Covek po imenu Uve - Fredrik Backman

A kada bi se Uve pobunio, samo bi se osmehnula, uzela njegove krupne šake u svoje i cmoknula ih. „Uve, kada jedna osoba daje drugoj osobi, blagoslov ne dobija osoba koja prima. Već osoba koja daje.“ Trećeg dana je usred dana otišla na počinak. Jer tako se radi u Španiji, govorila je, a poznato je da „kada si u Rimu, radi kao Rimljani“. Uve je naravno podozrevao da ovde nije bila reč o ovim ili onim običajima, već o tome da je njoj to savršeno odgovaralo kao izgovor. Otkako je zatrudnela, spavala je nekih šesnaest od dvadeset četiri časa. Činilo mu se kao da je na odmor otišao sa nekim štenetom. Uve je za to vreme otišao u šetnju. Spuštao se lokalnim putem od hotela do sela. Sve kuće bile su od kamena, primetio je. Nigde na vidiku nije bilo poštenih lajsni oko prozora. Mnoge kuće nisu čak ni imale pragove na ulaznim vratima. Uve je to smatrao pomalo varvarskim. Dođavola, kuće se ne prave tako. Vraćao se prema hotelu kada je ugledao Hosea kako stoji nagnut nad nekim smeđim automobilčićem koji se pušio uz ivicu puta. U njemu je sedelo dvoje dece i veoma stara žena sa maramom na glavi. Izgledala je kao da se ne oseća dobro. Hose je ugledao Uvea i odmah mu uzbuđeno mahnuo, gotovo paničnog izraza u očima. „Senjooor“, oslovio je Uvea, baš kao i svaki put kada bi mu se obratio otkako su stigli u hotel. Uve je pretpostavio da je to možda značilo „Uve“ na španskom, nije se baš mnogo udubljivao u Sonjinu knjiži‐ cu. U svakom slučaju, Hose je pokazivao na automobil i ponovo divlje mahnuo Uveu. Uve je gurnuo ruke u džepove, i zaustavio se na pristojnoj udaljenosti sa opreznim izrazom na licu. „Ospital!“, razdrao se Hose pokazujući na staricu u automobilu. Zaista nije izgledala baš živahno, ponovo je zaključio Uve. Hose je pokazao na ženu, pa na haubu ispod koje se motor pušio, pa očajnički ponovio „Ospital! Ospital!“ Uve je ispitivački posmatrao čitav taj spektakl, pa naposletku za‐ ključio da je marka zadimljenog španskog auta dakle bila „ospital“. Nagnuo se nad haubu i bacio pogled. Ne deluje tako komplikovano, učinilo mu se. „Ospital“, ponovio je Hose i nekoliko puta klimnuo glavom prilično preplašenog izraza na licu. Uve nije znao šta bi trebalo da odgovori na to, ali izgleda da je pitanje marke automobila veoma važno ovde u Španiji, a Uve je uprkos svemu

mogao da se poistoveti sa tim. „S-a-b“, rekao je zato i demonstrativno pokazao na svoje grudi. Hose je neko vreme upitno zurio u njega. Onda je pokazao na sebe. „Hose!“ „Ma, nisam te pitao za ime, samo sam…“, poče Uve, ali ućuta pošto su ga oči sa druge strane haube potpuno belo posmatrale. Hose je očigledno razumeo švedski još manje nego što je Uve razumeo španski. Uve je uzdahnuo i prilično zabrinuto pogledao decu na zadnjem sedištu. Držala su staricu za ruke i delovala preplašeno. Uve je ponovo po‐ gledao motor. Onda je zavrnuo rukave košulje i pokazao Hoseu da se pomeri. Sonja nikada nije saznala zašto su tačno svakog dana do kraja te nedelje besplatno jeli u Hoseovom restoranu, koliko god prelistavala knjižicu. Ali od srca se smejala tome što se mali Španac vlasnik restorana ozario poput sunca svaki put kada bi ugledao Uvea, raširio ruke i kliknuo: „Senjor Sab!!!“ Njeno dremanje i Uveove šetnje pretvorili su se u svakodnevne rituale. Drugog dana je Uve prošao pored čoveka koji je pravio ogradu i zastao da mu objasni kako je to potpuno pogrešan način za pravljenje ograde. Čovek nije razumeo ni reč, pa je Uve naposletku zaključio da će lakše biti da mu pokaže. Trećeg dana je ozidao novi spoljni zid na jednoj od crkvenih zgrada zajedno sa seoskim sveštenikom. Četvrtog dana je sa Hoseom otišao do polja izvan sela i pomogao nekom Hoseovom drugaru da izvadi konja koji se zaglibio u blatnjavom jarku. Mnogo godina kasnije Sonji je palo na pamet da ga pita za to. Kada joj je Uve najzad ispričao, dugo je začuđeno vrtela glavom. „Znači, dok sam ja spavala, ti si se iskradao i pomagao potrebitima da… poprave ogradu? Neka kažu šta hoće o tebi, Uve. Ali ti si najčudniji superheroj za kog sam ikada čula.“ U autobusu na povratku iz Španije položila je Uveovu ruku na svoj stomak, i on je prvi put osetio kako se dete rita. Slabašno, slabašno, kao da mu neko dodiruje dlan kroz veoma debelu kuhinjsku rukavicu. Sedeli su tako nekoliko sati i osećali prigušeno sićušno lupanje. Uve nije ništa rekao, ali je Sonja videla kako je nadlanicom obrisao oči kada je naposletku ustao sa sedišta i promrmljao nešto o tome kako „mora do toaleta“. Bila je to najsrećnija nedelja u Uveovom životu. A za njom je usledila najgora.

22 Čovek po imenu Uve i neko u garaži Uve i mačka su ćutke sedeli u sabu parkiranom u zoni za utovar pred ulazom u bolnicu. „Prestani da me gledaš kao da sam ja kriv“, rekao je Uve mački. Mačka ga je pogledala kao da nije ljuta, već razočarana. Uve se zagle‐ dao kroz prozor. S tim osećanjem bi i sam mogao da se saglasi. Uopšte nije trebalo da ponovo sedi tu pred tom bolnicom. On naime mrzi bolnice, a sada kao za inat već treći put dolazi ovamo za manje od nedelju dana. To uopšte nije pravedno i ispravno. Ali nije mu ostavljen nikakav izbor. Istinu govoreći, Uve se zapravo osećao kao da je nezakoni‐ tom ucenom primoran da sedi ovde. Naime, tog dana je od samog početka sve krenulo kako ne treba. Počelo je time što su Uve i mačka prilikom svakodnevne inspekcije otkrili da je neko pregazio tablu koja zabranjuje automobilski saobraćaj u naselju. Uve je zgulio belu farbu sa ugla table noktom na palcu i opalio takav niz psovki da je čak i mačka delovala pomalo zatečeno. Dole kod Anitine i Runeove kuće Uve je pronašao opuške cigareta na putu. Uvea je to toliko razljutilo da je otišao u dodatnu inspekciju samo da bi se smirio. Kada se vratio, mačka je sedela u snegu i optuživački ga posmatrala. „Nije moja odgovornost“, promrmljao je Uve i ušao u šupu. Ponovo se pojavio sa lopatom za sneg u ruci. Izašao je do puta između kuća. Stajao je tamo dok mu se plava jakna podizala i spuštala u taktu sa di‐ sanjem. Pogledao je naniže prema Anitinoj i Runeovoj kući vilica tako snažno stisnutih da su zaškripale.

„Nije moja odgovornost što je dedekanja toliko ostario“, rekao je malo odlučnije. Pošto je mačka izgledala kao da ne prihvata to kao objašnjenje, Uve je u nju uperio lopatu. „Misliš da je ovo prvi put da imam posla sa vlastima? A ta odluka o Runeu, misliš valjda da je konačna? Neće NIKADA biti konačna! Stizaće žalbe, podnosiće se izveštaji i birokrate će prežvakavati i prekopavati ta svoja govna! Razumeš li? Ljudi misle da to ide brzo, ali potrebni su meseci! Godine! Misliš li da nameravam da ovde čekam toliko samo zbog toga što je prokleti dedekanja odjednom postao bespomoćan?“ Mačka nije ništa odgovorila. „Ti ovo ne razumeš! Razumeš li?“, frknuo je Uve i okrenuo se. Osećao je mačkin pogled na leđima dok je lopatao. Dobro sad. Istinu govoreći, to uopšte nije razlog zbog kog Uve i mačka sada sede u sabu na parkingu ispred bolnice. Ali je barem prilično direktno povezano sa time što je Uve čistio sneg kada je ona novinarka u pomalo prevelikoj zelenoj jakni iskrsla pred njegovom kućom. „Uve?“, upitala je iza njegovih leđa, kao da se brine da je možda prome‐ nio identitet otkako je prošli put dolazila ovamo da ga uznemirava. Uve je nastavio da lopata, nijednim pokretom ne pokazujući da je svestan njenog prisustva. „Samo sam želela da postavim nekoliko pitanja…“, pokušala je. „Onda ih postavljajte negde drugde. Jer ovde nećete dobiti odgovor“, odvratio je Uve, nastavljajući da baca sneg oko sebe, i to tako da je teško bilo utvrditi da li čisti ili kopa. „Ali ja samo že…“, počela je, ali je ućutala kada su Uve i mačka ušli u kuću i zalupili joj vrata pred nosom. Uve i mačka su se šćućurili u predsoblju čekajući da ona ode. Nije otišla. Počela je da lupa na vrata i viče: „Ali vi ste heroj!“ „Ova ženska je potpuno psihotična“, rekao je Uve mački. Mačka nije protivrečila. Pošto je novinarka nastavila da lupa i viče još jače, Uve nije znao šta da radi, pa je naglo otvorio vrata, stavio kažiprst na usta i počeo da je ućutkuje kao da će joj u sledećem trenutku skrenuti pažnju da se zapravo nalaze u bi‐ blioteci. Ona mu se iskezila i mahnula nečim što je Uveu instinktivno zaličilo na neku vrstu kamere. Ili je možda bilo nešto drugo. U današnjem prokletom

svetu više nije lako znati da li je nešto kamera ili nije. Zatim je pokušala da se provuče u njegovo predsoblje. Možda je bolje da to nije učinila. Uve je pred nju isprečio svoju krupnu šaku i refleksno je gurnuo nazad preko praga, tako da umalo nije pala koliko je duga u sneg. „Ne treba mi ništa“, rekao je Uve. Povratila je ravnotežu i mahnula kamerom prema njemu, ponovo nešto vičući. Uve je nije slušao. Pogledao je kameru kao da je oružje, pa se zatim odlučio na beg. Sa ovom osobom se očigledno nije vredelo jasno i razumno objašnjavati. I tako su mačka i Uve izašli na vrata, zaključali ih i što su brže mogli krenuli prema parkingu. Novinarka je trčkarala za njima. Pa dobro. Iskreno govoreći, ni od ovoga ništa nije dovelo do toga da Uve sada sedi ispred bolnice. Ali kada je Parvani petnaestak minuta kasnije pokucala na vrata Uveove kuće držeći trogodišnjakinju za ruku i niko joj nije otvorio, začula je glasove sa parkinga. A to je, može se reći, i te kako imalo veze sa time što Uve sada sedi ispred bolnice. Parvani i trogodišnjakinja su se pojavile iza ugla parkinga i ugledale Uvea kako stoji ispred zatvorenih vrata svoje garaže naduren i sa rukama u džepovima. Mačka je sedela kraj njegovih nogu sa izgledom krivca. „Šta to radite?“, upitala je Parvani. „Ništa“, odvratio je Uve, a tada su i on i mačka pogledali dole u asfalt. Sa unutrašnje strane vrata garaže čulo se kucanje. „Šta je to bilo?“, upitala je Parvani i iznenađeno pogledala tamo. Uve je izgledao kao da se odjednom silno zainteresovao za određeni komad asfalta pod svojom cipelom. Mačka je pomalo delovala kao da će prvo početi da zvižduće, a zatim zdimiti odatle. Sa druge strane vrata garaže ponovo se začulo kucanje. „Ej?“, glasno je rekla Parvani. „Ej?“, odgovorila su vrata garaže. Parvani je razrogačila oči. „Gospode bože… Uve, jeste li to nekoga zaključali u GARAŽI?!“, zare‐ žala je i zgrabila Uvea za ruku. Uve nije ništa odgovorio. Parvani ga je drmusala kao da namerava da sa njega otrese kokosove orahe. „UVE!“

„Dobro, dobro! Ali nisam hteo da to uradim, kad vam kažem“, promr‐ mljao je izvlačeći se iz njenog stiska. Parvani je zavrtela glavom. „Niste hteli?“ „Ne, nisam hteo“, odvratio je Uve kao da će to okončati diskusiju. Kada je uvideo da Parvani očigledno očekuje nekakvo pojašnjenje u vezi sa ovim, počešao se po glavi i uzdahnuo. „Ona. Da. Jedna od onih novinarskih tipova. Dođavola, nije da sam na‐ meravao da je zaključam unutra. Nameravao sam da zapravo zaključam sebe i mačku. Ali onda je i ona krenula za mnom, i eto. Da. Ispalo je ovako.“ Parvani je počela da masira slepoočnice. „Nemam snage…“ „Ajabaja“, rekla je trogodišnjakinja i pokazala kažiprstom na Uvea. „Ej?“, oglasila su se vrata garaže. „Ovde nema nikog!“, zarežao je Uve u odgovor. „Ali čujem vas!“, rekla su vrata garaže. Uve je duboko uzdahnuo i očajno pogledao Parvani. Kao da namerava da zavapi: „Čujete li kako ova vrata razgovaraju sa mnom?“ Parvani ga je oterala mahanjem ruke, prišla vratima, približila im lice i oprezno pokucala. Vrata su uzvratila kucanjem. Kao da očekuju da će ubuduće komunicirati Morzeovom azbukom. Parvani se nakašljala. „Zbog čega želite da razgovarate sa Uveom?“, upitala je koristeći se nešto konvencionalnijom azbukom. „On je heroj!“ „On je… šta?“ „Ah, izvinite. Ja se inače zovem Lena, radim u lokalnim novinama i želim da napravim inter…“ Parvani je zabezeknuto pogledala Uvea. „Kakav sad heroj?“ „Ma, priča besmislice!“, pobunio se Uve. „Spasao je život čoveku koji je pao na šine!“, doviknuše vrata garaže. „Jeste li sigurni da ste pronašli pravog Uvea?“, upitala je Parvani. Uve je delovao uvređeno. „Aha. Znači, potpuno je isključeno da bih ikako mogao da budem heroj“, promrmljao je.

