Covek po imenu Uve - Fredrik Backman

„To je moj šef!“, doviknuo je Uveu i Parvani i pokazao na mladića čađavih očiju. Parvani je odmah učtivo ustala i pružila ruku. Uve je pretraživao fioke iza šanka. „Šta… to radite?“, upitao je mladić čađavih očiju i sa izvesnim zanima‐ njem se zagledao u nepoznatog čoveka starijeg srednjeg doba koji se zabari‐ kadirao iza šanka njegovog kafića. „Momak treba da popravi bicikl“, odgovorio je Uve, kao da je to samo po sebi jasno. „Gde vam stoje filteri za pravu kafu?“, upitao je zatim. Mladić čađavih očiju je pokazao. Uve ga je pogledao i začkiljio očima. „Je li to šminka?“ Parvani pokuša da ga ućutka. Uve je ogorčeno pogleda. „Šta? Valjda smem da pitam?“ Mladić čađavih očiju pomalo se nervozno osmehnuo. „Da, to je šminka“, rekao je klimnuvši glavom i počeo da se trlja oko očiju. „Juče sam bio na plesu“, nastavio je sa zahvalnim osmehom kada je Parvani uz hitar saučesnički mig izvadila vlažnu maramicu iz tašne i dodala mu je. Uve je klimnuo glavom i vratio se kuvanju kafe. „Da li i ti imaš problema sa biciklima, ljubavlju i ženskama?“, upitao je kao usput. „Ne, barem sa biciklima nemam. A ni sa ljubavlju, pretpostavljam. U svakom slučaju… u svakom slučaju, ne sa ženama“, odgovorio je čađavi mladić. Uglovi usana su mu se blago trgnuli. Kada je tišina potrajala duže od petnaest sekundi, počeo je da čeprka svoj džemper. Uve je pritisnuo dugme na aparatu za kafu, čuo ga kako se krčka, pa se okrenuo i naslonio na unu‐ trašnju stranu šanka, kao da je najnormalnije na svetu što kuva kafu na mestu gde uopšte nije zaposlen. „Peško, znači?“, upitao je čađavog mladića klimajući glavom. „UVE!“, razdra se Parvani i ponovo ga udari po ruci. Uve je naglo povukao ruku sa izrazom poniženja. „Pa valjda smem da pitam!“ „To se ne zove… tako“, prekori ga Parvani, očigledno izbegavajući da izusti tu reč.

„Peško?“, ponovio je Uve. Parvani ponovo zamahnu prema njegovoj ruci, ali je Uve bio prebrz za nju. „Ne zove se tako!“, naredila mu je. Uve se sa izrazom iskrenog nerazumevanja okrenuo prema čađavom mladiću. „Zar ne sme da se kaže peško? Kako se to danas zove?“ „Zove se homoseksualac. Ili… gej osoba“, prekinula ga je Parvani, ne uspevajući da se obuzda. Uve je pogledao prvo nju, zatim čađavog mladića, pa opet nju. „Ah, možete da kažete kako hoćete, u redu je“, rekao je čađavi mladić sa osmehom, zaobišao šank i opasao kecelju. Parvani zastenja i kritički zavrte glavom prema Uveu. Uve odvrati pod‐ jednako kritičkim vrtenjem glavom. „Naravno, naravno…“, počeo je i zamišljeno zaveslao šakom kroz vazduh kao da traži pravi izraz usred koreografije nekog latinoameričkog plesa. „Dakle, da li si onda i ti taj… ’gej-peško’, ili nisi?“ Parvani pogleda čađavog mladića kao da na svaki mogući način želi da mu objasni kako je Uve zapravo begunac sa zatvorenog odeljenja duševne bolnice i zato nema svrhe ljutiti se na njega. Ali čađavi mladić uopšte nije izgledao kao da se naljutio. „Da. Tako je, to sam ja. Ja sam jedan od ’tih’.“ „Aha, dobro“, klimnuo je glavom Uve, okrenuo se i počeo da u šolju sipa kafu koja je i dalje krčkala. Zatim je uzeo šolju i bez reči izašao na parking. Čađavi mladić nije rekao ništa na to što je poneo šolju sa sobom. To je uprkos svemu delovalo pomalo tričavo imajući u vidu da je taj čovek već samog sebe imenovao za kafe-majstora u mladićevom kafiću, a zatim ga propitao o seksualnim sklo‐ nostima, i sve to za samo pet minuta poznanstva. Napolju kraj saba stajao je Adrijan, izgledajući kao da se izgubio u šumi. „Sve u redu?“, retorički ga je pitao Uve, otpio gutljaj kafe i pogledao bicikl koji Adrijan nije još ni skinuo sa auta. „Pa, ovaj… znate već. Tako nešto. Mislim…“, počeo je Adrijan i pomalo nelagodno se počešao po grudima.

Uve ga je posmatrao oko pola minuta. Uzeo još jedan gutljaj kafe. Klimnuo je glavom sa nezadovoljnom spoznajom nekog ko je stisnuo prezreo avokado. Tutnuo je šolju sa kafom u mladićevu ruku, prišao i sam skinuo bicikl. Spustio ga je naopako na zemlju i otvorio kutiju sa alatom koju je klinac doneo iz kafića. „Zar te ćale nije naučio kako se popravlja bicikl?“, upitao je ne gledaju‐ ći u Adrijana, sagnuvši se nad probušenom gumom. „Ćale je u zatvoru“, odgovori Adrijan jedva čujno i počeša se po ramenu. Izgledao je kao da bi najviše od svega želeo da pronađe neku veliku, crnu rupu i zavuče se u nju. Uve je zastao usred pokreta, podigao glavu i ocenjivački ga pogledao. Mladić je gledao naniže, u zemlju. Uve se naka‐ šlja. „Nije to ne znam kako teško“, promrmljao je naposletku i pokazao Adrijanu da sedne na zemlju. Bilo im je potrebno deset minuta da zakrpe rupu. Uve je jednoličnim glasom izdavao uputstva, a Adrijan sve vreme nije ništa govorio. Ali dobro je pazio i imao spretne prste, i možda i nije bio potpuno izgubljen, bio je Uve spreman da prizna. Možda uprkos svemu sa rukama nije tako trapav kao sa rečima. Obrisali su prljavštinu krpom iz prtljažnika saba, izbegavaju‐ ći da jedan drugog pogledaju u oči. „Nadam se da je ta ženska vredna ovoga“, rekao je Uve i zatvorio prtlja‐ žnik. Adrijan nije tačno znao šta da odgovori na to. Kada su ponovo zakoračili u kafić, na merdevinama je stajao neki nizak, zdepast čovek u flekavoj košulji i prčkao oko nečeg za šta je Uve pretposta‐ vio da je grejalica. Čađavi mladić je stajao ispod merdevina sa nizom šrafci‐ gera podignutih u vazduhu. Sve vreme je brisao ostatke šminke oko očiju, iskosa bacao poglede na debeljka na merdevinama i delovao pomalo nervo‐ zno. Kao da se brine da će ga zbog nečega uhvatiti na delu. Parvani se odu‐ ševljeno okrenula prema Uveu. „Ovo je Amel! On je vlasnik kafića!“, izgovorila je tako da su joj reči ispadale iz usta i sustizale jedna drugu kao da padaju niz tobogan, i pritom pokazala na zdepastog čoveka na merdevinama.

Amel se nije okrenuo, ali je ispustio iz sebe dug niz tvrdih suglasnika koje Uve naravno nije razumeo, ali je podozrevao da predstavljaju različite kombinacije reči koje označavaju polne organe i druge delove tela. „Šta je rekao?“, upita Adrijan. Čađavi mladić poče da se uvija sa nelagodom. „Eh… šta… pa, nešto o tome da je grejalica baš prava, ovaj…“ Na kratak tren je pogledao Adrijana, pa zatim odmah ponovo pogledao naniže u pod. „Rekao je da je beskorisna kao neka pederčina“, izgovorio je tako tiho da je Uve jedini uspeo da ga čuje, pošto se zadesio najbliže. Parvani je nasuprot tome sve vreme ushićeno pokazivala prstom Amela. „Ne razume se jasno šta govori, ali ipak se nekako čuje da su gotovo sve reči psovke! On je kao vi, Uve, kada bi vas sinhronizovali na drugi jezik!“ Uve više nije delovao oduševljeno. Baš kao ni Amel. Prestao je da prčka po grejalici, i umesto toga pokazao na Uvea šrafcigerom. „Mačka? Je li to vaša mačka?“ „Nije“, odgovorio je Uve. Ne toliko da bi naglasio kako mačka nije njegova već da bi naglasio kako nije ničija. „Mačka mora napolje! Nema životinja u kafiću!“, odbrusi Amel tako da su suglasnici poskakivali okolo kao neposlušna deca u rečenicama koje je izgovarao. Uve je zainteresovano pogledao grejalicu iznad Amelove glave. Pa zatim mačku na barskoj stolici. Onda kutiju sa alatom koju je Adrijan i dalje držao u ruci. Pa opet grejalicu. Pa Amela. „Mogu vam je popraviti. Ali da mačka ostane unutra.“ Izgovorio je to više kao saopštenje nego kao pitanje. Amel je nekoliko trenutaka delovao kao da će izgubiti strpljenje, a kada ga je povratio na neki način koji verovatno kasnije ni sam nije mogao jasno da opiše, pretvorio se u onog ko drži merdevine umesto da stoji na njima. Uve je tamo gore nešto prčkao nekoliko minuta, pa sišao, otresao dlanove o nogavice i dodao šraf‐ ciger i mali francuski ključ čađavom mladiću. „Popravili ste!“, ekstatično kliknu zdepasti čovečuljak u flekavoj košulji kada je grejalica uz malo iznurenog kašljucanja ponovo proradila na plafonu. Okrenuo se i bez ustezanja zgrabio Uvea za oba ramena izboranim šakama.

„Viski? Hoćete li? Imam viski u kuhinji!“ Uve pogleda na sat. Bilo je dva i petnaest po podne. Odmahnuo je glavom i delovao kao da mu je neprijatno. Malo zbog viskija, a malo zbog toga što ga Amel nije puštao. Čađavi mladić je nestao u kuhinjskim vratima iza šanka, i dalje grozničavo trljajući oči. Kada su mačka i Uve pola sata kasnije krenuli ka sabu, Adrijan ih je stigao i pažljivo cimnuo Uvea za rukav jakne. „Izvinite, ali nadam se da nećete ništa reći o tome da je Mirsad…“ „Ko?“, prekide ga Uve ne shvatajući. „Moj šef“, odgovori Adrijan. Ali pošto je Uve i dalje izgledao kao da mu nije jasno, dodao je i: „Onaj našminkani.“ „Gej-peško?“, upita Uve. Adrijan potvrdi glavom. „Hoću reći, njegov ćale… mislim, Amel… ne zna da je Mirsad…“ Adrijan se spetljao tražeći pravu reč. „Gej-peško?“, pomogao mu je Uve. Adrijan je potvrdio glavom. Uve je slegnuo ramenima. Parvani se dogega do njih sa dušom u nosu. „Gde ste bili?“, upitao ju je Uve. „Samo sam mu dala sitniš“, odgovorila je Parvani, pokazujući glavom na čoveka sa prljavom bradom tamo kod zida. „Poznato vam je da će on za to kupiti samo rakiju“, konstatovao je Uve. U Parvaninim očima se ukaza nešto za šta je Uve osnovano sumnjao da je sarkazam. „Šta? Stvarno? A ja sam se BAŠ nadala da će ih upotrebiti da otplati studentski dug koji je napravio dok je na univerzitetu učio fiziku elementar‐ nih čestica!“ Uve frknu i otvori vrata saba. Adrijan je stajao sa druge strane auta. „Da?“, zapitao je Uve. „Nećete ništa reći o Mirsadu, je l’ tako? Časna reč?“ Uve uperi prst u njega. „Eh, ti! Hoćeš da kupiš francuski auto. Ne treba da toliko brineš za druge, imaš dovoljno i svojih problema.“

30 Čovek po imenu Uve i društvo bez njega Uve je obrisao sneg sa nadgrobne ploče. Energično je raskopao smrznutu zemlju da bi u nju stavio cveće. Ustao je i otresao se. Stajao je i pomalo po‐ sramljeno gledao u Sonjino ime. Uvek joj je zvocao zbog toga što kasni, a evo sada i njega. Očigledno je potpuno nesposoban da krene za njom kao što je obećao. „Jednostavno, bio sam u takvoj gužvi“, promrmljao je prema ploči. Onda je zaćutao. Nije znao kada se to tačno dogodilo. Kada je postao tako ćutljiv. Dani i nedelje posle njene sahrane stopili su se na takav način da ni sam više nije tačno znao čime se bavio za to vreme. Zapravo, uopšte se nije sećao da je razmenio ijednu reč sa nekim živim čovekom nakon Sonjine smrti, sve dok Parvani i onaj Patrik nisu tresnuli pravo u njegovo poštansko sanduče. Nekih večeri je zaboravljao da jede. To mu se, koliko je mogao da se seti, nikada ranije nije događalo. Barem ne otkako je seo kraj nje u onom vozu, pre skoro četrdeset godina. Sve dok je Sonja bila tu, imali su svoje rutine. Uve je ustajao u četvrt do šest, kuvao kafu i išao u inspekciju. Sonja bi se istuširala do pola sedam, pa su doručkovali i pili kafu. Sonja je jela jaja, Uve je jeo sendviče. U sedam i pet Uve bi je uneo na suvozačko sedište saba, složio invalidska kolica u prtljažnik i odvezao je do škole. Onda bi se odvezao na posao. U četvrt do deset imali bi pauzu za kafu, svako kod sebe. Sonja je pila kafu sa mlekom, Uve je pio crnu. U dvanaest su ručali. U četvrt do tri su imali još jednu pauzu za kafu. U pet i petnaest Uve je dolazio po Sonju u školsko dvorište, unosio je na suvozačko sedište, a kolica su išla u prtljažnik. U šest bi večerali za kuhinjskim stolom. Obično meso sa krompirom i sosom. Uveovo omiljeno jelo. Zatim bi ona rešavala

