Vetar kroz kljucaonicu - Stephen King

"Da", reče Everlin, "jer su oni došli da to ubiju." Fortuna se sumnjičavo zagledala u nas, a potom ponovo pogledala u Everlin. "Mogu li? Izgledaju tako mlado." Shvatila je da njene reči mora da zvuče neučtivo, a ru‐ menilo je obojilo obraz koji smo mogli da vidimo. Malčice se zateturala, a Everlin ju je obgrlila. Bilo je jasno da je Fortu‐ na bila gadno ozleđena, a telo joj se i dalje nalazilo daleko od potpunog oporavka. Krv koja joj se slivala niz lice imala je važnija posla u ostalim delovima njenog tela. Uglavnom ispod zavoja, pretpostavljao sam, ali s obzirom na kabastu haljinu koju je nosila, bilo je nemoguće kazati gde je još mogla biti ranjena. "Možda su još godinu-dve daleko od toga da se briju više no jedanput u nedelju dana, ali oni su revolveraši, Forti. Ako oni ne mogu da dovedu u red ovaj prokleti grad, onda niko ne može. Osim toga, to će ti činiti dobro. Strah je crv koji mora da se izbaci iz tela pre nego što se razmnoži. A sada im ispričaj." Ispričala je. Dok je govorila, ostale sestre iz Serenitija su izašle, dve noseći sto, ostale noseći hranu i piće. Bolje na‐ mirnice nego što smo imali na Trubici, sudeći po izgledu i mirisu, pa ipak do vremena kad je Fortuna ispričala svoju kratku i užasnu priču, više nisam bio gladan. Niti je, sudeći po izrazu na njegovom licu, bio Džejmi. Bio je sumrak, dve nedelje i dan ranije. Ona i još jedna žena, Dolores, izašle su napolje da zatvore kapiju i izvade vodu iz bunara za večernje kućne poslove. Fortuna je nosila kofu, pa je stoga preživela. Dok je Dolores zatvarala kapiju, stvorenje ju je udarcem otvorilo, ščepalo je i dugim čeljusti‐ ma joj odgrizlo glavu sa ramena. Fortuna je rekla da je to dobro videla, zato što se visoko na nebu uzdizao Torbarev mesec. Stvorenje je bilo više od čoveka, sa krljuštima umesto kože i dugačkim repom koji se vukao po zemlji. Žuć‐ kaste oči sa suženim tamnim zenicama blistale su u spljo‐

štenoj glavi. Usta su bila zamka ispunjena zubima, pri čemu je svaki bio dugačak kao čovečja šaka. Sa zuba stvora ka‐ pljala je Doloresina krv kad je spustilo njeno još uvek trza‐ juće telo na kaldrmu dvorišta i potrčalo na zdepastim nogama prema bunaru gde je stajala Fortuna. "Okrenula sam se da pobegnem… uhvatilo me je… i ne sećam se ničega više." "Ja se sećam", reče sumorno Everlin. "Čula sam vrištanje i istrčala napolje sa našom puškom. Posredi je dugačka stvar sa levkom na kraju cevi. Napunjena je pre nebrojeno mnogo godina, ali nijedna od nas nije nikad pucala iz nje. Koliko mi je poznato, mogla je da mi eksplodira u rukama. Međutim, videla sam kako stvorenje kida lice jadnoj Fortu‐ ni, a zatim i još nešto, takođe. Kada sam to ugledala, uopšte nisam mislila na rizik. Nijednom nisam pomislila da ću možda ubiti jadnu Fortunu, kao ni stvorenje, pucnjem iz puške." "Volela bih da si me ubila", reče Fortuna. "Oh, kako bih to volela." Sela je na jednu od stolica postavljenih oko stola, zarila lice u šake i zaplakala. Njeno preostalo oko je to uči‐ nilo, barem. "Nikada to nemoj da kažeš", rekla joj je Everlin i pomazi‐ la je po kosi na strani glave koja nije bila prekrivena zavoji‐ ma. "Jer to je bogohuljenje." "Jeste li ga pogodili?", upitah. "Malo. Naša stara puška ispaljuje sačmu, a jedno zrno - ili možda i više od jednog - otkinulo je nekoliko čvorova i kr‐ ljušti na glavi stvora. Crna katranasta tečnost je prsnula u vazduh. Videle smo je kasnije na kaldrmi i prekrile peskom ne dodirujući je, iz straha da će nas otrovati kroz kožu. Stvorenje je ispustilo Fortunu i mislim da se skoro odlučilo da dođe po mene. Stoga sam uperila pušku ka stvoru, premda takvo oružje može da opali samo jednom, nakon čega mora da se ponovo napuni barutom i dramlijom. Rekla sam mu da priđe. Rekla sam da ću sačekati da se dobrano približi, tako da se sačma ne razleti." Hraknula je i pljunula u prašinu. "Mora da stvor poseduje nekakav mozak čak i

kad nije u ljudskom obliku, zato što me je čulo i pobeglo. Ali pre nego što se izgubilo sa vidika, okrenulo se i pogledalo u mene. Kao da me obeležava. Pa, neka. Nemam više sačme za pušku, i neću je imati osim ako putujući torbar ne bude imao malo na prodaju, ali zato imam ovo." Zadigla je suknju do kolena, a mi smo ugledali kasapski nož u kanijama od sirove kože privezanim oko njene butine. "Stoga, neka stvorenje dođe po Everlin, kćerku Rozeni‐ nu." "Kazali ste ranije da ste videli još nešto", rekoh. Odmerila me je bleštavocrnim očima, a zatim se okrenu‐ la prema okupljenim ženama. "Klemi, Brijana, poslužite hranu. Fortuna, ti ćeš izgovoriti molitvu, i obavezno zamoli Gospoda da ti oprosti na bogohuljenju i zahvali mu se što ti srce još uvek kuca." Everlin me je uhvatila za nadlakticu, progurala kroz kapiju i odvela do bunara gde je nesrećna Fortuna bila na‐ padnuta. Tamo smo bili sami. "Videla sam mu palamar", tiho mi je kazala. "Dugačak i zakrivljen poput sablje, trzajući i pun crne tečnosti koja stvoru služi umesto krvi… služi mu umesto krvi u tom oblič‐ ju, u svakom slučaju. Naumilo je da ubije Fortunu kao što je ubilo Dolores, jašta, tačno tako, ali je takođe smeralo da je pojebe. Nameravalo je da je jebe dok je umirala." Džejmi i ja smo obedovali zajedno sa ženama - čak je i For‐ tuna pojela malo - a potom smo uzjahah konje i krenuh ka gradu. Međutim, pre nego što smo otišh, Everlin je stala pored mog konja i ponovo mi se obratila. "Kada se tvoj posao ovde završi, dođi da me ponovo vidiš. Imam nešto za tebe." "Šta bi to moglo da bude, sai?" Zavrtela je glavom. "Sad nije pravo vreme. Ali, kada pro‐ kletinja bude mrtva, dođi ovamo." Uhvatila me je za šaku, prinela je usnama i poljubila. "Znam ko si, jer ne živi li tvoja

majka na tvom licu? Dođi k meni, Rolande, sine Gabrijelin. Nemoj omanuti." Onda se odmaknula u stranu pre nego što sam uspeo da prozborim i jednu jedinu reč i projezdila kroz kapiju. Glavna ulica Debarije je bila široka i popločana, iako su se kamene ploče na mnogo mesta izdrobile u zemljani prah i nestaće u potpunosti pre nego što protekne mnogo godina. U gradu se odvijala živa trgovačka delatnost, a sudeći na osnovu zvukova koji su dopirali iz saluna, ugostitelji su dobro poslovali. Videli smo svega šačicu konja i mazgi pri‐ vezanih za stubove, doduše - u tom delu sveta, marva je slu‐ žila za trgovinu i ishranu, a ne za jahanje. Žena koja je izlazila iz dućana sa košarom u naručju ugledala nas je i zablenula se. Otrčala je natrag u prodavni‐ cu, a nekoliko ljudi je izašlo. Kad smo konačno stigli do šeri‐ fove kancelarije - nevelike drvene građevine priljubljene uz kudikamo veći gradski zatvor sagrađen od kamena - obe strane Glavne ulice su bile načičkane posmatračima. "Jeste li došli da ubijete kožnog čoveka?", viknu žena sa košarom. "Ta dvojica ne izgledaju dovoljno staro da ubiju bocu raži", doviknu muškarac ispred saluna Vesela družina. Nje‐ gova dosetka je izazvala sveopšti smeh i žamor odobrava‐ nja. "Grad sada deluje dovoljno zaposleno", reče Džejmi, sila‐ zeći s konja i gledajući u četrdeset-pedeset muškaraca i žena koji su ostavili svoje poslove (i zadovoljstva) da bi bacili pogled na nas. "Biće drugačije posle zalaska sunca", rekoh. "To je vreme kada stvorenja kao što je ovaj kožni čovek vršljaju i haraju. Ili barem Vanej tako kaže." Ušli smo u šerifovu kancelariju. Hju Pivi je imao golemu trbušinu, dugu sedu kosu i oklembešene brkove. Lice mu je bilo duboko izborano i izmučeno brigom. Spazio je naše re‐

volvere i delovao kao da mu je pao kamen sa srca. Zapazio je naša ćosava lica i ponovo se namrštio. Obrisao je vrh pera kojim je pisao, ustao i ispružio ruku. Ovaj tip nije po‐ zdravljao prinošenjem pesnice čelu. Pošto smo se rukovali i predstavili, rekao je: "Ne želim da vas omalovažavam, momci, ali nadao sam se da ću videti Stivena Desčejna lično. A možda čak i Pitera Makvrisa." "Makvris je umro pre tri godine", rekoh. Pivi je izgledao šokirano. "Ma šta kažeš? Jerbo je bio spretan sa pištoljem. Veoma spretan." "Umro je od groznice." Najverovatnije izazvane otrovom, ali to nije predstavljalo nešto što je šerif Hju Pivi iz Debarije morao da zna. "Što se tiče Stivena, on je zaokupljen drugim stvarima, pa je stoga poslao mene. Ja sam mu sin." "Jesje, jesje, čuo sam malčice o tebi i tvojim poduhvati‐ ma u Mehisu, jerbo čak i ovde stižu poneke vesti. Imamo titaa žicu, pa čak i đing-đang." Pokazao je na napravu na zidu. Na cigli ispod sokoćala nalazio se znak na kojem je pisalo: NE DIRATI BREZ DOZVOLE. "Veza je nekad išla sve do Gileada, ali ovih dana ide samo do Salivuda na jugu, Džefersonovog ranča na severu i sela u podnožju planine - Male Debarije, tako ga zovemo. Imamo čak i nekoliko ulič‐ nih lampi koje još uvek rade - ne gasne ili kerozinske već prave-pravcate ilektrične svetiljke, shvatate. Građani misle da će svetlost držati stvora podalje." Uzdahnuo je. "Ja sam manje uveren u to. Ovo je đavolja rabota, mladići. Ponekad mi se čini kao da se čitav svet odvezao od sidrišta." "I jeste", rekoh. "Ali, ono što je odvezano, može ponovo biti zavezano, šerife." "Ako tako kažeš." Pročistio je grlo. "Sad, nemojte ovo shvatiti kao nepoštovanje, znam da ste oni za koje se izdaje‐ te, ali mi je obećan sigul. Ako ste ga doneli, želeo bih da ga dobijem, jerbo mi mnogo znači." Otvorio sam ruksak-vreću i izvadio ono što sam dobio od oca: malu drvenu kutiju sa očevim amblemom - slovo D sa malim S unutra - utisnutim na poklopcu na šarkama. Pivi ju je uzeo, a osmejak mu je izvio krajeve usana ispod dugih

brkova. Meni je ličio na osmeh prisećanja - izbrisao mu je godine sa lica. "Znaš li šta je unutra?" "Ne." Nije mi bilo rečeno da pogledam. Pivi je otvorio kutiju, bacio pogled unutra, a onda ponovo osmotrio Džejmija i mene. "Nekad, kada sam bio samo običan zamenik šerifa, Stiven Desčejn je poveo mene, tadašnjeg šerifa, i sedmočlanu poteru protiv bande Krouo‐ vih. Da li ti je otac ikada pričao o bandi Krouovih?" Odmahnuo sam glavom. "Oni nisu bili kožni ljudi, ne, ali su svejedno bili nezgod‐ na bagra. Pljačkali su sve što je moglo da se pohara, ne samo u Debariji već duž čitavog područja rančeva. Vozove, takođe, ako bi saznali da je neki od njih vredan zaustavlja‐ nja. Međutim, njihov glavni posao su predstavljale otmice zarad plaćanja otkupnine. Kukavički zločin, jakako - rečeno mi je da je Farsonu naročito drag - ali i te kako isplativ. "Tvoj ćale se pojavio u gradu svega dan nakon što je banda Krouovih otela rančerovu suprugu - Belindu Dulin. Njenom mužu je pošlo za rukom da se odveže čim su otišli i pozvao je đing-đangom šerifovu kancelariju. Krouovi nisu znali za postojanje đing-đanga, i to je bila njihova propast. Dabome da je pomoglo to što je revolveraš u tom trenutku obilazio ovaj deo sveta; u tim danima umeli su da se pojave kada i gde su bili potrebni." Pogledao je u nas. "Možda još uvek umeju. U svakom slu‐ čaju, otišli smo do ranča dok su tragovi još uvek bili sveži. Postojala su mesta na kojima je svako od nas mogao da izgubi trag otmičara - severno odavde tlo je uglavnom sači‐ njeno od tvrde zemlje, shvatate - ali je tvoj otac imao oštre oči da ne poveruješ. Sokolovi ne mogu da se mere s njim, pa čak ni orlovi." Znao sam za očev oštar vid i njegov talenat za praćenje tragova. Takođe sam znao da ova priča verovatno nema ni‐ kakve veze sa našim poslom u Debariji i trebalo je da ga prekinem. Ali otac mi nikad nije pričao o svojim mlađim danima, a ja sam želeo da čujem ovu priču. Štaviše, izgarao

