Covek po imenu Uve - Fredrik Backman

Fredrik Bakman Čovek po imenu Uve

Preveo sa švedskog: Nikola Perišić Naslov originala Fredrik Backman En man som heter Ove

Za Nedu. Sve ovo je samo da bih tebe nasmejao. Sve.

1 Čovek po imenu Uve kupuje računar koji i nije računar Uve ima pedeset devet godina. Vozi sab. Ima običaj da u ljude koji mu se ne dopadaju upire prstom i to tako kao da su oni provalnici, a Uveov kažiprst policijska džepna lampa. Nalazi se pred pultom u jednoj od onih prodavnica gde ljudi sa japanskim automobilima dolaze da kupuju bele kablove. Uve je dugo posmatrao prodavca pre nego što je mahnuo prema njemu belom kutijom srednje veličine. „Ehej! Da li je ovo jedan od tih vaših aipadova?“, želeo je da zna Uve. Prodavac, mlađi čovek sa jednocifrenim indeksom telesne mase, delovao je kao da mu nije baš prijatno. Sasvim očigledno se borio sa porivom da odmah oduzme kutiju od Uvea. „Tako je. Ajped. Ali zaista bih cenio ako biste prestali da tako mašete njime…“ Uve pogleda kutiju kao da je smatra krajnje sumnjivom. Otprilike kao da ta kutija vozi vespu, nosi trenerku, upravo je oslovila Uvea sa „ortak“ i potom pokušala da mu proda sat. „Aha! Znači, ovo je računar?“ Prodavac je klimnuo glavom. Ali je odmah zatim počeo da okleva i brzo odmahnuo glavom. „Jeste… ili, u stvari, to je ajped. Neki ga zovu ’tablet’, drugi ga zovu ’prenosivi računar’. Može se posmatrati na više načina…“ Uve je pogledao prodavca kao da nema blage veze o čemu govori. „Tako znači!“ Prodavac smušeno potvrdi glavom. „Pa, da…“

Uve ponovo protrese kutiju. „A da li je dobar?“ Prodavac se počeša po glavi. „Jeste. Odnosno… kako to mislite?“ Uve uzdahnu i progovori sasvim polako. Oblikovao je reči kao da se jedini problem u ovoj raspravi sastoji u tome što prodavac ima oštećen sluh. „Da li. Je. Dobar? Da li je ovo dobar računar?“ Prodavac počeša bradu. „Pa, ovaj… znači… veoma je dobar… ali to naravno zavisi od toga kakvu vrstu kompjutera želite.“ Uve se izbeči na njega. „Želim računar! Običan računar!“ Neko vreme su obojica ćutali. Prodavac se nakašlja. „Pa, dakle, ovo zapravo nije običan kompjuter. Možda biste radije želeli…“ Prodavac zaćuta, očigledno tražeći neku reč koja bi čoveku pred njim mogla da deluje poznato. Onda se ponovo nakašlja i reče: „…laptop?“ Uve frenetično zavrte glavom i preteći se nagnu preko pulta. „Ne, neću to, do-đa-vo-la. Hoću računar!“ Prodavac klimnu glavom sa puno razumevanja. „Laptop jeste kompjuter.“ Uve ga je uvređeno posmatrao, pa zatim svojim prstom demonstrativno kucnuo po pultu kao da drži džepnu lampu. „Pa to i sam znam!“ Prodavac potvrdi glavom. „Okej…“ Ponovo je zavladala tišina. Ne mnogo drugačija od one koja bi možda nastala između dva revolveraša koji su iznenada uvideli da su zaboravili da ponesu svoje revolvere. Uve je dugo posmatrao kutiju, kao da je pomalo očekivao da će od nje naposletku uspeti da izvuče neko priznanje. „Gde se otvara tastatura?“, promumlao je zatim. Prodavac je počešao dlanove o ivicu pulta, pa se pomalo nervozno pre‐ mestio sa noge na nogu, kao što to mladići zaposleni u prodavnicama rade kada počinju da shvataju kako će nešto potrajati mnogo duže nego što su se u početku ponadali. „Tu, ovaj, nema tastature.“ Uve podiže obrvu.

„Aha! Jer se sigurno kupuje odvojeno, zar ne? Za PROKLETU gomilu para!“ Prodavac ponovo počeša dlanove. „Ne… odnosno… nego, slušajte: ovaj kompjuter nema tastaturu. Sve radite direktno na ekranu.“ Uve umorno zavrte glavom kao da je upravo video prodavca kako liže spoljnu stranu stakla na vitrini sa sladoledom. „Ali ja moram da imam i tastaturu. Valjda vam je to jasno?“ Prodavac je duboko uzdahnuo onako kako to uradite pošto ste izbrojali najmanje do deset. „Okej. Shvatam. Ali mislim da onda ne bi trebalo da uzmete ovaj kom‐ pjuter. Mislim da bi trebalo da kupite na primer mekbuk.“ Izraz na Uveovom licu govorio je da možda i nije sasvim ubeđen. „Kako, mek-buk?“ Prodavac potvrdi glavom ispunjen nadom, kao da je upravo postigao presudni napredak u pregovorima. „Da.“ Uve se sumnjičavo namršti. „Da li je to jedna od onih, kako se zvaše, elektronskih knjiga o kojima svi govore?“ Prodavac ispusti uzdah koji bi pristajao nekoj epskoj pesmi. „Ne. Mekbuk je… pa, to je… laptop. Sa tastaturom.“ „Tako znači!“, odmah zareža Uve. Prodavac potvrdi glavom. Počeša dlanove. „Da.“ Uve se osvrnu po prodavnici. Zatim je ponovo malo protresao kutiju u ruci. „Pa, je l’ to išta valja?“ Prodavac je pogledao naniže u pult, na način koji je govorio o tome da iz sve snage potiskuje poriv da se izgrebe po licu. Onda mu se lice iznenada razvedri u energičan osmeh. „Znate šta? Pogledaću da li je moj kolega završio sa svojom mušteri‐ jom, pa će vas on odvesti da vam pokaže!“ Uve je pogledao na ručni sat. Odmahnuo je glavom. „Znate, neki od nas imaju i druga posla osim da čekaju po ceo dan!“ Prodavac brzo klimnu glavom. Potom nestade iza pulta. Posle nekoliko trenutaka vratio se sa još jednim kolegom. Kolega je delovao veoma

živahno. Kao neko ko još uvek nije dovoljno dugo radio kao prodavac. „Dobar dan! Kako mogu da vam pomognem?“ Uve autoritativno kucnu po pultu kažiprstom nalik na džepnu lampu. „Hoću računar!“ Kolega više nije delovao podjednako živahno. Zatim je uputio prvom prodavcu pogled koji je nagoveštavao da će mu se osvetiti za ovo. „Oookej. Znači, računar. Onda za početak možemo otići do našeg ode‐ ljenja sa prenosivim računarima“, rekao je kolega sa ne baš bogzna kakvim entuzijazmom, okrećući se prema Uveu. Uve se izbeči na njega. „Ma, čekajte! Znam ja šta je leptop, dođavola! Ne morate da govorite to prenosivi!“ Kolega uslužno klimnu glavom. Za to vreme je prvi prodavac iza njega promrmljao „nemam više snage, idem na ručak“. „Ručak, pa da, to je sve o čemu ljudi razmišljaju u današnje vreme“, frknu Uve. „Molim?“, odvrati kolega okrećući se. „R-u-č-a-k!“, razgovetnije izgovori Uve.

2 (Tri nedelje ranije) Čovek po imenu Uve ide u inspekciju po naselju Bilo je pet minuta do šest ujutru kada su se Uve i mačka prvi put sreli. Mački se Uve ni najmanje nije svideo. To osećanje je bilo uzajamno u naj‐ većoj mogućoj meri. Uve je kao i obično ustao deset minuta pre toga. Nije nikako mogao da razume ljude koji bi se uspavali pa se zatim izgovarali time da „sat nije zvonio“. Uve nikada u svom životu nije posedovao budilnik. Budio se u petnaest do šest, i tada je i ustajao. Uključio je aparat za kafu, sa potpuno istom količinom kafe koju su on i njegova supruga zajedno pili svakog jutra za skoro četiri decenije koliko su stanovali u naselju koje se sastojalo od istovetnih kuća. Jedna merica po šoljici, i još jedna za aparat. Ni manje ni više. Ljudi danas više ne znaju da skuvaju poštenu kafu. Baš kao što niko više ne ume da piše rukom. Jer sada su sve preuzeli računari i aparati za espreso. A kuda ide društvo u kom ljudi više ne umeju da pišu i kuvaju kafu? Kuda? Eto šta se pitao Uve. Dok se pravilno pripremljena kafa krčkala, obukao je plave pantalone i crnu jaknu, nazuo klompe, gurnuo ruke u džepove onako kako to rade sre‐ dovečni ljudi koji neprestano očekuju nova razočaranja od potpuno ništav‐ nog sveta koji ih okružuje, pa zatim krenuo u inspekciju po naselju. Baš kao što je to činio svakog jutra. Ostale kuće u nizu bile su tihe i mračne kada se pojavio na vratima. Moglo se i očekivati. Zaista, u tom naselju više nije bilo nikog ko bi se pomučio da ustane ranije nego što mora, Uveu je to bilo dobro poznato. Ovde naime danas stanuju samo privatni preduzetnici i ostali razbarušen svet.

Mačka je nonšalantno sedela nasred staze između kuća. Mada je pitanje bilo da li se zaista mogla smatrati mačkom. Imala je polovinu repa i samo jedno uvo. Tu i tamo joj je nedostajalo po parče krzna, kao da joj je neko iščupao punu šaku dlaka. U stvari se ne bi mogla nazvati kompletnom mač‐ ketinom, pomislio je Uve. Napravio je nekoliko kloparavih koraka prema njoj. Mačka je ustala. Uve je zastao. Nekoliko trenutaka su stajali tako i odmeravali jedno drugo, kao dva potencijalna borca kasno uveče za šankom negde na selu. Uve je razmatrao da li da je gađa klompom. Mačka je izgledala kao da proklinje či‐ njenicu da nema klompi kojim bi mu uzvratila. „Šic!“, razdrao se Uve toliko naglo da se mačka trgnula. Ustuknula je jedan korak. Pogledom je odmerila pedesetdevetogodišnja‐ ka i njegove klompe. Onda je lako poskočila, okrenula se i otkaskala odatle. Uveu se umalo učinilo da je prethodno prevrnula očima. „Nesrećnice“, pomislio je i bacio pogled na ručni sat. Šest i dva minuta. Vreme je da ubaci u punu brzinu, da zbog mačketine ne bi zakasnio sa in‐ spekcijom. Na šta bi to ličilo. I tako je odmarširao stazom između kuća prema parkingu, kao što je radio svakog jutra. Zastao je kraj table koja je objavljivala da je automobil‐ ski saobraćaj zabranjen unutar naselja. Ispitivački je šutnuo stub na kom je bila pričvršćena. Ne zbog toga što je stajao ukrivo, ništa slično tome, ali ipak je uvek najbolje prekontrolisati. A Uve je od onih koji kontrolišu stanje stvari tako što ih šutnu. Onda je izašao na parking i prošetao gore-dole duž svih garaža, kako bi proverio da ni u jednu od njih nije provaljeno u toku noći, ili da ih neka vandalska banda nije zapalila. Nije da se to ikada desilo u tom naselju. Ali s druge strane, ni Uve nikada nije propustio da ode u inspekciju. Triput je pri‐ tisnuo kvaku na svojoj garaži, gde je stajao parkiran njegov sab, za svaki slučaj. Baš kao svakog jutra. Posle toga je napravio krug oko parkinga za posetioce gde se moglo ostati najduže dvadeset četiri časa i marljivo popisao sve registarske brojeve u beležnicu koju je nosio u džepu jakne. Uporedio ih je sa brojevima koje je na istom mestu zabeležio dan ranije. U slučajevima kada bi se isti registar‐ ski brojevi pojavili dan za danom u Uveovoj beležnici, on bi prema ustalje‐ noj rutini otišao kući, pozvao Saobraćajnu upravu i tražio podatke o vlasni‐ cima vozila, pa zatim zvao telefonom dotične i saopštavao im da su proklete nesposobne vucibatine koje ne umeju da čitaju table napisane na švedskom.