ukrštene reči, sa nepokretnim nogama podvijenim ispod sebe u fotelji, dok bi Uve nešto čeprkao po šupi ili gledao vesti. U pola deset Uve ju je nosio uz stepenice, do spavaće sobe na spratu. Ona mu je nekoliko godina posle nesreće zvocala kako bi trebalo da premeste spavaću sobu u prizemlje, u praznu gostinsku sobu. Ali Uve je odbio. Posle otprilike jedne decenije, uvidela je da je to bio njegov način da joj pokaže kako ne namerava da odu‐ stane. I da bog, univerzum i sve ostalo neće pobediti. Da svi ti prokletnici mogu da se teraju. I tako je prestala da zvoca. Petkom uveče sedeli bi do pola jedanaest i gledali televiziju. Subotom bi kasno doručkovali, ponekad čak i u osam. Onda bi obavljali razne posliće. Išli su u radnju sa građevinskim materijalom, prodavnicu nameštaja i robnu kuću sa potrepštinama za vrt. Sonja je kupovala zemlju za cveće, a Uve je razgledao alat. Imali su samo kućicu sa malecnim dvorištem pozadi i malu leju sa cvećem, ali kao da je uvek bilo nešto da se sadi i nešto da se gradi. Na putu kući zaustavljali su se da pojedu sladoled. Sonja je jela sa čokola‐ dom. Uve sa lešnicima. Jednom godišnje povećavali su cenu za jednu krunu po sladoledu, a tada bi se, kako je Sonja imala običaj da kaže, „Uve razgo‐ ropadio“. Kada se vrate kući, ona bi kroz malena balkonska vrata iz kuhinje izašla u dvorište, a Uve bi joj pomogao da se iz stolice spusti na zemlju. Jedna od omiljenih Sonjinih stvari u vezi sa uzgojem cveća u leji sastojala se u tome što joj da bi to radila nije bilo potrebno da stoji. Uve bi se za to vreme dočepao šrafcigera i ušao u kuću. Najbolje u vezi sa tom kućom bilo je što nikako nije bivala dovršena. Uvek je negde postojao neki šraf koji je trebalo pritegnuti. Nedeljom su išli u kafić i tamo pili kafu. Uve je čitao novine, a Sonja pričala. A onda bi stigao ponedeljak. Jednog ponedeljka nje više nije bilo. Uve nije znao kada se tačno toliko ućutao. Možda je počeo više da govori unutar svoje glave. Možda je polako klizio u ludilo. Ponekad bi raz‐ mišljao o tome. Kao da nije želeo da dozvoli drugim ljudima da razgovaraju sa njim jer se plašio da bi buka njihovog brbljanja ugasila sećanje na njen glas. Nežno je prelazio prstima po nadgrobnoj ploči, kao da ih provlači kroz duge niti nekog veoma debelog tepiha. Nikada nije razumeo sve one mlade ljude koji trućaju kako treba „pronaći samog sebe“. Povremeno bi čuo tako nešto od onih tridesetogodišnjaka na poslu. Samo su zvocali kako žele da imaju „više slobodnog vremena“, kao da je to jedini cilj posla: da stigneš do

tačke kada više to ne moraš da radiš. Sonja se obično smejala Uveu i govo‐ rila mu kako je „najmanje fleksibilan čovek na svetu“. Uve je odbijao da to shvati kao uvredu. Samo je smatrao da je potrebno malo reda, to je sve. Da postoje rutine i da možeš da se osloniš na raznorazne stvari. Nije shvatao otkud bi to mogla da bude loša osobina. Sonja je često pričala ljudima kako je Uve, u trenutku koji je morao predstavljati privremeno pomračenje uma negde sredinom osamdesetih godina dozvolio da ga ona nagovori da kupi crveni sab, iako je svih tih godina otkako ga je poznavala uvek vozio plavi. „Bile su to tri najgore godine u Uveovom životu“, kikotala se Sonja, a Uve je posle toga uvek vozio plavi sab. „Druge supruge se ljute što im muževi ne primete kada se ošišaju, a kada se ja ošišam, moj muž se nekoliko dana duri zbog toga što ne izgledam kao obično“, govorila je Sonja. Uveu je to nedostajalo najviše od svega. Da sve bude kao obično. Čoveku je bitno da ima neku funkciju, smatrao je. A on je uvek bio funkcionalan, to mu niko ne može osporiti. Radio je sve što mu je ovo društvo govorilo da radi. Radio je, nikada nije bio bolestan, oženio se, uzeo kredit, plaćao porez, vršio svoju dužnost, kupio pošten auto. A kako mu je društvo vratilo? Došli su mu u kancelariju i rekli mu da ide kući, eto šta su uradili. I jednog ponedeljka više nije imao funkciju. Pre trinaest godina, Uve je kupio svoj plavi sab 9-5 karavan. Ubrzo potom, Jenkiji iz Dženeral motorsa otkupili su poslednji švedski vlasnički udeo u kompaniji. Uve je tog jutra zatvorio novine uz pratnju psovki koje su se protegle duboko u to popodne. Više nikada nije kupio auto. Naime, nije nameravao da nogom kroči u američki auto, izuzev ako su mu i noga i ostatak tela prethodno smešteni u kovčeg, to neka im bude jasno. Sonja je naravno pročitala članak malo pažljivije, pa stavila izvesne primedbe na tačnost Uveove istorije kada je u pitanju nacionalnost kompanije, ali to nije bilo važno. Uve je odlučio, i toga se držao. Sada je nameravao da vozi taj auto sve dok se ne pokvari auto ili on sam. Ionako se pravi automobili više ne prave, zaključio je. Sada su puni elektronike i ostalih sranja. Kao da voziš kompjuter. Ne možeš sam ni da ih rastaviš na delove a da proizvođači ne počnu da zvocaju o „nevažećoj garanciji“. Pa onda dobro. Sonja je jednom rekla da će tom autu motor otkazati od tuge onog dana kada Uvea budu sahranjivali. Možda i jeste tako.

„Ali postoji vreme za sve“, govorila je takođe. Često. Na primer, kada su joj lekari četiri godine ranije saopštili dijagnozu. Lakše je oprostila nego Uve. Oprostila je Bogu, univerzumu i svemu ostalom. Uve se razbesneo. Možda zato što je osećao da to mora neko da uradi umesto nje. Jer sada je zaista bilo dosta. Jer više ni dana nije mogao da živi sam sa sobom, kad su sva zla izgleda zadesila jedinu osobu koju je poznavao a koja to nimalo nije zasluživala. I tako je zaratio sa čitavim svetom. Svađao se sa bolničkim osobljem, svađao se sa specijalistima i šefom odeljenja. Svađao se sa ljudima u belim košuljama u državnim ustanovama, kojih je na kraju bilo tako mnogo da više nije mogao da im popamti imena. Postojalo je jedno osiguranje za jedno, drugo za nešto drugo, postojala je osoba za kontakt zadužena za to što je Sonja bolesna, i druga čije je zaduženje bilo to što sedi u kolicima. Kao i treća, zbog toga što će izostati sa posla, i četvrta koja treba da ubedi te proklete državne organe da je sve što ona želi upravo da joj se dozvoli da to radi. Da ide na posao. A protiv ljudi u belim košuljama borba nije bila moguća. Kao ni protiv dijagnoza. A Sonja je imala kancer. „Moraćemo da to postepeno prihvatamo“, rekla je Sonja. I tako je i bilo. Nastavila je da radi sa svojim voljenim klincima propalitetima dokle god je mogla, sve dok Uve naposletku nije morao da gura njena kolica do same učionice, jer ona više nije imala snage. Posle prve godine prešla je na se‐ damdeset pet procenata radnog vremena. Posle druge na pedeset. Posle treće na dvadeset pet. Kada je na kraju morala da ostane kod kuće, napisala je duga lična pisma za svakog od svojih učenika i ohrabrivala ih da je pozovu ako im je potreban neko za razgovor. Zvali su je skoro svi. Dolazili su u dugim karavanima. Jednog vikenda ih je u kući bilo toliko da je Uve morao da izađe i šest sati sedi u šupi. Pošto je i poslednji otišao u toku noći, on je pažljivo pregledao kuću kako bi se uverio da niko nije ništa ukrao. Kao i obično. Sve dok mu Sonja nije dovik‐ nula da ne zaboravi da prebroji jaja u frižideru. Onda je odustao. Poneo ju je uz stepenice, dok mu se ona smejala, položio je u krevet, a ona se baš pre nego što su zaspali okrenula ka njemu. Sakrila je kažiprst u njegov dlan. Za‐ gnjurila nos pod njegovu ključnu kost. „Dragi Uve, Bog mi je oduzeo jedno dete. Ali mi je zauzvrat podario hiljadu.“

Četvrte godine je umrla. I sada je stajao tu i prevlačio rukom po njenoj nadgrobnoj ploči. Stalno iznova. Kao da pokušava time da je oživi. „Uzeću pušku tvog oca sa tavana. Znam da je ne voliš. Ne volim je ni ja“, rekao je tiho. Duboko je udahnuo. Kao da mora da prikupi snagu kako ne bi dozvolio da ga ona nagovori da odustane. „Vidimo se uskoro!“, odlučno je rekao i otresao sneg sa cipela, kao da nije hteo da joj pruži priliku da se pobuni. Onda se spustio stazicom do parkinga, dok je mačka tapkala kraj njega. Prošao je kroz crnu kapiju, obišao oko saba, koji je na prtljažniku i dalje imao pričvršćenu tablu za učenike vozače, i otvorio suvozačka vrata. Parvani ga je pogledala onim krupnim, smeđim očima punim saosećanja. „Nešto sam razmišljala“, rekla je oprezno pošto je ubacila u brzinu i is‐ parkirala sab. „Nemojte.“ Ali nije je bilo moguće zaustaviti. „Samo sam razmišljala kako, ako želite, mogu da vam pomognem, da pospremim kuću. Možda mogu da stavim Sonjine stvari u kutije i…“ Jedva da je stigla da izusti Sonjino ime pre nego što se Uveovo lice smračilo i stvrdnulo od besa, kao da se pretvorilo u masku. „Ni reči više“, zarežao je, tako da je odjeknulo u automobilu. „Ali samo sam…“ „Ni REČI više! Jasno!?“ Parvani je klimnula glavom i ućutala. Uve je drhteći od besa gledao kroz prozor čitavim putem do kuće.

31 Čovek po imenu Uve vozi unazad sa prikolicom. Opet. Trebalo je da to bude dan Uveove smrti. Đavo ga odneo, to je trebalo da bude dan kada će to najzad učiniti. Pustio je mačku napolje, spustio kovertu sa pismom i svim papirima na tepih u predsoblju i otišao na tavan po pušku. Ne zato što mu se to sviđalo, već zato što je zaključio da njegova odbojnost prema oružju nikada neće nadmašiti njegovu odbojnost prema praznini koju je ona ostavila za sobom u ovoj kući. Vreme je. Dakle, to je trebalo da bude dan Uveove smrti. Ali izgleda da je negde postojao neko ko je shvatio da se jedini način da se on zaustavi sastoji u tome da mu se na putu nađe nešto što će ga dovoljno razbesneti da bi odustao. I tako je sada stajao napolju, na puteljku između kuća, prkosno prekršte‐ nih ruku, posmatrao čoveka u beloj košulji i izgovorio: „Nema ničeg dobrog na televiziji.“ Čovek u beloj košulji ga je tokom čitavog razgovora posmatrao bezizra‐ žajnog lica. Zapravo je svaki put kada ga je Uve sreo izgledao više kao mašina nego kao ljudsko biće. Baš kao i svi drugi ljudi u belim košuljama na koje je Uve naleteo u svom životu. Oni koji su rekli da će Sonja umreti posle nesreće sa autobusom, oni koji su posle toga odbili da preuzmu odgo‐ vornost, i oni koji su odbili da pozovu odgovorne na odgovornost. Oni koji nisu hteli da sagrade rampu za hendikepirane u školi. Oni koji nisu hteli da joj dozvole da radi. Oni koji su pokušavali da pronađu sitnim fontom ispisa‐ ne paragrafe u svakom prokletom dokumentu kog su uspeli da se dokopaju, da bi neko negde izbegao da isplati nekakvo osiguranje. Oni koji su hteli da je smeste u dom.

Svi su imali isti prazan pogled. Kao da su samo sjajne ljušture koje idu okolo i kidaju živote običnih ljudi na komade. Ali baš kada je Uve izgovorio to kako na televiziji nema ničeg dobrog, prvi put je uočio sitan trzaj kraj obrve čoveka u beloj košulji. Možda neki tračak ogorčenja. Iznenađenost i bes, može biti. Čist prezir, verovatno. Ali tada je Uve prvi put video da se uvukao pod kožu čoveka u beloj košulji. Čovek je stegnuo vilice, okrenuo se i udaljio. Ali nije to učinio kontroli‐ sanim, smirenim korakom predstavnika vlasti koji sve drži pod kontrolom, već nekako drugačije. Sa gnevom. Nestrpljenjem. Osvetoljubivošću. Uveu odavno, odavno ništa nije tako popravilo raspoloženje. Naravno, trebalo je da umre danas. Nameravao je da se mirno i spokoj‐ no upuca u glavu odmah posle doručka. Počistio je za sobom u kuhinji, pustio mačku napolje, doneo pušku sa tavana i lepo se smestio u svojoj fotelji. Tako je sve isplanirao zato što je mačka u to doba rutinski tražila da izađe napolje kako bi obavila svoje potrebe. Jedna od malobrojnih karakter‐ nih crta koje je Uve iznad svega cenio kod mačaka bila je to što su nerado kakile u tuđoj kući. I sam je bio čovek tog kova. Ali onda je naravno naišla Parvani i pokucala mu na vrata kao da se iza njih nalazi poslednji funkcionalan toalet u ovoj civilizaciji. Kao da ta žena nije imala gde da piški kod svoje kuće. Uve je stavio pušku iza radijatora, da je ne bi primetila i počela da zabada nos. Otvorio je vrata, a ona mu je maltene na silu tutnula telefon u ruku, da bi ga prihvatio. „Šta je sad?“, upitao je Uve, držeći telefon između kažiprsta i palca, kao da smrdi. „Za vas je“, prostenjala je Parvani, pridržala se za stomak i obrisala znoj sa čela iako je napolju bio minus. „Ona novinarka.“ „Šta će meni njen telefon?“ „Gospode bože. Nije telefon njen. Moj je. Ona želi da razgovara sa vama!“, nestrpljivo odgovori Parvani. Zatim se progurala pored njega i otišla do njegovog toaleta pre nego što je stigao da se pobuni. „Molim!“, rekao je Uve držeći telefon nekoliko centimetara od uva, pa je bilo pomalo nejasno da li se obraća Parvani ili osobi sa druge strane veze. „Zdravo!“, povika novinarka Lena takvim tonom da je Uve zaključio kako bi bilo mudro da odmakne telefon od uva za još nekoliko centimetara. „Dakle, jeste li sada spremni za intervju?“, veselo je kliknula.