sam od želje da je čujem. A ispostavilo se da je ipak imala malo više veze s našim poslom u Debariji nego što sam isprva mislio. "Trag je vodio u pravcu rudnika soli - onome što žitelji Debarije nazivaju slanim kućama. U tim danima, rudnici su bili napušteni; to se desilo pre nego što je pre dvadeset godina pronađena nova žila." "Žila?", upita Džejmi. "Nalazište", rekoh. "Misli na novo nalazište." "Jašta, pravo veliš. Međutim, u to vreme su sva rudarska okna bila napuštena i pružala su odlično sklonište ljudima kao što su bili ti grozomorni Krouovi. Nakon što je trag na‐ pustio ravnice, prolazio je između visokih stena pre nego što je izašao u Niskoj čistini, što će reći pašnjacima u pod‐ nožju planine ispod slanih kuća. Niska čistina je mesto gde je jednog pastira nedavno ubilo nešto što je ličilo na…" "Na vuka", rekoh. "To znamo. Nastavite." "Dobro ste obavešteni, jelda? Pa, to je dobro. Elem, gde sam ono stao? Ah, znam - kod tih stena danaske poznatih u ovim krajevima kao Vododerina Zasede. To nije prava vodo‐ derina, ali pretpostavljam da se ljudima sviđa kako ime zvuči. Tragovi su tamo odlazili, ali je Desčejn želeo da je obiđe i sa istoka priđe slanim kućama. Sa Visoke čistine. Ta‐ dašnji šerif Pi Anderson nije hteo ni da čuje za to. Bio je željan kao ptica koja je spazila crva, lud da nastavi dalje. Rekao je da će im trebati čitava tri dana da obiđu vododeri‐ nu, a dotad će žena možda već biti mrtva, a Krouovi bog zna gde. Rekao je da on ide pravo napred i da će ići sam ako niko ne bidne 'teo da krene s njim. 'Osim ako mi u ime Gileada ne zapovediš da postupim drugačije', rekao je tvom ćaletu. 'Ni ne pomišljaj na to', odgovorio mu je Desčejn, 'jer De‐ barija je tvoj grad; ja imam svoj' "Potera je otišla. Ja sam ostao s tvojim ćaletom, momče. Šerif Anderson se okrenuo u sedlu ka meni i kazao: 'Nadam se da unajmljuju radnike na nekom ranču, Hjui, jerbo su

tvoji dani nošenja metalne zvezde na grudima odbrojani. Završio sam s tobom' "To behu poslednje reči koje mi je šerif Anderson ikad uputio. Odjahali su. Stiven od Gileada je čučnuo, a ja sam mu se pridružio. Nakon pola sata tišine - možda malo duže - rekoh mu: 'Mislio sam da ćemo zaobići vododerinu… osim ako i ti nisi završio sa mnom' 'Ne', rekao je. 'Tvoje zaposlenje me se ne tiče, zameniče' 'Pa, šta onda čekamo?' "'Pucnjavu', reče on, i ni pet minuta docnije je zbilja za‐ čusmo. Pucnjavu i krike. Nije dugo potrajalo. Krouovi su videli naš dolazak - verovatno je odblesak sunca na izlože‐ nom metalu sedala bio dovoljan da im privuče pažnju, jerbo je Taja Krou bio prefrigan tip - i vratili se natrag. Sakrili su se među visoke stene i zasuli olovom šerifa Andersona i čla‐ nove potere. Na svetu je tih dana postojalo više oružja negoli danaske, a Krouovi su ga imali više nego dovoljno. Čak i brzopucaljku il' dve. "Stoga smo zaobišli vododerinu, u redu? Bila su nam po‐ trebna svega dva dana, zato što je Stiven Desčejn nametnuo brz tempo. Trećeg dana smo se ulogorili na padini i ustali pre svitanja. Sad, ako ne znate, a nema nikakvog razloga da znate, slane kuće su samo obične pećine u litici. Čitave fa‐ milije su živele u njima, a ne samo rudari. Tuneli se iz njih spuštaju u utrobu zemlje. Ali, ko što rekoh, u tim danima sve behu napuštene. Pa ipak, videli smo kako dim izlazi kroz otvor na vrhu jedne slane kuće, a to je bilo dobro kao oglašivač koji stoji ispred vašarske šatre i doziva ljude unutra na predstavu, shvatate. "'Sada je pravo vreme', reče mi Stiven, 'zato što su pro‐ veli poslednje dve noći, nakon što su se uverili da su be‐ zbedni, duboko u piću. Biće mamurni i pospani. Hoćeš li se boriti zajedno sa mnom?' 'Jašta, revolverašu, hoću', rekoh mu." Kada je Pivi izgovorio ove reči, nesvesno je ispravio leđa. Izgledao je mlađe. Š

"Šunjali smo se poslednjih pedeset-šezdeset metara, tvoj ćale sa pištoljem na gotovs, za slučaj da su Krouovi postavi‐ li stražara. Jesu, ali bio je to samo običan dečak, i spavao je. Stiven Desčejn je vratio revolver u futrolu, udario stražara kamenom po glavi i spustio ga na zemlju. Kasnije sam video tog momka kako stoji na vešalima sa suzama u očima, une‐ ređenih čakšira i omčom oko vrata. Imao je svega četrnaest godina, pa ipak je napastvovao sai Dulin - otetu ženu, do‐ voljno staru da mu bude baka - baš ko i svi ostali, a ja nisam prolio nijednu suzu kada je uže okončalo njegove povike za milost. So koju uzmeš jeste so koju moraš da platiš, kao što će vam kazati svako u ovim krajevima. "Revolveraš se ušunjao unutra, a ja sam mu bio za petama. Svi banditi su ležali unaokolo i hrkali kao psi. Do‐ vraga, momci, oni i jesu bili pseta. Belinda Dulin je bila vezana za stub. Ugledala nas je, a oči joj se razrogačiše. Stiven Desčejn je pokazao na nju, zatim na sebe, onda je spojio dlanove, a potom ponovo pokazao na nju. Bezbedna si, značio je njegov gest. Nikad nisam zaboravio izraz za‐ hvalnosti na njenom licu kada mu je klimnula glavom u znak da ga je razumela. Bezbedna si - to je svet u kojem smo odrasli, mladići, svet koji je danaske bezmalo nestao. "Desčejn je onda kazao: 'Probudi se, Alane Krou, osim ukoliko nećeš da stupiš na čistinu na kraju puta sa zatvore‐ nim očima. Budite se, svi vi' "Probudili su se. Desčejn nikad nije smerao da pokuša i sve ih pohvata žive - to bi bila ludost, siguran sam da to uvi‐ đate - ali nije želeo ni da ih pobije na spavanju, takođe. Raz‐ budili su se do različitih stupnjeva, ali ne zadugo. Stiven je potegao revolvere toliko brzo da nisam ni video kako mu se ruke pokreću. Brže od munje. Ti revolveri sa velikim drška‐ ma od sandalovine su mu u jednom trenutku visili na kuko‐ vima; već u sledećem je pucao, a pucnjevi su poput grmlja‐ vine odjeknuli u tom skučenom prostoru. Ali to me nije osu‐ jetilo da potegnem pištolj. Bila je to samo obična stara pu‐ caljka koju sam nasledio od dede, ali sam ucmekao dvojicu

njime. Prva dva čoveka koja sam ubio u životu. Od tada ih je bilo još mnogo, žao mi je što to kažem. "Jedini koji je preživeo naš prvi plotun bio je Taja Krou lično - Alan Krou. On je bio starac čija je jedna strana lica bila zamrznuta u iskeženoj grimasi usled moždane kapi ili nečeg sličnog, ali se svejedno kretao brzo poput samog đavola. Bio je u pidžami, a pištolj mu je bio tutnut u čizmu na kraju vreće za spavanje. Zgrabio je oružje i okrenuo se prema nama. Stiven ga je upucao, ali je matori kučkin sin ipak uspeo da opali jedan hitac. Kuršum je odleteo u stranu, ali…" Šerif Pivi, koji u tim danima nije mogao biti stariji od nas dvojice u trenutku dok smo stajali pred njim, otvorio je po‐ klopac kutije, na trenutak osmotrio ono što je ugledao unutra, a zatim pogledao u mene. Taj neznatni osmejakpri‐ sećanja mu je i dalje dodirivao krajeve usana. "Jesi li ikada vido ožiljak na očevoj ruci, Rolande? Evo ovde?" Dodirnuo je mesto na svojoj ruci, tik iznad lakta. Telo mog oca je predstavljalo mapu ožiljaka, ali tu mapu sam dobro znao. Ožiljak iznad njegovog lakta je bio duboka jamica, skoro nalik onima na Pivijevim obrazima koje su ot‐ krivali njegovi brkovi kad bi se nasmešio. "Poslednji hitac Taje Kroua je pogodio zid iznad stuba za koji je žena bila vezana, i rikošetirao." Podigao je kutiju i pružio je ka meni. Unutra se nalazio smrskani metak veli‐ kog kalibra. "Izvadio sam ovo iz ruke tvog oca svojim nožem za dranje i dao sam mu ga. Zahvalio mi se i kazao da bi jednog dana trebalo da ga dobijem nazad. I eto ga sad ovde. Ka je točak, sai Desčejn." "Jeste li ikada ispričah ovu priču?", upitah. "Zato što je nikada ranije nisam čuo." "Da sam izvadio metak iz mesa istinskog potomka pogla‐ vara Artura Elda? Ne, nikada, sve dosad. Jer ko bi mi pove‐ rovao?" "Ja verujem', rekoh, "i zahvaljujem vam se. Tane je moglo da ga otruje."

"Jok, jok", reče Pivi i zakikota se. "Ne njega. Eldova krv je prejaka. A da sam ja bio pogođen… ili gadljiv… on bi to sam učinio. Kako se ispostavilo, pustio je da poberem najve‐ ći deo lovorika za sređivanje bande Krouovih, i sve otada sam šerif. Ali ne još dugo. Ova rabota sa kožnim čovekom je previše. Video sam dovoljno krvi, a nemam sklonosti za mi‐ sterije." "Ko će zauzeti vaše mesto?", upitah. Delovao je iznenađeno pitanjem. "Najverovatnije niko. Rudnici će se ponovo ispostiti za nekoliko godina, ovaj put zauvek, a one železničke linije koje i dalje postoje neće po‐ trajati još dugo. Dve stvari će zajedno dokrajčiti Debariju, nekada fin gradić u vreme vaših dedova. Onaj sveti koko‐ šarnik pored koga ste prošli na putu ovamo će, siguran sam, možda preživeti; ništa drugo." Džejmi je izgledao zabrinuto. "Ali, u međuvremenu?" "Neka rančeri, lutalice, svodnici i kockari svi zajedno idu dođavola, svako na vlastiti način. To me se ne tiče, barem ne još dugo. No, neću otići odavde sve dok se ova vražja rabota ne privede kraju, na ovaj ili onaj način." Rekao sam: "Kožni čovek je napao jednu ženu u Sereniti‐ ju. Gadno je ozleđena." "Bili ste tamo, jelda?" "Žene su preplašene." Razmislio sam o tome i setio sam se noža privezanog za butinu debelu poput stabla mlade breze. "Izuzev igumanije, to jest." Zakikotao se. "Everlin. Ta bi pljunula đavolu u oko. A ako bi je odveo dole u Nis, upravljala bi tim mestom u roku od mesec dana." Rekoh: "Imate li ikakvu ideju o tome ko bi taj kožni čovek mogao da bude kada je u ljudskom obliku? Ukoliko imate, kažite nam, preklinjem vas. Jer, kao što je moj otac kazao vašem nekadašnjem šerifu Andersonu, ovo nije naš grad." "Ne mogu vam dati ime, ako na to mislite, ali možda mogu ipak mogu da vam dam nešto. Pođite sa mnom."

Sproveo nas je kroz zasvođeni prolaz iza svog radnog stola u zatvor u obliku slova T. Prebrojao sam osam ćelija duž središnjeg prolaza i desetak manjih u poprečnom hodniku. Sve su bile prazne, izuzev jedne od manjih ćelija, u kojoj je pijanac spavao na slamarici i glasno hrkao. Vrata njegove ćelije stajala su otvorena. "Nekada su sve ove ćelije bile dupke pune u petak i ne‐ delju", reče Pivi. "Krcate pijanim goničima i radnicima sa farmi, shvatate. Danaske većina ljudi noću ostaje u kućama. Čak i petkom i nedeljom. Stočari u svojim barakama, radni‐ ci sa farmi u svojim. Niko ne želi da se pijan tetura kući i usput nabasa na kožnog čoveka." "A rudari u rudnicima soli?", upita Džejmi. "Da li i njih zatvarate, takođe?" "Ne često, jerbo oni imaju vlastite salune u Maloj Deba‐ riji. Dva komada. Rđava mesta. Kad kurve ovde u Veseloj družini ili Kuratoj sreći previše omatore ili postanu previše bolesne da privuku mušterije, završe u Maloj Debariji. Kada se podnapiju 'belog slepila', slanići ne mare mnogo da li kurva ima nos sve dok ima svoj ćup sa medom." "Divota", promrmlja Džejmi. Šerif Pivi je otvorio jednu veliku ćeliju. "Uđite, dečaci. Nemam nimalo papira, ali imam komad krede, a evo ga fin gladak zid. Ovde nas niko neće čuti, takođe, osim ako se Slani Sem ne probudi. Što retko kad čini pre zalaska sunca." Šerif je iz džepa pantalona od kepera izvadio parče krede i na zidu ćelije nacrtao neku vrstu pravougaonika sa zupcima duž čitavog gornje strane. Ličili su na niz naopač‐ ke okrenutih slova V. "Ovo je čitava Debarija", reče Pivi. "Ovde se nalazi žele‐ znička pruga kojom ste stigli." Nacrtao je dve paralelne linije, a dok je to činio, ja sam se setio mašinovođe i starca koji nam je služio kao batler.