Parvani ga sumnjičavo odmeri. Trogodišnjakinja je pokušala da uhvati ono što je ostalo od mačkinog repa uz oduševljeni uzvik: „Maca!“ Maca nije delovala naročito impresionirano i potražila je zaklon iza Uveovih nogu. „Šta ste uradili, Uve?“, upitala je Parvani tiho i poverljivo, udaljivši se dva koraka od vrata garaže. Trogodišnjakinja je jurila mačku oko njegovih nogu. Uve je pokušavao da smisli šta da radi sa rukama. „Eh, podigao sam jednog kravataša sa šina, nije to bilo bogzna šta, do‐ đavola“, promumlao je. Parvani je pokušala da suzdrži smeh. „A nije ni razlog za kliberenje što se toga tiče“, kiselo je dodao Uve. „Oprostite“, rekla je Parvani. Vrata garaže su dobacila nešto poput: „Ehej? Jeste li još tu?“ „Nismo!“, odbrusi Uve. „Zbog čega ste uopšte toliko ljuti?“, upitaše vrata garaže. Uve je izgledao kao da se koleba. Nagnuo se prema Parvani. „Ovaj… ne znam kako da je se otarasim“, rekao je, a u očima mu se pojavio izraz koji bi Parvani, da ga nije dovoljno dobro poznavala, mogla da protumači kao molećiv. „Ne želim da je ostavim tamo unutra nasamo sa sabom!“, ozbiljno je prošaputao. Parvani je klimnula glavom da potvrdi kako je situacija zaista nezgodna. Uve je umorno spustio posredničku šaku između trogodišnjakinje i mačke, pre nego što se situacija oko njegovih cipela potpuno otrgne kontroli. Tro‐ godišnjakinja je izgledala kao da samo što nije pokušala da zagrli mačku. Mačka je izgledala kao da je spremna da pokaže na trogodišnjakinju u okviru suočavanja svedoka u policijskoj stanici. Uve je uhvatio trogodišnja‐ kinju, na šta se ona prepustila napadu kikotanja. „Šta vi ovde uopšte radite?“, upitao je Uve Parvani pošto joj je dodao kikotavu grudvicu kao da je džak krompira. „Hteli smo da se odvezemo autobusom u bolnicu po Patrika i Džimija“, odgovorila je. Videla je kako se Uveovo lice malo ozlojeđeno trznulo na pomen auto‐ busa. „Mi…“, počela je Parvani, kao da se zaustavila usred misli. Pogledala je vrata garaže. Pa Uvea.

„Ne čujem šta govorite! Glasnije!“, doviknula su vrata garaže. Uve se odmah udaljio za još dva koraka od njih. Parvani mu je uputila pogled pun samopouzdanja. Kao da je upravo pronašla rešenje u ukrštenici. „Ali čujte, Uve! Da onda kažemo ovako: ako nas odvezete do bolnice, pomoći ću vam da se otarasite ove novinarke! Okej?“ Uve je podigao glavu. Nije izgledao nimalo ubeđeno. Zaista nije imao nameru da se ponovo vozi do one bolnice. Parvani je razmahnula rukama. „Ili da ovoj novinarki kažem kako imam jednu drugu priču koju ja mogu da joj ispričam o vama, Uve“, rekla je i podigla obrvu. „Priče? Kakve priče?“, povikala su vrata garaže i ponovo počela uzbu‐ đeno da lupaju. Uve je potišteno pogledao vrata garaže. „Ovo je ucena“, rekao je Parvani. Parvani je veselo klimnula glavom. „Uve udalio klouna!“, rekla je trogodišnjakinja i poverljivo mahnula prema mački, kao da smatra kako Uveovu očiglednu averziju prema bolnici treba razjasniti onome koji nije bio prisutan prošli put. Mačka nije delovala kao da razume šta to znači. Ali pod pretpostavkom da je klovn bio makar izbliza iritantan kao ova trogodišnjakinja, mačka uopšte nije delovala kao da osuđuje Uvea što je nekog udario. „Neću podleći pred ucenama!“, odlučno je istakao Uve i uperio prst u Parvani, kako bi naznačio da je time diskusija završena. I eto, zato je Uve sada sedeo pred bolnicom. Mačka je izgledala kao da smatra kako ju je Uve lično izneverio time što je dozvolio da se čitavim putem dovde vozi na zadnjem sedištu sa trogodišnjakinjom. Uve je popra‐ vio novinski papir na sedištima. Osećao se izigrano. Kada je Parvani rekla da će se „otarasiti“ one novinarke, možda i nije imao baš neku jasnu sliku o tome kako će se to tačno dogoditi. I naravno da nije zahtevao od Parvani da je nekom čarolijom ukloni u oblaku dima ili je udari ašovom i zakopa u nekoj pustari, ništa slično tome. Ali Parvani je samo otvorila vrata garaže, dala novinarki vizitkartu i rekla „pozovite me da razgovaramo o Uveu“. Pa zar je to način da se nekog otarasite? Uveu to uopšte nije delovalo tako. A sada je naravno prekasno. Sedeo je tu ispred bolnice i čekao po treći put za manje od nedelju dana, kao da je uklet. Ucena, eto šta je u pitanju.

Povrh toga, Uve mora da trpi i optužujuće poglede one mačke. Bilo je u tim pogledima isuviše nečeg što ga je podsećalo na način na koji ga je Sonja obično posmatrala. „Neće doći po Runea. Rekli su da će to učiniti, ali tim procesom će se baviti nekoliko godina“, rekao je Uve mački. Možda će to reći i Sonji. A možda i sebi. Ne zna još. „Barem možeš da prestaneš da sažaljevaš sebe. Da nije mene, sad bi živela sa onim derištem, a tada ne bi imala ni to malo što ti je ostalo od repa. Zamisli tek to!“, frknuo je na mačku u pokušaju da promeni temu. Mačka se izvalila na stranu, okrenuvši se od Uvea i u znak protesta zaspala. Uve je ponovo pogledao kroz prozor. Veoma je dobro shvatao da ta trogodišnjakinja nije alergična. Shvatao je da ga je Parvani slagala da bi se on brinuo za mačketinu. Nije on nikakav senilni starkelja, dođavola.

23 Čovek po imenu Uve i autobus koji nikada nije stigao na odredište „Svaki čovek mora da zna za šta se bori.“ Izgleda da tako kažu. Ili je barem Sonja to jednom naglas pročitala Uveu iz neke od svih onih knjiga. Uve se nije sećao iz koje, jer oko te žene se večito vukla gomila knjiga. U Španiji ih je nakupovala punu torbu, iako čak nije ni govorila španski. „Učiću dok budem čitala“, rekla je jednostavno. Kao da to ide tako. Uve joj je rekao kako on lično više voli da sam razmišlja nego da čita nešto o čemu je razmi‐ šljala gomila drugih zamlata. Sonja se osmehnula i potapšala ga po obrazu. A protiv toga Uve nije imao nikakvih argumenata. I tako je odneo do autobusa njene torbe napunjene do pucanja. Kada je prošao pored šofera, osetio je da ovaj zaudara na vino, ali je zaključio da sigurno tako rade u Španiji, pa onda neka im bude. Sedeo je tamo u sedištu kada mu je Sonja položila ruku na svoj stomak, i kada je osetio dete kako se rita prvi i poslednji put. Zatim je ustao da ode u toalet, a kada je bio na pola puta, autobus se zaneo i udario u ogradu na sredini auto-puta, nakon čega je na jedan jedini tren zavladala tišina. Kao da je samo vreme duboko udahnu‐ lo. A potom: eksplozija stakla. Nemilosrdno škripanje lima koji se gužva. Siloviti udari kada su se automobili iza autobusa pozabijali u njega. I svi ti krici. Nikada ih neće zaboraviti. Uve je leteo tamo-amo, i sećao se samo da se prizemljio na stomak. Pre‐ plašeno je pogledom pokušavao da je pronađe u mnoštvu ljudskih tela, ali nije je bilo. Bacio se napred, posekao se u kiši stakla sa plafona, ali kao da ga je neka razbesnela zver zadržavala. Kao da ga je sam đavo uhvatio u stisak i oborio ga na pod, u beskrajno poniženje. Ono koje će ga proganjati svake noći dok bude živ, uz osećanje potpune bespomoćnosti.

Prve nedelje je svaki sat proveo kraj njenog kreveta. Sve dok ga bolni‐ čarke odlučnom rukom nisu primorale da se udalji kako bi se istuširao i pre‐ svukao. Na sve strane su mu upućivali saosećajne poglede i izjavljivali mu „saučešće“. Jedan lekar je ušao i razgovarao sa Uveom ravnodušnim, klinič‐ kim glasom o tome da bi trebalo da se „pripremi na to da se ona neće probu‐ diti“. Uve je lekara izbacio kroz vrata. I to zatvorena i zaključana. „Ona nije mrtva! Prestanite da se ponašate kao da je mrtva!“, urlao je Uve kroz hodnik. I posle toga se više niko u bolnici nije usuđivao da to uradi. Desetog dana, dok je kiša dobovala po prozoru, a radio govorio o najgoroj oluji u poslednjih nekoliko decenija, Sonja je otvorila izmučene oči tako da se video samo uzan prorez, ugledala Uvea i ćušnula šaku u njegovu. I savila prst u njegov dlan. Zatim je zaspala i spavala čitavu noć. Kada se probudila, bolničarke su ponudile da joj kažu, ali je Uve smrknuto insistirao da to učini on. I tako joj je sve ispričao pribranim glasom, dok joj je milovao šake koje su bile jako, jako hladne. Ispričao joj je da je šofer zaudarao na vino, zatim kako je autobus udario u ogradu puta, kao i o sudarima. Smradu spaljene gume. Za‐ glušujućem tresku. O detetu koje nikada neće doći. Plakala je. Bezvremenim, neutešnim plačem koji je vrištao u njima i oboje ih kidao i mučio bezbrojnim satima. Vreme, tuga i gnev stopili su se u dugi mrkli mrak. A Uve je tu i tada znao da nikada neće sebi oprostiti što nije sedeo tamo na sedištu i zaštitio ih. Znao je da je taj bol zauvek. Ali ipak, Sonja ne bi bila Sonja da je pustila tamu da pobedi. I tako je jednog jutra, Uve nije znao kog po redu nakon nesreće, kratko zatražila da počne da radi sa fizioterapeutom. A kada ju je Uve pogledao kao da to njegova kičma krikne poput izmučene životinje svaki put kada se pomeri, ona je blago naslonila glavicu na njegove grudi i prošaputala: „Možemo se posvetiti življenju ili umiranju, Uve. Ali dalje moramo.“ Tako je i bilo.