„Nisam“, odvratio je Uve i odmakao telefon od sebe, pokušavajući da prokljuvi kako se prekida veza. „Jeste li pročitali pismo koje sam vam poslala?“, drečala je novinarka iz slušalice. „Ili novine? Jeste li pročitali novine? Mislila sam da bi trebalo da pogle‐ date kako izgledaju da biste stekli neku predstavu o nivou naših novina!“, razdrala se zatim, pošto on nije odmah odgovorio. Uve je prešao u kuhinju. Podigao je novine i pismo koje je onaj Adrijan doneo kada se pojavio u poštarskoj uniformi. „Jeste li pronašli?“, penila je novinarka. „Ma, smirite se malo. Pročitaću!“, glasno odbrusi Uve u telefon nadvija‐ jući se nad kuhinjski sto. „Samo me zanima da li ste…“, nastavljala je istrajno. „Ama, hoćete li ste SMIRITI, ženo!“, razdra se Uve. Ućutala je. S njegove strane slušalice dopirao je zvuk okretanja novinskih listova. S njene je uzvraćao zvuk penkala koje je nestrpljivo lupkalo po površini radnog stola. „Zar u današnje vreme više uopšte ne vršite istraživanja?“, zagrmeo je Uve naposletku i izbečio se na telefon, kao da je on nešto kriv. „Molim?“ „’Restoran Atmosfera u oblakoderu Burdž kalifa u Dubaiju je sa svoja 442 metra najviši restoran na svetu’, kako ovde piše“, čitao je Uve naglas. „Dobro? Nisam ja pisala taj članak, pa ne zn…“ „Ali valjda i vi imate neki osećaj za odgovornost!?“ „Molim?“ „Pa ovo je činjenična greška!“ „Ovaj… sad ozbiljno, Uve, od svih mogućih članaka u novinama uhva‐ tili ste se za taj na samom kraju koji je potpu…“ „Postoje restorani na Alpima!“ Zavladala je pauza ispunjena razmišljanjem. Novinarka je duboko udah‐ nula. „Okej, Uve. Sigurno je greška. A kao što sam već rekla, nisam ja to pisala. Ali pretpostavljam da je pisac članka mislio na visinu merenu od po‐ vršine zemlje. A ne od nivoa mora.“ „Pa to je ogromna razlika!“ „Jeste. Tako je. U pravu ste.“

Ponovo je udahnula, ovoga puta još dublje. I sasvim je moguće da je planirala da baš posle tog udisaja pređe na stvar i iznese nameru ovog poziva: naime, da zamoli Uvea da ponovo razmotri tu odluku o odbijanju intervjua. Ali sada je u svakom slučaju mogla da zaboravi na to. Jer Uve je već izašao u dnevnu sobu i ugledao čoveka u beloj košulji u beloj škodi koja je prolazila kraj njegove kuće. I zapravo najviše zbog toga to nije bio dan Uveove smrti. „Halo?“, doviknula je novinarka baš pre nego što je Uve izleteo na ulazna vrata. „Jao, jao, jao“, zabrinuto je promrmljala Parvani pošto je izašla iz toaleta i videla ga kako juri između kuća. Čovek u beloj košulji izašao je sa vozačkog mesta škode pred Runeo‐ vom i Anitinom kućom. „E, sad je dosta! Čujete li me? U ovom naselju se NE voze automobili! Ni jedan METAR! Razumete li me?“, razvikao se Uve još pre nego što je stigao do njega. Čovečuljak u beloj košulji je potpuno nadmoćnim pokretom gurnuo paklicu cigareta u grudni džep košulje i smireno susreo Uveov pogled. „Imam dozvolu.“ „A ja vam kažem da nemate!“ Čovek u beloj košulji slegnuo je ramenima. Otprilike kao da želi da otera nekog dosadnog insekta. „I šta ćete tačno uraditi povodom toga, Uve?“ Pred tim pitanjem Uve se našao zatečen. Ponovo. Zastao je, dok su mu šake podrhtavale od besa, sa najmanje desetak pripremljenih uvreda. Ali na sopstveno iznenađenje, nije mu padalo na pamet da upotrebi neku od njih. „Znam ko ste vi, Uve. Znam sve o pismima koja ste pisali o nesreći vaše supruge i bolesti vaše supruge. Vi ste u našim kancelarijama neka vrsta legende, samo da znate“, rekao je čovek u beloj košulji, glasom potpuno lišenim vibracija. Uveova usta pretvorila su se u prorez. Čovek u beloj košulji mu je klimnuo glavom. „Znam ko ste. I samo radim svoj posao. Rešenje je rešenje. Tu ne možete ništa, što je dosad već trebalo da naučite.“ Uve je koraknuo prema njemu, ali mu je čovek u beloj košulji stavio ruku na grudi i odgurnuo ga. Ne nasilnički. Ne agresivno. Samo meko i

odlučno, kao da ruka ne pripada njemu, već je direktno kontroliše neki robot gore u kompjuterskom centru nekog organa vlasti. „Idite i gledajte televiziju. Pre nego što pričinite još nevolja tom vašem srcu.“ Sa škodinog suvozačkog sedišta izašla je ona odlučna žena, u podjedna‐ ko beloj košulji i sa svežnjem papira u naručju. Čovek u beloj košulji za‐ ključao je auto uz jedno zvučno ding. Zatim je okrenuo leđa Uveu, kao da Uve nikada nije stajao tu i razgovarao sa njim. Uve je ostao na mestu, stisnutih pesnica i izbačene brade kao neki zbu‐ njeni los, dok su bele košulje nestajale u Anitinoj i Runeovoj kući. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što se dovoljno pribrao da se okrene. Ali onda je to učinio sa odlučnim gnevom i uputio se ka Parvaninoj kući. Parvani je stajala na polovini puteljka. „Je li onaj nesposobnjaković od tvog muža kod kuće?“, odreza Uve i prođe pored nje ne čekajući odgovor. Parvani je stigla samo da klimne glavom pre nego što se Uve u četiri duga koraka našao pred njihovim ulaznim vratima. Patrik mu je otvorio na štakama, sa gipsom koji kao da mu je pokrivao polovinu tela. „Zdravo, Uve!“, veselo ga je pozdravio i pokušao da mahne štakom, što se završilo tako što je odmah izgubio ravnotežu i navalio se na obližnji zid. „Zanima me ona prikolica koju ste imali kada ste se doselili. Gde ste je našli?“, upitao je Uve. Patrik se zdravom rukom oslonio o zid. Kao da je pomalo pokušavao da ostavi utisak da se sasvim namerno navalio na njega. „Šta? Oh… ta prikolica. Pozajmio sam je od jednog tipa sa posla!“ „Pozovite ga. Treba ponovo da je pozajmite!“, rekao je Uve i ne čekaju‐ ći naročitu pozivnicu, zakoračio u predsoblje da sačeka. I eto tako se otprilike dogodilo da Uve danas nije umro. Sve zbog toga što ga je nešto razbesnelo dovoljno da mu potpuno zaokupi pažnju. Kada su čovek i žena u belim košuljama izašli iz Anitine i Runeove kuće nešto manje od jednog sata kasnije, shvatili su da je njihovom belom auto‐ mobilčiću sa logotipom opštine parkiranom u slepoj uličici zagradila put velika prikolica. Prikolica koju je neko, dok su oni bili u kući, sigurno par‐ kirao baš tako da zagradi čitav put iza njih. Maltene su poverovali da je to neko namerno izveo.

Žena je delovala iskreno zabrinuto. Ali čovek u beloj košulji odmah se uputio kod Uvea. „Jeste li vi uradili ovo?“ Uve ga je hladno pogledao prekrštenih ruku. „Nisam.“ Čovek u beloj košulji se nadmoćno osmehnuo. Kao što to rade ljudi u belim košuljama naviknuti da bude po njihovom kada im se neko suprotsta‐ vi. „Odmah da ste je pomerili.“ „Mislim da neću“, odvrati Uve. Čovek u beloj košulji uzdahnu kao da pretnju koja je zatim usledila upućuje nekom detetu. „Pomerićete onu prikolicu, Uve. U suprotnom zovem policiju.“ Uve je ravnodušno odmahnuo glavom i pokazao na tablu nešto niže niz put. „Automobilski saobraćaj u naselju je zabranjen. Jasno piše na tabli.“ „Zar nemate nikakva druga posla, pa stojite ovde i igrate se redara?“, prostenja čovek u beloj košulji. „Nema ničeg dobrog na televiziji“, rekao je Uve. A tada se nešto trznulo na slepoočnici čoveka u beloj košulji. Kao da se na maski pojavila malecna, malecna pukotina. Posmatrao je prikolicu, svoju zagrađenu škodu, tablu, Uvea koji stoji pred njim skrštenih ruku. Čovek je izgledao kao da na sekundu razmatra mogućnost da silom primora Uvea, ali je po svoj prilici podjednako brzo uvideo da je to najverovatnije veoma loša ideja. „Ovo vam je glupo, Uve. Veoma, veoma glupo“, prošištao je naposlet‐ ku. A njegove plave oči prvi put su se ispunile iskrenim besom. Uveovo lice je ostalo nepomično. Čovek u beloj košulji je otišao odatle, prema garaži i velikom putu, korakom koji je govorio da ova priča nije završena. Žena sa papirima žurila je za njim. Mogli biste očekivati da je Uve pobedonosno gledao za njima. Zapravo, i on je to očekivao. Ali sada je umesto toga samo izgledao tužno i umorno. Kao da nije spavao već nekoliko meseci. Kao da jedva ima snage i da drži ruke prekrštene. Šake su mu skliznule u džepove i krenuo je kući. Jedva da je zatvorio vrata za sobom pre nego što se na njima ponovo začulo lupanje.

„Hoće da odvedu Runea od Anite“, povikala je Parvani uznemirenog pogleda i naglo otvorila vrata pre nego što je Uve i stigao do njih. „Eh“, umorno je frknuo Uve. Očajanje u njegovom glasu očevidno je iznenadilo kako Parvani tako i Anitu, koja je stajala iza nje. Možda je iznenadilo i samog Uvea. Uzimao je vazduh kratkim udisajima kroz nos. Pogledao je Anitu. Bila je seda i skvr‐ čena kao nikada do sada. „Kažu da će doći po njega ove nedelje. I da ja nisam u stanju da se brinem o njemu“, rekla je glasom tako krhkim da su joj reči jedva silazile sa usana. Oči su joj bile crvene. „Morate ih nekako sprečiti!“, zaključila je Parvani i uhvatila Uvea za ruku. Uve se izmakao izbegavajući njen pogled. „Eh, neće oni doći po njega još nekoliko godina. Biće tu još mnogo žalbi i provlačenja kroz ta njihova birokratska govna“, rekao je. Pokušao je da zvuči malo sigurnije i uverenije od onoga kako se stvarno osećao. Ali nije imao snage da se brine kako zvuči. Samo je želeo da se one izgube odatle. „Ne znate šta govorite!“, obrecnu se Parvani. „Vi ne znate šta govorite, nikada niste imali posla sa vlastima, ne znate kako je to boriti se sa njima“, odgovorio je bezvučno, spuštenih ramena. „Ali morate da razg…“, počela je uznemireno, ali Uveovo telo kao da je napustila sva snaga dok je stajao tu pred njom. Možda zbog prizora Anitinog izmoždenog lica. Možda samo zbog spo‐ znaje da jedna dobijena bitka ne odlučuje o ishodu rata. Jedna zagrađena škoda neće napraviti razliku. Oni će se vratiti. Baš kao što su radili sa Sonjom. Kao što su oduvek radili. Sa svojim paragrafima i dokumentima. Ljudi u belim košuljama uvek pobeđuju. A ljudi kao što je Uve uvek gube ljude kao što je Sonja. I nju mu ništa neće vratiti. Na kraju ti ostaje samo dug niz običnih dana, u kojima nema ništa više smisla nego u nauljenim kuhinjskim radnim površinama. A Uve više nema snage. U tom trenutku je osetio to jasnije nego ikada. Nema više snage da se bori. Ne želi dalje da ratuje. Sada samo želi da umre. Parvani je i dalje pokušavala da se raspravlja, ali on je samo zatvorio vrata. Lupala je po njima, ali on je nije čuo. Klonuo je na stoličicu u predso‐ blju i osetio kako mu se ruke tresu. Srce mu je lupalo toliko da je pomislio

kako će mu ušni kanali eksplodirati. Pritisak u grudima je osećao kao neku ogromnu tamu koja mu čizmom staje na dušnik, i popustio je tek posle nešto više od dvadeset minuta. Tada je Uve zaplakao.