"Trubica je iskočio iz šina", rekoh. "Možete li da sakupite nekoliko muškaraca da ga vrate na kolosek? Imamo novca da im platimo za trud, a Džejmi i ja ćemo biti srećni da radimo skupa s njima." "Ne danaske", reče odsutno Pivi. Proučavao je svoju mapu. "Vozovođa je još uvek tamo?" "Da. On i još jedan čovek." "Poslaću Kelina i Viku Fraja sa kočijom. Kelin je moj naj‐ bolji zamenik - druga dvojica ne vrede ni po lule duvana - a Vika mu je sin. Njih dvojica će ih pokupiti i dovesti natrag u grad pre mraka. Imamo vremena, jerbo su dani dugi u ovo doba godine. Zasada, samo obratite pažnju, dečaci. Ovde je pruga, a ovde je Sereniti, gde je napadnuta ta nesrećna de‐ vojka koju ste spomenuli. Na Velikom drumu, vidite." Nacr‐ tao je mali kvadrat koji je predstavljao Sereniti i u njega stavio slovo X. Severno od ženskog prebivališta, gore ka zupcima na vrhu mape, stavio je još jedno slovo X. "Ovde je ubijen Jon Kari, čobanin." Levo od tog slova X, ali umnogome na istoj visini - što će reći, ispod zubaca - stavio je još jedno. "Farma Alora. Sedmoro mrtvih." Još dalje ulevo i malo iznad, kredom je nacrtao još jedno slovo X. "Ovde se nalazi farma Timbersmitovih na Visokoj čistini. Devetoro ubijenih. Tu smo pronašli glavu dečaka na‐ takarenu na stub ograde. Tragovi na tlu svuda unaokolo." "Vučji?", upitao sam. Odmahnuo je glavom. "Jok, već neke vrste velike mačke. Isprva. Pre nego što su se tragovi zametnuli, promenili su se u nešto što je ličilo na kopita. A zatim…" Turobno nas je pogledao. "U otiske ljudskih stopala. Najpre su bili veliki - skoro džinovski - ali zatim sve manji i manji sve dok nisu postali veličine bilo kog čoveka. U svakom slučaju, izgubili smo ih na tvrdoj zemlji. Možda tvoj otac ne bi, sai." Nastavio je da obeležava mapu, a nakon što je završio, zakoračio je unazad kako bismo mogli jasno da je vidimo. "Tak'i ko što ste vi bi trebalo da imaju dobra kefala jed‐ nako kao i brze ruke, odvajkada mi je pričano. Daklem, šta

vi mishte o ovome?" Džejmi je zakoračio napred između redova slamarica (jer ova ćelija mora da je bila namenjena mnoštvu gostiju, naj‐ verovatnije dovođenim u pijanom stanju) i vrhom prsta prešao preko zubaca na vrhu mape, malčice ih razmazavši. "Da li se slane kuće nalaze posvuda na ovom mestu? Po či‐ tavim brdima u podnožju planina?" "Jašta. Slane stene, tako se zovu ta brda." "Gde je Mala Debarija?" Šerif Pivi je nacrtao još jedan pravougaonik, koji je pred‐ stavljao grad rudara u rudnicima soli. Nalazio se blizu slova X koje je označavalo mesto gde su žena i kockar ubijeni… dok su išli prema Maloj Debariji. Džejmi je još neko vreme proučavao mapu, a potom klim‐ nuo. "Izgleda mi kao da bi kožni čovek mogao da bude neko od rudara. Da li i vi isto to mislite?" "Jašta, slanić, iako je i nekoliko njih raščerečeno, takođe. To ima smisla - kol'ko ima smisla i bilo šta drugo u suludoj raboti ko što je ova. Nova žila je mnogo dublja od starih, a svi znaju da u utrobi zemlje ima demona. Možda je neko od rudara nabasao na jednog, probudio ga, a demon ga je za‐ poseo." "U zemlji takođe postoje ostaci Velikog Starog Naroda", rekoh. "Nisu svi opasni, ali neki jesu. Možda je neka od onih starih stvarčica… tih, kako se ono zovu, Džejmi?" "Artifaksi", odgovorio je. "Da, ti. Možda je jedan od tih artifaksa odgovoran. Možda će tip moći da nam ispriča šta mu se desilo, ako ga uhvatimo živog." "Male su šanse za to", zareža Pivi. Pomislio sam da u stvari postoje dobre šanse za tako nešto. Ako budemo mogli da identifikujemo ubicu i uđemo mu u trag po dnevnom svetlu, to jest. "Koliko ima tih slanića?", upitah. "Ni izbliza onoliko koliko ih je bilo u starim danima, zato što sada postoji samo jedna žila, shvatate. Rekao bih da ih nema više od… dve stotine."

Uhvatio sam Džejmijev pogled i u njemu ugledao tračak humora. "Ne beri brigu, Rolande", rekao je. "Siguran sam da možemo sve da ih saslušamo do Žetvene noći. Ako požu‐ rimo." Preterivao je, ali sam ipak video nekoliko nedelja posla pred nama u Debariji. Možda ćemo razgovarati sa kožnim čovekom i opet nećemo moći da ga izdvojimo, bilo zato što je majstor laganja, bilo zato što nema nikakvu krivicu da za‐ taška; njegovo dnevno ja možda uistinu nije znalo šta radi njegovo noćno ja. Poželeo sam da je ovde Katbert, koji je mogao da sagleda naizgled nepovezane stvari i uoči veze između njih, i poželeo sam da je ovde Alejn, sa svojim talen‐ tom da dotakne umove ljudi. Ali ni Džejmi nije bio tako loš, takođe. On je, na kraju krajeva, uvideo ono što je trebalo lično da uočim, ono što mi se nalazilo tačno ispred nosa. U pogledu jedne stvari potpuno sam se slagao sa šerifom Hjuom Pivijem: mrzeo sam misterije. To je nešto što se nikad nije promenilo u mom dugom životu. Nisam dobar u njihovom rešavanju; mozak mi ne radi na takav način. Kada smo se vratili natrag u Pivijevu kancelariju, rekao sam: "Imam nekoliko pitanja koje moram da vam postavim, šerife. Prvo je, hoćete li nam se otvoriti, ako se mi otvorimo vama? Drugo je…" "Drugo pitanje jeste da li vas prihvatam za ono što jeste i prihvatam li ono čime se bavite? Treće je ištem li pomoć i podršku. Šerif Pivi odgovara da, da i da. A sad, za ime božje, uključite kefala, momci, jerbo su prošle više od dve nedelje otkako se to stvorenje pojavilo u Serenitiju, a tada nije napunilo trbuh. Ubrzo će opet biti negde tamo napo‐ lju." "Stvor lovi isključivo noću", reče Džejmi. "Sigurni ste u to?" "Jesam." "Ima li mesec ikakvog uticaja na njega?", upitah. "Zato što savetnik mog oca - i naš učitelj - kaže da u nekim starim legendama…" Č

"Čuo sam legende, sai, al' one u tome greše. Barem što se tiče ovog stvora. Mesec je katkad bio pun kad je stvore‐ nje napadalo - bio je pun Torbarev mesec kad se pojavilo u Serenitiju, skroz prekriveno krljuštima poput aligatora iz Dugih Slanih močvara - ali je svoj posao na farmi Timber‐ smitovih odradilo kada na nebu nije bilo meseca. Voleo bih da mogu da vam kažem drukčije, al' ne mogu. Takođe bih volo da okončam ovo a da pri tome ne moram da vadim nečiju drob iz žbunja ili skidam glavu nekog drugog klinca sa direka ograde. Poslali su vas ovamo da nam pomognete, a ja se svim srcem nadam da možete… premda gajim izve‐ sne sumnje." Kada sam upitao Pivija postoji li u Debariji neki dobar hotel ili pansion, šerif se zakikotao. "Poslednji pansion je držala udovica Brajli. Pre dve godine, pijani kauboj-lutalica pokušao je da je siluje u njenom poljskom klozetu dok je vršila nuždu. Ah ona je oduvek bila spretna žena. Videla mu je izraz u očima i otišla u klozet sa nožem skrivenim ispod kecelje. Prerezala mu je grkljan. Žilavi Bodean, gradski sudija pre nego što je odlu‐ čio da oproba sreću sa uzgajivanjem konja u Kresentu, pro‐ glasio ju je nevinom za manje od pet minuta, ali je gospa za‐ ključila da joj je dosta Debarije i otputovala je vozom natrag u Gilead, gde i dan-danas obitava, u to ne sumnjam. Dva dana nakon što je otišla, neka pijana budala je spalila mesto do temelja. Hotel još uvek stoji. Zove se Očaravajući pogled. Pogled nije očaravajući, momci, a kreveti su prepu‐ ni stenica golemih kao žapčeve očne jabučice. Ne bih spavo u jednom od njih, a da prethodno ne odenem pun oklop Artura Elda." I tako smo našu prvu noć u Debariji proveli u velikoj ćeliji za trežnjenje pijanaca i kavgadžija, ispod kredom iscr‐ tane mape šerifa Pivija. Slani Sem je pušten na slobodu, tako da smo imali čitav zatvor samo za sebe. Napolju, silo‐

vit vetar je zaduvao sa ravnica alkalijuma zapadno od grada. Ječeći zvuk koji je vetar pravio duvajući između streha podsetio me je na priču koju mi je majka čitala kad sam bio dečak - priču o Timu Junačnom i studentresu s kojim je Tim morao da se suoči u Velikoj šumi severno od Novog Hanaana. Razmišljanje o usamljenom dečaku u toj šumi mi je vazda ledilo srce, baš kao što ga je Timova hra‐ brost uvek grejala. Priče koje čujemo u detinjstvu su priče kojih se sećamo čitavog života. Nakon što je jedan naročito snažan udar vetra - koji je u Debariji bio topao, a ne leden kao studentres - uzdrmao bočni zid zatvora i naneo prašinu alkalijuma kroz zatvoreni prozor, Džejmi je progovorio. On je retko kad započinjao razgovor. "Mrzim taj zvuk, Rolande. Neću moći da zaspim čitave noći." Ja sam ga voleo; zvuk vetra je uvek činio da mislim na dobra vremena i daleka mesta. Premda priznajem da sam mogao i bez prašine. "Kako ćemo pronaći tog stvora, Džejmi? Nadam se da imaš neku ideju, zato što ja nemam." "Moraćemo da razgovaramo sa rudarima u rudnicima soli. To. je mesto na kome ćemo započeti potragu. Neko je možda video kako se tip prekriven krvlju krišom vraća u mesto gde žive slanići. Krišom vraća nag. Jer nije mogao da se vrati obučen, osim ako nije skinuo odeću pre preobraža‐ ja." To mi je pružilo kakvu-takvu nadu. Mada, ukoliko je čovek koga smo tražili znao šta je, možda je skinuo odeću kada je osetio da nastupa preobražaj, sakrio je, a potom se kasnije vratio po nju. Ali, ako nije znao… Bila je to tanka nit nade, ali ponekad - ako ste pažljivi i ne prekinete je - možete da povučete tanku nit i razmotate čitavo klupko. "Laku noć, Rolande." "Laku noć, Džejmi."

Sklopio sam oči i pomislio na majku. To sam često radio te godine, ali po prvi put to nisu bile misli o tome kako je iz‐ gledala mrtva, već o tome koliko je bila lepa kada sam bio mali, dok je sedela pored mene na mom krevetu u sobi sa prozorima od obojenog stakla i čitala mi priče. "Gledaj, Ro‐ lande", kazala bi mi, "evo ih bamburi koji sede u nizu i njuše vazduh. Oni znaju, zar ne?" "Da", odgovorio bih, "bamburi znaju." "A šta znaju?", upitala bi me žena koju sam ubio. "Šta to oni znaju, srculence?" "Znaju da dolazi studentres", odgovorio bih. Kapci bi mi dotad postali teški kao tuč, a nekoliko minuta kasnije bih zaspao uz muziku njenog glasa. Kao što sam sada tonuo u san, dok je vetar napolju pre‐ rastao u snažnu oluju. Sa prvim svetlom praskozorja probudio me je prodoran zvuk: RING! RING! RINNNG! Džejmi je još uvek ležao na leđima, raširenih nogu i hrkao. Izvadio sam revolver iz futrole, izašao kroz otvorena vrata ćehje i zateturao se ka tom zapovedajućem zvuku. Bio je to đing-đang kojim se šerif Pivi toliko ponosio. Nije bio prisutan da se javi; vratio se kući da provede noć, a njegova kancelarija je bila prazna. Dok sam stajao tamo sa revolverom u šaci, golih grudi, odeven samo u donje rublje u kojem sam spavao - jer je u ćeliji bilo vruće - skinuo sam kupu za slušanje sa zida, pri‐ slonio njen uzani kraj na uvo i nagnuo se prema cevi za govor. "Da? Halo?" "Ko je to, dovraga?", vrisnuo je glas, toliko glasno da mi je kroz uvo otposlao ekser bola. U Giladu su postojali đingđangovi, možda na stotine koji su i dalje radili, ali nijedan nije bio toliko glasan kao ovaj. Štrecnuo sam se i odmaknuo kupu od uveta, ali sam još uvek mogao da čujem glas koji je izlazio iz nje.

