali takođe i duboko i trajno zadovoljstvo, kakvo je osećao kad je bio dete, budeći se u toku noći, bezbedno ušuškan ispod jorgana, budeći se i tonući u san, slušajući kako vetar peva svoju usamljenu pesmu o drugim mestima i drugim životi‐ ma. Vreme je ključaonica, pomislio je dok je gledao nagore u zvezde. Da, mislim da je tako. Ponekad se sagnemo i gvirne‐ mo kroz nju. A vetar koji osetimo na obrazima kada to ura‐

dimo - vetar koji duva kroz ključaonicu - jeste dah čitavog živog svemira. Vetar je urlao preko praznog neba, hladnoća se produbi‐ la, ali je Tim Ros ležao bezbedan ispod toplog pokrivača, s tijgrom koji je spavao pored njega. U nekom trenutku je skliznuo u san, dubok i okrepljujući i neuznemiravan snovi‐ ma. Dok je tonuo u san, osetio se veoma mali i osetio je kako leti na vetru koji je duvao kroz ključaonicu vremena. Dalje od ivice Velikog kanjona, preko Beskrajne šume i mo‐ čvare Fagonard, iznad Staze gvozdendrveta, mimo sela Drvo - tek hrabrog gnezdašca svetala sa visine na kojoj je jahao na vetru - i dalje, sve dalje, oh, mnogo dalje, preko či‐ tavog Srednjeg sveta sve do mesta gde se gigantska Kula boje abonosa uzdizala ka nebesima. Otići ću tamo! Hoću, jednog dana! Bila mu je to zadnja pomisao pre nego što ga je san obuzeo. Ujutru, postojano kričanje vetra se stišalo do potmulog zu‐ janja. Timova bešika je bila puna. Zadigao je kraj prekriva‐ ča, ispuzao napolje na tlo ogoljeno vetrom sve do podze‐ mnog sloja stena i pohitao oko Dogana, dok mu je dah izla‐ zio iz usta u oblačićima bele pare koje je vetar istog časa odnosio. Druga strana Dogana je bila u zavetrini, ali je i pored toga bilo ledeno. Njegova mokraća se pušila na pro‐ hladnom vazduhu, a kada je završio, barica na zemlji je smesta počela da se ledi. Požurio je nazad, boreći se protiv vetra na svakom koraku i drhteći celim telom. Kada je puzeći ponovo ušao ispod magičnog prekrivača u blaženu toplinu, zubi su mu cvokotali. Zagrlio je tijgrovo mišićavo telo, a da nije ni raz‐ mislio o tome šta čini, i na tren se prestravio kada je zver otvorila oči i usta. Pojavio se jezik naizgled dugačak kao gu‐ senica i ružičast kao Nova Zemlja. Oblizao mu je obraz, a Tim je ponovo zadrhtao, ne iz straha već od sećanja: seća‐

nja na oca koji rano izjutra češe obraz o njegov, pre nego bi vodom napunio umivaonik i obrijao se. Veliki Ros je rekao da nikad neće pustiti bradu kakvu ima njegov ortak, zato što mu ne bi pristajala. Tijgar je spustio glavu i počeo da mu njuši kragnu košu‐ lje. Tim se nasmejao kad su ga tijgrovi brkovi zagolicali po vratu. Onda se setio poslednja dva popkina. "Podeliću ih s tobom", rekao je, "iako obojica znamo da bi mogao da uzmeš oba ako poželiš." Dao je jedan popkin tijgru. Popkin je smesta nestao, ali je zver samo posmatrala kada je Tim počeo da jede drugi. Gutao je najbrže što je mogao, čisto za slučaj da se sai tijgar ne predomisli. Potom je navukao prekrivač preko glave i ponovo utonuo u san. Kada se drugi put probudio, pretpostavio je da bi moglo da bude podne. Vetar je dodatno oslabio, a kada je proturio glavu napolje, vazduh je bio za nijansu topliji. Ipak, pretpo‐ stavio je da je lažno leto prema kome je udovica Smak s pravom bila nepoverljiva zanavek nestalo. Baš kao i njegova hrana. "Šta si jeo u kavezu?", upitao je tijgra. To pitanje je sasvim prirodno vodilo ka sledećem. "I koliko si već dugo zatvoren?" Tijgar je ustao, prešao nekoliko metara prema kavezu, a zatim se protegao: najpre jednu zadnju nogu, a zatim drugu. Pošao je dalje prema ivici Velikog kanjona, gde je obavio nuždu. Kada je završio, onjušio je rešetke svog za‐ tvora, a zatim se okrenuo od kaveza kao da više nije bitan i vratio se nazad do mesta gde je Tim ležao potrbuške na lak‐ tovima i posmatrao ga. Tijgar ga je ozbiljno osmotrio - bar se Timu tako činilo - zelenim očima, a onda spustio glavu i njuškom zadigao ma‐ gični čaršav koji ih je zaštitio od studentresa. Ispod je ležala metalna kutija. Tim nije mogao da se seti da ju je

