Covek po imenu Uve - Fredrik Backman

cionalni razlog za to što još prvi put nije otvorio sastojao u tome što nije čuo zvono. Uve je sišao sa stoličice, pregazio preko najlona u dnevnoj sobi i otišao u predsoblje. Zar je toliko teško oduzeti sebi život a da te pritom niko ne uz‐ nemirava? A? Smatrao je da ne bi trebalo da bude tako. „Da?“, izustio je Uve dok je silovito otvarao vrata. Nesposobnjaković je trgnuo svoju veliku glavu i za dlaku uspeo da izbegne udarac posred lica. „Zdravo!“, veselo se razdra trudna strankinja kraj njega, sa oko pola metra nižeg nivoa. Uve prvo pogleda naviše u nesposobnjakovića, pa naniže u nju. Nespo‐ sobnjaković je bio zauzet pažljivim opipavanjem lica dlanovima, kao da je pokušavao da se uveri da su svi njegovi istureni delovi i dalje na svom mestu. „Ovo je za vas“, ljubazno je rekla trudnica i odmah ćušnula plavu pla‐ stičnu kutiju Uveu u ruke. Uve je izgledao skeptično. „To su kolači“, ohrabrujuće mu je rekla. Uve polako klimnu glavom. Kao potvrdu. „Baš ste se lepo obukli“, rekla mu je sa osmehom. Uve ponovo klimnu glavom. I tako su sve troje stajali tu kao da čekaju da neko drugi nešto kaže. Ona je naposletku pogledala nesposobnjakovića i ozlojeđeno zavrtela glavom. „Hoćeš li molim te prestati da čeprkaš lice, dragi?“, prošaputala je i munula ga u bok. Nesposobnjaković se trgnu, pogleda je i klimnu glavom. Onda je pogle‐ dao Uvea. Uve je pogledao trudnicu. Nesposobnjaković je pokazao na kutiju i ozario se. „Znate, ona je Iranka. Oni svuda nose svoju hranu.“ Uve ga je gledao belo. Nesposobnjaković poče da okleva. „Znate… zato se ja tako dobro slažem sa Irancima. Oni vole da kuvaju, a ja volim da…“, pokušao je da se izrazi uz pomalo preširok osmeh. Ućutao je. Uve je izgledao spektakularno nezainteresovano. „…jedem“, dovršio je nesposobnjaković misao. Delovao je pomalo kao da prstima pokušava da odsvira tuš na bubnju. A onda je pogledao trudnu strankinju i izgleda zaključio da to nije sjajna ideja.

Uve se sada okrenuo prema njoj. Sa umornim pogledom nekog ko se upravo okrenuo od deteta koje se prejelo slatkiša. „Da?“, ponovio je. Ona se protegla i položila ruke na stomak. „Samo smo hteli da se predstavimo, pošto smo sada susedi“, rekla je sa osmehom. Uve klimnu glavom kratko i koncizno. „Okej. Zdravo, zdravo.“ Pokušao je da zatvori vrata. Ona ga je sprečila rukom. „A hteli smo i da vam zahvalimo što ste prevezli prikolicu. To je bilo stvarno ljubazno od vas!“ Uve nešto progunđa. Preko volje je ponovo širom otvorio vrata. „Nema tu šta da se zahvaljuje.“ „Ali kako ne, to je bilo jako ljubazno“, pobunila se ona. Uve je bacio ne baš impresioniran pogled prema nesposobnjakoviću. „Hteo sam da kažem da tu nema šta da se zahvaljuje pošto bi odrastao čovek trebalo da bude u stanju da sam vozi prikolicu unazad.“ Nesposobnjaković ga je pogledao kao da uopšte nije siguran da li je to uvreda ili ne. Uve je odlučio da mu ne pomaže. Uzmakao je i ponovo pokušao da zatvori vrata. „Ja se zovem Parvani!“, rekla je trudna strankinja i zakoračila na prag. Uve je zurio u njeno stopalo, pa zatim pogledao u lice sa kojim je bilo povezano. Kao da ne uspeva da pojmi da je ona učinila tako nešto. „Ja se zovem Patrik!“, rekao je nesposobnjaković. Ni Uve ni Parvani nisu obratili pažnju na to. „Jeste li uvek ovako neljubazni?“, znatiželjno upita Parvani. Uve je delovao uvređeno. „Dođavola, ja nisam neljubazan.“ „Jeste pomalo neljubazni.“ „Ma, nisam!“ „Ne, ne, niste. Vaše reči su kao milovanje, zaista“, odvratila je ona na način zbog koga je Uve posumnjao da ona to uopšte ne misli ozbiljno. Na trenutak je pustio kvaku. I osmotrio kutiju sa kolačima u svojoj ruci. „Tako znači. Arapski kolači. Jesu li ukusni?“, promrmljao je naposletku. „Persijski“, ispravila ga je. „Molim?“ „Ja sam iz Irana. To znači da sam Parsi“, objasnila je.

„Parsi?“ „Da.“ „Pa, to vam se u svakom slučaju mora priznati“, 1 složio se Uve. Njen smeh ga je ostavio zatečenog. Kao da je u njoj bilo nečeg gazira‐ nog što je neko sipao prebrzo, pa se sada prelivalo preko svih rubova. Uopšte nije pristajao uz sav taj sivi beton i poravnate ploče. Bio je to bučan i razbarušen smeh koji nije mario za pravila i propise. Uve je koraknuo unazad. Stopalo mu se zalepilo za lepljivu traku kraj praga. Kada je ljutito pokušao da je otrese, otcepio je ugao najlona. Kada je pokušao da otrese traku i najlon, zateturao se unazad i povukao još veći komad. Besno je uspostavio ravnotežu. Ostao je da stoji na pragu kako bi se pribrao. Ponovo je zgrabio kvaku i pogledao uvis u nesposobnjakovića kako bi odmah promenio temu. „A šta ste vi?“ Nesposobnjaković je blago slegnuo ramenima i rasejano se osmehnuo. „Ja sam informatičar!“ Uve i Parvani su zavrteli glavama tako usaglašeno da se činilo kako su deo nekog programa u sinhronom plivanju. I zbog toga je Uve, iako sasvim preko volje, na nekoliko sekundi imao nešto manje loše mišljenje o njoj. Nesposobnjaković ovo kao da nije ni primetio. Umesto toga je radozna‐ lo posmatrao bušilicu koju je Uve čvrsto držao u drugoj ruci, prirodno i pomalo nonšalantno, kao što afrički pobunjenici obično drže automatsko oružje dok ih zapadnjački novinari intervjuišu trenutak pre nego što će zauzeti zgradu vlade. Pošto je nesposobnjaković završio sa posmatranjem, malo se nagnuo i zavirio u Uveovu kuću. „Šta to radite?“ Uve ga je odmerio pomalo onako kako i treba da odmerite nekog ko je upravo pitao „šta to radite“ čoveka koji stoji sa bušilicom u ruci. „Bušim.“ Parvani pogleda nesposobnjakovića i prevrnu očima, što bi Uveu bilo gotovo simpatično da njen stomak nije govorio o tome kako je uprkos svemu i po treći put dobrovoljno doprinela nastavljanju nesposobnjakoviće‐ ve kombinacije gena. „Ah, tako“, odvratio je nesposobnjaković i klimnuo glavom. Onda se ponovo nagnuo i zavirio unutra, posmatrajući pod dnevne sobe pažljivo obložen najlonom. Onda se ozario, pogledao Uvea i iskezio se. „Čovek bi pomislio da nameravate nekog da ubijete!“

Uve ga je ćutke posmatrao. Nesposobnjaković je pomalo neodlučno pročistio grlo. „Izgleda kao neki odlomak iz Dekstera, tako nešto“, rekao je uz više ne toliko siguran kez kao maločas. „To je jedna tv serija… o nekom tipu koji ubija ljude“, tiho je izustio nesposobnjaković i počeo cipelom da čeprka po spojevima ploča ispred Uveovih ulaznih vrata. Uve je zavrteo glavom. Nije bilo baš sasvim jasno na koji se to tačno deo nesposobnjakovićevog izlaganja odnosilo. „Imam posla“, kratko je rekao obraćajući se Parvani i čvršće uhvatio kvaku. Parvani je značajno munula nesposobnjakovića u bok. Nesposobnjako‐ vić je izgledao kao da skuplja hrabrost, čkiljeći u Parvani, pa je zatim po‐ gledao Uvea sa izrazom lica nekog ko kao da očekuje da svake sekunde čitav svet može da ospe paljbu po njemu. „Pa, ovaj, u stvari, došli smo zato što bih želeo od vas da pozajmim neke stvarčice…“ Uve podiže obrvu. „Kakve to ’stvarčice’?“ Nesposobnjaković se nakašlja. „Merdevine. I nimbuse.“ „Mislite, imbuse?“ Parvani je potvrdila glavom. Nesposobnjaković je izgledao začuđeno. „Pa valjda se kaže nimbus?“ „Imbus“, uglas su ga ispravili Parvani i Uve. Parvani mu je žustro klimnula glavom i slavodobitno pokazala na Uvea. „Jesam li ti rekla da se tako kaže!“ Nesposobnjaković promumla nešto nerazumljivo. „A on navalio ’nimbus pa nimbus’!“, podsmevala mu se Parvani. Nesposobnjaković je delovao pomalo poniženo. „Pa, u svakom slučaju nisam to govorio takvim glasom.“ „E, baš jesi!“ „E, nisam!“ „Baš JESI!“ „E, baš NISAM!“ Uve je preletao očima sa jednog na drugo kao neki veliki pas koji po‐ smatra dva miša koji mu ne daju da spava.

„E, baš jesi“, reklo je jedno od njih. „To ti kažeš“, odgovorilo je drugo. „Svi to kažu!“ „Svi nisu uvek u pravu!“ „Hoćemo li onda da guglamo?“ „Nego šta! Guglaj! Pogledaj na Vikipediji!“ „Onda mi daj tvoj telefon.“ „Koristi svoj telefon!“ „Tja! Nije kod mene!“ „Baš nezgodno!“ Uve je pogledao jedno od njih. Pa onda i drugo. Svađa se nastavljala. Kao dva mala pokvarena grejača za vodu koji uglas pište. „Gospode bože“, promrmljao je. Parvani je počela da ispušta neke zvuke, prvo sasvim tiho, pa sve glasni‐ je, dok na kraju nije počela da se razaznaje reč nimbus. Ponavljala ju je, kao za sebe, očigledno da bi nervirala nesposobnjakovića. Polazilo joj je za rukom. Nervirala je i nesposobnjakovića i Uvea. Uve se predao. Ušao je u predsoblje, skinuo sako, odložio bušilicu, obuo klompe i prošao pored njih dvoje na putu do šupe. Bio je prilično siguran da nisu ni primetili da je prošao tuda. I dalje ih je čuo kako brbljaju dok je izlazio unazad noseći merdevine. „Pa, pomozi mu, Patriče!“, povika Parvani pošto ga je ugledala. Nesposobnjaković je prihvatio merdevine u nekoliko trapavih pokreta. Uve ga je posmatrao kao da gleda slepca za volanom gradskog autobusa. I tek tada je Uve opazio da je u njegovom odsustvu još jedna osoba okupirala njegov plac. Runeova supruga Anita, s kraja ulice, stajala je pored Parvani i pažljivo posmatrala čitav spektakl. Uve je zaključio da jedino ima smisla da se pravi kako je ne primećuje. Osećao je da bi je sve drugo samo ohrabrilo. Dodao je nesposobnjakoviću cilindričnu kutiju sa uredno poređanim imbusima. „Auh, šta ih je“, zamišljeno izusti nesposobnjaković posmatrajući kutiju. „Koja veličina vam treba?“, upita Uve. Nesposobnjaković ga je pogledao onako kako to čine ljudi koji ne umeju dovoljno da kontrolišu svoje impulse da bi prećutali da kažu ono što su pomislili. „Ovaj… uobičajena veličina?“

Uve ga je posmatrao zaista, zaista, zaista dugo. „Za šta vam treba ovo?“, upitao je naposletku. „Da sklopim komodu iz Ikee koju smo razmontirali pred selidbu. A onda sam izgleda zaboravio gde sam ostavio nimbus“, rekao je nesposob‐ njaković, kako se čini, bez ikakvog stida. Uve pogleda u merdevine. Pa u nesposobnjakovića. „A ta komoda vam stoji na krovu kuće?“ Nesposobnjaković se isceri i zavrte glavom. „Aha, to ste pomislili! Ma, neee! Merdevine su mi potrebne zbog toga što nam se prozor na spratu zaglavio. Neće da se otvori.“ Ovo poslednje je izgovorio kao da Uve u suprotnom ne bi razumeo zna‐ čenje reči „zaglavio“. „Dakle, sada ćete pokušati da ga otvorite spolja?“, upitao je Uve. Nesposobnjaković je klimnuo glavom. Uve je izgledao kao da namerava da kaže još nešto, ali onda se predomislio. Okrenuo se prema Parvani. „A zbog čega ste zapravo vi ovde?“ „Moralna podrška“, zacvrkutala je. Uve nije izgledao naročito ubeđeno. Kao ni nesposobnjaković. Uveov pogled je preko volje odlutao do Runeove žene. Ona se nije po‐ merala. Činilo mu se kao da su godine prošle otkako ju je poslednji put video. Ili barem otkako ju je poslednji put zaista pogledao. Ostarila je. U današnje vreme kao da su svi nekako starili iza Uveovih leđa. „Da?“, izustio je Uve. Runeova žena se blago osmehnula i sklopila šake preko stomaka. „Pa, Uve, znaš da mi nije drago što te uznemiravam ovakvim stvarima, ali u pitanju su radijatori u našoj kući. Potpuno su hladni“, izgovorila je oprezno, osmehujući se naizmenično Uveu, nesposobnjakoviću i Parvani. Parvani i nesposobnjaković su joj uzvratili osmeh. Uve je pogledao svoj glomazni ručni sat. „Zar ovde više niko nema posao na kom bi trebalo da bude u ovo doba?“, zapitao se. „Ja sam penzionerka“, odvratila je Runeova žena, delujući kao da se izvinjava. „Ja sam na porodiljskom“, rekla je Parvani i bezbrižno se potapšala po stomaku. „Ja sam informatičar!“, rekao je nesposobnjaković. Uve i Parvani su ponovo sinhronizovano zavrteli glavama.