U narednim mesecima Uve je bezbroj puta sretao ljude u belim košuljama. Sedeli su za radnim stolovima od svetlog drveta u raznim državnim kance‐ larijama i imali naizgled beskrajno vremena na raspolaganju za to da obja‐ šnjavaju Uveu koje papire treba popuniti i u koju svrhu, ali baš nimalo za raspravu o tome kakve su mere zapravo potrebne da bi Sonji bilo bolje. Neka žena iz vlasti poslata je u posetu bolnici i žustro im je objasnila da Sonju mogu smestiti u „uslužni dom“ za „sve koji se nalaze u takvoj situa‐ ciji“. Pominjala je i nešto o tome kako je potpuno razumljivo da „svakod‐ nevni napori“ mogu biti „previše“ za Uvea. Nije to rekla baš tako, ali bilo je kristalno jasno na šta misli. Nije verovala da je za Uvea zamislivo da sada ostane kraj svoje žene. „U sadašnjim okolnostima“, ponavljala je sve vreme i diskretno klimala glavom prema ivici kreveta. Razgovarala je sa Uveom kao da Sonja uopšte nije prisutna. Uve je doduše ovog puta otvorio vrata, ali ona je svejedno izletela napolje. „Jedini dom u koji ćemo ići jeste naš sopstveni! Tamo gde STANUJE‐ MO!“, zagrmeo je Uve hodnikom, i iz čistog ogorčenja i gneva bacio kroz vrata jednu Sonjinu cipelu. Posle je bio primoran da izađe i pita bolničarke koje je umalo pogodio gde je cipela završila. Što ga je naravno još više razbesnelo. Tada je prvi put od nesreće čuo Sonju da se smeje. Kao da je prosto pokuljalo iz nje, bez mogućnosti da se suzdrži. Kao da ju je nadvladalo sopstveno kikotanje. Smejala se i smejala i smejala, sve dok se vokali nisu prelili preko zidova i poda, kao da nameravaju da ukinu zakone vremena i prostora. Uve se osetio kao da mu se grudni koš polako oslobodio iz ruševina kuće uništene zemljo‐ tresom. Srce je ponovo imalo prostora da kuca. Vratio se u kuću i prepravio čitavu kuhinju, iščupao staru radnu površi‐ nu i stavio novu, nižu. Uspeo je čak da pronađe i specijalno konstruisan šporet. Pregradio je dovratak i napravio nagib na svim pragovima. Dan pošto su Sonju pustili iz bolnice, vratila se na učiteljski fakultet. Na proleće je diplomirala. U novinama su objavili konkurs za posao nastavnika u školi na najlošijem glasu u celom gradu, za razrede od onih u koje nijedan na‐ stavnik pristojnog obrazovanja sa svim daskama u glavi nikada ne bi zako‐ račio. Bilo je tu dijagnoza izraženih skraćenicama pre nego što su dijagnoze izražene skraćenicama uopšte izmišljene. „Za ove dečake i devojčice više

nema nikakve nade“, smoždeno je rekao direktor škole na razgovoru za posao. „Ovo ovde nije nastava, već samo održavanje postojećeg stanja.“ Sonji je možda bilo poznato kako je to kada te opisuju na taj način. Jedina se prijavila za taj posao, i te dečake i devojčice je uspela da nagovori da čitaju Šekspira. Uve je u tom periodu nosio u sebi toliko besa da bi ga Sonja povremeno zamolila da uveče izađe iz kuće kako ne bi izlomio pokućstvo na komadiće. Bilo joj je beskrajno bolno da posmatra kako mu ramena opterećuje želja za uništenjem. Želeo je da uništi onog šofera autobusa. Prevozničku kompani‐ ju. Ogradu auto-puta. Proizvođača vina. Sve i svakog. Da udara i udara dok ne pretvori sve te ništarije u prah. To je bilo sve što je želeo. Gurao je taj bes u šupu. Gurao ga je u garažu. Širio ga svuda oko sebe prilikom inspek‐ cija po naselju. Ali to nije bilo dovoljno. Pa je naposletku počeo da ga gura u pisma. Pisao je španskoj vladi. Pa švedskoj. Pa policiji. Sudu. Ali niko nije preuzimao odgovornost. Nikome nije bilo stalo. Odgovarali su mu samo upućivanjem na paragrafe i druge organe vlasti. Izvlačili su se. Kada je opština odbila da prepravi stepenište u školi gde je Sonja radila, Uve je mesecima pisao pisma i žalbe. Obraćao se novinama. Pokušavao je da ih tuži. Doslovno ih je zatrpavao beskrajnom osvetoljubivošću osujećenog oca. Ali svuda su ga pre ili kasnije zaustavljali ljudi u belim košuljama sa strogim, samozadovoljnim izrazima na licima. A protiv njih nije moguće boriti se. Nisu samo imali državu na svojoj strani, oni jesu bili država. I po‐ slednja žalba je odbijena. A posle toga više nije imao kome da se žali. Borba je bila završena zato što su belokošuljaši odlučili da je završena. Uve im to nikada nije oprostio. Sonja je videla sve što je Uve radio. Shvatala je gde ga najviše boli. I zato ga je puštala da se bori, puštala ga je da se ljuti, puštala je da sav taj bes nađe oduška negde, na neki način. Ali jedne od onih ranih letnjih večeri u maju koje uvek donose primamljiva obećanja o letu, prišla mu je u kolici‐ ma koja su ostavljala plitke tragove na parketu. On je sedeo za kuhinjskim stolom i pisao svoja pisma, a ona mu je uzela olovku, ćušnula šaku u njegovu i smotala prst u njegov grubi dlan. Nežno mu je naslonila čelo na grudi. „Sada prestani, Uve. Dosta je bilo pisama. Od njih ovde više nema do‐ voljno mesta za život.“

Onda ga je pogledala, pažljivo ga pomilovala rukom po obrazu i osmeh‐ nula se. „Dosta je bilo, dragi moj Uve.“ I tako je moralo biti. Sledećeg jutra Uve je ustao u zoru, odvezao se sabom do njene škole i sam izgradio rampu za hendikepirane koju je opština odbijala da izgradi. A posle toga je ona svake večeri koliko je Uve mogao da se seti dolazila i sa žarom u očima pričala o svojim dečacima i devojčicama. Onima koji su do‐ lazili u njenu učionicu sa policijskom pratnjom, a odatle odlazili sposobni da recituju poeziju staru četiri stotine godina. Onima zbog kojih je plakala i smejala se i pevala tako da se uveče orilo među zidovima kućice u naselju. Uve nikada nije mogao da razume te male propalitete koji ne umeju ljudski ni da se potpišu, morao je to da kaže. Ali ipak ih je voleo zbog dejstva koje su imali na Sonju. Svaki čovek mora da zna za šta se bori. Tako kažu. A ona se borila za dobro. Za decu koju nikada nije dobila. I zato se Uve borio za nju. Jer to je bilo jedino na svetu što je zapravo znao da radi.

24 Čovek po imenu Uve i nesnosno dete koje crta bojicama Sab je bio toliko nakrcan dok ga je Uve vozio na povratku iz bolnice da je svaki čas gledao na kazaljku za gorivo, kao da se plašio da će početi da mu izazivački poskakuje pred očima. U retrovizoru je video kako Parvani bez ikakvog nagoveštaja brige daje trogodišnjakinji papir i bojice. „Da li baš mora to da radi u autu?“, upita Uve. „A vi biste više voleli da se uzvrpolji i počne da razmišlja o tome kako bi mogla da iščupa postavu iz sedišta“, smireno odvrati Parvani. Uve nije ništa odgovorio. Samo je u retrovizoru pogledao trogodišnjaki‐ nju, koja je mahala velikom bojicom prema mački u Parvaninom krilu i pištala: „CLTA!“ Mačka je budno posmatrala dete, očigledno nesklona da posluži kao platno za crtanje. Patrik je sedeo između njih, vrteći se i cimajući celim telom u pokušaju da pronađe udoban položaj za svoju potkolenicu u gipsu, koju je pridigao na naslon za ruke između prednjih sedišta. To nije išlo baš lako, pošto se silno plašio da ne obori novine koje je Uve stavio kako na njegovo sedište tako i ispod noge u gipsu. Trogodišnjakinja je ispustila bojicu na pod, tako da se otkotrljala napred pod suvozačko sedište, na kom je sedeo Džimi. U jednoj za njegovo telo praktično olimpijskoj akrobatskoj radnji, Džimi je uspeo da se nagne napred i dohvati je sa prostirke ispred sebe. Nekoliko sekundi ju je odmeravao, iskezio se, okrenuo se prema Patrikovoj podignutoj nozi i nacrtao velikog, veselog čovečuljka na gipsu. Trogodišnjakinja se zacenila od smeha kada je to ugledala. „I ti bi da žvrljaš?“, obratio mu se Uve.

„Lepo je zar ne?“, iscerio mu se Džimi, koji je delovao kao da namerava Uveu da baci petaka. Uve mu je uputio pogled zbog kog je spustio ruku i pre nego što je stigao da svoj pokušaj sprovede u delo. „Izvini, čoveče, nisam mogao da odolim“, rekao je Džimi i uz pomalo posramljen pogled vratio bojicu Parvani. Iz džepa mu se začuo pisak. Izvukao je mobilni telefon veličine šake od‐ raslog čoveka i upustio se u mahnito tipkanje po ekranu. „Čija je mačka?“, upitao je Patrik sa zadnjeg sedišta. „Uveova maca!“, odgovorila je trogodišnjakinja sa puno uverenosti. „E, baš n-i-j-e“, odmah ju je ispravio Uve. Video je kako mu se Parvani izazivački osmehnula u retrovizoru. „E, bas jeste!“, rekla je. „E, baš NIJE!“, odvratio je Uve. Nasmejala se. Patrik je izgledao veoma začuđeno. Ona ga je ohrabruju‐ će potapšala po kolenu. „Ne obraćaj pažnju na to što Uve govori. Naravno da je mačka njegova.“ „To je prokleta skitnica, eto šta je!“, ispravi je Uve. Mačka je podigla glavu da čuje čemu sva ta gužva, ali izgleda da je za‐ ključila kako je sve to senzacionalno nezanimljivo, pa se ponovo udobno smestila u Parvaninom krilu. Ili se pre smestila na njenom stomaku, ako ćemo pravo. „Zar je onda ne bi trebalo negde odvesti?“, upita Patrik posmatrajući mačku u ženinom krilu. Mačka je podigla glavu tek toliko da kratko frkne na njega umesto od‐ govora. „Kako to ’odvesti’?“, odbrusi Uve. „Pa… mislim u neki dom za mačke ili tako…“, počeo je Patrik, ali nije stigao da dovrši pre nego što se Uve razgoropadio: „Niko ovde neće biti odveden u neki tamo posrani dom!“ I time je rasprava bila završena. Patrik je nastojao da ne deluje preplaše‐ no. Parvani je nastojala da ne prsne u smeh. Ni jednom ni drugom nije naro‐ čito dobro polazilo za rukom. „Možemo li negde da stanemo da jedemo? Nije normalno koliko sam gladan“, ubacio se Džimi, menjajući položaj u sedištu, od čega se čitav sab zaljuljao.

Uve je posmatrao grupicu koja ga je okruživala kao da su ga kidnapova‐ li i odveli u neki paralelni univerzum. Nekoliko trenutaka je razmišljao da li da sleti s puta, ali je odmah uvideo da bi to u najgorem slučaju značilo da će ih sve povesti sa sobom u zagrobni život. Posle te spoznaje smanjio je brzinu i povećao bezbedno odstojanje od auta ispred sebe potpuno u skladu sa zakonom. „Piski mi se!“, ciknula je trogodišnjakinja. „Možemo li da stanemo, Uve? Nasanin mora da piški“, doviknu Parvani onako kako rade ljudi koji su sebi uvrteli u glavu da se zadnje sedište u sabu nalazi oko dvesta metara od osobe na prednjem sedištu. „Da! Možemo li istovremeno nešto da čalabrcnemo?“, složio se Džimi, ispunjen nadom. „Aha, tako ćemo, i ja moram da piškim“, rekla je Parvani. „Mekdonalds ima toalete“, predusretljivo je objavio Džimi. „Mekdonalds je sasvim u redu, stanite tamo“, potvrdila je Parvani. „Neće biti stajanja“, odlučno je saopštio Uve. Parvani ga je pogledala u retrovizoru. Uve joj odvrati bečenjem. Deset minuta kasnije sedeo je u sabu i čekao ostale da se vrate iz Mekdonaldsa. Čak je i mačka otišla unutra. Izdajica. Parvani je izašla i pokucala Uveu na prozor. „Jeste li sigurni da nećete ništa“, blago mu je rekla. Uve je klimnuo glavom. Delovala je pomalo zabrinuto. Zatvorio je prozor. Zaobišla je oko auta i uskočila na suvozačko sedište. „Hvala vam što ste nas sačekali“, osmehnula se. „Dobro, dobro“, odvratio je Uve. Jela je pomfrit. Uve je dohvatio još novina i spustio ih na pod ispred nje. Zasmejala se. Nije shvatao zbog čega. „Potrebna mi je vaša pomoć, Uve“, iznenada je rekla. Uve nije osetio spontani nalet entuzijazma. „Mislila sam da biste mogli da mi pomognete da dobijem vozačku dozvolu“, nastavila je. „Šta kažete?“, upita Uve, siguran da je pogrešno čuo. Slegnula je ramenima. „Patrik će, znate, biti u gipsu nekoliko meseci. Ja moram da izvadim vozačku dozvolu da bih mogla da vozim devojčice. Mislila sam da biste vi mogli da vežbate sa mnom vožnju.“ Uve je bio toliko zbunjen da je čak zaboravio da se naljuti.