Nije da je Uveu zaista bilo stalo do toga ko se nalazi na parkingu za poseti‐ oce. Naravno da nije. Ali u pitanju su bili principi. Ako na tabli piše dvade‐ set četiri sata, to se jednostavno mora prihvatiti. Jer na šta bi ličilo kada bi se svi parkirali gde im se prohte po ceo dan? Nastao bi haos, to je Uveu bilo jasno. Automobili bi stajali na sve strane. Ali danas na parkingu za posetioce nije bilo uljeza, pa je Uve umesto toga nakon unosa u beležnicu prešao na svoju svakodnevnu posetu prostori‐ ji za smeće. To i nije zaista bila njegova stvar, jer se naime od samog početka gromoglasno suprotstavljao tim besmislicama koje su proturali do‐ šljaci u udruženju stanara, o tome da sve treba do besvesti sortirati prema poreklu. Ali ako je sada već odlučeno da će se vršiti sortiranje, onda neko treba i da prekontroliše da li se to zaista radi. Niko nije to dao Uveu u zadatak, ali kada ljudi poput Uvea ne bi sami preduzimali inicijativu u ovakvim pitanjima, zavladala bi potpuna anarhija. Uve je bio svestan toga. Đubreta bi bilo na sve strane. Lagano je šutirao kante sa smećem. Opsovao je i izvadio staklenu teglu iz kante za reciklažu stakla, promrmljao nešto o „slepcima“ i odvrnuo metalni poklopac sa nje. Onda je ubacio teglu u kantu za staklo, a poklopac u kantu za metal. Dok je Uve bio predsednik u udruženju stanara, energično se zalagao nabavku kamera za nadzor prostorije za smeće, kako niko ne bi bacao „ne‐ odgovarajući otpad“ gde mu se prohte. Na Uveovo veliko ogorčenje, predlog je odbijen na glasanju, pošto su drugi stanari smatrali da im to deluje „pomalo neprijatno“, a osim toga se postavlja i pitanje gde smeštati sve te video-trake. I to uprkos tome što je Uve iznova uznemireno poruči‐ vao da oni koji „nemaju putera na glavi“ ne treba da se plaše „istine“. Dve godine kasnije, kada je Uve smenjen sa položaja predsednika udru‐ ženja stanara (što će Uve lično kasnije uvek nazivati „prevratom“), pitanje je ponovo pokrenuto. Izgleda da je postojala nekakva novotarija od kamere koju su aktivirali senzori pokreta i slali snimke direktno na internet, kako je objasnila nova uprava u svom drskom pismu namenjenom svima u naselju. A pomoću nje se može nadgledati ne samo prostorija za smeće već i parking, kako bi se sprečili vandalizam i provale. Osim toga, video-materi‐ jal se automatski brisao nakon dvadeset četiri časa, kako ne bi „narušavao integritet stanara“. Za postavljanje kamera bila je potrebna jednoglasna odluka udruženja stanara. Jedan jedini član je glasao protiv.

Uve naime nije imao poverenja u Internet. Pisao ga je sa velikim počet‐ nim slovom i naglašavao ono –net, iako mu je žena uvek zvocala kako se naglašava inter. A taj njihov Internet će zavirivati preko Uveovog ramena dok Uve baca smeće samo preko Uvea mrtvog, kako je uprava ubrzo saznala. I tako ništa od kamera. Meni odgovara, smatrao je Uve. Ionako su bolje svakodnevne inspekcije. To je prilika da malo procunja okolo i sazna ko šta radi. To je svakom jasno. I tako je, pošto je završio sa inspekcijom prostorije za smeće, baš kao i svakog jutra, zaključao vrata i triput pritisnuo kvaku za svaki slučaj. Onda se okrenuo i ugledao bicikl naslonjen na zid izvan ostave za bicikle. Iako je baš iznad njega stajala velika tabla sa jasnim natpisom „parkiranje bicikala zabranjeno“. Pored bicikla je neki drugi sused okačio cedulju na kojoj je besno rukom napisao: „Ovo nije parking za bicikle! Nauči da čitaš table!“ Uve je promrmljao nešto o „idiotima“, otvorio ostavu za bicikle i uneo bicikl unutra, uredno ga smestivši u red. Zaključao je vrata i triput proverio kvaku. Onda je strgnuo cedulju sa zida. Nameravao je da uloži prigovor upravi i zahteva da se na ovaj zid postavi jedna poštena tabla sa natpisom „Oglaša‐ vanje zabranjeno“. Naime, danas ljudi očigledno misle da mogu tek tako da se šetkaju okolo i kače cedulje gde god im to padne na pamet. Ovaj zid nije nikakva oglasna tabla, dođavola. Uve je zatim prošao stazom između kuća. Zaustavio se pred svojom, sagnuo se do popločanog prilaza i snažno onjušio vazduh iznad fuga. Pišaćka. Zaudara na pišaćku. I sa tim opažanjem je ušao u svoju kuću, za‐ ključao svoja vrata i popio svoju kafu. Kada je završio sa tim, telefonirao je da otkaže svoj telefonski nalog i pretplatu na jutarnje novine. Popravio je slavinu u malom kupatilu. Zavrnuo nove šrafove u kvaku balkonskih vrata u kuhinji. Nauljio drvenu radnu po‐ vršinu u kuhinji. Presložio kutije na tavanu. Sortirao alat u ostavi i preme‐ stio zimske gume za sab. I sada je stajao tu. A nije trebalo da život bude ovakav. To je Uveu bilo jasno. Bilo je to jednog utorka po podne u novembru. U četiri sata je pogasio sve lampe. Isključio je grejanje i aparat za kafu. Nauljio radnu površinu u kuhinji, iako su one magarčine u Ikei rekle da ovim radnim površinama na‐ uljivanje nije potrebno. U ovoj kući se radne površine naulje jednom u pola godine, bilo to potrebno ili ne. Bez obzira na to šta kaže neka klinka u žutoj polo-majici u samouslužnom magacinu našminkana kao za cirkus.

Stajao je u dnevnoj sobi dvospratne kuće u nizu sa polovinom tavana i zurio kroz prozor. Onaj neobrijani četrdesetogodišnji kicoš iz kuće smeštene malo ukoso preko puta prošao je ispred džogirajući. Andeš, tako se zove. Nedavno se doselio, to je Uve zasigurno znao, nije tu stanovao duže od četiri-pet godina. I već je uspeo da se ugnezdi u upravu udruženja stanara. Zmija. Sad misli da je cela ulica njegova. Očigledno se doselio ovamo posle razvoda, plativši besramno visoku cenu. Tipično za takve dripce, dosele se i podignu poresku osnovicu poštenom narodu. Kao da je ovo nekakvo naselje za višu klasu. Osim toga vozi audi, to je Uve takođe primetio. A iz toga se zaključak sam nameće. Audi voze samostalni preduzetnici i ostali idioti. Jer ne znaju za bolje. Uve je zavukao ruke u džepove svojih tamnoplavih pantalona. Ispitivač‐ ki je šutnuo podnu lajsnu. Ova kuća je u stvari malo prevelika za samog Uvea i Uveovu suprugu, mora se priznati. Ali je plaćena. Kredit je vraćen do poslednje pare. Isto se sigurno ne bi moglo reći za onog kicoša. U dana‐ šnje vreme se narod zadužuje na sve strane, a zna se na šta to izađe. Ali Uve je sve otplatio. Odužio je svoje. Išao je na posao. Nije bio bolestan nijednog dana u svom životu. Dodao je svoju slamku na gomilu. Preuzeo je odgovor‐ nost. Danas više niko ne preuzima odgovornost. Sada su važni samo raču‐ nari, savetnici i drmatori iz opštine koji idu u porno-klubove i prodaju na crno stambene ugovore. Poreski rajevi i portfoliji akcija. Niko neće da radi. Cela zemlja je puna tipova koji bi samo hteli da po ceo dan provode na ručku. „Zar ne bi bilo lepo da se malo odmorite?“ To su juče rekli Uveu na poslu. Kada su mu objasnili da postoji „manjak radnih mesta“ i da namera‐ vaju da „postepeno zamene stariju generaciju“. Uve je trećinu veka proveo na istom radnom mestu, i eto šta je dočekao da mu kažu. On je neka tamo prokleta „generacija“. Jer sada svi imaju trideset jednu godinu, nose preuske pantalone i prestali su da piju običnu kafu. I niko ne želi da preuzme odgo‐ vornost. Tu je gomila tipova sa pažljivo potkresanim bradama koji menjaju poslove, menjaju žene i menjaju marke automobila. Ma, teraj kako god hoćeš. Sve dok ti odgovara. Uve je zurio kroz prozor. Kicoš je džogirao. A nije da džogiranje provo‐ cira Uvea, uopšte nije tako. Uvea baš zabole da li neko džogira. On samo ne može da shvati zašto se od toga mora praviti tako krupna stvar. Imaju te sa‐ mozadovoljne osmehe na licu, kao da su upravo nekom izlečili emfizem pluća. Brzo hodaju ili lagano trče, ti džogeri. A to je način da jedan četrde‐

setogodišnjak saopšti svojoj okolini da nije u stanju da išta uradi kako treba, dođavola. I da osim toga, da bi to radio, mora da se oblači kao dvanaestogo‐ dišnja rumunska gimnastičarka, pa da li je to zaista potrebno? Zar moraju da izgledaju kao članovi olimpijskog tima u sankanju samo da bi četrdeset pet minuta besciljno landarali okolo? I devojku ima taj kicoš. Deset godina mlađu. Plavu šmizlu, tako je Uve zove. Baulja tu kao pijana panda na vrtoglavo visokim potpeticama, izma‐ zana po celom licu kao klovn, i sa tamnim naočarima koje su tolike da nije moguće utvrditi jesu li to uopšte naočare ili kaciga. Ima i jednog od onih patuljastih pasa, koji trči okolo i laje bez povoca i piša po pločniku pred Uveovom kućom. Ona misli da to Uve ne primećuje, ali Uve primećuje. A nije trebalo da život bude ovakav. To je sve. „Zar ne bi bilo lepo da se malo odmorite?“, rekli su mu juče na poslu. I tako je Uve ostao da stoji tu sa svojom nauljenom radnom površinom. Ne bi trebalo da u utorak ima vremena za tako nešto. Pogledao je kroz prozor u istovetnu kuću sa druge strane ulice. Tamo se očigledno uselila neka porodica sa decom. Stranci, koliko je Uve shvatio. Još nije znao kakav auto imaju. U svakom slučaju, vredi se nadati da barem nije u pitanju audi. Ili još gore: neki japanski auto. Uve klimnu glavom sam sebi, kao da je upravo rekao nešto sa čim se naročito slaže. Pogledao je u plafon dnevne sobe. Danas će tamo okačiti kuku. Pritom nije mislio na ma kakvu kuku. Danas svaki informatičar sa di‐ jagnozom od nekoliko velikih slova i jednim od onih polno neopredeljenih štrikanih džempera kakve svi oni nose ume da okači neku tamo najobičniju glupu kuku. Ali Uveova kuka će biti stamena kao stena. Nameravao je da je učvrsti toliko da, kada se kuća jednog dana bude rušila, kuka bude posled‐ nja komponenta koja će popustiti. Kroz nekoliko dana ovde će stajati neki kicoš agent za nekretnine, sa čvorom na kravati velikim poput bebine glave i brbljaće nešto o „potencija‐ lu za renoviranje“ i „efektivnoj površini“, i moći će da kaže šta mu se prohte o tom prokletom Uveu, ali nijednu ružnu reč o Uveovoj kuki. To će morati da mu bude jasno. Na podu dnevne sobe nalazila se Uveova manja kutija sa korisnim stvarčicama. Kuća je bila tako podeljena. Sve stvari koje je Uveova žena kupila su „fine“ ili „lepe“. Sve stvari koje je Uve kupio su korisne. To su stvari sa funkcijom. Čuvao ih je u dve različite kutije, većoj i manjoj kutiji sa korisnim stvarčicama. Ovo je manja. Sa šrafovima, ekserima, gedorama i

sličnim. Ljudi više nemaju korisne stvari. Ljudi danas imaju samo neka sranja. Dvadeset pari cipela, a nikada ne znaju gde im je kašika za cipele. Čitava kuća im je puna mikrotalasnih rerni i televizora sa ravnim ekranom, a ne bi bili u stanju da odnekud iskopaju tiplove ni kada bi im neko zapretio mesarskim nožem. Uve u svojoj kutiji sa korisnim stvarčicama ima ceo jedan pregradak za tiplove. Stajao je tu i posmatrao ih kao da su šahovske figure. Nije voleo da pod pritiskom donosi odluke kada su u pitanju tiplovi. Oni zahtevaju izvesno vreme. Svaki tipl je jedan proces, svaki ima svoje područje primene. Ljudi danas više nemaju poštovanja za običnu, časnu funkcional‐ nost, sve mora da bude lepo i da je u vezi sa računarima, dok Uve i dalje radi onako kako treba da se radi. „Da se malo odmorite“, rekli su mu na poslu. Jednog dana su ušli u njegovu kancelariju i saopštili mu da nisu hteli da pokrenu to pitanje u petak, jer „nisu hteli da Uveu pokvare vikend“. „Biće lepo da se malo od‐ morite“, rekli su. Šta oni znaju o tome kako je to kada se jednog utorka pro‐ budiš i više nemaš nikakvu funkciju? Šta oni sa svojim Internetima i espre‐ soima znaju o tome kako izgleda preuzimanje odgovornosti? Uve je pogledao u plafon. Začkiljio je. Važno je da kuka bude centrira‐ na, zaključio je. I tako je stajao baveći se onim najvažnijim, kada ga je potpuno bezob‐ zirno prekinulo neko istrajno grebanje. Prilično slično zvuku koji bi se možda začuo kada bi neki neverovatan nesposobnjaković pokušao da unazad proveze japanski auto sa prikolicom duž celog spoljnog zida Uveove kuće.