Runeova žena je ponovo prikupila snagu. „U svakom slučaju, mislim da nešto nije u redu sa radijatorima.“ „Jeste li ih prozračivali?“, upita Uve. Odmahnula je glavom i radoznalo ga pogledala. „Mislite da možda ima veze sa tim?“ Uve je prevrnuo očima. „Uve!“, zareža Parvani na njega, kao neka prekorna učiteljica. Uve se izbeči na nju. Uzvratila mu je na isti način. „Prestanite da budete neljubazni“, naredila je. „Dođavola, kad kažem da nisam neljubazan!“ Nije skretala pogled. On je nešto progunđao i vratio se do svojih vrata. Zapravo, smatrao je da je sada bilo dosta. Zaista je samo želeo da umre. Zašto ove lude to ne mogu da poštuju? Parvani je ohrabrujuće položila šaku na ruku Runeove žene. „Uve sigurno može da vam pomogne oko radijatora.“ „To bi bilo toliko ljubazno od tebe, Uve“, odmah je rekla Runeova žena i sva sinula. Uve je gurnuo ruke u džepove. Šutnuo je najlon koji se odvojio kraj praga. „Zar tvoj muž ne može da se pobrine za takve stvari u sopstvenoj kući?“ Runeova žena tužno odmahnu glavom. „Ne može, znaš, Rune je u poslednje vreme veoma bolestan. Kažu da je alchajmer. Znaš, više nije u stanju da se usredsredi na nešto na duže vreme. U kolicima je. Nije nam baš lako…“ Uve je klimnuo glavom u znak razumevanja. Kao da se podsetio nečeg o čemu mu je njegova žena govorila hiljadu puta, ali što je stalno iznova uspevao da zaboravi. „Dobro, dobro“, nestrpljivo je rekao. Parvani se upiljila u njega. „Ali, Uve, sada se zaista prizovite pameti!“ Uve je hitro pogleda kao da namerava da joj nešto odbrusi, ali je onda samo pogledao u zemlju umesto toga. „Valjda nije previše ako vas zamoli da odete do njih i ozračite im radija‐ tore?“, upitala je Parvani, odlučno skrstivši ruke preko stomaka. Uve odmahnu glavom. „Radijatori se ne ozračuju, nego pro-zra-ču-ju… Isuse.“ Podigao je glavu i odmerio sve troje.

„Zar nikada niste prozračivali radijator?“ „Ne“, bezbrižno je odgovorila Parvani. Runeova žena je pomalo bojažljivo pogledala nesposobnjakovića. „Nemam pojma o čemu govore“, mirno joj je rekao. Runeova žena je očajno klimnula glavom. Ponovo je pogledala Uvea. „To bi bilo strašno ljubazno od tebe, Uve, ako ti nije prevelika smetnja…“ Uve je stajao i zurio u prag. „O tome je možda trebalo razmišljati pre onog prevrata u udruženju stanara“, rekao je tiho, kao da su se reči sporadično pojavile usred diskret‐ nog kašljucanja. „Šta?“, upita Parvani. Runeova žena se nakašlja. „Ali, Uve, molim te, nije to bio nikakav prevrat…“ „Nego šta je“, tvrdoglavo odvrati Uve. Runeova žena uputi Parvani tužan osmeh. „Pa, znate, Rune i Uve se nikada nisu baš sjajno slagali. Pre nego što se razboleo, Rune je postao predsednik udruženja stanara. A pre toga je pred‐ sednik bio Uve. A kada je Rune izabran, između njega i Uvea je došlo do sukoba, može se reći.“ Uve podiže glavu i prekorno uperi kažiprst u nju. „Prevrat! Eto šta je to bilo!“ Runeova žena je klimnula glavom Parvani. „Da, eto, Rune je pre skupštine stanara prikupljao glasove za svoj predlog da promenimo sistem grejanja u svim kućama, dok je Uve…“ „A šta, dođavola, Rune zna o sistemima grejanja? A?“, besno poče Uve, ali jedan Parvanin pogled bio je dovoljan da zaključi kako bi najbolje bilo da ne dovrši tu misao. Runeova žena klimnu glavom. „Ne, ne, tu si svakako u pravu, Uve. Ali bilo kako bilo, on je sada veoma bolestan, pa… valjda više i nije toliko važno.“ Donja usna joj je podrhtavala. Onda se pribrala, ponosno ispravila glavu i nakašljala se. „Oni tamo iz socijalnog su rekli da će mi ga odvesti i smestiti u neki dom“, izustila je. Uve je ponovo gurnuo ruke u džepove i odlučno koraknuo unazad preko praga. Bilo mu je već dosta svega ovoga.

Međutim, nesposobnjaković je izgleda u međuvremenu odlučio da je krajnje vreme za promenu teme razgovora, kako bi se atmosfera malo raz‐ vedrila, pa je pokazao na pod u Uveovom predsoblju. „Šta vam je to?“ Uve se okrenuo prema delu poda sa kog je najlon bio sklonjen. „Izgleda kao da ovde na podu imate… tragove guma. Zar vozite bicikl po kući?“, upitao je nesposobnjaković. Parvanin pogled je budno pratio Uvea dok je pravio još jedan korak unazad ka predsoblju, kako bi nesposobnjakoviću zaklonio pogled. „Nije to ništa.“ „Ali lepo se vidi da je…“, počeo je nesposobnjaković zbunjeno. „To je od Uveove supruge Sonje, ona je…“, ljubazno ga je prekinula Runeova žena, ali jedva da je stigla da izgovori ime Sonja pre nego što je Uve prekinuo nju tako što se iznenada okrenuo sa slepim besom u očima: „Sad je bilo dosta! Ima da UMUKNEŠ!“ Sve četvoro su ućutali, skoro podjednako šokirani. Uveu su šake podrh‐ tavale kada je zakoračio u predsoblje i zalupio vrata za sobom. Čuo je Parvanin meki glas kako napolju pita Runeovu ženu „o čemu se tu radi“. Potom je čuo Runeovu ženu kako pomalo nervozno traži prave reči, da bi se iznenada brecnula: „Uh, uh, biće najbolje da idem kući. Što se tiče toga o Uveovoj supruzi… uh, zaboravite. Matore tetke kao što sam ja previše pričaju, znate…“ Uve je čuo kako se usiljeno nasmejala, a potom i kako se njeni spori, sitni koraci užurbano udaljavaju iza ugla njegove šupe. Malo kasnije su otišli i trudnica i nesposobnjaković. I u Uveovom predsoblju je ostala samo tišina. Klonuo je na stoličicu otežano dišući. Ruke su mu se tresle kao da stoji u rupi u ledu. U grudima mu je lupalo. To mu se u poslednje vreme događa‐ lo sve češće. Nekako je morao da guta vazduh, poput ribe na suvom. Lekar iz preduzeća mu je rekao da je to hronično, i da ne bi trebalo da se uzrujava. Lako je to njemu da kaže. „Bilo bi lepo da odete kući i malo se odmorite“, rekli su mu šefovi na poslu. „S obzirom na to da vam je srce malo popustilo i sve ostalo.“ Nazvali su to prevremenim odlaskom u penziju, ali su mogli mirne duše da to nazovu i pravim imenom, po Uveovom mišljenju. Zreo je za staro gvožđe. Tri četvrtine veka je proveo na istom poslu, i eto na šta je na kraju spao: „Srce vam je malo popustilo.“

Uve nije bio siguran koliko je dugo tako sedeo na stoličici sa bušilicom u ruci, dok mu je srce lupalo tako da je osećao puls unutar glave. Na zidu kraj ulaznih vrata visila je fotografija Uvea i Uveove supruge Sonje. Stara skoro četrdeset godina. To je onda kada su autobusom putovali po Španiji. Imala je crvenu haljinu na sebi, bila je preplanula i izgledala je srećno. Uve je stajao kraj nje i držao je za ruku. Uve je tamo sedeo sigurno čitav sat i samo zurio u tu sliku. Od svega za šta bi mogao da pomisli kako će mu najviše nedostajati u vezi sa njom, upravo bi to stvarno najradije ponovo uradio. Držao bi je za ruku. Ona bi na neki poseban način savila kažiprst unutar njegovog dlana, kao da ga skriva tu. A on bi tada osetio kao da ništa na celom svetu nije nemoguće. Od svega što bi mu moglo nedostajati, upravo to mu je nedostajalo najviše. Polako je ustao. Ušao je u dnevnu sobu. Popeo se na merdevine. I onda je jednom zasvagda pričvrstio svoju kuku. Ponovo je sišao sa merdevina i posmatrao rezultat. Otišao je u predsoblje i obukao sako. Proverio je da li se koverta nalazi u unutrašnjem džepu. Imao je pedeset devet godina. Pogasio je sve lampe. Oprao je šolju od kafe. Okačio je kuku u dnevnoj sobi. Bio je spreman. Uzeo je konopac sa čiviluka u predsoblju. Pažljivo je poslednji put na‐ dlanicom prešao preko njenih kaputa. Onda je ušao u dnevnu sobu, napra‐ vio omču od konopca i okačio je o kuku, popeo se na stoličicu i zavukao glavu u omču. Odgurnuo je stoličicu nogom. Sklopio je oči i osetio kako mu se konopac steže oko vrata poput čelju‐ sti neke velike zveri.

8 Čovek po imenu Uve i hod očevim stopama Verovala je u sudbinu. I da te svi putevi kojima koračaš kroz život na ovaj ili onaj način „vode ka onome za šta si predodređen“. Uve bi naravno obično samo promrmljao nešto nerazumljivo i odjednom postajao strašno zauzet zavrtanjem nekog šrafa ili tako nečim kada bi ona počela da zvoca o tome. Ali nije joj protivrečio. Za nju je to možda bilo „nešto“, u to se on nije mešao. Ali za njega je bio „neko“. Čudno je ostati bez roditelja sa šesnaest godina. Izgubiti svoju porodicu mnogo pre nego što ćeš uspeti da zasnuješ novu kojom ćeš je zameniti. To je sasvim posebna vrsta usamljenosti. Uve je odradio svoje dve nedelje na pruzi. Vredno i uz svest o dužnosti. I na sopstveno iznenađenje, ubrzo je otkrio da mu se to dopada. Bilo je nečeg oslobađajućeg u obavljanju posla. Kada na nečemu radiš, a zatim vidiš rezultat. Uveu škola nikada nije bila zaista mrska, ali nije baš ni shvatao čemu je služila. Voleo je matematiku, ali već se nalazio dva razreda ispred svojih vršnjaka. A istinu govoreći, za ostale predmete ga i nije bilo briga. Ovo ovde je bilo nešto sasvim drugačije. Nešto što mu je mnogo više odgovaralo. Kada je poslednjeg dana izašao iz smene, bio je namršten i potišten. Ne samo zbog toga što je trebalo da se vrati u školu već i zato što mu je tek tada palo na pamet da ne zna kako će se izdržavati. Otac je naravno bio dobar na mnogo načina, ali kao što je već rečeno, nije mu ostavio drugo na‐ sledstvo osim oronule kuće, starog saba i glomaznog ručnog sata. A nikakva crkvena milostinja ne dolazi u obzir, to neka bude prokleto jasno onom Bogu. Uve je to zapravo rekao naglas, dok je stajao sam u svlačionici, možda obraćajući se kako Bogu tako i samom sebi.

„Ako si mi već oduzeo majku i oca, pare možeš da zadržiš!“, zarežao je prema tavanici. Onda je spakovao svoje stvari i otišao. Uve naravno nikada nije saznao da li ga je čuo Bog, ili možda neko drugi. Ali kada je izašao iz svlačionice, tamo ga je čekao čovek iz direktorove kancelarije. „Uve?“, upitao je. Uve je potvrdio glavom. „Direktor ti poručuje da si dobro radio ove dve nedelje“, kratko mu je saopštio čovek. „Hvala“, odvratio je Uve i krenuo. Čovek ga je blago uhvatio za ruku. Uve je zastao. „Direktor pita da li bi možda želeo da nastaviš da dobro radiš ovde.“ Uve je stajao i ćutke posmatrao čoveka. Možda najviše da bi video je li u pitanju neka šala. Onda je polako klimnuo glavom. Pošto je napravio nekoliko koraka, čovek je doviknuo za njim. „Direktor je rekao da si isti otac!“ Uve se nije okrenuo. Ali je koračao uspravnije. I tako se dogodilo da je ostao u očevim starim radnim cokulama. Radio je vredno, nikada se ne žaleći, nikada nije bio bolestan. A matorci iz smene su ga naravno smatrali ćutljivim, pomalo i čudnim, jer nije hteo da sa njima ode na pivo posle rada, a nije delovao ni naročito zainteresovan za žene, što je već samo po sebi bilo dovoljno neobično. Ali on je bio sin svog oca, a niko od njih nije imao nikakvih neraščišćenih računa sa njegovim ocem. Ako bi neko zamolio Uvea da mu pomogne, on bi mu pomogao, ako bi ga neko zamolio da zamene smene, pristao bi bez žalbi. S vremenom su mu svi radnici u smeni dugovali po uslugu ili dve. I tako su ga prihvatili. Kada se jedne noći stari kamion koji su koristili za prevoz duž pruge po‐ kvario dvadesetak kilometara od grada, tokom najgore kišne oluje te godine, Uve je uspeo da ga popravi, koristeći samo šrafciger i pola rolne izolir-trake. I otad je po mišljenju bilo kog od tipova sa pruge bio sasvim u redu. Uveče bi Uve spremao kobasice i krompir. Sedeo bi za kuhinjskim stolom i zurio kroz prozor. Čeprkao po hrani. Naposletku bi ustao, poneo tanjir i izašao, pa seo u sab i jeo tamo. Sledećeg dana bi ponovo otišao na posao. I to mu je bio život. Cenio je rutine. Dopadalo mu se da uvek zna šta može da očekuje. Posle očeve smrti je u sve većoj meri počeo da pravi razliku između ljudi koji rade ono što bi

trebalo i onih koji to ne rade. Ljudi koji rade i onih koji samo pričaju. I tako je Uve pričao sve manje, a radio sve više. Nije imao prijatelje. Ali s druge strane, ni prave neprijatelje. Barem ako se ne računa Tom, koji se, pošto je imenovan za predradnika, trudio da Uveu zagorča život čim bi mu se za to pružila prilika. Davao bi mu najprlja‐ vije i najteže radne zadatke, vikao je na njega, podmetao mu nogu za doruč‐ kom, slao ga pod vagone pa ih pokretao dok je Uve ležao nezaštićen na pruzi. Kada bi Uve u strahu odskočio u stranu, Tom mu se podrugljivo smejao i urlao za njim: „Pazi se da ne prođeš kao tvoj matori!“ Uve je saginjao glavu i držao jezik za zubima. Nije smatrao pametnim da izazove čoveka više nego dvostruko krupnijeg od sebe. Svakog dana je išao na posao i obavljao svoju dužnost, a pošto je to bilo dovoljno dobro za Uveovog oca, onda je bilo dovoljno dobro i za njega, smatrao je. Ostale kolege su naučile da ga poštuju zbog toga. „Onaj ko ne govori mnogo, veoma retko lupa gluposti, kako je tvoj otac imao običaj da kaže“, rekao mu je jedan stariji kolega jednog popodneva kraj pruge. Uve je potvrdio glavom. Postojali su oni koji to razumeju, i oni koji ne razumeju. I tako je bilo i onih koji su razumeli ono što je Uve uradio tog dana u di‐ rektorovoj kancelariji, baš kao i onih koji to nisu razumeli. Bilo je to skoro tačno dve godine posle očeve sahrane. Uve je taman bio napunio osamnaest godina, a Toma su ukebali zbog toga što je ukrao novac iz kondukterske kase u jednom vagonu. Niko drugi osim Uvea nije ga video kako uzima novac, ali su se on i Uve jedini nalazili kraj vagona kada je novac nestao. A kao što je jedan ozbiljan čovek iz direktorove kancelarije objasnio Uveu pošto je njemu i Tomu naređeno da se tamo pojave, niko na svetu ne bi mogao da pomisli kako je Uve kriv. Što naravno i nije bio. Uvea su smestili na stolicu u hodniku ispred direktorove kancelarije. Sedeo je tamo petnaest minuta pogleda uperenog u pod pre nego što su se vrata otvorila. Tom je iskoračio sa pesnicama toliko odlučno stisnutim da mu je koža pobelela od nedostatka krvi sve do podlaktica, i sve vreme po‐ kušavajući da pogleda Uvea u oči. Uve je samo nastavio da zuri u pod, čak i kada su ga uveli u direktorovu kancelariju. Unutra je nekoliko ozbiljnih ljudi u odelima sedelo i stajalo po celoj prostoriji. Sam direktor se klatio na stolici za svojim radnim stolom, dok mu je boja lica svedočila o tome da je isuviše ljut da bi mirno sedeo. „Hoćeš li da sedneš, Uve?“, upitao je naposletku jedan od ljudi u odelima.