„Dakle, vi nemate vozačku dozvolu?“ „Ne.“ „Dakle, to nije bila šala?“ „Ne.“ „Jeste li je izgubili?“ „Ne, nikada je nisam ni imala.“ Uveovom mozgu je trebalo izvesno vreme da obradi tu za njega potpuno neverovatnu informaciju. „Kakvim poslom se bavite?“, upitao je. „Kakve to sad ima veze?“, odvratila je. „Pa valjda ima svakakve moguće veze?“ „Ja sam prodavac nekretnina.“ Uve je klimnuo glavom. „I nemate vozačku dozvolu?“ „Ne.“ Uve je smrknuto zavrteo glavom, kao da je ovo bio vrhunac neodgovor‐ nosti koji neka osoba može da pokaže. Parvani mu je ponovo uputila onaj izazivački osmejak, zgužvala praznu kesicu od pomfrita u ruci i otvorila vrata. „Posmatrajte to na ovaj način, Uve: zar zaista želite da me neko DRUGI uči da vozim auto u naselju?“ Izašla je iz auta i otišla do kante za otpatke. Uve nije ništa odgovorio. Samo se nervirao u sebi. Na vratima se pojavio Džimi. „Smem li da jedem u autu?“, upitao je, dok mu je iz ugla usta virio komad piletine. Uve je isprva pomislio da kaže ne, ali je zatim uvideo da u tom slučaju nikada neće krenuti odatle. Zato je umesto toga raširio što je mogao više no‐ vinskog papira po suvozačkom sedištu i podu, tako da je izgledalo kao da namerava da okreči dnevnu sobu. „Ma, samo upadaj, da bismo već jednom krenuli kući“, prostenjao je i pokazao Džimiju da uđe. Džimi veselo klimnu glavom. Mobilni telefon mu je pisnuo. „I utišaj to pištanje. Nije ovo fliperana“, rekao je Uve pošto je pokrenuo auto. „Izvinite, stalno mi šalju mejlove sa posla“, rekao je Džimi balansirajući hranom u jednoj ruci dok je drugom nešto čeprkao po mobilnom.

„Znači, imaš posao“, rekao je Uve. Džimi je oduševljeno potvrdio glavom. „Programiram aplikacije za ajfon!“ Uve nije ništa dalje pitao. I potom je na deset minuta u autu vladala barem relativna tišina dok nisu stigli na parking pred Uveovom garažom. Uve je stao naspram ostave za bicikle, izbacio menjač iz brzine ne isključujući motor i uputio značajan pogled svojim putnicima. „Da, da, ne brini se, Uve, Patrik može odavde na štakama, sve je u redu“, rekla je Parvani sa jasnom primesom ironije. Uve je čitavom rukom pokazao kroz prozor na tablu, sada već pomalo krivu, na kojoj je pisalo da je automobilski saobraćaj zabranjen u naselju. „Automobilski saobraćaj je zabranjen u naselju.“ „Sve je u redu, Uve, hvala na vožnji!“, ubacio se Patrik, željan da izgladi situaciju. Nekako se izvukao sa zadnjeg sedišta auta sa nogom u gipsu, dok se Džimi izvukao sa prednjeg sedišta sa mašću iz hamburgera po celoj majici. Parvani je izvadila trogodišnjakinju iz njenog sedišta za auto i spustila ga na zemlju. Devojčica je nečim mahala i nepovezano cičala. Parvani je klimnula glavom puna razumevanja, ponovo prišla autu, zavirila kroz prednja vrata i dodala Uveu neki papir. „Šta je to?“, upita Uve, ničim ne pokazujući da namerava da ga prihvati. „To je Nasaninin crtež.“ „I šta ću sa njim?“ „Nacrtala je vas“, odgovorila je Parvani i ćušnula mu ga u naručje. Uve je preko volje pogledao papir. Bio je pun nekih crtica i krivulja. „Ovo ovde je Džimi, ovo je mačka, a ovo smo Patrik i ja. A ovo ste vi“, objašnjavala je Parvani. Pri ovim rečima je pokazala figuru u sredini crteža. Sve ostalo na papiru bilo je nacrtano crnom bojom, ali je središnja figura predstavljala pravu ek‐ sploziju boja. Bilo je tu žute, crvene, plave, zelene, narandžaste i ljubičaste, sve pomešano u kašu. „Vi ste najzabavnija osoba koju zna. Zato vas uvek crta u boji“, rekla je Parvani. Zatim je zatvorila suvozačka vrata i otišla. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je Uveu palo na pamet da za njom poviče: „Kako to ’uvek’? Šta dođavola hoćete da kažete time da me

’uvek’ tako crta!?“ Ali oni su tada već odmakli prema kući. Uve je pomalo uvređeno poravnao novinski papir na suvozačkom mestu. Mačka je došla sa zadnjeg sedišta i namestila se preko njega. Uve je uvezao sab u garažu. Zatvorio vrata garaže. Izbacio menjač iz brzine ne gaseći motor. Osetio kako izduvni gasovi polako pune garažu i zamišljeno pogledao plastično crevo koje je visilo na zidu. Nekoliko minuta se čulo samo mačkino disanje i ritmično štektanje motora. Bilo bi jednostavno ostati ovde i sačekati neizbežno. To bi jedino bilo logično, uviđao je Uve. Već dugo čezne za tim. Kraj. Ona mu toliko nedostaje da ponekad jedva može da podnese da ostane u svojoj koži. To bi jedino bilo racionalno, da samo ostane tu dok izduvni gasovi ne uljuljkaju njega i mačku u san i napo‐ sletku im presude. Ali onda je pogledao mačku. I ugasio motor. Sledećeg jutra su ustali u četvrt do šest. Popili su kafu i jeli tunjevinu. Kada su završili sa inspekcijom, Uve je pažljivo očistio prilaz kući. Pošto je završio s tim, ostao je da stoji pred svojom šupom, oslonjen na lopatu za sneg, i posmatra ostatak naselja. Onda je prešao preko puta i počeo da čisti i ispred drugih kuća.

25 Čovek po imenu Uve i komad profilisanog lima Uve je sačekao da prođe doručak, a mačka svojevoljno izađe da se pobrine za svoje potrebe. Onda je uzeo plastičnu teglu s najviše police u kupatil‐ skom ormariću. Odmerio joj je težinu u ruci kao da namerava negde da je zavitla. Lagano ju je protresao na dlanu, kao da će na taj način moći tačno da oceni kvalitet pilula koje se u njoj nalaze. Lekari su pri kraju prepisivali Sonji toliko sredstava protiv bolova da im je kupatilo i dalje izgledalo kao neko skladište kolumbijske mafije. Uve naravno uopšte nije voleo lekove, nije imao poverenja u njih i uvek je nekako osećao da oni deluju isključivo psihički i da stoga imaju efekta samo na nešto labilnije ljude. Ali je shvatio da hemikalije uopšte nisu neuobičajen način za oduzima‐ nje života. A hemikalija, kao što je već rečeno, nije manjkalo u ovoj kući. Uvek je tako kod pacijenata koji imaju kancer. Tu spoznaju je doživeo tek sada. Čuo je nešto pred ulaznim vratima. Mačka se vratila ranije. Stajala je tamo i mjaukala. Pošto je niko nije puštao, počela je da grebe šapama po pragu. Zvučala je kao da se uhvatila u medveđu klopku. Ili kao da nešto predoseća. Uve je shvatio da se mačka razočarala u njega. Ali nije ni očeki‐ vao da će razumeti ovo. Razmišljao je kako li izgleda uzeti prekomernu dozu sredstva protiv bolova. Nikada nije probao narkotike. Jedva da se ikada napio i od alkoho‐ la. Nije mu se dopadao taj osećaj gubitka kontrole. S vremenom je shvatio da obični ljudi vole upravo taj osećaj i teže ka njemu, ali po Uveovom mi‐ šljenju samo potpuna zamlata može da pomisli kako je gubitak kontrole neki poželjan doživljaj. Pitao se da li će osećati mučninu, hoće li išta osetiti

kada se organi u telu predaju i prestanu da rade. Ili će samo zaspati kada mu telo postane nepotrebno. Mačka je sada zavijala tamo napolju u snegu. Uve je sklopio oči i pomi‐ slio na Sonju. Nije on od onih ljudi koji odustanu i jednostavno umru, i nije želeo da ona to pomisli za njega. Ali zapravo je ona kriva za ovo. Udala se za njega. A on sada prosto ne zna kako da zaspi kada mu se vrh njenog nosa ne nalazi u udolini između vrata i ramena. To je sve. Odvrnuo je poklopac tegle i prosuo pilule na ivicu lavaboa. Posmatrao ih je kao da očekuje da će se pretvoriti u malecne robote-ubice. Naravno, nisu. Uve nije bio impresioniran. Činilo mu se neshvatljivim da bi te sićušne bele stvarčice mogle da ga povrede, koliko god ih uzeo. Mačka je sada zvučala kao da snegom zasipa Uveova ulazna vrata. Ali onda je sve to iznenada prekinuo jedan drugi zvuk. Pseći lavež. Uve je podigao glavu. Na sekundu-dve vladala je tišina, a onda je čuo kako mačka urla od bola. Pa ponovo lavež. I plavu šmizlu koja nešto vrišti. Uve se uhvatio za lavabo. Zatvorio je oči, kao da će time isključiti zvuke iz glave. Nije uspeo. Na kraju je uzdahnuo i uspravio se. Otvorio je plastičnu teglicu i pokupio pilule u nju. Sišao je niz stepenice. Na putu kroz dnevnu sobu stavio je teglicu u prozorski okvir. Kroz okno je video plavu šmizlu kraj puta koji vodi između kuća. Spremala se da kidiše na mačku. Uve je otvorio vrata u istom trenutku kada je ona pokušala da iz sve snage šutne životinju u glavu. Mačka je bila dovoljno okretna da u posled‐ njem trenutku izbegne njenu štiklu oštru poput žileta i uzmakne prema Uveovoj šupi. Šmizlina cokula je režala toliko histerično da joj je pljuvačka prskala oko glave kao kod neke zverčice zaražene besnilom. U zubima je imala krzno. Uve je shvatio da je, koliko može da se seti, to prvi put da vidi šmizlu bez sunčanih naočara. Zloba joj je blistala u zelenim očima. Pripre‐ mila se da ponovo zamahne nogom, ali je ugledala Uvea i zastala na pola koraka. Donja usna joj je podrhtavala od besa. „Upucaću je!“, prošištala je i pokazala na mačku. Uve je veoma polako zavrteo glavom ne prestajući da je gleda u oči. Progutala je knedlu. Nešto na njegovom licu, koje je sada izgledalo kao is‐ klesano od kamena, učinilo je da ubilačko samopouzdanje počne da čili iz nje. „To je prokl… prokleta ulična mačka, i… ima da umre! Ogrebala je Princa!“, zamuckivala je.