32 Čovek po imenu Uve ne namerava da otvara nikakav hotel Sonja je jednom rekla da onaj ko želi da razume ljude poput Uvea i Runea za početak mora da shvati kako su to ljudi rođeni u pogrešno vreme. Ljudi poput njih traže samo nekoliko jednostavnih stvari od života, govorila je. Krov nad glavom, tihu ulicu, određenu marku automobila i ženu kojoj će biti verni. Posao na kom imaju funkciju. Kuću u kojoj se različite stvari kvare u ravnomernim intervalima, tako da imaju šta da popravljaju. „Svi ljudi žele da imaju život vredan življenja, samo što se ta vrednost za različite ljude sastoji u različitim stvarima“, govorila je Sonja. Za ljude poput Uvea i Runea ta vrednost je prosto bio osećaj da su uvek uspevali sami da se brinu o sebi dok su odrastali, i zbog toga smatraju svojim pravom da nikada ne osete potrebu da kao odrasli zavise od nekog drugog. Osećate izvestan ponos kada imate kontrolu. Kada ste u pravu. Kada znate kojim putem treba da krenete i kako treba, a kako ne treba zavrnuti neki šraf. Ljudi poput Uvea i Runea pripadaju generaciji u kojoj je čoveka pred‐ stavljalo ono što radi, a ne ono o čemu govori, obično bi rekla Sonja. Naravno, ona je znala da nisu ljudi u belim košuljama krivi što je ona u invalidskim kolicima. Ili što je izgubila dete. Ili što je dobila kancer. Ali znala je i da Uve ne zna kako da podnese gnev bez imena. Bilo mu je po‐ trebno da mu prišije neku etiketu. Da ga svrsta. I tako, kada su ljudi u belim košuljama iz nekih državnih organa čija imena nijedan kršten čovek nije mogao da popamti pokušali da urade sve ono što Sonja nije želela, to jest da je primoraju da prestane da radi, da se iseli iz svoje kuće i prihvati da vredi manje nego neka zdrava osoba koja može da hoda i prihvati da je na samrti, Uve je zaratio protiv njih. Dokumentima, pismima, dopisima i žalbama, sve do sitnica kakva je rampa za hendikepirane u školi. Borio se za njena prava

protiv ljudi u belim košuljama tako dugo i tako istrajno da je na kraju svakako počeo da ih smatra lično odgovornim za sve što se dogodilo njoj i detetu. Za smrt. A ona ga je zatim ostavila samog u svetu čiji jezik više nije razumeo. Kada se mačka vratila u kuću, Uve je i dalje sedeo u predsoblju. Zagrebala je na vrata. Uve joj je otvorio. Zgledali su se. Uve je koraknuo u stranu i pustio je unutra. Zatim su večerali i gledali televiziju. U pola jedanaest Uve je ugasio lampu u dnevnoj sobi i popeo se na gornji sprat. Mačka ga je budno pratila, kao da naslućuje da ovaj namerava da učini nešto o čemu je nije obavestio. Nešto što joj se neće dopasti. Sedela je na podu spavaće sobe dok se Uve skidao, izgledajući kao da pokušava da razotkrije neki mađioni‐ čarski trik. Uve se uvukao u krevet i nepomično ležao i čekao sve dok mačka nije najzad zaspala na Sonjinoj strani kreveta. Za to mu je bilo potrebno više od jednog sata. Uve naravno nije tako uradio zato što je mislio da je dužan da uzima u obzir osećanja te mačketine. Jednostavno, nije imao snage da se svađa sa njom. Nije video nikakav smisao u pokušajima da objašnjava pojmove života i smrti životinji koja ni sopstveni rep ne može da sačuva u čitavom stanju i ne izgubi ga. Eto, to je sve. Kada se mačka najzad prevrnula na leđa i zahrkala otvorenih usta, ležeći posred Sonjinog jastuka, Uve se što je nečujnije mogao iskrao iz kreveta. Sišao je u dnevnu sobu, uzeo pušku iz skrovišta iza radijatora. Izvadio je četiri iz šupe doneta zidarska najlona iz plakara, gde ih je krio da ih mačka ne vidi. Počeo je da ih lepi po zidovima u predsoblju. Uve je nakon izve‐ snog premišljanja zaključio da je to najbolja prostorija u kojoj bi to mogao da uradi, pošto ima najmanju površinu. Pretpostavljao je da kada se čovek upuca u glavu i te kako prska na sve strane, a nije želeo da za sobom ostavi veći nered od potrebnog. Sonja je mrzela kada pravi haos u kući. Ponovo je obuo cipele i obukao odelo za odlazak. Bilo je prljavo i još je zaudaralo na izduvne gasove, ali moraće da posluži. Odmerio je težinu puške obema rukama, kao da pokušava da utvrdi gde joj se nalazi tačka rav‐ noteže. Kao da će to imati odlučujuću ulogu u uspehu ovog preduzeća. Vrteo ju je po rukama, i malo povukao metalnu cev, kao da namerava da presavije oružje po sredini. Nije da se Uve naročito razumeo u oružje, ali ipak je želeo da se uveri kako ima posla sa ispravnim stvarima. A pošto je

Uve pretpostavio da ne može da šutne nogom pušku kako bi ocenio njen kvalitet, pretpostavio je da se to može učiniti tako što će pokušati da je savije i videti šta će se dogoditi. Dok je to radio, odjednom mu je sinulo kako je uprkos svemu veoma loša ideja da stoji tu potpuno odeven. Na odelu će završiti jezivo mnogo krvi i ostalog, zamišljao je Uve. Glupo izgleda. Zato je odložio pušku, otišao u dnevnu sobu, svukao se, pažljivo složio odelo i uredno ga smestio na pod pored cipela za odlazak. Onda je uzeo pismo sa uputstvima za Parvani i dopisao „Sahraniti u odelu“ pod naslovom „Poslovi oko sahrane“, pa ga stavio na gomilicu odeće. U pismu je inače već sasvim jasno pisalo da ne treba praviti nikakve ludorije. Nikakve preterane ceremonije i ostale be‐ smislice. Samo neka ga smeste u zemlju kraj Sonje. Mesto je već plaćeno i spremno, a Uve je u koverat priložio gotovinu za troškove prevoza. I tako se Uve samo u čarapama i gaćama vratio u predsoblje i ponovo uzeo pušku. Ugledao je svoje telo u zidnom ogledalu. Nije ga pogledao na taj način već sigurno trideset pet godina. Još uvek je bio prilično mišićav i snažan. Sigurno u boljoj formi od većine muškaraca njegovih godina. Ali nešto se dogodilo sa njegovom kožom, pa izgleda kao da se lagano topi, pri‐ metio je. Baš čudno izgleda. U kući je bilo veoma tiho. Zapravo, u čitavom susedstvu. Svi su spavali. I tek tada je Uve uvideo da će pucanj verovatno probuditi mačku. Sigurno će nasmrt preplašiti sirotu životinju. Poduže je razmišljao o tome pre nego što je odlučno odložio pušku, otišao u kuhinju i uključio radio. Ne zbog toga što mu je bila potrebna muzika da bi sebi oduzeo život, i ne zbog toga što mu se dopadala ideja da će radio nastaviti da tu troši struju i kada njega više ne bude bilo. Već zato što je razmišljao da će mačka, ako je pucanj probudi, i zatim začuje radio, možda pomisliti da je to bio samo deo neke od onih modernih pop pesmica koje u današnje vreme neprestano puštaju na radiju. I zatim će ponovo zaspati. Tako je razmišljao Uve. Na radiju nije bilo nikakvih modernih pop pesmica, kako je Uve čuo pošto se vratio u predsoblje i ponovo uzeo pušku. Išle su kasne lokalne vesti. Zastao je na trenutak i slušao. Nije da su te lokalne vesti naročito važne za nekog ko namerava da se upuca u glavu, ali je Uve ipak smatrao da ne može biti naodmet da se malo obavesti. Govorili su o vremenu. I eko‐ nomiji. I saobraćaju. I o tome da se lokalnim vlasnicima vila i kuća prepo‐ ručuje dodatan oprez preko vikenda, jer više provalnika hara gradom. „Pro‐

klete vucibatine“, promrmljao je Uve kada je to čuo, i još čvršće stegnuo pušku. Iz čisto objektivne perspektive, sve to bi naravno trebalo da predstavlja korisnu informaciju za druge dve vucibatine, Adrijana i Mirsada, da su je saznali pre nego što su potpuno bezbrižno pokucali na Uveova ulazna vrata nekoliko sekundi kasnije. Znali bi da će Uve čuti škripu njihovih koraka u snegu ispred kuće i pritom neće pomisliti: „Gosti! Baš lepo!“, već će mu pre pasti na pamet: „Ne sada, prokletnici!“ Takođe bi znali i da će Uve na sebi imati samo čarape i gaće, i da će u rukama držati tri četvrt veka staru lovačku pušku kada bude nogom otvorio vrata kao neki ostareli, polugoli Rambo iz predgrađa. I tada Adrijan možda ne bi kriknuo iz sveg glasa, tako kreštavo da su se zatresla okna prozora u čitavom naselju, pa se zatim okrenuo i panično natrčao na zid šupe, udarivši u njega tako jako da je skoro izgubio svest. Bilo je potrebno nekoliko zbunjenih povika i poprilično zbrke pre nego što je Mirsad uspeo da razjasni svoj identitet obične vucibatine umesto pro‐ valničke vucibatine, a Uve shvatio šta se događa. Pre toga je stigao da raz‐ mahne puškom prema njima i navede Adrijana da vrisne poput protivpožar‐ nog alarma. „Ššš! Dođavola, probudićeš mačku!“, ljutito ga je ućutkivao Uve, dok se Adrijan preturio unazad i upao u snežni smet sa čvorugom veličine osrednjeg pakovanja raviola na čelu. Mirsad je zurio u oružje i izgledao kao da sasvim spontano u sebi prei‐ spituje da li je ova poseta Uveu usred noći bez ikakve najave bila baš tako sjajna ideja. Adrijan se pridigao na klecavim nogama, oslanjajući se na zid šupe, sa govorom tela nekog ko bi svakog trenutka mogao da se razdere: „Manisampijan!“ Uve je optuživački zurio u njega. „Šta to radite?“ Zapretio je puškom. Mirsad je u ruci držao veliku torbu koju je pažljivo ispustio u sneg. Adrijan je impulsivno podigao ruke uvis kao da će ga upravo opljačkati, nakon čega umalo nije izgubio ravnotežu i ponovo bupnuo na zadnjicu u sneg. „Bila je to Adrijanova ideja“, počeo je Mirsad, gledajući naniže u sneg. Uve je primetio da danas nije našminkan. „Znate, Mirsad se danas autovao!“, sa žarom je klimnuo glavom Adrijan, pa se zateturao kraj zida šupe, držeći se rukom za čelo. „Šta?“, upita Uve i ponovo sumnjičavo podiže pušku.

„On se… autovao, znate. Rekao je da je…“, pokušao je Adrijan, ali izgleda da je bio malo rastresen, delom zato što mu je oružjem pretio pede‐ setdevetogodišnjak u gaćama, a delom zato što je izgleda u njemu raslo uverenje da je bez ikakve sumnje zaradio potres mozga. Mirsad se protegnuo i odlučnije klimnuo glavom prema Uveu. „Rekao sam ocu da sam homoseksualac.“ Uveov pogled postao je za mrvicu manje preteći. Ali pušku nije spuštao. „Moj tata mrzi homoseksualce. Uvek je govorio kako će se ubiti ako sazna da je neko njegovo dete to“, nastavio je Mirsad. Posle trenutka ćutanja, dodao je: „Tako da nije to baš dobro prihvatio. Može se reći.“ „Šutnuo ga je iz kuće!“, pomogao mu je Adrijan. „Isterao“, ispravi ga Uve. Mirsad je podigao torbu sa zemlje i ponovo klimnuo glavom Uveu. „Ovo je bila glupa ideja. Nije trebalo da vas uznemiravamo.“ „Čime da me uznemiravate?“, odbrusi Uve. Pošto je već stajao tu samo u gaćama na temperaturi ispod nule, mogao je barem da sazna i zašto, učinilo mu se. Mirsad je duboko udahnuo. Kao da fizički gura svoj ponos kroz grlo. „Tata mi je rekao da sam bolestan i da nisam dobrodošao pod njegovim krovom sa svojim, znate… izopačenostima“, rekao je, snažno progutavši knedlu pre nego što je izgovorio „izopačenosti“. „Zbog toga što si gej-peško?“, upita Uve. Mirsad potvrdi glavom. „Nemam rodbine u ovom gradu. Mislio sam da prespavam kod Adrija‐ na, ali njegova mama je dovela kući novog momka…“ Ućutao je. Zavrteo glavom. Izgledao je kao da se oseća veoma glupo. „Ovo je bila idiotska ideja“, rekao je tiho i počeo da se okreće da bi otišao. Adrijan je u tom trenutku izgleda povratio spremnost za prepiranje i žustro se doteturao kroz sneg do Uvea. „Ma dajte, Uve, jebiga! Pa vi imate gomilu prostora! Znate, mislili smo da bi možda mogao da se parkira kod vas za ovu noć?“ „Ovde? Pa ovo nije neki tamo posrani hotel!“, obavestio ga je Uve i podigao pušku, tako da je Adrijan grudima naleteo pravo na cev. Adrijan se zaustavio u mestu. Mirsad je napravio dva hitra koraka kroz sneg i položio ruku na pušku.

„Nismo imali kuda da odemo, izvinite“, rekao je tiho i pogledao Uvea pravo u oči, dok je pažljivo okretao puščanu cev dalje od Adrijana. Uve je izgledao kao da se malo pribrao, pa je spustio cev prema zemlji. Kada je skoro neprimetno napravio pola koraka unazad prema predsoblju, kao da je tek tada postao svestan hladnoće koja je okruživala njegovo, naj‐ blaže rečeno, ne baš pristojno odeveno telo, krajičkom oka je ugledao Sonjinu sliku na zidu predsoblja. Crvena haljina. Sa putovanja autobusom u Španiju dok je bila trudna. Koliko ju je puta samo molio da skine tu prokle‐ tu fotografiju, ali ona je odbijala. Govorila je kako je to „uspomena podjed‐ nako vredna kao i sve druge“. Tvrdoglava ženska. Dakle, i ovo je trebalo da bude dan Uveove smrti. Umesto toga, pretvo‐ rilo se u veče posle kog se ujutru probudio ne samo sa mačkom već i sa jednim gej-peškom kao stanarima u kući. Sonji bi se to dopalo, naravno. Volela je hotele.

33 Čovek po imenu Uve i inspekcija koja nije ispala kao obično Ponekad je teško objasniti zbog čega neki ljudi iznenada urade nešto. Ponekad je to naravno zbog toga što znaju da će to ionako uraditi pre ili kasnije, pa zašto ne baš sada. A ponekad je upravo suprotno od toga, zato što su uvideli da je možda trebalo to da urade još davno. Uve je naravno sve vreme znao šta mora da uradi, ali svi ljudi su u suštini optimisti kada je u pitanju vreme. Uvek verujemo da će biti vremena za razne stvari sa drugim ljudima. Da im kažemo štošta. A onda se nešto dogodi, i odjednom ostane‐ mo zamišljeni nad rečima kao što je „ako“. Zbunjeno je zastao na stepenicama. Nije ovako mirisalo u kući još otkako je Sonja umrla. Pažljivo se spustio preostalim stepenicima, zakora‐ čio na parket i stao na vratima kuhinje, sa držanjem tela čoveka koji je upravo zatekao lopova na delu. „Jesi li ti pekao hleb?“ Mirsad uznemireno klimnu glavom. „Da… nadam se da je to u redu. Izvinite. Nadam se da vam ne smeta?“ Uve je primetio da je skuvao i kafu. Mačka je sedela na podu i jela tu‐ njevinu. Uve klimnu glavom ne odgovarajući na pitanje. „Ja i mačka idemo u šetnju po naselju“, objasnio je umesto toga. „Mogu li i ja?“, hitro upita Mirsad. Uve je pogledao Mirsada kao da ga je ovaj zaustavio na trotoaru odeven u pirata i zatražio od njega da pogodi ispod koje od tri šolje se nalazi srebr‐ njak. „Možda mogu da pomognem?“, uporno je nastavljao Mirsad. Uve je izašao u predsoblje i obuo klompe.