Uve ga je pogledao u oči, znao je ko je. Otac mu je jednom popravio auto. Plavu opel mantu. Sa velikim motorom. Ljubazno se osmehnuo Uveu i kratko pokazao na stolicu usred prostorije. Kao da želi da mu pokaže da je sada među prijateljima i može da se opusti. Uve je odmahnuo glavom. Čovek sa opel mantom mu je klimnuo glavom pun razumevanja. „Dobro, de. Ovo je čista formalnost, Uve. Niko ovde ne misli da si ti uzeo novac. Treba samo da kažeš ko je to učinio.“ Uve je gledao u pod. Prošlo je pola minuta. „Uve?“, oglasio se čovek sa opel mantom. Uve nije odgovorio. Na kraju je tišinu nestrpljivo prekinuo direktorov duboki glas. „Odgovori na pitanje, Uve!“ Uve je stajao ćutke. Gledao u pod. Izrazi na licima ljudi u odelima oko njega menjali su se od ubeđenih do blago zbunjenih. „Uve… ti shvataš da moraš da odgovoriš na pitanje. Jesi li ti uzeo novac?“, upitao je čovek sa opel mantom. „Nisam“, odgovorio je Uve sigurnim glasom. „Pa ko je onda?“ Uve je ćutao. „Odgovori na pitanje!“, naredio je direktor. Uve je podigao glavu. Stajao je potpuno uspravno. „Nisam od onih koji govore o tome šta drugi rade“, rekao je. U prostoriji je tišina vladala barem nekoliko minuta. „Ali, Uve, razumećeš… da ako nam ti ne kažeš ko je to uradio, a mi imamo jednog ili više drugih svedoka koji kažu da si to uradio ti, bićemo prinuđeni da pretpostavimo kako si ti to uradio“, rekao je čovek sa opel mantom, sada više ne toliko ljubazno. Uve je klimnuo glavom. Ali nije rekao više ništa. Direktor ga je odme‐ ravao kao da pokušava da prozre blef u igri kartama. Uveovo lice je ostalo nepomično. Direktor je smrknuto klimnuo glavom. „Možeš da ideš.“ I Uve je otišao. Kada se Tom petnaest minuta ranije našao u direktorovoj kancelariji, odmah je svalio krivicu na Uvea. U toku popodneva su se iznenada pojavila dva mladića iz Tomove smene, željni, kako se to često događa kod mladih, da budu prihvaćeni od starijih, i ustvrdila da su sopstvenim očima videli

Uvea kako uzima novac. Da je Uve pokazao na Toma, imali bi situaciju da njegova reč stoji protiv njihove. Ali sada se na jednoj strani nalazila njihova reč, a na drugoj samo ćutanje. I tako mu je sledećeg jutra predradnik rekao da isprazni ormarić i pojavi se u direktorovoj kancelariji. Tom je stajao kraj vrata u svlačionici i podrugljivo mu se kezio dok je prolazio kraj njega. „Lopov“, prošištao je Tom. Uve je prošao pored njega ne podižući pogled. „Lopov! Lopov! Lopov!“, veselo je počeo da skandira jedan mlađi kolega koji je svedočio protiv Uvea sa drugog kraja svlačionice, sve dok ga jedan od starijih radnika iz smene, koji je bio dobar prijatelj sa Uveovim ocem, nije ćušnuo preko uva, tako da je zaćutao. „LOPOV!“, još glasnije je demonstrativno povikao Tom, i ta reč je Uveu odzvanjala u glavi nekoliko dana potom. Uve je bez osvrtanja izašao na večernji vazduh. Duboko je udahnuo. Bio je van sebe od besa, ali ne zbog toga što su ga nazvali lopovom. Nikada neće postati jedan od onih ljudi kojima je stalo do toga kako ih drugi ljudi zovu. Ali sramota zbog toga što je izgubio posao kome je njegov otac po‐ svetio čitav život pekla ga je kao usijano gvožđe u grudima. Imao je dovoljno vremena da porazmisli o svom životu tokom šetnje do kancelarije, kuda se poslednji put uputio sa radnom odećom smotanom u gužvu u rukama. Dopadalo mu se da radi ovde. Pošteni radni zadaci, pošten alat, pravi posao. Odlučio je da će, pošto policija obavi ono što inače rade sa lopovima u ovim situacijama, pokušati da ode negde gde bi mogao da dobije nov posao poput ovog. U tom slučaju će možda morati da otputuje daleko, pomislio je. Pretpostavljao je kako je za krivični dosije potrebna po‐ prilična udaljenost kako bi izbledeo toliko da se više niko ne obazire na njega. Ali s druge strane, nije bilo ničeg što bi ga zadržavalo ovde. Nije imao ništa što bi ga igde zadržalo, uvideo je. Ali barem nije postao jedan od onih koji pričaju o tome šta drugi rade. Nadao se da će mu zbog toga otac progledati kroz prste za to što je izgubio posao, kada se jednom ponovo budu videli. Morao je da sedi na stolici u hodniku skoro četrdeset minuta sve dok se nije pojavila neka starija žena u strogoj crnoj suknji i sa špicastim naočari‐ ma, i rekla mu da može da uđe u kancelariju. Zatvorila je vrata za njim. Ostao je da stoji sam usred prostorije, sa radnom odećom u naručju. Direk‐ tor je sedeo za svojim stolom sa šakama skrštenim pred sobom. Posmatrali

su jedan drugog toliko dugo da bi mogli da posluže kao veoma zanimljiva slika u nekom muzeju. „Tom je uzeo onaj novac“, rekao je direktor. Nije to izgovorio kao pitanje. Već kao tvrdnju. Uve nije ništa odgovorio. Direktor je klimnuo glavom. „Ali muškarci iz tvoje porodice nisu od onih koji pričaju.“ Ni to nije bilo pitanje. I Uve ponovo nije odgovorio. Ali direktor je pri‐ metio da se malo isprsio kod reči „muškarci iz tvoje porodice“. Direktor je ponovo klimnuo glavom. Stavio je naočare, pogledao hrpu papira i počeo nešto da zapisuje na jednom od njih. Kao da je Uve tog tre‐ nutka iščezao iz prostorije. Uve je stajao pred njim toliko dugo da više stvarno nije bio načisto da li je direktor zaista bio svestan njegovog prisu‐ stva. Naposletku se tiho nakašljao. Direktor je podigao glavu. „Da?“ „Ljude čini ono što rade. A ne ono što govore“, rekao je Uve. Direktor ga je iznenađeno posmatrao. Bilo je to više reči odjednom nego što je iko u železnici čuo mladića da izgovori još otkako je počeo sa radom pre dve godine. Istinu govoreći, ni Uve nije znao otkud mu to. Samo je osetio da se to mora reći. Direktor je ponovo pogledao naniže, u hrpu papira. Nešto je zapisao na jednom od njih. Dodao mu ga je preko stola. Pokazao je Uveu da se potpiše ispod. „To je potvrda da si svojevoljno dao otkaz“, rekao je. Uve je potpisao. Ispravio se sa nepokornim izrazom na licu. „Sada možete da im kažete da uđu, spreman sam.“ „A kome to?“, upita direktor. „Policiji“, odgovorio je Uve, pesnica čvrsto stisnutih kraj bokova. Direktor je žustro odmahnuo glavom i vratio se prekopavanju svoje hrpe papira. „Čini mi se da su se ta svedočenja negde izgubila u ovom metežu.“ Uve se premeštao sa noge na nogu, ne znajući tačno kako da razume tu informaciju. Direktor mu je odmahnuo jednom rukom ne gledajući ga. „Možeš da ideš.“ Uve se okrenuo. Zakoračio je u hodnik. Zatvorio vrata za sobom. Osetio se potpuno smućeno. Baš kada je stigao do izlaza, žustrim korakom ga je sustigla žena koja ga je pustila unutra, i ćušnula mu papir u ruku pre nego što je stigao da se usprotivi.

„Direktor vam poručuje da ste upravo zaposleni kao noćni čistač u vo‐ zovima koji dolaze iz grada, javite se tamo predradniku sutra rano ujutru“, rekla je grubo. Uve je zurio u nju. Pa zatim u papir. Nagnula se ka njemu. „Direktor vam poručuje da niste uzeli onaj novčanik kada vam je bilo devet godina. I da se može zakleti da ni sada niste uzeli ništa. I da bi ’radije pustio da ga đavo odnese’ nego što bi preuzeo odgovornost za isterivanje sina jednog poštenog čoveka na ulicu, i to samo zato što mu je i sin pošten.“ I tako je Uve dve godine radio kao noćni čistač. A da toga nije bilo, nikada ne bi izašao iz svoje smene tog jutra i nikada ne bi ugledao nju. Sa crvenim cipelama i zlatnim brošem i svom tom zlatnosmeđom kosom. I tim njenim smehom koji će ga ostatak života terati da se oseti kao da mu nešto tabana uzduž i popreko po grudima. Često je govorila „svi putevi te vode ka onome za šta si predodređen“. Za nju je to možda bilo nešto. Ali za Uvea je bio neko.

9 Čovek po imenu Uve prozračuje radijator Kažu da mozak radi brže dok pada. Kao da iznenadna eksplozija energije kretanja primorava mentalne kapacitete da se ubrzaju u obimu koji stvara utisak da se okolni svet kreće poput usporenog filma. I tako je Uve imao dovoljno vremena da razmisli. Pre svega o radijato‐ ru. Jer naravno, postoji ispravan i pogrešan način da se nešto uradi, kao što svako zna. A iako je prošlo već nekoliko godina, i mada Uve sada već nije mogao tačno da se seti koji je tačno način smatrao ispravnim kada je došlo do prepirke o tome koji sistem centralnog grejanja udruženje stanara treba da izabere, u svakom slučaju se jasno sećao da je Runeov predlog bio po‐ grešan. A naravno da se nije radilo samo o sistemu centralnog grejanja. Rune i Uve su se dotad poznavali već skoro četrdeset godina, od čega su barem tri‐ deset sedam proveli u neslozi. Istinu govoreći, Uve se nije sećao kako je sve počelo. Nije to bila jedna od onih svađa kod kojih se sećate toga, već pre od onih svađa u kojima se svi ti sitni sukobi na kraju toliko isprepliću da je svaka nova izgovorena reč već unapred minirana toliko da više ne možete ni da otvorite usta a da time ne izazovete ponovnu eksploziju najmanje četiri stara sukoba. Bila je to jedna od onih svađa koje se samo nastavljaju, nastavljaju i nastavljaju. Dok se jednog dana jednostavno ne završe. Zapravo, i nije zaista bila reč o automobilima. Ali Uve je vozio sab. A Rune je vozio volvo. Trebalo je da svi shvate da to neće dugo potrajati. Pa ipak, u početku jesu bili drugari. Ili barem drugari u meri u kojoj su ljudi poput Uvea i Runea uopšte sposobni za tako nešto. Razume se, sve je to

bilo uglavnom zbog njihovih supruga. Sve četvoro su se istovremeno dose‐ lili u ovaj kraj, a Sonja i Anita su trenutno postale najbolje prijateljice, kako to samo mogu žene udate za muškarce poput Uvea i Runea. Uve se sećao da mu Rune nije bio mrzak barem onih prvih godina, toliko je mogao da prizna. Njih dvojica su zajedno oformili upravu udruže‐ nja stanara. Uve je bio predsednik, a Rune potpredsednik. I njih dvojica su se držali zajedno kada je opština htela da poseče šumu iza Uveove i Runeove kuće kako bi sagradila još kuća. Opština je naravno tvrdila da su planovi za izgradnju postojali godinama pre nego što su se Rune i Uve uselili u svoje kuće, ali sa takvom argumentacijom nisu mogli mnogo da postignu kod Runea i Uvea. „Ovo je rat, ništarije!“, zaurlao je Rune na njih preko telefona. I zaista je bio. Krenule su žalbe i pozivi na sud i peticije i dopisi u novinama. I godinu i po kasnije opština je odustala i umesto toga počela gradnju na nekom drugom mestu. Te večeri su Rune i Uve popili po čašicu viskija u Runeovom dvorištu. Zapravo i nisu bili naročito srećni zbog pobede, kako su njihove supruge re‐ zignirano primetile. Obojica su pre bili razočarani zbog toga što je opština tako brzo odustala. Prethodnih osamnaest meseci bili su najzabavniji u ži‐ votima obojice. „Zar nema više nikog ko je spreman da se bori za svoje principe?“, čudio se Rune. „Baš nikog“, odgovorio mu je Uve. I tako su nazdravili nedostojnim protivnicima. Razume se, sve je to bilo mnogo pre prevrata u upravi udruženja stanara. I pre nego što je Rune kupio BMW. „Idiot“, pomislio je Uve kako tog dana, tako i ovog dana, toliko godina kasnije. Kao i svakog božjeg dana između, kad smo već kod toga. „Kako, dođavola, da vodim smislen razgovor sa nekim ko je kupio BMW?“, imao je običaj Uve da pita Sonju kada bi se ona čudila što njih dvojica više nisu u stanju da vode smislen razgovor. A tada bi Sonja izabrala da prevrne očima i promrmlja: „Ti si beznadežan slučaj“. Uve zapravo nije bio beznadežan, po svom mišljenju. Mislio je kako bi sasvim lepo bilo da se zna neki red. Nije smatrao da čovek treba da se kreće kroz život kao da je sve u njemu zamenljivo. Kao da lojalnost više nema ni‐ kakvog značaja. U današnje vreme ljudi su menjali svoje stvari tako brzo da je znanje o tome kako se zapravo prave stvari koje traju postalo suvišno. Nikog više nije bilo briga za kvalitet. Ni Runea ni ostale susede, kao ni one šefove sa Uveovog posla. Sada su računari postali sve i svja, kao da se kuće