Uve ništa nije rekao, ali pogled mu se smračio. Naposletku je i pas počeo da uzmiče od njega. „Dođi, Prinče“, tiho je rekla šmizla i povukla povodac. Pas se odmah okrenuo. Šmizla je krajičkom oka još jednom pogledala Uvea i izgubila se iza ugla kao da ju je Uve svojim pogledom fizički gurao u leđa. Uve je ostao da stoji, otežano dišući. Stavio je pesnicu na grudi. Osetio je kako mu srce nekontrolisano lupa. Kratko je zastenjao. Onda je pogledao mačku. Mačka je pogledala njega. Imala je novu ranu na boku. Krzno joj je opet bilo krvavo. „Tebi devet života neće dugo potrajati, a?“, upita je Uve. Mačka je olizala šapu, sa izgledom nekog kome nije stalo da vodi računa o tome. Uve je klimnuo glavom i koraknuo u stranu. „Ulazi već jednom.“ Mačka je otapkala preko praga. Uve je zatvorio vrata. Stao je nasred dnevne sobe. Sonja ga je gledala sa svih strana. Zapravo je tek sada uvideo da je postavio njene slike tako da ga prate kroz kuću gde god da se nalazi. Stajala je na stolu u kuhinji, visila na zidu u predsoblju, na pola puta uz stepenice. Stajala je u prozorskom okviru u dnevnoj sobi, tamo gde je mačka sada skočila i smestila se baš kraj nje. Prkosno je gledala u Uvea i šapom oborila teglicu sa pilulama, tako da je uz tresak pala na pod. Uve ju je podigao, a mačka ga je posmatrala kao da bi najradije povikala: „J’accuse!“ Uve je blago udario nogom podnu lajsnu, okrenuo se, otišao u kuhinju i stavio teglicu sa pilulama u ormarić. Zatim je skuvao kafu i sipao mački vodu u zdelu. Pili su u tišini. „Ti si baš neka tvrdoglava mačka“, rekao je Uve naposletku. Mačka nije ništa odgovorila. Uve je podigao praznu zdelu i stavio je u sudoperu kraj svoje šoljice od kafe. Podbočio se i dugo stajao tako, izgleda‐ jući zamišljeno. Zatim se okrenuo i pošao do predsoblja. „Hajde sa mnom“, pozvao je mačku ne gledajući je. „Lepo ćemo udesiti onu vucibatinu.“ Uve je obukao plavu zimsku jaknu i nazuo klompe, pustivši mačku da prva izađe na vrata. Pogledao je Sonjinu sliku na zidu u predsoblju. Uzvrati‐ la mu je smehom. Valjda ni to umiranje nije toliko važno da ne bi moglo da sačeka još jedan sat, pomislio je Uve i krenuo za mačkom.

Prošlo je nekoliko minuta pre nego što su se vrata otvorila. Okretanju ključa u bravi prethodio je zvuk sporog teturanja, kao da kroz kuću hoda neka sablast i vuče teške lance za sobom. Onda su se najzad otvorila, a iza njih je stajao Rune i praznim pogledom posmatrao Uvea i mačku. „Da li imaš profilisanog lima kod kuće?“, upitao je Uve ne upuštajući se u ćaskanje. Rune ga je nekoliko sekundi usredsređeno gledao, kao da se negde unutra mozak mahnito bori sa nepoznatim silama kako bi se domogao sećanja. „Lima?“, izustio je naglas za sebe, kao da isprobava ukus reči, poput nekog ko se upravo probudio i svim snagama pokušava da se priseti onoga što je sanjao. „Da, lima“, rekao je Uve i klimnuo glavom. Rune ga je posmatrao kao da gleda kroz njega. Oči su mu imale sjaj tek lakirane haube automobila. Bio je mršav i poguren, prosede brade koja je prelazila u sedu. Nekada je bio stamen tip koji je ulivao poštovanje, a sada je odeća visila s njega u dronjcima. Ostario je. Veoma, veoma je ostario, shvatio je Uve, a ta spoznaja ga je pogodila sa snagom koju nije zaista oče‐ kivao. Runeov pogled je nekoliko trenutaka lutao. Onda mu se ugao usta odjednom trznuo. „Uve?“, izletelo mu je. „Ja sam, nije valjda papa“, odvrati Uve. Otromboljena koža na Runeovom licu odjednom se razvukla u bunovan kez. Dva muškarca, nekada bliski prijatelji u meri u kojoj je to uopšte moguće kod ljudi tog kova, zurila su jedan u drugog. Jedan koji odbija da zaboravi prošlost i jedan koji to neprestano radi. „Izgledaš mi staro“, rekao je Uve. Rune se iscerio. Onda se začu Anitin uznemireni glas, i u sledećem trenutku je i ona prišla vratima svojim sitnim, žustrim korakom. „Je l’ neko na vratima, Rune? Šta radiš tamo?“, uplašeno je povikala, pojavila se na vratima i ugledala Uvea. „O… zdravo, Uve“, rekla je zastavši usred koraka. Uve je stajao sa rukama u džepovima. Mačka kraj njega izgledala je kao da bi uradila isto to, da ima džepove. Ili ruke. Anita je i sama bila sitna i siva, u sivim pantalonama i sivom pletenom džemperu, sive kose i sive kože. Ali Uve je primetio da je i pomalo uplakana i naduvena u licu, kada je

žurno obrisala oči i treptanjem otklonila bol. Kao što to rade žene njene ge‐ neracije. Kao da svakog jutra stoje tako na vratima i neumorno izbacuju napolje tugu metlom. Nežno je obgrlila Runea oko ramena i povela ga do njegovih kolica kraj prozora u dnevnoj sobi. „Zdravo, Uve“, ponovila je ljubazno, ali iznenađeno, pošto se vratila do vata. „Šta mogu da učinim za tebe?“, pitala je. „Imate li profilisanog lima kod kuće?“, odvratio je on pitanjem. Delovala je zbunjeno. „Profinisanog lima“, promrmljala je, kao da je u pitanju neki naročito fin lim. Uve je duboko uzdahnuo. „O, gospode bože, p-r-o-f-i-l-i-s-a-n-o-g lima.“ Anita nije delovala ništa manje zbunjeno. „Zar bi trebalo da ga imamo?“ „Rune ga garantovano ima u šupi“, rekao je Uve i ispružio ruku. Anita klimnu glavom. Skinula je ključ od šupe sa zida i spustila ga u Uveovu ruku. „Profilisani. Lim?“, ponovila je. „Tako je“, odvratio je Uve. „Ali mi nemamo limeni krov.“ „Kakve sad to ima veze?“ Anita je u jednom pokretu klimnula, pa zavrtela glavom. „Pa, ovaj… ne, pretpostavljam da nema.“ „Imate lim bez obzira na to“, rekao je Uve, kao da se to samo po sebi podrazumeva. Anita je klimnula glavom. Onako kako se radi kada ste suočeni sa nepo‐ recivom činjenicom da je malo profilisanog lima nešto što svi pristojni ljudi čuvaju u šupi, eto tako, za svaki slučaj. „A ti nemaš takav lim?“, pokušala je, očigledno tek da bi nastavila raz‐ govor. „Ja sam svoj potrošio“, rekao je Uve. Anita klimnu glavom sa razumevanjem. Onako kako radite suočeni sa neporecivom činjenicom da nema ničeg čudnog u tome što običan čovek koji nema limeni krov ipak koristi profilisani lim u takvom obimu da je uspeo da ga potroši.

Minut kasnije Uve se trijumfalno pojavio na vratima vukući za sobom divovski komad profilisanog lima, veliki poput tepiha za dnevnu sobu. Anita iskreno govoreći pojma nije imala kako je toliki komad uopšte mogao da stane tamo unutra a da ona nije ni znala za to. „Rekao sam ti“, klimnuo je glavom Uve i vratio ključ. „Da… da, jesi“, bila je prinuđena Anita da prizna. Uve je pogledao prema prozoru. Rune mu je uzvratio pogled. I baš kada se Anita okrenula da se vrati u kuću, Rune se ponovo iscerio, podigao ruku i kratko mahnuo. Kao da je baš u tom trenutku, na sekund, tačno znao ko je Uve i šta tu radi. Uve je ispustio zvuk kao da tegli težak klavir preko drvenog poda. Anita se oklevajući zaustavila. Okrenula se. „Ponovo su dolazili iz socijalne službe, hoće da mi odvedu Runea“, rekla je ne podižući pogled. Kada je izgovorila muževljevo ime, glas joj se pocepao kao suv novin‐ ski papir. Uve je čeprkao prstima po limu. „Kažu da ne mogu da se brinem o njemu. Zbog te bolesti i ostalog. Kažu da mora da ide u dom“, rekla je. Uve je nastavio da čeprka po limu. „Umreće ako ga budem smestila u dom, Uve. Znaš to i sam…“, proša‐ putala je. Uve je klimnuo glavom i pogledao ostatak opuška cigarete, zaleđen u komadu leda u procepu između dve ploče. Krajičkom oka je video kako Anita nahereno stoji. Sonja mu je pre koju godinu objasnila da je to zbog one operacije kuka, to je zapamtio. Sada joj se osim toga i tresu ruke. „Uvodni stadijum u multiplu sklerozu“, objasnila je Sonja. A pre nekoliko godina i Rune je dobio Alchajmerovu bolest. „Pa mališa bi valjda mogao da dođe i pomogne vam“, promrmljao je tiho. Anita je podigla glavu. Pogledala ga je u oči i popustljivo se osmehnula. „Johan? Eh… pa on živi u Americi, kao što znaš. Ima on svojih poslova. Znaš već kako je to sa mladima!“ Uve ništa nije odgovorio. Anita je izgovorila reč „Amerika“ kao da se egoistični sin odselio u raj. Otkako se Rune razboleo, Uve ni jedan jedini put nije video mladića u njihovoj ulici. Sada je odrastao čovek, ali nema vremena za brigu o roditeljima.

Anita se trgnu, kao da je uhvatila samu sebe da radi nešto veoma nepri‐ stojno. Osmehnula se Uveu kao da se izvinjava. „Izvini, Uve, ne bi trebalo da ti oduzimam vreme brbljanjem.“ Vratila se u kuću. Uve je ostao napolju s limom u ruci i mačkom kraj sebe, i promrmljao nešto upola sam za sebe baš pre nego što su se vrata za‐ tvorila. Anita se iznenađeno okrenula, ponovo izvirila kroz odškrinuta vrata i pogledala ga. „Molim?“ Uve se uvijao izbegavajući njen pogled. Onda se okrenuo i počeo da hoda, pa dodao kao usput. „Rekao sam da, ako budeš imala još problema sa tim prokletim radijato‐ rima, slobodno navratiš. Mačka i ja smo kod kuće.“ Anitino izborano lice razvuklo se u iznenađen osmeh. Upola je zakora‐ čila preko praga i delovala kao da bi rado rekla još nešto. Možda nešto o Sonji i tome koliko joj strašno nedostaje najbolja prijateljica. Koliko joj ne‐ dostaje ono što su sve četvoro imali zajedno kada su se tek uselili ovamo pre skoro četrdeset godina. Kako joj je nedostajalo čak i to kako su se Rune i Uve svađali. Ali Uve je već zašao iza ugla. Kada se Uve zajedno s mačkom vratio do šupe, ušao je, uzeo rezervni akumulator za sab i dve velike metalne štipaljke. Zatim je položio veliki lim popreko po pločama koje su se nalazile između šupe i kuće i pažljivo ga pokrio snegom. Stajao je kraj mačke i dugo ocenjivao svoje delo. Savršena klopka za pse, skrivena pod snegom, prepuna struje, spremna za udar. Biće to osveta pravom merom. Sledeći put kada se plavoj šmizli i onoj prokletoj džukeli prohte da se popišaju pred Uveovom kućom, ta spodoba će to uraditi na limu kroz koji je puštena struja. Videćemo da li će posle i dalje to smatrati sjajnom zabavom, razmišljao je Uve. „Doživeće i te kakav strujni udar“, zadovoljno je objasnio mački. Mačka je naherila glavu i posmatrala lim. „Biće to kao da ga je grom pogodio pravo u onu stvar“, rekao je Uve. Mačka ga je dugo gledala. Kao da želi da kaže: „Ma, nije moguće da misliš ozbiljno?“ Uve je gurnuo ruke u džepove i zavrteo glavom. „Ne, ne, ne“, uzdahnuo je zatim. Stajali su ćutke. „Ne, naravno da ne“, dodao je Uve i počešao se po bradi.

Onda je ponovo pokupio akumulator, štipaljke i lim i sve to strpao u garažu. Ne zbog toga što nije smatrao da šmizla i džukela zaslužuju pošten strujni udar. Jer zaslužuju. Već zato što ga je pre izvesnog vremena neko podsetio na razliku između toga kada radite loše stvari zato što morate i kada ih radite zato što možete. „Ali ideja je đavolski dobra“, saopštio je mački dok su se vraćali u kuću. Mačka nije delovala sasvim ubeđeno. „Sigurno misliš da ovo sa strujom ne bi delovalo. Ali delovalo bi. Sigurno! Neka ti to bude jasno!“, vikao je Uve za njom. Mačka je ušla u dnevnu sobu, sa govorom tela nekog ko mrmlja: „Ma, siiigurno, delovalo bi, naaaravno…“ Zatim su ručali.

