Vetar kroz kljucaonicu - Stephen King

"Pustite me! Ona umire, ako je već nije ubio! Osim ako… je li to bila čarolija? Vaša pošalica?" Ako je tako, pomislio je, onda je to bila najzlobnija šala ikada priređena nekom dečaku koji je voleo svoju majku. Pa ipak, nadao se da jeste. Nadao se da će se poreznik nasmejati i reći: Zaista sam te povukao za nos ovog puta, zar ne, mlađani Time? Poreznik je odmahnuo glavom. "Nije nikakva šala i nika‐ kva čarolija, pošto umivaonik nikad ne laže. Ono što si video već se dogodilo, plašim se. Strašno je šta sve pijani muškarac može da uradi ženi, zar ne? Ipak, pogledaj ponovo. Ovog puta ćeš možda pronaći trunku utehe." Tim se srušio na kolena ispred umivaonika. Poreznik je ponovo prešao čeličnim štapićem iznad vode. Činilo se kao da se nejasna izmaglica leluja iznad vode… ili je to možda bio trik Timovih očiju punih suza. Šta god bilo, slika se ponovo pojavila. Sada je video prednji trem njihove kolibe i ženu bez lica koja se naginjala iznad njegove majke. Polako, polako, uz pomoć pridošlice, Nel je nekako uspela da se osovi na noge. Žena bez lica ju je usmerila prema ulaznim vratima, a Timova mati je napravila nekoliko tegobnih koraka u tom pravcu. "Živa je!", povika Tim. "Moja mama je živa!" "Uistinu jeste, mlađani Time. Okrvavljena, ali nepokore‐ na. Pa… možda malčice pokorena." Zakikotao se. Tim je sada povikao preko umivaonika umesto u njega, a slika se zadržala. Shvatio je da mu se maločas učinilo kako žena koja je pomagala njegovoj majci nema lice zato što nosi veo, a mali magarac koga je video u krajnjem uglu tre‐ perave slike je bio Sunašce. Tim je mnogo puta hranio, pojio i šetao Sunašceta. Baš kao i svi ostali učenici u maloj seoskoj školi; to je bio deo onoga što je direktorka škole na‐ zivala "školarinom", ali on nikada nije video da ga ona jaše. Kada bi ga upitali, odgovorio bi da je verovatno nesposobna za jahanje. Zbog svojih drhtavica. "To je udovica Smak! Šta ona radi u našoj kući?" "Možda ćeš je to lično upitati, mlađani Time." "Jeste li je vi poslali, nekako?"

Smešeći se, poreznik je odmahnuo glavom. "Ja imam si‐ jaset hobija, ali spasavanje dama u nevolji nije jedan od njih." Sagnuo se blizu umivaonika, a obod šešira mu je pot‐ puno sakrio lice. "Oh, bogo moj. Verujem da je tvoja mama‐ još uvek u nevolji. Što i nije neko iznenađenje; pretrpela je strašne batine. Ljudi kažu da se istina može pročitati u ne‐ čijim očima, ali ja uvek kažem, gledaj im ruke. Pogledaj majčine ruke, mlađani Time!" Tim se nagnuo ka vodi. Oslonjena na udovicu Smak, Nel je prešla preko verande ruku ispruženih ispred sebe, hoda‐ jući prema zidu umesto ka vratima, iako trem nije bio širok, a ulazna vrata su se nalazila direktno ispred nje. Udovica joj je nežno ispravila smer kretanja, a dve žene su zajedno ušle u kuću. Poreznik je zacoktao jezikom. "To mi ne izgleda dobro, mlađani Time. Udarci u glavu umeju da budu veoma ne‐ zgodni. Čak i kada ne ubiju, mogu da naprave strašnu štetu. Trajnu štetu." Njegove reči su bile ozbiljne, ali su mu oči svetlucale neizrecivim veseljem. Tim je to jedva primetio. "Moram da idem. Potreban sam majci." Još jednom je pošao prema Maleckoj. Ovaj put je na‐ pravio skoro pola tuceta koraka pre nego što ga je poreznik ponovo uhvatio. Prsti su mu bili kao šipke od čelika. "Pre nego što kreneš, Time - i to sa mojim blagoslovom, dabome - moraš da uradiš još nešto." Tim se osećao kao da će poludeti. Možda sam u stvari kod kuče u postelji, pomislio je, bolestan odgroznice i sanjam sve ovo. "Odnesi moj umivaonik do potoka i isprazni ga. Ali ne tamo gde si ga napunio, jer je ona tamo zmija počela da deluje isuviše zainteresovano za svoje okruženje." Poreznik je podigao Timovu petrolejsku lampu, odvrnuo točkić do kraja i podigao je. Zmija je sada čitavom dužinom tela visila sa grane drveta. Poslednje tri stope njenog tela, međutim - deo koji se završavao zašiljenom glavom u obliku ašova - bile su podignute i uvijale su se levo-desno. Oči boje ćilibara su zaneseno zurile u Timove plave. Zmija je zapala‐

cala jezikom - sluurp - a Tim je na tren ugledao dva dugač‐ ka zakrivljena očnjaka. Svetlucali su na svetlosti petrolejske lampe. "Idi levo od nje", posavetova ga poreznik. "Praviću ti društvo i čuvaću stražu." "Ne možete li sami da ga ispraznite? Želim da idem svojoj majci. Moram da…" "Tvoja majka nije razlog zbog koga sam te doveo ovamo, mlađani Time." Činilo se kao da poreznik raste i postaje sve viši. "A sada uradi ono što ti kažem." Tim je uzeo umivaonik i pošao ulevo preko proplanka. Poreznik, i dalje držeći petrolejsku lampu visoko u vazduhu, stajao je između njega i zmije. Zmijurina je okrenula glavu da prati njihovo kretanje, ali nije pokušala da pođe za njima, premda su stabla gvozdendrveta bila toliko blizu jedna drugima, a njihove najniže grane toliko isprepletene da je to s lakoćom mogla da učini. "Ovaj patrljak je deo placeva za seču sai Kosingtona i Marčlija", reče poreznik. "Možda si pročitao znak." "Ja." "Dečak koji ume da čita pravo je blago za baroniju." Po‐ reznik je sada koračao toliko blizu Tima da se dečaku koža naježila. "Jednog dana ćeš plaćati veliki porez - pod pretpo‐ stavkom da ne umreš u Beskrajnoj šumi ove noći… ili slede‐ će… ili one posle toga. Ali zašto tragati za olujama koje su još uvek daleko na horizontu, a? "Znaš čiji je ovo plac za seču, ali ja ipak znam malo više od tebe. Saznao sam to dok sam obilazio tvoje selo, skupa sa vestima o slomljenoj nozi Frenkija Simonsa, mlečnoj bo‐ lesti bebe Vilandovih, mrtvim kravama Riverlijevih - u vezi s kojima lažu kroz svojih nekoliko preostalih zuba, ako ja znam svoj posao, a znam ga - i svakojakim drugim zanimlji‐ vim stvarima. Ala ljudi vole da vode abrove! Ali evo šta hoću da kažem, mlađani Time. Saznao sam da je, ranije u toku Pune Zemlje, Piter Kosington priklešten ispod debla koje se srušilo na pogrešnu stranu. Ja verujem da gvozden‐

drveće u stvari razmišlja, odakle potiče tradicija iskanja nji‐ hovog oproštaja pre svakodnevnog sečenja." "Znam za nesrećan slučaj sai Kosingtona", reče Tim. Uprkos zebnjama, kopkala ga je ova neočekivana promena teme. "Moja mama im je poslala supu, iako je u to vreme bila u žalosti zbog tatine smrti. Drvo mu je palo na leđa, ali ne pravo na leđa. To bi ga ubilo. Šta s tim? Bolje mu je ovih dana." Sada su bili blizu vode, ali je ovde slankasti miris bio slabiji, a Tim nije čuo onaj grozni mljackavi zvuk. To je bilo dobro, ali ih je zmija još uvek posmatrala sa gladnim zani‐ manjem. Loše. "Ja, Dobri Tip Kozi je opet počeo da radi i svi kažemo blagodarim. Ali, tokom vremena koje je proveo vezan za po‐ stelju - dve nedelje pre nego što je tvoj taja susreo svog zmaja i šest nedelja nakon toga - ovaj i svi ostali patrljci Ko‐ singtona i Marčlija su bili prazni, jer Erni Marčli nije kao tvoj novi očuh. Što će reći, ne pada mu na pamet da bez partnera seče drva u Beskrajnoj šumi. Ali, naravno - takođe za razliku od tvog očuha - Spori Erni zapravo ima partne‐ ra." Tim se setio novčića na svojim grudima i razloga zbog koga je uopšte i pošao na ovo suludo putovanje. "Nije bilo nikakvog zmaja! Da je zaista postojao, spalio bi srećni novčić mog tate zajedno s njim! A zašto je novčić stajao u Kelsovom koferu?" "Isprazni moj umivaonik, mlađani Time. Mislim da ćeš otkriti da u vodi nema buba koje ti smetaju. Ne, ne ovde." "Ali, želim da znam…" "Začepi gubicu i isprazni umivaonik, zato što nećeš otići sa ovog proplanka sve dok je pun." Tim je kleknuo da učini kako mu je rečeno, želeći samo da odradi zadatak i ode odatle. Nije ga bilo briga za Pitera "Dobrog Tipa" Kosingtona, a verovao je da nije ni čoveka u crnom ogrtaču. Zadirkuje me, ili me muči. Možda uopšte ni ne zna razliku. Ali, čim ispraznim ovajprokleti umivaonik, uzjahaću Malecku i pojahaću nazad u selo najhrže što mogu. Neka pokuša da me zaustavi. Samo neka po…

Tok Timovih misli se raspršio podjednako čisto kao što suva grana puca ispod pete čizme. Ispustio je umivaonik, koji je naopačke pao u šipražje na obali potoka. Ovde u vodi nije bilo buba, poreznik je bio u pravi u vezi s tim; potočić je bio bistar kao voda koja je izvirala u kladencu pored nji‐ hove kolibe. Petnaestak centimetara ispod površine je ležalo ljudsko telo. Odeća se raspala na dronjke koji su plu‐ tali na struji. Očni kapci su nestali, baš kao i najveći deo kose. Lice i šake, nekada preplanuli od sunca, sada su bili bledi poput alabastera. Ali, osim toga, telo Velikog Džeka Rosa je bilo savršeno očuvano. Da nije bilo praznine u tim očima bez trepavica i očnih kapaka, Tim je mogao da pove‐ ruje kako će njegov otac možda ustati, dok voda kaplje s njega, i zagrliti ga. Zmija je ispustila gladni sluurp zvuk. Nešto u Timu se slomilo kada je to začuo, i zavrištao je. Poreznik mu je gurao nešto u usta. Tim je pokušao da se od‐ brani, ali uzalud. Poreznik ga je jednostavno zgrabio za kosu na potiljku, a kada je Tim dreknuo od bola, nabio mu je grlić čuturice između zuba. Nekakva vatrena tečnost mu se sjurila niz grlo. To nije bio viski, jer umesto da ga opije, tečnost ga je smirila. Štaviše, učinila je da se oseća kao ledeni posetilac u sopstvenoj glavi. "Osećanje će nestati za deset minuta, a onda ću te pusti‐ ti da ideš svojim putem", reče poreznik. Veseli prizvuk mu je iščezao iz glasa. Više nije zvao dečaka mlađani Tim; više ga uopšte nije nikako zvao. "A sada načulji uši i dobro me slušaj. Začuo sam priče u Tavaresu, gradiću četrdeset toč‐ kova istočno odavde, o drvoseči koga je spržio zmaj. Priča je bila na svačijim usnama. Ženka zmaja velika kao kuća, kazali su mi. Znao sam da je to sranje. Verujem da negde u Beskrajnoj šumi još uvek postoji tijgar…" Utom se poreznikove usne izviše u kez, koji se pojavio i nestao bezmalo prebrzo da bi se uopšte video.