„Ovo je slobodna zemlja“, promrmljao je, otvorio vrata i pustio mačku napolje. Mirsad je to očigledno protumačio kao „naravno, hajde!!!“, pa je žustro obukao jaknu, nazuo cipele i krenuo za njima. A ako je Uve tada pomislio kako je to jedino nezvano društvo koje će danas imati, grdno se prevario. „Ćao, momci!“, kliknuo je Džimi kada su stigli do puteljka između kuća. Sav zadihan, iskrsnuo je iza Uvea, odeven u otužnozelenu trenerku koja je bila toliko zategnuta preko njegovog tela da se Uve u prvi mah upitao da li je reč o odeći ili oslikanom telu. „Ćao“, sramežljivo je odvratio Mirsad. „Džimi!“, rekao je Džimi i dahćući mu pružio ruku. Mačka je za to vreme izgledala kao da želi da se nežno protrlja o Džimi‐ jeve noge, ali se suzdržavala iz obzira prema tome što je Džimi uprkos svemu završio u bolnici sa alergijskim šokom poslednji put kada je to uradila, pa je izabrala sledeću najbolju stvar, i umesto toga se provaljala po snegu. Džimi se ushićeno iskezio Uveu. „Obično vas vidim kako u ovo doba šetate, pa sam hteo da vidim da li i ja mogu da vam se prikačim. Znate, odlučio sam da počnem da vežbam!“ Zadovoljno je klimnuo glavom, a salo ispod brade mu se zatalasalo kao glavno jedro usred oluje. Uve je delovao krajnje sumnjičavo. „Imaš običaj da ustaješ u ovo doba?“ Džimi je prsnuo u grohotan smeh. „Ma, ne, čoveče. Još nisam legao na spavanje!“ I tako je ispalo da su tog jutra u inspekciju kroz naselje krenuli jedna mačka, jedan gojazni alergičar, jedan gej-peško i čovek po imenu Uve. Uve ih je posmatrao kako hodaju u povorci prema parkingu i zaključio kako je verovatno upravo osnovao najmanje respektabilnu građansku stražu u istori‐ ji sveta. „Šta ti radiš ovde?“, radoznalo je upitao Džimi i pesnicom lupnuo Mirsada u rame kada su stigli do garaže. Mirsad mu je kratko objasnio da se posvađao sa tatom i kako privreme‐ no stanuje kod Uvea. „Zašto si se pofajtao sa ćaletom?“, upita Džimi. „To nije tvoja stvar“, odgovori odmah Uve iza njega. Džimi je delovao pomalo iznenađeno, ali je slegnuo ramenima i kao da je već sledeće sekunde zaboravio pitanje. Mirsad uputi Uveu zahvalan

pogled. Uve šutnu svoju tablu. „Ne, sad ozbiljno, čoveče. Ideš ovuda svakog jutra?“, veselo upita Džimi. „Da“, odgovori Uve, za trunčicu manje veselo. „A zašto?“ „Proveravam da li je bilo provala.“ „Ozbiljno? To se dešava ovde?“ „Ne.“ Džimi nije izgledao kao da je sasvim razumeo. Uve triput cimnu vrata svoje garaže. „Za sve postoji prvi put, pa i za provale“, promrmljao je i krenuo prema parkingu za posetioce. Mačka je posmatrala Džimija kao da je veoma razočarana njegovom sposobnošću razumevanja. Džimi je malo napućio usne i uhvatio se za stomak. Kao da želi da zadrži u sebi rezultate ovog iznenadnog rekreiranja. „A jeste li čuli za Runea?“, povikao je i počeo lagano da džogira iza Uvea. Uve nije ništa odgovorio. „Socijalna treba da dođe po njega, i tako, znate“, objasnio je Džimi pošto ga je sustigao. Uve je uzeo beležnicu i počeo da zapisuje registarske brojeve automobi‐ la. Džimi je očigledno shvatio njegovo ćutanje kao nagoveštaj da bi Uve najviše od svega želeo da Džimi nastavi sa pričom. Pa je tako i učinio. „Znate, stvar je u tome što je Anita podnela molbu za dodatnu kućnu negu, znate. Rune je, kao, potpuno prsao, i ona više nema snage. Onda je socijalna napravila izveštaj o tome, a onda je neki tip pozvao i rekao kako su zaključili da ona neće biti u stanju da izađe na kraj s tim. I zato će sme‐ stiti Runea u jednu od onih ustanova, znate. A onda im je Anita rekla da u tom slučaju batale celu priču, jer ona ne želi kućnu negu. Ali onda je tip ot‐ prilike krenuo agresivno, i počeo da se ponaša totalno nekul prema njoj. Kenjao joj je nešto kako se izveštaj ne može povući, i da ih je ona sama to zamolila. A sada je u izveštaju donet takav zaključak, i onda je jednostavno tako, znate. Nema veze šta ona govori, tip iz socijalne samo tera svoju priču. Kapiraš?“ Džimi je ućutao i klimnuo glavom Mirsadu, u želji da dobije nekakvu potvrdu svoje priče. „Nekul…“, oklevajući je zaključio Mirsad.

„JEBENO nekul!“, potvrdio je Džimi klimajući glavom, a čitava gornja polovina tela mu se zatresla. Uve je gurnuo olovku i beležnicu u unutrašnji džep jakne i krenuo prema prostoriji za smeće. „Eh, biće im potrebna čitava večnost da donesu tu odluku. Kažu da će ga odvesti sada, ali neće izvaditi ruke iz guzice još godinu ili dve“, frknuo je. Uve je znao kako prokleta birokratija funkcioniše. „Ali… odluka je doneta, čoveče“, rekao je Džimi i počešao se po kosi. „Ma, treba se samo žaliti, dođavola! Potrajaće nekoliko godina!“, tvrdo‐ glavo je odvratio Uve prolazeći pored njega. Džimi je gledao za njim kao da pokušava da zaključi da li je vredno napora da krene za njim. „Ali to je i uradila! Dve godine je pisala pisma i sve ostalo!“ Uve nije zastao kada je to čuo. Ali je usporio. Čuo je kako ga Džimijevi teški koraci sustižu kroz sneg. „Dve godine?“, upitao je ne okrećući se. „Pa i više“, odvrati Džimi. Uve je izgledao kao da broji mesece u glavi. „To je laž. Sonja bi znala za to“, brzo je odbacio tu pomisao. „Nisam ništa smeo da kažem vama i Sonji. Anita je tako htela. Znate…“ Džimi je ućutao. Oborio je pogled ka snegu. Uve se okrenuo. Izvio je obrvu. „Znam šta?“ Džimi je duboko udahnuo. „Pa… mislila je da imate dovoljno i svojih problema“, rekao je tiho. Tišina koja je usledila bila je toliko gusta da se mogla seći nožem. Džimi nije podizao glavu. A Uve nije ništa govorio. Ušao je u prostoriju za smeće. Izašao iz nje. Ušao je u ostavu za bicikle. Izašao iz nje. Ali nešto se događalo sa njim. „Žeton mu je propao“, imala je običaj Sonja da kaže. Dži‐ mijeve poslednje reči visile su poput pokrova nad njegovim pokretima, i ne‐ razumni gnev je rastao u Uveu, sve brže i brže, kao tromb koji mu raste u grudima. Cimao je vrata sve jače i jače. Šutirao je pragove. A kada je Džimi naposletku promumlao nešto o tome kako je „sada sve gotovo, čoveče, sme‐ stiće Runea u dom, znate“, Uve je zalupio vrata tako silovito da se čitava kućica u kojoj se nalazila prostorija za smeće zaljuljala. Ćutke je stajao leđima okrenut ka njima i disao sve teže i teže.

„Jeste li… okej?“, upitao je Mirsad. Uve se okrenuo i uperio prst u Džimija sa gnevom koji je bio sve samo ne suzdržan. „Je l’ tako rekla? Da ne želi da traži pomoć od Sonje zato što ’imamo dovoljno i svojih problema’?“ Džimi je preplašeno potvrdio glavom. Uve je zurio dole u sneg dok mu se grudni koš nadimao ispod jakne. Razmišljao je kako bi Sonja izgledala da je saznala za to. Da je saznala kako njena najbolja prijateljica nije od nje zatražila pomoć zbog toga što Sonja ima „dovoljno problema“. Srce bi joj prepuklo. Ponekad je teško objasniti zbog čega neki ljudi odjednom urade nešto. A Uve je sigurno sve vreme znao šta mora da uradi, i kome mora da pomogne pre nego što bude mogao da umre. Ali svi ljudi su u suštini opti‐ misti kada je u pitanju vreme. Uvek verujemo da će biti dovoljno vremena za razne stvari sa drugim ljudima. Dovoljno vremena im kažemo štošta. Dovoljno vremena da se žalimo. Uve se ponovo namršteno okrenuo ka Džimiju. „Dve godine?“ Džimi je klimnuo glavom. Uve se nakašljao. Prvi put za sve to vreme izgledao je nesigurno. „Mislio sam da je tek počela. Mislio sam da… imam više vremena“, promrmljao je. Džimi je izgledao kao da pokušava da prokljuvi da li Uve razgovara sa njim ili sam sa sobom. Uve je podigao glavu. „I oni sada dolaze po Runea? Stvarno? Bez daljih birokratskih petljavi‐ na i ostalih sranja? SIGURAN si u to?“ Džimi ponovo klimnu glavom. Otvorio je usta da kaže još nešto, ali Uve je već krenuo. Iščezao je putem između kuća, korakom čoveka koji je na putu da se osveti za neku neoprostivu nepravdu u nekom crno-belom vester‐ nu. Skrenuo je na samom kraju, gde su prikolica i bela škoda i dalje stajale parkirane, i zalupao na vrata sa takvom silinom kao da je potpuno nevažno da li će neko stići da ih otvori pre nego što ih bude razlupao na komade. Anita je zbunjeno otvorila. Uve je zakoračio pravo u njeno predsoblje. „Imaš li tu papire od socijalnog?“ „Da, ali mislila sam…“ „Daj ovamo!“

Kasnije je Anita pričala ostalim susedima kako „nije videla Uvea tako ljutog od 1977. godine, kada su na televiziji pričali o spajanju Saba i Volvoa“.

34 Čovek po imenu Uve i dečak iz susedne kuće Uve je sa sobom poneo plastičnu plavu sklopivu stolicu, da je zabode u sneg i sedne na nju. Ovo će možda potrajati, znao je. Uvek je tako kada treba Sonji da ispriča kako namerava da uradi nešto što joj se neće dopasti. Pažljivo je očistio sneg sa čitave nadgrobne ploče, tako da mogu lepo da vide jedno drugo. Za nešto manje od četrdeset godina kroz naselje istovetnih kuća uspeju da prođu ljudi raznih vrsta. Kuću između Uveove i Runeove nastanjivali su tihi, glasni, neobični, nesnosni i jedva primetni ljudi. Tu su stanovale poro‐ dice sa decom tinejdžerima koji su pijani pišali na ogradu, porodice koje su pokušavale da u vrtu posade žbunje koje odstupa od propisa, kao i porodice koje su uvrtele sebi u glavu da treba da ofarbaju fasadu u ružičasto. A ako je postojalo išta oko čega su Uve i Rune, koliko god nesložni bili, tokom svih ovih godina uspevali da se saglase, bilo je to da svim ljudima, ko god oni bili, a koji u tom trenutku nastanjuju susednu kuću, fali neka daska u glavi. Krajem osamdesetih godina kuću je kupio čovek koji je očigledno bio nekakav šef u banci, kao „investicionu nekretninu“, kako ga je Uve čuo da objašnjava trgovcu nekretninama. U narednim godinama je iznajmljivao kuću čitavom nizu stanara. Jednog leta i trojici mladića koji su izveli smeo pokušaj da je pretvore u utočište za pravu paradu narkomana, prostitutki i kriminalaca. Žurke su se odvijale preko čitavog dana, staklići od razbijenih flaša piva prekrivali su uličicu između kuća kao konfeti, a muzika je treštala toliko da su slike padale sa zidova u Sonjinoj i Uveovoj dnevnoj sobi. Uve je otišao tamo da učini kraj tom divljanju, ali su mu se mladići samo podrugljivo nasmejali. Kada je odbio da se udalji, jedan od njih mu je zapretio nožem. Kada je Sonja sledećeg dana pokušala da ih urazumi,

nazvali su je „nepokretnom babom“. Veče posle toga puštali su muziku gla‐ snije nego ikada pre, a kada je Anita iz čistog očajanja izašla u svoje dvori‐ šte i vikala na njih, bacili su flašu kroz prozor njene i Runeove dnevne sobe. To je naravno bila veoma loša ideja. Uve je odmah počeo da kuje planove za osvetu, raspitujući se o finansij‐ skim poslovima gazde koji im je izdavao kuću. Zvao je advokate i Poresku upravu da bi zaustavio dalje izdavanje kuće, pa makar morao da „gura tužbu sve do prokletog vrhovnog suda“, kako je rekao Sonji. Međutim, ta ideja nikada nije napustila njihovu kuću. Jedne kasne noći video je Runea kako ide prema parkingu sa ključevima auta u ruci. Kada se vratio, nosio je plastičnu kesu čiji sadržaj Uve nije mogao da utvrdi. Sledećeg dana pojavila se policija i odvela tri mladića sa lisicama na rukama zbog posedovanja veće količine narkotika koja je pro‐ nađena u njihovoj ostavi nakon anonimne dojave. Uve i Rune su stajali na ulici kada se to dogodilo. Pogledi su im se susreli. Uve se počešao po bradi. „Ja ne bih ni znao gde se mogu nabaviti narkotici u ovom gradu“, zami‐ šljeno je rekao Uve. „Dole na ulici iza železničke stanice“, odgovorio je Rune sa rukama u džepovima. „Tako sam čuo“, dodao je iscerivši se. Uve je klimnuo glavom. Dugo su stajali ćutke i osmehivali se. „Kako ti radi auto?“, upitao je Uve zatim. „Kao sat“, odgovorio je Rune. Posle toga su dva meseca bili složni. Zatim su se naravno ponovo po‐ svađali oko onog sistema grejanja. Ali bilo je lepo dok je trajalo, kao što je Anita rekla. Stanari u susednoj kući su dolazili i odlazili narednih godina, dok su Uve i Rune prema većini pokazivali iznenađujuće visok nivo popustljivosti i pri‐ hvatanja. Perspektiva je veoma važna za reputaciju koju imate. Jednog leta sredinom devedesetih godina u kuću se uselila žena sa buc‐ mastim devetogodišnjakom koji je Sonji i Aniti odmah prirastao za srce. Dečakov otac ih je napustio po njegovom rođenju, kako su Sonja i Anita saznale. Čovek volovskog vrata četrdesetih godina koji je sada živeo sa njima, sa dahom iz usta koji su obe žene dugo pokušavale da ignorišu, bio