poneo sa sobom, ali mora da jeste; da je kutija bila ostavlje‐ na napolju, vetar bi je oduvao. To ga je podsetilo na pero. Bilo mu je još uvek bezbedno zadenuto za opasač. Izvadio ga je i pomno pregledao, prelazeći prstom preko njegove bogate gustine. Možda je posredi bilo pero sokola… da je, to jest, bilo upola manje. Ili da je ikada video belog sokola, kao što nije. "Ovo je pero orla, zar ne?", upitao je. "Ganove mi krvi, jeste." Tijgar je delovao nezainteresovano za pero, iako je bio sinoć prilično željan da ga ukrade od daha oluje. Dugačka gubica prekrivena žutim maljama se spustila i gurnula kutiju prema Timu. Onda je pogledao u njega. Tim je otvorio kutiju. Unutra se nalazila samo braon bočica, koja je izgledala kao da možda sadrži nekakav elik‐ sir. Tim ju je podigao i istog časa u vrhovima prstiju osetio podrhtavanje, veoma slično onome kakvo je osetio u pore‐ znikovom čarobnom štapiću kada je prešao njime naprednazad preko limenog šafolja. "Da je otvorim? Jer je sigurno da ti ne možeš." Tijgar je seo, zelenih očiju netremice usredsređenih na majušnu bočicu. Činilo se kao da te oči sijaju iznutra, kao da mu je sam mozak spaljen magijom. Pažljivo, Tim je odvr‐ nuo zapušač. Kada ga je skinuo, ispod je spazio malu pro‐ vidnu pipetu. Tijgar je otvorio usta. Značenje njegovog gesta je bilo dovoljno jasno, ali… "Koliko da sipam?", upita ga Tim. "Ne želim da te otru‐ jem ni za šta na svetu." Tijgar je samo sedeo, glave blago uzdignute nagore, otvorenih usta, izgledajući kao ptić koje čeka da ga majka nahrani crvom. Nakon malo eksperimentisanja - Tim nikada ranije nije koristio pipetu, mada je video veću i grublju verziju, koju je Destri zvao štrcaljka za bikove - uspeo je da usisa malo teč‐ nosti u cevčicu. Usisala je bezmalo svu tečnost iz bočice, koje nije bilo mnogo. Držao je pipetu iznad tijgrovih usta, a

srce mu je tuklo kao ludo u grudima. Pomislio je da zna šta će se desiti, budući da je čuo mnogo legendi o kožnim ljudi‐ ma, ali je bilo nemoguće biti siguran da je tijgar zbilja zača‐ rano ljudsko biće. "Sipaću kap po kap", rekao je tijgru. "Ako želiš da stanem pre nego što sipam svu tečnost, zatvori usta. Daj mi znak ako me razumeš." No, kao i ranije, tijgar mu nije dao nikakav znak. Napro‐ sto je sedeo i čekao. Jedan kap… dve… tri… cevčica je sada bila skoro prazna… četiri… pe… Tijgrova koža je iznenada počela da se mreška i nadima, kao da su neka stvorenja zarobljena ispod nje i bore se da izađu. Njuška mu se povukla unazad i otkrila kavez od zuba, a zatim ponovo spojila tako snažno da su tijgrova usta bila potpuno zapečaćena. Zver je onda prigušeno zaurlala, od bola ili besa, a urlik je naizgled zatresao proplanak. Tim se užurbano odmaknuo unazad, prestrašen. Zelene oči su počele da se beče i uvlače u duplje, kao da su na oprugama. Šibajući rep se uvukao u telo, ponovo po‐ javio, a zatim opet nestao. Tijgar se zateturao, ovaj put prema ambisu na rubu Velikog kanjona. "Stani!", vrisnu Tim. "Pašćeš! " Tijgar se pijano teturao duž ivice provalije, a jedna šapa mu je prešla preko ivice i odronila kišu kamenčića. Prošao je iza kaveza u kome je donedavno bio zatvoren, a pruge su mu se najpre zamaglile, a potom nestale. Pojavila se bela boja, a zatim, iznad nje, tamo gde mu je bila njuška, jarko‐ žuta. Tim je čuo struganje dok su se kosti u tijgrovom telu preuređivale. Na udaljenoj strani kaveza, tijgar je ponovo riknuo, ali je njegov urlik na pola puta postao veoma ljudski krik. Zama‐ gljeno stvorenje koje se menjalo propelo se na stražnje noge, a tamo gde su mu maločas bile šape, Tim je sad ugle‐ dao par prastarih crnih čizama. Kandže su postale srebrni siguli: meseci, krstovi, spirale. Ž