"Halo? Halo? Bogovi prokleli ovo jebeno sokoćalo! HALO?" "Čujem te", rekoh. "Govori tiše, tako ti oca." "Ko je to?" Glas se stišao taman toliko da sam mogao da prinesem kupu za slušanje malo bliže uvetu. Ali ipak ne pre‐ blizu; neću dvaput napraviti istu grešku. "Zamenik šerifa." Džejmi de Kari i ja smo bili najdalje stvari na svetu od toga, ali jednostavnost je obično najbolja. Uvek je najbolja, znam, kad preko đing-đanga pričate sa us‐ paničenim čovekom. "Gde je šerif Pivi?" "Kod kuće sa ženom. Još uvek nema ni pet sati izjutra, kontam. A sad mi reci ko si, odakle govoriš i šta se desilo." "Ovde Kanfild sa Džefersonovog. Ja…" "Sa Džefersonovog čega?." Čuo sam korake iza sebe i naglo se okrenuo, podižući revolver. No, to je bio samo Džejmi, kose ućebane u špiceve od spavanja. Držao je vla‐ stiti revolver i obukao je farmerice, mada je bio bosonog. "Sa Džefersonovog ranča, ti praznoglavi idiote! Moraš da dovedeš šerifa ovamo, i to smesta. Svi su mrtvi. Džefer‐ son, njegova familija, kuvar, svi sezonski kauboji. Krv sa jednog kraja ranča na drugi." "Koliko je mrtvih?", upitah. "Otprilike petnaest. Možda dvadeset. Ko zna?" Kanfild sa Džefersonovog ranča je zajecao. "Svi su u komadima. Šta god da ih je raskomadalo, ostavilo je u životu dva psa, Rozi i Mozi. Zatekli smo ih unutra. Morali smo da ih upucamo. Lizali su krv i jeli prosute mozgove." Do Džefersonovog ranča je bilo deset točkova jahanja, pravo ka severu prema Slanim brdima. Pošli smo sa šerifom Pivijem, Kelinom Frajem - dobrim zamenikom - i njegovim sinom, Vikom. Mašinovođa, za koga se ispostavilo da se zove Travis, takođe je krenuo sa nama, budući da je preno‐ ćio u Frajevom domu. Gonili smo konje do granica izdržlji‐

vosti, ali je uprkos tome sunce bilo visoko na nebu kad smo najzad stigli do Džefersonovog ranča. Barem nam je vetar, koji je i dalje jačao, duvao u leđa. Šerif Pivi je mislio da je Kanfild lutajući kauboj nevezan za ijedan određeni ranč. Pojedini takvi kauboji ponekad po‐ staju odmetnici, ali je većina dovoljno iskrena, obični ljudi koji ne mogu da se skrase na jednom mestu. Kad smo proja‐ hali kroz široku kapiju iznad koje je stajala tabla od brezo‐ vog drveta sa natpisom DŽEFERSON, druga dva kauboja - Kanfildovi sadruzi - bili su s njim. Trojica kauboja su se ti‐ skali jedni uz druge pored ograde korala za konje nadomak velike rančerske kuće. Pola milje ili tu negde dalje ka severu, na vrhu brežuljka se nalazila baraka za smeštaj ka‐ uboja. Sa te udaljenosti, samo su dve stvari izgledale nepri‐ rodno: vrata na južnom kraju barake su zjapila otvorena i njihala su se napred-nazad na vetru, a tela dva krupna crna psa su ležala ispružena u prašini ispred barake. Sjahali smo, a šerif Pivi se rukovao sa muškarcima, kojima je naizgled bilo veoma drago što nas vide. "Ja', Bile Kanfilde, vidim te veoma dobro, kauboju-lutalice." Najviši od trojice kauboja je skinuo šešir i stavio ga na grudi. "Više nisam kauboj-lutalica. Ili možda jesam, ne znam. Neko vreme ovde sam bio Kanfild sa Džefersonovog ranča, zato što sam potpisao baš prošlog meseca. Stari Dže‐ ferson je glavom i bradom nadgledao moj znamen na zidu, ali on je sada mrtav, kô i svi ostali." Progutao je pljuvačku. Adamova jabučica mu je poskoči‐ la gore-dole. Čekinjava brada na njegovom licu je izgledala veoma crno, zato što mu je koža bila izuzetno bela. Prednji deo košulje mu je bio pokriven sasušenom povraćkom. "Džefersonova žena i kćerke su takođe otišle na čistinu na kraju puta. Možete ih prepoznati po dugoj kosi i njiho‐ vom… njihovom… aj, aj, Čoveče Isuse, vidiš tako nešto i po‐ želiš da si se rodio slep." Podigao je šešir do lica kako bi ga sakrio i glasno zaplakao. Jedan od Kanfildovih sadruga upita: "Jesu li to revolvera‐ ši, šerife? Premladi su da nose gvožđuriju, zar ne?"

"Ne obraćajte pažnju na njih", reče Pivi. "Ispričajte mi šta vas je dovelo ovamo." Kanfild je spustio šešir. Oči mu behu crvene i vlažne. "Nas trojica smo bivakovali napolju na Čistini. Skupljali smo zalutala grla i ulogorili smo se da prenoćimo. Ondak smo začuli vrištanje sa istoka. Prenulo nas je iz sna, jerbo smo bili toliko umorni. Zatim smo čuli puščanu paljbu, dva-tri pucnja. Pucnjevi su prestali, a začulo se još vrištanja. I rika‐ nje i režanje nečega - nečega velikog." Drugi kauboj je rekao: "Zvučalo je kao medved." "Ne, nije", reče treći. "Uopšte nije." Kanfild reče: "Šta god bilo, znali smo da dolazi sa ranča. Mora da ima četiri točka odavde do mesta na kome smo bi‐ vakovali, a možda i šest, ali se zvuk dobro prenosi na Čisti‐ ni, ko što znaš. Uzjahali smo, ali ja sam stigao ovamo pre ove dvojice, zato što sam potpisao, a oni su još uvek kaubo‐ ji-lutalice." "Ne razumem", rekoh. Kanfild se okrenuo ka meni. "Jaho sam konja sa ranča, zar ne? Dobrog pastuva. Snip i Arn su imah samo mazge. Stavili smo ih tamo, sa ostalim životinjama." Pokazao je na koral. Utom je zaduvao jak vetar i podigao oblak prašine, a sve životinje su poput talasa odgalopirale dalje od njega. "Još uvek su prestrašene", reče Kelin Fraj. Gledajući prema daščari, mašinovođa - Travis - reče: "Nisu jedine." Kad je Kanfild, najnoviji kauboj - sezonac - što će reći, unaj‐ mljeni sezonski radnik - stigao do kuće Džefersonovih, vri‐ štanje je utihnulo. Baš kao i rikanje zveri, premda se i dalje čulo glasno režanje. To su bila dva psa, koja su se gložila oko ostataka. Znajući s koje strane biskvita se maže njegov med, Kanfild je mimoišao baraku - i pse koji su režali unutra - i zaputio se pravo ka velikoj kući. Prednja vrata su zjapila

širom otvorena, fenjeri u hodniku i kuhinji su goreli, ali mu niko nije odgovorio na dozivanje. Pronašao je gospu-sai Džeferson u kuhinji; njeno telo je ležalo ispod stola, a napola pojedena glava joj se otkotrljala do vrata ostave. Tragovi su vodili u dvorište kroz spoljašnja vrata, koja su bila otvorena i lupala na vetru. Neki tragovi su bih ljudski; drugi su pripadali monstruozno velikom me‐ dvedu. Medveđi tragovi su bili krvavi. "Uzo sam fenjer sa sudopere i pratio tragove napolje. Dve devojčice su ležale u prašini između kuće i štale. Jedna devojčica je isprednjačila tri ili četiri desetine koraka ispred svoje sestrice, al' su obe bile jednako mrtve, iscepanih spa‐ vaćica i leđa iskidanih sve do kičme." Kanfild je polako zavr‐ teo glavom sleva nadesno, a njegove krupne oči - vlažne od suza, bile su - ni za tren nisu napuštale lice šerifa Pivija. "Nikad ne želim da vidim kandže koje su mogle da učine tako nešto. Nikada, nikada, nikada dok sam živ. Video sam šta su učinile, i to mi je dovoljno." "Baraka?", upita ga Pivi. "Ja', onda sam otišo tamo. Rođenim očima možete da vidite šta je unutra. Žene takođe, jerbo su još uvek tamo gde sam ih zatekao. Ja vas neću odvesti. Snip i Arn bi možda 'teli…" "Bogme, ja neću", reče Snip. "Vala, ni ja", reče Arn. "Videću prokletinju u snovima, a i to će mi biti previše." "Mislim da nam ne treba vodič", reče Pivi. "Vas trojica ostanite ovde." Šerif Pivi je u pratnji Frajevih i mašinovođe Travisa pošao ka velikoj rančerskoj kući. Džejmi mu je stavio šaku na rame i progovorio bezmalo izvinjavajućim tonom kad se šerif okrenuo da ga pogleda. "Vodite računa o tragovima. Biće važni." Pivi klimnu glavom. "Jakako. Pazićemo na njih vrlo dobro. Pogotovo na one koji vode u pravcu kuda je stvore‐ nje otišlo."

Žene su bile baš kao što nam je Kanfild kazao. Video sam krvoprolića i ranije - jašta, dosta njih, kako u Mehisu tako i u Gileadu - ali nikad nisam video ništa slično tome, a nije ni Džejmi. Bio je bled u licu poput Kanfilda, a ja sam mogao samo da se nadam da neće osramotiti svog oca time što će se onesvestiti. Nisam morao da brinem; Džejmi je ubrzo klečao na kolenima u kuhinji, pregledajući nekoliko ogrom‐ nih, krvavih otisaka životinjskih šapa. "Ovo su zaista tragovi medveda", rekao je, "ali nikada nije postojao tako veliki medved, Rolande. Čak ni u Beskraj‐ noj šumi." "Ovde je bio jedan sinoć, druškane", reče mu Travis. Po‐ gledao je u telo rančerove supruge i zadrhtao, iako je žena bila, poput svojih nesrećnih kćerki, prekrivena pokrivačima sa sprata. "Jedva čekam da se vratim u Gilead, gde su ovakve stvari samo legende." "Šta tragovi govore?", upitao sam Džejmija. "Bilo šta?" "Da. Stvorenje je najpre otišlo u baraku, gde se nalazila većina… većina hrane. Rusvaj mora da je probudio njih če‐ tvoro ovde u kući… da li ih je bilo svega četvoro, šerife?" "Ja'", reče Pivi. "Džeferson pored dve kćerke takođe ima i dva sina, ali ih je poslao na panađur u Gileadu. Momci će zateći golem jad i čemer kada se vrate." "Rančer je ostavio ženu i kćerke, i otrčao prema baraci. Pucanj koji su Kanfild i njegovi drugovi čuli mora da je bio njegov." "Nije mu mnogo pomogao", reče Vika Fraj. Otac ga je ćušnuo u rame i kazao mu da začepi. "Stvorenje je zatim došlo ovamo", nastavio je da govori Džejmi. "Madam-sai Džeferson i dve devojčice su dotad već bile u kuhinji, mislim. A mislim da sai mora da je kazala kćerkama da beže." "Ja'", reče Pivi. "Takođe je pokušala da spreči stvora da krene za njima i zadrži ga dovoljno dugo da devojčice po‐ begnu. Tako tragovi otkrivaju. Samo što nije uspela. Da su

bile u prednjem delu kuće - da su videle koliko je stvorenje veliko - znala bi bolje, a mi bismo pronašli sve tri napolju u prašini." Duboko je uzdahnuo. "Deder, hajde da vidimo šta je u baraci, dečaci. Od čekanja prizor neće postati ništa lepši." "Mislim da ću ja ostati kraj korala sa onim kaubojima-lu‐ talicama", reče Travis. "Dovoljno sam video." "Mogu li i ja da ostanem ovde, tajo?", izlanu se Vika Fraj. Kelin je pogledao u sinovljevo izmučeno lice i odgovorio mu da može. Pre nego što je pustio dečaka da ode, poljubio ga je u obraz. Desetak stopa ispred barake, ogoljena zemlja je bila izrova‐ rena i pretvorena u krvavu smešu otisaka čizama i tragova životinjskih šapa. Nedaleko odatle, u bokoru korova, ležala je stara sačmarica čija je skraćena cev bila savijena. Džejmi je pokazao na metež tragova, pa na pušku, a onda na otvo‐ rena vrata barake. Potom je podigao obrve, nemo me pitaju‐ ći da li vidim. Video sam vrlo dobro. "Ovo je mesto gde je stvor - kožni čovek u obličju medve‐ da - susreo rančera", rekao sam. "Čovek je uspeo da opali nekoliko hitaca, a zatim je bacio pušku…" "Ne", reče Džejmi. "Stvorenje mu je istrglo oružje iz ruku. Zato je cev iskrivljena. Džeferson se možda okrenuo i pokušao da pobegne. Možda nije odstupio ni za pedalj. U svakom slučaju, nije mu ništa vredelo. Njegovi tragovi se ovde završavaju, što znači da ga je stvorenje podiglo i bacilo kroz ta vrata u baraku. Onda je otišlo u veliku kuću." "Dakle, pratimo trag tog stvora otpozadi ka napred", reče Pivi. Džejmi klimnu. "Ubrzo ćemo krenuti za njim", rekao je.