"Ali zmaj? Nikad. Ne postoji zmaj ovoliko blizu civilizaci‐ je već stotinu godina, a nikad veliki kao kuća. Priča mi je pobudila znatiželju. Ne zato što je Veliki Ros poreski obve‐ znik - tačnije bio je - premda bih to kazao krezuboj svetini u Tavaresu, da je iko od njih bio dovoljno pametan i dovoljno hrabar da me pita. Ne, već iz čiste radoznalosti, zato što želja za saznavanjem tajni od pamtiveka predstavlja moj glavni porok. Jednog dana će mi doći glave, u to nimalo ne sumnjam. "Sinoć sam se ulogorio na Stazi gvozdendrveta, takođe - pre nego što sam počeo da obilazim tvoje selo. Samo što sam prošle noći otišao do samog kraja puta. Na znakovima na poslednjih nekoliko patrljaka pre početka močvare Fago‐ nard piše Ros i Kels. Tamo sam napunio umivaonik na po‐ slednjem bistrom potoku pre početka močvare, a šta sam video u vodi? Pa, znak na kome je pisalo Kosington-Marčli. Spakovao sam se, uzjahao Crnju i dojahao ovamo, čisto da vidim šta mogu da vidim. Nije bilo potrebe da ponovo kon‐ sultujem umivaonik; video sam kuda ona tamo zmijurina neće da ide i mesto gde bube nisu zagadile potočić. Bube su halapljivi mesožderi, ali, ako je verovati bapskim priča‐ ma, neće da jedu meso čestitog čoveka. Babetine često nisu u pravu, ali ne i u pogledu toga, izgleda. Hladnoća vode ga je očuvala, a deluje neozleđeno zato što ga je ubica udario otpozadi. Video sam raspuklu lobanju kada sam ga prevr‐ nuo, a vratio sam ga u položaj u kome ga sada vidiš da bih te poštedeo tog prizora." Poreznik je zastao, a zatim dodao: "A tako bi te on video, pretpostavljam, da mu se duša zadr‐ žala kraj leša. U pogledu toga, babe nisu jednoglasne. Jesi li dobro, il' želiš još jednu malu dozu nena?" "Dobro sam." Tim nikad ranije nije izrekao takvu laž. "Bio sam poprilično siguran u to ko je krivac - baš kao što si i ti, kontam - ali su bilo kakve preostale sumnje koje sam imao bile razvejane u Gitijevom salunu, mojoj prvoj sta‐ nici u tvom selu. Kad nastupi vreme za naplatu poreza, lo‐ kalna birtija je vazda dobro mesto za ubiranje desetak gru‐

menova, ako ne i više. Tamo sam doznao da je Bern Kels vezao svileno uže sa udovicom svog bivšeg partnera." "Zbog tebe", reče Tim monotonim glasom koji nije uopšte zvučao kao njegov. "Zbog tvojih bogom prokletih poreza." Poreznik je položio ruku na grudi i progovorio uvređe‐ nim glasom. "Nepravedno me optužuješ! Nisu porezi držali Berna Kelsa uspaljenog u krevetu svih ovih godina, ja', čak i kada je pored sebe još uvek imao ženu da mu ugasi požar u slabinama." Nastavio je da priča, ali je piće koje je zvao nen počelo da gubi dejstvo, a Tim je izgubio smisao njegovih reči. Izne‐ nada mu više nije bio hladno već vruće, štaviše, goreo je, a u stomaku mu se bućkalo kao u bućkalici za maslo. Zatetu‐ rao se napred prema ugljevlju logorske vatre, pao na kolena i povratio večeru u rupu koju je poreznik petom čizme iskopao u zemlji. "Eto!", reče samozadovoljno čovek u crnom ogrtaču, kao da čestita sam sebi. "I pomislio sam da će ta rupa biti od koristi." "Sada ćeš želeti da odeš i vidiš svoju majku", reče poreznik kada je Tim prestao da povraća, spuštene glave sedeći pored umiruće vatre, dok mu je kosa padala preko očiju. "Dobar sinčić kao što si ti. Ali imam nešto što možda želiš. Samo još minut. To neće predstavljati nikakvu razliku za Nel Kels; njoj je onako kako joj je." "Ne zovi je tako!", ispljunu Tim. "Kako da je ne zovem? Nije li udata? Udaj se na brzinu, kaj se natenane, kažu starci." Poreznik je ponovo čučnuo ispred svog bagaža, a plašt mu se obmotao oko tela poput krila neke ogavne ptice. "Takođe kažu da se ono što je vezano ne može razvezati, i istinito zbore. Zanimljiv pojam zvan razvod postoji na nekim drugim nivoima Kule, ali ne i

u našem šarmantnom delu Srednjeg sveta. A sada, da vidim… ovde je negde…" "Ne shvatam zašto ga Pošteni Piter i Spori Erni nisu pro‐ našli", reče tupo Tim. Osećao se ispumpano, prazno. Neko osećanje mu je još uvek pulsiralo duboko u srcu, ali nije znao šta je to. "Ovo je njihovo mesto… njihov plac za seču… počeli su ponovo da seku drva otkako se Kosington dovoljno oporavio da počne da radi." "Jašta, oni seku gvozdendrva, ali ne ovde. Imaju dosta drugih patrljaka. Ovaj su ostavili na miru neko vreme. Znaš li zašto?" Tim je pretpostavio da zna. Pošteni Piter i Spori Erni su bili dobri i ljubazni, ali ne i najhrabriji ljudi koji su ikada sekli drva, što je predstavljalo razlog zašto nisu zalazili u šumu mnogo dublje od ovog mesta. "Čekali su da gvozden‐ zub ode odavde, kladim se." "Pametno čeljade", reče sa odobravanjem poreznik. "Dobro rezonuješ. A šta misliš kako se tvoj očuh osećao, znajući da onaj tamo drveni crv svakog časa može da ode odavde, a ta dvojica da se vrate? Da se vrate ovamo i otkri‐ ju njegov zločin, osim ukoliko ne stisne petlju i ne dođe ovamo da odnese leš dublje u šumu?" Nova emocija u Timovom srcu je sad znatno jače pulsira‐ la. Bilo mu je drago zbog toga. Sve je bilo bolje od bespo‐ moćnog užasa koji je osećao zbog majčine sudbine. "Nadam se da se Kels loše oseća. Nadam se da ne može da spava." A onda mu je sinulo: "Zbog toga se ponovo propio!" "Uistinu mudro dete, premudro za svoje… Ah! Evo ga!" Poreznik se okrenuo prema Timu, koji je sada odvezivao Malecku i spremao se da je uzjaše. Prišao je dečaku, držeći nešto ispod ogrtača. "Uradio je to impulsivno, dabome, a mora da se posle uspaničio. Zašto bi, inače, izmislio tako besmislenu priču? Druge drvoseče sumnjaju u nju, u to možeš da budeš siguran. Zapalio je vatru i približio joj se najbliže što se usuđivao, onoliko dugo koliko je mogao da izdrži vrelinu, oprljivši odeću i izazvavši plikove na koži. Znam to, jer sam svoju vatru zapalio na kostima njegove.

No, najpre je pobacao stvari svog mrtvog partnera na drugu stranu onog tamo potoka, onoliko daleko u šumu koliko mu je snaga dozvoljavala. Učinio je to dok mu se krv tvoga tate još uvek nije osušila na rukama, kladim se. Pre‐ gazio sam potok i pronašao ih. Najveći deo stvari su besko‐ risne tričarije, ali sam ti spasao jedan predmet. Bila je za‐ rđala, ali ju je moj brusni kamen očistio prilično dobro." Iz unutrašnjosti ogrtača je izvadio ručnu sekiru Velikog Rosa. Nedavno naoštreno sečivo se presijavalo. Tim je, sada sedeći na mazginim leđima, uzeo sekiricu, prineo je usnama i poljubio hladni čelik. Onda je zadenuo dršku sekire za pojas, sečiva okrenutog dalje od tela, baš kao što ga je Veliki Ros naučio, nekada davno. "Vidim da oko vrata nosiš novčić od rodita. Da li je pripa‐ dao tvom tati?" Dok je sedeo na leđima mazge, Timove oči su bile skoro u istoj ravni sa očima poreznika. "Bio je u sanduku tog ubi‐ lačkog kučkinog sina." "Imaš očev novčić; sad imaš i njegovu sekiru, takođe. Gde li ćeš je zariti, pitam se, ako ti ka ponudi priliku?" "U Kelsovu lobanju." Osećanje - usijani gnev - oslobodilo se iz Timovog srca poput ptice sa zapaljenim krilima. "Spreda il' otpozadi, i jedno i drugo će mi sasvim fino odgo‐ varati." "Alal ti vera! Cenim dečaka sa planom! Idi sa svim bogo‐ vima koje poznaješ i sa Dobrim Čovekom Isusom, baška." Onda se, navivši dečaka najviše što je mogao, okrenuo da ponovo zapali vatru. "Možda ću ostati još noć il' dve na Stazi gvozdendrveta. Tvoje selo mi je neobično zanimljivo od sve Široke Zemlje. Čuvaj se zelene vile, dečko! Ona sija, tako mi svega!" Tim mu nije odgovorio, ali je poreznik bio siguran da ga je dečak čuo. Kada bi bili navijeni do kraja, uvek bi ga čuli.

Udovica Smak mora da je gledala kroz pendžer, jer čim je Tim doveo iscrpljenu Malecku do trema (uprkos sve snažni‐ joj zabrinutosti, poslednjih pola milje ju je vodio na povocu da bi je poštedeo), istrčala je iz kuće. "Hvala bogovima, hvala bogovima! Tvoja majka je skoro poverovala da si mrtav. Uđi. Požuri. Neka te čuje i dodirne." Značaj njenih reči mu nije u potpunosti dopro do mozga sve do znatno docnije. Vezao je Malecku pored Sunašceta i pohitao uza stepenice. "Kako ste znali da dođete ovamo, sai?" Udovica je okrenula lice ka njemu (koje, s obzirom na veo, teško da je uopšte bilo lice). "Jesu li ti vrane popile mozak, Timoti? Projahao si pored mog doma, terajući tu mazgu kao da su ti svi đavoli za petama. Nisam mogla da smislim nijedan razlog zašto si napolju tako kasno i jurcaš u pravcu šume, pa sam stoga došla ovamo da priupitam tvoju materu. Ali hajde, hajde. I potrudi se da zvučiš veselo, ako je voliš." Udovica ga je povela kroz dnevnu sobu, gde su slabašno gorele dve svetiljke. U majčinoj sobi je još jedan fenjer goreo na stočiću pored kreveta, a Tim je na njegovoj svetlo‐ sti ugledao Nel koja je ležala u postelji, pri čemu joj je naj‐ veći deo lica bio umotan u zavoje, a jedan zavoj - natopljen krvlju - obavijao joj je vrat poput kragne. Začuvši bat njegovih koraka, uspravila se u krevetu sa uspaničenim izrazom na licu. "Ako je to Kels, drži se podalje od mene! Dovoljno si učinio!" "To sam ja, mama." Okrenula se prema njemu i ispružila ruke. "Time! K meni, k meni!" Kleknuo je pored postelje i poljupcima obasuo deo majči‐ nog lica koji nije bio pokriven zavojima, plačući dok je to činio. Nel je na sebi još uvek imala spavaćicu, ali su sada okovratnik i prednji deo odore bili kruti od skorele krvi. Tim je u umivaoniku video kako je njegov očuh odalamio majku keramičkim krčagom po glavi, a potom počeo da je pesniči. Koliko udaraca je video? Nije znao. A koliko se udaraca

obrušilo na njegovu nesrećnu majku nakon što je vizija u srebrnom umivaoniku nestala? Dovoljno da zna da je imala sreće što je ostala živa, ali je jedan od tih udaraca - najvero‐ vatnije onaj krčagom - oslepio njegovu majku. "Bio je to snažan udarac", reče udovica Smak. Sedela je u stolici za ljuljanje u Nelinoj sobi; Tim je sedeo na ivici kre‐ veta, držeći majčinu levu šaku. Dva prsta na njenoj desnoj šaci su bila slomljena. Udovica, koja mora da je imala pune ruke posla od svog slučajnog dolaska, napravila joj je udlage od drva za potpalu i flanelskih traka iscepanih sa jedne Neline šlofijanke. "Viđala sam to i ranije. Dolazi do otoka na mozgu. Kada otok splasne, vid će joj se možda po‐ vratiti." "Možda", reče potišteno Tim. "Biće vode ako takva bude božja volja, Timoti." Naša voda je sada zatrovana, pomisli Tim, a to nije bilo delo nijednog boga. Otvorio je usta da kaže upravo to, ali je utom udovica zavrtela glavom. "Zaspala je. Dala sam joj da popije biljni napitak - ne mnogo jak, nisam se usudila da joj dam jak napitak nakon što ju je tako izbubetao po glavi - ali je delovao. Nisam bila sigurna da hoće." Tim je pogledao nadole u majčino lice - strahovito bledo, sa krvavim mrljama koje su se još uvek sušile na ono malo izložene kože koju udovičini zavoji nisu prekrivali - a zatim u svoju učiteljicu. "Probudiće se, zar ne?" Udovica je ponovila: "Biće vode ako takva bude božja volja." Onda su se sablasna usta ispod vela izvila u nešto što je mogao da bude osmeh. "U ovom slučaju, mislim da će je biti. Snažna je, tvoja mama." "Mogu li da razgovaram s vama, sai? Jer ako ne popri‐ čam s nekim, eksplodiraću." "Naravno. Hajdemo napolje na trem. Ostaću ovde noćas, s tvojom dozvolom. Da li me primaš u kuću? I hoćeš li sme‐ stiti Sunašceta u štalu, ako me primaš?"

"Jašta", reče Tim. U svom olakšanju, uspeo je čak i da se nasmeši. "I kažem blagodarim." Vazduh je bio još topliji. Dok je sedela u stolici za ljuljanje, omiljenom sedalu Velikog Rosa u letnjim večerima, udovica je kazala: "Ovo mi izgleda kao vreme pre studentresa. Nazovi me ludom - ne bi bio prvi da mi to kažu - ali stvarno mi izgleda." "Šta je to studentres, sai?" "Nije bitno, verovatno nije ništa… osim ako ne vidiš ser Trokena kako pleše na svetlosti zvezda ili podignute njuške gleda ka severu, to jest. U ovim krajevima nije bilo studen‐ tresa još otkako sam bila devojčica, a to je bilo pre mnogo i mnogo godina. Imamo druge stvari o kojima treba da razgo‐ varamo. Da li te muči samo ono što je ta zver učinila tvojoj mami, ili postoji još nešto?" Tim je uzdahnuo, nesiguran kako da započne. "Oko tvog vrata vidim novčić za koji verujem da sam ga viđala oko vrata tvog oca. Možda treba odatle da počneš. Ali postoji još nešto o čemu prvo treba da pričamo, a to je zaštita tvoje mame. Poslala bih te da odeš do pozornika Ha‐ uarda, bez obzira na to koliko je kasno, ali njegova kuća je u mraku, a kapci na prozorima su spušteni. Videla sam to dok sam dolazila ovamo. To nije nikakvo iznenađenje, takođe. Svi znaju da kada baronijski poreznik dode u selo, Hauard Tasli pronađe neki razlog da se izgubi sa vidika. Ja sam starica, a ti si dete. Šta ćemo da radimo ako se Bern Kels vrati da dovrši ono što je započeo?" Tim, koji se više nije osećao kao dete, mašio se rukom za pojas. "Očev novčić nije jedino što sam večeras pronašao." Izvukao je ručnu sekiricu Velikog Rosa i pokazao je udovici Smak. "Ovo je takođe pripadalo mom tati, a ako se Kels drzne da se vrati, zariću mu je u glavu, gde joj je i mesto." Udovica Smak je otvorila usta da se usprotivi, ali je u njegovim očima spazila pogled koji ju je naterao da kaže