26 Čovek po imenu Uve i društvo u kome više niko ne ume da popravi bicikl Nije da Sonja nije pokušavala da ohrabri Uvea da stiče prijatelje. Povreme‐ no je to činila. Ali Uve je činjenicu da nikada nije to činila naročito uporno, i da mu nikada nije prebacivala, smatrao jednim od najvećih dokaza njene ljubavi. Mnogim ljudima je teško da žive sa nekim ko ceni samoću. To ne‐ prijatno žulja one koji nisu i sami takvi. Ali Sonja mu nije gunđala više nego što je bilo potrebno. „Prihvatila sam te u viđenom stanju“, imala je običaj da kaže. I tako se što se toga tiče sve i ubuduće nastavilo kao i pre. To je naravno nije sprečavalo da se raduje godinama u kojima su Uve i Rune uprkos svemu imali nešto nalik na prijateljstvo. Ne zbog toga što su njih dvojica tada naročito mnogo komunicirali. Rune je govorio veoma malo, Uve skoro ništa. Ali Sonja je bila dovoljno pametna da shvati kako čak i ljudi poput Uvea ponekad cene da kraj sebe imaju nekog sa kim neće razgovarati. A sada je već mnogo prošlo otkako je to poslednji put imao. U tome je bila stvar. „Pobedio sam“, rekao je kratko kada je začuo tresak u poštanskom san‐ dučetu. Mačka je skočila sa prozorskog okvira u dnevnoj sobi i prešla u kuhinju. „Ne umeš da gubiš“, pomislio je Uve i krenuo ka ulaznim vratima. Godine su prošle otkako se s nekim kladio kada će stići pošta. Imao je običaj da to radi sa Runeom tokom godišnjeg odmora leti, i to zapravo toliko često da su razvili složen sistem graničnih zona i polovina minuta kako bi mogli da odluče ko je bio najbliži. Tako je bilo u ono vreme, kada je pošta zaista stizala u dvanaest sati, da su bila potrebna jasna razgraničenja kako bi se utvrdilo ko je bio najbliži. Danas naravno više nije tako. Danas pošta može

da stigne usred popodneva, ili bilo kad. Kao da se donosi kada se to prohte onima iz pošte, a onaj ko je dobije treba da bude zahvalan zbog toga. Kada je prestao da razgovara sa Runeom, Uve je pokušavao da se kladi sa Sonjom. Ali ona nije shvatala pravila. I tako je odustao. Klinac pred vratima gipko je izvio gornju polovinu tela kako ga vrata ne bi udarila kada ih je Uve naglo otvorio. Uve ga je iznenađeno pogledao. Nosio je poštarsku uniformu. „Da?“, reče Uve. Klinac nije delovao kao da namerava da odgovori. Prevrtao je po rukama novine i jedno pismo. A Uve je tek tada primetio da je u pitanju isti onaj klinac koji se nekoliko dana pre toga svađao s njim oko onog bicikla kod ostave. Bicikla za koji je klinac rekao da će ga „popraviti“. Ali Uve je već znao kako to ide. „Popraviti“ za te mangupe znači „ukrasti i prodati na internetu“. Jednostavno je tako. Klinac je, ako je to uopšte moguće, delovao još manje oduševljeno nego Uve zbog ponovnog susreta. Pomalo je izgledao kao što konobari imaju običaj kada nisu sigurni da li da vam pruže vašu hranu ili da pre toga odu u kuhinju i još jednom pljunu u nju. Umorno je pogledao Uvea, zatim pogle‐ dao pismo i novine, pa ponovo Uvea. Onda ih mu je najzad predao, uz jedno nadureno „evo ga“. Uve ih je prihvatio ne skrećući pogled sa mangupa. „Poštansko sanduče vam je gotovo, pa sam hteo da vam lično dostavim ovo“, rekao je klinac. Pokazao je glavom na zgužvani krš koji je nekada bio Uveovo poštan‐ sko sanduče, sve dok onaj nesposobnjaković koji ne ume da vozi unazad nije udario prikolicom u njega, pa je zatim pokazao glavom na pismo i novine u Uveovim rukama. Uve je spustio pogled na njih. Novine su bile nekakav lokalni list, od onih koje dele besplatno, iako ovde postoji tabla koja im izričito saopštava da se okanu toga. A pismo je naravno reklama, pretpostavljao je Uve. Doduše, njegovo ime i adresa su bili rukom napisani na prednjoj strani, ali to je tipičan reklamni trik. Da bi neko poverovao da pismo šalje stvarna osoba i otvorio ga, a onda – bam, nađete se usred mar‐ ketinga. To kod Uvea vala neće upaliti, odlučio je Uve. Klinac se klatio na petama i gledao u zemlju. Kao da se bori s nečim što želi da izađe iz njega.

„Da li je to sve?“, upita Uve. Klinac je provukao rukom kroz masnu kasnopubertetsku ćubu kose. „Eh, šta znam… hteo sam da vas pitam da li imate suprugu po imenu Sonja“, promumlao je naniže prema snegu. Uve ga je sumnjičavo posmatrao. Klinac pokaza na kovertu. „Video sam prezime. Imao sam nastavnicu sa tim imenom. Hteo sam da vas pitam… eh, šta znam.“ Klinac je izgledao kao da proklinje sam sebe što je išta rekao, pa se okrenuo u mestu da pođe odatle. Uve se nakašlja i šutnu prag. „Da… da, tako nekako. Šta u vezi sa Sonjom?“ Klinac se zaustavio nekoliko metara dalje. „Eh… šta znam. Jednostavno, sviđala mi se. Samo sam to hteo da kažem. Ja… znate… ne snalazim se baš dobro sa čitanjem, pisanjem i ostalim.“ Uve je zaustio da kaže kako to nikada ne bi pogodio, ali je zastao. Klinac se uvijao. Rasejano je provlačio prstima kroz kosu, kao da se nada da će negde tamo pronaći prave izraze. „Ona je jedina nastavnica koja nije smatrala da sam potpuni glupak“, mumlao je odebljalim glasom. „Nagovorila me je da čitam onog… Šekspira, znate. Pa ja otprilike nisam znao ni da li umem da čitam. Nagovorila me je da pročitam neku tamo najdeblju knjigu, i tako. Baš mi je bilo bedak kada sam čuo da je umrla, znate.“ Uve nije ništa odgovorio. Klinac je gledao u zemlju. Slegnuo je rameni‐ ma. „Samo sam to hteo…“ Ućutao je. I tako su stajali, pedesetdevetogodišnjak i tinejdžer, udaljeni koji metar jedan od drugog, i šutirali sneg. Kao da su se dobacivali seća‐ njem na ženu koja je uporno u određenim ljudima videla veći potencijal nego što su to sami ti ljudi videli u sebi. Nijedan od njih nije znao šta bi sa tim maločas podeljenim iskustvom. „Šta ćeš sa biciklom?“, upitao je Uve naposletku. „Obećao sam mojoj devojci da ću ga popraviti. Ona živi tamo“, odgovo‐ rio je klinac i izvio vrat prema kući na kraju ulice, naspram Anitine i Runeove. Tu oni razvrstavači smeća žive kada nisu u Tajlandu ili gde su već kog đavola otišli ovog puta.

„Mada, znate, ona još uvek nije moja devojka. Samo sam mislio da će biti. Tako nešto.“ Uve je posmatrao klinca onako kako sredovečni muškarci često posma‐ traju mlađe muškarce koji kao da izmišljaju sopstvenu gramatiku dok govore. „Imaš li alat?“, upitao je. Klinac je zatresao glavom. „Pa kako ćeš popraviti bicikl bez alata“, prasnu Uve, više iskreno izne‐ nađen nego uznemiren. Klinac slegnu ramenima. „Ne znam.“ „Zašto si onda obećao da ćeš ga popraviti?“ Klinac je šutirao sneg. Posramljeno se počešao po licu celom rukom. „Zato što sam zaljubljen u nju.“ Uve nije mogao da se odluči šta da odgovori na to. Zato je smotao lokalne novine i pismo u rolnu i njima udarao po dlanu kao nekim pendre‐ kom. Dugo je stajao tako, potpuno obuzet jednoličnim pokretom. „Moram da idem“, promrmljao je klinac skoro nečujno i pokušao ponovo da se okrene. „Onda dođi ovamo kad završiš sa poslom, pa ću ti srediti bicikl.“ Uveove reči kao da su se stvorile niotkuda. Kao da je glasno razmišljao umesto da ih izgovori. „Ali moraš da doneseš svoj alat“, dodao je. Klinac se ozario. „Stvarno, čoveče?“ Uve je i dalje odsutno udarao papirnim pendrekom po dlanu. Klinac proguta knedlu. „Eh, znači, vi to ozbiljno? Ja… znate… ma, ovaj, jebiga… ne mogu da ga donesem danas! Moram na drugi posao! Ali sutra mogu, čoveče. Mogao bih da ga donesem sutra!“ Uve je malo iskrenuo glavu, sa izrazom kao da je sve što je upravo čuo izgovorio neki crtani lik. Klinac je duboko udahnuo i pribrao se. „Sutra? Da li je u redu da ponovo dođem sutra?“, pokušao je. „A kakav to drugi posao?“, upitao je Uve, kao da je dobio nepotpun odgovor u finalu kviza. „Pa, radim u jednom kafiću uveče i preko vikenda“, rekao je klinac, sa novom nadom probuđenom u očima kakvu samo momak u kasnom puberte‐

tu sa masnom kosom može imati, da će možda uspeti da spase svoju izma‐ štanu vezu sa devojkom koja i ne zna da je njegova devojka. „U kafiću ima alata! Mogu da odnesem bicikl tamo!“, ushićeno je nasta‐ vio klinac. „Drugi posao? Pa zar jedan posao nije dovoljan?“, upitao je Uve i papir‐ nim pendrekom pokazao na logotip Pošte na grudima mladićeve uniforme. „Štedim novac“, odgovorio je klinac. „Za šta?“ „Za auto.“ Uve nije mogao da ne primeti da se malo dodatno ispravio dok je izgo‐ varao „auto“. Uve je nekoliko trenutaka izgledao kao da okleva. Zatim je polako, ali ne smanjujući budnost, ponovo udario pendrekom po dlanu. „Kakav auto?“ „Gledao sam jedan reno!“, veselo je objavio klinac, i malo se ispravio. Vazduh oko njih dvojice prestao je da se kreće na jednu stotinku. Kao što to vazduh ima običaj u ovakvim prilikama. Da je sve ovo scena u nekom filmu, kamera bi verovatno napravila krug od 360 stepeni oko njih pre nego što Uve najzad potpuno izgubi prisebnost. „Reno? Dođavola, pa to je FRANCUSKO! Ne možeš valjda tek tako da odeš i kupiš posrani FRANCUSKI auto!!!“ Klinac je izgledao kao da namerava nešto da odgovori, ali nije dobio priliku za to pre nego što se Uve zatresao čitavom gornjom polovinom tela, kao da pokušava da otera neku upornu osicu. „Gospode bože, kakav si ti žutokljunac! Zar ništa ne znaš o automobili‐ ma?“ Klinac je zavrteo glavom. Uve je duboko uzdahnuo i uhvatio se za čelo, kao da ga je iznenada zadesila migrena. „A kako ćeš odneti bicikl do kafića ako nemaš auto?“, upitao je napo‐ sletku malo smirenijim glasom. „Pa, ovaj… nisam razmišljao o tome“, odgovorio je klinac. Uve zavrte glavom. „Reno? Stvarno?“, ponovio je. Klinac je klimnuo glavom. „I šta kažeš, kako se zove taj prokleti kafić u kom radiš?“, promrmljao je. Dvadeset minuta kasnije Parvani je iznenađeno otvorila vrata svoje kuće. Ispred je stajao Uve i lagano udarao papirnim pendrekom po dlanu.

„Da li imate jednu od onih zelenih tabli?“ „Molim?“ „Morate imati zelenu tablu ako učite da vozite. Imate li je ili nemate?“ Klimnula je glavom. „Da… da, imam, ali šta…“ „Doći ću po vas kroz dva sata. Idemo mojim autom.“ Uve se okrenuo i odmarširao nazad putićem ne čekajući odgovor.