Stvorenje je pretvorilo baraku u klanicu. Na kraju, broj po‐ ginulih je iznosio osamnaest: šesnaest kauboja-sezonaca, kuvar - koji je umro pored svog šporeta, a njegova podera‐ na i krvlju umrljana kecelja bila mu je prebačena preko glave poput mrtvačkog pokrova - i sam Džeferson, kome su bili iščupani svi udovi. Njegova otkinuta glava je slepo zurila u krovne grede sa zastrašujućim kezom koji je poka‐ zivao samo gornji red zuba. Kožni čovek je iščupao rančero‐ vu donju vilicu iz usta. Kelin Fraj ju je pronašao ispod kre‐ veta. Jedan kauboj je pokušao da se odbrani sedlom, kori‐ steći ga kao štit, ali mu to nije pomoglo; stvorenje ga je kandžama pokidalo napola. Nesrećni kauboj je jednom šakom još uvek stezao unkaš sedla. Nije imao lice - stvore‐ nje mu ga je pojelo sa lobanje. "Rolande", reče Džejmi. Glas mu je zvučao pridavljeno, kao da mu se grlo steglo. "Moramo da pronađemo tog stvora. Moramo." "Da vidimo šta kažu tragovi iza kuće pre nego što ih vetar izbriše", uzvratih. Ostavili smo Pivija i ostale ispred barake i obišli oko velike kuće do mesta na kome su ležala prekrivena tela dve devojčice. Tragovi koji su vodili dalje od njih su počeli da postaju nejasni na ivicama, ali ih je bilo teško promašiti čak i da nismo imali tu sreću da za učitelja imamo Korta od Gi‐ leada. Stvorenje koje ih je napravilo mora da je težilo više od četiri stotine kilograma. "Pogledaj ovo", reče mi Džejmi, klečeći pored jednog otiska šape. "Vidiš li kako je dublji u prednjem delu? Stvore‐ nje je trčalo." "I to na stražnjim nogama", rekao sam. "Kao ljudsko biće." Tragovi su prolazili pored ruinirane kućice u kojoj je sta‐ jala pumpa za vodu, kao da ju je stvorenje napalo iz čiste zlobe dok je prolazilo pored nje. Odveli su nas do putića koji je vodio uzbrdo ka severu, prema dugačkoj neokrečenoj zgradi, ili šupi za alat ili kovačnici. S druge strane tog zdanja, nekih dvadeset točkova dalje ka severu, prostirao se

kamenit i negostoljubiv krajolik u podnožju slanih brežulja‐ ka. Videli smo rupe koje su vodile ka ispošćenim rudnicima soli; zjapile su poput praznih očnih duplji. "Komotno možemo da odustanemo od praćenja", rekao sam. "Ionako znamo kuda tragovi vode - gore ka prebivali‐ štu slanića." "Ne još", reče Džejmi. "Gledaj ovamo, Rolande. Nikada u životu nisi video ništa slično ovome." Tragovi su počeli da se menjaju; kandže su se spajale u zakrivljene oblike velikih nepotkovanih kopita. "Izgubilo je oblik medveda", rekoh, "i postalo… šta? Bik?" "Mislim da je tako", reče Džejmi. "Hajdemo još malo dalje. Imam ideju." Dok smo se približavali dugačkoj građevini, tragovi kopita postadoše tragovi šapa. Bik je postao neka vrsta monstruozne mačke. Ti tragovi su isprva bili golemi, a zatim su počeli da se smanjuju, kao da se stvor u trku sma‐ njivao sa veličine lava na veličinu pume. Kad su skrenuli sa staze na utabani zemljani putić koji je vodio prema sedlar‐ nici, nabasali smo na ugaženi bokor korova. Polomljene sta‐ bljike su bile krvave. "Stvor je pao", reče Džejmi. "Mislim da se zateturao… a zatim pao na zemlju." Podigao je pogled sa ugaženog korova. Lice mu je bilo zamišljeno. "Mislim da je bio povre‐ đen." "Odlično", rekao sam. "A sad pogledaj tamo." Pokazao sam na putić prekriven otiscima kopita mnogobrojnih konja. I drugim znakovima, takođe. Tragovima bosih stopala, koji su vodili do pomičnih vrata građevine, otvorenih na zarđalim metalnim šinama. Džejmi se okrenuo ka meni, iskolačenih očiju. Stavio sam prst preko usana i izvadio revolver iz futrole. Džejmi je učinio isto, pa samo krenuli prema šupi. Mahnuo sam rukom, dajući mu znak da obiđe oko daščare. Klimnuo je i skrenuo ulevo.

Stao sam ispred otvorenih vrata sa revolverom na gotovs, pružajući Džejmiju dovoljno vremena da stigne do zadnjeg dela šupe. Ništa nisam čuo. Kada sam procenio da je moj partner zauzeo busiju, sagnuo sam se, slobodnom rukom podigao sa tla poveći kamen i zavrljačio ga unutra. Kamen je udario, a zatim se zakotrljao preko drvenog poda. I dalje se nije čulo ništa drugo. Zakoračio sam unutra, u po‐ lučučnju, s oružjem nagotovs. Šupa je izgledala napušteno, ali je unutrašnjost bila puna senki, pa mi je isprva bilo teško da budem potpuno si‐ guran. Unutrašnjost je već bila topla, a do podneva će se pretvoriti u furunu. Video sam nekoliko praznih polica sa obe strane, omaleno kovačko ognjište nadomak fioka punih zarđalih potkovica i jednako zarđalih eksera za potkivanje, prašinom prekrivene bokale sa hnimentom i sredstvima za ispiranje, gvožđe za žigosanje u limenoj tubi i veliku gomilu stare konjske opreme koja je trebalo ili da se popravi ili da se baci. Na drvenim klinovima iznad dve klupice visio je prihčno veliki asortiman alatki. Najveći deo alata, poput potkovica i eksera za potkivanje, bio je zarđao. Unutra se nalazilo nekoliko drvenih kuka na zidovima i pumpa za vodu na postolju iznad betonskog valova. Voda u valovu nije me‐ njana već neko vreme; kad su mi se oči prilagodile na pomr‐ činu, ugledao sam slamu koja je plutala na površini. Doko‐ nao sam da je ovo nekada bilo nešto više od puke sedlarni‐ ce. Takođe je bilo neka vrsta štale gde se lečila marva sa ranča. Najverovatnije amaterska veterinarnica. Konji su mogli da budu uvedeni na jednom kraju, izleče i potkuju, a zatim izvedu napolje na drugom kraju. Međutim, delovala je zapušteno i oronulo. Tragovi stvorenja koje je dotad već poprimilo ljudski oblik vodili su niz središnji prolaz do vrata na drugom kraju sedlarnice, takođe otvorenih. Pratio sam ih. "Džejmi? Ja sam. Nemoj da me upucaš, tako ti oca." Stupio sam napolje. Džejmi je vratio revolver u futrolu, a sada je pokazivao na gomilicu konjske balege. "On zna šta je, Rolande."

"Znaš to na osnovu hrpe konjskih govana?" "Igrom slučaja, znam." Nije mi rekao kako, ali sam posle nekoliko sekundi i sam to shvatio. Sedlarnica je bila napuštena, verovatno u korist nove napravljene bliže glavnoj kući, ali je hrpa konjske balege bila sveža. "Ako je došao ovamo jašući na konju, to znači da je došao u ljudskom obličju." "Jesje. I otišao je odavde kao čovek." Čučnuo sam na pete i razmislio o tome. Džejmi je smotao cigaretu i pustio me na miru. Kada sam najzad podigao pogled, na usnama mu je titrao blag osmejak. "Shvataš li šta to znači, Rolande?" "Dve stotine slanića, manje-više", rekao sam. Oduvek sam bio spor, ali bih na kraju obično ukapirao. "Jašta." "Slanića, pazi, ne kaubojaca ili sezonaca. Oni su kopači, a ne jahači. Po pravilu." "Pravo zboriš." "Koliko slanića tamo gore poseduje konje, šta misliš? Koliko njih uopšte zna da jaše?" Osmeh mu se razvukao. "Možda dvadeset-trideset, pret‐ postavljam." "To je bolje od dve stotine", rekao sam. "Kudikamo bolje. Otići ćemo gore čim…" Nikada nisam dovršio ono što sam naumio da kažem, zato što se u tom trenutku začulo ječanje. Dopiralo je iz se‐ dlarnice koju sam zanemario kao praznu. Koliko mi je samo bilo drago što u tom trenutku Kort nije bio tamo. Mlatnuo bi me po uvetu i poslao na sve četiri. Odnosno, barem bi to učinio na vrhuncu snage. Džejmi i ja se preneraženo pogledasmo, a zatim otrča‐ smo nazad u šupu. Ječanje se nastavilo, ali je šupa delovala prazno kao i ranije. Onda je velika kamara stare konjske opreme - slomljeni ajami, pokidani oglavi, kolani i dizgine - počela da se diže i spušta, kao da diše. Isprepleteni komadi kožne opreme počeše da padaju na stranu, a iz njih se rodio dečak. Njegova platinastoplava kosa je štrčala u svim prav‐

cima. Bio je odeven u farmerice i staru košulju, razdrljenu i nezakopčanu. Nije izgledao povređeno, ali je u pomrčini bilo teško biti siguran. "Da li je otišlo?", upitao nas je drhtavim glasom. "Molim vas, sai, kažite da jeste. Kažite mi da je otišlo." "Otišlo je", odgovorih. Dečak je počeo da se izvlači iz gomile, ali mu se jedna kožna traka obmotala oko noge pa se spotakao i poleteo napred. Uhvatio sam ga i ugledao par očiju, svetloplavih i potpuno prestrašenih, koje su me gledale u lice. Onda se obeznanio. Odneo sam ga do valova. Džejmi je skinuo bandanu, umočio je u vodu i počeo njome da briše dečakovo musavo i štroka‐ vo lice. Imao je oko jedanaest godina; možda je bio godinudve mlađi. Bio je toliko mršav da je bilo teško sa sigurnošću odrediti njegovu starost. Nakon izvesnog vremena kapci su mu zadrhtali, a oči se otvorile. Pogledao je u mene, pa u Džejmija, a onda ponovo u mene. "Ko ste vi?", upitao je. "Niste sa ranča." "Mi smo prijatelji ranča", rekao sam. "A ko si ti?" "Bil Striter", odgovorio je. "Sezonci me zovu Mladi Bil." "Je li? A da li je tvoj otac Stari Bil?" Dečak se uspravio u sedeći položaj, uzeo Džejmijevu bandanu, umočio je u valov, a zatim iscedio tako da mu se voda slila niz mršave grudi. "Ne, Stari Bil mi je bio deda, otišao je na čistinu pre dve godine. Moj taja, on je samo obični Bil." Kada je izgovorio očevo ime, oči mu se iskolači‐ še. Ščepao me je za ruku. "On nije mrtav, zar ne? Kažite da nije, sai!" Džejmi i ja se ponovo pogledasmo, a to ga je uplašilo gore nego bilo šta drugo. "Recite da nije! Molim vas, kažite da moj tata nije mrtav!" Zaplakao je. Š

"Pssst, smiri se", rekao sam. "Šta je on, tvoj tata? Sezo‐ nac?" "Ne, nije, on je kuvar. Kažite da nije mrtav!" Međutim, dečak je znao da jeste. Video sam mu to u očima jednako jasno kao što sam video kuvara sa krvlju umrljanom keceljom prebačenom preko lica. Pokraj jedne strane velike kuće raslo je vila-drvo, a tu smo ispitali Mladog Bila Stritera - samo Džejmi, šerif Pivi i ja. Ostale smo poslali da nas sačekaju u senci barake, smatra‐ jući da će dečaka samo dodatno uznemiriti previše ljudi u njegovoj blizini. Kako se ispostavilo, Mladi Bil je mogao da nam ispriča vrlo malo o onome što smo morali da znamo. "Taja mi je kazao da će noć biti topla i da bi trebalo da odem do pašnjaka sa druge strane obora za konje i spavam pod zvezdama", reče nam Mladi Bil. "Rekao je da će tamo biti svežije i da ću bolje spavati. Ali ja sam znao pravi razlog. Elrod je negde nabavio flašu - opet - i pio je." "Misliš na Elroda Natera?", upita šerif Pivi. "J'a, na njega. On je poslovođa momaka." "Dobro ga poznajem", reče nam šerif Pivi. "Nisam li ga zatvarao desetinu puta ili čak i više? Džeferson ga i dalje drži na platnom spisku jerbo je đavolski dobar jahač i odlič‐ no rukuje lasom, ali je opaki kučkin sin kada se napije. Zar ne, Mladi Bile?" Mladi Bil je iskreno klimnuo glavom i sa očiju sklonio kosu, još uvek prašnjavu od pribora za uprezanje tegleće marve ispod koga se skrivao. "Da, gospodine, i umeo je da me ponekad odalami. Što je moj otac znao." "Ti si bio kuvarev šegrt, je li?", upita ga Pivi. Znao sam da se trudio da bude ljubazan, ali sam želeo da pripazi šta priča i prestane da govori na način koji kaže nekada, ali ne više. No, činilo se kao da dečak to nije primetio. "Pomoćnik u baraci. Ne kuvarev pomoćnik." Okrenuo se ka Džejmiju i

meni. "Ja nameštam krevete, namotavam užad, perem po‐ steljinu, glancam sedla, zatvaram kapije na kraju dana nakon što se konji uvedu sa ispaše. Majušni Bredok me je naučio kako da napravim laso, i dobro ga bacam. Rosko me uči kako da gađam lukom i strelama. Fredi Dva Koraka kaže da će me na jesen naučiti kako da žigošem stoku." "Dobro se pokaži", rekao sam i prstima kucnuo po grlu. To mu je izmamilo osmeh na lice. "Oni su dobri momci, uglavnom." Osmeh je nestao jednako brzo kao što se poja‐ vio, nalik suncu koje zalazi iza oblaka. "Osim Elroda. Džan‐ grizav je kad trezan, ali, kada je pijan, voli da zadirkuje. Zlonamerno da zadirkuje, ako shvatate šta oću da kažem." "Dobro te shvatamo", rekao sam. "Ja', a ako se ne smejem i ne ponašam kao da je sve to obična šala - čak i ako mi uvrće ruku ili me vuče po podu barake držeći za kosu - postane još gori. Stoga, kada mi je tata rekao da prespavam napolju, uzeo sam svoje ćebe i streju i otišao. Pametnom je i jedna dovoljna, kaže moj taja." "Šta je to streja?", Džejmi je upitao šerifa. "Parče platna", odgovori Pivi. "Neće sprečiti kišu, ali će održati čoveka suvim kad padne rosa." "Gde si zanoćio?", upitah dečaka. Pokazao je na mesto iza korala, gde su se konji i dalje sklanjali od sve snažnijeg vetra. Iznad i oko nas, krošnja vila-drveta je uzdisala i plesala. Bilo je to lepo čuti, a još lepše videti. "Pretpostavljam da su mi ćebe i streja još uvek tamo." Pogledao sam od mesta koje je Mladi Bil naznačio prema sedlarnici u kojoj smo ga pronašli, a zatim ka baraci. Ta tri mesta su tvorila uglove trougla čije su stranice bile dugač‐ ke približno četvrt milje, sa koralom u sredini. "Kako si dospeo sa mesta na kome si spavao ispod te hrpe konjske opreme, Bile?", upita šerif Pivi. Dečak ga je dugo gledao, ne progovarajući. Onda su suze ponovo počele da mu se slivaju niz lice. Sakrio ih je pr‐ stima da ih ne bismo videli. "Ne sećam se", rekao je. "Ne