nešto sasvim drugo. "Ispričaj mi svoju priču", kazala mu je. "Nemoj da izostaviš ni jednu jedinu reč." Kada je Tim završio - imajući na umu udovičinu zapovest da ne izostavi nijednu reč, postarao se da joj ispriča ono što je njegova majka kazala o čudnoj nepromenljivosti čoveka sa srebrnim umivaonikom - njegova stara učiteljica je ćutke sedela nekoliko trenutaka… iako joj je veo jezivo lepršao na noćnom povetarcu, zbog čega se činilo kao da klima glavom. "U pravu je, znaš", rekla je konačno. "Taj tvoj čovek u crnom nije ostario ni jedan jedini dan. A sakupljanje poreza nije njegov posao. Mislim da mu je to hobi. On je čovek sa hobijima, jašta. Ima svoje male razonode. Podigla je prste ispred vela, naizgled ih proučavala, a zatim ih ponovo spu‐ stila u krilo. "Ne tresete se", usudio se Tim. "Ne, ne večeras, a to je dobro ako ću sedeti i bdeti kraj kreveta tvoje majke. Što nameravam da uradim. Ti ćeš, Time, postaviti sebi slamaricu iza vrata. Biće ti neudobno, ali, ako se tvoj poočim vrati i ako želiš da imaš ikakvu šansu protiv njega, moraćeš da mu priđeš s leđa. To nije mnogo nalik Hrabrom Bilu iz priča, zar ne?" Timove šake se stegnuše u pesnice, a nokti mu se zariše u dlanove. "Na taj način je taj kučkin sin sredio mog tatu, a to je sve što zaslužuje." Uhvatila ga je za stisnutu šaku i nežno je otvorila. "Vero‐ vatno se neće vratiti, u svakom slučaju. Svakako ne ako misli da ju je sredio, a može to pomisliti. Bilo je toliko mnogo krvi." "Kopile", reče Tim tihim i prigušenim glasom. "Najverovatnije leži negde mrtav pijan. Sutra moraš otići do Poštenog Pitera Kosingtona i Sporog Ernija Marčlija, jer tvoj tata sada leži na njihovom komadu zemlje. Pokaži im novčić koji nosiš oko vrata i ispričaj im kako si ga pronašao

u Kelsovom sanduku. Oni će okupiti ljude i tražiće Kelsa sve dok ga ne pronađu i strpaju u zatvor. Neće im trebati mnogo da ga pronađu, garantujem, a kada se otrezni, tvrdi‐ će da nema blage veze o tome šta je uradio. Možda će čak govoriti istinu, jer kada snažno piće uđe u neke ljude, spušta zavesu." "Poći ću s njima." "Jok, to nije posao za dečaka. Dovoljno je loše to što noćas moraš da stražariš sa očevom sekirom. Noćas ćeš morati da budeš muškarac. Sutra ponovo možeš da budeš dečak, a dečakovo mesto je pored njegove majke kada je gadno ozleđena." "Poreznik je kazao da će možda još noć il' dve ostati na Stazi gvozdendrveta. Možda bi trebalo…" Ruka koja je trenutak ranije tešila, sada ga je ščepala za zglob, dovoljno snažno da mu nanese bol. "Da ti to nije palo na pamet! Nije li napravio već dovoljno štete?" "Šta to govorite? Da je on odgovoran za sve ovo? Kels je ubio mog tatu, i Kels je pretukao moju mamu!" "Ali poreznik ti je dao ključ, a ko zna šta je sve još možda učinio. Ili će učiniti, ako mu se ukaže prilika, jer on za sobom ostavlja ruševine i plač, a to radi otkako je sveta i veka. Misliš li da ga se ljudi plaše samo zato što poseduje moć da ih istera sa zemlje ako ne mogu da plate baronijski porez? Ne, Time, ne." "Znate li kako se zove?" "Jok, niti želim da znam, ali znam šta je on - pošast sa pulsom. Bilo jednom nekada davno, nakon što je ovde izvr‐ šio kvarno delo o kome neću pričati dečaku, rešila sam da saznam sve što mogu o njemu. Napisala sam pismo velikoj gospi koju sam pre mnogo godina poznavala u Gileadu - ženi diskretnoj jednako koliko je bila lepa, što je retka kom‐ binacija - i platila sam srebrom glasniku da joj odnese moje pismo i donese mi njen odgovor… koji me je moja prijatelji‐ ca preklinjala da spalim nakon čitanja. Kazala je da kada se gileadski poreznik ne bavi svojim hobijem ubiranja poreza - poslom koji se svodi na lizanje suza sa lica siromašnog

radnog naroda - on služi kao savetnik lordovima koji se na‐ zivaju Eldovim savetom. Iako samo oni tvrde da poseduju nekakvu krvnu vezu sa Eldom. Priča se da je on veliki mag, a u tome možda stvarno ima trunka istine, budući da si video njegovu magiju na delu." "Jesam", reče Tim, razmišljajući o srebrnom umivaoniku. I o tome kako se činilo da sai poreznik raste kada bi se raz‐ gnevio. "Moja poznanica je rekla da čak postoje neki ljudi koji tvrde da je on Maerlin, dvorski mag samog Artura Elda, jer se priča da je Maerlin večan, stvorenje koje živi unazad kroz vreme." Iza vela se začulo frktanje. "Od takvog razmi‐ šljanja me boli glava, jer takva ideja nema nikakvog ovoze‐ maljskog smisla." "Ali Maerlin je bio beli čarobnjak, ili barem tako priče kažu." "Oni koji tvrde da je poreznik zapravo maskirani Maerlin kažu da ga je iskvarila čarolija Čarobnjakove Duge, koja mu je bila predata na čuvanje u danima pre pada Starog Kra‐ ljevstva. Drugi kažu da je on, tokom lutanja nakon pada, pronašao određene artifakse Starog Naroda, koji su ga fa‐ scinirali i iskvarili do dna njegove duše. To se desilo u Bes‐ krajnoj šumi, kažu, gde još uvek ima magičnu kuću u kojoj vreme ne protiče." "To mi ne izgleda moguće", reče Tim… mada ga je fasci‐ nirala ideja o magičnoj kući u kojoj se kazaljke satova nikada ne pomeraju, a pesak u klepsidri nikad ne pada. "To je golo govno, eto šta je!" A zatim, primetivši njegov šokirani pogled: "Ištem tvoj oproštaj, ali ponekad samo vul‐ garnosti mogu da posluže. Čak ni Maerlin ne može da bude na dva različita mesta u isto vreme, tumarajući na jednom kraju Severne baronije i služeći lordove i revolveraše Gilea‐ da na drugom. Jok, poreznik nije Maerlin, ali jeste čarob‐ njak - i to crni. Tako je kazala gospa koju sam nekad podu‐ čavala, i ja u to verujem. Zbog toga nikad više ne smeš da mu se ponovo približiš. Svako dobro delo koje ponudi da ti učini će biti laž."

Tim je razmislio o tome, a zatim upitao: "Znate li šta je to sighe, sai?" "Dabome. Sighe su vilinski narod, koji navodno živi u du‐ bokim šumama. Da li ti je crni čovek govorio o njima?" "Ne, bila je to samo neka priča koju mi je Slamnati Vilem ispričao jednog dana u pilani." Zašto sam je slagao? Ali duboko u srcu, Tim je znao razlog. Bern Kels se nije vratio te noći, što je bilo dobro. Tim je na‐ meravao da ostane budan i čuva stražu, ali je bio samo običan dečak, i pritom izmožden. Zatvoriću oči samo na ne‐ koliko sekundi, da ih odmorim, kazao je samom sebi kad je legao na slamaricu koju je namestio iza vrata, a zaista se i osećao kao da je prošlo svega nekoliko sekundi, ali, kada ih je ponovo otvorio, kolibu je ispunjavala svetlost praskozor‐ ja. Očeva sekira je ležala na podu pored njega, tamo gde ju je ispustio iz šake. Podigao ju je, zadenuo za pojas, a zatim pohitao u spavaću sobu da vidi majku. Udovica Smak je spavala u stolici za ljuljanje, koju je pri‐ vukla blizu Nelinog kreveta, a veo joj je lepršao dok je hrkala. Neline oči se širom otvoriše i okrenuše ka zvuku Ti‐ movih koraka. "Ko to dolazi?" "Tim, mama." Seo je pored nje na krevet. "Da li ti se vid povratio? Barem malo?" Pokušala je da se nasmeši, ali su njena otečena usta jedva mogla da urade išta više osim da se blago trznu. "I dalje sam u mraku, plašim se." "U redu je." Podigao joj je ruku koja nije bila u udlazi i poljubio je u nadlanicu. "Verovatno je još uvek prerano." Njihovi glasovi su probudili udovicu Smak. "U pravu je, Nel." "Slepa ili ne, dogodine ćemo zasigurno biti izbačeni sa zemlje, a šta ćemo onda?"

Nel se okrenula licem ka zidu i zaplakala. Tim je pogle‐ dao udovicu, nesiguran šta da radi. Mahnula mu je rukom da izađe iz sobe. "Daću joj nešto da se smiri - nalazi mi se u torbi. Ti moraš da posetiš muškarce, Time. Kreni smesta, ili će otići u šumu." Tim je mogao da omaši Pitera Kosingtona i Ernija Marčlija da Ćelavko Anderson, jedan od velikih seoskih zemljoposed‐ nika, nije stao pored njihovog magacina da proćaska dok su uprezali mazge i pripremali se za posao. Trojica muškaraca su u turobnoj tišini saslušali Timovu priču, a kada je napo‐ kon završio, govoreći da mu je majka jutros i dalje bila slepa, Pošteni Piter ga je uhvatio za mišicu i kazao: "Osloni se na nas, dečko. Probudićemo sve drvoseče u gradu, one koje seku cvetkovo drvo kao i one koji odlaze dalje niza Stazu gvozdendrveta. Danas u šumi neće biti seče." Anderson reče: "A ja ću poslati moje dečake da obiđu sve farmere. Do Destrija i strugare, takođe." "Šta je sa dustabanlijom Hauardom?", upita Spori Erni, malčice nervozno. Anderson je oborio glavu, pljunuo na zemlju između vrhova čizama i nadlanicom obrisao usta. "Otišao je niz drum za Tavares, kako čujem, ili u potrazi za zverokradica‐ ma ili u posetu ženi koju tamo ima. Nije ni bitno. Hauard Tasli nikad nije vredeo ni pišljivog boba. Sami ćemo da od‐ radimo posao i smestićemo Kelsa u buvaru pre nego što se vrati." "S parom slomljenih ruku, ako se bude opirao", dodade Kosington. "Nikada nije umeo da kontroliše piće ili tempe‐ rament. Bio je dobro dok je Veliki Ros bio kraj njega da ga zauzdava, ali pogledajte do čega je sad došlo! Nel Ros pre‐ tučena i slepa! Veliki Kels je odvajkada gajio osećanja prema njoj, a jedini koji to nije znao bio je…" Anderson ga je ućutkao ćušnuvši ga laktom, a zatim se okrenuo ka Timu i sagnuo ruku oslonjenih na kolena, jer je

bio povisok. "Kažeš da je poreznik pronašao telo tvog tate?" "Ja. "I rođenim očima si video telo?" Timove oči se ispuniše suzama, ali mu je glas bio posto‐ jan. "Ja', jesam." "Na našem placu za seču", reče Spori Erni. "Na jednom od naših patrljaka. Onom gde se odomaćila zmijurina." "Jašta." "Mogo bih da ga ubijem samo zbog toga", reče Kosing‐ ton, "al' ćemo ga uhvatiti živog ako budemo mogli. Erni, najbolje da ti i ja odjašemo tamo i donesemo nazad… znaš već, ostatke… pre nego se upustimo u potragu za Kelsom. Ćelavko, možeš li sam da obavestiš ljude?" "Jakako. Okupićemo se ispred dućana. Držite oči širom otvorene dok budete išli niza Stazu gvozdendrveta, momci, ali uveren sam da ćemo kopilana naći negde u gradu, na‐ šljemanog ko ćuskija." A zatim procedi više sebi nego ostali‐ ma: "Nikad nisam poverovo u tu priču o zmaju." "Započnite pretragu iza Gitijevog saluna", reče Spori Erni. "Tamo je prespavao više no jednom." "Hoćemo." Ćelavko Anderson je pogledao u nebo. "Ne dopada mi se ovo vreme, pravo da vam kažem. Pretoplo je za Široku Zemlju. Nadam se da nećemo imati oluju, a svim srcem se nadam da nećemo imati studentres. To bi sve upropastilo. Niko od nas ne bi mogao da plati porezniku kada dođe dogodine. Mada, ako je ono što kaže dečak istina, poreznik je izbacio trulu jabuku iz korpe i tako nam svima učinio uslugu." Nije učinio uslugu mojoj mami, pomisli Tim. Da mi nije dao onaj ključ, još uvek bi videla. "Sad idi kući", Marčli reče ljubazno Timu, ali tonom koji nije dopuštao nikakvu raspravu. "Usput svrati do moje kuće i kaži mojoj ženi da su gospe potrebne u tvom domu. Udovi‐ ca Smak mora da se vrati kući i odmori, jerbo više nije ni mlada, a ni zdrava. Takođe…" Uzdahnuo je. "Reci joj da će kasnije u toku dana njihovo prisustvo biti potrebno u Stouk‐ sovom pogrebnom zavodu."