3 Čovek po imenu Uve vozi unazad sa prikolicom Uve je razmaknuo zelene cvetne zavese za koje mu je supruga godinama zvocala kako želi da ih zameni. Ugledao je onižu, crnokosu ženu od tridese‐ tak godina, očigledno strankinju. Izbezumljeno je gestikulirala nekom naj‐ blaže rečeno ogromnom plavokosom nesposobnjakoviću istih godina, ugu‐ ranom na prednje sedište najblaže rečeno sićušnog japanskog automobila sa prikolicom koji se upravo češao duž čitavog spoljnog zida Uveove kuće. Nesposobnjaković je izgleda pokušavao da suptilnim gestovima i znacima poruči ženi da to zapravo i nije toliko lako kao što izgleda. Žena je izgleda gestovima koji nipošto nisu bili podjednako suptilni uzvraćala kako to najverovatnije ima neke veze sa time što je dotični nesposobnjaković potpuni tikvan. „Ali ne, ovo je zaista…“, zareža Uve kroz prozor, kada mu je točak pri‐ kolice zašao u leju sa cvećem. Bacio je kutiju sa korisnim stvarčicama na pod. Stegnuo pesnice. Neko‐ liko sekundi kasnije, ulazna vrata su se raskrilila tako hitro da je delovalo da su se otvorila dobrovoljno, iz straha da će Uve u suprotnom proleteti pravo kroz njih. „Šta to radite, dođavola?“, zaurla Uve na crnokosu ženu. „To se i ja pitam!“, uzvrati ona urlajući. Uve je nekoliko sekundi stajao zatečen. Izbečio se na nju. Ona mu uzvrati bečenjem. „Automobilski saobraćaj je zabranjen u naselju! Zar ne umete da čitate table na švedskom?“ Oniža strankinja koraknu prema njemu, i Uve tek tad primeti da je u veoma poodmakloj trudnoći, ili pak ima nešto što bi Uve kategorizovao kao

krajnje selektivnu gojaznost. „Pa ne vozim ja!“ Uve je nekoliko sekundi ćutke zurio u nju. Onda se okrenuo prema krupnom plavokosom nesposobnjakoviću koji se upravo nekako iskobeljao iz japanskog auta sa rukama podignutim u vazduh u znak izvinjenja. Imao je štrikani džemper i držanje nekog ko očigledno pati od nedostatka kalciju‐ ma. „A ko ste vi?“, zahtevao je da zna Uve. „Ja vozim“, ushićeno je odvratio nesposobnjaković, klimajući glavom. Mora da je imao blizu dva metra. Uve je uvek nagonski bio skeptičan prema svim ljudima višim od metar i osamdeset pet. Krv ne uspeva da im stigne do mozga, govorilo mu je iskustvo. „Ma nemoj mi reći? Da li je moguće? Pa, nisam primetila!“, izdra se ot‐ prilike pola metra niža crnokosa trudnica na nesposobnjakovića i zamahnu dlanovima prema njegovoj ruci. „A ko je onda ovo?“, upita Uve zureći u nju. „To je moja supruga“, ljubazno odgovori nesposobnjaković klimajući glavom. „Ne budi siguran da ću još dugo biti“, režala je ona dok joj je trudnički stomak poskakivao gore-dole. „Nije tako lako kao što izgl…“, pokušao je nesposobnjaković, ali ga ona odmah preseče. „Rekla sam DESNO! A ti si nastavio da voziš LEVO! Uopšte me ne slušaš! NIKADA me ne slušaš!“ Potom se upustila u poluminutnu tiradu koja se, kako je Uve nagađao, sastojala od veoma bogatog fonda psovki na arapskom jeziku. Plavokosi nesposobnjaković joj je uzvraćao samo klimanjem glavom, praćenim neopisivo blaženim osmehom. Baš onom vrstom osmeha zbog kog pošten čovek odmah poželi da raspali budističke monahe posred lica, pomisli Uve. „Eh, pa izvinite. Desila se mala nezgoda, ali rešićemo već to!“, veselo je rekao Uveu pošto je ona najzad ućutala. Onda je bezbrižno izvadio okruglu kutijicu iz džepa i strpao dozu duvana za žvakanje veličine rukometne lopte pod usnu. Delovao je kao da namerava da potapše Uvea po leđima. Uve uputi nesposobnjakoviću pogled kao da mu se ovaj upravo popeo na haubu auta i tamo se pokakio.

„Rešićemo!? Pa vi stojite posred moje leje!“ Nesposobnjaković pogleda točkove prikolice. „Koliko vidim, to i nije zaista leja?“, odvrati sa spokojnim osmehom i namesti bolje duvan vrhom jezika. „To jeste le-ja!“, odbrusi mu Uve. Nesposobnjaković klimnu glavom. Nekoliko trenutaka je gledao u zemlju. Onda pogleda u Uvea kao da misli da se ovaj šali sa njim. „Neee, čujte, to tu je samo zemlja.“ Uveovo čelo se zgužvalo u jednu veliku boru pretećeg izgleda. „To. Je. Leja.“ Nesposobnjaković se oklevajući počeša po glavi, tako da mu je trunčica duvana završila u čupavim šiškama. „Ali niste ništa zasadili tu…“ „Nije vaša briga šta ja radim ili ne radim sa svojom lejom!“ Nesposobnjaković hitro potvrdi glavom, očigledno ne želeći da dodatno provocira nepoznatog čoveka. Onda se okrenuo prema svojoj ženi, kao da očekuje da će mu ona priteći u pomoć. Ali ona uopšte nije delovala kao da ima nameru da to učini. Nesposobnjaković ponovo pogleda Uvea. „Trudna je, znate. Hormoni i tako…“, pokuša nesposobnjaković, isce‐ rivši se. Trudnica se nije osmehnula. Nije ni Uve. Prekrstila je ruke. Uve je zadenuo šake za pojas. Nesposobnjaković očigledno nije znao šta tačno da uradi sa svojim šaketinama, pa je pomalo posramljeno klatario njima uz telo, kao da su napravljene od tkanine i jednostavno, eto, lepršaju na vetru. „Pomeriću se i pokušaću ponovo“, pokušao je naposletku, ponovo upu‐ tivši Uveu razoružavajući osmeh. Uve mu nije uzvratio razoružavajućim pogledom. „Automobilski saobraćaj je zabranjen u naselju. Postoji tabla sa obave‐ štenjem.“ Nesposobnjaković je koraknuo unazad i živahno klimnuo glavom. Lagano je potrčao da ponovo ugura svoje zaista preveliko telo u zaista premali japanski auto. „Gospode bože“, promrmljali su Uve i trudnica uglas. Uveovo mišljenje o njoj je zbog toga postalo nešto manje loše. Nesposobnjaković je pomerio auto nekoliko metara napred, a Uve je jasno video da nije dovoljno ispravio prikolicu. Onda je nesposobnjaković ponovo krenuo unazad. I to pravo u Uveovo poštansko sanduče, tako da je ivicom prikolice otkinuo veliko parče zelenog lima i zgužvao ga.

„Ne… ovo već…“, prošišta Uve, hitro pritrča vratima auta i otvori ih. Nesposobnjaković je ponovo razmahnuo rukama izvinjavajući se. „Moja greška! Moja greška! Izvinjavam se, nisam video poštansko sanduče u retrovizoru, znate. Teško je ovo sa prikolicom, nikad ne znam na koju stranu treba da skrenem…“ Uve iznenada tresnu pesnicom po krovu auta, tako snažno da je nespo‐ sobnjaković poskočio i udario glavom u okvir vrata. Uve se nagnu prema njemu, približivši mu se licem toliko da su reči jedva stizale da se oblikuju u vazduhu pre nego što bi dospele u nesposobnjakovićeve ušne kanale. „Napolje iz auta!“ „Šta?“ „Napolje iz auta, rekao sam!“ Nesposobnjaković pogleda Uvea pomalo uplašeno, kao da se ne usuđuje da upita zbog čega. Umesto toga je samo izašao iz svog auta i stao pored njega poput đaka koga su poslali u ćošak. Uve pokaza prema stazi između kuća, ostavi za bicikle i parkingu. „Stanite negde gde mi nećete biti na putu.“ Nesposobnjaković pomalo smeteno potvrdi glavom. „Gospode bože. Čovek sa amputiranom podlakticom i kataraktom bi odvezao unazad ovu prikolicu brže od vas“, promrmljao je Uve pošto je seo u auto. Kako je moguće da neko ne ume da vozi unazad sa prikolicom?, upitao je za sebe. A? Koliko je zaista teško ovladati kretanjem levo i desno, a zatim uraditi obrnuto? Kako se ovakvi ljudi uopšte probijaju kroz život? Uz to i automatski menjač, da, zaključio je. Moglo se i očekivati. Ti smotanci najradije uopšte i ne bi vozili svoje automobile, razmišljao je Uve dok je ubacivao menjač japanskog auta u položaj za vožnju i krenuo napred. Danas bi svi želeli da automobili voze same sebe. Kao neki roboti. Više ne moraju ni da uče paralelno parkiranje, a zaista se pitam da li nekom treba dati vozačku dozvolu ako nije u stanju ni to da savlada? A? Uve je smatrao da ne treba. Uve je bio veoma skeptičan u pogledu toga da li bi onima koji to nisu savladali uopšte trebalo dozvoliti glasanje na opštim izborima. Kada je odvezao auto napred i ispravio prikolicu, kao što to malo civili‐ zovaniji ljudi rade pre nego što voze unazad sa prikolicom, ubacio je u rikverc. Japanski auto odmah poče da uznemireno cvili. Uve se besno osvrnu po kabini.

„Ma šta je sad, dođavola… šta se dernjaš?“, zarežao je na instrumenttablu i pljesnuo volan. „Prestani kad ti kažem!“, preteći je dreknuo na jednu naročito istrajnu crvenu lampicu koja je treperila. U istom trenutku kraj auta se stvorio nesposobnjaković i pažljivo mu kucnuo na prozor. Uve ga je spustio i iznervirano ga pogledao. „Zadnji radar pišti“, rekao je nesposobnjaković klimajući glavom. „To sam i ja shvatio!“, odbrusi mu Uve. Nesposobnjaković se nakašljao. „Ovaj auto je malo poseban, mislim, ako želite, mogu da vam pokažem kako se upravlja…“ Uve frknu. „Pa nisam baš toliki idiot!“ Nesposobnjaković žurno potvrdi glavom. „Ne, ne, naravno da niste.“ Uve se izbeči na instrument-tablu. „Šta sad radi?“ Nesposobnjaković klimnu glavom pun entuzijazma. „Meri koliko struje još ima u akumulatoru. Znate, pre nego što pređe sa električnog na benzinski motor. Znate već… pošto je u pitanju hibrid…“ Uve mu ništa nije odgovorio. Samo je ponovo podigao prozor. Nespo‐ sobnjaković je ostao da stoji napolju poluotvorenih usta. Uve je pogledao u levi retrovizor. Pa u desni. Onda je krenuo unazad, praćen preplašenim pi‐ štanjem japanskog auta i provezao prikolicu savršeno po sredini između svoje kuće i one koja pripada nesposobnjakoviću i trudnici. Izašao je iz auta i dobacio ključeve nesposobnjakoviću. „Zadnji radar, pomoć pri parkiranju, kamere i ostale gluposti, možeš misliti. Tip kome je sve to potrebno da bi vozio unazad sa prikolicom po mom mišljenju ne treba ni da se prihvata vožnje sa prikolicom.“ Nesposobnjaković mu je odvratio samo veselo klimajući glavom. „Hvala na pomoći“, doviknuo mu je, kao da ga Uve nije temeljno poni‐ žavao prethodnih deset minuta. „Tebi ne treba dati ni da premotavaš kasetu unazad“, odvratio mu je Uve prolazeći pored njega. Trudna strankinja je i dalje stajala prekrštenih ruku, ali nije više delova‐ la baš toliko ljutito.

„Hvala!“, dobacila je i pomalo se iskrivljeno osmehnula dok je Uve pro‐ lazio kraj nje, pa je Uve stekao utisak da se jedva suzdržava da ne prsne u smeh. Imala je najkrupnije smeđe oči koje je Uve ikada video. „U ovom udruženju stanara ne vozimo automobile unutar naselja, sa tim ćete jednostavno morati da se nosite“, odvratio je. Izgledala je kao da se štrecnula na poslednje njegove reči, ali nije ništa rekla. Uve je frknuo, osvrnuo se oko sebe i ponovo krenuo ka svojoj kući. Zaustavio se na polovini popločane staze koja je vodila između kuće i njegove šupe. Namrštio se kao što to ljudi njegovih godina umeju da izvedu, tako da im se čitav gornji deo tela istovremeno zgrči. Onda je kleknuo, sasvim približio lice pločama na tlu koje bi uredno i bez izuzetka preslagao svake druge godine, bez obzira da li za tim ima potrebe ili ne. Ponovo je onjušio. Klimnuo glavom sam za sebe. Ustao. Trudna crnokosa žena i nesposobnjaković su ga posmatrali. „Pišaćka! Ovde ima pišaćke na sve strane!“, brecnuo se Uve. Pokazao je na ploče. „O…kej…“, rekla je crnokosa žena. „Ne, to nikako ne može biti okej, dođavola!“, odvratio je Uve. Ušao je u kuću i zalupio vrata za sobom. Klonuo je na tabure u predsoblju i tamo dugo sedeo pre nego što se pribrao dovoljno da bi mogao da se prihvati nečeg drugog. „Prokleta ženska“, pomislio je. Kog đavola su ona i njena porodica dolazili ovamo ako ne znaju ni da pročitaju tablu iako im stoji pred očima? Automobili se ne smeju voziti unutar naselja. To svi znaju. Uve je ustao i okačio svoju plavu jaknu na svoju kuku, usred mora odeće svoje supruge. Promrmljao je „idioti“ prema zatvorenom prozoru, za svaki slučaj. Onda je stao nasred dnevne sobe i zagledao se u plafon. Nije ni znao koliko je dugo stajao tu. Izgubio se u mislima. Odlutao je kao kroz maglu. Nikada nije bio od onih koji to rade, nikada nije bio sanjar, ali kao da mu se u poslednje vreme nešto pokvarilo u glavi. Postajalo mu je sve teže da se usredsredi na nešto. To mu se uopšte nije dopadalo. * * * Kada se zvono začulo na vratima, kao da se iznenada trgnuo iz dremeža. Snažno je protrljao oči i osvrnuo se oko sebe kao da se plaši da ga je neko video.