nisu gradile i pre nego što je neki informatičar u premaloj košulji uspeo da dokuči kako se otvara poklopac laptopa. Kao da su se tako zidali Koloseum i piramide u Gizi. Gospode bože, ljudi su sagradili Ajfelovu kulu 1889. godine, a danas nisu u stanju da projektuju ni najbedniju prizemnu kuću a da pritom ne naprave pauzu kako bi neko otrčao da napuni bateriju na tele‐ fonu. Bio je to svet u kom ljudi zastarevaju pre nego što se istroše. Čitava zemlja koja spremno aplaudira činjenici da više niko nije u stanju da nešto pošteno uradi. Bezrezervno slavljenje osrednjosti. Niko ne ume da zameni gumu. Montira prekidač. Zalepi pločice. Izgle‐ tuje zid. Vozi unazad sa prikolicom. Popuni sebi poresku prijavu. Sve su to danas veštine koje su izgubile značaj. Uve je imao običaj da o takvim stva‐ rima priča sa Runeom. A onda je Rune kupio BMW. Da li je neko „beznadežan“ samo zbog toga što smatra da neka granica mora da postoji? Po Uveovom mišljenju, nije. Naravno, nije se baš tačno sećao kako je svađa sa Runeom počela. Ali se jednostavno nastavila. Bilo je reči o radijatorima i sistemu centralnog grejanja i parking-mestima i drveću koje treba poseći i čišćenju snega i ko‐ silicama za travu i otrovu za pacove u Runeovom jezercetu. Više od trideset pet godina vrzmali su se u svojim istovetnim dvorištima sa zadnje strane svojih istovetnih kuća i bacali duge poglede preko ograde. A onda je jednog dana pre nekoliko godina sve to prestalo. Rune se razboleo. Više uopšte nije izlazio iz kuće. Uve nije znao čak ni da li i dalje ima BMW. A nekom deliću njega i dalje je nedostajao taj seronja. Kao što je već pomenuto, kažu da mozak radi brže dok pada. Čovek kao da ima vremena da pomisli hiljadu misli u deliću sekunde. I tako je Uve stigao da razmisli o mnogo toga u trenutku koji je trajao otkako je izmak‐ nuo sebi stoličicu, pa dok nije svom dužinom pao kroz vazduh i glasno tresnuo na pod, besno se batrgajući. Zatim je bespomoćno ležao tu na leđima i, kako mu se činilo, čitavu večnost posmatrao kuku koja je i dalje stajala na plafonu čvrsta poput stene. Šokirano je zurio u konopac koji je pukao na dva dela. Dakle stvarno, ovo društvo, razmišljao je Uve. Više nisu u stanju da proizvedu ni konopac? Glasno je psovao dok je pokušavao da rasplete noge. Kako je moguće da neko ne uspe da proizvede KONOPAC? Kako? Ne, više nigde nema kvaliteta, zaključio je Uve i ustao. Otresao se i osvrnuo okolo. Osetio je kako su mu se obrazi zažarili, ne znajući ni sam da

li je više u pitanju bes ili sramota. Pogledao je prema prozoru i navučenim zavesama, kao da se plaši da ga je neko mogao videti. Ovo je zaista tipično, razmišljao je, više nije moguće ni oduzeti sebi život na normalan način. Podigao je prekinuti konopac i bacio ga u đubre u kuhinji. Složio je najlon i spakovao ga u kese iz Ikee. Vratio je bušilicu i burgije u njihove kutije, pa izašao i ponovo sve ostavio u šupi. Nekoliko trenutaka je stajao tamo i razmišljao o tome kako mu je Sonja uvek zvocala kako bi ovde trebalo malo da pospremi. Uvek je odbijao. Dobro je znao da će više mesta odmah poslužiti kao izgovor da se odjuri u kupovinu i nabavi još andrmolja koje će se držati u tom oslobođenom pro‐ storu. A sada je prekasno za pospremanje, konstatovao je. Sad kad više nema nikoga ko će otići da kupuje andrmolje. Sada bi pospremanje samo ostavilo za sobom ogromnu, zjapeću prazninu. A Uve mrzi prazninu. Otišao je do radne površine, uzeo francuski ključ i mali plastični kani‐ ster. Izašao je, zaključao šupu i triput probno pritisnuo kvaku. Prošao je stazom između kuća, skrenuo kod poslednjeg poštanskog sandučeta i po‐ zvonio na vrata. Anita je otvorila. Uve ju je gledao bez reči. Video je Runea kako sedi u svojim kolicima u dnevnoj sobi i bezizražajno zuri kroz prozor. Izgleda da je to sve što je radio poslednjih godina. „Gde su ti radijatori?“, promrmljao je Uve. Anita mu je uputila iznenađen osmejak i klimnula glavom istovremeno oduševljeno i zbunjeno. „O, Uve, ovo je stvarno ljubazno od tebe, nadam se da ti nije prevelika gnjav…“ Uve je zakoračio u predsoblje ne dozvolivši joj da završi rečenicu i ne izuvajući se. „Dobro, dobro. Ovaj posrani dan mi je ionako već upropašćen.“

10 Čovek po imenu Uve i kuća koju je Uve sagradio Nedelju dana pošto je postao punoletan, Uve je položio vozački ispit, javio se na oglas i prepešačio dvadeset pet kilometara da bi kupio prvi sopstveni sab. Plave boje. Prodao je staru očevu devedesetdvojku i kupio noviji model. Doduše, tek neznatno mlađu i prilično izrabljenu devedesettrojku, ali po Uveovom mišljenju nisi čovek dok ne kupiš svoj prvi auto. I tako je i bilo. U to doba se zemlja menjala. Ljudi su se selili i dobijali nove poslove i kupovali televizore, a novine su počinjale da tu i tamo pominju „srednju klasu“. Uve nije baš tačno znao šta je to, ali svakako je bio svestan da on tu ne pripada. Srednja klasa je gradila nova stambena naselja, sa ujednačenim kućama i uredno podšišanim travnjacima, a Uveu je ubrzo postalo jasno da se njegov roditeljski dom nalazi na putu tom razvoju. Ako je bilo nečeg što ta srednja klasa zaista nije podnosila, onda je to bilo kada se neko nalazio na putu razvoju. Uve je dobio nekoliko pisama od vlasti koja su se bavila nečim u vezi sa „redefinisanjem granica opštine“. Nije sasvim razumeo sadržinu, ali shvatio je da se njegov roditeljski dom ne uklapa baš dobro među novoizgrađene kuće u ostatku ulice. Vlasti su mu poručile kako imaju nameru da od njega zatraže da proda plac opštini. Srušiće kuću i izgraditi nešto drugo umesto nje. Uve nije bio baš načisto zbog čega je odbio. Možda mu se nije dopao ton tog pisma od vlasti. Ili je možda bilo zbog toga što mu je od porodice preostala samo ta kuća. Bilo kako bilo, te večeri je u dvorištu parkirao svoj prvi auto. Nekoliko sati je sedeo na vozačkom sedištu i posmatrao kuću. Bila je veoma oronula.

Otac je svakako bio vičan mašinama, ali sa građevinom je malo slabije stajao. Ni Uve nije bio mnogo bolji. Sada je već koristio samo kuhinju i sobicu kraj nje, dok se čitav gornji sprat polako pretvarao u rekreativno od‐ maralište za miševe. Posmatrao je kuću iz auta kao da očekuje da će početi sama da se popravlja ako samo bude imao dovoljno strpljenja. Nalazila se tačno na granici dve opštine, na području na mapi koje su vlasti sada oči‐ gledno nameravale da pomere na jednu ili drugu stranu. Bila je poslednji ostatak izumrlog seoceta na rubu šume, u neposrednom susedstvu blistavog naselja porodičnih kuća u koje su se sada useljavali ljudi sa kravatama. Kravatašima se uopšte nije dopadao usamljeni mladić u krovinjari sklonoj padu na kraju ulice. Deci nije bilo dozvoljeno da se igraju blizu Uveove kuće. Kravataši najviše vole da stanuju kraj drugih kravataša, shvatio je Uve. U principu nije imao ništa protiv toga da im to i omogući. Međutim, oni su se doselili u Uveovu ulicu. A ne obrnuto. Tako ispunjen nekim čudnim buntovničkim prkosom, zbog kog mu je srce prvi put zakucalo brže posle nekoliko godina, Uve je odlučio da uopšte ne proda kuću opštini. Odlučio je da učini sasvim suprotno od toga. Da je renovira. Razume se da pojma nije imao kako se to radi. Nije razlikovao libelu od lonca sa krompirom. I tako je, shvativši da će mu novo radno vreme ostaviti čitave dane slobodnim, otišao do gradilišta u blizini i pitao da ga zaposle. Smatrao je to najboljim mestom za učenje kako se zida, a osim toga i nije mnogo vremena provodio u spavanju. Jedino su mogli da mu ponude mesto potrčka, kako je rekao predradnik. Uve je prihvatio. Pola dana je skupljao đubre na južnoj liniji iz grada, onda bi odspavao tri sata, pa bi ostatak vremena proveo jureći gore-dole po skelama i slušaju‐ ći tipove sa šlemovima od tvrde plastike kako razgovaraju o građevinskim tehnikama. Jedan dan u nedelji je bio slobodan, a tada bi vukao okolo džakove cementa i drvene grede po osamnaest sati odjednom, preznojavaju‐ ći se u samoći, rušio i ponovo podizao jedino što su mu roditelji ostavili osim saba i očevog sata. Uveu su mišići rasli, i brzo je učio. Predradniku na građevini se dopao vredni mladić, i jednog petka po podne je poveo Uvea do hrpe sa viškovima materijala. Bile su to daske po‐ ručene po meri koje su se polomile i trebalo ih je spaliti. „Ako budem pogledao na drugu stranu, a nešto što bi tebi moglo zatre‐ bati nestane odavde, ja ću pretpostaviti da si sve to spalio“, rekao je pred‐ radnik i otišao.

Kada se glasina o gradnji kuće raširila među starijim kolegama, desilo se da je jedan od njih upitao Uvea nešto o tome. Kada je popravljao zidove u dnevnoj sobi, jedan žilav kolega krivih zuba ga je, pošto ga je prethodno dvadeset minuta nazivao idiotom zbog toga što od početka nije radio bolje, naučio kako se procenjuje nosivost. Kada je postavljao parket u kuhinji, jedan malo nabijeniji kolega bez malog prsta na jednoj ruci naučio ga je, prethodno ga dvadesetak puta nazvavši „pacerom“, kako se pravilno meri. Jednog popodneva kada je trebalo da krene kući, Uve je kraj svoje odeće zatekao malu kutiju sa polovnim alatom. „Za žutokljunca“, pisalo je na cedulji. Napredovao je polako, ali kuća je dobijala oblik. Šraf po šraf i dasku po dasku. Naravno, to niko nije video, ali nije bilo ni potrebno. Dobro obavljen posao je dovoljna nagrada, uvek je govorio otac, a Uve se slagao. Svojih suseda se klonio koliko je god mogao. Znao je da ga ne vole i nije video nikakav razlog da se dodatno učvrste u tom mišljenju. Jedini izu‐ zetak je, tako se ispostavilo, bio jedan stariji čovek koji je živeo sa supru‐ gom u kući odmah pored Uveove. Taj čovek jedini u čitavom naselju nije nosio kravatu, iako je Uve bio prilično uveren da je i on to radio kada je bio nešto mlađi. Uve je hranio ptice tačno svakog drugog dana otkako mu je otac umro. Jednog jutra je zaboravio da to uradi. Kada je sledećeg jutra izašao da bi na‐ doknadio propust, skoro da se sudario sa čovekom koji je stajao sa druge strane ograde kraj kućice za ptice. Čovek je uvređeno pogledao Uvea. U rukama je imao hranu za ptice. Čovek i Uve nisu ništa rekli jedan drugom. Uve je samo sasvim kratko klimnuo glavom, a čovek mu je uzvratio takođe sasvim kratkim klimanjem glavom. Uve se vratio u kuću i nastojao da se ubuduće drži svojih dana za hranjenje. Nikada nisu razgovarali. Ali jednog jutra, kada je stariji čovek izašao na trem ispred kuće, opazio je da je Uve ofarbao svoju stranu ograde. A kada je završio sa tim, ofarbao je i njihovu stranu ograde. Čovek nije ništa rekao o tome, ali kada je Uve uveče prošao kraj njegovog kuhinjskog prozora, klimnuli su glavom jedan drugom. A sledećeg dana se na Uveovom tremu našla domaća pita od jabuke. Uve nije jeo domaću pitu od jabuke otkako mu je majka umrla. Uve je dobijao nova pisma od vlasti. Sa sve više pretnji u tonu, s obzirom na činjenicu da im se nije javio u vezi sa prodajom placa. Na kraju ih je bacao i ne otvarajući kovertu. Ako žele kuću njegovog oca, mogu da

dođu i pokušaju da mu je oduzmu, baš kao što je Tom pokušao da mu oduzme novčanik. Nekoliko jutara kasnije, Uve je prošao pored susedne kuće i video starog čoveka kako hrani ptice u društvu dečaka. Unuk, zaključio je Uve. Krišom ih je posmatrao kroz prozor spavaće sobe. Način na koji su starac i dečak razgovarali tiho, kao da dele neku veliku tajnu, podsetio ga je na nešto. Te večeri je jeo u sabu. Nekoliko nedelja kasnije, Uve je ukucao i poslednji ekser u tu kuću, a kada je sunce izašlo na horizontu, stajao je u dvorištu, sa rukama u džepovi‐ ma plavih pantalona i samo je ponosno posmatrao. Otkrio je da voli kuće. Možda pre svega zbog toga što su razumljive. Sve se moglo izračunati i nacrtati na papiru. Prokišnjavale su ako ih dobro ne pokrijete, srušile bi se ako ih ne učvrstite. Kuće su predstavljale pravdu, davale su ti ono što zaslužuješ. Što je, nažalost, bilo više nego što se uvek moglo tvrditi za ljude. I tako su prolazili dani. Uve je išao na posao, vraćao se kući i jeo koba‐ sice i krompir. Nikada se nije osetio usamljeno, ali nikada nije ni bio u društvu. I tako, jedne nedelje dok je Uve kao i obično teglio daske tamoamo, na njegovoj kapiji se čistom slučajnošću pojavio jedan veseo čovek okruglog lica u plavom odelu koje mu nije najsjajnije pristajalo. Znoj mu se slivao niz lice, pa je pitao Uvea da li bi možda mogao da ga počasti čašom hladnije vode. Uve nije video razlog da mu to uskrati, pa su malo proćaskali dok je čovek ispijao vodu kraj njegove kapije. Ili tačnije, pričao je uglav‐ nom čovek okruglog lica. Ispostavilo se da je veoma zainteresovan za kuću. On je inače bio usred renoviranja sopstvene kuće u drugom delu grada. I tako je čovek okruglog lica ubrzo sam sebe pozvao u Uveovu kuhinju na kafu. Uve naravno uopšte nije bio naviknut na tu vrstu nametljivosti, ali je posle sat--dva razgovora o gradnji kuća morao da prizna da barem nije na‐ ročito neprijatno jednom imati društvo u kuhinji. Baš pre nego što će otići, čovek je brzo upitao na koji način je Uve osi‐ gurao kuću. Uve je odgovorio onako kako jeste, to jest da nikada nije ni raz‐ mišljao o tome. Otac nikada nije imao naročito dobro mišljenje o osigura‐ njima. Veseljak okruglog lica se zabrinuo, i objasnio Uveu da bi za njega bila prava katastrofa kada bi se nešto dogodilo sa straćarom. Uve se posle još