je njena nova ljubav. Retko je boravio kod kuće, a Anita i Sonja nisu želele da postavljaju previše pitanja. Pretpostavljale su da je devojka u njemu pro‐ našla neki kvalitet koje one možda ne shvataju. „On se pobrinuo za nas, a znate kako je, nije lako biti samohrana majka“, rekla je nekom prilikom sa hrabrim osmehom, a komšinice su pustile da na tome i ostane. Prvi put kada su kroz zidove čuli čoveka volovskog vrata kako urla, za‐ ključile su da svako ima pravo da rešava svoje stvari u svoja četiri zida. Drugi put su pomislile kako se sve porodice ponekad svađaju, i možda je to sve. Kada je čovek volovskog vrata sledeći put bio odsutan, Sonja je pozvala ženu i dečaka na kafu. Žena joj je sa napetim osmehom objasnila kako je modrice naravno zaradila kada je previše naglo otvorila jedan od ormarića u kuhinji. Uveče je Rune sreo čoveka volovskog vrata na parkingu. Izlazio je iz auta očigledno pijan. Sledeće dve noći u obe susedne kuće su, svako sa svoje strane čuli kako muškarac tamo unutra urla i kako se stvari razbijaju o pod. Čuli su kako je žena ispustila kratak bolan krik, a kada su se kroz zidove probile i deveto‐ godišnjakove uplakane molbe da čovek „više ne bije, više ne bije, više ne bije“, Uve je izašao u svoje dvorište. Rune se već nalazio u svom. Tada su bili usred jednog od najgorih sukoba oko vlasti u upravi udruže‐ nja stanara. Nisu razgovarali već skoro godinu dana. Sada su se nakratko zgledali, pa se bez reči vratili u kuće. Dva minuta kasnije susreli su se sa ulične strane, potpuno odeveni. Čovek volovskog vrata pokušao je da ih napadne u naletu divljeg besa čim je otvorio vrata, ali ga je Uveova pesnica pogodila tačno između očiju. Čovek je posrnuo, ponovo ustao, dohvatio ku‐ hinjski nož i pojurio na Uvea. Nije uspeo. Runeova ogromna pesnica spusti‐ la se na njega kao malj. U svojim najboljim danima taj Rune je bio priličan gorostas. Nikako nije bilo pametno hvatati se ukoštac sa njim. Sledećeg dana čovek je napustio njihovo naselje i nikada se nije vratio. Mlada žena je dve nedelje spavala kod Anite i Runea pre nego što se usudila da se vrati u kuću zajedno sa dečakom. Tada su Rune i Uve otišli u banku u gradu, a uveče su Sonja i Anita objasnile mladoj ženi da to može da smatra poklonom ili pozajmicom, kako god želi. Ali o tome nema diskusije. I tako je mlada žena ostala u kući sa sinom. Bucmastim klincem zaljublje‐ nim u kompjutere koji se zvao Džimi. Uve se sada nagnuo napred i ozbiljno pogledao nadgrobnu ploču. „Jednostavno, mislio sam da ću imati više vremena. Za… sve.“

Nije odgovorila. „Znam šta misliš o sukobima, Sonja. Ali ovoga puta moraš razumeti. Sa ovakvim ljudima nije moguće sporazumeti se.“ Počešao se po dlanu noktom na palcu. Nadgrobna ploča je samo stajala tu ne govoreći ništa, ali Uveu i nisu bile potrebne reči da bi znao šta bi ona pomislila. Tretman ćutnjom uvek je bio njen najbolji trik u raspravama sa njim. Nezavisno od toga da li je živa ili mrtva. Tokom prepodneva Uve je pozvao onu Socijalnu službu ili kako se već prokletinja zove. Zvao je iz Parvanine kuće, jer sam više nije posedovao te‐ lefonsku pretplatu. Parvani mu je skrenula pažnju da „bude ljubazan i pre‐ dusretljiv“. Nije počelo naročito dobro, pošto su Uvea prilično brzo prosle‐ dili „odgovornom referentu“. A to je bio čovek sa cigaretom u beloj košulji. Odmah je iskazao znatnu uznemirenost zbog toga što mala bela škoda i dalje stoji zagrađena tamo na ulici ispred Runeove i Anitine kuće. I naravno, Uve bi bio u boljem položaju za pregovore da se tada odmah izvinio zbog toga, pa se možda čak saglasio da je bilo zaista nepotrebno što je svesno priredio čovečuljku u beloj košulji takvu nepriliku i lišio ga auto‐ mobila. Ako ništa drugo, to bi bila bolja alternativa nego da zareži: „Možda ćete sada naučiti da čitate šta piše na tablama! Prokleti analfabeto!“ Uveova sledeća tačka za raspravu trebalo je da bude pokušaj ubeđivanja gorenavedenog da Runea ne bi trebalo smestiti u dom. Čovek je obavestio Uvea da je „prokleti analfabeta“ veoma loš izbor reči za iznošenje te stavke na dnevni red. Zatim je sa obe strane telefonske linije usledila prava serija uvreda, pre nego što je Uve jasno i glasno objavio da ovako u svakom slučaju ne može. Ne mogu tek tako da upadnu nekom u kuću i odvuku ga u ustanovu samo zbog toga što mu pamćenje nije baš najsjajnije. Čovek sa druge strane hladno mu je odgovorio da više i nije važno gde će smestiti Runea, pošto je, kada je neko „u takvom stanju“ u kom se Rune nalazi sada, „po svoj prilici krajnje nevažno gde je dotična osoba smeštena“. Uve mu je odmah skresao nekoliko primedbi na to. A tada je čovek u beloj košulji rekao nešto veoma glupo. „Odluka je donesena. Proces je trajao dve godine. Ne možete ništa da uradite, Uve. Ništa. Ali baš ništa.“ Zatim je prekinuo vezu. Uve je pogledao Parvani. Pa Patrika. Onda je lupio Parvaninim mobil‐ nim po kuhinjskom stolu i zagrmeo kako im je potreban „novi plan! I to odmah!“ Parvani je delovala duboko nesrećno, ali je Patrik odmah klimnuo

glavom, obuo cipele i izgubio se kroz vrata. Kao da je samo čekao da Uve to izgovori. Pet minuta kasnije, na Uveovo veliko nezadovoljstvo, vratio se sa onim kicošem Andešom iz susedstva. I Džimijem kao veselom prikoli‐ com. „Šta taj radi ovde?“, upitao je Uve i pokazao na kicoša. „Rekli ste da vam treba plan?“, odvratio je Patrik i pokazao glavom na kicoša, pritom delujući veoma zadovoljno. „Andeš je plan!“, ubaci se Džimi. Andeš se pomalo izgubljeno osvrtao po predsoblju, naizgled uplašen pri pogledu na Uvea. Ali Patrik i Džimi su ga neustrašivo ugurali u dnevnu sobu. „Pričaj!“, navalio je Patrik. „Šta da priča?“, upitao je Uve. „Eh, ovaj… čuo sam da imate problem sa vlasnikom one škode“, rekao je Andeš. Andeš je nervozno pogledao Patrika. Uve mu je nervozno klimnuo da nastavi. „Pa, možda vam nikada nisam ispričao kakvu to firmu imam, zar ne?“, oprezno je nastavio Andeš. Uve je gurnuo ruke u džepove. Zauzeo je malo opušteniji stav. I onda je Andeš ispričao. Čak je i Uve morao da se složi da to uprkos svemu zvuči prilično praktično. „A gde vam je plava šm…“, počeo je pošto je Andeš završio, ali se zau‐ stavio kada ga je Parvani šutnula u nogu. „Vaša devojka“, ispravio se. „Oh. Nismo više zajedno. Iselila se“, odgovorio je Andeš i pogledao u svoje cipele. Potom je objasnio kako se očigledno pomalo uzrujavala zbog toga što se Uve toliko svađao sa njom i psom. Ali ta uzrujanost je ipak bila tek poveta‐ rac u poređenju s njenom uzrujanošću kada je Andeš čuo da ga je Uve nazvao „cokula“, i pritom nije mogao da prestane da se smeje. „Njen novi dečko je došao ovamo po njene stvari. Izgleda da su već ne‐ koliko meseci održavali vezu iza mojih leđa.“ „Uh!“, izustiše Parvani, Džimi i Patrik uglas. „On vozi leksus“, dodao je Andeš. „UH!“, izusti Uve.

I tako se ispostavilo da su, kada se hronični pušač u beloj košulji tog po‐ podneva pojavio u uličici u pratnji policajca da zatraži od Uvea da oslobodi belu škodu iz zatočeništva, kako prikolica tako i bela škoda već iščezle bez traga. Uve je stajao pred svojom kućom ruku duboko zavučenih u džepove dok čovek u beloj košulji naposletku nije potpuno izgubio kontrolu, pa je počeo nepovezano da urla na njega. Uve je ponavljao kako pojma nema šta se dogodilo, ali je ljubazno napomenuo da se to najverovatnije uopšte ne bi dogodilo da je čovek u beloj košulji jednostavno poštovao tablu koja kaže da je automobilski saobraćaj u naselju zabranjen. Naravno, izostavio je po‐ jedinosti o tome da Andeš sasvim slučajno poseduje firmu za šlepovanje au‐ tomobila, i da je jedan od njegovih kamioneta pokupio škodu negde oko podne i ostavio je u jednoj velikoj šljunkari četrdeset kilometara od grada. A kada je policajac diskretno upitao zar zaista ništa nije video, Uve je po‐ gledao čoveka u beloj košulji pravo u oči i odgovorio: „Ne znam. Možda sam zaboravio. Pamćenje je loše u mojim godina‐ ma.“ Kada se policajac osvrnuo okolo, pa upitao zbog čega Uve dreždi tu na ulici usred dana kad već nema nikakve veze sa škodinim nestankom, Uve je samo nevino klimnuo glavom i začkiljio prema čoveku u beloj košulji. „I dalje nema ničeg dobrog na televiziji.“ Bes je toliko isisao boju iz čovekovog lica da je ono sada bilo, ako je moguće, još belje nego njegova košulja. Odjurio je odatle, psujući i pona‐ vljajući kako ovo nipošto „nije završeno“. I naravno da nije bilo. Samo ne‐ koliko sati kasnije Anita je otvorila vrata kuriru ekspresne pošte koji joj je doneo preporučeno pismo od vlasti, sa potpisom čoveka u beloj košulji. Sa tačnim vremenom i datumom „zbrinjavanja“. A sada je Uve stajao kraj Sonjine nadgrobne ploče i jedva iscedio iz sebe da mu je „žao“. „Ti se uvek toliko uznemiriš kada se svađam sa nekim, to dobro znam. Ali sada je tako kako je. Moraćeš jednostavno da me sačekaš neko vreme tamo gore, jer trenutno nemam vremena za umiranje.“ Zatim je iskopao staro, smrznuto ružičasto cveće iz stvrdnute zemlje, posadio novo, ustao, sklopio plastičnu stolicu i krenuo prema parkingu, usput mrmljajući nešto što je sumnjivo ličilo na „jer sada počinje rat, đavo me odneo“.

35 Čovek po imenu Uve i socijalna nekompetencija Kada je Parvani paničnog pogleda utrčala pravo u Uveovo predsoblje i na‐ stavila prema toaletu ne rekavši ni „dobro jutro“, Uve se isprva naravno zapitao kako je moguće da se nekom toliko akutno pripiški u dvadeset pro‐ kletih sekundi koliko je potrebno da se otpešači od njene do njegove kuće, da ne stigne ni da kaže dobro jutro kao pošten svet pre nego što utrči u klozet. Ali „ni pakao ne poznaje gnev kakav je u trudnice u nuždi“, jednom je Uveova supruga uprkos svemu obavestila Uvea. Zato je držao jezik za zubima. Susedi su govorili da je „kao potpuno druga osoba“ poslednjih dana. Govorili su da ga nikada ranije nisu videli toliko „angažovanog“, ali to je dođavola bilo samo zbog toga što se Uve nikada ranije nije angažovao u vezi sa njihovim potrebama, kako ih je Uve obavestio. A angažovan je bio oduvek, majku mu. Patrik je način na koji je u poslednja dvadeset četiri sata svaki čas hodao gore-dole između kuća i lupao na sva vrata uporedio sa nekim „veoma besnim robotom osvetnikom iz budućnosti“. Uve nije shvatao šta je time hteo da kaže. Ali je bilo kako bilo uveče sedeo kod Parvani i Patrika i de‐ vojčica satima u nizu dok je Patrik najbolje što je umeo pokušavao da nago‐ vori Uvea da ne ostavlja besne otiske prstiju na ekranu Patrikovog kompju‐ tera svaki put kada hoće nešto da pokaže. Džimi, Mirsad, Adrijan i Andeš su takođe sedeli tamo. Džimi je pokušao da privoli sve da Parvaninu i Patri‐ kovu kuhinju nazivaju „Zvezda smrti“ a Uvea „Dart Uve“. Uve nije razumeo šta to treba da znači, ali podozrevao je da je u pitanju neka potpuna idiotarija.