Ponovo zvono. Uve se okrenuo i zapiljio u vrata kao da bi trebalo da ih bude sramota. Napravio je nekoliko koraka u pravcu predsoblja, primećuju‐ ći da mu je čitavo telo kruto kao osušeni gips. Nije znao da li krckanje dopire iz parketa ili iz njega. „Šta je sad?“, upitao je vrata i pre nego što ih je otvorio, kao da vrata treba da mu odgovore na to. „Šta je sad?“, ponovio je pošto ih je širom otvorio, tako naglo da se tro‐ godišnja devojčica zaljuljala na promaji i iznenađeno sela na zadnjicu. Kraj nje je stajala sedmogodišnja devojčica koja je delovala potpuno preplašeno. Imale su sasvim crnu kosu. I najkrupnije smeđe oči koje je Uve ikada video. „Da?“, reče Uve. Sedmogodišnjakinja je delovala oprezno. Pružila mu je plastičnu kutiju. Uve ju je preko volje prihvatio. Bila je topla. „Pilinac!“, oduševljeno je povikala trogodišnjakinja i živahno ustala. „Sa šafranom. I piletinom“, potvrdila je sedmogodišnjakinja, znatno skeptičnijim tonom. Uve ih je sumnjičavo odmeravao. „Prodajete nešto?“ Sedmogodišnjakinja je izgledala uvređeno. „Ma, mi ŽIVIMO ovde!“ Uve je nekoliko sekundi ćutao. Onda je klimnuo glavom. Kao da bi možda mogao da uzme u obzir prihvatanje te premise kao objašnjenja. „Aha.“ Trogodišnjakinja je zadovoljno klimnula glavom i mahnula pomalo pre‐ dugim rukavima kombinezona. „Mama lekla gladan!“ Uve pogleda tu malu hodajuću govornu manu sa potpunim nerazumeva‐ njem. „Šta?“ „Mama je rekla da delujete kao da ste gladni. Zato smo vam doneli ručak“, iznervirano je objasnila sedmogodišnjakinja. „Hajdemo, Nasanin“, rekla je zatim, zgrabila trogodišnjakinju za ruku, dobacila Uveu krajnje optužujući pogled i otišla odatle. Uve je promolio glavu kroz vrata i pogledao za njima. Video je crnoko‐ su trudnu ženu kako stoji na svojim vratima i osmehuje mu se dok su joj de‐

vojčice utrčavale u kuću. Trogodišnjakinja se okrenula i veselo mu mahnula. I trudnica je mahnula. Uve je zatvorio vrata. Ponovo je stajao u predsoblju. Zurio je u toplu kutiju sa piletinom i pi‐ rinčem sa šafranom kao što bi neko možda zurio u kutiju sa nitroglicerinom. Onda je otišao u kuhinju i stavio je u frižider. Ne zbog toga što je imao običaj da pojede šta god mu nepoznata deca iz neke druge zemlje ostave na kućnom pragu. Već zato što se u Uveovoj kući hrana ne baca. Iz principa. Prešao je u dnevnu sobu. Gurnuo ruke u džepove. Pogledao u plafon. Stajao je tamo neko vreme i razmišljao koji će tipl biti najpogodniji za ovu namenu. Stajao je tako sve dok ga oči nisu zabolele od čkiljenja. Spustio je glavu i pomalo zbunjeno pogledao svoj glomazni ručni sat. Onda je ponovo pogledao kroz prozor i iznenada shvatio da se smrklo. Ogorčeno je zavrteo glavom. Ne vredi da počinje sa bušenjem sada kada se smrklo, to je svakom jasno. Morao bi da upali sve lampe, a boga pitaj kada će ih u tom slučaju ponovo ugasiti. Takvu radost neće priuštiti elektrodistribuciji. Možda bi voleli da strujomer nastavi da otkucava hiljade i hiljade kruna. Ali na to mogu odmah da zaborave. Uve je spakovao svoju kutiju sa korisnim stvarčicama. Odneo ju je u veliki hodnik na spratu. Otišao je po ključ od tavana koji se nalazio na svom mestu, iza radijatora u malom hodniku. Vratio se, istegao i otvorio tavanski kapak. Spustio je merdevine. Popeo se na tavan i vratio kutiju sa korisnim stvarčicama na njeno mesto iza kuhinjskih stolica koje ga je njegova supruga naterala da donese ovamo zato što su previše škripale. A uopšte nisu škripale. Uve je dobro znao da je u pitanju samo izgovor, i da je žena u stvari želela da kupi nove. Kao da se život svodi samo na to. Kupovinu ku‐ hinjskih stolica, obedovanje po restoranima i slično. Ponovo je sišao stepenicama. Vratio je ključ od tavana na mesto iza ra‐ dijatora u malom hodniku. „Da se malo odmoriš“, rekli su mu. Gomila tri‐ desetjednogodišnjih kicoša koji rade sa računarima i ne piju običnu kafu. Čitavo društvo u kom niko ne ume da vozi unazad sa prikolicom, i oni su našli da mu kažu kako on više nije potreban. Pa da li je to normalno? Uve je sišao u dnevnu sobu. Uključio je televizor. Ne zbog toga što je nameravao da gleda neki program, ali nije mogao tek tako da sedi i cele večeri zuri u zid, kao neki idiot. Izvadio je iz frižidera hranu koju su mu spremili stranci i pojeo je viljuškom direktno iz plastične kutije.

On ima pedeset devet godina. Utorak je uveče i otkazao je pretplatu na novine. Pogasio je sve lampe. A sutra će okačiti i tu kuku.

4 Čovek po imenu Uve ne plaća proviziju od tri krune Uve joj je pružio cvetove. Dva komada. Naravno, nije planirao da ih bude baš dva. Inače uvek ima osećaj za meru. Ali ovde su u pitanju bili principi, objasnio joj je Uve. I otud dva. „Ništa nije kako treba otkako nisi kod kuće“, promrmljao je zatim i lagano šutnuo smrznutu zemlju. Žena mu nije ništa odgovorila. „Noćas će pasti sneg“, rekao je Uve. Na vestima su rekli da neće pasti, ali kao što je Uve imao običaj da kaže, to je najsigurniji način da znaš kako će se dogoditi upravo obrnuto. Pa joj je zato tako rekao. Ona nije ništa odgovorila. Uve je gurnuo ruke u džepove plavih pantalona i kratko klimnuo glavom. „Nije prirodno da dreždim sam u kući po ceo dan dok ti nisi tu. To je sve što kažem. To nije život.“ Klimnuo je glavom i ponovo šutnuo zemlju. Nije razumeo ljude koji kažu da jedva čekaju penziju. Kako neko može da čitav život čeka da postane suvišan? Kakva to vrsta ljudi sanja o tome da sve vreme predstavlja teret društvu? Da ode kući i jednostavno čeka da umre. Ili još gore: da dođu po tebe i smeste te u neki dom zato što više ne možeš da se brineš o sebi. Uve nije mogao da zamisli ništa užasnije od toga. Da ti je potrebna pomoć drugih da bi otišao u toalet. Uveova supruga je imala običaj da ga zadirkuje govoreći mu kako je on jedini čovek koji bi na sahrani radije bio tip koji leži u sanduku nego tip koji je tamo došao uz pomoć opštinske službe za hendikepirane. I bilo je istine u tome. Inače, ona prokleta mačka je jutros stajala tamo. Praktično ispred njiho‐ vih vrata. Ako se uopšte može nazvati mačkom.

Uve je ustao u petnaest do šest. Skuvao je kafu ženi i sebi. Prošetao je okolo i opipao sve radijatore kako bi prekontrolisao da ih njegova supruga krišom nije ponovo pojačala. Naravno, bili su podešeni na potpuno istu jačinu kao i prethodnog dana, ali ipak ih je smanjio još za mrvicu. Za svaki slučaj. Onda je uzeo svoju jaknu sa jedine od šest kuka u predsoblju na kojoj nije visila njena odeća. Otišao je u inspekciju. Zapisivao je registarske brojeve i proveravao kvake na vratima garaža. Zahladnelo je, primetio je. Približilo se vreme da zameni plavu jesenju jaknu plavom zimskom jaknom. Uvek je znao kada će pasti sneg, jer bi tada njegova supruga počela da zanoveta kako bi trebalo da pojačaju grejanje u spavaćoj sobi. Ista ludost svake godine, zaključio je Uve. E, na njima se neki tamo direktori elektrodi‐ stribucije neće bogatiti samo zbog toga što se promenilo godišnje doba. Po‐ jačavanje grejanja za pet stepeni košta na hiljade kruna godišnje, izračunao je Uve. Zato je svake zime sa tavana dovlačio dizel-agregat, koji je na nekom buvljaku dobio u zamenu za stari gramofon. Onda ga je povezao sa grejalicom za auto koju je kupio na rasprodaji za trideset devet kruna. Kada agregat zagreje grejalicu, ona je u stanju da radi pola sata uz mali akumula‐ tor na koji ju je priključio, i nju je Uveova supruga mogla da stavlja pod svoju polovinu kreveta pre nego što krenu na spavanje. Iako joj je Uve naravno skrenuo pažnju da nipošto ne treba da je koristi rasipno. Ni dizel nije besplatan. A Uveova supruga je radila kao i obično. Klimnula bi glavom i rekla Uveu da je sigurno u pravu. A onda bi čitave zime krišom pojačavala radijatore iza njegovih leđa. Baš svake godine. Uve ponovo šutnu zemlju. Razmišljao je da li da joj ispriča za mačku. Ponovo je sedela tamo kada se vratio iz inspekcije. Uve ju je posmatrao. Mačka je posmatrala Uvea. Uve je uperio prst u nju i zagrmeo da se gubi odatle tako glasno da mu je glas odjekivao između kuća kao neka neobu‐ zdana gumena lopta. Mačka je još malo posmatrala Uvea. Onda je ustala krajnje sporo. Kao da je želela naročito da naglasi da zapravo ne odlazi zbog toga što joj Uve tako kaže, već zato što ionako ima pametnija posla. I izgubila se negde iza ugla šupe. Uve je odlučio da joj ne priča o tome. Pretpostavio je da će se razbesneti na njega zato što ju je oterao. Kada bi bilo po njenom, čitava kuća bi im bila puna skitnica, sa krznom i bez njega. Imao je na sebi plavo odelo. Zakopčao je belu košulju do poslednjeg dugmeta. Uvek mu je govorila da može da ostavi poslednje dugme otkopča‐

no ako ne namerava da nosi kravatu, a Uve joj je uvek odgovarao kako „on naime nije neki tamo prokleti Grk koji iznajmljuje ležaljke na plaži“ i ipak bi zakopčavao i gornje dugme. Na ruci je nosio svoj stari, glomazni sat, onaj koji je njegov otac nasledio od svog oca onda kada je napunio devetna‐ est godina, i koji je Uve nasledio od oca kada je ovaj umro, nekoliko dana pošto je Uve napunio šesnaest. Uveovoj supruzi se dopadalo to odelo. Uvek je govorila kako u njemu izgleda elegantno. Uve je s druge strane, kao i svaki razuman čovek, smatrao da samo kicoši nose svečana odela običnim danima. Ali ovog jutra je odlučio da može da napravi izuzetak. Čak je obuo i svoje crne cipele i uglancao ih razumnom količinom imalina. Kada je, pre nego što će izaći iz kuće, uzeo svoju plavu jesenju jaknu sa čiviluka u predsoblju, bacio je poslednji zamišljeni pogled na supruginu zbirku odeće. Začudio se kako jedna jedina osoba, i pritom tako sitna, može da ima tolike zimske kapute. „Prosto upola očekuješ da možeš da se provu‐ češ ovuda i nađeš se u Narniji“, jednom se našalila prijateljica Uveove supruge. Uve naravno pojma nije imao šta je time htela da kaže. Ali u svakom slučaju bila je to uznemirujuća gomila kaputa. Izašao je iz kuće pre nego što se iko drugi u četvrti probudio. Prošetao je do parkinga. Otvorio je garažu ključem. Naravno, imao je daljinski upra‐ vljač za vrata, ali nikada nije shvatio kakva je njegova svrha, kada svaki normalan čovek lako može svojeručno da otvori vrata. Otključao je sab, takođe ključem. Dobro je funkcionisalo tolike godine. Nije bilo razloga da to menja. Seo je za volan i okrenuo točkić za biranje stanica na radiju za pola kruga, pa ga vratio za pola kruga. Namestio retrovizore. Kao što je radio svaki put kada sedne u sab. Kao da neki vandal rutinski obija sab i iz čiste obesti pomera Uveove retrovizore i menja mu kanale na radiju. Dok je vozio preko parkinga, naišao je na trudnu strankinju iz susedne kuće. Držala je trogodišnjakinju za ruku. Onaj visoki nesposobnjaković je hodao pored nje. Ugledali su Uvea i sve troje mu veselo mahnuli. Uve im nije uzvratio. Isprva je nameravao da stane i očita bukvicu ženskoj o tome da u ovom naselju deca ne jurcaju okolo po parkingu kao da je u pitanju op‐ štinsko igralište. Ali zaključio je da nema vremena za to. Umesto toga se izvezao na veliki put izvan svoje četvrti, prolazeći kraj niza za nizom kuća koje su izgledale potpuno isto kao njegova. Kada su se Uve i njegova žena doselili ovamo, bilo je samo šest kuća. Sada ih ima na stotine. Ovde je nekada bila samo šuma, a sada su kuće na sve strane. Sve