Žuti vrh tijgrove glave je nastavio da se izdužuje, sve dok nije postao kupasta kapa koju je Tim video u limenom vedru. Bela boja ispod toga, gde se malopre nalazio podbra‐ dak, pretvorila se u bradu koja je svetlucala na hladnoj i ve‐ trovitoj sunčevoj svetlosti. Svetlucala je zato što je bila pre‐ puna rubina, smaragda, safira i dijamanata. Tijgar je iščezao, a pred začuđenim dečakom je stajao Maerlin od Elda. Maerlin se nije smešio, kao što je Tim video u viziji u li‐ menom vedru… ali, dabome, to nikada nije ni bila njegova vizija. Bila je to poreznikova čarolija, osmišljena da ga odvede u propast. Pravi Maerlin je ljubazno gledao u Tima, ali takođe i ozbiljno. Odežda od bele svile, koju je nosio na telu toliko mršavom da je moglo da bude jedva nešto više od kostura, vijorila se na vetru. Tim se spustio na koleno, pognuo glavu i prineo drhtavu pesnicu slepoočnici. Pokušao je da kaže Zdravo da si, Maer‐ line, ali ga je moć govora napustila i uspeo je samo da nera‐ zgovetno zagrakće. "Ustani, Time, sine Džekov", reče mag. "Ali pre nego što to učiniš, vrati čep na bočicu. Unutra je preostalo još neko‐ liko kapi tečnosti, znam, a biće ti i te kako potrebne." Tim je podigao glavu i upitno pogledao u visoku figuru koja je stajala pored kaveza u kome je donedavno bila zato‐ čena. "Za tvoju majku", reče Maerlin. "Za oči tvoje majke." "Istinu zboriš?", prošaputao je Tim. "Istinu, kao što je istinita kornjača koja na leđima nosi svet. Prevalio si dugačak put, pokazao si veliku hrabrost - i ne malo budalastosti, ali ćemo preći preko toga, budući da te stvari često idu podruku, pogotovo kod mladih - i oslobo‐ dio si me iz oblika u kome sam bio zarobljen tušta i tma godina. Za to moraš da budeš nagrađen. A sad zatvori bočicu i ustani."