Tim je ovog puta jahao Misti, a ona je morala da zastane kraj svakog grma i štrpne lišće. Dok je išao prema kući, usput ga je prestiglo dvoje zaprežnih kola i čeze koje je vukao poni, svaka noseći po nekoliko žena željnih da po‐ mognu njegovoj majci u vreme bola i nedaće. Taman je uveo Misti u štalu pored Malecke kada se na verandi pojavila Ejda Kosington i rekla mu da odveze udovi‐ cu Smak kući. "Možeš da uzmeš moje karuce. Vozi polako po džombama, jerbo je jadna žena u očajnom stanju." "Da li je dobila napad drhtavice, sai?" "Jok, mislim da je jadnica previše umorna za drhtavice. Bila je ovde kada je bila najpotrebnija, i možda je tvojoj mami spasla život. Nemoj to nikad da zaboraviš." "Može li mama ponovo da vidi? Barem malo?" Tim je na licu sai Kosington pročitao odgovor i pre nego što je otvorila usta. "Ne još, sinko. Moraš da se moliš." Tim je pomislio da joj kaže ono što je njegov otac pone‐ kad govorio: Moli se za kišu koliko god ti srce ište, ali kopaj bunar dok to radiš. Na kraju je ipak oćutao. Put do udovičine kuće je bio spor, budući da je njen mali magarac kaskao vezan za zadnji deo karuca Ejde Kosington. Neprirodna vrelina se nastavila, a slatko-kiselkasti lahor koji je obično duvao iz Beskrajne šume se umirio. Udovica se trudila da priča vesele stvari o Nel, ali je ubrzo odustala; Tim je pretpostavljao da reči njenim ušima zvuče jednako lažno kao i njegovim. Na pola puta niz Glavnu ulicu, sa desne strane je čuo grgotanje. Osvrnuo se oko sebe, pre‐ padnut, a zatim se opustio. Udovica je zaspala brade naslo‐ njene na svojim pticolikim grudima. Porub vela joj je padao u krilo. Kada su stigli do njene kuće smeštene na kraju sela, po‐ nudio se da je uvede unutra. "Jok, samo mi pomozi da se Ž

popnem uza stepenice, a posle ću biti dobro. Želim šolju čaja sa medom, a zatim svoj krevet, jer sam toliko umorna. Sada moraš da budeš sa svojom mamom, Time. Znam da će polovina gospi u gradu biti tamo kad se vratiš, ali ti si joj najpotrebniji." Prvi put za pet godina koliko mu je bila učiteljica, udovi‐ ca Smak ga je zagrlila. Zagrljaj je bio siv i vatren. Mogao je da oseti kako joj se telo trese ispod haljine. Činilo se da ipak nije bila isuviše umorna za napad drhtavice, na kraju krajeva. Niti je bila preumorna da pruži utehu dečaku - iscr‐ pljenom, kivnom, veoma zbunjenom dečaku - kojem je uteha bila i te kako potrebna. "Idi k njoj. I drži se podalje od čoveka u crnom, ukoliko se pojavi pred tobom. On je od glave do pete sazdan od laži, a njegove propovedi ne donose ništa sem suza." Dok se vraćao natrag niz Glavnu ulicu, susreo je Slamnatog Vilema i njegovog brata Hantera (poznatog kao Flekavi Hanter, zbog pegica na koži), koji su jahali da se priključe poteri ranije otišloj niz Glavnu ulicu. "Nameravaju da pre‐ traže svaki plac za seču i patrljak na Gvozdenputu", reče uzbuđeno Flekavi Hanter. "Naći ćemo ga." Dakle, činilo se da potera ipak nije pronašla Velikog Kelsa u gradu, na kraju krajeva. Tim je osećao da ga neće pronaći ni duž Gvozdenputa, takođe. Nije postojala nikakva osnova za to predosećanje, ali je bilo snažno. Baš kao i ose‐ ćanje da poreznik još uvek nije završio s njim. Čovek u crnom plaštu se donekle zabavio… ali ne potpuno. Timova majka je spavala, ali se probudila kada ga je Ejda Kosington uvela u njenu sobu. Ostale gospe su sedele u dnevnoj sobi, ali nisu bile sedele skrštenih ruku dok je Tim

bio odsutan. Ostava je bila misteriozno napunjena - svaka polica je ječala pod težinom flaša i vreća s hranom - i premda je Nel bila dobra domaćica, Tim nikada ranije nije video kuću toliko čistu. Čak su i krovne grede bile izribane i očišćene od naslaga čađi. Svaki trag Berna Kelsa je bio uklonjen. Njegov grozni sanduk je bio proteran ispod stražnjeg trema, da tamo pravi društvo paukovima, poljskim miševima i žabama. "Time?" Kad je stavio šaku u Nelinu ispruženu ruku, uz‐ dahnula je od olakšanja. "Jesi li dobro?" "Da, mama, dobro sam." To je bila laž, i oboje su to znali. "Znali smo da je tvoj tata mrtav, zar ne? Ali to nije nika‐ kva uteha. To je kao da je bio ponovo ubijen." Suze počeše da joj liju iz nevidećih očiju. Tim je zaplakao, takođe, ali je uspeo da to uradi nečujno. Njegovo jecanje joj neće nimalo pomoći. "Doneće ga u maleni pogrebni zavod koji Stouks drži iza svoje kovačnice. Većina ovih ljubaznih gospi otići će tamo da obavi sve potrebne poslove, ali hoćeš li mu ti prvi otići, Timi? Hoćeš li mu odneti svoju ljubav, i moju? Jerbo ja ne mogu. Čovek za koga sam se budalasto udala toliko me je teško ozledio da jedva mogu da hodam… i naravno, ne mogu ništa da vidim. Kakva sam ka-mai ispala, i koliku smo cenu platili!" "Pssst. Volim te, mama. Naravno da ću otići." No, zato što je imao dovoljno vremena na raspolaganju, Tim je najpre otišao u štalu (u kolibi je bilo previše žena za njegov ukus) i napravio improvizovani krevet od slame i starog prekrivača za mazge. Zaspao je bezmalo istog trena. Probudio ga je oko tri sata Pošteni Piter, koji je na grudima gužvao šešir, a na licu imao izraz tužne ozbiljnosti. Tim se uspravio u sedeći položaj i protrljao oči. "Jeste li našli Kelsa?" "Nismo, momče, al' smo pronašli tvog oca i vratili ga nazad u grad. Tvoja majka kaže da ćeš mu ti odati poštu za

oboje. Da li je u pravu?" "Da, jašta." Tim je ustao, otresajući slamu sa pantalona i košulje. Stideo se što je uhvaćen na spavanju, ali mu je san prošle noći bio kratak i ispunjen košmarima. "Hajde, onda. Uzećemo moju kočiju." Pogrebni zavod iza kovačnice je bio nešto najbliže gradskoj mrtvačnici u vreme kad je najveći deo seoske raje preferi‐ rao da se lično pobrine za svoje mrtve i sahrani ih na vlasti‐ toj zemlji sa drvenim krstom ili pločom grubo isklesanog kamena da obeležava grob. Dastin Stouks - neizbežno poznat kao Vreli Stouks - stajao je ispred vrata, odeven u bele pamučne čakšire umesto u svoju uobičajenu kožnu pregaču. Iznad pantalona mu se vijorila golema bela košu‐ lja, padajući mu sve do kolena tako da je izgledala kao ha‐ ljetak. Dok je gledao u njega, Tim se setio da je običaj nositi belo za mrtve. U tom trenu je shvatio sve, razumevši istinu na način koji čak ni gledanje u leš svog oca u potoku nije mogao da ga natera da shvati, a kolena mu zaklecaše. Pošteni Piter ga je pridržao snažnom rukom. "Možeš li, momče? Ako ne možeš, nema nikake sramote. On je bio tvoj tata, a ja znam da si ga mnogo voleo. Svi smo ga voleli." "Dobro sam", reče Tim. Činilo mu se kao da ne može da uvuče dovoljno vazduha u pluća, a reči su mu izašle u šapatu. Vreli Stouks je prislonio pesnicu na slepoočnicu i naklo‐ nio se. Bio je to prvi put da je neko Tima pozdravio kao od‐ raslog muškarca. "Zdravo da si, Time, sine Džekov. Njegov ka je otišao na čistinu, ali ono što je ostalo nalazi se ovde. Hoćeš li ući i videti?" "Da, molim." Pošteni Piter je ostao pozadi, a sada je Stouks uhvatio Tima za ruku, Stouks koji nije nosio kožnu kecelju i nije psovao dok mehom raspaljuje vatru u kovačkom ognjištu,

već odeven u ceremonijalnu belu odeždu; Stouks koji ga je uveo u neveliku prostoriju sa šumskim scenama naslikanim svuda unaokolo po zidovima; Stouks koji ga je odveo do odra od gvozdendrveta u središtu - tog otvorenog prostora koji je oduvek predstavljao čistinu na kraju puta. Veliki Džek Ros je takođe bio odeven u belo, premda je njegova odeća bila fini platneni mrtvački pokrov. Njegove oči bez kapaka su slepo zurile u tavanicu. Njegov mrtvački sanduk se naslanjao na jedan zid, a soba je bila ispunjena kiselkastim pa ipak nekako prijatnim mirisom, jer je kovčeg takođe bio napravljen od gvozdendrveta, i dobro će sačuva‐ ti zemne ostatke Velikog Rosa tokom narednih hiljadu godina, ili više. Stouks mu je pustio ruku, a Tim je pošao napred. Klek‐ nuo je. Zavukao je ruku ispod nabora platnenog pokrova i pronašao tatinu šaku. Bila je hladna, ali Tim nije oklevao da ispreplete svoje tople, žive prste sa očevim mrtvim. Na taj način su se njih dvojica držali za ruke kada je Tim bio mali i jedva umeo da hoda. U tim danima, čovek koji je hodao pored njega izgledao mu je kao da je visok četiri metra i be‐ smrtan. Tim je kleknuo pored mrtvačkog odra i pogledao u lice svog oca. Kada je izašao, iznenadio ga je nizak položaj sunca na nebu, što mu je kazalo da je bio unutra više od sat vremena. Ko‐ sington i Stouks su stajali nedaleko od hrpe pepela visine odraslog čoveka bhzu stražnjeg dela kovačnice i puših ručno zavijene cigarete. Nije bilo nikakvih vesti o Bernu Kelsu. "Možda je skočio u reku i udavio se", nagađao je Stouks. "Penji se na kola, sinko", reče Kosington. "Odvešću te natrag do tvoje mame." Međutim, Tim je odmahnuo glavom. "Blagodarim, ali ići ću pešice, ako vam je po volji."

"Potrebno ti je vremena da razmisliš, jelda? Pa, to je u redu. Onda odoh kući. Čeka me 'ladna večera, al' ću je rado pojesti. Niko ne uskraćuje pomoć tvojoj mami u ovakvim trenucima, Time. Nikad u životu." Tim se slabašno nasmešio. Kosington se popeo na sedište kočije, uhvatio dizgine, a zatim mu je na pamet pala jedna misao, pa se sagnuo prema Timu. "Otvori četvoro očiju dok hodaš, to je sve. Ne da mislim da ćeš videti Kelsa, ne po dnevnom svetlu. A ve‐ čeras će dva il' tri snažna tipa čuvati stražu ispred tvoje kuće." "Blagodarim, sai." "Ne, ništa od toga. Zovi me Piter, momče. Dovoljno si od‐ rastao, a ja tako želim." Posegnuo je rukom nadole i zakrat‐ ko stegnuo ruku Timu. "Tako mi je žao zbog tvog tate. Užasna priča." Tim je pošao niz drum dok mu je crveno sunce zalazilo sa desne strane. Osećao se šuplje, ispražnjeno, a možda je tako i bilo bolje, barem zasada. Sa slepom majkom i bez muškarca u kući koji će zarađi‐ vati za život, kakva budućnost ga je očekivala? Kolege drvo‐ seče Velikog Rosa pomagaće im koliko god mogu i onoliko dugo koliko budu mogli, ali oni nose vlastito breme. Timov tata je njihov dom oduvek zvao slobodnim vlasništvom, ali je Tim sada uvideo da nijedna koliba, farma ili okućnica u selu nije uistinu slobodna. Ne kada će poreznik ponovo doći dogodine, i svih godina posle toga, sa svitkom imena. Tim je najednom zamrzeo udaljeni Gilead, koji mu je odvajkada iz‐ gledao (kada je uopšte i razmišljao o njemu, što nije bilo često) kao mesto čudesa i snova. Kada ne bi bilo Gileada, ne bi bilo ni poreza. Onda bi zaista bili slobodni. Ugledao je kako se na jugu podiže oblak prašine. Zalaze‐ će sunce ga je pretvorilo u krvavu izmaglicu. Znao je da su to žene koje su bile u njegovoj kolibi. U kočijama i karuca‐

ma zaputile su se prema pogrebnom zavodu koji je Tim upravo napustio. Tamo će oprati telo koje je već oprao potok u koji je bilo bačeno. Miropomazaće ga uljima. U desnu šaku pokojnika staviće komad brezine kore sa ispisa‐ nim imenima njegove žene i sina. Staviće mu plavu tačku na čelo, a zatim će ga položiti u kovčeg. Onda će Vreli Stouks zakovati sanduk kratkim udarcima čekićem, a svaki udarac će biti strašan u svojoj konačnosti. Žene će ponuditi Timu izjave saučešća sa najboljom voljom na svetu, ali on ih nije želeo. Nije znao može li to da podnese, a da se opet ne izgubi samokontrolu. Toliko se umorio od plakanja. S tim mislima na umu, sišao je sa glav‐ nog druma i otišao do potoka Stejp, koji će ga vrlo brzo odvesti do svog izvorišta: bistrog vrela između kolibe Roso‐ vih i štale. Koračao je u polusnu, razmišljajući prvo o porezniku, a zatim o ključu koji je radio samo jedanput, potom o zmijuri‐ ni, a onda o majčinim rukama koje se pružaju ka zvuku nje‐ govog glasa… Bio je toliko zadubljen u misli da je skoro prošao pored predmeta koji je štrčao iz stazice koja je pratila tok potoči‐ ća. Bila je to čelična šipka sa belim vrhom nalik na slonova‐ ču. Čučnuo je, razrogačenih očiju zureći u štap. Setio se da je upitao poreznika da li je to magični štap i čuo njegov za‐ gonetni odgovor: Započeoje život kao menjač "dodž darta". Štap je do polovine dužine bio zariven u tvrdu zemlju, nešto što je zacelo zahtevalo ogromnu snagu. Tim se mašio rukom za njega, zastao, a zatim kazao sebi da ne bude duduk, nije to gvozdenzub, pa da ga parališe ugrizom, a zatim živog proguta. Iščupao je štap iz zemlje i pomno ga pregledao. Bio je od čelika, fino iskovanog čelika kakav je samo Veliki Stari Narod umeo da napravi. Veoma dragocen, zasigurno, ali da li je odista bio magičan? Delovao mu je kao i svaki drugi metalni predmet, što će reći hladan i mrtav. U pravim rukama, prošaputao je poreznik, svaki predmet može da bude magičan.