na kredit, naravno. Tako ljudi rade u današnje vreme. Kupuju na kredit, voze električne automobile i zovu majstora kada je potrebno zameniti sijali‐ cu. Stavljaju laminat na pod, imaju električne kamine, i tako. Nastalo je čitavo društvo koje pojma nema šta je to tipl, jer danas očigledno treba da bude tako. Bilo mu je potrebno četrnaest minuta da stigne do cvećare u tržnom centru. Uve se pridržavao svih ograničenja brzine, čak i na onom putu sa ograničenjem od pedeset kilometara na sat, gde svi oni nedavno doseljeni idioti sa kravatama voze po devedeset. Između svojih kuća naravno do be‐ svesti postavljaju table „Deca se igraju“ i ležeće policajce, ali kada voze između kuća drugih ljudi očigledno nisu toliko pažljivi, govorio je Uve supruzi svaki put kada su se vozili ovuda u poslednjih deset godina. Osim toga, postaje sve gore i gore, imao je običaj da doda. Za slučaj da ga možda nije čula prethodni put. Danas nije stigao da pređe ni dva kilometra pre nego što se crni merce‐ des pojavio iza saba i približio mu se toliko da se mogao dohvatiti rukom. Uve mu je triput signalizirao migavcem. Mercedes mu je uznemireno uz‐ vratio farovima. Uve je frknuo u retrovizor. Kao da su svi dužni da skrenu u jarak čim se nekom poput ovog ovde prohte da odluči kako za njega ograni‐ čenje brzine ne važi? Uve se nije pomerao. Mercedes je ponovo trepnuo fa‐ rovima. Uve je usporio. Mercedes je zatrubio. Uve je još malo usporio. Mercedes je zatrubio glasnije. Uve je smanjio brzinu na dvadeset. Kada su se približili vrhu uspona, mercedes ga je pretekao sa urlikom. Čovek star četrdesetak godina, sa kravatom i belim plastičnim kablovima koji su mu visili iz ušiju, pokazao je Uveu srednji prst kroz prozor. Uve je na ovaj gest odgovorio isto kao i svi drugi lepo vaspitani pedesetdevetogodišnjaci: lagano se kucnuo prstom po slepoočnici. Čovek u mercedesu povikao je tako da mu je pljuvačka zapljusnula unutrašnjost stakla, pritisnuo pedalu za gas i udaljio se. Dva minuta kasnije, Uve je stigao do crvenog svetla. Mercedes je stajao na začelju reda automobila. Uve mu je trepnuo farovima. Video je da je čovek trgnuo vratom tako da mu je beli plastični kabl poleteo preko instru‐ ment-table. Uve zadovoljno klimnu glavom. Upalilo se zeleno svetlo. Red se nije pomerao. Uve pritisnu sirenu. Ništa se nije događalo. Uve zavrte glavom. Sigurno neka ženska. Ili radovi na putu. Ili audi. Kada je već prošlo trideset sekundi, a ništa se nije događalo, Uve je izbacio menjač iz brzine, otvorio vrata i iskoračio iz saba ne gaseći

motor. Stao je nasred ulice, podbočio se i osmotrio početak reda. Pomalo onako kako bi se Supermen zabrinuto podbočio kada bi se zaglavio usred saobraćajnog zastoja. Čovek u mercedesu je pritisnuo sirenu. „Idiot“, pomisli Uve. Red je iste sekunde počeo da se pomera. Automobili ispred Uveovog su se pokrenuli. Auto iza njega, neki folksvagen, zatrubio je. Vozač je nestrpljivo mahnuo Uveu. Ovaj se izbečio na njega. Bez ikakve žurbe je ušao u sab i zatvorio vrata. „Neverovatno je koliko se ljudima žuri“, rekao je naglas u retrovizor i krenuo. Na sledećem semaforu ponovo se našao iza mercedesa. Ponovo red. Uve je pogledao na sat i skrenuo levo. Taj put do tržnog centra zapravo je bio duži, ali je imao i manje semafora. Nije da je Uve škrt. Ali svako ko ima imalo mozga u glavi zna da se kretanjem troši manje benzina nego kada se stoji u mestu. A kao što je Uveova žena imala običaj da kaže: „Ako se išta mora pomenuti u Uveovom posmrtnom slovu, onda je to ’Bilo kako bilo, ekonomično je trošio gorivo’.“ Uve je došao do tržnog centra sa zapadne strane. Na celom parkingu su postojala samo dva slobodna mesta, odmah je video. Nije uspevao da shvati šta svi ti drugi ljudi rade u tržnom centru usred radnog dana. Ali ljudi u da‐ našnje vreme očigledno ne idu na posao. Uveova supruga je imala običaj da uzdiše čim bi se približili parkingu poput ovog. Uve je želeo da se parkira blizu ulaza. „Kao da postoji neko takmičenje u tome ko će dobiti najbolje mesto“, uvek je govorila dok je on vozio krug za krugom i psovao sve one tupadžije u inostranim automobili‐ ma koji su mu stajali na putu. Ponekad su umeli da obrnu i šest-sedam krugova za dobro mesto, a ako bi Uve naposletku ipak odustao i zadovoljio se mestom dvadesetak metara dalje, ostatak dana bi bio loše volje. Njegova supruga to nikada nije uspevala da razume. Ali i inače se nije mnogo razu‐ mevala u pitanja principa. Uve je u prvi mah nameravao da i danas obrne krug-dva, da malo osmotri situaciju. Ali onda je ponovo ugledao mercedes. Pojavio se iz pravca juga. Dakle, ovamo se uputio taj kravataš sa plastičnim kablovima u ušima. Uve nije oklevao ni sekunde. Pritisnuo je gas i ubacio se u raskrsni‐ cu. Mercedes je naglo zakočio, legao na sirenu i krenuo za njim. I tako je počeo dvoboj. Table na ulazu u parking usmeravale su saobraćaj udesno, ali je merce‐ des očigledno takođe ugledao dva slobodna mesta i pokušao da zaobiđe

Uvea sleva. Uve međutim munjevito okrenu volan i prepreči mu put. I tako su njih dvojica počeli da se jure po asfaltu. Uve je u retrovizoru video kako neka mala tojota skreće sa puta iza njih, prateći table i lagano se kreće parkingom opisujući širok krug zdesna. Uve ju je pratio pogledom, dok je jurio suprotnim smerom sa mercedesom za petama. Naravno, mogao je da uzme jedno od dva slobodna parking--mesta, ono najbliže ulazu, pa da zatim velikodušno dozvoli mercedesu da uzme drugo. Ali kakva bi to pobeda bila? Zato je Uve umesto toga iznenada zakočio ispred prvog mesta, i zatim se nije pomerao. Mercedes je zatrubio. Uve je stajao. Mercedes je zatrubio ponovo. Mala tojota se lagano približavala zdesna. Mercedes ju je ugledao i prekasno shvatio dijaboličnu prirodu Uveovog plana. Izbezumljeno je trubio, pokušao da se progura pored saba, ali nije imao nikakve šanse. Uve je već mahnuo tojoti da skrene na jedno od slobodnih mesta. Kada se već parkirala na prvom mestu, Uve je smireno ušao na drugo. Bočno staklo mercedesa bilo je toliko isprskano pljuvačkom da se njegov vozač nije mogao videti dok je prolazio pored Uvea. Uve je trijum‐ falno iskoračio iz saba poput rimskog gladijatora. Onda je pogledao tojotu. „Sranje“, odjednom je nezadovoljno promrmljao. Vrata su se otvorila. „Vozdra!“, veselo je doviknuo plavokosi nesposobnjaković i iskobeljao se sa vozačkog sedišta. Uve je samo zavrteo glavom. „Zdravo, zdravo!“, oglasila se trudna strankinja sa druge strane tojote i izvadila trogodišnjakinju iz auta. Uve je pogledao za mercedesom ispunjen kajanjem. „Hvala za mesto! Baš super fora“, cerio se nesposobnjaković. Uve nije ništa odgovorio. „Kako se zoves?“, odmah je ciknula trogodišnjakinja. „Uve“, odgovorio je Uve. „Ja se zovem Nasanin!“, ushićeno je rekla. Uve joj je klimnuo glavom. „Ja sam Pat…“, počeo je nesposobnjaković. Ali Uve se već okrenuo i otišao. „Hvala za parking-mesto“, doviknula je trudna strankinja za njim. Uve je čuo smeh u njenom glasu. To mu se nije svidelo. Samo je kratko promrmljao „dobro, dobro“ ne okrećući se i umarširao u tržni centar kroz

obrtna vrata. Skrenuo je levo u prvi prolaz i više puta se osvrnuo, kao da se plaši da će porodica iz susedstva pokušati da ga progoni. Ali oni su skrenuli desno i iščezli. Uve je sumnjičavo zastao pred prodavnicom hrane. Osmotrio je reklam‐ nu tablu sa proizvodima na popustu te nedelje. Nije da je Uve nameravao da pazari šunku baš u toj prodavnici. Ali uvek je dobro obavestiti se o cenama, smatrao je. Ako postoji išta na ovom svetu što Uve ne podnosi, onda je to sigurno situacija kada neko pokušava da ga prevari. Uveova supruga je imala običaj da se šali kako su četiri reči koje Uve najviše mrzi „baterije se kupuju odvojeno“. Svi su se smejali kada bi to rekla. Ali Uve se nije smejao. Nastavio je dalje iz prodavnice hrane i zakoračio u cvećaru. A tamo je naravno dolazilo do „svađe“, kako je to zvala njegova žena. Ili „diskusije“, kako je to Uve uporno nazivao. Naime, Uve je na pult spustio kupon na kom je pisalo „dva cveta za pedeset“. A pošto je Uve želeo samo jedan cvet, potpuno je razložno saopštio kasirki da bi u tom slučaju trebalo da ga dobije za dvadeset pet kruna. Jer to je polovina od pedeset. S tim se, međutim, kasirka, devetnaestogodišnjakinja koja je neprestano kucala na mobilnom telefonu i u glavi očigledno imala žvakaću gumu umesto mozga, uopšte nije složila. Tvrdila je da cvet košta trideset devet kruna, a da „dva za pedeset“ važi samo kada se kupe dva. Morala je da pozove menadžera prodavnice. Uveu je bilo potrebno petnaest minuta da prizove menadžera prodavnice pameti i navede ga da prizna kako je Uve u pravu. Mada je, istini za volju, menadžer prodavnice naposletku promrmljao sebi u dlan nešto što je zvučalo pomalo kao „prokleti dedekanja“ i ubacio dvadeset pet kruna u kasu tako silovito da bi se moglo pomisliti da mu je kasa nešto kriva. Ali Uve je smatrao da sve to manje-više izlazi na isto. Znao je on dobro kako rade ovi preprodavci i kako neprestano pokušavaju da nasamare ljude. A Uvea niko neće nasamariti nekažnjeno. Kod njega se zna šta je šta. Uve je spustio platnu karticu na pult. Tada ga je menadžer prodavnice pogledao sa visine i pokazao na tablu sa natpisom „za kupovine karticom u iznosu manjem od 50 kruna naplaćuje se provizija od 3 krune“. I tako je ispalo kako je ispalo. I sada je Uve stajao pred svojom suprugom sa dva cveta. Jer to je bilo pitanje principa.

„Na te tri krune jednostavno može da za-bo-ra-vi“, rekao je Uve, gleda‐ jući dole u šljunak. Uveova supruga često je prebacivala Uveu što se uvek svađa oko svega. Ali Uve se nije svađao, dođavola. On je jednostavno smatrao da treba da se zna šta je šta. Je li to možda neki nerazuman životni stav?, imao je običaj Uve da pita svoju ženu. Uve nije smatrao da je tako. Podigao je glavu i pogledao je. „Naravno, duriš se zbog toga što nisam došao juče kao što sam obećao“, promrmljao je. Nije ništa rekla. „Ali čitava četvrt se pretvorila u ludnicu“, branio se ipak. „Potpuni haos. Ljudima u današnje vreme treba neko da im vozi prikoli‐ cu unazad. I čovek ne može na miru da okači kuku“, nastavio je, kao da se ona pobunila. Nakašljao se. „Nisam mogao da okačim kuku kada se smrklo, razumeš. Onda ne znaš kada će se lampe ugasiti. Ostale bi da svetle i troše struju. Ne može tako.“ Nije ništa odgovorila. On je šutnuo smrznutu zemlju. Kao da traži reči. Ponovo se kratko nakašljao. „Ništa nije kako treba otkako nisi kod kuće.“ Nije ništa odgovorila. Uve je prebirao prstima po cvetovima. „Nije prirodno da dreždim sam u kući po ceo dan dok ti nisi tu. To je sve što kažem. To nije život.“ Nije odgovorila ni na to. On je klimnuo glavom. Podigao je cvetove da ona može da ih vidi. „Ružičaste su. Kao što voliš. Persene. U prodavnici su rekli da se zovu ’perene’, ali valjda ja znam kako se zovu, dođavola. Očigledno, uvenuće na ovoj hladnoći, i to su mi rekli u prodavnici, ali takve tričarije govore samo kako bi te naterali da kupiš još nešto.“ Izgledao je kao da očekuje potvrdu od nje. „Prave i pirinač sa šafranom“, rekao je tiho. „Mislim na one nove susede. Strance. Oni, eto, prave pirinač sa šafra‐ nom. Šta god im to značilo. Valjda im meso, krompir i sos nisu dovoljno dobri?“ Ponovo tišina. Nastavio je da stoji ćutke i okreće burmu na prstu. Kao da pokušava da smisli šta bi još rekao. I dalje mu je bilo mučno da pokreće razgovor. Uvek

se ona brinula za to. On je uglavnom samo odgovarao. Ovo je još uvek bila nova situacija za njih oboje. Uve je naposletku čučnuo, iskopao stari cvet koji je zasadio tu prošle nedelje i pažljivo ga položio u plastičnu kesu. Te‐ meljno je razgrnuo zemlju dok je sadio nove cvetove. Bila je potpuno smr‐ znuta. „Inače, struja je ponovo poskupela“, obavestio ju je pošto je ustao. Stajao je tako sa rukama u džepovima i samo je gledao. Naposletku je pažljivo spustio ruku na veliku ploču i nežno je pomilovao od jednog do drugog kraja. Kao da je to njen obraz. „Nedostaješ mi“, prošaputao je. Šest meseci je prošlo otkako je umrla. A Uve je i dalje obilazio kuću dvaput dnevno i opipavao radijatore, kako bi proverio da ona nije krišom pojačala grejanje.