malo nagovaranja osetio primoranim da se složi sa tom tvrdnjom. Nikada nije tako temeljno razmišljao o tome. Zbog čega se sada osetio zaista glupo. Čovek okruglog lica ga je pitao da li može da se posluži telefonom, a Uve nije video razlog da mu to uskrati. Ispostavilo se da je čovek, zahvalan zbog gostoprimstva koje mu je neznanac ukazao jednog toplog letnjeg dana, upravo pronašao način da se za tu ljubaznost oduži. Naime, on radi za osi‐ guravajuću kuću, i posle kratkog telefonskog poziva dogovorio je za Uvea izuzetno povoljnu cenu. Uve se u početku postavio skeptično, i dosta dugo se pogađao sa njim trudeći se da dodatno spusti cenu. „Vi ste vešt poslovan čovek“, rekao mu je veseljak okruglog lica. Uvea je ta izjava učinila ponosnijim nego što je očekivao. Čovek okru‐ glog lica mu je dao cedulju sa svojim brojem telefona i rekao mu da bi rado ponovo navratio nekog drugog dana da opet popiju kafu i proćaskaju o re‐ noviranju. Bio je to prvi put da je neko izrazio želju da bude Uveov prijate‐ lj. Uve je u gotovini platio čoveku okruglog lica osiguranje za narednih godinu dana. Rukovali su se. Čovek okruglog lica više nikada nije došao. Uve je jednom prilikom pokušao da ga pozove, ali niko se nije javio. Načas je osetio razočaranje, a zatim je odlučio da više ne razmišlja o tome. Barem je mirne duše mogao da ostalim prodavcima osiguranja kaže kako je već osiguran. I to je već bilo nešto. Uve je nastavio da izbegava susede. Nije želeo da traži nevolje. Ali su nevolje, nažalost, izgleda odlučile da potraže Uvea. Nekoliko nedelja pošto je njegova kuća potpuno završena, došlo je do provale u kuću jednog krava‐ taša. To je bila već druga za kratko vreme u naselju. Rano ujutru sledećeg dana kravataši su se okupili na savetovanju, da bi se saglasili oko toga da propalica iz straćare zrele za rušenje sigurno ima neke veze sa tim. Naime, shvatili su „odakle mu pare za toliko renoviranje“. Uveče je ispod Uveovih ulaznih vrata neko gurnuo cedulju na kojoj je pisalo: „Beži odavde ako znaš šta je dobro za tebe!“ Sledeće noći su mu ubacili kamen kroz prozor. Uve je podigao kamen i zamenio staklo. Nije se konfrontirao sa kravatašima. Nije video smisao u tome. Ali nije nameravao ni da se seli. Sledećeg dana rano ujutru probudio ga je miris paljevine. U jednom pokretu je iskočio iz kreveta. Prvo je pomislio kako onaj ko je bacio kamen, ko god to bio, očigledno nije smatrao to dovoljnim. Dok je

silazio stepenicama, instinktivno je zgrabio čekić. Nije da je Uve ikada bio naročito nasilan. Ali nikad se ne zna, zaključio je. I dalje je bio samo u gaćama kada je iskoračio na terasu. Tegljenje gra‐ đevinskog materijala prethodnih meseci pretvorilo ga je, a da sam Uve to uglavnom i nije primetio, u najblaže rečeno mišićavog mladića. Prizor nje‐ govog razgolićenog tela i čekića koji se njihao u stisnutoj desnici učinio je da grupica okupljena na ulici na trenutak skrene pogled sa vatre na njega, pa zatim kolektivno napravi nekoliko opreznih koraka unazad. Uve je tek tada opazio da ne gori njegova kuća. Već susedova. Kravataši su stajali na ulici i zurili kao što srna zuri u reflektor. Starac se ocrtavao naspram dima, dok mu se supruga oslanjala na ruku. Užasno je ka‐ šljala. Kada ju je starac predao jednoj od kravataških žena, pa se zatim ponovo okrenuo ka požaru, nekoliko kravataša mu je doviknulo da se okane toga. „Prekasno je! Čekajte vatrogasce!“, urlali su. Starac ih nije slušao. Kada je ponovo pokušao da zakorači u vatreno more, zapaljena drvena građa se obrušila na prag. Uve je nekoliko otegnutih sekundi procenjivao situaciju u celosti. Stajao je kraj svoje kapije nasuprot vetru i video kako se raštrkane plamene kugle već zadržavaju na suvoj travi između njegove i susedove kuće. Vatra će kroz nekoliko minuta zahvatiti i njegovu kuću ako ne bude odmah potrčao po crevo za vodu. Video je kako starac pokušava da prekorači obrušenu policu sa knjigama ponovo se probijajući u svoju kuću. Kravataši su ga do‐ vikivali po imenu pokušavajući da ga odvrate od toga, ali je starčeva supruga urlala drugo ime. Unukovo. Uve se okrenuo u mestu. Premestio je težinu sa jedne noge na drugu. Pogledao žar koji se prikradao preko trave. Istinu govoreći, nije mnogo raz‐ mišljao o tome šta želi da uradi. Već više šta bi njegov otac uradio. A kada mu se ta misao već oblikovala u glavi, naravno da više nije imao mnogo izbora. I tako je Uve ljutito zamumlao, poslednji put pogledao svoju kuću i u sebi izračunao koliko je sati proveo zidajući je. Onda se uputio prema vatri. Kuća je bila ispunjena tako gustim, lepljivim dimom da se osetio kao da ga je neko tresnuo lopatom preko lica. Starac se mučio pokušavajući da podigne oborenu policu koja je zagradila vrata. Uve ju je odbacio u stranu kao da je od papira i oslobodio put uza stepenice. Kada su se ponovo

ukazali na jutarnjem svetlu, starac je sav garav nosio dečaka u naručju. Uve je imao velike krvave posekotine na grudima i rukama. Na ulici su ljudi trčali tamo-amo i vikali. Sirene su se prolamale vazdu‐ hom. Okružili su ih uniformisani vatrogasci. I dalje samo u gaćama, bolnih pluća, Uve je video kako prvi plamenovi prelaze na njegovu kuću. Pojurio je preko travnjaka, ali mu je put odlučno preprečio čitav odred vatrogasaca. Odjednom ih je bilo na sve strane. Odbili su da ga puste. Čovek u beloj košulji, nekakav šef vatrogasaca koliko je Uve uspevao da shvati, stao je pred njega raskrečenih nogu i objasnio mu da ne može da ga pusti da gasi svoju kuću, jer je isuviše opasno. Nažalost, kako je zatim objasnio belokošuljaš pokazujući na svoje papire, ni vatrogasci neće moći da je gase sve dok ne budu dobili odgovarajuću dozvolu vlasti. Naime, ispostavilo se da je, pošto se Uveova kuća nalazi tačno na granici dve opštine, potrebno izvesno odobrenje odgovarajućih zapovednika putem radio-linije pre nego što bilo ko pristupi gašenju. Trebalo je zatražiti dozvolu i pečatirati papire. „Pravila su pravila“, objasnio je prigušenim glasom čovek u beloj košulji kada se Uve pobunio. Uve se otrgao i kao izvan sebe pojurio ka crevu za vodu. Ali bilo je uza‐ ludno, požar ga je preduhitrio. Kada su vatrogasci preko radija najzad dobili odobrenje za gašenje, kuća je već sva bila u plamenu. Uve je tužno stajao u dvorištu i posmatrao je kako gori. Kada je nekoliko sati kasnije iz telefonske govornice pozvao osigurava‐ juću kuću, saznao je da nikada nisu čuli za veseljaka okruglog lica. Kuća nigde nije bila osigurana. Žena iz osiguravajućeg društva je uzdahnula. „Ima mnogo takvih prevaranata koji idu od vrata do vrata. Samo se nadam da mu niste platili u gotovini!“ Uve je jednom rukom spustio slušalicu. Drugu je čvrsto stisnuo u džepu.

11 Čovek po imenu Uve i nesposobnjaković koji ne ume da otvori prozor a da ne padne sa merdevina Bilo je petnaest do šest, i prvi pravi sneg te godine spustio se poput hladnog ćebeta na čitavo usnulo naselje. Uve je uzeo plavu jaknu sa čiviluka i izašao u svoju svakodnevnu inspekciju, otkrivši na svoje iznenađenje i ozlojeđe‐ nost da mačka sedi u snegu pred njegovim vratima. Zapravo, izgledala je kao da je tu sedela cele noći. Uve je naročito snažno zalupio ulazna vrata kako bi je uplašio. Ali ona očigledno nije imala ni toliko pameti da se prepadne i otrči svojim putem. Umesto toga je samo sedela usred snega i lizala stomak. Sasvim bez straha. Uveu se takva karakterna crta kod jedne mačke uopšte nije dopala. Zatresao je glavom i stao raskrečenih nogu pred nju, uz govor tela kao da će je svakog časa upitati: „Šta to radiš?“ Mačka je bez preteranog naprezanja podigla glavicu i nadmeno ga pogledala. Uve je mahnuo rukama prema njoj da je otera. Mačka se nije pomerila sa mesta. „Ovo je privatan posed!“, rekao je Uve. Pošto mu mačka ni tada nije ukazala nikakvo poštovanje, Uve je izgubio strpljenje i jednim pokretom šutnuo na nju drvenu klompu. Kasnije ni sam nije mogao da se zakune da li je to zaista nameravao da uradi. U svakom slučaju, njegova žena bi pobesnela da ga je videla. Ali nije ni važno. Mačka u svakom slučaju nije reagovala. Klompa je poletela u širokom luku, promašila mačku za dobrih metar i po i prizemljila se u sneg. Mačka je bezbrižno pogledala prvo klompu, pa Uvea. Nije delo‐ vala naročito preplašeno. Ali naposletku je ipak ustala, odšetala se iza ugla Uveove šupe i nestala.

Uve je u čarapama zagazio u sneg da bi dohvatio klompu. Odmerio ju je kao da treba da se stidi zbog toga što nije pogodila cilj. Onda se pribrao i krenuo u svoju turu. Nema razloga da pusti vandale da slobodno divljaju samo zato što će on danas umreti. I tako je proverio kvake na vratima garaža, šutnuo tablu, zapisao regi‐ stracije automobila na parkingu za goste i prekontrolisao prostoriju za đubre. Kada se vratio do svoje kuće, pregazio je sneg i otvorio vrata šupe. Unutra se osećalo na nitro razređivač i buđ, baš kao što i treba u pravoj šupi. Popeo se preko letnjih guma za sab i sklonio konzerve sa nesortiranim šrafovima. Probio se pored radne površine, pazeći da ne prevrne konzerve od nitro razređivača u kojima su stajale četke. Pomerio je u stranu baštenske stolice i okrugli roštilj. Sklonio je okasti ključ i izvukao lopatu za sneg. Malo joj je odmerio težinu u ruci, kao što bi neko možda uradio sa dvoruč‐ nim mačem. Ćutke je stajao i ocenjivao je. Nije trebalo da život bude ovakav, bilo je sve što je osećao. Vredno radiš, paziš se, štediš novac. Kupiš svoj prvi sab. Obrazuješ se, polažeš ispite, ideš na intervju za posao, dobiješ pošten posao, zahvališ se, nikada ne odeš na bolovanje, plaćaš porez. Daš sve od sebe. Upoznaš ženu, oženiš se, vredno radiš, dobiješ unapređenje. Kupiš noviji model saba. Odeš u banku, uzmeš kredit koji može da se otplati na pet godina, kupiš kućicu u nizu istovetnih, koju supruga smatra pogodnom za odgajanje dece. Amorti‐ zuješ. Štediš. Kupiš novi sab. Otputuješ na odmor negde gde u restoranima sviraju inostranu muziku i piju vino koje supruga smatra egzotičnim. Pa onda doputuješ kući i ponovo ideš na posao. Preuzimaš odgovornost. Paziš se. Daješ sve od sebe. Renoviraš. Polako ali sigurno sastaviš zavidnu kolekciju alata. Zameniš oluke. Olupaš malter. Smestiš radnu površinu i konzerve nitro razređivača u šupu. Jednom u dve godine presložiš ploče pred ulazom u šupu, trebalo ili ne. Radiš sve to. I onda zaista nema smisla da Uve na kraju bude jedan od onih ljudi koji imaju vremena da podmazuju kuhinjsku radnu površinu usred utorka. Kada je izašao iz šupe s lopatom u ruci, mačka je ponovo sedela u snegu pred njegovom kućom. Uve se upiljio u nju, iskreno iznenađen njenom dr‐ skošću. Sa krzna joj je kapao otopljen sneg. Ili sa onoga što joj je ostalo od krzna. Na toj spodobi sada je već bilo više golih mesta nego krzna. Imala je i dugačak ožiljak koji joj se preko jednog oka spuštao do njuške. Ako

mačke imaju devet života, ova je sasvim očigledno stigla barem do sedmog ili osmog. „Gubi se“, rekao je Uve. Mačka ga je ocenjivački posmatrala, kao da se nalazi na odlučujućoj strani stola u toku intervjua za posao. Uve je zagrabio lopatom i bacio hrpicu snega prema njoj. Mačka je od‐ skočila i ogorčeno se izbečila na njega. Ispljunula je malo snega iz usta. Frknula je. Onda se okrenula i ponovo se izgubila iza ugla Uveove šupe. Uve je zario lopatu u sneg. Bilo mu je potrebno petnaest minuta da očisti popločanu stazu između kuće i šupe. Uradio je to pažljivo. Ravne linije, pravi uglovi. Narod više ne čisti sneg na taj način. Sad samo oslobode put, frezerima za sneg i boga pitaj čime još. Bilo kako bilo, razbacaju sneg nasumice na sve strane. Kao da samo jedno ima nekog smisla u ovom životu: da se probiješ. Pošto je završio, neko vreme je stajao oslonjen na lopatu zarivenu u smet kraj staze. Oprobavao je težinu tela na lopati i posmatrao kako sunce izlazi nad usnulim kućama. Veći deo noći je proveo budan, razmišljajući šta da uradi kako bi mogao da umre. Čak je nacrtao i dijagram i matrice kako bi razjasnio različite mogućnosti. Pošto je temeljno izvagao prednosti i mane, zaključio je da je ono što će danas uraditi najmanje loše rešenje. Naravno, nije mu se dopadalo što će sab raditi u prazno potpuno nepotrebno trošeći gomilu skupog benzina i pošto on već bude mrtav, ali to je jednostavno okolnost koju će morati da prihvati ako želi ovo da izvede. Vratio je lopatu u šupu i ponovo ušao u kuću. Obukao je plavo odelo. Sigurno je da će posle ovoga biti sasvim flekavo i prilično će zaudarati, ali Uve je odlučio da će njegova supruga morati da se zadovolji time što ga uopšte ima na sebi kada se bude pojavio. Doručkovao je i slušao radio. Prao je sudove i obrisao radnu površinu. Onda je obišao kuću i zavrnuo sve radijatore. Pogasio je sve lampe. Prove‐ rio je da li je kabl od aparata za kafu izvučen iz struje. Obukao je plavu jaknu preko sakoa i nazuo klompe, pa ponovo otišao do šupe i vratio se sa dugim, debelim plastičnim crevom smotanim na kalem. Zaključao je vrata od šupe kao i ulazna vrata, pa i jedna i druga proverio triput. Izašao je na stazu koja je vodila između kuća. Bela škoda se pojavila sleva i toliko ga iznenadila da umalo nije seo u snežni smet kraj šupe. Uve je istrčao na stazu za njom i zapretio pesnicom. „Zar ne umeš da čitaš, prokleti idiote?“, zaurlao je.