Tim je primetio žabu koja je skakutala po trulom deblu breze na drugoj obali potoka. Uperio je vrh od slonovače ka žabi i izgovorio jedinu magičnu reč koju je znao: ćiribućiriba. Napola je očekivao da će se žaba preturiti, mrtva, ili pretvoriti u… pa, nešto. Međutim, žaba nije umrla i nije se promenila. Umesto toga je skočila sa debla i nestala u viso‐ koj zelenoj travi na obali potoka. Pa ipak, štap je bio osta‐ vljen za njega, u to je bio siguran. Poreznik je nekako znao da će Tim proći ovuda. I kada. Ponovo je pošao na jug i ugledao blesak crvene svetlosti između njihove kolibe i štale. Nekoliko trenutaka je samo stajao i gledao u taj bleštavi grimizni odsjaj. Onda je potr‐ čao koliko ga noge nose. Poreznik mu je dao ključ; poreznik mu je ostavio svoj magični štap; a pored izvora iz koga su izvlačili vodu, ostavio mu je srebrni umivaonik. Onaj pomoću koga je video. Samo što to nije bio umivaonik, već običan limeni šafolj. Tim je oklembesio ramena, a onda je krenuo prema štali, razmišljajući o tome da dobro nahrani mazge pre nego što uđe u kuću. Onda je stao i okrenuo se. Šafolj, ali ne njihov šafolj. Njihov je bilo manji, od gvo‐ zdendrveta, sa ručkom od cvetkovog drveta. Vratio se do izvora i podigao ga. Vrhom poreznikovog štapa od slonova‐ če je udario po ivici šafolja. Začuo se duboki i odzvanjajući zvuk, a Tim je odskočio unazad. Nijedan komad lima nikada nije proizveo takav rezonantni zvuk. Kada je malo bolje raz‐ mislio o tome, nijedno staro limeno vedro nije moglo da re‐ flektuje zrake zalazećeg sunca tako savršeno kao što je ovo činilo, takođe. Jesi li mislio da ću dati svoj srebrni umivaonik mališanu kao što si ti, Time, sine Džekov? Zašto bih to učinio, kada svaki predmet može da bude magičan? I, kad većgovorimo o magiji, nisam li ti dao svoj lični magični štapić?

Tim je shvatio da njegova uobrazilja govori poreznikovim glasom, ali je verovao da bi čovek u crnom plaštu kazao manje-više isto, da je kojim slučajem ovde. Onda je drugi glas progovorio u njegovoj glavi. On je od‐ glave do pete sazdan od laži, a njegove propovedi ne donose ništa sem suza. Tim je zatomio taj drugi glas i sagnuo se da napuni šafolj koji mu je bio ostavljen. Kada je bio pun vode, sumnja mu se ponovo uvukla u misli. Pokušao je da se seti da li je pore‐ znik napravio ikakve određene pokrete rukom iznad vode - nisu li tajanstveni pokreti rukom sastavni deo mađije? - ali nije mogao. Mogao je samo da se seti kako mu poreznik govori da ukoliko bude uznemirio vodu, neće ništa videti. Sumnjičav ne toliko u magični štapić koliko u vlastitu sposobnost da ga upotrebi, Tim je besciljno mahao štapom napred-nazad iznad površine vode. Na trenutak, ništa se nije desilo. Taman se spremao da odustane, kada je izmagli‐ ca prekrila površinu i sakrila njegov odraz. Izmaglica se raščistila, a Tim je ugledao poreznika kako gleda u njega. Mesto na kome se poreznik nalazio bilo je u mraku, ali mu je iznad glave lebdela čudnovata zelena svetlost, ne veća od palca. Svetlost se podigla i obasjala drvenu dasku zakovanu za stablo gvozdendrveta. Na njoj je pisalo: ROS-KELS. Zelena svetlost se spiralno uzdizala sve dok se nije našla tik ispod površine vode u vedru, a Tim je zapanjeno usisao vazduh kroz zube. U toj zelenoj svetlosti se nalazila osoba - sićušna zelena žena sa prozirnim krilima na leđima. To je sighe - jedna od vilinskog naroda! Naizgled zadovoljna što mu je privukla pažnju, sighe je odletela, zakratko zasijala na poreznikovom ramenu, a potom naizgled skočila sa njega. Sada je lebdela između dva stuba koja su nosila poprečnu motku. Sa te motke je visio još jedan znak i, kao što je bio slučaj sa slovima na znaku koji je obeležavao Rosov i Kelsov plac za seču, Tim je prepoznao pažljiv rukopis svog oca. STAZA GVOZDENDR‐ VETA SE ZAVRŠAVA OVDE, pisalo je na znaku. DALJE LEŽI Č

MOČVARA FAGONARD. A ispod toga, većim i debljim slovi‐ ma: PUTNIČE, ČUVAJ SE! Sighe je odletela natrag do poreznika, dvaput obletela oko njega ostavljajući u vazduhu iza sebe avetinjske, blede‐ će tragove zelenkastog odsjaja, potom se podigla i stalože‐ no lebdela pored njegovog obraza. Poreznik je gledao direktno u Tima; figura u crnom je treperila (kao što je Timov otac treperio kada je Tim ugle‐ dao leš u vodi) pa ipak je bila savršeno stvarna, savršeno tamo. Poreznik je zavrteo rukom u polukrugu iznad glave, kažiprstom i srednjim prstom praveći pokret kao da maka‐ zama seče papir dok je to činio. Bio je to gest koji je Tim vrlo dobro znao, budući da su ga svi u selu Drvo koristili s vremena na vreme: Požuri, požuri. Poreznik i njegova vilinska družbenica su izbledeli u ni‐ štavilo, ostavivši Tima da zuri u odraz vlastitog izbečenog lica u šafolju. Ponovo je prešao čarobnim štapom preko vedra, jedva primetivši da mu sada treperi u pesnici. Tanka koprena izmaglice se iznova pojavila, naizgled se podižući ni iz čega. Uskovitlala se i nestala. Tim je sad video visoku kuću sa mnoštvom zabata i mnoštvom dimnjaka. Kuća je stajala na proplanku, okružena stablima gvozdendrveta toliko debelim i visokim da su u poređenju s njima ona na Stazi gvozdendrveta delovala patuljasto. Jamačno, pomislio je, mora da vrhovi njihovih krošnji dodiruju same oblake. Shvatio je da posmatra neko mesto duboko u Beskrajnoj šumi, dublje nego što je ikada zašao najhrabriji drvoseča. Mnogobrojni prozori na kući su bili ukrašeni zagonetnim šarama, a Tim je na osnovu njih znao da gleda u kuću Maer‐ lina Elda, mesto gde vreme ne protiče ili možda čak ide unazad. U vedru se pojavio mali, treperavi Tim. Prišao je vratima i pokucao. Vrata su se otvorila. Iz kuće je izašao nasmešeni starac, čija je do pasa dugačka seda brada bila posuta dragim kamenjem. Na glavi je nosio kupastu kapu, žutu poput sunca za vreme Pune Zemlje. Vodeni Tim se ozbiljno obratio vodenom Maerlinu. Vodeni Maerlin mu se naklonio i

vratio u svoj dom… koji je, činilo se, neprestano menjao oblik (mada je to možda samo tako izgledalo zbog mreška‐ nja vode u vedru). Mag se vratio, sada držeći u ruci crnu tkaninu nalik svili. Prineo ju je očima, demonstrirajući njenu namenu: povez za oči. Pružio ju je vodenom Timu, ali pre nego što je taj drugi Tim mogao da je uzme, izmaglica se iznova pojavila i prekrila sliku. Kada se raščistila, Tim nije video ništa osim odraza sopstvenog lica i ptičice koja mu je proletela iznad glave, nesumnjivo želeći da se pre su‐ mraka vrati natrag u svoje gnezdo. Tim je po treći put prešao štapom iznad šafolja, sad sve‐ stan treperenja čeličnog štapa uprkos svojoj fascinaciji. Kada se izmaglica raščistila, video je kako vodeni Tim sedi na krevetu pored vodene Nel. Povez je sada pokrivao majči‐ ne oči. Vodeni Tim ga je skinuo, a izraz neverujuće radosti je ozario lice vodene Nel. Privukla ga je u zagrljaj, smejući se. Vodeni Tim se smejao, takođe. Izmaglica je prekrila tu viziju baš kao i prethodne dve, ali je čelična šipka prestala da podrhtava. Beskoristan kao prašina, pomisli Tim, a to je bilo istina. Kada se izmaglica raščistila, voda u plehanom vedru mu nije prikazivala ništa čudesnije od umiruće svetlosti na nebu. Prešao je porezni‐ kovim čarobnim štapom preko vode još nekoliko puta, ali se ništa nije dogodilo. To je bilo u redu. Znao je šta mora da uradi. Ustao je, bacio pogled prema kući, ali nije video nikoga. Muškarci koji su se dobrovoljno javili da čuvaju stražu će uskoro pristići, doduše. Moraće brzo da dela. U štali, upitao je Malecku da li bi želela da pođe u još jednu večernju šetnju. Udovica Smak je bila iscrpljena staranjem o Nel Ros, ali je takođe bila stara i bolesna, i kudikamo uznemirenija neo‐ bičnim vremenskim prilikama, atipičnim za ovo godišnje doba, nego što je to svesni deo njenog uma bio voljan da

prizna. Tako da se, iako se Tim nije usudio da glasno pokuca na njena vrata (za kucanje posle zalaska sunca mu je bio potreban najveći deo odvažnosti), probudila istog trena. Uzela je lampu, a kada je pri njenoj svetlosti videla ko stoji tamo, steglo joj se srce. Da degenerativna bolest tkiva nije njenom preostalom oku oduzela sposobnost da pravi suze, zaplakala bi ugledavši prizor tog mladog lica toliko punog budalaste rešenosti i smrtonosne odlučnosti. "Naumio si da se vratiš nazad u šumu", kazala je. "Ja'", Tim je odgovorio tiho, ali odlučno. "Uprkos svemu što sam ti ispričala." "Ja'." "Omađijao te je. A Zašto? Zarad novčane dobiti? Jok, ne on. Spazio je bleštavo svetlo u tmini ove učmale zabiti, to je sve, a ništa mu ne pruža više zadovoljstva negoli da je ugasi." "Sai Smak, pokazao mi je…" "Nešto u vezi s tvojom materom, kladim se. On zna koje poluge pokreću ljude; jašta, niko to ne zna bolje od njega. Poseduje magične ključeve da im otključa srce. Znam da ne mogu da te sprečim pukim rečima, jerbo mi je samo jedno oko dovoljno da ti pročitam lice. Takođe znam da ne mogu da te osujetim silom, a to znaš i ti. Zašto si onda došao k meni, šta god da želiš?" Na njene reči, Tim je pokazao stid ali ne i pomanjkanje rešenosti, a po tome je shvatila da je uistinu izgubljen za nju. Da sve bude još gore, najverovatnije je bio izgubljen i za sebe. "Šta zapravo želiš, Timoti?" "Samo da pošaljem poruku majci, ako vam nije teško. Recite joj da sam otišao u šumu i da ću se vratiti sa nečim što će joj vratiti vid." Sai Smak nekoliko sekundi nije progovarala, već ga je samo posmatrala kroz veo. Na svetlosti uzdignute lampe, Tim je mogao da vidi uništeni reljef njenog lica mnogo bolje nego što je želeo. Konačno je kazala: "Sačekaj ovde. Nemoj

da odeš bez pozdrava, da ne bih mislila da si kukavica. Ne budi nestrpljiv, takođe, jerbo znaš da sam spora." Premda je bio grozničav da što pre krene, Tim je sače‐ kao kao što mu je rekla. Sekunde su mu delovale kao minuti, minuti kao sati, ali se udovica najzad vratila. "Bila sam sigurna da si otišao", kazala je, a starica nije mogla više da povredi Tima ni da ga je korbačem ošinula po licu. Pružila mu je lampu koju je donela do vrata. "Da ti osve‐ tli put, jerbo vidim da nemaš nijednu." To je bilo istina. U groznici da što pre krene na put, smetnuo je s uma da ponese lampu. "Blagodarim, sai." U drugoj ruci je držala pamučnu vreću. "Unutra imaš veknu hleba. Nema ga mnogo i bajat je, ali to je najbolje što mogu da ti dam." Timovo grlo se privremeno previše steglo da joj odgovo‐ ri, pa se stoga samo prstima kucnuo po grlu tri puta, a zatim pružio ruku ka vreći. No, udovica ju je držala još koji trenutak duže. "U vreći se nalazi još nešto, Time. Pripadalo je mom bratu, koji je pre skoro već dvadeset godina umro u Bes‐ krajnoj šumi. Kupio ga je od putujućeg torbara, a kad sam ga ukorila zbog toga i nazvala budalom koju je lako nasa‐ mariti, odveo me je u polja zapadno od varoši i pokazao mi da radi. Aj, bogovi, kakvu je samo buku pravio! U ušima mi je zvonilo satima!" Iz vreće je izvadila revolver. Tim je zurio u oružje, razrogačenih očiju. Video je slike pištolja u udovičinim knjigama, a matori Destri je na zidu svog pogrebnog zavoda imao uramljeni crtež oružja po imenu puška, ali nikad nije očekivao da će ugledati pravu stvar. Revolver je bio dug trideset centimetara, sa drškom od drveta, dok su okidač i cevi bile napravljene od metala koji se mutno presijavao. Imao je četiri cevi, uvezane traka‐ ma od nečega što je ličilo na mesing. Rupe na krajevima cevi iz kojih je izlazilo šta god da je pištolj ispaljivao bile su četvrtaste.