5 Čovek koji se zvao Uve Uve je dobro znao da njeni prijatelji nikako nisu shvatali zbog čega se udala za njega. I nije mogao da ih krivi. Ljudi su govorili da je ogorčen. Možda su bili u pravu, nije ni sam bio načisto. Nikada nije pobliže razmislio o tome. Ljudi su ga nazivali i „asoci‐ jalnim“, a Uve je pretpostavljao da to znači da ne voli ljude baš mnogo. U tom slučaju, samo je mogao da se složi. Ljudima je ionako najčešće falila neka daska u glavi. Uve nije bio vešt u neobaveznom ćaskanju. Shvatao je da to u današnje vreme predstavlja veliki karakterni nedostatak. Danas bi čovek trebalo da je u stanju da brblja o bilo čemu sa svakom budalom koja se slučajno zatekne u njegovoj blizini, samo zato što se to smatra „ljubaznim“. Uve nije znao kako se to radi. Možda zbog svog vaspitanja. Možda muškarci njegove ge‐ neracije nisu dovoljno dobro pripremljeni za svet u kom svi samo govore o tome kako će nešto uraditi, ali u kom više izgleda uopšte nije važno da li će to zaista i uraditi. Sada bi ljudi stajali ispred svojih tek renoviranih kuća i hvalisali se kao da su ih svojeručno sagradili, iako nikada nisu uzeli šrafci‐ ger u ruke. A čak nisu ni pokušavali da se pretvaraju kako nije tako, već su se time i hvalili! Očigledno više nema nikakvog značaja ako umeš sam da postaviš brodski pod ili restauriraš tavan, ili zameniš zimske gume. Više nema nikakvog značaja ako umeš nešto da uradiš kako treba. Kakvog značaja to ima ako odjednom možeš da jednostavno kupiš baš sve? Koliko onda vredi čovek? Uve je dobro znao da njeni prijatelji nisu shvatali zbog čega se ona svakog jutra budila sa odlukom da provede dan sa njim. Nije ni on. Napra‐ vio joj je policu za knjige, a ona ju je ispunila knjigama ljudi koji su naširo‐

ko pisali o osećanjima. Uve se razumeo u stvari koje može da vidi i opipa. Beton i cement. Staklo i čelik. Alat. Stvari koje se mogu izračunati. Razumeo je prave uglove i jasna uputstva. Makete i planove za gradnju. Stvari koje se mogu nacrtati na papiru. Bio je čovek koji se razume u ono što piše crno na belo. A ona je predstavljala boje. Sve boje u njegovom životu. Jedino što je ikada voleo pre nego što je prvi put ugledao nju bile su brojke. Izuzev njih nije imao naročite uspomene na detinjstvo. Nije bio zlo‐ stavljan, niti je on zlostavljao, nije bio dobar u sportovima, ali ni loš. Nikada nije bio u centru pažnje, ali ni izopštenik, jednostavno, jedan od onih koji su tu. Nije imao mnogo uspomena na odrastanje, nikada nije bio od onih ljudi koji nepotrebno pune sećanje raznoraznim stvarima. Sećao se da je bio prilično veseo, a da je zatim usledilo nekoliko godina kada to više nije bio. I sećao se brojki. Glava mu je bila puna njih. Sećao se kako je jedva čekao časove matematike u školi. Drugima je to možda predstavljalo mučenje, ali njemu nije. Nije znao zašto. Nije ni razmišljao o tome. Nikada nije shvatao zbog čega neki ljudi lupaju glavu oko toga zašto su stvari onakve kakve jesu. Ono si što si i radiš ono što možeš, i tu je priči kraj, smatrao je Uve. Imao je sedam godina kada su majci pluća otkazala jednog ranog avgu‐ stovskog jutra. Radila je u hemijskoj fabrici. U to vreme se nije mnogo znalo o udisanju i bezbednosti, kako je Uve naknadno shvatio. Osim toga je i pušila, neprestano i bez mere. U Uveovim najjasnijim uspomenama sedela je na prozoru kuhinje u kućici izvan grada gde su živeli, okružena pokret‐ nim oblakom dima i gledala u nebo svake subote ujutru. Ponekad je i pevala, a Uve je obično sedeo ispod prozora sa knjigom iz matematike u krilu i slušao, toga se takođe sećao. Naravno, zvučala je promuklo, a kod ponekog tona bi se tu i tamo okliznula i pravila greške koje se nisu mogle smatrati prihvatljivim, ali sećao se da se njemu ipak dopadalo. Uveov otac je radio na železnici. Imao je dlanove nalik na volovsku kožu izrezbarenu nožem, a na licu bore toliko duboke da mu je, prilikom nekog napora, znoj tekao njima kao nekim kanalima i slivao mu se na grudi. Kosa mu je bila proređena a telo tanko, ali sa mišićima na rukama toliko iz‐ raženim da su izgledali kao da su isklesani od kamena. Jednom kada je Uve bio sasvim mali, dozvolili su mu da sa roditeljima ode na neku veliku pro‐ slavu kod očevog kolege sa pruge. Pošto je otac popio nekoliko piva, ostali

prisutni na proslavi počeli su da ga izazivaju na obaranje ruku. Uve nikada ranije nije video takve rmpalije poput onih koji su zatim uzjahivali klupu naspram njegovog oca. Neki su izgledali kao da imaju dvesta kila. Otac je oborio ruku baš svima. Dok su se te noći vraćali kući, otac je zagrlio Uvea i rekao mu: „Samo glupan misli da su veličina i snaga ista stvar, upamti to, Uve.“ I Uve to nikada nije zaboravio. Otac nikada nije digao ruku, kako na Uvea tako ni na nekog drugog. Uve je imao školske drugove koji bi ponekad dolazili u školu sa šljivom na oku ili masnicama od kaiša ako su bili nestašni. Ali ne i Uve. „U ovoj poro‐ dici se ne bijemo“, umeo je da konstatuje otac. „Ni međusobno, ni sa drugima.“ U železnici su ga voleli. Bio je ćutljiv, ali i ljubazan. Neki su govorili i da je „previše ljubazan“. Uve se sećao da kao dete nikako nije uspevao da shvati otkud to može biti nešto loše. Onda je majka umrla. A otac je postao još ćutljiviji. Kao da je neke od malobrojnih reči koje je imao u sebi ona odnela sa sobom tamo gde je otišla. Otac i Uve se nikada baš nisu ubijali od razgovora, ali su voleli društvo onog drugog. Prijalo im je da sede svaki sa svoje strane kuhinjskog stola i ćute. Osim toga, umeli su da uposle sami sebe. Svakog drugog dana hranili su jednu porodicu ptica koja se nastanila u poluosušenom drvetu iza kuće. Uve je shvatao da je važno što je u pitanju baš svaki drugi dan. Nije znao zašto, ali nije osećao ni naročitu potrebu da uvek sve razume. Uveče su jeli kobasice i krompir. Onda bi igrali karte. Nikada nisu imali mnogo, ali uvek su imali dovoljno. Jedine očeve reči za koje majka izgleda nije bila zainteresovana da ih ponese sa sobom kada je umrla, ticale su se motora. O njima je otac mogao da priča bez kraja. „Motori ti uvek daju ono što zaslužiš“, imao je običaj da kaže. „Ako rukuješ njima sa poštovanjem, daće ti slobodu, a ako se ponašaš kao kreten, oduzeće ti je.“ Dugo nije posedovao sopstveni auto, ali kada su šefovi i direktori iz že‐ leznice četrdesetih i pedesetih godina počeli da kupuju sebi kola, po uprav‐ noj zgradi se brzo raširio glas o tome kako je onog ćutljivog čoveka sa pruge dobro pitati za savet. Uveov otac nikada nije završio školu i nije se razumeo u brojke iz Uveovih udžbenika. Ali razumeo se u motore. Kada je trebalo da se uda ćerka direktora železnice, a pokvario se auto‐ mobil namenjen prevozu mladenaca do crkve, poslali su po njega. Uveov

otac se pojavio na biciklu, sa kutijom alata ispod miške, tako teškom da su dva druga čoveka morali da je podignu kada ju je spustio, a šta god da je predstavljalo problem kada je stigao tamo, više ga nije bilo kada je krenuo biciklom odatle. Direktorova žena ga je pozvala da prisustvuje svadbenom ručku, ali joj je Uveov otac tiho odvratio da nekom poput njega, kome su mrlje od ulja prodrle toliko duboko u kožu na podlakticama da su postale deo pigmenta, sigurno ne pristoji da sedi sa otmenim društvom. Ali rado je prihvatio kesu hleba i mesa za sina. Uve je upravo bio napunio osam godina. Kada mu je otac te večeri poslužio večeru, sin je razmišljao kako je to gozba svakako dostojna kraljeva. Nekoliko meseci kasnije, direktor je ponovo pozvao Uveovog oca. Na parkingu ispred upravne zgrade nalazio se neobično izubijan stari sab 92. Bio je to prvi putnički auto koji je Sab proizveo. Model koji se više i nije proizvodio, otkako se na tržištu pojavio znatno unapređeniji sab 93. Uveovom ocu bio je dobro poznat. Imao je pogon na prednjim točkovima i poprečno postavljen motor koji je zvučao kao aparat za kafu. Imao je sao‐ braćajku, objasnio je direktor, zadenuvši palčeve za tregere ispod sakoa. Karoserija u zelenoj boji flaše bila je pošteno ugruvana, a ispod haube se nije krio baš lep prizor, sa tim se Uveov otac složio. Ali izvadio je mali šraf‐ ciger iz džepa prljavog kombinezona, i pošto je neko vreme pregledao auto, zaključio je da bi uz malo razmišljanja i odgovarajući alat svakako mogao da ga vrati u vozno stanje. „Čiji je?“, upitao je pošto se uspravio i počeo krpom da briše ulje sa prstiju. „Pripadao je jednom mom rođaku“, odgovorio je direktor, izvadio ključ iz džepa i ćušnuo mu ga u ruku. „A sada je tvoj.“ Direktor ga je kratko potapšao po ramenu, okrenuo se i ponovo ušao u kancelariju. A u dvorištu je ostao Uveov otac, koji se borio za dah. Te večeri je morao više puta da objašnjava i pokazuje svom oduševljenom sinu sve što se može znati o tom magičnom čudu koje im se sada nalazilo u dvo‐ rištu. Pola noći je sedeo na vozačkom sedištu sa dečakom u krilu i pričao mu kako funkcioniše mehanika. Znao je sve do najmanjeg šrafa i creva. Uve nikada nije video čoveka ponosnog kao što je njegov otac bio te večeri. Uveu je bilo osam godina, i te večeri je odlučio da nikad ne vozi nijedna druga kola osim saba.

Onim subotama kada nije radio, otac bi izašao sa Uveom u dvorište, otvorio haubu i detaljno ga učio kako se različiti delovi zovu i čemu služe. Nedeljom su išli u crkvu. Ne zbog toga što su otac ili Uve održavali neki naročito blizak odnos sa Bogom, već zato što je Uveova majka uvek strogo pazila na to. I tako su sedeli sasvim pozadi i zurili svako u svoju tačku na podu, dok se ne završi. A istini za volju, obojica su to vreme uglavnom pro‐ vodili razmišljajući koliko im nedostaje ona, a ne koliko im nedostaje Bog. Bilo je to takoreći vreme posvećeno njoj, iako više nije bila sa njima. Posle bi Uve i otac krenuli na podužu vožnju sabom izvan grada. Bilo je to Uveovo omiljeno doba u toku nedelje. Da ne bi sam jurcao po kući, iste godine je počeo da ide kod oca na posao kraj pruge kada nije u školi. Posao je bio prljav i loše plaćen, ali kako je otac imao običaj da promrmlja: „I častan, a i to valjda nešto vredi.“ Uveu su se sviđali svi ljudi na pruzi, osim Toma. Tom je bio visok i krupan čovek, sa šakama velikim poput kamionskih prikolica i očima koje su izgledale kao da neprestano traže neku bespomoćnu životinju koju bi mogao da šutne. Kada je Uveu bilo devet godina, otac ga je poslao da pomogne Tomu u čišćenju nekog vagona koji se pokvario. Tom je uz iznenadan ushićeni povik zgrabio sa poda aktovku koju je negde zaboravio neki užurbani putnik. Pala je sa police za prtljag i rasula svoju sadržinu po podu, a Tom se odmah spustio na sve četiri, grabeći sve što je uspeo da ugleda. „Šta pronađemo, zadržimo“, rekao je iscerivši se Uveu, a u očima mu se videlo nešto zbog čega se Uve osetio kao da mu insekti mile ispod kože. Tom ga je potapšao po leđima tako snažno da ga je zabolela ključna kost. Uve nije rekao ništa. Dok je izlazio, spotakao se o novčanik. Bio je na‐ pravljen od kože tako meke da se pod Uveovim ogrubelim prstima činila poput pamuka kada ga je podigao. Osim toga, nije bio uvezan gumicom kao očev stari novčanik, koji se jedino zahvaljujući tome nije potpuno raspao. Ovaj je imao malo srebrno dugme koje bi škljocnulo prilikom otvaranja. U njemu je bilo više od šest hiljada kruna. Čitavo bogatstvo u ono vreme. Tom ga je ugledao i pokušao da ga istrgne Uveu iz ruke. Ali dečak ga je čvrsto držao, obuzet nekim nagonskim prkosom. Primetivši koliko je rmpa‐ liju zaprepastio otpor, Uve je krajičkom oka opazio i da Tom steže pesnicu. Shvatio je da nema šanse da se izvuče, pa je samo zatvorio oči, stisnuo nov‐ čanik što je jače mogao i čekao udarac.