Izgleda da ga je vozač, mršav čovek sa cigaretom u ruci, čuo. Dok je škoda zaokretala kod ostave za bicikle, pogledi su im se susreli kroz bočni prozor. Čovek je pogledao pravo u Uvea i spustio staklo. Distancirano je podigao obrvu. „Automobilski saobraćaj je zabranjen!“, ponovi Uve, pokazujući na tablu gde je pisalo upravo to i krećući prema škodi stisnutih pesnica. Čovek je ispružio levu ruku kroz prozor i bez žurbe otresao pepeo sa ci‐ garete. Njegove plave oči bile su sasvim smirene. Posmatrao je Uvea kao da posmatra životinju u kavezu. Ne agresivno, već samo potpuno ravnodušno. Kao da je Uve nešto što bi mogao da obriše blago nakvašenom kuhinjskom krpom. „Čitaj šta piše na tab…“, oporo je izustio Uve kada se približio, ali čovek je već ponovo podigao staklo. Uve je viknuo za škodom, ali čovek se nije obazirao. Čak se nije udaljio odatle naglo startujući uz škripu guma, samo se odvezao prema garaži, a onda mirno nastavio do velikog puta, kao da Uveovo gestikuliranje u stvari nije ništa dramatičnije od neke pokvarene ulične svetiljke. Uve je ostao da stoji, uzrujan toliko da su mu stisnute pesnice podrhta‐ vale. Pošto je škoda nestala sa vidika, okrenuo se i pošao između kuća toliko žustro da se umalo nije sapleo. Ispred Runeove i Anitine kuće, gde je škoda sasvim očigledno bila parkirana, dva opuška od cigarete ležala su na zemlji. Uve ih je podigao kao da su tragovi u nekom zamršenom kriminali‐ stičkom slučaju. „Zdravo, Uve“, začuo se oprezan Anitin glas iza njega. Uve se okrenuo prema njoj. Stajala je na stepeništu umotana u sivi džemper na kopčanje. Izgledao je kao da pokušava da zgrabi njeno telo kao dve ruke koje pokušavaju da zgrabe mokar sapun. „Dobro, dobro. Zdravo, zdravo“, odgovorio je Uve. „Došao je iz opštine“, rekla je, pokazujući glavom u pravcu u kom je iščezla bela škoda. „Automobilski saobraćaj je zabranjen u naselju“, rekao je Uve. Ponovo je oprezno klimnula glavom. „Rekao je da on ima dozvolu od opštine za vožnju do kućnih vrata. „Kakvu sad JEB…“, počeo je Uve, ali se zaustavio upola reči. Anitine usne su podrhtavale. „Hoće da mi odvedu Runea“, rekla je.

Uve je klimnuo glavom bez reči. I dalje je u jednoj ruci držao plastično crevo, a drugu je ćušnuo u džep. Za trenutak je razmišljao da nešto kaže, ali je već sledećeg umesto toga oborio glavu, okrenuo se i otišao. Prešao je ne‐ koliko metara pre nego što je uvideo da hoda sa opušcima cigareta u džepu, ali bilo je već prekasno da nešto učini povodom toga. Plava šmizla je stajala na ulici. Cokula je histerično zalajala iste sekunde kada je ugledala Uvea. Vrata kuće iza njih stajala su otvorena, Uve je pretpostavio da čekaju onog Andeša. Cokuli je iz usta virilo nešto nalik na krzno. Plava šmizla se zadovoljno kezila. Uve se upiljio u nju dok je pro‐ lazio, a ona nije skrenula pogled. Samo se još šire iskezila. Kao da se kezi Uveu. Kada je prošao između svoje kuće i one koja pripada nesposobnjakoviću i trudnoj strankinji, nesposobnjaković je stajao na vratima. „Zdravo, Uve!“, doviknuo je. Uve je video svoje merdevine oslonjene o fasadu nesposobnjakovićeve kuće. Ovaj mu je veselo mahao. Očigledno je ovog jutra poranio. Ili je barem poranio za jednog informatičara. Uve je spazio da u ruci drži pljosnat srebrn nož za jelo. Uvideo je da nesposobnjaković verovatno namerava da ga upotrebi za odglavljivanje prozora koji ne može da se otvori na drugom spratu. Uveove merdevine, na koje je nesposobnjaković očevidno namera‐ vao da se popne, stajale su ukrivo zarivene u veliki snežni smet. „Prijatno!“, živahno je doviknuo nesposobnjaković Uveu. „Dobro, dobro“, odvratio je Uve ne okrećući se. Cokula je stajala ispred kuće onog Andeša i lajala kao van sebe. Uve je krajičkom oka opazio da plava šmizla i dalje stoji tamo i podrugljivo mu se osmehuje. To je zasmetalo Uveu. Ni sam nije znao zbog čega, ali osetio je neprijatnost u samoj svojoj srži. Kada je prošao između kuća i pored ostave za bicikle, pa izašao na parking, i preko volje je shvatio da osmatra gde je mačka. Nije je bilo na vidiku. Podigao je vrata svoje garaže i otključao sab ključem. Zatim je stajao unutra u polumraku sa rukama u džepovima pantalona više od pola sata, kako će naknadno zaključiti. Nije tačno znao zbog čega je tako uradio, samo je osetio da tako nešto možda nalaže neku vrstu svečane tišine pre nego što se bude bacio na posao. Razmišljao je o tome kako će se farba na sabu uprljati od svega ovoga. Barem je tako pretpostavljao. Baš šteta, zaključio je, ali sada se tu ne može

bogzna šta učiniti. Lako je šutnuo gume da ih prekontroliše. Bile su baš kako treba. Poslužiće još najmanje tri zime, procenio je, upotrebivši još jedan udarac nogom kao metod za merenje. Što ga je odmah podsetilo na pismo u koverti u unutrašnjem džepu sakoa, pa ga je izvadio kako bi pre‐ kontrolisao da li se setio da ostavi uputstva u vezi sa letnjim gumama. Jeste, uradio je to. Eto ga tu, pod naslovom „Sab i prateći pribor“. „Letnje gume u ostavi“, a zatim su sledila jasna uputstva koja bi i poslednji glupak uspeo da shvati, a koja su objašnjavala gde tačno šrafovi za felne stoje u prtljažniku. Uve je vratio pismo u kovertu, a kovertu je vratio u unutrašnji džep sakoa. Preko ramena je bacio pogled na parking. Razume se, ne zbog toga što mu je bilo stalo gde je ona mačketina. Samo se nadao da joj se ništa nije do‐ godilo, jer onda će se Uveova supruga strašno uzbuditi, to mu je bilo jasno. Jednostavno, nije želeo da trpi grdnju zbog neke tamo mačketine. To je sve. Začule su se daleke sirene hitne pomoći koje su se približavale, ali jedva da je to i primetio. Seo je u vozačko sedište i upalio motor. Pritisnuo je dugme za spuštanje zadnjeg stakla, tako da je ostao razmak od pet centime‐ tara. Izašao je iz auta. Zatvorio vrata garaže. Pričvrstio plastično crevo tako da je naleglo tačno na auspuh. Video je kako se na drugom kraju creva polako kovitla dim. Ugurao ga je kroz otvoren zadnji prozor. Seo je u auto. Zatvorio vrata. Ispravio retrovizore. Okrenuo je dugme za biranje stanica na radiju pola kruga napred, pa zatim pola kruga unazad. Zavalio se u sedište. Sklopio je oči. Osetio je kako gusti dim od izduvnih gasova ispunjava garažu i njegova pluća, kubni centimetar po kubni centimetar. Nije trebalo da bude ovako. Radio je, otplaćivao kredite i plaćao porez i radio sve kako treba. Oženio se. U dobru i zlu dok nas smrt ne rastavi, zar se nisu tako dogovorili? Uve se jasno sećao da jesu. A nije trebalo da ona umre prva. Pa valjda se, dođavola, podrazumevalo da govore o njegovoj smrti. Zar ne? Uve je začuo lupanje na vratima garaže. Ignorisao ga je. Popravio je nabor od peglanja na pantalonama. Pogledao se u retrovizoru. Razmišljao o tome kako je možda trebalo da stavi kravatu. Njoj se uvek sviđalo kada nosi kravatu. Tada ga je posmatrala kao da je najelegantniji tip na svetu. Pitao se kako li će ga posmatrati sada. Da li će ga se stideti zbog toga što dolazi da joj se pridruži u zagrobnom životu u prljavom odelu i nezaposlen. Hoće li ga smatrati idiotom koji nije u stanju ni da zadrži pošten posao a da ga odatle ne najure, samo zbog toga što je njegovo znanje suvišnim učinio neki računar. Da li će ga i dalje posmatrati kao što je to činila ranije, kao nekog

na koga može da se osloni. Nekog ko je u stanju da preuzme odgovornost i popravi bokal za grejanje vode ako zatreba. Hoće li joj se podjednako dopa‐ dati i sada, kao matorac koji više nema nikakvu funkciju. Neko je ponovo frenetično zalupao na vrata garaže. Uve ih je ogorčeno pogledao. Lupanje se ponovilo. Uve je smatrao da je sada već stvarno bilo dosta. „E, sada je već stvarno dosta!“, razdrao se i otvorio vrata saba tako naglo da je plastično crevo ispalo iz prostora između stakla i okvira u koje je bilo uglavljeno, i palo na betonski pod. Izduvni gasovi su pokuljali na sve strane. Trudna strankinja je dosad možda već trebalo da nauči kako ne treba stajati preblizu vratima kada se Uve nalazi sa druge strane. Ali ipak nije uspela da izbegne da je vrata garaže tresnu pravo po licu, kada ih je Uve podigao uz iznenadan trzaj kao da pokušava da otkači laso koje mu je zapelo za tarabu. Uve ju je ugledao i zaustavio se usred pokreta. Držala se za nos. Posma‐ trala ga je tipičnim pogledom nekog koga su upravo tresnuli vratima od garaže po nosu. Dim iz auspuha je navirao iz garaže u vidu gustog oblaka i obavio pola parkinga prljavom smrdljivom maglom. „Ovaj… pa jeb… morate da pazite kada neko otvara vrata…“, izustio je Uve. „Šta to radite?“, odbrusi mu trudnica gledajući u sab koji je stajao upa‐ ljenog motora, dok su izduvni gasovi kuljali iz otvora plastičnog creva koje je ležalo na podu. „Ovaj… ništa“, odvrati Uve, izgledajući kao da bi najradije ponovo spustio vrata garaže. U njenim nozdrvama pojavile su se guste crvene kapljice. Jednom rukom je pokrila lice, dok mu je drugom mahnula. „Treba mi prevoz do bolnice“, rekla je glave zabačene unazad. Uve je delovao skeptično. „Ma, dođavola, ne mislite valjda ozbiljno? To je samo malo krvi iz nosa.“ Opsovala je na persijskom, kako je Uve pretpostavio, i čvrsto stisnula koren nosa palcem i kažiprstom. Onda je nestrpljivo zatresla glavom, tako da joj je krv kapnula na jaknu. „Ne zbog krvi iz nosa!“ Uve se našao pomalo zatečenim. Gurnuo je ruke u džepove.

„A, ne. Znači, ne. Aha.“ Zastenjala je. „Patrik je pao sa merdevina.“ Zabacila je glavu toliko da je Uve gledao u donji deo njene brade. „Ko je Patrik?“, upita Uve bradu. „Moj muž“, odgovori brada. „Onaj nesposobnjaković?“, upita Uve. „Baš on“, odgovori brada. „Znači, on je pao sa merdevina?“, hteo je da razjasni Uve. „Da. Kada je pokušao da otvori prozor.“ „Aha. Pa moglo se i pretpostaviti, videlo se još iz aviona…“ Brada je nestala, i ponovo su se ukazale krupne smeđe oči. Nisu delova‐ le zadovoljno. „Hoćemo li sad započeti raspravu o tome?“ Uve se zabrinuto počeša po glavi. „Ne… ne… ali valjda možete sami da ga odvezete? U onoj malecnoj ja‐ panskoj šivaćoj mašini u kojoj ste i došli pre neki dan“, pokušao je da se pobuni. „Ja nemam vozačku dozvolu“, odgovorila mu je brišući krv sa usne. „Kako to nemate vozačku dozvolu?“, zapita Uve, kao da ne pronalazi nikakav smisao u tim rečima. Ponovo je nestrpljivo uzdahnula. „Eto, nemam vozačku dozvolu, u čemu je problem?“ „Koliko vi godina u stvari imate?“, upitao je Uve, sada već gotovo fa‐ sciniran. „Trideset“, nestrpljivo mu je odgovorila. „TRIDESET! A nemate vozačku dozvolu? Možda nešto nije u redu s vama?“ Zastenjala je držeći jednu ruku na nosu, i ljutito pucnula prstima druge Uveu pred očima. „Sada se malo fokusirajte, Uve! Bolnica! Morate nas odvesti u bolnicu!“ Uve je uvređeno pogleda. „Kako to mislite ’nas’? Valjda treba da pozovete hitnu pomoć ako osoba za koju ste udati nije u stanju da otvori prozor a da pritom ne padne sa mer‐ devina…“

„To sam već uradila! Već su ga odvezli u bolnicu. Ali u kolima hitne pomoći nije bilo mesta za mene. A po ovom snegu je svaki taksi u gradu već zauzet, dok se autobusi zaglavljuju na sve strane!“ Niz obraz su joj se slivali tanki mlazevi krvi. Uve je stegnuo vilice tako snažno da su mu zubi zaškripali. „U proklete autobuse se ne možete pouzdati. Voze ih sve sami pijanci“, rekao je tiho, pritom držeći bradu tako da bi neko ko ga vidi pomislio kako pokušava da sakrije reči iza kragne košulje. Možda je primetila kako mu se raspoloženje promenilo čim je izgovori‐ la reč „autobus“. Možda i nije. U svakom slučaju, klimnula je glavom kao da je to na neki način odlučilo stvar. „E pa, eto. Onda nas morate vi voziti.“ Uve hrabro pokuša da preteći uperi prst u nju. Ali na sopstveni užas, osetio je kako nije ni izbliza onoliko uverljiv kao što je želeo. „Ništa ja ne moram. Nisam nikakva prokleta prevoznička služba!“, uspeo je da izusti na kraju. Ali ona je samo čvršće stisnula koren nosa kažiprstom i palcem. Klim‐ nula je glavom na način koji bi se mogao protumačiti kao da uopšte nije ni saslušala to što je on upravo rekao. Ljutito je mahnula slobodnom rukom prema garaži i plastičnom crevu koje je ležalo na podu i ispuštalo sve gušći i gušći dim izduvnih gasova. „Nemam vremena da se sada natežem s vama. Popravite to, pa da možemo da krenemo. Ja idem po decu.“ „Kakvu sad DECU???“, kriknu Uve za njom, ali nije dobio nikakav odgovor. Ona se već odgegala na malecnim stopalima koja su delovala sasvim premalo za ogromni trudnički stomak, pa zašla za ostavu za bicikle i nasta‐ vila prema kućama. Uve je ostao da stoji kao da očekuje da će neko potrčati za njom, da joj kaže kako Uve nije završio sa pričom. Ali niko to nije učinio. Podbočio se stisnutim pesnicama i bacio pogled na crevo na podu garaže. Zapravo nije on odgovoran za to što ljudi nisu u stanju da se održe na merdevinama koje su pozajmili od njega. Ali naravno, ipak nije mogao da izbegne misli o tome šta bi mu njegova žena rekla da uradi u ovakvoj situaciji, da je tu. To nije bilo tako teško pret‐ postaviti, sa žaljenjem je zaključio Uve.