U početku je Uve predlagao da ponove Runeov trik i podmetnu marihu‐ anu u ostavu čoveka u beloj košulji. Parvani se ta ideja nije naročito dopala, pa su umesto toga počeli da rade na planu B. Ali prethodne večeri je Patrik konstatovao da sam ne može dalje da razradi ovaj plan. Stigli su do kraja puta. Uve je smrknuto klimnuo glavom, zatražio da pozajmi telefon od Parvani, otišao u drugu sobu i pozvao nekog. Nije da mu se to sviđalo. Već zato što, ako su u ratu, onda su u ratu. Parvani je izašla iz toaleta. „Jeste li spremni?“, upitao je Uve, kao da je očekivao da je ovo samo neka vrsta poluvremena. Klimnula je glavom, ali baš pre nego što su izašli kroz vrata ugledala je nešto u njegovoj dnevnoj sobi i zastala. Uve je stajao na vratima, ali je ipak dobro znao u šta gleda. „Jeste. Eh. Dođavola. Ma, ništa posebno“, promrmljao je i pokušao da je požuri kroz vrata. Pošto se nije pomerala, snažno je šutnuo dovratak. „Ionako je skupljao prašinu. Samo sam ga ostrugao i prefarbao i naneo novi sloj laka. Nije to ništa naročito, dođavola“, iritirano je mrmljao. „Oh, Uve“, prošaputala je Parvani. Uve se zanimao probnim šutiranjem praga. „Možemo da ga ostružemo i prebojimo ga u roze. Ako bude žensko, mislim“, promrmljao je. Onda se nakašljao. „Ili ako bude dečak. Danas je roze dozvoljeno i za dečake.“ Parvani je sa rukom na ustima posmatrala svetloplavi krevetac sa ogra‐ dicom. „Ako se sad rasplačete, nećete ga dobiti“, upozorio ju je Uve. A pošto je svejedno zaplakala, Uve je uzdahnuo: „To su ti žene“, okrenuo se i pošao niz ulicu. Čovek u beloj košulji ugasio je cigaretu cipelom i zalupao na Anitina i Runeova vrata nešto više od pola sata kasnije. I on je izgledao kao da kreće u rat. Sa sobom je imao tri mlađa čoveka odevena u bolničarsku odeću, kao da očekuje nasilan otpor. Kada mu je sitna ženica otvorila vrata, tri mladića su delovala za trunčicu posramljeno, ali je čovek u beloj košulji zakoračio prema njoj i razmahnuo papirom kao da u ruci drži sekiru.

„Vreme je“, obavestio ju je sa izvesnim nestrpljenjem i pokušao da uđe u predsoblje. Ali ona mu je stajala na putu. U meri u kojoj osoba njene veličine može ičemu da prepreči put. „Ne!“, rekla je ne mrdajući se sa mesta. Čovek u beloj košulji je zastao i osmotrio je. Umorno je zavrteo glavom prema njoj i protrljao nos, pritom ga spljoštivši toliko da je izgledao kao da mu je potpuno utonuo u lice. „Imali ste dve godine da ovo uradite na lakši način, Anita. Ali sada je odluka doneta. Jednostavno je tako.“ Ponovo je pokušao da prođe pored nje, ali Anita je ostala na svom pragu, nepomična poput drevnog kamena ispisanog runama na rubu neke divljačne litice. Duboko je udahnula ne skrećući pogled sa čoveka. „Kakva je to ljubav ako ostavite nekog kada postane teško? Ako ga na‐ pustite kada se pojavi otpor? Recite mi, kakva je to ljubav!“ U glasu joj se čulo tužno podrhtavanje na granici sloma. Čovek u beloj košulji je stisnuo usne. Nervi na obrazu su mu se ogorčeno trzali. „Rune polovinu vremena ne zna ni gde se nalazi, a istraživanje je poka‐ zalo…“ „Ali JA znam!“, prekinula ga je Anita i pokazala na tri bolničara. „JA ZNAM!“, vrisnula je na njih. Čovek u beloj košulji je ponovo uzdahnuo. „A ko će se brinuti za njega, Anita?“, upitao je retorički i zavrteo glavom. Zatim je koraknuo napred i pokazao trojici bolničara da krenu za njim u kuću. „Ja ću se brinuti o njemu!“, odvratila je Anita, pogleda mrkog kao po‐ morska grobnica. Čovek u beloj košulji samo je nastavio da vrti glavom i gura se pored nje. I tek tada je video siluetu koja se uzdizala iza nje. „I ja“, rekao je Uve. „I ja“, rekla je Parvani. „I ja!“, rekli su Patrik, Džimi, Andeš, Adrijan i Mirsad uglas i zakrčili dovratak gurajući jedan drugog. Čovek u beloj košulji je zastao. Oči su mu se suzile. Kraj njega se pojavila žena od oko četrdeset pet godina, kose prikuplje‐ ne u neuredan konjski rep, odevena u iznošene farmerke i pomalo preveliku

zelenu vetrovku. „Ja sam iz lokalnih novina i želela bih da postavim nekoliko pitanja“, rekla je podigavši diktafon. Čovek u beloj košulji ju je dugo posmatrao. Onda je pogledao Uvea. Zgledali su se. Pošto čovek u beloj košulji nije ništa govorio, novinarka je izvadila svežanj papira iz torbe. Tutnula mu ih je u ruke. „Ovo su svi pacijenti čije ste slučajeve vi i vaše odeljenje obradili pret‐ hodnih godina. Svi oni ljudi koji su, kao Rune, zbrinuti i smešteni u domove protivno svojoj volji i volji svojih bližnjih. Sve nepravilnosti do kojih je došlo u staračkim domovima u kojima ste vi bili odgovorni za zbrinjavanje. Sve tačke u kojima pravila nisu poštovana i u kojima se odstupilo od tačnih procedura za donošenje odluka“, saopštila je. Učinila je to tonom kao da mu predaje ključeve auta koji je upravo dobio na lutriji. Zatim je dodala sa osmehom: „Kada kao novinar istražujete rad birokratije, najlepše od svega je što se ispostavi da pravila birokratije uvek prve krše birokrate, znate.“ Čovek u beloj košulji nije je udostojio pogleda. I dalje je zurio u Uvea. Nijedan od njih nije ispustio ni glasa. Čovek u beloj košulji je polako stegnuo zube. Patrik se nakašljao iza Uvea i na štakama iskoračio iz kuće, pa pokazao glavom na hrpu papira u čovekovim rukama. „Inače, ako se pitate šta je to na vrhu, pa, to su sva vaša podizanja novca sa računa u poslednjih sedam godina. I sve vozne i avionske karte koje ste plaćali karticom i svi hoteli u kojima ste odsedali. Kao i istorija pretraga u vašem računaru. I sva vaša korespondencija imejlom, kako poslovna tako i privatna…“ Pogled čoveka u beloj košulji sada se naizmenično zadržavao na svakom od njih. Vilice su mu bile stegnute toliko da je koža oko njih pobe‐ lela. „Nije da tvrdimo da tu ima nečeg što biste želeli da tajite“, ljubazno se nadovezala novinarka. „Uopšte ne tvrdimo!“, uveravao ga je Patrik ozbiljno odmahujući glavom. „Ali znate…“, počela je novinarka, odsutno se češući po bradi. „Ako zaista prekopate nečiju prošlost…“, klimao je glavom Patrik. „Obično se o svakom pronađe nešto što bi taj neko želeo da zadrži u taj‐ nosti“, popustljivo se osmehivala novinarka.

„Nešto što bi najradije… zaboravio“, objasnio je Patrik i pokazao glavom na prozor dnevne sobe, gde se videla Runeova glava kako izviruje iz stolice. Unutra je televizor bio uključen. Kroz vrata se osećao miris tek skuvane kafe. Patrik je ispružio štaku i vrhom dotakao hrpu papira u čovekovom naručju, a sneg se rasuo po čovekovoj beloj košulji. „Da sam na vašem mestu, naročito bih obratio pažnju na te pretrage na internetu“, objasnio je. A zatim su svi samo stajali tamo, Anita i Parvani i ona novinarka i Patrik i Uve i Džimi i Andeš i čovek u beloj košulji i tri bolničara, u onoj vrsti tišine koja postoji samo nekoliko sekundi pre nego što svi igrači oko stola za poker koji su upravo uložili sve što imaju spuste karte na sto. Na kraju, posle niza trenutaka tokom kojih su se svi prisutni osećali kao da su gurnuti pod vodu bez vazduha, čovek u beloj košulji je polako počeo da prelistava papire u svom naručju. „Gde ste pronašli ova sranja?“, prošištao je, sve zgrčenijih ramena. „Na inter-NETU!“, zagrmeo je Uve iznenadno i besno, pa zakoračio iz Anitine i Runeove kuće sa pesnicama stegnutim kraj bokova. Čovek u beloj košulji je ponovo podigao glavu. Novinarka se nakašljala i uslužno pokazala na hrpu papira. „Možda ni u jednom od svih tih starih slučajeva i nema ničeg nezakoni‐ tog, ali moj glavni urednik je prilično siguran da će uz odgovarajuću medij‐ sku pažnju tvoje odeljenje ipak mesecima razvlačiti po sudovima. Možda i godinama…“ Ponovo je blago spustila ruku na čovekovo rame. „Zato mislim da će najlakše za sve biti da sada jednostavno odeš odavde“, prošaputala je. A tada je, na Uveovo iskreno iznenađenje, čovečuljak učinio upravo to. Okrenuo se i otišao, a tri bolničara su ga pratila. Zašli su za ugao i iščezli kao senke kada se sunce nađe u zenitu. Kao što zlikovci nestanu na kraju bajke. Novinarka je samozadovoljno klimnula glavom Uveu. „Jesam li rekla! Niko ne može da pobedi u prepirci sa novinarima!“ Uve je gurnuo ruke u džepove. „Ne zaboravite šta ste mi obećali“, iscerila se. Uve je ispustio zvuk kao kada pokušavate da otvorite drvena vrata vi‐ kendice a drvo na pragu je nabubrilo nakon poplave.

„Osim toga, jeste li pročitali pismo koje sam vam poslala?“, upitala je. Zatresao je glavom. „Učinite to!“, insistirala je. Uve je odgovorio nečim što je bilo „dobro, dobro“, ili možda samo silovit izdisaj kroz nos. Bilo je teško reći. Andeš je i dalje stajao pred kućom i klatio rukama neko vreme, dok naposletku nije odlučio da ih pomalo blentavo skrsti na stomaku. „Zdravo“, rekao je naposletku, a reč kao mu je jedva izašla iz grla punog šlajma. „Zdravo“, odgovorila je novinarka sa osmehom. „Ja sam… Uveov drugar“, rekao je Andeš, nekako kao da slogovi reči jure okolo u zamračenoj sobi i sudaraju se jedni sa drugima. „I ja sam“, odgovorila je novinarka sa osmehom. A onda je bilo onako kao što to obično biva sa takvim stvarima. Pre nego što je napustio kuću sat vremena kasnije, Uve je sedeo u dnevnoj sobi i dugo razgovarao sa Runeom prigušenim glasom. Naime, on i Rune su morali da „razgovaraju bez ometanja“, kako je Uve namršteno ob‐ jasnio dok je gurao Parvani, Anitu i Patrika u kuhinju. Da nije bila sigurna kako je to nemoguće, Anita bi se čak mogla zakleti da je narednih minuta nekoliko puta čula Runea kako se naglas smeje.

36 Čovek po imenu Uve i viski Teško je priznati kada niste u pravu. Naročito kada to važi za veoma dug period. Sonja je imala običaj da kaže kako je Uve samo jedan jedini put priznao da nije u pravu za sve te godine koje su proveli u braku, a to se dogodilo negde početkom osamdesetih godina, kada se složio sa njom oko nečeg za šta se ispostavilo da je netačno. Uve je s druge strane naravno tvrdio da je to prokleta laž. On je naime po definiciji zapravo priznao samo da ona nije u pravu, a ne i on. „Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću“, imala je običaj Sonja da kaže. „U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se išču‐ đavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“ Uve je naravno obično podozrevao da on predstavlja ta vrata navedena u primeru. A povremeno je čuo Sonju da mrmlja: „Ponekad se zapitam da li se išta može učiniti kad je i sam temelj nakrivo nasađen u zemlju od samog početka“, kada bi se naljutila na njega. Dobro je znao šta time hoće da kaže. „Samo sam rekla kako to sigurno zavisi od toga koliko dizel-motor košta. I koliko troši po kilometru, i tako dalje“, bezbrižno je rekla Parvani i

usporila sab pred crvenim svetlom, za to vreme stenjući u pokušajima da se bolje namesti u sedištu. Uve ju je pogledao sa beskrajnim razočaranjem, kao da uopšte nije slušala šta joj je govorio. On je ovde pokušavao da uputi trudnicu u neke suštinski važne stvari u vezi sa posedovanjem automobila. Objasnio joj je da se auto mora menjati na svake tri godine da se ne bi izgubio novac. Peda‐ goški je izložio kako je svakome ko išta zna poznato da se godišnje mora prelaziti dvadeset hiljada kilometara da bi se zaradilo na izboru dizel umesto benzinskog motora. A šta ona radi? Buni se, baš kao i obično. Počinje da sitniči kako se „valjda ne može uštedeti time što kupiš nešto novo“ i da to zavisi od toga „koliko auto košta“. A zatim je upitala: „A zašto?“ „Zato!“, odvratio je Uve. „Dobro, dobro, dobro“, rekla je Parvani i prevrnula očima na način koji je, kako je Uve podozrevao, značio da uopšte ne prihvata njegov autoritet u meri u kojoj bi to bilo razumno očekivati. „Moramo da napunimo rezervoar na putu do kuće“, rekla je pošto se upalilo zeleno svetlo. „I ovog puta ja plaćam, bez primedbi sa vaše strane“, dodala je. Uve je prekrstio ruke s nekim takmičarskim izgledom. „Šta vi i onaj nesposobnjaković obično sipate?“ „Molim? Pa valjda ovaj auto troši običan benzin?“, izustila je ne shvata‐ jući. Uve ju je pogledao kao da mu je upravo saopštila da namerava da sipa karamele u sab. „Dođavola, ne mislim na vrstu benzina. Na kojoj pumpi sipate?“ Skrenula je levo na raskrsnici četiri puta na tako nonšalantan način da se Uve pribojavao da će uz to u svakom trenutku početi da zvižduće. „Zar nije svaka pumpa dobra?“ „Ma, na kojoj pumpi imate KARTICU?“ Uve je ovo poslednje izgovorio sa takvom silinom da mu je čitavo telo poskočilo. Jer, koliko god oduvek bio skeptičan prema bankovnim i kredit‐ nim karticama, toliko mu se samo po sebi podrazumevalo da uvek ima ben‐ zinsku karticu. Jednostavno, tako se radi. Uzmeš vozačku dozvolu i nabaviš prvi auto, a zatim biraš lanac benzinskih pumpi, pa se držiš njega. Kada su u pitanju važne stvari poput marki automobila i benzinskih pumpi, ne može se tek tako tumarati okolo.