sećam se ničega." Nije baš spustio ruke; pre se činilo kao da mu padaju u krilo, kao da su odjednom postale preteške da ih drži. "Hoću mog tatu." Džejmi je ustao i otišao, šaka duboko zavučenih u zadnje džepove pantalona. Pokušao sam da kažem ono što je treba‐ lo da se kaže, i nisam mogao. Morate da imate na umu da, iako smo Džejmi i ja nosili revolvere, to još uvek nisu bili veliki revolveri naših očeva. Nikada više neću biti toliko mlad kao što sam bio pre nego što sam upoznao, voleo i iz‐ gubio Suzan Delgado, ali sam i dalje bio premlad da kažem tom dečaku da mu je čudovište raskomadalo oca. Stoga sam pogledao u šerifa Pivija. Zatražio sam pomoć od odra‐ sle osobe. Pivi je skinuo šešir i stavio ga na travu. Onda je uhvatio dečaka za ruke. "Sinko", rekao je, "imam veoma teške vesti za tebe. Želim da duboko udahneš i podneseš to kao muška‐ rac." Međutim, Mladi Bil Striter je imao svega devet ili deset leta, najviše jedanaest, i ništa nije mogao da podnese kao muškarac. Počeo je da nariče. Kada je zaridao, ugledao sam majčino bledo mrtvo lice jasno kao da leži pored mene ispod tog drveta, i nisam to mogao da podnesem. Osetio sam se kao kukavica, ali to me nije sprečilo da ustanem i odem. Dečak je plačući utonuo u san ili se onesvestio. Džejmi ga je preneo u veliku kuću i stavio na krevet na spratu. Mladi Bil je bio samo sin kuvara, ali više nije bilo nikoga da spava u njima, više ne. Šerif Pivi je đing-đangom pozvao svoju kan‐ celariju, gde je jedan od njegovih "ne tako dobrih" zameni‐ ka po naređenju čekao njegov poziv. Nedugo potom, deba‐ rijski će pogrebnik - ako ga uopšte ima - srediti da mali konvoj kočija dođe po mrtve. Šerif Pivi je ušao u neveliku kancelariju sai Džefersona i umorno se skljokao u stolicu na točkićima. "Šta je sledeće na dnevnom redu, dečaci?",

upitao je. "Slanići, reko bih… a pretpostavljam da ćete želeti da odete tamo gore pre nego što ovaj vetar preraste u samum. Što će se svakako desiti." Uzdahnuo je. "Dečak vam ničemu neće koristiti, to je jasno ko dan. Šta god da je video, to je bilo dovoljno strašno da mu izbriše sećanje." Džejmi je zaustio: "Roland ima način da…" "Nisam siguran šta je sledeće", rekao sam. "Voleo bih da malo porazgovaram o tome sa svojim partnerom. Možda ćemo se ponovo prošetati do one sedlarnice." "Vetar je dosad već razvejao tragove", reče Pivi, "ali neka vam bude, i želim vam svu sreću." Zavrteo je glavom. "Kazati tom dečaku da mu je otac mrtav bilo je teško. Vrlo teško." "Učinili ste to na pravi način", rekao sam. "Zaista misliš tako? Stvarno? Pa, blagodarim. Jadni klinac. Mislim da će neko vreme moći da ostane sa mnom i suprugom. Sve dok ne prokljuvimo šta ćemo s njim. Vi, dečaci, otiđite i popričajte, ako vam je po volji. Mislim da ću ja prosto da sednem ovde i pokušam da sredim misli. Više nema razloga za žurbu; ta prokletinja se sinoć dovoljno dobro najela. Proći će dosta vremena pre nego što opet bude morala da krene u lov." Džejmi i ja smo obišh dva kruga oko šupe i obora za konje dok smo razgovarali, a sve jači vetar nam je šamarao noga‐ vice pantalona i mrsio kosu. "Da li je dečaku uistinu izbrisano sećanje, Rolande?" "Šta ti misliš?", upitah. "Nije", rekao je. "Zato što su mu prve reči bile: 'Da li je otišlo?'" "Takođe je znao da mu je otac mrtav. Čak i kad nas je upitao, videlo mu se u očima da zna." Džejmi je neko vreme hodao ne progovarajući, spuštene glave. Preko usta i nosa vezali smo bandane zbog prašine. Džejmijeva je još uvek bila vlažna od vode iz valova. Napo‐

kon je kazao: "Kad sam zaustio da kažem šerifu kako pose‐ duješ način da iskopaš sećanja koja su zakopane - zakopane u umovima ljudi - ti si mi upao u reč." "Nema potrebe da to zna, zato što to ne pali baš uvek." Upalilo je sa Suzan Delgado, u Mehisu, ali je jedan deo Suzan žarko želeo da mi ispriča šta je veštica Rea pokušala da sakrije od svesnog dela njenog uma, gde veoma jasno čujemo vlastite misli. Želela je da mi kaže zato što smo se voleli. "Ali, hoćeš li pokušati? Hoćeš, zar ne?" Nisam mu odgovorio sve dok nismo započeli drugi obila‐ zak oko korala. Još uvek sam dovodio misli u red. Kao što sam možda već rekao, to je za mene oduvek bio spor posao. "Slanići više ne žive u rudnicima; imaju sopstvenu naseo‐ binu nekoliko točkova zapadno od Male Debarije. Kelin Fraj mi je pričao o njoj na putu ovamo. Želim da odeš tamo sa šerifom Pivijem i Frajevima. Sa Kanfildom, takođe, ako bude želeo da ide. Mislim da hoće. Druga dva kauboja - Kanfildovi sadruzi - mogu da ostanu ovde i sačekaju pogreb‐ nika." "Nameravaš da odvedeš dečaka nazad u grad?" "Da. Sam. Ali ne šaljem te tamo samo zato da bih tebe i ostale sklonio sa puta. Ako putujete dovoljno brzo, a oni imaju remudu{4}, možda ćete moći da spazite konja koji je žestoko jahan." Ispod bandane, Džejmi se možda nasmešio. "Sumnjam u to." I ja sam sumnjao, takođe. To bi bilo znatno izvesnije da nije bilo vetra - koji je Pivi nazvao samum. Vetar bi za tili čas osušio znoj na konju, čak i na nekom koji je naporno jahan. Džejmi bi možda mogao da spazi konja prašnjavijeg od ostalih, sa čičkovima i vlatima đavolje trave u repu, ali, ukoliko smo bili u pravu da je kožni čovek svestan svog noćnog ja, onda je sasvim sigurno istimario konja od potko‐ vica sve do grive čim se vratio. "Možda ga je neko video kako ujahuje u naselje."

"Da… osim ako prvo nije otišao u Malu Debariju, oprao se, a zatim odatle otišao u stanište slanića. Pametan čovek bi mogao da uradi tako nešto." "Uprkos svemu, ti i šerif bi trebalo da možete da otkrije‐ te koliko slanića poseduje konje." "I koliko njih ume da jaše, čak i ako nemaju konje", reče Džejmi. "Da, možemo to da uradimo." "Okupite sve slaniće koje pronađete", rekoh mu, "ili bar koliko god možete, i dovedite ih natrag u grad. Sve koji se usprotive podsetite da pomažu u hvatanju čudovišta koje te‐ roriše Debariju… Malu Debariju… čitavu baroniju. Nećete morati da im kažete da će svako ko drugi put odbije da pođe sa vama biti posmatran sa dodatnim podozrenjem; čak i najgluplji među njima će to znati." Džejmi je klimnuo, a zatim zgrabio ogradu kada nas je udario naročito silovit nalet vetra. Okrenuo sam se ka njemu. "I još nešto. Izvešćeš smicalicu, a Kelinov sin, Vika, biće pion u tvojim rukama. Slanići će verovati da klinac možda priča kao navijen, čak i ako mu je rečeno da drži jezik za zubima. Pogotovo ako mu je rečeno da drži jezik za zubima." Džejmi je sačekao, ali sam bio siguran da zna šta ću sle‐ deće reći, jer su mu oči bile zabrinute. Bilo je to nešto što on nikad u životu ne bi uradio, čak i ako bi mu palo na pamet. Što je predstavljalo razlog zbog čega je moj otac mene postavio za glavnog. Ne zato što sam dobro odradio posao u Mehisu - budući da nisam, ne zaista - i ne zato što sam bio njegov sin, takođe. Mada na izvestan način, pretpo‐ stavljam da to uistinu jeste bio pravi razlog. Moj um je bio veoma sličan umu Stivena Desčejna: hladan. "Kazaćeš slanićima koji se razumeju u konje da postoji očevidac ubistava na Džefersonovom ranču. Reći ćeš im da ne možeš da otkriješ ko je u pitanju - normalno - ali da je svedok video kožnog čoveka u njegovom ljudskom obliku." "Ne znaš da ga je Mladi Bil odista video, Rolande. Čak i da jeste, možda mu nije video lice. Skrivao se ispod gomile

konjske opreme, tako ti oca." "To je istina, ali kožni čovek neće znati da je istina. Znaće samo da to može da bude istina, zato što je bio u ljudskom obliku kada je otišao sa ranča." Ponovo sam počeo da hodam, a Džejmi je išao barabar sa mnom. "A sad, evo gde Vika ulazi u igru. Malko će se odvojiti od tebe i ostalih i nekome prošaputati - nekom drugom klincu, bilo bi najbolje njegovog uzrasta - da je preživeli svedok ku‐ varev sin. Bil Striter po imenu." "Dečak je upravo izgubio oca, a ti želiš da ga upotrebiš kao mamac." "Neće doći do toga. Ukoliko priča stigne do pravih ušiju, čovek koga tražimo možda će pokušati da šmugne na putu do grada. Onda ćete znati. A ništa od svega toga neće biti bitno ako grešimo u vezi s tim da je kožni čovek neko od slanića. A možda odista grešimo, znaš." "Šta ako smo u pravu, a tip odluči da ipak ne beži?" "Sve ih dovedite u zatvor. Staviću dečaka u ćeliju - za‐ ključanu ćeliju, shvataš - a ti možeš da sprovedeš slaniće pored vrata, jednog po jednog. Kazaću Mladom Bilu da ništa ne govori, ovako ili onako, sve dok ne odu. U pravu si, klinac možda neće moći da prepozna našeg čoveka, čak i ako uspem da mu pomognem da se seti onoga što se noćas dogodilo. Ali naš čovek ni to neće znati, takođe." "Rizično je", reče Džejmi. "Rizično za klinca." "Rizik je mali", rekoh mu. "Biće dan, a kožni čovek će biti u ljudskom obliku. I, Džejmi…" Uhvatio sam ga za ruku. "Ja ću biti s njim u ćeliji, takođe. Kučkin sin će morati da prođe pored mene ako želi da se dočepa dečaka." Šerifu Piviju se moj plan dopadao više nego Džejmiju. To me nije iznenadilo. Bio je to njegov grad, na kraju krajeva. A šta mu je bio Mladi Bil? Jedino sin mrtvog kuvara. Ne mnogo u velikom poretku stvari.

Nakon što je malobrojna ekspedicija krenula na put ka naselju slanića, probudio sam dečaka i kazao mu da idemo u Debariju. Složio se ne postavljajući nikakva pitanja. Bio je ošamućen i odsutan. Svaki čas je zglavcima prstiju trljao oči. Dok smo hodali ka oboru za konje, ponovo me je upitao jesam li siguran da mu je tata mrtav. Odgovorio sam mu da jesam. Duboko je uzdahnuo, sagnuo glavu i stavio ruke na kolena. Dao sam mu vremena, a zatim ga upitao da li želi da mu osedlam konja. "Ako je u redu da jašem Mili, sam ću je osedlati. Ja je hranim, a ona je moj specijalan prijatelj. Ljudi kažu da mazge nisu pametne, ali Mili jeste." "Da vidimo možeš li to da uradiš a da te Mili ne ritne", rekao sam. Ispostavilo se da može, i to veoma brzo. Uzjahao je i rekao: "Pretpostavljam da sam spreman." Čak je pokušao i da se nasmeši. To je bilo grozno videti. Bilo mi je žao zbog plana koji sam pokrenuo, ali trebalo je samo da pomislim na pokolj koji smo ostavljali iza sebe i na uništeno lice sestre Fortune da bih se podsetio na to šta je ovde bilo na kocki. "Hoće li se ritati zbog vetra?", upitao sam ga, klimajući glavom ka maloj mazgi. Dok je sedeo na njenim leđima, sto‐ pala Mladog Bila su bezmalo dodirivala tlo. Naredne godine biće preveliki za nju, ali naravno, sledeće godine će biti daleko od Debarije, samo još jedan lutalica na licu iščezava‐ jućeg sveta. Mili će predstavljati tek puko sećanje. "Ne Mili", rekao je. "Ona je stabilna kao kamila." "Ja', a šta je kamila?" "Nemam pojma, zar ne? To je samo nešto što moj tata ima običaj da kaže. Jedared sam ga upitao, a ni on nije znao, takođe." "Hajdemo, onda", rekoh. "Što pre stignemo u grad, pre ćemo se skloniti sa ove prašine." No, nameravao sam da na‐ pravim pauzu pre nego što dođemo u grad. Imao sam nešto da mu pokažem dok smo još uvek sami.