"Blagodarim", reče Tim. Ruke su mu se tresle, a oči bile zamagljene od suza, ali je uspeo da zavrne čep i ne prospe preostalu tečnost. "Mislio sam da si ti Čuvar Zraka, vala jesam, ali mi je Darija kazala drugačije." " A ko je Darija?" "Sužanj, kao i ti. Zaključana u malenoj mašini koju su mi dali stanovnici močvare Fagonard. Mislim da je sada mrtva." "Zao mi je zbog tvog gubitka, sinko." "Bila mi je prijateljica", reče jednostavno Tim. Maerlin klimnu glavom. "Ovo je tužan svet, Time Rose. Što se mene tiče, budući da je ovo Zrak Lava, bila je to nje‐ gova mala šala da me preobrazi u oblik velike mačke. Premda ne u obličje Aslana, jer takvu magiju čak ni on ne može da izvede… iako bi voleo da može, jašta. Ili da ubije Aslana i sve ostale Čuvare, tako da se preostali Zrakovi sruše." "Poreznik", prošaputao je Tim. Maerlin je zabacio glavu unazad i nasmejao se. Kupasta kapa je ostala da mu stoji na glavi, a Tim je pomislio da je i ona čarobna. "Jok, jok, ne on. Malo magije i dug život je sve za šta je on sposoban. Ne, Time, postoji neko kudikamo moćniji od čoveka u crnom. Kada Veliki uperi prstom sa mesta gde obitava, Široki Plašt navrat-nanos hita da izvrši njegovu zapovest. No, tvoja smrt nije bila jedna od naredbi Crvenog Kralja, a onaj koga nazivaš poreznikom platiće za svoje budalasto ponašanje, siguran sam u to. Previše je dra‐ gocen da ga Kralj ubije, ali da ga povredi? Da ga kazn?. Jašta, mislim da mu to predstoji." "Šta će mu uraditi? Taj Crveni Kralj?" "Najbolje da ne znaš, ali u jedno možeš da budeš sigu‐ ran: niko u selu Drvo nikad više neće videti poreznika. Nje‐ govi dani ubiranja poreza su konačno odbrojani." "A hoće li moja mama… hoće li zaista moći ponovo da vidi?" "Jašta, pošto si mi pomogao. Nisam poslednja osoba kojoj ćeš služiti u životu." Pokazao je na Timov kaiš. "To je

samo prvi revolver koji ćeš nositi, i najlakši." Tim je pogledao u četvoropuc, ali je iz pojasa izvadio očevu ručnu sekiricu. "Revolveri nisu za takve kao što sam ja, sai. Ja sam samo običan seoski dečak. Biću drvoseča, baš kao i moj tata. Selo Drvo je moje mesto i ostaću tamo." Stari mag ga je pronicljivo pogledao. "Kažeš to sa seki‐ rom u šaci, ali da li bi to rekao da umesto nje držiš revol‐ ver? Da li bi to kazalo tvoje srce? Nemoj da odgovaraš, jer ti u očima vidim istinu. Ka će te odvesti daleko od sela Drvo." "Ali ja ga volim", prošaputao je Tim. "Drvo će još neko vreme ostati tamo gde je, stoga nemoj da se brineš. Ali me dobro počuj i poslušaj." Oslonio se rukama na kolena i savio visoko, koščato telo prema Timu. Brada mu je šibala tamo-amo na zamirućem vetru, a drago kamenje uhvaćeno u njoj je svetlucalo poput vatre. Lice mu je bilo usukano, kao poreznikovo, ali ga je osvetljavala ozbiljnost umesto zlobnog humora i ljubaznost umesto okrutnosti. "Kada se vratiš u svoju kolibu - putovanje koje će biti znatno brže od onog koje te je dovelo ovamo, i kudikamo bezbednije - otići ćeš do svoje majke i sipaćeš joj poslednje kapi iz bočice u oči. Onda joj moraš dati očevu sekiru. Razu‐ meš li me? Njegov srećni novčić ćeš nositi čitavog života - sahraniće te s njim oko vrata - ali daj majci očevu sekiru. Učini to smesta." "Z-zašto?" Zamršeni žbunovi Maerlinovih obrva se spojiše; krajevi usana mu se poviše nadole; ljubaznost je odjednom nestala, a zamenila ju je zastrašujuća tvrdoglavost. "Nije na tebi da pitaš, dečko. Kada ka dođe, dolazi poput vetra - poput stu‐ dentresa. Hoćeš li me poslušati?" "Hoću", odgovorio je Tim, uplašen. "Daću joj sekiru, kao što kažeš." "Dobro." Mag se okrenuo prema čaršavu ispod koga su proveli studentres i podigao ruke iznad njega. Kraj pokrivača nado‐