I tako je naposletku otišao i cipelom svukao crevo sa auspuha. Seo je u sab. Proverio retrovizore. Ubacio u prvu i izvezao se na parking. Ne zato što mu je bilo stalo do toga kako će trudna strankinja stići do bolnice. Ali Uve je dobro znao da će mu supruga i te kako zvocati ako poslednje što Uve uradi na ovom svetu bude to da raskrvavi nos trudnici, pa je zatim ostavi da se vozi autobusom. A ako benzina bude dovoljno, možda će moći i da je doveze odande. „Onda će me valjda barem posle toga ostaviti na miru“, razmišljao je Uve. Naravno, nije to učinila.

12 Čovek po imenu Uve i dan kada mu je sve dodijalo Ljudi su uvek govorili da su Uve i Uveova supruga kao noć i dan. Uve je naravno shvatao da su time hteli da kažu kako je on tu noć. Nije mu smetalo. Međutim, njegovu suprugu je uvek zabavljalo kada bi neko to rekao, jer bi tada kikoćući se imala priliku da saopšti kako ljudi za Uvea govore da je noć samo zbog toga što je isuviše škrt da bi upalio sunce. Nikada nije razumeo zbog čega je izabrala njega. Volela je samo ap‐ straktne stvari, kao što su muzika, knjige i neobične reči. Uve je bio čovek konkretnog. Dopadali su mu se šrafcigeri i filteri za ulje. Hodao je kroz život ruku gurnutih u džepove pantalona. Ona je plesala. „Potreban je samo jedan jedini zrak sunca da oteram senke u beg“, rekla je jednom kada ju je on pitao zbog čega uvek mora da bude baš toliko vedra. Izgleda da je to u jednoj od njenih knjiga napisao neki monah zvani Franciskus. „Nećeš mene prevariti, dragi“, rekla bi zatim sa izazivačkim osmejkom i uvukla se u njegov veliki zagrljaj. „Ti plešeš u sebi, Uve, kada niko ne vidi. I uvek ću te voleti zbog toga. Hteo to ti ili ne.“ Uve nikada nije zaista razumeo šta je htela time da kaže. Nikada nije bio sklon plesu. To mu je delovalo isuviše nasumično i smeteno. On je voleo prave linije i jasne poruke. Zbog toga je oduvek voleo matematiku. Postoja‐ li su tačni i pogrešni odgovori. Za razliku od drugih besposličarskih pred‐ meta koje su pokušavali da mu poture u školi, u kojima si mogao da „iznosiš argumente za svoje mišljenje“. Kao da raspravu odlučuje onaj ko zna više teških reči. Uve je želeo da ono što je tačno bude tačno, a ono što je pogrešno da bude pogrešno.

Dobro je znao da neki misle kako je on samo zadrti matorac nepoverljiv prema ljudima. Ali to je jednostavno bilo zato što mu ljudi nikada nisu pružili povod da uradi suprotno. Jer svakom u životu dođe onaj trenutak kada treba da odluči kakav će čovek biti. Da li onaj koji dopušta da ga drugi gaze, ili ne. A ako vam ta priča nije poznata, onda ne poznajete ljude. Uve je prvih noći posle požara spavao u sabu. Prvog jutra je pokušao da svojeručno raščisti zgarište. Drugog jutra je najzad morao da u sebi prihvati kako to nije moguće. Kuća je bila izgubljena, zajedno sa radom koji je u nju uložio. Trećeg jutra pojavila su se dva čoveka u istim belim košuljama kakvu je nosio i onaj šef vatrogasaca. Zastali su kraj njegove kapije, naizgled uopšte ne obraćajući pažnju na ruševinu pred sobom. Nisu se predstavili svojim imenima, već nazivom organa vlasti iz kojeg su došli. Kao da su roboti koje šalje matični brod. „Slali smo vam pisma“, rekao je jedan belokošuljaš i pružio Uveu svežanj dokumenata. „Više pisama“, rekao je drugi belokošuljaš i nešto zapisao u beležnicu. „Niste nam odgovorili“, rekao je prvi belokošuljaš kao da grdi nekog psa. Uve je stajao pred njima široko razmaknutih nogu, ne odgovarajući ništa. „Kakva nesreća“, rekao je drugi belokošuljaš uz kratak gest prema onome što je nekada bila Uveova kuća. Uve je potvrdio glavom. „Istraga kaže da je u pitanju bio bezazlen kvar na električnim instalaci‐ jama“, rekao je prvi belokošuljaš i pokazao na papir u svojoj ruci. U Uveu su se spontano javile izvesne primedbe na način na koji je upo‐ trebio reč „bezazlen“. „Slali smo vam pisma“, ponovio je drugi belokošuljaš i zatresao bele‐ žnicom. Uve je ponovo klimnuo glavom. „Granice među opštinama povlače se iz početka“, nastavio je drugi be‐ lokošuljaš. „Zemljište na kom se nalazi vaša kuća planirano je za nekoliko novih građevina“, rekao je prvi belokošuljaš, pokazavši rukom na novoizgrađene vile kravataša.

„Zemljište na kom se vaša kuća nalazila“, ispravio ga je drugi belokošu‐ ljaš. „Opština je spremna da od vas otkupi plac po tržišnoj ceni“, rekao je prvi belokošuljaš. „Odnosno… po tržišnoj ceni za plac na kom sada više ne stoji kuća“, pojasnio je drugi belokošuljaš. Uve je prihvatio papire. Počeo je da čita. „Nemate mnogo izbora“, rekao je prvi belokošuljaš. „Ovo nije vaša, već opštinska odluka“, rekao je drugi belokošuljaš. Prvi belokošuljaš je nestrpljivo olovkom kucnuo po papirima. Uve ga je pogledao. Belokošuljaš je pokazao na liniju u samom dnu, ispod koje je pisalo „potpis“. Uve je stajao na kapiji i ćutke čitao njihove papire. U grudima je osećao bol. Trebalo mu je dugo, dugo da shvati šta je u pitanju. Mržnja. Mrzeo je ljude u belim košuljama. Nije se sećao da je ikada ranije nekog mrzeo, ali sada je to osećao kao užarenu kuglu u sebi. Uveovi roditelji su kupili ovu kuću. Uve je ovde odrastao. Ovde je prohodao. Otac ga je ovde naučio sve što se može znati o sabovim motorima. A onda je neko iz vlasti odlučio kako tu treba sagraditi nešto drugo. A čovek okruglog lica mu je prodao osiguranje koje nije zaista bilo osiguranje. Čovek u beloj košulji je sprečio Uvea da ugasi požar, a sada su još dva belokošuljaša stajala tu i go‐ vorila nešto o „tržišnoj ceni“. Ali Uve zaista nije imao izbora. Mogao je tu da stoji dok sunce ne pre‐ stane da izlazi svakog jutra, ali to neće moći da promeni. I tako je potpisao njihove papire jednom rukom. Drugu je držao stegnu‐ tu u džepu. Napustio je plac na kom se nekada nalazio njegov roditeljski dom i nikada se nije osvrnuo. Iznajmio je sobicu kod neke starice u gradu. Celog dana je sedeo i zurio u zidove. Uveče je otišao na posao. Čistio je vagone. Ujutru su njemu i drugim čistačima rekli da se ne presvlače u svojoj uobiča‐ jenoj svlačionici, već da idu u upravnu zgradu kako bi zadužili novu radnu odeću. Dok je prolazio hodnikom upravne zgrade, Uve je sreo Toma. Bio je to prvi put da se vide otkako je Uve okrivljen za krađu iz vagona. Neko ra‐ zumniji od Toma možda bi izbegao da ga pogleda u oči. Pretvarao bi se da se incident nikada nije ni dogodio. Ali Tom nije bio od tih razumnijih.

„Ma, je li to lopovčić?“, razdrao se sa izazivačkim osmehom. Uve nije ništa odgovorio. Pokušao je da samo prođe, ali je naišao na čvrst lakat jednog od mlađih kolega kojima se Tom okružio. Uve je podigao glavu. Mladi kolega se podrugljivo cerio. „Čuvajte novčanike, evo lopova!“, povikao je Tom, tako da je odjeknulo hodnikom. Uve je jednom rukom čvršće uhvatio smotuljak odeće. Drugu je stegnuo u džepu. Ušao je u praznu svlačionicu. Svukao je staru, prljavu radnu odeću, skinuo očev glomazni ručni sat i spustio ga na klupu. Kada se okrenuo da uđe pod tuš, na vratima je stajao Tom. „Čuli smo za požar“, rekao je. Uve je primetio da Tom očekuje odgovor. Odlučio je da crnobradom grmalju ne pruži to zadovoljstvo. „Ćale bi sigurno bio ponosan na tebe! Čak ni on nije bio takva ništarija da bi uspeo da spali sopstvenu kuću!“, povikao je Tom za njim dok je ulazio pod tuš. Uve je čuo horski smeh mlađih kolega. Sklopio je oči, naslonio čelo na zid i pustio da se topla voda sliva niz njega. Stajao je tako više od dvadeset minuta. Bilo je to najduže tuširanje u njegovom životu. Kada se ponovo pojavio u svlačionici, očevog sata nije bilo. Uve je pre‐ kopao po odeći na klupi, pretražio čitav pod i pažljivo pročešljao unutra‐ šnjost svih ormarića. Svakom u životu dođe onaj trenutak kada treba da odluči kakav će čovek biti. Da li onaj koji dopušta da ga drugi gaze, ili ne. Možda je uzrok bio to što mu je Tom dugovao za krađu u vagonu. Možda požar. Možda lažni službenik osiguranja. Možda belokošuljaši. Možda mu je jednostavno bilo dosta svega. Ali tada se Uveu činilo kao da mu je neko izvukao osigurač iz glave. Smračilo mu se pred očima. Iskoračio je iz svlačionice, i dalje go, dok mu je voda kapala sa napetih mišića. Otišao je hodnikom do svlačionice za poslovođe, nogom otvorio vrata i prokrčio sebi put kroz grupu iznenađenih ljudi. Tom je stajao pred ogledalom na drugom kraju i potkresivao svoju veliku bradu. Uve ga je uhvatio za rame i zagrmeo tako da su metalni zidovi zadrhtali. „Vraćaj sat!“ Tom ga je pogledao sa visine, dok se čitavim telom nadvijao nad njim poput senke. „Nije kod mene tvoj prokl…“

„VRAĆAJ!“, urliknuo je Uve prekinuvši ga, tako glasno da su ostali prisutni instinktivno zaključili da bi im najbolje bilo da ostanu kraj svojih ormarića. Sekundu kasnije, Tomu je Uve istrgnuo jaknu iz ruku sa takvom snagom da nije stigao ni da se pobuni. Samo je stajao zanemeo, poput izgrđenog de‐ tenceta, dok je Uve vadio sat iz unutrašnjeg džepa jakne. A onda je puklo. Samo jednom. Bilo je dovoljno. Tom se svalio poput navlažene vreće brašna. Kada je teško telo dodirnulo pod, Uve se već bio okrenuo i otišao. Svakom u životu dođe onaj trenutak kada treba da odluči kakav će čovek biti. A ako vam ta priča nije poznata, onda ne poznajete ljude. Tom je završio u bolnici. Stalno su ga iznova pitali šta se dogodilo, ali on je samo gledao u stranu i mumlao kako se „okliznuo“. A što je najčudni‐ je, odjednom se niko od ostalih ljudi tada prisutnih u svlačionici nije sećao da je išta video. Bio je to poslednji put da je Uve video Toma. Kao i poslednji put da je dozvolio da ga neko prevari, kako je odlučio. Zadržao je posao noćnog čistača, ali je dao otkaz na građevini. Više nije imao kuću koju bi gradio, a osim toga je do tog trenutka već toliko naučio o građenju kuća da matorci u šlemovima od tvrde plastike više nisu imali šta da ga uče. Kao oproštajni poklon, dali su mu kutiju sa alatom. Ovoga puta novim. „Za žutokljunca. Pokušaj da sagradiš nešto što će se održati“, pisalo je na cedulji. Uve nije baš imao na šta da je upotrebi, pa je nekoliko dana samo bes‐ ciljno čeprkao po njoj. Naposletku se starica kod koje je iznajmljivao sobu smilovala na njega, i počela da po kući traži stvari koje bi mogao da popra‐ vlja. To im je oboma koristilo. Kasnije te godine je regrutovan. Dobio je najviše ocene na svakom od fizičkih testova. Referentu za regrutaciju dopao se ćutljivi mladić medveđe snage, pa ga je ohrabrio da razmisli o vojnoj karijeri. Uveu je to zvučalo dobro. Video je već da vojnici nose uniforme i izvršavaju naređenja. Svako je znao šta treba da radi. Svako je imao funkciju. Vladao je red. Uve se pomirio sa mišlju da bi mogao da bude dobar vojnik. Dok se stepenicama spuštao na obavezni lekarski pregled, u srcu je osećao olakšanje kakvo nije upoznao već mnogo godina. Kao da je odjednom dobio svrhu. Cilj. Nešto što može da bude.

Sreća je potrajala desetak minuta. Referent za regrutaciju je tvrdio kako je lekarski pregled „čista formal‐ nost“. Ali kroz stetoskop pritisnut na Uveove grudi čulo se nešto čega ne bi trebalo da bude tu. Poslat je u grad kod lekara. Nedelju dana kasnije obave‐ šten je kako ima neuobičajenu urođenu srčanu manu. Potpuno je oslobođen vojne službe. Uve ih je pozvao i pobunio se. Pisao je pisma. Posetio je još tri lekara u nadi da je neko napravio grešku. Ali nije bilo pomoći. „Pravila su pravila“, rekao je čovek u beloj košulji u vojnom odseku kada je Uve poslednji put otišao tamo kako bi pokušao da se žali. Uve je bio toliko razočaran da nije ni sačekao autobus, već je otpešačio sve do železničke stanice. Sedeo je na peronu sa mrakom u duši kakav nije osetio još od očeve smrti. Nekoliko meseci kasnije prošetaće baš tim peronom sa ženom kojom će se oženiti. Ali tada naravno nije ništa znao o tome. Vratio se na posao noćnog čistača vozova. Postao je ćutljiviji nego ikada pre. Starici koja mu je iznajmljivala sobu naposletku je toliko dojadio njegov sumorni izgled da mu je pomogla da dobije na korišćenje garažu u blizini. Ionako ima onaj auto oko kog večito nešto prčka, rekla je. Možda bi mogao time da se bavi tamo? Uve je sledećeg jutra u garaži rasklopio čitav sab do najsitnijih delova. Očistio je svaki deo i zatim ga ponovo sastavio. Samo da bi video da li ume. I da bi imao šta da radi. Kada je završio s tim, prodao je sab, uz zaradu, i kupio istovetan sab 93, samo noviji model. Prvo što je uradio bilo je da ga razmontira do najsitnijih delova. Samo da bi video da li ume. Umeo je. I tako su mu proticali dani, lagano i metodično. A onda je jednog jutra ugledao nju. Imala je smeđu kosu, plave oči, crvene cipele i veliku žutu šnalu. Uve otad više nije imao mira.