Otprilike na pola puta između Džefersonovog ranča i Deba‐ rije, spazio sam napuštenu pastirsku kolibu i predložio da se nakratko sklonimo tamo i nešto prezalogajimo. Bil Striter se rado složio. Izgubio je tatu i sve ostale ljude koje je znao, ali je i dalje bio dečak koji raste i od sinoćne večere ništa nije stavio u usta. Sklonili smo životinje sa vetra i seli na pod katuna, leđima naslonjeni na zid. U bisagama sam imao sušenu go‐ vedinu umotanu u lišće. Meso je bilo slano, ali mi je mešina bila puna vode. Dečak je pojeo pola tuceta komada mesa, zubima otkidajući velike zalogaje i zalivajući ih vodom. Jak nalet vetra je uzdrmao katun. Mili je zanjakala u znak protesta, a zatim zaćutala. "Do mraka će zaduvati silan samum", reče Mladi Bil. "Pazite šta vam kažem." "Sviđa mi se zvuk vetra", rekao sam. "Nagoni me da mislim na priču koju mi je majka čitala kada sam bio mali. Zvala se 'Vetar kroz ključaonicu'. Znaš li je?" Mladi Bil je odmahnuo glavom. "Sai, jeste li vi zaista re‐ volveraš?" "Jesam." "Mogu li da malčice držim jedan od vaših revolvera?" "Nikada, dok sam živ", rekoh, "ah možeš da pogledaš jedan od ovih, ako želiš." Izvadio sam metak iz pojasa i pružio ga dečaku. Pomno ga je pregledao, od mesingane osnove sve do olovnog vrha. "Bogovi, ala je težak! Dugačak, takođe! Kladim se da će, ako upucate nekoga jednim od ovih, ostati da leži na zemlji." "Aha. Metak je opasna stvar. Ali može da bude i lepa, takođe. Želiš li da vidiš mađioničarski trik koji mogu da uradim ovim metkom?" "Jakako." Uzeo sam metak od dečaka i počeo da ga vrtim preko zglavaka prstiju, dok su mi se prsti uzdizali i spuštali u tala‐ sima. Mladi Bil je gledao, širom otvorenih očiju. "Kako to uspevate?"

"Isto kao što bilo ko radi bilo šta", rekoh. "Vežbom." "Hoćete li mi pokazati trik?" "Ako pomno posmatraš, možeš ga videti i sam", rekao sam. "Sad ga ima… a sad ga nema." Stavio sam metak u dlan toliko brzo da je nestao, razmišljajući o Suzan Delga‐ do, kao što ću uvek činiti kada budem izvodio taj trik. "A sad ga ponovo ima." Metak je zaplesao brzo… zatim sporo… a onda ponovo brzo. "Prati ga pogledom, Bile, i vidi možeš li da razabereš kako činim da metak iščezne. Ne skidaj oči sa njega." Utišao sam glas do uspavljujućeg mrmljanja. "Gledaj… i gledaj… i gledaj. Da li ti se spava?" "Malčice", odgovorio je. Oči su mu se polako sklopile, a onda su mu se kapci opet podigli. "Nisam mnogo spavao prošle noći." "Nisi? Gledaj kako se pomera. Gledaj kako usporava. Vidi kako nestaje, a zatim… vidi kako ponovo ubrzava." Metak je plesao napred-nazad. Vetar je duvao, uspavlju‐ jući me svojim glasom kao što je moj glas uspavljivao dečaka. "Spavaj ako želiš, Bile. Slušaj vetar i spavaj. Ali slušaj i moj glas, takođe." "Čujem te, revolverašu." Oči mu se ponovo zatvoriše, ali se ovaj put nisu otvorile. Šake su mu mlitavo počivale u krilu. "Čujem te veoma dobro." "Još uvek možeš da vidiš metak, zar ne? Čak i sklopljenih očiju." "Da… ali je sada veći. Blešti poput zlata." "Zaista?" "Da." "Idi dublje, Bile, ali počuj moj glas." "Čujem." "Želim da se mislima vratiš u prošlu noć. Mislima i očima i ušima. Hoćeš li da to učiniš?" Namrštio se. "Ne želim."

"Bezbedno je. Sve to se već dogodilo, a osim toga, sada sam ja s tobom." "Ti si sa mnom. A ti imaš revolvere." "Zbilja imam. Ništa ti se neće dogoditi sve dok možeš da čuješ moj glas, zato što smo zajedno. Ja ću te čuvati. Razu‐ meš li to?" "Da." "Tvoj tata ti je rekao da spavaš pod zvezdama, zar ne?" "Ja'. Noć će biti topla." "Ali to nije pravi razlog, zar ne?" "Ne. To je zbog Elroda. Elrod je jedared vitlao mačku po baraci držeći je za rep, i nikada više se nije vratila..Ponekad me čupa za kosu i peva 'Dečak koji je voleo Dženi'. Moj taja ne može da ga spreči, zato što je Elrod veći od njega. Takođe, Elrod ima nož u čizmi. Može da poseče čoveka s njim. Ali nije mogao da poseče zver, zar ne?" Šake mu se tr‐ znuše. "Elrod je mrtav, a meni je drago zbog toga. Žao mi je svih ostalih… i mog tate, ne znam šta ću da radim bez mog tate… ali mi je drago zbog Elroda. Više me neće zadirkivati. Više me neće plašiti. Video sam to, jašta." Dakle, dečak ui‐ stinu jeste znao više nego što se sećao svesni deo njegovog uma. "Sada si napolju na pašnjaku." "Na pašnjaku sam." "Umotan u ćebe i strehu." "Streju." "Tvoje ćebe i streju. Budan si, možda gledaš nagore u zvezde, u Staru Zvezdu i Staru Mati…" "Ne, ne, spavam", reče Bil. " Ali me budi vrištanje. Vri‐ štanje iz barake. I zvuci borbe. Stvari se lome. A nešto urliče." "Šta radiš, Bile?" "Idem do barake. Plašim se, ali moj tata… moj tata je unutra. Gledam kroz prozor na drugom kraju. Okno je od voštanog papira, ali mogu da vidim kroz njega dovoljno dobro. Više nego što želim. Zato što vidim… vidim… Gospo‐ dine, mogu li sada da se probudim?"

"Još ne. Upamti da sam ja s tobom." "Jeste li potegli vaše pištolje, gospodine?" Drhtao je. "Jesam. Da te zaštitim. Šta vidiš?" "Krv. I zver." "Znaš li koju vrstu zveri?" "Medveda. Toliko visokog da glavom dodiruje tavanicu. Hoda sredinom barake… između redova ležaja, shvatate, na zadnjim nogama… i hvata ljude… hvata ljude i čereči ih dugim kandžama." Iz zatvorenih kapaka su mu potekle suze i počele da mu se slivaju niz obraze. "Poslednji je bio Elrod. Potrčao je ka stražnjim vratima… a kada je shvatio da će ga zver ščepati pre nego što uspe da otvori vrata i istrči napo‐ lje, okrenuo se da se bori. Imao je svoj nož. Pokušao je da ubode…" Polako, kao da je ispod vode, dečakova desna ruka mu se podiže iz krila. Šaka mu je bila stisnuta u pesnicu. Napravio je pokret kao da ubada nožem. "Medved ga je uhvatio za ruku i otkinuo iz ramena. Elrod je vrisnuo. Zvučao je kao konj koga sam jedared video, nakon što je stao u rupu i slomio nogu. Stvorenje je… udari‐ lo Elroda u lice njegovom sopstvenom rukom. Krv je šiknula na sve strane. Hrskavica je lepršala i uvijala se oko kože poput struna. Elrod se srušio na vrata i počeo da khzi na pod. Medved ga je zgrabio i podigao, ugrizao za vrat i začuo se zvuk… gospodine, odgrizlo je Elrodovu glavu sa vrata. Sada želim da se probudim. Molim vas." "Uskoro. Šta si onda učinio?" "Pobegao sam. Nameravao sam da odem u veliku kuću, ali sai Džeferson… on… on je…" "On je šta?" "On je pucao na mene! Mislim da to nije namerno učinio. Mislim da me je video krajičkom oka i pomislio… čuo sam kako je metak prozviždao pored mene. Vuššš! Toliko je blizu proleteo. Onda sam, umesto ka kući, potrčao prema oboru za konje. Provukao sam se između greda. Dok sam prolazio, čuo sam još dva pucnja. Onda se čulo još vrištanja. Nisam

se okrenuo da vidim, ali sam znao da je tog puta vrištao sai Džeferson." Taj deo smo znali na osnovu tragova i ostataka: kako je zver izjurila iz barake, kako je zgrabila rančerovu sačmaru i iskrivila cev, kako je prosula Džefersonovu utrobu i ubacila ga u baraku sa njegovim sezoncima. Džefersonov pucanj je dečaku spasao život. Da rančer nije pucao na njega, Bil bi otrčao u veliku kuću i bio izmasakriran skupa sa Džeferso‐ novim kćerima i ženom. "Ideš u staru sedlarnicu u kojoj smo te pronašli." "Ja', idem. I skrivam se ispod konjske opreme. Ali onda čujem… kako dolazi." Bil se vratio na način prisećanja u sadašnjem vremenu, a reči su mu sada izlazile sporije. Bile su isprekidane nastupi‐ ma plača. Znao sam da ga to povređuje, prisećanje na stra‐ šne stvari uvek boli, ali sam ipak nastavio dalje. Morao sam, zato što je ono što se dogodilo u toj šupi predstavljalo važan deo, a Mladi Bil je bio jedina osoba koja je bila tamo. Dvaput je pokušao da se vrati na način prisećanja u pro‐ šlom vremenu. To je bio znak da pokušava da se istrgne iz transa, pa sam ga stoga odveo još dublje. Na kraju sam iz‐ vukao sve iz njega. Užas koji je osećao dok se stvorenje, teško dišući i brun‐ dajući, približavalo. Način na koji su se zvuci promenili u režanje velike mačke. Stvorenje je jednom zaurlalo, a kad je čuo taj zvuk, Mladi Bil se upiškio u gaće. Nije mogao da se suzdrži. Sačekao je da mačka uđe u sedlarnicu, znajući da će ga nanjušiti - po mirisu urina - samo što mačka to nije učinila. Usledila je tišina… tišina… a zatim se čulo još vri‐ štanja. "Isprva je to mačje vrištanje, a zatim se menja u ljudsko vrištanje. Piskutavo, kao žensko, a onda počinje da se stiša‐ va i postaje muško. Stvorenje vrišti i vrišti. Čini da ja pože‐ lim da vrištim. Mislio sam…" "Misliš", rekoh. "Misliš, Bile, zato što se to dešava u sa‐ dašnjem vremenu. Samo sam sada ja ovde da te zaštitim. Revolveri su mi spremni."

"Mislim da će mi glava eksplodirati. Vrištanje onda pre‐ staje… a stvorenje ulazi unutra." "Hoda sredinom šupe do drugih vrata, zar ne?" Dečak je odmahnuo glavom. "Ne hoda. Vuče noge. Tetura se. Kao da je ranjeno. Prolazi tik pored mene. On. Sada je to on. Skoro pada na zemlju, ali se hvata za vrata i ostaje na nogama. Zatim nastavlja dalje. Sada mu je malo bolje." "Vidiš li mu lice?" Mislio sam da unapred znam odgovor na to pitanje. "Ne, već samo njegova stopala, kroz konjsku opremu. Mesec je visoko na nebu, i vidim ih veoma dobro." Možda je tako, ali nećemo identifikovati kožnog čoveka po njegovim stopalima, u to sam bio prilično siguran. Otvo‐ rio sam usta, spreman da ga probudim iz transa, kada je ponovo progovorio. "Oko jednog gležnja ima prsten." Nagnuo sam se napred, kao da može da me vidi… a ako je bio dovoljno duboko u transu, možda i jeste mogao, čak i sa sklopljenim očima. "Kakvu vrstu prstena? Od metala, kao bukagije?" "Ne znam šta je to." "Kao ajam? Znaš, prsten sa konjskog oglava?" "Ne, ne. Prsten kao na Elrodovoj ruci, ali Elrod ima sliku gole žene, a ionako se skoro više uopšte ne vidi." "Bile, govoriš li o tetovaži?" U transu, dečak se nasmešio. "Ja', tako se zove. Ali ovo nije bila slika, već samo plavi prsten oko njegovog gležnja. Plavi prsten na njegovoj koži." Pomislio sam: Imamo te. Ne znaš to još uvek, sai kožni čoveče, ali te imamo. "Gospodine, mogu li sada da se probudim? Želim da se probudim." "Postoji li još nešto?" "Beli beleg?" Činilo se kao da dečak pita sam sebe. "Kakav beli beleg?"