"Pucao je iz njega dvaput pre nego što mi ga je pokazao, a pištolj nikad više nije opalio od tog dana, jerbo je moj brat umro nedugo nakon toga. Ne znam hoće li i dalje pucati, ali čuvala sam ga na suvom, a jedanput svake godine - na njegov rođendan - podmazivala sam ga kao što mi je poka‐ zao. Svaki magacin je napunjen, a ima još pet projektila. Zovu se meci." "Neci?", upita Tim, namrštivši se. "Ne, ne, meci. Pogledaj." Dodala mu je vreću da oslobodi obe čvornovate šake, a zatim se okrenula na stranu u dovratniku. "Džošua je kazao da nikada ne smeš da uperiš pištolj u čoveka osim ako ne želiš da ga povrediš ili ubiješ. Jer, tako je rekao, pištolji imaju gladno srce. Ili je možda kazao da imaju zlo srce? Nakon svih ovih godina, više se ne sećam. Sa strane se nalazi malena poluga… evo ovde…" Začulo se škljocanje, a deo pištolja između drške i cevi se otvorio. Pokazala mu je četiri četvrtaste mesingane ploči‐ ce. Kada je izvadila jednu iz rupe u kojoj je počivala, Tim je uvideo da je pločica u stvari dno projektila - metka. "Mesingano dno ostaje u cevi nakon pucanja", kazala je. "Moraš da ga izvadiš pre nego što ubaciš sledeći metak. Vidiš?" "Ja'." Žudeo je da lično ubaci metke u cev. Više - žudeo je da drži pištolj u šaci, da povuče okidač i čuje eksploziju. Udovica je zatvorila pištolj (ponovo se začuo taj savršeni tihi škljocaj), a zatim mu pokazala dršku. Video je četiri male naprave za zapinjanje osmišljene tako da se povuku unazad palcem. "Ovo su otponci. Svaki ispaljuje drugu cev… ukoliko prokletinja još uvek uopšte može da puca. Vidiš li?" "Ja. " "Zove se četvoropuc. Džošua je rekao da je bezbedan sve dok su otponci spušteni." Zaljuljala se na nogama, kao da je spopala vrtoglavica. "Dati detetu oružje! I to detetu koje na‐ merava noću da ode u Beskrajnu šumu i susretne se sa đa‐ volom! Ali šta drugo mogu da uradim?" A zatim, ne Timu:

"Ali on neće očekivati da dete ima pištolj, zar ne? Možda na svetu još uvek postoji Belo, a jedan od ovih starih metaka će završiti u njegovom crnom srcu. Stavi ga natrag u vreću, molim te."

Pružila mu je pištolj, drškom napred. Tim ga je skoro ispu‐ stio. Zapanjilo ga je što jedan tako maleni predmet može da bude toliko težak. A, kao poreznikov magični štap kada bi prešao preko vode u vedru, činilo se kao da treperi. "Dodatni meci su umotani u pamučnu vatu. Sa četiri metka u pištolju, imaš ih ukupno devet. Neka ti dobro po‐ služe i neka ne budem prokleta na čistini zato što ti ih dajem." "Blag… blagodarim, sai!", beše sve što je Tim mogao da prozbori. Ubacio je pištolj u vreću. Udovica je prislonila šake uz glavu i gorko se nasmejala. "Ti si budala, a i ja sam, takođe. Umesto da ti donesem bra‐ tovljev četvoropuc, trebalo je da donesem moju metlu i klepim te po glavi njome." Ponovo se nasmejala tih gorkim, očajničkim smehom. "Ali to bi bilo uzaman, s mojom snagom starice." "Hoćete li ujutru preneti poruku mojoj mami? Jer ovaj put neću ići samo malo dalje niza Stazu gvozdendrveta, već sve do samog kraja." "Ja', i slomiću joj srce, najverovatnije." Nagnula se ka njemu, a porub njenog vela se zanjihao. "Jesi li pomislio na to? Vidim ti na licu da jesi. Zašto činiš ovo, kad znaš da će joj vesti o tome kinjiti dušu?" Tim je pocrveneo od brade do linije kose, ali je ostao pri svome. U tom trenutku je umnogome ličio na svog preminu‐ log oca. "Nameravam da joj spasem vid. Ostavio mi je do‐ voljno svoje mađije da mi pokaže kako da to uradim." "Crne mađije! U podršku laži! Laži, Time Rose!" "Tako vi kažete." Sad mu je brada bila prkosno isturena, a to je takođe umnogome ličilo na Džeka Rosa. "Ali on nije lagao u vezi s ključem - radio je. Nije lagao u vezi s prebija‐ njem - to se desilo. Nije lagao kad je rekao da je moja mama oslepela - slepa je. A što se tiče mog tate… znate već." "Jašta", kazala je, sada sa grubim seoskim naglaskom koji Tim nikad ranije nije čuo. "Jašta, a svaka od njegovih istina je radila na dva načina - povredile su te i namamile su te pravo u njegovu zamku."

Tim isprva nije ništa odgovorio, već je samo pognuo glavu i zagledao se u vrhove svojih pohabanih čizama. Udo‐ vica je skoro dozvolila sebi da se ponada kada je Tim podi‐ gao glavu, pogledao je u oči i kazao: "Vezaću Malecku malo dalje niz put od placa za seču sai Kosingtona i Marčlija. Ne želim da je ostavim na patrljku gde sam pronašao tatu, zato što u drveću vreba gvozdenzub. Kada budete otišli do moje mame, hoćete li zamoliti sai Kosingtona da ode i dovede Malecku natrag?" Mlađa žena bi možda nastavila da se raspravlja, a možda čak i da ga moli - ali udovica Smak nije bila ta žena. "Još nešto?" "Dve stvari." "Govori." "Hoćete li poljubiti moju mamu za mene?" "Jašta, i to drage volje. Šta je drugo?" "Hoćete li me otposlati na put sa blagoslovom?" Razmotrila je njegove reči, a zatim odmahnula glavom. "Što se tiče blagoslova, četvoropuc mog pokojnog brata je najbolje što mogu da učinim." "Onda će to morati da bude dovoljno." Povio se u kolenu i prineo pesnicu čelu u znak pozdrava; onda se okrenuo i sišao niza stepenice verande do mesta gde je njegova verna mala mazga bila privezana. Glasom bezmalo - ali ne sasvim - previše tihim da bi se čuo, udovica Smak je rekla: "U Ganovo ime, blagosiljam te. A sada neka ka radi svoj posao." Mesec je zašao kada je Tim sjahao sa Malecke i privezao je za grm pored Staze gvozdendrveta. Napunio je džepove ovasom pre nego što je izašao iz štale, a sada je prosuo zr‐ nevlje ispred nje kao što je video da je poreznik učinio za svog konja prethodne noći. "Budi mirna, a sai Kosington će ujutru doći po tebe", reče joj Tim. Slika kako Pošteni Piter pronalazi Malecku

mrtvu, sa zjapećom rupom u stomaku koju je napravila neka šumska grabljivica (možda upravo ona koju je osetio iza sebe na pasearu niza Stazu gvozdendrveta prošle noći) osvetlila mu je um. Ali šta drugo je mogao da učini? Malec‐ ka je bila ljupka životinja, ali ne i dovoljno pametna da sama pronađe put do kuće, bez obzira na to koliko je puta prošla ovom stazom. "Biće ti dobro", rekao joj je, mazeći njenu glatku njušku… ali hoće li? Na pamet mu je pala ideja da je udovi‐ ca bila u pravu u vezi sa svačim i da je ovo tek prvi dokaz svega toga, a Tim ju je odgurnuo u stranu. Rekao mi je istinu o svemu ostalom; svakako mi je kazao istinu i u pogledu ovoga, takođe. Kada je prešao tri točka niza Stazu gvozdendrveta, počeo je da veruje u to. Morate imati na umu da je Tim imao svega jedanaest godina. Te noći nije spazio nikakvu logorsku vatru. Umesto gosto‐ ljubivog narandžastog sjaja zapaljenog drveta nazreo je hladnu zelenu svetlost dok se približavao kraju Staze gvo‐ zdendrveta. Svetlost je treperila i povremeno nestajala sa vidika, ali se vazda vraćala, dovoljno snažna da baca senke koje su mu naizgled gmizale oko stopala poput zmija. Put je - sada jedva vidljiv, zato što su jedine brazde na njemu bile one koje su napravili točkovi zaprežnih kola za prevoz drvene građe Velikog Rosa i Velikog Kelsa - zavijao levo i dodirivao prastaro stablo gvozdendrveta više od naj‐ više kuće u selu Drvo. Stotinu koraka dalje od te krivine, staza se napred završavala na čistini. Tamo je stajala po‐ prečna motka i tamo se nalazio znak. Tim je mogao da pro‐ čita svaku reč na njemu, jer se iznad znaka, lebdeći u va‐ zduhu zahvaljujući krilima koja su udarala toliko brzo da su bezmalo bila nevidljiva, nalazila sighe.

Prišao je bliže, zaboravivši na sve ostalo u čudu zbog tog egzotičnog prizora. Sighe je bila visoka svega desetak cen‐ timetara. Bila je naga i predivna. Bilo je nemoguće kazati da li joj je telo zeleno kao sjaj koji je odavala, jer je svetlost oko nje bila izuzetno bleštava. Pa ipak, video je njen gosto‐ ljubiv osmeh i znao je da ona njega vidi veoma dobro, iako njene nagore iskošene oči u obliku badema nisu imale zenice. Krila su joj pravila postojani zvuk nalik predenju mačke. Od poreznika nije bilo ni traga ni glasa. Sighe se razigrano zavrtela ukrug, a zatim odletela među grane žbuna. Tim je osetio blago osećanje uzbune, za‐ mišljajući kako oštro trnje kida ta prozirna krila, ali se ponovo pojavila neozleđena, uzdižući se u vrtoglavoj spirali do visine od dvadeset metara ili više - sve do najnižih grana stabala gvozdendrveta - pre nego što se ponovo sjurila nadole, pravo na njega. Tim je video njene skladne ruke is‐ pružene pravo, usled čega je izgledala kao devojčica koja skače u jezero. Sagnuo se, a kad mu je proletela iznad glave dovoljno blizu da mu promrsi kosu, začuo je smeh. Zvučao je kao zvonjava zvona negde u daljini. Oprezno se uspravio i ugledao je kako se vraća, sada se iznova i iznova prevrćući u vazduhu. Srce mu je žestoko do‐ bovalo u grudima. Mislio je da nikada u životu nije video ništa toliko lepo. Preletela je iznad poprečne motke, a Tim je pri njenoj svetlosti ugledao jedva vidljiv i uglavnom zarastao putić koji je vodio dalje u Beskrajnu šumu. Podigla je ruku. Šaka na njenom kraju, blistava od zelene svetlosti, mahnula mu je, dozivajući ga. Opčinjen njenom nezemaljskom lepotom i do‐ zivajućim osmehom, Tim nije oklevao već se smesta sagnuo i prošao ispod poprečne motke, a da nijedanput nije pogle‐ dao poslednje dve reči na znaku svog mrtvog oca: PUTNI‐ ČE, ČUVAJ SE.

Sighe je lebdela sve dok joj se Tim nije skoro približio taman dovoljno da ispruži ruku i dodirne je, a zatim je zbri‐ sala dalje niz putić. Tamo je lebdela, smešeći se i prizivajući ga mahanjem ruke. Kosa joj je padala niz ramena, ponekad joj skrivajući sićušne grudi, a ponekad ih otkrivajući dok je lepršala nagore nošena povetarcem koji su stvarala njena krila. Kada joj se drugi put približio, Tim je progovorio… ali tiho, strahujući da će njene majušne bubne opne puknuti ukoliko joj se preglasno obrati. "Gde je poreznik?" Njen odgovor je bio još jedna srebrnkasta zvonjava smeha. Dvaput se zavrtela oko svoje ose, kolena privučenih sve do ramena, a zatim opet odletela, zastavši tek toliko da se osvrne preko ramena i uveri da je Tim prati pre nego što je ponovo pojurila napred. Sighe je tako vodila opčinjenog dečaka sve dublje i dublje u Beskrajnu šumu. Tim nije pri‐ metio kad je bedni ostatak putića nestao, a njegov kurs ga vodio između visokih stabala gvozdendrveta koja su videle oči svega šačice ljudi, i to veoma davno. Niti je primetio kada je jaki, slatkasto-kiselkasti miris gvozdendrveta zame‐ nila kudikamo neprijatnija aroma ustajale vode i natrulog rastinja. Stabla gvozdendrveta su se proredila i nestala. Dalje napred će ih biti još, nebrojene hiljade stabala, ali ne ovde. Tim je stigao do ivice velike močvare poznate kao Fa‐ gonard. Sighe je, još jednom mu uputivši zadirkujući osmeh, na‐ stavila da leti dalje. Mračna voda je sada reflektovala njen zeleni sjaj. Nešto je - ne riba - izronilo na površinu vode po‐ krivenu penom, zabuljilo se u uljeza staklastim okom, a zatim skliznulo natrag ispod površine. Tim to nije primetio. Video je samo busen zemlje obra‐ stao travom iznad koga je sighe sada lebdela. Biće to duga‐ čak korak, ali se odlazak do busena uopšte nije dovodio u pitanje. Čekala ga je. Skočio je čisto da bude siguran i opet jedva uspeo da doskoči. Taj zeleni odsjaj je bio varljiv; činio je da stvari deluju bhže nego što su zaista bile. Zateturao se i zamlatarao rukama u pokušaju da povrati ravnotežu.