mak kaveza se podigao uz oštar zvuk gužvanja i presavio, a čaršav se iznenada prepolovio. Ponovo se presavio i postao veličine stolnjaka. Tim je pomislio da bi žene iz sela veoma mnogo želele da imaju magiju kao što je ova kad treba na‐ mestiti krevete i zapitao se da li je takva ideja svetogrđe. "Ne, ne, uveren sam da si u pravu", reče odsutno Maer‐ lin. "Ali bi se iskvarilo i izazvalo bučne proslave. Magija je prepuna trikova, čak i za starca kao što sam ja." "Sai… da li je istina da živiš unazad kroz vreme?" Maerlin je podigao ruke u gestu zabavljene razdraženo‐ sti; rukavi njegove odore su se zasukali, otkrivši ruke tanke i bele poput grana breze. "Svi tako misle, dečko, a ako kažem drugačije, i dalje će tako misliti, zar ne? Živim onako kako živim, Time, a istina je da sam ovih dana uglavnom u penziji. Jesi li takođe čuo za moju magičnu kuću u šumi?" "Jesam!" "A ako ti kažem da živim u pećini sa samo jednim stolom i slamaricom na podu, a ti to ispričaš ostalima, da li bi ti po‐ verovali?" Tim je razmislio o tome, a zatim zavrteo glavom. "Ne. Ne bi. Sumnjam da će ljudi uopšte poverovati u to da sam te sreo." "To je njihova stvar. Što se tebe tiče… jesi li spreman da se vratiš?" "Mogu li da postavim još jedno pitanje?" Mag je podigao prst u vazduh. "Samo jedno. Jer sam proveo mnogo dugih godina u onom tamo kavezu - koji je, kao što vidiš, ostao da stoji na potpuno istom mestu, uprkos snažnom duvanju vetra - i umorio sam se od sranja u onu tamo rupu. Živeti monaški jednostavno sasvim je fino, ali postoji granica. Postavi svoje pitanje." "Kako te je zarobio Crveni Kralj?" "On nikoga ne može da zarobi, Time - i sam je zarobljen, zatočen na vrhu Mračne kule. Ali on ima moći i ima svoje poklisare. Onaj koga si upoznao je daleko od najmoćnijih među njima. Jedan čovek je došao u moju pećinu. Obmanuo me je da poverujem u to da je putujući torbar, jer je njegova

magija bila jaka. Magija koju mu je ustupio Kralj, kao što moraš da razumeš." Tim je rizikovao još jedno pitanje. "Magija snažnija od tvoje?" "Jok, ali…" Maerlin je uzdahnuo i pogledao u jutarnje nebo. Tim je zapanjeno shvatio da se čarobnjak stidi. "Bio sam pijan." "Oh", reče tiho Tim. Nije znao šta drugo da kaže. "Dosta beseđenja", reče mag. "Sedi na ćihm." "Na…?" Maerlin je pokazao na ono što je katkad bilo salveta, po‐ nekad čaršav, a sada je bilo stolnjak. "Na to. I ne brini o tome da ćeš ga isprljati čizmama. Koristili su ga mnogo štrokaviji putnici od tebe." Tim je brinuo tačno o tome, ali je ipak stao na stolnjak, a zatim seo. "A sada, pero. Uzmi ga u ruke. Potiče iz repa Garude, orla koji čuva drugi kraj ovog Zraka. Ili mi je barem tako rečeno, mada mi je, kada sam bio mali - da, nekad sam bio mali, Time, sine Džekov - takođe rečeno da roditelji prona‐ laze bebe ispod glavica kupusa u bašti." Tim jedva da je čuo njegove reči. Uzeo je pero koje je tijgar spasao da ne odleti na vetru i sada ga je držao u šaci. Maerlin ga je osmotrio ispod svoje visoke žute kape. "Kada stigneš kući, šta ćeš prvo da uradiš?" "Staviću kapi u mamine oči." "Dobro, a zatim?" "Daću joj tatinu sekiru." "Nemoj da zaboraviš." Starac se nagnuo napred i polju‐ bio Tima u čelo. Na tren, čitav svet je zablistao pred deča‐ kovim očima jednako bleštavo kao što su sijale zvezde na vrhuncu studentresa. Na trenutak sve je bilo tamo. "Ti si hrabar dečak sa junačkim srcem - što će drugi uvideti i tako te prozvati. A sada idi s mojom zahvalnošću, i odleti kući."