13 Čovek po imenu Uve i klovn po imenu Bepo „Uve je smeeesan“, ushićeno se kikotala trogodišnjakinja. „Aha“, promrmljala je sedmogodišnjakinja, ni izbliza podjednako im‐ presionirana, uzela mlađu sestru za ruku i koracima odrasle osobe krenula ka ulazu u bolnicu. Majka im je izgledala kao da namerava da izgrdi Uvea, ali je onda izgleda odlučila da u ovom trenutku baš i nema vremena za to. I tako se od‐ gegala prema ulazu sa jednom rukom na trudničkom stomaku, kao da se plaši da će ovaj pokušati da se otme kontroli. Uve je koračao za njom vukući noge. Nije ga bilo briga da li ona misli kako je „jednostavnije platiti i prekinuti svađu“, ovde je u pitanju bio princip. A kada onaj čuvar parkinga bude kaznio Uvea zbog toga što dovodi u pitanje potrebu plaćanja za parkiranje pred bolnicom, Uve neće biti od onih koji čuvaru dovikuju „lažni policajac“. Jednostavno je tako. U bolnicu se ide da umreš, to je Uve dobro znao. A Uve je osim toga smatrao da je dovoljno što čovek državi plaća za sve što radi dok je živ. I da je malo preterano što zahtevaju da im platiš parking i kada dođeš da umreš. Tako je on to objasnio čuvaru parkinga. A tada je čuvar počeo da maše blokčićem za kazne. Dok je Parvani počela da diže galamu kako će ona rado platiti. Kao da je TO najvažnije u celoj raspravi. Žene ne razumeju principe. Čuo je kako se malo ispred njega sedmogodišnjakinja žali na to kako mu odeća smrdi na izduvne gasove. Iako su svi prozori u sabu bili širom otvoreni tokom čitave vožnje, zadah se nije mogao izvetriti. Njihova majka je pitala Uvea šta je to uopšte radio tamo u garaži, ali je Uve kao odgovor samo ispustio neki zvuk koji je podsećao na pomeranje kade po pločicama.

Trogodišnjakinja je naravno zaključila da vožnja automobilom sa otvorenim prozorima dok je napolju minus predstavlja avanturu njenog života, dok je sedmogodišnjakinja zarila lice u šal i znatno skeptičnije posmatrala sve to. Osim toga, nerviralo ju je što je zadnjicom klizila niz novine koje je Uve ra‐ zastro po zadnjem sedištu da ga ona i njena sestra ne bi „upropastile“. Uve je stavio novine i na prednje sedište, ali njih je njihova majka sklonila u stranu pre nego što je sela. Uve je delovao više nego ogorčeno zbog toga, ali ništa nije rekao. Umesto toga je sedeo i čitavim putem do bolnice bacao uznemirene poglede na njen stomak, kao da se pribojavao da bi mogao početi da curi po presvlakama. „Sada budite mirne, molim vas“, rekla je devojčicama kada su zakorači‐ li u bolnicu. Bili su okruženi staklenim zidovima i klupama koje su se osećale na sredstva za čišćenje. Osoblje u beloj odeći i drečavim plastičnim papučama, i starci koji su cunjali tamo-amo po hodnicima oslanjajući se na nestabilne rolatore. Na podu je stajala tabla koja je objavljivala da lift broj 2 u čekao‐ nici lifta A ne radi, i da se posetioci odeljenja 114 stoga upućuju na lift broj 1 u čekaonici lifta C. Ispod tog obaveštenja nalazilo se drugo, koje je poru‐ čivalo da lift broj 1 u čekaonici lifta C ne radi, i da se posetioci odeljenja 114 stoga upućuju na lift broj 2 u čekaonici lifta A. Ispod tog obaveštenja nalazilo se i treće, koje je poručivalo da je odeljenje 114 tog meseca zatvo‐ reno zbog renoviranja. Ispod ovog obaveštenja nalazila se cedulja sa slikom klovna. Objavljivala je da bolnički klovn Bepo danas posećuje decu u bolnici. „Gde je Uve sad nestao?“, otelo se Parvani. „Mislim da je otišao u ve-ce“, promrmljala je sedmogodišnjakinja. „Kloun!“, rekla je trogodišnjakinja i veselo pokazala na tablu. „Znate li da ovde naplaćuju odlazak u toalet?“, razdrao se Uve iza Parvani. Okrenula se i sluđeno ga pogledala. „Dobro, dobro, tu ste znači, da li vam treba novac?“ Uve je delovao potreseno. „Zašto bi mi bio potreban novac?“ „Za toalet!“ „Pa ja ne moram u toalet.“ „Ali rekli ste…“, počela je, ali se zaustavila i odmahnula glavom.

„Zaboravite, samo zaboravite… za koliko ste platili parking?“, upitala je umesto toga. „Deset minuta.“ Zastenjala je. „Ali valjda vam je jasno da će ovo potrajati duže od deset minuta?“ „Onda za deset minuta idem napolje da doplatim“, odvratio je Uve, kao da je to samo po sebi jasno. „Ali zašto ne biste odmah otišli i uradili to?“, upitala je, zatim delujući kao da se pokajala u istom trenutku kada joj je pitanje prešlo preko usana. „Zato što oni baš to i hoće! Ali neće dobiti pare za gomilu vremena koju možda i nećemo upotrebiti, neka vam to bude jasno!“ „Ne, ja zaista nemam snage…“, uzdahnula je Parvani, hvatajući se za čelo. Pogledala je svoje ćerke. „Da nešto zamolim vas dve. Sedite lepo ovde sa čika Uveom dok mama ode da proveri kako je tata. U redu?“ „Dobro, dobro“, nabusito odvrati sedmogodišnjakinja. „Aaa!“, egzaltirano ciknu trogodišnjakinja. „Šta?“, izusti Uve. Parvani ustade. „Kako to ’sa Uveom’? Kuda to mislite da idete?“, pitao je Uve. Trudnica na njegovo ogorčenje izgleda uopšte nije primećivala uznemi‐ renost u njegovom glasu. „Treba da ovde sačekate sa njima“, zaključila je kratko i izgubila se niz hodnik pre nego što je Uve stigao da se usprotivi. Uve je ostao da zuri za njom. Kao da je očekivao da će ona ipak dojuriti nazad vičući kako se samo šalila. Ali nije to učinila. I tako se Uve okrenuo prema devojčicama. Izgledao je kao da će im u sledećem trenutku uperiti lampu u lice i pitati ih gde su se nalazile „u vreme kada se dogodilo ubistvo“. „KNJIGA!“, odmah je ciknula trogodišnjakinja i odjurila do ugla čekao‐ nice, gde se nalazio pravi haos od igračaka, plišanih životinja i slikovnica. Uve je klimnuo glavom za sebe, uz zaključak kako je ova trogodišnjaki‐ nja u svakom slučaju prilično samostalna, pa je zato pažnju usmerio na sed‐ mogodišnjakinju. „Dobro, a šta ćeš ti?“ „Šta ja?“, uznemireno mu odvrati sedmogodišnjakinja.

„Pa, mislim, da li si možda gladna ili moraš da piškiš ili tako nešto?“ Sedmogodišnjakinja ga je pogledala kao da joj je upravo ponudio pivo i cigaretu. „Ja imam skoro OSAM godina! Umem SAMA da idem u ve-ce!“ Uve ogorčeno razmahnu rukama. „Dobro, dobro. Izvini što sam uopšte pitao, dođavola.“ „Mhm“, frknu sedmogodišnjakinja. „Opcovao si!“, razdra se trogodišnjakinja, koja se ponovo pojavila i počela da se vrti oko Uveovih nogu. Veoma skeptično je osmotrio tu malu prirodnu katastrofu punu grama‐ tičkih grešaka. Ona je pogledala gore i osmehnula mu se čitavim licem. „Citaj!“, obodrila ga je pružajući mu knjigu, pritom toliko ispruživši ruke da je umalo izgubila ravnotežu. Uve je posmatrao knjigu pomalo kao da je knjiga upravo poslala Uveu lančani mejl sa tvrdnjom da je knjiga zapravo nigerijski princ koji ima „veoma unosnu poslovnu ponudu“ za Uvea, i sada mu je još samo hitno po‐ treban Uveov broj računa „da nešto sredi“. „Citaj!“, ponovila je trogodišnjakinja i popela se na klupu u čekaonici. Uve je preko volje seo na klupu, više od metra udaljen od nje. Trogodi‐ šnjakinja je nestrpljivo uzdahnula, iščezla sa vidika, da bi joj se sekund kasnije glava ukazala ispod njegove ruke, oduprevši se šakama o njegovo koleno kao polugom, nosa prilepljenog za šarene ilustracije u knjizi. „Bio jednom jedan vozić“, pročitao je Uve sa entuzijazmom nekoga ko naglas čita poresku prijavu. Onda je okrenuo list. Trogodišnjakinja ga je zaustavila, i okrenula list nazad. Sedmogodišnjakinja umorno zavrte glavom. „Morate da ispričate i šta se dešava na toj strani. I da glumite glasove“, rekla je. Uve je piljio u nju. „Kakve sad jeb…“ Nakašljao se usred rečenice. „Kakve glasove?“, ispravio se. „Glasove iz bajke“, rekla je sedmogodišnjakinja. „Opcovao si“, bezazleno je zaključila trogodišnjakinja. „Ne, nisam“, odvratio je Uve. „Jesi“, rekla je trogodišnjakinja.

„Ma, neću da glumim nikakve jeb… neću da glumim nikakve glasove!“, rekao je Uve. „Niste baš naročito dobri u čitanju bajki“, primetila je sedmogodišnjaki‐ nja. „A ti možda nisi naročito dobra u slušanju!“, odvratio je Uve. „A vi možda niste naročito dobri u PRIČANJU!“, odbrusi mu sedmogo‐ dišnjakinja. Uve je pogledao knjigu, nimalo impresioniran. „Kakvo je uopšte ovo sranje? Voz koji govori? Nema ničega o automo‐ bilima?“ „Možda vi imate nešto o tupavim dedekanjama“, promrmljala je sedmo‐ godišnjakinja. „Ja nisam nikakav dedekanja“, prošištao je Uve. „Kloun!“, ciknu trogodišnjakinja. „A nisam ni KLOVN!“, odmah zareža Uve. Sedmogodišnjakinja prevrnu očima gledajući Uvea, prilično slično kao što je njena majka imala običaj da prevrne očima gledajući Uvea. „Nije mislila na vas. Nego na klovna.“ Uve je podigao glavu i ugledao odraslog čoveka koji je zaista stajao na vratima čekaonice odeven sasvim kao klovn. Na licu je imao širok, blesav osmeh. „KLOOUUN“, zapištala je trogodišnjakinja i izvrnula se na klupi na način koji je Uvea konačno uverio u to da to dete uzima neke narkotike. Čuo je već za to. Takva imaju one sindrome koji se označavaju skraće‐ nicama i kljukaju ih amfetaminima na recept. „Čini mi se da ovde vidim neku devojčicu? Možda bi htela da vidi čarobni trik?“, ulizivački se razdra klovn i poput pijanog losa se zatetura prema njoj i Uveu u prevelikim crvenim cipelama, za koje je Uve decidira‐ no zaključio da ih može nositi samo tip kome fali neka daska u glavi, kako slučajno ne bi pronašao neki pravi posao. Klovn je veselo pogledao Uvea. „Čiko, da li možda imate pet kruna?“ „Ne. Čika nema pet kruna“, odvrati Uve. Klovn je delovao iznenađeno. Što klovnovima i ne stoji baš sjajno. „Ali… vidite… u pitanju je čarobni trik, valjda imate neki novčić?“, promrmljao je klovn običnijim glasom, koji je znatno odstupao od lika

kojeg je glumio i otkrio kako se iza ovog idiota klovna sasvim očigledno krije jedan potpuno običan idiot, starosti od recimo dvadeset pet godina. Uve je pogledao klovna u oči na način zbog kog je klovn odmah oprezno koraknuo unazad. „Ali… molim vas, pa ja sam bolnički klovn. To je zbog dece. Vratiću vam novčić.“ „Ma dajte mu već jednom tih pet kruna“, rekla je sedmogodišnjakinja. „KLOOUUN!“, ciknula je trogodišnjakinja. Uve je pogledao trogodišnjakinju. Namrštio se. „Dobro, de“, promrmljao je i izvadio novčić od pet kruna iz novčanika. Onda je uperio prst u klovna. „Ali da vratiš. Odmah. Njime treba da platim parkiranje.“ Klovn je žustro klimnuo glavom i uzeo mu novčić iz ruke. Deset minuta kasnije, Parvani se hodnikom vratila do čekaonice. Tamo je zastala i zbunjeno je skenirala pogledom s kraja na kraj. „Tražite ćerke?“, začu se oštar glas medicinske sestre iza nje. „Da?“, zbunjeno odvrati Parvani. „Eno“, rekla je sestra ne baš sa odobravanjem i pokazala na klupu kraj velikih staklenih vrata okrenutih prema parkingu. Tamo je sedeo Uve prekrštenih ruku i delovao veoma ljutito. Kraj njega je sa jedne strane sedela sedmogodišnjakinja i sa dosadom zurila u plafon, a sa druge trogodišnjakinja, koja je delovala kao da je upravo saznala da će joj biti dozvoljeno da jede sladoled za doručak svaki bogovetni dan čitavog meseca. Sa obe strane klupe stajala su dva naročito krupna primerka bolnič‐ kih čuvara veoma smrknutih izraza na licu. „Jesu li ovo vaša deca?“, upitao je jedan. Uopšte nije izgledao kao neko kome će biti dozvoljeno da jede sladoled za doručak. „Da, jesu li nešto uradile?“, upita Parvani sada već skoro uplašeno. „Ne. ONE nisu ništa uradile“, odgovorio je drugi čuvar i uputio Uveu optužujući pogled. „Nisam ni ja“, kiselo je promrmljao Uve. „Uve je udalio klouna!“, ushićeno je ciknula trogodišnjakinja. „Tužibabo“, odvrati Uve. Parvani je zurila u njega otvorenih usta, ne znajući šta uopšte da kaže na to. „Trik mu i nije bio baš dobar“, prostenjala je sedmogodišnjakinja.