Sighe je pogoršala stvari (nenamerno, bio je uveren u to; samo se igrala) munjevito leteći ukrug oko njegove glave, zaslepljujući ga svojom aurom i ispunjavajući mu uši svojim zvonkim smehom. Postavilo se pitanje hoće li Tim uspeti (a nijednom nije video glavu pokrivenu krljuštima koja je izronila iza njega, buljave oči, niti zjapeće čeljusti pune trouglastih zuba), ali je bio mlad i agilan. Povratio je ravnotežu i ubrzo je stajao na vrhu busena. "Kako se zoveš?", upitao je bleštavu vilu, koja je sada lebdela tik izvan busena. Uprkos njenom zvonkom smehu, nije bio siguran da li ona može da govori, niti hoće li mu odgovoriti na prostom ili uzvišenom govoru, ako može. Međutim, odgovorila mu je, a on je pomislio da je to najdražesnije ime koje je ikada čuo, savršeno prikladno njenoj eteričnoj lepoti. "Armanita!", viknula je, a zatim ponovo odletela, smejući se i zavodljivo gledajući preko ramena u njega. Sledio ju je sve dublje i dublje u močvaru Fagonard. Buseni trave su ponekad bili dovoljno blizu da bez problema zako‐ rači sa jednog na drugi, ali, kako su napredovah, otkrio je da sve češće i češće mora da skače, a ti skokovi su postajali sve duži i duži. Pa ipak, Tim se nije plašio. Naprotiv, bio je zaslepljen i euforičan, smejući se svaki put kad bi se zatetu‐ rao nakon doskoka. Nije video senke u obliku slova V koje su ga pratile, klizeći kroz crnu vodurinu glatko kao što šva‐ ljina igla prolazi kroz svilenu tkaninu; najpre jedna, zatim dve, pa pola tuceta. Bube su ga ujedale, a on ih je otresao ne osećajući njihove ugrize, ostavljajući krvave mrlje na koži. Niti je video pogrbljene ali manje-više uspravne oblike koji su ga pratili u stopu na jednoj strani, zureći očima koje su sijale u mraku. Posegnuo je ka Armaniti još nekoliko puta, dozivajući: "Dođi, neću te povrediti!" Uvek mu je izmicala, a jednom

mu je proletela između prstiju i krilima zagolicala kožu. Sada je kružila oko jednog busena, većeg od ostalih. Na njemu nije rastao korov, a Tim je pretpostavio da je posredi stena - prva koju je video u ovom delu sveta, gde su stvari delovale više tečno negoli čvrsto. "To je predaleko!", Tim je doviknuo Armaniti. Pogledom je potražio još neki kamen na koji je mogao da stane, ali nije video nijedan. Ako želi da stigne do sledećeg busena, najpre će morati da skoči na tu stenu. A ona ga je dozivala. Možda mogu da uspem, pomislio je. Ona svakako misli da mogu; zašto bi me, u suprotnom, pozivala da nastavim dalje? Na busenu na kojem je trenutno stajao nije bilo dovoljno prostora da uhvati zalet, stoga je savio kolena i odrazio se, uloživši svaku trunku snage u skok. Poleteo je preko vode, uvideo da neće uspeti da doskoči na stenu - skoro, ali ne sasvim - i ispružio ruke. Prizemljio se na grudi i bradu, a potonja je tresnula u stenu dovoljno silovito da mu pred očima, odranije zaslepljenim vilinskim sjajem, zaigraju sve‐ tlaci. Imao je svega trenutak da shvati da pod prstima ne oseća stenu - ne osim ako stene ne dišu - a onda se iza nje‐ govih leđa začuo dubok i prljavi brektaj. Zatim je usledio glasno bućkanje koje je toplom, bubama zagađenom vodom isprskalo Tima po leđima i vratu. Uskobeljao se na stenu koja nije bila stena, svestan da je ispustio udovičinu lampu, ali da još uvek ima njenu vreću. Da je nije čvrsto vezao uzicom oko zgloba, izgubio bi i nju, takođe. Pamuk se ovlažio, ali se nije natopio vodom. Barem ne još uvek. Onda, taman kad je osetio da mu se stvor iza leđa pribli‐ žava, "stena" je počela da se podiže. Stajao je na glavi neka‐ kvog stvorenja koje se odmaralo u blatu i mulju. Sada je bilo potpuno budno i nije bilo srećno. Urliknulo je, a zeleno‐ narandžasta vatra mu je suknula iz usta, spalivši šašu koja je rasla pravo ispred. Nije veliki kao kuća, ne, ali to je zmaj, nego šta, i oh, bogovi, stojim mu na glavi!

Plameni dah stvorenja je obasjao taj deo močvare Fago‐ nard. Tim je video kako se stabljike trske povijaju tamo-amo dok su se stvorenja koja su ga pratila sklanjala od zmajeve vatre najbrže što su mogla. Takođe je ugledao još jedan busen. Bio je nešto veći od onih preko kojih je prešao da bi stigao na svoju trenutnu - i veoma pogibeljnu - lokaciju. Nije imao dovoljno vremena da se zabrine hoće li ga ogromna ljudožderska riba pojesti ako skok bude prekra‐ tak, niti hoće li ga zmajev naredni dah pretvoriti u ugljeni‐ sanog dečaka ukoliko mu pođe za rukom da doskoči na busen. Sa neartikulisanim uslikom, Tim se vinuo u vazduh. Bio je to njegov najduži skok, bezmalo predugačak. Morao je da zgrabi pregršt trave oštrike da se ne bi skotrljao sa druge strane i pao u vodu. Trava je bila oštra i zasekla mu se duboko u meso prstiju. Pojedini bokori su takođe bili vreli i zadimljeni od zmajevog daha, ali se Tim ipak držao. Nije želeo da razmišlja o tome šta ga možda čeka ukoliko se skotrlja sa tog majušnog ostrva. Njegov položaj ni ovde nije bio bezbedan. Pridigao se na kolena i pogledao u pravcu iz kojeg je došao. Zmaj - bila je to ženka, jer je video ružičaste devine zupce na njenoj glavi - pridigla se iz vode i sada je stajala na stražnjim nogama. Nije bila velika kao kuća, ali je bila veća od Crnje, porezni‐ kovog vranca. Dvaput je raširila krila, poslavši kapljice vode u svim pravcima i stvorivši povetarac koji je Timu oduvao znojem slepljenu kosu sa čela. Zvuk je nalikovao pucketanju čaršava njegove majke dok su se sušili na konopcu za veš. Ženka zmaja ga je posmatrala sitnim, okruglim, kapilari‐ ma prošaranim očima. Trake vrele pljuvačke su joj se sliva‐ le niz čeljusti i šištale kada bi dodirnule vodu. Tim je video kako joj škrge smeštene visoko između oklopljenih grudi podrhtavaju dok je uvlačila vazduh da založi peć u svojoj utrobi. Imao je dovoljno vremena da pomisli koliko je neo‐ bično - a takođe i pomalo smešno - što će ono o čemu je njegov očuh lagao sada postati istina. Samo što će Tim biti živ skuvan.

Bogovi mora da se smeju, pomislio je. A ako se oni nisu smejali, poreznik verovatno jeste. Bez racionalnog razmišljanja, Tim se spustio na kolena i ispružio ruke ka zmaju, dok mu se pamučna vreća i dalje njihala sa zgloba desne šake. "Molim te, gospo!", viknuo je. "Molim te, nemoj da me spališ, jerbo sam naveden na rđav put i ištem tvoj oproštaj!" Ženka zmaja je nastavila da ga posmatra nekoliko trenu‐ taka, a škrge su nastavile da joj pulsiraju; njena plamena pljuvačka je nastavila da kaplje u vodu i šišti. Onda, polako - Timu se činilo pedalj po pedalj - ponovo je počela da zara‐ nja. Napokon nije preostalo ništa osim vrha njene glave… i tih užasnih, izbuljenih očiju. Činilo se kao da mu obećavaju da neće imati milosti, ukoliko Tim odabere da po drugi put uznemiri njen odmor. Onda su i one nestale, takođe, a Tim je ponovo mogao samo da vidi nešto što je možda bilo stena. "Armanita?" Osvrnuo se oko sebe, pogledom tražeći njen zelenkasti sjaj, dobro znajući da ga neće videti. Odvela ga je duboko u Fagonard, do mesta ispred koga više nije bilo busenja, a iza njega se nalazio zmaj. Njen posao je bio gotov. "Ništa osim laži", prošaputao je Tim. Udovica Smak je sve vreme bila u pravu. Seo je na humku, misleći da će zaplakati, ali nije bilo suza. To mu je odgovaralo. Kakva je vajda od plakanja? Napravih su budalu od njega, i to je bilo to. Obećao je sebi da će na‐ rednog puta znati bolje… ako bude sledećeg puta. Dok je sedeo tamo, usamljen u tmini, a skriveni mesec bacao pepe‐ ljasti sjaj kroz iždžikljalo rastinje, to mu nije izgledalo naro‐ čito verovatno. Podvodna stvorenja koja su maločas pobegla od zmaja su se vratila. Izbegavala su zmajev vodeni budoar, ali su i dalje imale dosta mesta za manevrisanje, a nije bilo nikakve sumnje u to da je majušno ostrvo gde je Tim sedeo

isključivi predmet njihovog zanimanja. Mogao je samo da se nada da su stvorovi neka vrsta riba, nesposobna da izađu iz vode a da pritom ne umru. Znao je, međutim, da velika stvorenja koja žive u ovako gustoj i plitkoj vodi najverovat‐ nije mogu da dišu na vazduhu jednako kao i ispod vode. Posmatrao ih je kako kruže i pomislio: Skupljaju hra‐ brost da napadnu. Gledao je smrti u oči i znao je to, ali je imao jedanaest godina i, uprkos svemu, bio je gladan. Izvadio je veknu, uvideo da se ovlažio samo jedan okrajak hleba i pojeo neko‐ liko zalogaja. Onda je odložio hleb u stranu kako bi pregle‐ dao četvoropuc koliko je mogao na nepostojanoj mesečevoj svetlosti i slabašnom fosforescentnom sjaju močvarne vode. Pištolj je delovao dovoljno suvo. Baš kao i dodatni meci, a Timu je sinulo da zna kako da se obezbedi da ostanu suvi. Napravio je rupu u suvoj polovini vekne, gurnuo rezervne metke duboko unutra, zapušio rupu okrajkom i stavio hleb pored vreće. Nadao se da će se vreća osušiti, ali nije znao. Vazduh je bio veoma vlažan, a… A evo ih dolaze, dva stvora, jureći pravo kao strele prema njegovom ostrvcetu. Tim je skočio na noge i dreknuo prvo što mu je palo na pamet. "Bolje nemojte! Bolje nemoj‐ te, prikani! Ovde vas čeka revolveraš, istinski sin Gileada i Elda, tako da bolje nemojte!" Sumnjao je da takve beštije sa mozgovima veličine zrna graška imaju ikakvu predstavu o tome šta viče - niti da bi uopšte marile da su znale - ali ih je zvuk njegovog glasa preplašio, te su se povukle. Pazi da ne probudiš vatrenu devu, pomisli Tim. Spremna je da se podigne i spali te samo da bi zaustavila buku. Ali kakav je izbor imao? Sledeći put kada su ti živi podvodni čamci pojurili ka njemu, dečak je zapljeskao rukama pored toga što je povi‐ kao. Udarao bi po šupljem panju da je imao panj po kome bi mogao da udara, a Naar neka odnese zmaja. Tim je pomi‐ slio da bi, ukoliko dođe do toga, zmajeva plamena smrt bila

milostivija od onoga što bi pretrpeo u čeljustima tih plivaju‐ ćih zveri. Svakako bi bila brža. Zapitao se da li je poreznik negde u blizini, gledajući sve ovo i uživajući u tome. Zaključio je da je napola u pravu. Po‐ reznik je posmatrao, dakako, ali ne bi ukaljao čizme u ovoj smrdljivoj močvari. Bio je na nekom suvom i prijatnom mestu, i posmatrao je predstavu u svom srebrnom umivao‐ niku, dok je Armanita kružila nedaleko od njega. Možda mu je čak i sedela na ramenu, brade naslonjene na svoje siću‐ šne šake. Kad je mutna dnevna svetlost počela da sipi kroz krošnje drveća (čvornovatih, mahovinom pokrivenih monstruoznosti od vrste koju Tim nije video nikad ranije), busen na kome je stajao je opkolilo dva tuceta duguljastih oblika. Najkraće stvorenje je bilo dugačko otprilike tri metra, ali je većina bila kudikamo duža. Vikanje i pljeskanje rukama više ih nije nagonilo u beg. Spremala su se da ga napadnu. Kao da to već samo po sebi nije dovoljno loše, sada je kroz zeleni krov dopiralo dovoljno svetlosti da vidi kako će njegova smrt imati publiku. Još uvek se nije dovoljno razda‐ nilo da razabere lica posmatrača, i zbog toga mu je bilo drago. Njihovi pogrbljeni, poluljudski oblici su bili dovoljno loši. Stajali su na najbližoj obali, sedamdeset-osamdeset metara dalje. Izbrojao je pola tuceta posmatrača, ali je mislio da ih ima još. Zbog mutne svetlosti i izmaglice bilo mu je teško da bude siguran. Ramena su im bila zaobljena, a kosmate glave isturene napred. Dronjci koji su visili sa njihovih nezgrapnih telesa su možda predstavljali ostatke odeće, ili trake mahovine nalik onima koje su visile sa grana drveća. Timu su delovali kao neveliko pleme blatnih ljudi, koji su se podigli sa vodenog dna močvare da gledaju kako plivajući oblici najpre zadirkuju, a potom hvataju svoj plen. Zar je bitno? Gotov sam, svejedno da li posmatraju ili ne.