"D-d-da odletim? Kako?" "Kako hodaš? Samo misli na to. Misli na dom." Hiljadu bora je izboralo uglove starčevih očiju kada se nasmešio. "Jer, kao što je to neko poznat jednom prilikom rekao, ne postoji mesto kao što je dom. Vidi ga! Vidi ga veoma dobro!" Tim je pomisho na kolibu u kojoj je odrastao i na sobu u kojoj je čitavog života tonuo u san slušajući vetar napolju, vetar koji je pripovedao priče o drugim mestima i drugim životima. Pomislio je na štalu gde su Misti i Malecka bile smeštene i ponadao se da ih je neko hranio. Slamnati Vilem, možda. Pomislio je na izvor na kome je napunio vodom tohko mnogo kofa. Najviše od svega je mislio na majku: na njeno snažno telo sa širokim ramenima, njenu ke‐ stenjastu kosu, njene oči kada su bile pune smeha umesto brige i jada. Pomislio je: Kako mi nedostaješ, mama… a kada je to učinio, stolnjak se podigao sa stenovitog tla i zalebdeo iznad njegovih senki. Tim je zaprepašćeno usisao vazduh kroz zube, a zatim se okrenuo. Sada je lebdeo u vazduhu više od Maerlinove kape, a čarobnjak je morao da podigne glavu da bi ga po‐ gledao. "Šta ako padnem?", viknu Tim. Maerlin se nasmejao. "Pre ili kasnije, svi padnemo. Zasada, čvrsto drži pero! Ćilim te neće zbaciti, stoga samo čvrsto drži pero i misli na dom!" Tim je stegnuo pero ispred sebe i pomislio na Drvo: na glavnu ulicu, kovačnicu sa pogrebnim zavodom pozadi i groblje, farme, pilanu pokraj reke, kolibu udovice Smak, i - najviše od svega - na svoju kuću sa okućnicom. Ćilim je uz‐ leteo još više, nekoliko trenutaka lebdeo iznad Dogana (kao da odlučuje), a zatim poleteo na jug duž tragova studentre‐ sa. Isprva se kretao polako, ali, kada mu je senka pala na injem oivičenu masu drveća sravnjenog sa zemljom, done‐ davno milion jutara netaknute šume, počeo je da leti sve brže.

Timu je na pamet pala strašna misao: šta ako je studen‐ tres prešao preko njegovog sela, zaledio ga i pobio sve u njemu, uključujući i Nel Ros? Okrenuo se da dovikne to pi‐ tanje Maerlinu, ali je volšebnik već nestao sa vidika. Tim ga je video još jedanput, ali, kada se to dogodilo, i sam je bio starac. Ali to je priča za neki drugi dan. Leteći ćilim se uzdizao sve dok svet ispod njega nije raspro‐ stro kao mapa. Ali magija koja je zaštitila Tima i njegovog krznatog cimera od oluje je i dalje radila, a iako je mogao da čuje kako poslednji ledeni dah studentresa zviždi svuda oko njega, bilo mu je savršeno toplo. Sedeo je prekrštenih nogu na tom prevoznom sredstvu kao mladi princ pustinje Mohejn na olifantu, držeći Garudino pero ispred sebe. Osećao se kao Garuda, dok je leteo visoko iznad ogromnog područja divljine sličnog džinovskoj zelenoj haljini, toliko tamnoj da je bila bezmalo crna. Pa ipak, kroz šumu je prola‐ zio ožiljak sive boje, kao da je haljina bila rasečena da otkri‐ je prljavu podsuknju ispod. Studentres je uništio sve što je dodirnuo, premda je šuma kao celina bila veoma malo ozle‐ đena. Staza uništenja nije bila šira od četrdeset točkova. Ipak, četrdeset točkova širine je bilo dovoljno da u pot‐ punosti razori močvaru Fagonard. Crna močvarna voda se pretvorila u žućkastobele katarakte leda. Sivo, čvornovato drveće koje je raslo iz vode je bilo sravnjeno sa zemljom. Busenje više nije bilo zeleno; sada je izgledalo kao mlečno staklo. Čamac blatnih ljudi je ležao nasukan na jednom busenu i izvrnut na stranu. Tim je pomislio na kormilara i poglavicu i sve ostale blatne ljude, i briznuo u ogorčen plač. Da nije bilo njih, sada bi ležao zaleđen na nekom od tih busenova pet stotina stopa ispod. Narod iz močvare ga je nahranio i poklonio mu Dariju, njegovu dobru vilu. To nije bilo praved‐ no, nije bilo pravedno. Tako je vikalo njegovo dečje srce, a