Polako je zavrteo glavom, a ja sam odlučio da prekinem. Bilo mu je dosta. "Dođi ka zvuku mog glasa. Dok dolaziš, ostavićeš sve što se noćas dogodilo iza sebe, zato što je gotovo. Dođi, Bile. Dođi sada." "Dolazim." Oči su mu se kolutale gore-dole iza zatvore‐ nih kapaka. "Bezbedan si. Sve što se desilo na ranču je pro‐ šlost. Zar ne?" "Da…" "Gde se nalazimo?" "Na drumu za Debariju. Idemo u grad. Bio sam tamo samo jedared. Tata mi je kupio slatkiše." "I ja ću ti kupiti slatkiše, takođe", rekao sam, "jer si bio dobar, Mladi Bile sa Džefersonovog ranča. A sada otvori oči." Učinio je to, ali je isprva samo gledao kroz mene. Onda mu se pogled razbistrio i nesigurno se nasmešio. "Zaspao sam." "Jesi. A sada bi trebalo da požurimo ka gradu pre nego što vetar postane prejak. Možeš li da to učiniš, Bile?" "Ja'", odgovorio je, a dok je ustajao, dodao je: "Sanjao sam slatkiše." Dvojica Pivijevih "ne tako dobrih" zamenika su bili u šerifo‐ voj kancelariji kad smo stigli tamo, a jedan od njih - debeli tip sa visokim crnim šeširom ukrašenim gizdavom trakom od zvečarkine kože - dokono je sedeo na Pivijevoj stolici iza radnog stola. Spazio je revolvere na mom boku i navratnanos ustao. "Ti si revolveraš, je li?", upitao je. "Dobro se sretosmo, vala baš, obojica to kažemo. Gde je drugi?" Otpratio sam Mladog Bila kroz zasvođeni prolaz u zatvor ne odgovorivši mu. Dečak je gledao u ćelije sa zanimanjem, ali bez straha. Tamo više nije bilo pijanca, Slanog Sema, ali se njegov zadah zadržao. Š

Iza mojih leđa, drugi pomoćnik šerifa je upitao: "Šta to misliš da radiš, mladi sai?" "Svoj posao", odgovorih mu. "Vrati se nazad u kancelari‐ ju i donesi mi ključeve od ovih ćelija. I pohitaj, ako ti je po volji." Ležajevi u manjim ćelijama nisu imali dušeke, stoga sam odveo Mladog Bila u ćeliju za trežnjenje pijanaca u kojoj smo Džejmi i ja proveli prethodnu noć. Dok sam spajao dve slamarice kako bih omogućio dečaku malo više udobnosti - posle svega što je preturio preko glave, smatrao sam da za‐ služuje svu udobnost koju može da dobije - Bil je gledao u kredom iscrtanu mapu na zidu. "Šta je to, sai?" "Ništa oko čega bi trebalo da lupaš glavu", rekao sam mu. "A sad me slušaj. Zaključaću te unutra, ali nema razlo‐ ga da se plašiš, jer nisi učinio ništa loše. To je samo zarad tvoje bezbednosti. Imam jedan poslić koji moram da zavr‐ šim, a kada bude gotov, pridružiću ti se ovde u ćeliji." "I obojicu nas zaključati", rekao je. "Bolje da nas obojicu zaključaš, za slučaj da se stvor vrati." "Sećaš li ga se sada?" "Pomalo", rekao je, gledajući u pod. "Nije bilo čovek… a onda jeste. Ubilo je mog tatu." Stavio je šake na oči. "Jadni tata." Šerifov pomoćnik sa crnim šeširom se vratio sa svežnjem ključeva. Drugi je stajao tačno iza njega. Obojica su zijala u dečaka kao da je dvoglava koza u putujućem cirkusu. Uzeo sam ključeve. "Dobro. A sada se vratite u kancela‐ riju, obojica." "Čini se da se malčice praviš važan, mladiću", reče tip sa crnim šeširom, a drugi - niski muškarac sa uvučenom bradom - energično zaklima glavom. "Idite sada", rekoh. "Dečaku je potreban odmor." Odmerili su me od glave do pete, a zatim otišli. Što je bila ispravna stvar. Jedina stvar, uistinu. Nisam bio u dobrom raspoloženju.

Dečak je rukama prekrivao oči sve dok bat njihovih čizama nije nestao kroz zasvođeni prolaz, a potom ih je spu‐ stio. "Hoćeš li ga ukebati, sai?" "Da." "A hoćeš li ga ubiti?" "Da li želiš da ga ubijem?" Razmislio je o tome, a zatim klimnuo. "Ja'. Zbog onoga što je uradilo mom tati i sai Džefersonu, i svima ostalima. Pa čak i Elrodu." Zatvorio sam vrata ćelije, pronašao odgovarajući ključ i okrenuo ga u bravi. Okrugli metalni privezak sam okačio oko zgloba, jer je bio preveliki za džep pantalona. "Obećaću ti nešto, Mladi Bile", rekao sam. "Kunem se u to očevim imenom. Neću ga ubiti, ali ćeš biti prisutan kada bude oma‐ stio konopac, a ja ću ti vlastitom rukom dati hleb koji ćeš iz‐ mrviti ispod njegovih mrtvih stopala." U kancelariji, dvojica "ne tako dobrih" šerifovih pomoćnika su me posmatrali sa oprezom i netrpeljivošću. To me se nije ticalo. Okačio sam alku sa ključevima o drveni klin pored đing-đanga i rekao: "Vratiću se za sat, možda malo manje. U međuvremenu, niko ne ulazi u zatvor. To uključuje i vas dvojicu." "Mlogo si naduven za jednog klinca", reče onaj sa uvuče‐ nom bradom. "Nemojte me izneveriti u ovome", rekoh. "To ne bi bilo mudro. Razumete li?" Čovek sa crnim šeširom klimnu glavom. "Ali će šerif čuti kako si se ponašao prema nama." "U tom slučaju ćete želeti da vam usta i dalje budu spo‐ sobna za govor kada se šerif vrati", rekao sam i izašao.

Vetar je duvao sve jače, kovitlajući oblake peskovite i slan‐ kaste prašine između fasada građevina. Imao sam čitavu Glavnu ulicu Debarije samo za sebe, ne računajući nekoliko privezanih konja koji su stajali sa zadnjicom okrenutom vetru i glavom čemerno spuštenom. Nisam želeo da ostavim svog konja u takvoj situaciji - kao ni Mili, mazgu na kojoj je dečak dojahao - pa sam ih odveo u štalu na drugoj strani ulice. Konjušar je bio srećan da ih primi, naročito kad sam mu dao polovinu zlatnog grumena iz vrećice koju sam nosio u prsluku. Ne, odgovorio je konjušar na moje prvo pitanje, ne po‐ stoji nikak'i juvelir u Debariji, niti je ikada postojao za nje‐ govog života. Ali je odgovor na moje drugo pitanje bio po‐ tvrdan i pokazao je na drugu stranu ulice ka kovačnici. Kovač je stajao u dovratniku svoje radnje, a obrub njegove kožne kecelje ispunjene alatkama lepršao je na vetru. Prešao sam preko ulice, a on je pesnicom dodirnuo slepooč‐ nicu. "Zdravo da si." Uzvratio sam mu pozdrav i kazao šta želim - šta je Vanej rekao da će mi možda zatrebati. Pomno me je saslušao, a zatim uzeo metak koji sam mu pružio. Bio je to onaj isti metak koji sam upotrebio da hipnotišem Mladog Bila. Kovač ga je podigao ka svetlu. "Koliko grama baruta koristi, da li znaš?" Naravno da sam znao. "Tri i po." "Toliko mnogo? Bogovi! Pravo je čudo što ti cev revolve‐ ra ne eksplodira kada povučeš okidač!" Meci u očevim revolverima - onima koje ću jednog dana možda nositi - imali su pet grama baruta, ali mu to nisam rekao. Najverovatnije mi ne bi poverovao. "Možeš li da uradiš ono što tražim, sai?" "Mislim da mogu." Razmislio je trenutak-dva, a zatim klimnuo glavom. "Jašta. Ali ne danaske. Ne volim da raspa‐ ljujem kovačko ognjište kad duva vetar. Jedna slobodna že‐ ravica i čitav grad bi mogao da plane. Nismo imali vatroga‐ sce još otkako je moj ćale bio dečak."

Izvadio sam vrećicu sa zlatnim grumenjem i istresao dva komadića na dlan. Razmislio sam, a onda dodao i treći. Kovač je začuđeno zurio u njih. Gledao je u svoju dvogodi‐ šnju platu. "Mora da bude gotovo danas", rekao sam. Nacerio se, pokazavši zube zapanjujuće beline unutar šume zamršene riđe brade. "Zavodljivi đavole, dovodiš me u iskušenje! Za to što mi pokazuješ, rizikovao bih da spalim do temelja čitav Gilead. Imaćeš to što tražiš do sutona." "Imaću ga do tri sata." "Jašta, do tri, to sam i mislio. Ni minut kasnije." "Odlično. A sada mi reci, koji restoran kuva najbolju hranu u gradu?" "Postoje samo dva, i nijedan te neće podsetiti na puding koji ti je majka spremala, ali te nijedan neće ni otrovati. Rejsijev restoran je verovatno bolji." To mi je bilo dovoljno dobro; mislio sam da će dečak koji raste kao što je Bil Striter uvek radije izabrati kvantitet umesto kvaliteta. Do mraka će zaduvati silan samum, kazao mi je, i mislio sam da je bio u pravu. Preturio je mnogo toga preko glave i bio mu je potreban odmor. Pošto sam sada znao za tetovažu na gležnju, možda mi uopšte neće ni biti potreban… ali kožni čovek to neće znati. A u zatvoru, Mladi Bil je bio bezbedan. Barem sam se nadao. Jeli smo paprikaš, i mogao sam se zakleti da je bio začinjen alkalnom prašinom namesto solju, ali je klinac pojeo čitavu svoju porciju, a zatim dovršio i moju kada sam odložio tanjir u stranu. Jedan od šerifovih "ne tako dobrih" pomoćnika je skuvao lonče kafe i pili smo je iz lončića. Obedovali smo u ćeliji, sedeći prekrštenih nogu na podu. Osluškivao sam i čekao zvonjavu đing-đanga, ali je naprava ostala nema. Nisam bio iznenađen. Čak i ako su Džejmi i šerif bili blizu jednog sokoćala na njihovom kraju, vetar je najverovatnije pokidao žice.

"Pretpostavljam da znaš sve o oluji koju nazivaš samum", rekao sam Mladom Bilu. "Oh, da", odgovorio je. "Sada im je sezona. Sezonci ih mrze, a kauboji još i više, zato što, ako ih samum uhvati na‐ polju, moraju da provedu tegobnu noć na otvorenom. A ne smeju da zapale vatru, dobogme, zbog…" "Zbog žeravica", rekao sam, prisetivši se kovačevih reči. "Pravo zboriš. Nema više paprikaša, je li?" "Ne, ali ima nečeg drugog." Pružio sam mu malu vreću. Pogledao je unutra, a lice mu se ozarilo. "Slatkiši! Rolnice i čukuladne štanglice!" Pružio mi je vrećicu. "Evo, ti uzmi prvi." Uzeo sam jednu čokoladnu štanglicu, a zatim mu vratio vrećicu. "Ti pojedi ostatak. Ako ti neće biti muka, to jest." "Neće!" A onda se bacio na posao. Prijalo mi je da ga gledam kako jede. Kada mu je treća rolnica nestala u ustima, smestio ju je u obraz - zbog čega je izgledao kao ve‐ verica sa orahom - i upitao: "Šta će biti sa mnom, sai? Sada, kada je moj tata mrtav?" "Ne znam, ali biće vode ako takva bude volja božja." Već sam imao izvesnu ideju o tome šta ta voda može da bude. Ukoliko stavimo tačku na zlodela kožnog čoveka, određena gorostasna gospa po imenu Everlin će nam biti veoma dužna, a sumnjam da bi Bil Striter bio prvo siroče koje je primila. Vratio sam se na temu samuma. "Koliko će vetar snažni‐ je duvati?" "Noćas će biti oluja. Verovatno posle ponoći. A do sutra‐ šnjeg podeva, nestaće." "Znaš li gde žive slanići?" "Ja', čak sam i bio tamo gore. Jedared sa tatom, da gle‐ damo trke koje ponekad održavaju, a jedared s nekim kau‐ bojima koji su tražili odlutala grla. Slanići ih uzimaju, a mi papreno plaćamo ona sa žigom Džefersonovog ranča." "Moj sadrug je otišao tamo sa šerifom Pivijem i nekolici‐ nom ostalih. Misliš li da imaju ikakvu šansu da se vrate nazad u grad pre sumraka?"

Bio sam siguran da će mi odgovoriti odrečno, ali me je iznenadio. "S obzirom na to da se put spušta nizbrdo od Slanog Sela - koje se nalazi sa ove strane Male Debarije - reko bih da mogu. Ako obodu konje." Zbog njegovih reči mi je bilo drago što sam kazao kovaču da požuri, premda sam znao bolje negoli da verujem rasuđivanju malog dečaka. "Slušaj me, Mladi Bile. Kada se vrate, očekujem da će sa sobom dovesti nekoliko slanića. Možda desetak, možda čak i dvadesetak. Uvešćemo ih u šerifovu kancelariju u grupica‐ ma po troje, i nateraćemo ih da zadignu nogavice. Kad pro‐ nađemo onog sa plavim prstenom istetoviranim oko gležnja, to će biti naš čovek. Ne da je to čovek. Više nije. Ne zaista." "Nećeš li uzeti još jedan slatkiš, sai? Ostala su još tri komada, a ja više ne mogu da jedem." "Ostavi ih za kasnije", rekao sam i ustao. Lice mu se smračilo. "Hoćeš li se vratiti? Ne želim da budem ovde sam." "Jašta, vratiću se." Izašao sam iz ćelije, zaključao vrata, a zatim mu dobacio ključeve kroz rešetke. "Pusti me unutra kada se vratim." Debeli zamenik sa crnim šeširom se zvao Stroter. Onaj sa uvučenom bradom je bio Pikens. Posmatrali su me sa meša‐ vinom opreza i nepoverenja, za šta sam mislio da predsta‐ vlja dobru kombinaciju, dolazeći od takvih kao što su oni. Mogao sam da radim sa oprezom i nepoverenjem. " Ako bih vas upitao za tipa sa plavim prstenom istetovi‐ ranim na gležnju, da li bi vam to išta značilo?" Zgledali su se, a zatim je čovek sa crnim šeširom - Stro‐ ter - rekao: "Apsana." "A koja bi apsana to bila?" Već mi se nije dopadalo kako to zvuči. "Apsana u Biliju", reče Pikens, gledajući me kao da sam potpuni maloumnik. "Zar ne znaš za nju? A tvrdiš da si re‐