Nijedan od njih nije video Uveovog oca, sve dok se ovaj nije stvorio između njih. Tom je na sekund uhvatio očev pogled, dišući toliko silovito od besa da mu se iz grla čulo krkljanje. Ali otac se nije pomerao sa mesta. I Tom je naposletku spustio pesnicu i pažljivo koraknuo unazad. „Ono što pronađemo, zadržimo, tako je oduvek bilo“, zarežao je prema Uveovom ocu i pokazao na novčanik. „O tome odlučuje nalazač“, odvratio je Uveov otac ne skrećući pogled. Tomove oči su se smrknule. Ali napravio je još jedan korak unazad, i dalje sa aktovkom u ruci. Mnogo je već godina radio na pruzi, ali Uve nikada nije čuo da je neko od očevih kolega rekao ijednu lepu reč o njemu. Bio je neiskren i zloban, to je Uve čuo od njih pošto su popili nekoliko piva na jednoj zabavi. Ali nikada nije to čuo od oca. „Četvoro dece i bolesna žena“, imao je običaj otac da kaže kolegama, gledajući u oči jednog po jednog. „To bi pokvarilo i bolje ljude od Toma.“ I tada bi njegove kolege promenile temu. Otac je pokazao na novčanik u Uveovoj ruci. „Ti odlučuješ“, rekao je. Uve je odlučno pogledao u zemlju, osećajući Tomove oči kako mu žare teme. Onda je tihim, ali sigurnim glasom saopštio kako je svakako najbolje odneti ga u odeljenje za izgubljeno-nađeno. Otac je bez reči klimnuo glavom i uzeo Uvea za ruku, pa su hodali donde više od pola sata duž pruge u potpunoj tišini. Uve je čuo Toma kako nešto dovikuje za njima, glasom punim hladnog besa. Uve to nikada neće zaboraviti. Žena za pultom u odeljenju za izgubljeno-nađeno jedva da je mogla da veruje svojim očima kada su joj predali novčanik. „I tek tako je ležao na podu? Niste pronašli i torbu ili tako nešto?“, upitala je. Uve je upitno pogledao oca, ali ovaj je samo ćutke stajao, pa je i Uve postupio isto tako. Žena za pultom je izgleda bila zadovoljna tim odgovorom. „Nije ih mnogo dosad predalo ovoliku sumu novca“, rekla je Uveu sa osmehom. „Mnogima fali poneka daska u glavi“, odsečno je odvratio otac, uzeo Uvea za ruku, okrenuo se u mestu i krenuo nazad na posao. Nekoliko stotina metara dalje niz prugu, Uve se nakašljao, skupio hra‐ brost i upitao oca zbog čega nije ništa rekao o aktovki koju je uzeo Tom.

„Mi nismo od onih koji pričaju o tome šta drugi rade“, odgovorio je otac. Uve je klimnuo glavom. Hodali su ćutke. „Premišljao sam se da li da zadržim novac“, prošaputao je Uve napo‐ sletku i uhvatio oca malo jače za ruku, kao da se bojao da će je ispustiti. „Znam“, odvratio je otac i uzvratio mu jačim stiskom. „A ja znam da bi ga ti vratio, kao što znam i da ga takvi kao Tom nikada ne bi vratili“, rekao je Uve. Otac je klimnuo glavom. I više nisu razgovarali o tome. Da je Uve bio od onih koji kontempliraju o tome kako i kada se ljudi pretvaraju u vrstu ljudi u koju se pretvore, možda bi konstatovao da je toga dana naučio šta je ispravno, a šta ne. Ali nije bio sklon da dalje lupa glavu oko toga. Zadovoljio se sećanjem na to kako je tog dana odlučio da će se što je moguće manje razlikovati od oca. Tek što je bio napunio šesnaest godina kada mu je otac poginuo. Neki vagon se otkačio na pruzi. Uve je nasledio sab, oronulu kuću na dvadesetak kilometara od grada i očev glomazni stari ručni sat, i to je manje-više bilo sve. Nikada nije zaista uspeo sebi da objasni šta se tog dana dogodilo sa njim. Ali prestao je da se raduje. Godinama nakon toga uopšte se nije radovao. Sveštenik je na sahrani želeo da razgovara sa njim o hraniteljskim poro‐ dicama, ali Uve nije bio vaspitan da prihvata milostinju, kako je sveštenik ubrzo saznao. Uve je istom prilikom objavio svešteniku da osim toga u do‐ glednoj budućnosti neće morati da mu čuva mesto u crkvenoj klupi na ne‐ deljnim misama. Ne zbog toga što ne veruje u Boga, objasnio je svešteniku, već zbog toga što navedenog Boga smatra pravim nitkovom. Sledećeg dana je otišao do kancelarije za isplatu zarada u železnici i vratio novac koji je preostao od plate za taj mesec. Tete u kancelariji naravno ništa nisu shvatale, pa je Uve morao da nestrpljivo objašnjava kako je otac na kraju krajeva umro šesnaestog. Zbog toga, kao što sigurno i same shvataju, ne mogu očekivati da će se otac pojaviti da odradi preostalih četr‐ naest dana tog meseca. A pošto je otac dobijao platu unapred, Uve je došao da vrati razliku. Tete su ga oklevajući zamolile da sedne i sačeka, pa je Uve tako i uradio. Posle petnaestak minuta pojavio se direktor i pogledao čudnovatog šesnaestogodišnjaka koji je sedeo na stolici u hodniku držeći u ruci kovertu sa platom svog pokojnog oca. Direktor je dobro znao ko je dečak. A pošto

se uverio da ne postoji način na koji bi privoleo dečaka da zadrži novac za koji je smatrao da ne pripada ocu, direktor nije video drugi izlaz osim da u hodu ponudi Uveu da umesto toga odradi ostatak meseca i tako im se oduži. Uve je zaključio da to zvuči razumno, pa je obavestio školu da će izostati sledeće dve nedelje. Nikada se nije vratio. Na železnici je radio pet godina. Onda je došlo jutro kada se ukrcao na voz i prvi put ugledao nju. Tada se prvi put nasmejao otkako je otac umro. I posle toga život više nikada nije bio isti. Ranije su ljudi tvrdili da Uve uvek posmatra život kao crno--beo. A ona je donela boje. Sve boje u njegovom životu.

6 Čovek po imenu Uve i bicikl koji ima da stoji tamo gde bicikli treba da stoje Uve je zapravo samo želeo da na miru umre. Zar je tražio previše? Uve je smatrao da nije. Naravno, trebalo je da to reši još pre šest meseci. Odmah posle njene sahrane. To je sada mogao da prizna. Ali ne može se tek tako, odlučio je Uve tada. Na kraju krajeva, imao je posao koji je trebalo da obavlja. A na šta bi ličilo kada bi ljudi na sve strane jednostavno prestali da odlaze na posao zbog toga što su, eto, oduzeli sebi život? I tako, Uveova supruga je umrla u petak, sahranjena je u nedelju, a zatim je Uve u ponedeljak otišao na posao. Jer tako treba. Onda je prošlo šest meseci, i odjednom, šefovi su se jednog ponedeljka pojavili i saopštili mu kako nisu želeli to da urade u petak jer „nisu želeli Uveu da pokvare vikend“. A u utorak je podmazivao radnu površinu u kuhinji. Sve je pripremio već na pauzi za ručak u ponedeljak. Platio je pogreb‐ nom zavodu i sredio sebi mesto na groblju kraj njenog. Pozvao je advokata i sastavio pismo sa jasnim uputstvima i stavio ga u kovertu sa svim važnim računima i ugovorom o kupovini kuće i servisnoj istoriji za sab. Kovertu je stavio u unutrašnji džep sakoa. Pogasio je sve lampe i platio sve račune. Nije bilo kredita. Nikakvih dugova. Niko nije morao ništa da dovodi u red iza njega. Uve je oprao svoju šoljicu od kafe i otkazao pretplatu na novine. Bio je spreman. Jedina želja mu je da umre na miru, razmišljao je dok je sedeo u sabu i gledao kroz otvorena vrata garaže. Ako bude uspeo da izbegne susede, možda će napustiti svet već ovog popodneva. Uve je ugledao veoma gojaznog mladića iz susedne kuće kako se vuče po parkingu, ispred vrata njegove garaže. Nije da je Uve imao nešto protiv

gojaznih. Zaista nije. Ljudi naravno mogu da izgledaju kako god žele. Samo, nikada ih nije zaista razumeo. Čak nije shvatao ni kako im to uopšte uspeva. Koliko čovek zaista može da pojede? Šta treba da uradiš da bi postao dvostruko veći? Za to je po Uveovom mišljenju zaista potrebna izvesna usredsređenost na cilj. Mladić ga je ugledao. Veselo mu je mahnuo. Uve mu je uzvratio suzdr‐ žanim klimanjem glave. Mladić je stajao u mestu i mahao tako da mu je salo na grudima poskakivalo ispod majice. Uve je imao običaj da kaže kako je ovaj tu jedini za koga zna da je sposoban da potpuno sam napadne čitav čopor činija sa čipsom, ali tada se Uveova supruga obično buni, jer je ružno govoriti takve stvari. To jest, obično se bunila. Uveovoj supruzi se gojazni mladić dopadao. Svih onih godina otkako mu je majka umrla imala je običaj da jednom nedeljno ode do njega i ponese mu kutije sa hranom. „Da barem ponekad pojede nešto kuvano“, obično je govorila. A Uve je obično primećivao kako im on nikada ne vraća kutije, i dodavao kako taj izgleda i ne vidi neku razliku između hrane i kutije. A supruga bi mu rekla kako je sada zaista dosta. I bilo je. Uve je sačekao da se proždirač kutija sa hranom odgega izvan vidokru‐ ga pre nego što je izašao iz saba. Triput je proverio bravu. Zatvorio vrata garaže za sobom. Triput proverio bravu. Krenuo stazom između kuća. Zastao ispred ostave za bicikle. Tamo je jedan bicikl stajao naslonjen na zid. Opet. Baš ispod table koja je jasno saopštavala da je baš parkiranje bicikla zabranjeno baš ovde. Uve ga je podigao. Prednja guma je bila probušena. Otključao je ostavu, uneo bicikl i lepo ga smestio u niz sa ostalima. Zaključao je vrata i taman triput isprobao bravu kada je čuo neki glas u kasnom pubertetu kako mu krešti na uvo. „Ej! Šta to radite!?“ Uve se okrenu i nađe se oči u oči sa balavcem koji je stajao nekoliko metara od njega. „Unosim bicikl u ostavu za bicikle.“ „Ne možete to da radite!“, pobunio se balavac. Možda mu je osamnaest godina, sumnjičavo pomisli Uve pošto ga je bolje osmotrio. Dakle, pre je klipan nego balavac, ako ćemo precizno. „Naravno da mogu.“

„Ali treba da ga popravim!“, kriknu klipan tako da mu je glas pisnuo u visokom registru, nalik na mikrofoniju iz nekog starog zvučnika. „Ovo je ženski bicikl“, rekao je Uve. „Jeste“, odvratio je klipan nestrpljivo klimajući glavom, kao da to uopšte nije važno. „Teško da je tvoj“, zaključio je Uve. „Pa i nije“, prostenjao je klipan prevrćući očima. „E pa, eto“, konstatovao je Uve i zavukao ruke u džepove pantalona, kao da je time rešio stvar. Nastupila je tišina ispunjena iščekivanjem. Klipan je posmatrao Uvea kao da misli kako je Uve zapravo pomalo neugodno priglup. Uve je uzvra‐ ćao posmatrajući klipana kao da predstavlja nepotrebno rasipanje kiseonika. A iza klipana, primetio je Uve tek sada, stajao je još jedan klipan. Još mrša‐ viji od ovog, sa puno čađi oko očiju. Drugi klipan je pažljivo povukao prvog klipana za jaknu i promumlao mu nešto o tome kako ne treba da se „upušta u svađu“. Prvi klipan je prkosno šutnuo sneg. Kao da je sneg kriv. „To je bicikl moje devojke“, promumlao je naposletku. Rekao je to pre očajno nego uznemireno. Uve je primetio da na sebi ima prevelike patike i premale farmerke. Kragna sportske jakne mu je bila po‐ dignuta kako bi se zaštitio od hladnoće. Ispijeno lice mu je bilo prekriveno maljama i miteserima, a frizura mu je izgledala kao da ga je neko spasao davljenja u buretu lepka vukući ga za kosu. „A gde ona stanuje?“, želeo je Uve da zna. Klipan je pokazao celom rukom prema kući na kraju Uveove ulice, uz govor tela kao da je pogođen strelicom za uspavljivanje. Oni komunisti koji su progurali formular za sortiranje smeća stanuju tamo zajedno sa svojim ćerkama. Uve je klimnuo glavom. „Onda ona može da dođe po njega“, rekao je. Demonstrativno je pokucao kažiprstom po tabli koja je zabranjivala par‐ kiranje bicikala ispred ostave. Okrenuo se i pošao prema kući. „Ej! Jebeni starkeljo!“, razdrao se klipan za njim. „Ššš!“, izustio je klipanov drugar čađav oko očiju. Uve nije ništa odgovorio. Prošao je pored table koja je jasno zabranjivala vožnju automobila unutar stambenog bloka. One koju trudna strankinja očigledno nije umela da