Jedan gmizavac se odvojio od čopora i pojurio ka Timo‐ vom busenu, repom šibajući vodu, uzdignute praistorijske glave, vilice rascepljene u kezu koji je izgledao duže od či‐ tavog Timovog tela. Udario je mesto gde je Tim stajao, do‐ voljno silovito da se busen zatrese kao pihtije. Na obali, ne‐ koliko posmatrača je zahučalo. Tim je pomislio da ga podse‐ ćaju na gledaoce partije Tačaka subotom po podne. Ideja ga je toliko ražestila da mu je iz uma istisnula strah. Gnev je pokuljao da popuni mesto gde se do malopre nalazio strah. Hoće li ga vodene beštije uhvatiti? Nije video nijedan način da to izbegne. Pa ipak, ukoliko se četvoropuc koji mu je dala udovica nije previše pokvasio, možda će moći da natera barem jednog od tih stvorova da plati za svoj doručak. A ako pištolj ne opali, okrenuću ga i mlatiću drškom be‐ štiju po glavi sve dok mi ne odgrize ruku iz ramena. Stvorenje je sada puzalo iz vode, a kandže na krajevima zdepastih nogu su kidale bokore korova i trske, ostavljajući crne brazde u blatu koje su se brzo punile vodom. Rep stvora - crnkastozelen na vrhu, beo kao stomak mrtvaca ispod - gonio ga je nagore i napred, šibajući vodu i razbacu‐ jući štrokavo blato u svim pravcima. Iznad razjapljene gubice se nalazilo gnezdo očiju koje su pulsirale i nadimale se, pulsirale i nadimale se. Ni za tren nisu napuštale Timovo lice. Dugački zubi su škrgutali i škripali, zvučeći kao kamenje koje struže jedno o drugo. Na obali - sedamdeset metara ili hiljadu točkova daleko, nije bilo nikakve razlike - blatni ljudi su ponovo zakričali, naizgled bodreći čudovište. Tim je otvorio pamučnu vreću. Ruke su mu bile smirene, a prsti sigurni, iako se stvorenje napola izvuklo na omaleno ostrvo, a sada su svega tri stope delile Timove vodom nato‐ pljene čizme od tih pohlepnih zuba. Zapeo je jedan otponac kao što mu je udovica pokazala, sklopio prst oko okidača i spustio se na koleno. Sada su on i gmižući užas bili u istom nivou. Osetio je kužni dah stvora koji je smrdeo na crkotinu i video dubinu njegovog pulsira‐

jućeg ružičastog ždrela. Pa ipak, Tim se smešio. Osetio je kako mu se usne razvlače u osmeh i bilo mu je drago zbog toga. Dobro je sa osmehom dočekati poslednje trenutke života. Poželeo je da umesto stvorenja sada baronijski pore‐ znik puzi uz obalu, sa svojim izdajničkim vilinskim zlodu‐ hom na ramenu. "Hajde da vidimo kako ti se ovo sviđa, prikane", promr‐ mlja Tim i povuče okidač. Začuo se toliko gromoglasan prasak da je isprva pomi‐ slio kako mu je četvoropuc eksplodirao u šaci. Ali nije ek‐ splodirao pištolj, već gmizavčevo odurno gnezdo očiju. Iz njih je prsnula tamnocrvena sukrvica. Stvorenje je urliknulo u agoniji i propelo se unazad na rep. Kratke prednje noge su zagrebale po vazduhu. Preturilo se unazad u vodu, zaba‐ trgalo, a potom izvrnulo na stranu, izlažući stomak. Crveni oblačić je počeo da se širi kroz vodu oko delimično potoplje‐ ne glave stvora. Njegov gladni prastari kez je postao mr‐ tvačka grimasa. U krošnjama drveća, nasilno razbuđene ptice su prhnule krilima i uspaničeno zakričale. I dalje obavijen hladnoćom (i još uvek nasmešen, premda toga nije bio svestan), Tim je otvorio četvoropuc i izvadio potrošenu čauru. Čaura se pušila i bila je topla na dodir. Zgrabio je veknu hleba, zabio čep od okrajka u usta i palcem gurnuo jedan od rezervnih metaka u praznu komoru. Zatvorio je pištolj uz škljocaj, a zatim ispljunuo okrajak, koji je sada imao uljasti ukus. "Hajde!", povikao je reptilima koji su sada uzbunjeno pli‐ vali naprednazad (grba koja je označavala vrh potopljenog zmaja je nestala). "Dođite po još!" To nije bilo prazno junačenje. Tim je shvatio da zapravo zaista želi da stvorovi krenu na njega. Ništa - pa čak ni očeva sekira, koju je još uvek nosio za pojasom - nije mu nikad izgledalo toliko savršeno ispravno kao teški četvoro‐ puc u njegovoj levoj šaci. Sa obale se začuo zvuk koji isprva nije mogao da prepo‐ zna, ne zato što je bio neobičan, već stoga što se kosio sa

svim njegovim pretpostavkama o onima koji su ga posma‐ trali. Blatni ljudi su tapšali. Kada se okrenuo ka njima, dok mu se pištolj još uvek dimio u šaci, blatni ljudi su pali na kolena, prislonili pesnice na slepoočnice i izgovorili jedine reči za koje su izgleda bili sposobni. Te reči su bile zdravo da si, jedne od retkih koje su bile potpuno iste na niskom i uzvišenom govoru, reči koje Maniji nazivaju fin-Gan, ili prve reči; reči koje su po‐ krenule svet. Da li je moguće… Tim Ros, sin Džekov, skrenuo je pogled blatnih ljudi na obali ka prastarom (ali veoma efikasnom) oružju koje je i dalje držao u šaci. Da lije moguće da oni misle… Bilo je moguće. Više nego moguće, štaviše. Stanovnici močvare Fagonard su verovali da je Tim Ros revolveraš. Nekoliko trenutaka je bio odveć zapanjen da se pokrene. Buljio je u njih sa busena na kojem se borio za život (a još uvek je mogao da ga izgubi); klečali su u visokoj zelenoj šaši i glibu sedamdeset metara dalje, pesnica prislonjenih na kosmate glave, i uzvraćali mu pogled. Konačno je nekakva prividnost razuma počela da se nanovo uspostavlja, a Tim je shvatio da mora da iskoristi njihovo verovanje dok još uvek može. U sećanju je potražio priče koje su mu pričali tata i mama, i one koje je udovica Smak čitala učenicima iz svojih dragocenih knjiga. Činilo se kao da nijedna u potpunosti ne odgovara situaciji, bilo kako, sve dok se nije setio fragmenta stare priče koju je čuo od Iverka Harija, jednog od čudaka koji su povremeno radili u strugari. Matori Iverko je bio budalast, sklon tome da uperi kažiprstom u saradnike i pretvara se da povlači okidač, takođe sklon tome da blebeće koještarije na nečemu za šta je tvrdio da predstavlja uzvišeni govor. Nije

voleo ništa više nego da priča o ljudima iz Gileada koji su nosili velike pištolje i odlazili u potrage. Oh, Hari, samo se nadam da me je ka stavio u domet tvog glasa tog određenog popodnevnog odmora. "Zdravo da ste, kmetovi!" viknuo je blatnim ljudima na obali. "Vidim vas veoma dobro! Ustanite u ljubavi i verno‐ sti!" Isprva se ništa nije dogodilo. Onda su ustali, zureći u njega upalim i potpuno iznurenim očima. Oklembešene vilice su im visile skoro do prsnih kostiju u identičnim izra‐ zima čuđenja. Tim je uvideo da neki među njima nose primi‐ tivne lukove; drugi su imali toljage vezane upletenom puza‐ vicom preko usukanih grudi. Šta sada da kažem? Ponekad, pomisli Tim, jedino bezobrazna istina može da posluži. "Sklanjajte me sa ovog jebenog ostrva!", viknuo je. Blatni ljudi su isprva samo ćutke zurili u Tima. Potom su se okupili u krug i počeli da pričaju mešavinom brundaja, škljocaja i uznemirujućeg režanja. Taman kada je počeo da veruje da će se njihova konferencija zauvek nastaviti, neko‐ liko članova plemena se okrenulo i otrčalo. Drugi, najviši među njima, okrenuo se ka Timu i ispružio obe šake. To jesu bile šake, premda je na njima bilo previše prstiju, a dlanovi su se zeleneli od nekakve mahovinaste supstance. Čovekov gest je bio jasan i nedvosmislen: Ostani gde si. Tim je klimnuo, a zatim seo na busen (kao Anđelka na svoj kamen, pomislio je) i počeo da žvaće ostatak hleba. Dok je jeo, otvorio je četvoro očiju za slučaj da se plivajuća stvorenja vrate i držao četvoropuc u šaci. Muve i bubice su mu sletale na kožu i zadržavale se tu dovoljno dugo da gucnu koju kapljicu njegovog znoja, a zatim ponovo odleta‐ le. Tim je pomislio da će, ako se nešto uskoro ne desi, morati da skoči u vodu da bi se otarasio dosadnih insekata,

prebrzih da bi ih spljeskao dlanom. Samo, ko zna šta se još možda skrivalo u toj kaljuzi, ili puzilo po dnu močvare? Dok je gutao zadnji zalogaj hleba, po močvari prekrive‐ noj jutarnjom izmaglicom je počelo da odzvanja ritmično bubnjanje, uznemirivši još ptica. Neke od njih su bile izne‐ nađujuće velike, sa ružičastim perjem i dugačkim, mršavim nogama koje su veslale po vodi dok su se ptice uzdizale u vazduh. Ispuštale su prodorne, piskutave krike koji su Timu zvučali nalik smehu poremećene dece. Neko udara u šuplji panj koji sam ne tako davno poželeo. Misao mu je prizvala umoran osmeh na usne. Bubnjanje se nastavilo narednih pet minuta ili tu negde, a zatim je prestalo. Tipovi na obali su zurili u pravcu iz koga je Tim došao - to je bio mnogo mlađi Tim, koji se buda‐ lasto smejao i sledio zlonamernu vilu po imenu Armanita. Blatni ljudi su dlanovima zaklanjali oči štiteći ih od sunca, koje je sada žestoko bleštalo kroz krošnje drveća i rasteri‐ valo maglu. Činilo se kao da predstoji još jedan neprirodno topao dan. Tim je začuo pljuskanje vode, a nedugo potom se iz ne‐ stajuće izmaglice na vidiku pojavio čudnovati, deformisani brodić. Bio je sklepan od komada drveta napabirčenih od‐ svuda i plovio je nisko u vodi, vukući za sobom dugačka za‐ mršena klupka mahovine i barskog korova. Imao je jarbol, ali ne i jedro; na vrhu jarbola, služeći kao osmatračnica, stajala je glava divljeg vepra okružena rojem mušica. Četiri žitelja močvare su veslala veslima od nekakvog narandža‐ stog drveta koje Tim nije prepoznao. Peti je stajao na pramcu, noseći na glavi crni svileni šešir ukrašen crvenom trakom koja mu je padala niz obnaženo rame. Gledao je pravo ispred sebe, ponekad mašući rukom ulevo, ponekad udesno. Veslači su sledili njegovu haotičnu cikcak signaliza‐ ciju sa efikasnošću duge vežbe, a čamčić je glatko jezdio između busenova koji su doveli Tima u njegovu trenutnu ne‐ priliku. Kada se čamac primakao crnoj površini mirne vode gde je počivao zmaj, kormilar se sagnuo, a zatim uspravio, za‐

brektavši od napora. U rukama je držao truplo sa koga je još uvek kapala krv, a Tim je pretpostavio da je leš ne tako davno bio prikačen za glavu koja je sad ukrašavala jarbol. Kormilar je držao telo vepra u naručju, ne obraćajući pažnju na krv koja mu se razmazivala po kosmatim grudima i rukama, i zurio nadole u vodu. Izustio je prodoran, huktavi krik, za kojim se začulo nekoliko brzih škljocaja. Posada je uvukla vesla. Čamac je po inerciji nastavio da se kreće napred ka busenu gde je Tim čekao, ali kormilar nije obra‐ ćao pažnju; i dalje je zaneseno zurio u vodu. U tišini šokantnijoj od najglasnijeg pljuskanja, iz vode je izronila napola otvorena džinovska kandža. Sai kormilar je spustio krvavo truplo divljeg vepra na taj dlan jednako nežno kao što bi majka položila zaspalu bebu u kolevku. Kandže su se sklopile oko mesa, cedeći kapljice krvi koje su isprskale vodu. Onda, jednako tiho kao što se pojavila, kandža je nestala, odnoseći svoj danak. Sada znaš kako da odobrovoljiš zmaja, pomislio je Tim. Palo mu je na pamet da sakuplja čudesno obilje priča, koje će zarobiti pažnju ne samo matorog Iverka već čitavog sela. Zapitao se hoće li poživeti dovoljno dugo da ih ispriča. Pramac čamčića je udario u Timov busen. Veslači su pognu‐ li glavu i podigavši pesnicu do slepoočnice. Kormilar je po‐ stupio isto. Kada je mahnuo rukom, pokazujući Timu da bi trebalo da se ukrca, dugačka zelena i braonkasta vlakna na njegovoj koščatoj ruci su se zanjihala napred-nazad. Još tog rastinja mu je visilo sa obraza i brade. Činilo se da su mu čak i nozdrve zapušene biljnim tvarima, tako da je morao da diše na usta. Oni uopšte nisu blatni Ijudi, pomislio je Tim dok je ulazio u čamac. Oni su Ijudi biljke. Mutići koji postaju deo močva‐ re u kojoj žive. "Blagodarim", Tim reče kormilaru i prinese pesnicu sle‐ poočnici.