27 Čovek po imenu Uve i učenje vožnje U prethodnih skoro četrdeset godina koliko su živeli u naselju, povremeno se događalo da se poneki nepromišljeni novodoseljeni sused usudi da pita Sonju šta je zapravo uzrok dubokog neprijateljstva između Uvea i Runea. I zbog čega su njih dvojica nekadašnjih prijatelja odjednom sa takvom silinom zamrzela jedan drugog. Sonja je obično odgovarala da to uopšte nije komplikovano. Jednostav‐ no, radilo se o tome da je, kada su se njih dvojica sa suprugama uselili svako u svoju kuću, Uve vozio sab 96, a Rune volvo 244. Nekoliko godina kasnije Uve je kupio sab 95, a Rune volvo 245. Tri godine kasnije Uve je kupio sab 900, dok je Rune kupio volvo 265. U deceniji koja je zatim usle‐ dila, Uve je kupio još dva saba 900, pa onda i jedan sab 9000. Rune je kupio još jedan volvo 265, pa jedan volvo 745, ali se nekoliko godina kasnije vratio limuzinama i nabavio volvo 740. Na to je Uve kupio još jedan sab 9000, a Rune je s vremenom prešao na volvo 760, nakon čega je Uve nabavio još jedan 9000, dok se Rune odlučio za volvo 760 turbo. Onda je došao i taj dan kada je Uve otišao u prodavnicu automobila da pogleda tek lansirani model sab 9-3, a kada se uveče vratio kući, saznao je da je Rune kupio BMW. „Zamisli, B-M-W!“, razdrao se Uve na Sonju. „Pa kako čovek da razumno priča sa takvim čovekom? Kako?“ Ipak, to možda i nije cela priča o razlozima zbog kojih su njih dvojica postali netrpeljivi jedan prema drugom, objašnjavala je dalje Sonja. Ali to neko jednostavno razume ili ne razume. A onom ko ne razume, nema svrhe objašnjavati ostatak. Većina naravno nikada nije razumela, imao je običaj da napomene Uve. Ali ljudi danas ionako ništa ne znaju o lojalnosti. Danas je auto samo „pre‐

vozno sredstvo“, a put samo komplikacija između dve tačke. Uve je uveren da saobraćaj upravo zato izgleda tako kako izgleda. Da ljudi malo bolje paze svoje automobile, ne bi vozili kao idioti, razmišljao je, dok je ogorče‐ no posmatrao Parvani kako gura u stranu novine koje je raširio po njenom sedištu. Morala je do kraja da odmakne vozačko sedište kako bi mogla da ugura trudnički stomak u auto, a zatim ga privuče sasvim do kraja da bi mogla da dohvati volan. Učenje vožnje nije počelo naročito dobro. Ili, tačnije rečeno, počelo je time što je Parvani pokušala da sedne u sab sa sokom u ruci. Nije trebalo to da učini. Zatim je pokušala da vrti dugme na Uveovom radiju da bi pronašla „neku zabavniju stanicu“. Verovatno nije trebalo da učini ni to. Uve je podigao novine sa poda, smotao ih u rolnu i počeo da njima ner‐ vozno udara po šaci, koristeći ih kao neku agresivnu verziju lopte za uma‐ njenje stresa. Ona je uhvatila volan i posmatrala instrument-tablu poput ra‐ doznalog deteta. „Šta ćemo prvo?“, veselo je ciknula, pošto je najzad pristala da odloži sok. Uve je uzdahnuo. Mačka je sedela na zadnjem sedištu i izgledala kao da je odjednom veoma intenzivno poželela da mačke znaju kako se vezuje si‐ gurnosni pojas. „Pritisnite kvačilo“, odvratio je Uve pomalo nabusito. Parvani je malo gledala oko sedišta kao da nešto traži. Onda je pogleda‐ la Uvea i ulagivački se osmehnula. „Šta je ovde kvačilo?“ Uveovo lice je izražavalo nevericu. „Ma, da li stvarno, jeb… gospode bože…?“ Ona je ponovo pogledala oko sedišta, okrenula se prema mestu na kom je pojas bio pričvršćen kraj naslona, kao da će tamo pronaći kvačilo. Uve se uhvati za čelo. Parvanino lice počelo je da izražava bes i poniženje. „Pa rekla sam vam da želim vozačku dozvolu za automatski menjač! Zašto ste me naterali da vozim vaš auto?“ „Zato što vam treba prava vozačka dozvola!“, odbrusi joj Uve, naglaša‐ vajući reč „prava“ na način koji je jasno govorio da je vozačka dozvola za automatski menjač u njegovom svetu „prava vozačka dozvola“ isto onoliko koliko je automobil sa automatskim menjačem „pravi automobil“. „Prestanite da vičete na mene“, povika Parvani. „Ne vičem!“, odvrati Uve vičući.

Mačka se šćućurila na zadnjem sedištu, očigledno ne nameravajući da se meša u ovo, šta god to bilo. Parvani je prekrstila ruke i natmureno se za‐ gledala kroz bočni prozor. Uve je nastavio da metodično udara papirnim pendrekom po dlanu. „Pedala sasvim levo je kvačilo“, progunđao je na kraju. Posle udaha koji je bio toliko dubok da je na polovini morao da se zau‐ stavi kako bi ponovo uvukao vazduh, nastavio je: „U sredini je kočnica. Sasvim desno je gas. Polako pritiskate kvačilo dok ne uspostavite ’klackalicu’, zatim dodate gas, pustite kvačilo i vozite.“ Parvani je očigledno to shvatila kao izvinjenje. Klimnula je glavom i pribrala se. Uhvatila je volan, upalila auto i uradila kao što joj je rečeno. Sab je poleteo napred uz snažan trzaj, zatim nakratko zastao pa se zaleteo uz snažan urlik prema parkingu za posetioce, preteći da udari pravo u drugi auto. Uve naglo trgnu ručnu kočnicu, a Parvani ispusti volan i panično vrisnu zaklonivši rukama oči kada se sab najzad zaustavio uz snažan cim. Uve je disao kao da je na putu do ručne kočnice prošao kroz čitav vojni poligon. Mišići lica su mu se trzali kao da mu je neko prsnuo limun u oči. „Šta sad da radim!?“, razdra se Parvani pošto je shvatila da sab stoji dva centimetra od zadnjih farova automobila pred njim. „Rikverc. Ubaci u rikverc“, odgovori Uve kroz zube. „Umalo se nisam sudarila sa ovim autom!“, prodahtala je Parvani. Uve je izvirio preko ivice haube. A licem mu se odjednom razli neka vrsta spokoja. Okrenuo se i smireno joj klimnuo glavom. „Ne brinite se. To je volvo.“ Bilo im je potrebno četvrt sata da se izvuku sa parkinga i izađu na veliki put. Pošto su se našli tamo, Parvani je vozila prvom, i čitav sab se toliko tresao da se činilo kako će eksplodirati. Uve joj je rekao da promeni brzinu, a ona mu odvratila da ne zna kako. Mačka je po svemu sudeći za to vreme pokušavala da otvori zadnja vrata. Kada su stigli do prvog crvenog svetla, jedan veliki crni gradski džip sa dva mladića obrijanih glava na prednjem sedištu toliko se približio njiho‐ vom zadnjem braniku da je Uve bio prilično siguran da će kada se bude vratio kući imati njihovu registraciju otisnutu na farbi auta. Parvani je uzru‐ jano pogledala u retrovizor. Džip je davao gas u mestu, kao da time izražava određeni stav. Uve se okrenuo i pogledao kroz zadnje staklo. Oba mladića imala su istetovirane vratove. Kao da već gradski džip nije jasan signal okolnom svetu da su u pitanju kompletne tupadžije.

Na semaforu se upalilo zeleno svetlo. Parvani je pustila kvačilo, sab se zakašljao, a sva svetla na instrument-tabli pogasila. Parvani je stresirano okrenula ključ za paljenje, što je prouzrokovalo samo srceparajuće krčanje. Motor je zaurlao, zakašljao se i ponovo se ućutao. Ljudi sa obrijanim glavama i tetovažama na vratu su zatrubili. Jedan je nešto pokazivao rukama. „Pritisnite kvačilo i dodajte još gasa“, rekao je Uve. „To i radim!“, odvratila je. „Uopšte ne radite.“ „Radim, nego šta!“ „Sada vi vičete.“ „UOPŠTE NE VIČEM, DOĐAVOLA!“, povikala je. Gradski džip je trubio. Parvani je pritisnula kvačilo. Sab je krenuo neko‐ liko centimetara unazad i udario prednji deo gradskog džipa. Tetovirani vratovi su sada svojski nalegli na sirenu, kao da je posredi vazdušna uzbuna. Parvani je očajno okretala ključ, ali se naravno neizbežno suočila sa još jednim gašenjem motora. Onda je odjednom odustala od svega i zaronila lice u šake. „Ali, gospode bo… vi plačete?“, izusti Uve. „UOPŠTE NE PLAČEM, DOĐAVOLA!“, kriknula je, a suze su orosile instrument-tablu. Uve je uzmakao i spustio pogled u svoje krilo. Čeprkao je ivicu papir‐ nog pendreka. „Samo je sve tolika neverovatna gnjavaža, zar ne shvatate?“, ridala je i u očaju spustila čelo na ivicu volana, kao da očekuje da je mekana i paper‐ jasta. „Ja sam inače TRUDNA!“, ciknula je, trgnula glavu i pogledala Uvea kao da je to njegova krivica. „Samo sam malo POD STRESOM, zar niko ne može da pokaže malo prokletog razumevanja za prokleto trudnu ženu koja je malo POD STRESOM!!!???“ Uve se neprijatno promeškoljio na suvozačkom sedištu. Nekoliko puta je udarila pesnicama po volanu. Promrmljala je nešto o tome kako je sve što želi da „popije malo soka, jebiga“. Onda je spustila ruke sa gornje ivice volana kao da više nema snage, zaronila lice u rukav džempera i ponovo za‐ plakala.

Gradski džip iza njih zatrubio je toliko glasno da je zvučalo kao da se nalaze pod palubom trajekta za Finsku. A onda je Uveu, kako se to obično nazivalo, „prekipelo“. Silovito je otvorio vrata, izašao iz auta, krupnim ko‐ racima zaobišao džip i otvorio mu vrata na vozačkoj strani. „Ti valjda nikada nisi bio početnik ni u čemu?“ Vozač nije stigao da odgovori. „Prokleta jebena tupava vucibatino!“, zaurlao je Uve u lice ćelavom mladiću sa tetoviranim vratom tako da je pljuvačkom isprskao sedišta. Tetovirani vrat nije stigao da odgovori, a Uve ga nije čekao. Umesto toga je povukao mladića za kragnu majice i izvukao ga tako naglo da mu je telo tromo izletelo iz auta. Bio je to mišićav klipan koji je sigurno imao preko sto kilograma, ali Uve mu je čeličnim stiskom držao kragnu majice. Tetovirani vrat je očigledno bio toliko iznenađen snagom starčevog stiska da mu nije ni palo na pamet da se odupre. Gnev je tinjao u Uveovim očima dok je pritiskao sigurno trideset pet godina mlađeg mladića tako snažno uz bok džipa da je lim karoserije zaškripao. Pritisnuo mu je kažiprst nasred obrijane glave, i uneo se u lice tetoviranom toliko da su osećali dah jedan drugom. „Zatrubi još jednom i to će ti biti POSLEDNJE što ćeš uraditi na ovom svetu. Jasno?“ Tetovirani je na časak pogledao u pravcu svog podjednako mišićavog prijatelja u autu, pa zatim prema sve većem redu automobila koji se stvarao iza džipa. Ali niko nije ničim pokazivao da će mu priteći u pomoć. Niko nije trubio. Niko se nije pomerao. Izgleda da su svi mislili isto: ako je čovek Uveovih godina bez tetovaža na vratu bez oklevanja prišao čoveku tih godina i tetoviranog vrata pa ga pritisnuo uz auto, onda bi najpre trebalo iz‐ begavati sukob sa njim, a ne sa tetoviranim vratom. Uveove oči bile su mutne od besa. Izgleda da je tetovirani nakon kraćeg razmatranja odlučio da prihvati to kao dovoljan argument da starac bez ikakve sumnje zaista misli ozbiljno. Vrh nosa mu se gotovo neprimetno po‐ krenuo nagore pa nadole. Uve je klimnuo glavom u znak potvrde, pa ga spustio na tlo. Okrenuo se u mestu, zaobišao džip i ponovo ušao u sab. Parvani ga je posmatrala otvo‐ renih usta. „Sada me slušajte“, smireno je rekao Uve, pažljivo zatvorivši vrata. „Rodili ste dva deteta i treba da izbacite iz sebe i treće. Dolazite iz strane zemlje, i sigurno ste pobegli od rata i progona i svih mogućih

nevolja. Naučili ste novi jezik, obrazovali se i počeli da zarađujete i na okupu držite porodicu upadljivih nesposobnjakovića. I neka sam proklet ako sam vas dosad video da ste se ičeg uplašili.“ Uve se upiljio u nju. Parvani je samo zinula. Uve je strogo pokazao na pedale pod njenim nogama. „Ne tražim od vas da izvršite hirurški zahvat na mozgu. Tražim od vas da vozite auto. Imate gas, kočnicu, kvačilo. Neki od apsolutno najvećih pot‐ punih idiota u istoriji sveta uspeli su da shvate kako to funkcioniše. I vi ćete.“ Onda je izgovorio šest reči koje će Parvani za sva vremena upamtiti kao najlepši komentar koji joj je ikada uputio. „Zato što vi niste potpuni idiot.“ Parvani je sklonila pramen kose sa lica lepljivog od suza. Nespretno je ponovo uhvatila volan obema rukama. Uve je klimnuo glavom, vezao pojas i namestio se u sedištu. „Sada pritisnite kvačilo, pa zatim radite šta vam kažem.“ I tog popodneva je Parvani naučila da vozi auto.