„Mi nemamo benzinsku karticu“, rekla je Parvani spokojno, kao da u tome nema ničeg lošeg. Uve je tako natušteno ćutke sedeo sledećih pet minuta da je ona uz mrvicu uznemirenosti u glasu naposletku pokušala upitavši: „Statoil?“ „Koliko tamo sada košta litar?“, sumnjičavo je odvratio Uve. „Nemam pojma“, odgovorila je iskreno. A Uvea je to naravno uzrujalo toliko da nije znao šta bi odgovorio. Deset minuta kasnije, Parvani je usporila sab i zaustavila se na parkingu sa druge strane ulice. „Sačekaću ovde“, rekla je. „Ne dirajte mi kanale na radiju“, odvratio je Uve. „Nipošto“, odvratila je ona, a lice joj se razvuklo u osmeh od one vrste koja je Uveu polako postajala sve mrskija. „Lepo je što se došli juče“, dodala je. Uve je odgovorio jednim od onih zvukova koji nisu toliko reči koliko pročišćavanje disajnih puteva. Potapšala ga je po kolenu. „Devojčice se obraduju kada dođete. Sviđate im se!“ Uve je izašao iz auta ne odgovorivši ništa. Jučerašnjoj večeri ništa nije falilo, toliko je mogao da prizna. Naravno, nije da je Uve smatrao neophod‐ nim da se Parvani toliko pravi važnom u kuvanju. Zapravo, meso, krompir i sos su dovoljni. Ali kad se već diže tolika dževa oko svega što ona radi, Uve bi možda mogao da prizna da je onaj pirinač sa šafranom donekle jestiv. Zaista, jeste. Zato je pojeo dve porcije. Mačka je pojela jednu i po. Posle večere, dok je Patrik prao sudove, trogodišnjakinja je zatražila da joj Uve pročita priču za laku noć pred spavanje. Uveu je, kako se ispostavi‐ lo, bilo veoma teško da se raspravlja sa tom malom napašću, jer ona, kako je izgledalo, nije prihvatala smislena objašnjenja, pa je nezadovoljno krenuo za njom kroz hodnik do njene sobe, seo kraj kreveta i čitao. Uz uobičajeno „uveovsko uživljavanje“, kako je to Parvani opisala. Pošto je trogodišnjaki‐ nja zaspala sa glavom upola oslonjenom na njegovu ruku, a upola na otvo‐ renu knjigu, Uveu nije preostalo ništa drugo nego da spusti kako nju tako i mačku u krevet i ugasi lampu. Na povratku kroz hodnik prošao je kraj sobe sedmogodišnjakinje. Ona je naravno sedela pred svojim računarom i nešto kucala po njemu. Izgleda da deca danas samo to i rade, zaključio je Uve. Ali Patrik mu je objasnio kako je „pokušavao da joj da novije igrice, ali ona hoće da igra samo tu“, što je ipak navelo Uvea da postane naklonjeniji kako sedmogodišnjakinji

tako i kompjuterskim igrama. Uve je cenio one koji nisu radili kako Patrik kaže. Okačili su crteže po svim zidovima njene sobe. Uglavnom crno-bele skice grafitnom olovkom. Nimalo loše, s obzirom na to da su stvorene pomoću krajnje oskudne precizne motorike i sposobnosti za logičko rasuđi‐ vanje jedne sedmogodišnjakinje, to bi Uve možda i mogao da prizna. Nijedan nije prikazivao ljude. Samo kuće. Uve ih je smatrao veoma simpa‐ tičnim. Ušao je u sobu i stao kraj nje. Podigla je pogled sa računara sa onim na‐ busitim izrazom lica koji je to dete izgleda uvek nosilo sa sobom, i nije baš delovala oduševljeno njegovim prisustvom. Ali pošto Uve nikako nije odlazio dalje, naposletku je pokazala na veliku prevrnutu plastičnu kutiju na podu. Uve je seo na nju. A ona je tiho počela da mu objašnjava kako se igra svodi na građenje kuća, a zatim i izgradnju gradova koji se sastoje od kuća. „Ja volim kuće“, tiho je promrmljala. Uve ju je pogledao. I ona je pogledala njega. Uve je pritisnuo prst na ekran i ostavio veliki otisak na njemu, pokazao na praznu površinu u gradu i pitao šta će se dogoditi ako bude pritisnula tu. Ona je pomerila pokazivač miša tamo i pritisnula, i gle, kompjuter je sagradio kuću na tom mestu. Uve je izgledao krajnje sumnjičavo. Zatim se bolje namestio na plastičnoj kutiji i pokazao na drugu praznu površinu. Dva i po sata kasnije pojavila se besna Parvani i zapretila da će im iščupati kabl ukoliko oboje istog trenutka ne budu otišli na spavanje. I dok je Uve stajao u dovratku nameravajući da krene, sedmogodišnjaki‐ nja ga je pažljivo uhvatila za rukav košulje i pokazala na crtež sa zida odmah kraj njega. „To je tvoja kuća“, prošaputala je, kao da tu tajnu dele samo ona i Uve. Uve je klimnuo glavom. To dvoje dece možda i nisu baš sasvim izgu‐ bljeni slučajevi, uprkos svemu. Ostavio je Parvani na parkingu, prešao ulicu, otvorio staklena vrata i zako‐ račio unutra. Kafić je bio prazan. Grejalica gore na plafonu kašljucala je baš kao da je ispunjena gustim dimom cigareta. Amel je stajao za šankom u umrljanoj košulji i brisao čaše belom krpom. Njegovo zdepasto telo bilo je skvrčeno, kao na kraju veoma dubokog udaha. Na licu mu se ocrtavala ona kombinacija duboke tuge i potpuno nerazumnog besa kakvom su izgleda

raspolagali samo muškarci njegove generacije iz njegovog dela sveta. Uve je zastao nasred prostorije. Dva čoveka su minut-dva odmeravala jedan drugog. Jedan od njih nije mogao da se natera da izbaci klinca homoseksu‐ alca iz kuće, a drugi očigledno nije mogao da se natera da ga zadrži. Uve je naposletku ukočeno klimnuo glavom sam za sebe, zakoračio napred i seo na barsku stolicu. Sklopio je šake na šanku i ozbiljno pogledao Amela. „Sada bi mi prijao onaj viski, ako se i dalje nudi.“ Amelov grudni koš se podigao i spustio u nekoliko odsečnih udisaja ispod flekave košulje. Isprva je izgledao kao da namerava nešto da kaže, ali se savladao. U tišini je završio sa brisanjem čaša. Presavio je krpu i stavio je pored aparata za espreso. Bez reči je nestao u kuhinji. Vratio se sa flašom na čijoj etiketi su se nalazila slova koja Uve nije uspeo da pročita i dve druge čaše. Spustio ih je na šank između njih dvojice. Teško je priznati da niste u pravu. Naročito kada to važi za veoma dug period.

37 Čovek po imenu Uve i gomila zamlata koje se trpaju u sve „Žao mi je zbog ovoga“, promuklo je izustio Uve. Očistio je sneg sa nadgrobne ploče. „Ali znaš kako je. Ljudi više nemaju nimalo poštovanja za granice pri‐ vatnosti. Utrče ti u kuću bez kucanja i razbaškare se tamo, već jedva imam mira i kada sam u klozetu, dođavola“, objašnjavao je dok je iskopavao smr‐ znuto cveće iz zemlje i gurao novo kroz sneg. Pogledao ju je kao da očekuje da će potvrdno klimnuti glavom. Naravno, nije to uradila. Ali mačka je sedela kraj Uvea u snegu i izgledala kao da se slaže u najvećoj mogućoj meri. Naročito sa tvrdnjom da više nema mira ni u klozetu. Ona novinarka Lena tog jutra je svratila do Uveove kuće i ostavila mu primerak novina. Na naslovnoj strani nalazila se njegova slika, na kojoj je izgledao nabusito. Održao je obećanje, pristao na intervju i odgovorio na njena pitanja. Ali nije nameravao da se osmehuje fotografu kao neki tamo magarac, to im je odlučno saopštio. „Intervju je fantastičan!“, ponosno ga je uveravala novinarka. Uve nije ništa odgovorio, ali ona izgleda uopšte nije obraćala pažnju na to. Izgledala je nestrpljivo, i samo što nije trupkala nogama u mestu. Gledala je na sat kao da nekud žuri. „Nikako ne bih želeo da vas zadržavam“, promrmljao je Uve. Kao odgovor je začuo potisnuti tinejdžerski kikot. „Andeš i ja idemo do jezera na klizanje!“ Uve je klimnuo glavom, prihvatio to kao potvrdu da je razgovor završen i zatvorio vrata. Novine je stavio ispod tepiha u predsoblju. Dobro će poslu‐

žiti da upiju sav onaj sneg i bljuzgavicu koju mačka i Mirsad svakodnevno unose. Kada se našao u kuhinji, bacio je u đubre reklame i besplatne novine koje mu je Adrijan ostavio sa dnevnom poštom, iako je Uve na svom sandu‐ četu velikim slovima čitko napisao: „Bez reklama, hvala!“ Očigledno da taj mangup nije naučio da čita takva slova kod Sonje dok je bio njen učenik. Ali to je naravno imalo veze s tim što onaj Šekspir nije ispisivao table, pret‐ postavio je Uve, i odlučio da pokupi i sve ostale papire koji su se vukli po kući, kada je već krenuo da se bavi time. Na dnu hrpe starih reklama na kuhinjskom stolu pročitao je pismo koje mu je poslala novinarka Lena. Ono koje je Adrijan doneo prvi put kada je pozvonio na Uveova vrata, a koje Uve još nije otvorio. „Tada je mangup barem pozvonio, a sada samo utrčava i istrčava, kao da živi ovde“, nezadovoljno je pomislio Uve i podigao pismo naspram ku‐ hinjske lampe, kao novčanicu čiju ispravnost želi da proveri. Zatim je izvadio kuhinjski nož iz fioke. Iako bi se Sonja razbesnela svaki put kada bi Uve otvarao pisma njime umesto da ode po nož za papir. Poštovani Uve, Nadam se da ćete mi oprostiti što na ovaj način stupam u kontakt sa vama. Lena iz novina me je obavestila da ne želite da se mnogo priča o svemu onome što se desilo, ali bila je ljubazna da mi ipak prosledi vašu adresu. Za mene je to bila krupna stvar, a ne želim da propustim da vam to i kažem, Uve. Poštujem što ne želite da mi do‐ zvolite da vam lično zahvalim, ali barem želim da vam predstavim nekoliko osoba koje će vam uvek biti zahvalne za vašu hrabrost i ne‐ sebičnost. Sve je manje ljudi poput vas. Hvala je premala reč. Pismo je potpisao čovek u crnom odelu i sivom kaputu koga je Uve podigao sa šina pošto se onesvestio. Novinarka Lena je ispričala Uveu da su lekari naknadno zaključili da su napadi nesvesti bili uzrokovani nekim kom‐ plikovanim moždanim oboljenjem. Da ga nisu otkrili i na vreme počeli da ga leče, kroz nekoliko godina bi mu došlo glave. „Dakle, vi ste mu zapravo dvaput spasli život“, kliknula je onim uzbuđenim tonom zbog kog bi Uve barem malčice zažalio što je nije ostavio zaključanu u garaži kada je već imao priliku.

Presavio je pismo i vratio ga u kovertu. Podigao je fotografiju. Pogled mu je uzvratilo troje dece, najstarije je bilo u tinejdžerskom dobu, a ostali sličnih godina kao Parvanina starija ćerka. Ili, možda ga i nisu baš gledala, uglavnom su bila raštrkana pri donjoj ivici fotografije, svako sa puškom na vodu u naručju, zacenjena od smeha, kako je izgledalo. Kraj njih je stajala plavokosa žena od oko četrdeset pet godina, sa širokim osmehom, ruku raši‐ renih nalik na neku veliku pticu grabljivicu, sa plastičnim kofama vode koje su pljuskale u obema rukama. Na dnu te gomile ležao je čovek u crnom odelu, ovaj put odeven u plavu polo majicu natopljenu vodom, bezuspešno pokušavajući da se odbrani od pljuska. Uve je bacio pismo zajedno sa reklamama, vezao kesu, stavio je kraj ulaznih vrata, vratio se u kuhinju, izvadio magnet iz najdonje fioke i stavio fotografiju na frižider. Odmah uz onaj šareni metež od crteža na kom ga je trogodišnjakinja nacrtala na putu kući iz bolnice. Uve je ponovo rukom očistio sneg, iako je prethodno već očistio sav sneg koji se mogao očistiti. „Pa, naravno, rekao sam im da bi ti možda želela malo da budeš na miru, dođavola, kao i svaka normalna osoba, ali znaš, ne vredi, ne slušaju oni“, nadureno i umorno je razmahnuo rukama prema ploči. „Zdravo, Sonja“, rekla je Parvani iza njega i veselo mahnula, dok su joj velike rukavice landarale na rukama. „Dlavo!“, sva srećna je ciknula trogodišnjakinja. „Kaže se zdravo“, ispravila ju je sedmogodišnjakinja. „Zdravo, Sonja“, govorili su i klimali glavama redom Patrik, Džimi, Adrijan i Mirsad. Uve je zatrupkao nogama da otrese sneg i klimnuo glavom mački kraj sebe, pa progunđao. „E, da. Mačku već znaš.“ Parvanin stomak sada je bio tako veliki da je izgledala kao neka ogromna kornjača kada je čučnula jednom rukom se oslanjajući na ploču a drugom na Patrikovu ruku. Nije da se Uve usuđivao da joj pomene tu slič‐ nost sa ogromnom kornjačom, razume se. Ipak postoje prijatniji načini da čovek sebi oduzme život. A on je već probao nekoliko. „Ovaj cvet je od Patrika, dece i mene“, rekla je ljubazno se osmehnuvši ploči. Zatim je spustila još jedan cvet i dodala: „A ovaj je od Anite i Runea. Mnogo vas pozdravljaju!“