pročita, iako je Uve dobro znao da ju je potpuno nemoguće promašiti. Barem Uve to zna, jer ju je lično postavio. Nezadovoljno je krenuo stazom između kuća, spuštajući stopala pri svakom koraku na takav način da bi neko ko ga posmatra mogao pomisliti da pokušava da poravna asfalt. Kao da nema već dovoljno muka sa svim onim tupadžijama koji već stanuju u ovoj četvrti, razmišljao je. Kao da čitav stambeni blok već ne predstavlja nekakav čudan prekid u toku evolucije. Tu su audi-kicoš i plava šmizla na suprotnoj strani ulice, zatim u najudaljenijoj kući ona komunistička porodi‐ ca sa ćerkama tinejdžerkama koje imaju crvenu kosu i nose šortseve preko pantalona, a u licu izgledaju kao rakuni u negativu. Dobro, oni su u ovom trenutku naravno na odmoru u Tajlandu. Ali ipak. U kući pored Uvea stanuje čovek star dvadeset pet godina i težak skoro četvrt tone. Nosi i dugačku kosu, kao neka žena, i čudne majice. Stanovao je sa majkom dok ona pre neku godinu nije umrla od neke bolesti. Očigled‐ no se zvao Džimi, tako je rekla Uveova supruga. Uve nije znao čime se Džimi bavi, ali mogao je pretpostaviti da je u pitanju neki kriminal. Ili radi kao probač slanine. U poslednjoj kući na Uveovoj strani stanuju Rune i Runeova supruga. Nije baš da bi Uve nazvao Runea neprijateljem. U stvari bi, to je zapravo prilično tačan izraz. Sve što je otišlo dođavola sa ovim udruženjem stanara zapravo je počelo sa Runeom. On i njegova supruga Anita doselili su se u ovu četvrt istog dana kao i Uve i njegova supruga. Tada je Rune vozio volvo, ali je potom kupio BMW. A očigledno je da sa čovekom koji se ponaša tako nije moguće razumno razgovarati, smatrao je Uve. Osim toga, Rune je inscenirao prevrat kojim je Uve smenjen sa mesta predsedavajućeg u upravi. I evo kako naselje izgleda sada. Povećani računi za struju i bicikli koji ne stoje u ostavi, i ljudi koji voze unazad sa prikoli‐ com usred naselja. Iako postoje vidljive table koje to zabranjuju. Uve je naime upozoravao na to, ali niko ga nije slušao. A njegova noga otad nije više kročila na skupštinu stanara. Svaki put kada bi u sebi izgovorio „skupština stanara“, Uve bi namestio usta kao da namerava da pljune. Kao da je to neka psovka. Bio je udaljen petnaest metara od svog polomljenog poštanskog sandu‐ četa kada je ugledao plavu šmizlu. Isprva uopšte nije shvatio šta ona radi. Stajala je na stazi klateći se na visokim štiklama i histerično gestikulirala prema fasadi Uveove kuće. Oko nje se vrtela ona lajava stvarčica koja je

imala običaj da piša po Uveovim pločama. Uve u stvari i nije bio siguran da je u pitanju pas. Pre je ličio na neku cokulu sa očima. Plava šmizla je mlatarala rukama prema fasadi, tako silovito da su joj naočare sletele niz nos. Cokula je zalajala glasnije. „Znači, ova ženturača je najzad sišla sa uma“, pomislio je Uve, oprezno se zaustavivši nekoliko metara iza nje. Tek tada je primetio da ona nije gestikulirala prema fasadi. Bacala je kamenje. I to ne na fasadu. Već na mačku. Ova je sedela saterana u sam ćošak iza Uveove šupe. Imala je krvave mrljice po krznu. Ili onome što joj je preostalo od krzna. Cokula je iskezila zube. Mačka je uzvratila frktanjem. „Nećeš ti frktati na Princa!“, zapištala je plava šmizla, iščupala još jedan kamen iz Uveove leje i bacila ga na mačku. Mačka je skočila u stranu. Kamen je pogodio prozorski sims. Plava šmizla je uzela novi kamen i pripremala se da ga baci. Uve joj je u dva žustra koraka prišao tako blizu da je verovatno mogla da mu oseti dah. „Ako bacite još jedan kamen na moj posed, ja ću vas baciti nazad na vaš posed!“ Okrenula se. Pogledi su im se susreli. Uve je držao ruke u džepovima, a ona je zamahala stisnutim pesnicama pred njim kao da pokušava da otera dve muve velike poput mikrotalasnih rerni. Uve je nije udostojio čak ni toga da promeni izraz lica. „Ovo grozno čudovište je ogrebalo Princa!“, izustila je očiju izbezu‐ mljenih od besa. Uve je pogledao cokulu. Zarežala je na njega. Uve je pogledao mačku, koja je sedela pred njegovom kućom, odrpana i krvava, ali buntovno uzdig‐ nute glave. „Ona krvari. Znači, izgleda da se završilo nerešeno“, rekao je Uve. „Ma, jeste đavola! Ubiću tu prokletinju!“, odbrusila mu je plava šmizla. „Ne, nećete“, hladno je odvratio Uve. Šmizla je dobila neki preteći izraz. „Sigurno je puna nekih gadnih boleština i besnila i čega sve još ne!“ Uve je pogledao mačku. Zatim je pogledao šmizlu. Klimnuo je glavom. „Verovatno ste i vi. Ali vas zato ne gađamo kamenjem.“ Šmizlina donja usna je zadrhtala. Popravila je tamne naočare. „Pazite šta govorite!“, brecnula se. Uve je klimnuo glavom. Pokazao je na cokulu. Cokula je pokušala da ga ugrize za nogu, ali je Uve žustro trupnuo nogom i izmakao je u poslednjoj

sekundi. „Treba da je vodite na lancu unutar stambenog naselja“, rekao je Uve. Ona je zabacila kosu ofarbanu u plavo i dunula kroz nos tako silovito da se Uve upola ponadao da će joj iz jedne nozdrve izleteti barem malo samo, malo sline. „A šta je sa ovom ovde!?“, mahnula je prema mački. „Ona nije vaša briga“, odgovorio je Uve. Šmizla ga je posmatrala onako kako to samo mogu osobe koje se osećaju očigledno nadmoćno, ali istovremeno i duboko poniženo. Cokula je iskezila zube tiho režeći. „Mislite da je ova ulica vaša, ili ste jednostavno poremećeni?“, upitala je. Uve je samo ponovo mirno pokazao na cokulu. „Ako mi se još jednom popiša na pločnik, pustiću struju kroz njega.“ „Ama, Princ se nije popiškio po vašem jebenom pločniku!“, izdrala se ona i podignute pesnice napravila dva koraka prema njemu. Uve se nije pomerio sa mesta. Zastala je. Delovala je kao da hiperventi‐ lira. A zatim se izgleda prizvala pameti, u onom ograničenom obimu u kom je njome uopšte raspolagala. „Hajdemo, Prinče“, rekla je mahnuvši rukom. Onda je uperila kažiprst u Uvea. „Ovo ću ispričati Andešu, i biće vam žao.“ „Poručite tom Andešu da prestane da razgibava guzicu pod mojim pro‐ zorom“, odvrati Uve. „Jebeni poremećeni mapet“, prostenjala je i otišla prema parkingu. „A i vozi sranje od auta!“, dobacio je Uve za njom. Ona mu je uputila neki gest koji mu nije bio poznat, ali je ipak mogao da mu pretpostavi značenje. Zatim se zajedno sa Princem izgubila prema kući tog Andeša. Uve je skrenuo prema svojoj šupi. Spazio je mokre fleke od pseće pišaćke u uglu leje. Da tog popodneva nije imao važnije obaveze, sada bi odmah otišao i napravio podnu prostirku za hodnik od te cokule. Ali ima drugih stvari kojima se valja pozabaviti. Zato je umesto toga ušao u šupu i odatle uzeo svoju bušilicu i kutiju sa burgijama. Kada je ponovo izašao, mačka je i dalje sedela u mestu i posmatrala ga. „Sada možeš da ideš“, rekao joj je Uve. Nije se pomerila. Uve je sa neodobravanjem zavrteo glavom.

„Čuješ li šta ti govorim! Ja ti nisam drugar.“ Mačka je sedela u mestu. Uve razmahnu rukama. „O bože, mačketino, stao sam na tvoju stranu kada je te je ona ženturača gađala kamenjem samo zbog toga što, eto, tebe manje mrzim nego onu posranu šmizlu.“ Mahnuo je rukom prema kući onog Andeša. „A to nije baš neko dostignuće, to neka ti bude jasno.“ Mačka je izgledala kao da pažljivo razmišlja o tome. Uve pokaza prema stazi. „Gubi se!“ Mačka je nimalo usplahireno lizala krvave mrlje na krznu. Posmatrala je Uvea kao da su usred pregovora, pa razmatra ponudu. Zatim je polako ustala i krenula, pa se izgubila iza ugla šupe. Uve nije gledao za njom. Ušao je pravo u kuću i zalupio vrata za sobom. Jer već je dosta bilo. Uve sada treba da umre.

7 Čovek po imenu Uve buši rupu za kuku Uve je obukao svečane pantalone i košulju. Po podu je raširio najlon, pažlji‐ vo, kao da pokriva neko vredno umetničko delo. Nije taj pod baš nov, ali hoblovao ga je pre manje od dve godine. A Uve i nije postavljao najlon zbog sebe. Bio je prilično siguran da nema mnogo krvi kada se obesiš, a nije se naročito brinuo ni za prašinu nastalu bušenjem. Ili da će ostati trag kada bude izmakao sebi stoličicu ispod nogu. Uostalom, zalepio joj je pla‐ stične jastučiće sa donje strane nogara, pa ne bi trebalo da ostane nikakav trag. Ne, najlon koji je Uve veoma pažljivo raširio po čitavom predsoblju, dnevnoj sobi, pa i dobrom delu kuhinje, kao da namerava da napuni kuću vodom, uopšte nije bio tu zbog Uvea. Ali pretpostavljao da će ovde biti gužve kada se pojavi čitav čopor kicoša koji prodaju nekretnine i nagrne ovamo i pre nego što ljudi iz hitne pomoći uopšte iznesu leš. A ti prokletnici vala neće trčati okolo u cipelama i guliti Uveu pod. Bilo da to rade preko Uvea mrtvog ili ne. To neka im bude jasno. Postavio je stoličicu nasred poda. Imala je na sebi fleke od barem sedam različitih farbi. Uveova supruga je odlučila da pušta Uvea da u pravilnim vremenskim razmacima, jednom u pola godine, prekreči neku od soba u kući. Ili, ako ćemo tačnije, dosetila bi se jednom u pola godine da želi novu boju zidova u nekoj od soba. Onda bi to rekla Uveu, na šta bi joj Uve odgo‐ vorio kako može da zaboravi na to. Zatim bi ona pozvala molera i zatražila od njega ponudu. Pa bi rekla Uveu kako namerava da plati molera. Tada bi već Uve odlazio po svoju molersku stoličicu. Čudne stvari nedostaju čoveku kada nekog izgubi. Sitnice. Osmesi. Način na koji se okretala u snu. Krečenje za nju.

Uve je otišao po kutiju sa burgijama. Jednostavno, u pitanju je najvažni‐ ja komponenta pri bušenju. Ne bušilica, već burgija. To je kao kada imate poštene gume na kolima, umesto da se bakćete sa keramičkim kočnicama i drugim besmislicama. To je jasno svakom ko nešto zna. Uve je zastao nasred sobe i osmotrio. Zatim je pogledom počeo da pretražuje kutiju sa burgijama, poput hirurga koji pregleda svoje instrumente. Izabrao je jednu, stavio je u bušilicu, ispitivački pritisnuo okidač tako da je bušilica zarežala. Onda je zavrteo glavom zaključivši da uopšte nije kako treba i zamenio burgiju. Ponovio je to četiri puta pre nego što je najzad bio zadovoljan, pa je zakoračio kroz dnevnu sobu sa bušilicom koja mu je visila u ruci nalik na veliki revolver. Zastao je nasred prostorije i zagledao se u plafon. Moraće da izmeri pre nego što počne, uvideo je. Tako će rupa biti centrirana. Jedna od najgorih stvari po Uveovom mišljenju jeste kada neko probuši rupu u plafonu tek tako, nasumice. Zato je doneo metar. Izmerio je iz sva četiri ugla. Dvaput, za svaki slučaj. Označio je krstić na samoj sredini plafona. Uve je sišao sa stoličice. Napravio je krug po sobi da bi proverio da najlon stoji kako treba. Otključao je vrata da ih ne bi razvaljivali kada budu došli ovamo po njega. Dobra su to vrata. Trajaće još mnogo godina. Obukao je sako i proverio da li se koverta nalazi u unutrašnjem džepu. Na kraju je okrenuo fotografiju svoje supruge koja je stajala na prozor‐ skoj dasci, tako da gleda kroz prozor prema šupi. Nije želeo da je primorava da gleda kako on ovo radi, ali s druge strane, nije se usuđivao ni da spusti fotografiju. Uveova žena bi se uvek silno nadurila kada bi se našli na nekom mestu bez pogleda. „Potrebno mi je nešto živo u šta mogu da gledam“, stalno je govorila. Zato ju je okrenuo prema ostavi. Pomislio je kako će možda ona mačketina ponovo procunjati tuda. Uveova supruga je naime volela mačketine. Doneo je bušilicu, uzeo kuku, popeo se na stoličicu i počeo da buši. Prvi put kada se zvono začulo na vratima bio je siguran da je pogrešno čuo, i iz tog razloga ga je ignorisao. Drugog puta je uvideo da neko zaista zvoni, i iz tog razloga ga je ignorisao. Trećeg puta je Uve prekinuo bušenje i ljutito pogledao vrata. Kao da će snagom misli uspeti da navede onoga ko tamo stoji da se izgubi odatle. Uopšte nije delovalo. Dotični je sasvim očevidno smatrao kako se jedini ra‐