28 Čovek po imenu Uve i čovek po imenu Rune Sonja je imala običaj da kaže kako je Uve „zlopamtilo“. Kao na primer onda kada je osam godina odbijao da kupuje u lokalnoj pekari nakon što su mu pogrešno vratili kusur pošto je kupio slatki hleb negde krajem devedese‐ tih godina. Uve je to nazivao „principijelnim“. Nikada se nisu zaista sagla‐ sili oko prave reči. Znao je da je razočarana zbog toga što se on i Rune ne slažu. Znao je da on i Rune svojim neprijateljstvom delimično kvare Sonji i Aniti priliku da zaista postanu prijateljice kakve bi mogle da budu. Ali kada neki sukob potraje dovoljan broj godina, ponekad je nemoguće razrešiti ga, iz jedno‐ stavnog razloga što više niko ne zna kada je uopšte počeo. A Uve nije znao kako je počeo. Znao je samo kako se završio. BMW. Postoje ljudi koji to razumeju, i oni koji ne razumeju. Svakako postoje i ljudi koji smatraju da ne postoji nikakva veza između osećanja i automobila. Ali nema jasnijeg objašnjenja za to zbog čega su njih dvojica postali neprijatelji za ceo život. Naravno, sve je počelo sasvim naivno, ne zadugo nakon Uveovog i So‐ njinog povratka iz Španije i nesreće. Uve je tog leta postavio nove ploče u dvorištu, posle čega je Rune postavio novu ogradu oko svog. Posle čega je Uve, razume se, postavio još višu ogradu oko svog, posle čega je Rune otišao u prodavnicu građevinskog materijala, i nekoliko dana kasnije se šepurio po naselju govoreći svima kako je „napravio bazen“. Dođavola, to nije nikakav bazen, uzrujano je Uve objašnjavao Sonji. To je samo kadica

za Runeovog i Anitinog novorođenog klinca, eto šta je. Neko vreme se Uve nosio mišlju da ih prijavi građevinskom odboru za nelegalnu gradnju, ali na to mu je Sonja odvratila da je zaista dosta te priče, i poslala ga napolje da kosi travu i „malo se smiri“. I Uve je tako i učinio, iako ga to zaista nije ni najmanje smirilo. Travnjak je bio duguljast, širok otprilike pet metara, i pružao se duž zadnje strane Uveove i Runeove kuće, kao i kuće koja se nalazila između njih. One koju su Sonja i Anita brzo krstile kao „neutralnu zonu“. Niko nije tačno znao zašto se taj travnjak nalazi tu, ili kakvu funkciju se očekuje da vrši, ali kada su se naselja u to doba gradila, verovatno je postojao neki gradski arhitekta koji je uvrteo sebi u glavu kako tu i tamo mora postojati poneki travnjak, ni iz kog drugog razloga do zato što strašno dobro izgleda na crtežu. Kada su Uve i Rune sastavili upravu udruženja stanara, dok su još bili prijatelji, obojica su zato odlučili da će Uve biti „šef travnjaka“ i snositi odgovornost za njegovo košenje. To je i nastavio da bude svih ovih godina. Jednom prilikom su ostali susedi predložili da udruženje postavi stolove i klupe na travnjak kao neku vrstu „zajedničkog prostora za sve susede“, ali su to Uve i Rune naravno odmah zaustavili. Tu bi samo vladao cirkus i neprestana buka. Do tog trenutka sve je bilo cakum-pakum. Barem u onoj meri u kojoj je moglo biti cakum-pakum kada su u pitanju ljudi kao Uve i Rune. Ubrzo pošto je Rune napravio svoj „bazen“, pacov je pretrčao preko Uveovog dvorišta, prešavši tek pokošen travnjak i nestao među drvećem na suprotnoj strani. Uve je odmah sazvao „hitan sastanak“ udruženja i zahte‐ vao da svi stanovnici naselja postave otrov za pacove oko kuća. Drugi susedi su se naravno pobunili, jer su viđali ježeve među drvećem na rubu šume, pa su se bojali da će i oni pojesti otrov i nastradati. Rune se takođe pobunio, jer se plašio da će pacovi razvući otrov okolo, pa će dospeti i u njegov bazen. Uve je tada skrenuo pažnju Runeu da bi trebalo da stisne petlju i poseti psihologa, kako bi se oslobodio pogrešnog uverenja da živi na francuskoj rivijeri. Rune je zatim napravio neslanu šalu na Uveov račun, o tome kako je Uve sigurno samo umislio da je video tog pacova. Svi ostali su se nasmejali. Uve to nikada nije oprostio Runeu. Sledećeg jutra neko je razbacao seme za ptice po čitavom Runeovom dvorištu, pa je Rune sledeće dve nedelje morao da vija okolo ašovom pacove velike poput usisivača. Posle toga je Uve dobio dozvolu da postavi otrov, iako je Rune mrmljao kako će mu već vratiti za ovo.

Dve godine kasnije Rune je pobedio u velikom sukobu oko drveta, kada mu je godišnja skupština dala dozvolu da pretesteriše drvo koje je s jedne strane zaklanjalo njemu i Aniti večernje sunce, ali s druge strane sprečavalo da Uveovu i Sonjinu spavaću sobu ujutru obasjavaju zaslepljujući zraci sunca. Osim toga, uspeo je da zaustavi Uveov gnevni protivpredlog da udruženje u tom slučaju plati Uveu novu tendu. Uve mu se pak osvetio u sukobu oko čišćenja snega sledeće zime, kada je Rune želeo da bude krunisan za „odgovorno lice za uklanjanje snega“, a pritom i nametne udruženju kupovinu ogromnog motornog frezera za sneg. Uve sigurno nije nameravao da dozvoli Runeu da okolo hara sa nekim pro‐ kletim „sokoćalom“ na račun udruženja i zasipa snegom Uveove prozore, i to je sasvim jasno rekao na sastanku uprave. Rune je tako doduše bio izabran za odgovorno lice za uklanjanje snega, ali je na svoje ogorčenje zatim cele zime morao da ručno čisti sneg između kuća. To je naravno za posledicu imalo da je sneg čistio ispred svih kuća u četvrti osim ispred Uveove i Sonjine, ali to Uveu nije ništa smetalo. I samo da bi zadirkivao Runea, Uve bi usred januara iznajmio veliki motorni frezer za sneg i njime čistio onih desetak kvadratnih metara ispred svojih vrata. Rune je zbog toga prosto kipteo od besa, kako se Uve sa velikim zadovolj‐ stvom i dan-danas prisećao. Sledećeg leta je Rune naravno smislio način da mu vrati, pa je kupio jedno od onih čudovišta od motornih kosilica sa sedištem. Potom je služeći se lažima i spletkarenjem uspeo da na godišnjoj skupštini preuzme od Uvea odgovornost za košenje trave iza njihovih kuća. Sada je Rune posedovao „malo adekvatniju opremu od lica ranije zaduženog za to“, kako je Rune sa‐ opštio cereći se u Uveovom pravcu. Uve, razume se, nije mogao da dokaže kako laži i spletke stoje iza odluke godišnje skupštine da odobri Runeu novo zvanje, ali je pretpostavio da je to bilo u pitanju. „Prokleti razmetlji‐ vac“, komentarisao je Uve svaki put kada bi Rune prošao kraj njegovih prozora, sedeći na kosilici sa samozadovoljstvom kauboja koji je upravo uspeo da uzjaše neposlušnog bika. Uve je u svakom slučaju kao neku vrstu zadovoljenja četiri godine kasnije uspeo da zaustavi Runeove planove da zameni prozore na svojoj kući, pošto se građevinski odbor posle trideset tri pisma i desetak besnih te‐ lefonskih razgovora predao i saglasio se sa Uveom u tome da bi to „narušilo jedinstvenu arhitektonsku celinu naselja“. Rune je sledeće tri godine govorio o Uveu isključivo kao o „onoj prokletoj birokratskoj mastiljari“.

Uve je to prihvatao kao kompliment. Sledeće godine je sam zamenio prozore. Kada je stigla sledeća zima, uprava je odlučila da je naselju potreban novi kolektivni sistem centralnog grejanja. Rune i Uve su naravno kao slu‐ čajno uspeli da se nađu na dijametralno suprotnim stanovištima o tome kakav je sistem grejanja potreban, i ono što su ostali susedi iz četvrti šaljivo nazivali „bitkom za vodenu pumpu“ preraslo je u večnu borbu između njih dvojice. I tako se nastavilo i nadalje. Ipak, kako je Sonja imala običaj da kaže, bilo je i drugačijih trenutaka. Nisu bili brojni, ali su žene kao što su ona i Anita umele da ih iskoriste na najbolji način. Jer između njih dvojice nisu uvek bukteli sukobi. Na primer, jednog leta tokom osamdesetih godina Uve je kupio sab 9000, a Rune je kupio volvo 760. I obojica su bila toliko zadovoljna time da je nekoliko nedelja među njima vladala sloga. Sonja i Anita su u više prilika čak uspele da ih privole da sve četvoro zajedno večeraju. Runeov i Anitin sin, koji je dotad uspeo da uđe u tinejdžerske godine, uz božansko odsustvo šarma i manira koje je to donosilo sa sobom, sedeo je na jednom kraju stola kao neki namrgođeni aksesoar. Taj dečak je rođen ljut, imala je običaj Sonja da kaže sa tugom u glasu, ali Uve i Rune su barem uspeli da se slože toliko da su na kraju večeri popili i po čašicu viskija. Međutim, na poslednjoj takvoj večeri tog leta, Uve i Rune su nažalost uvrteli sebi u glavu da prave roštilj. I naravno odmah se posvađali oko „naj‐ delotvornijeg postupka“ za loženje Uveovog roštilja. Četvrt sata kasnije svađa je toliko eskalirala da su se Sonja i Anita saglasile da bi uprkos svemu bilo najbolje da večeraju svako za sebe. Njih dvojica će stići da kupe i prodaju volvo 760 (turbo) i sab 9000i pre nego što ponovo budu razgova‐ rali jedan sa drugim. U međuvremenu su se susedi doseljavali u njihovo naselje i odseljavali se iz njega. Na kraju se na vratima drugih kuća pojavljivalo toliko novih lica da su se sva stopila u jedinstvenu sivu masu. Tamo gde je nekada bila šuma, sada su se videli samo građevinski kranovi. Uve i Rune su stajali ispred svojih kuća sa rukama tvrdoglavo zavučenim u džepove pantalona, kao drevni spomenici usred novog vremena, dok je povorka razmetljivih tr‐ govaca nekretninama sa čvorovima veličine grejpfruta na kravatama patroli‐ rala uličicom između kuća i njih dvojicu posmatrala onako kako lešinari po‐ smatraju ostarele vodene bivole. Sigurno nisu mogli da dočekaju da u

njihove kuće usele porodice nekih prokletih konsultanata, to je bilo jasno i Uveu i Runeu. Runeov i Anitin sin odselio se od kuće kada je napunio dvadeset godina, početkom devedesetih. Otišao je u Ameriku, saznao je Uve od Sonje. Jedva da su ga uopšte videli od tada. Anita bi s vremena na vreme, oko Božića, primila telefonski poziv, ali „on je sada ionako imao mnogo obaveza“, kako je Anita govorila pokušavajući da se osokoli, iako je Sonja videla da jedva uspeva da uguši plač. Neki momci napuste sve i nikada se ne osvrnu. Jedno‐ stavno je tako. Rune to nikada nije pominjao. Ali onima koji su ga dugo poznavali, u narednim godinama je izgledao kao da se smanjio za nekoliko centimetara. Kao da se sav srozao u dubokom uzdahu i više nije nikada pošteno ponovo udahnuo. Nekoliko godina kasnije, Rune i Uve su se po stoti put sporečkali oko onog zajedničkog sistema grejanja. Uve je u besu istrčao sa jednog sastanka udru‐ ženja stanara, i više se nikada nije vratio. Poslednja bitka između njih dvojice vodila se kada je Rune, pošto su i dvehiljadite godine odmakle, kupio jednu od onih automatizovanih robotskih kosačica, koju je poručio iz Azije i koja je jurila tamo-amo po travnjaku iza kuća i sama ga kosila. Rune je mogao da je daljinski programira da kosi „po specijalnom šablonu“, im‐ presionirano mu je saopštila Sonja jedne večeri kada se vratila kući od Anite. Uve je ubrzo primetio da se „specijalni šablon“ sastoji u tome da to govance od robota juri okolo i po celu noć zadihano brekće pod prozorom Uveove i Sonjine spavaće sobe. Jedne večeri Sonja je videla kako Uve izlazi iz kuće sa šrafcigerom. Sledećeg jutra robotić je neobjašnjivo uleteo pravo u Runeov bazen. Sledećeg meseca Rune je prvi put otišao u bolnicu. Više nikada nije kupio novu kosilicu. Uve ni sam nije tačno znao kako je njihovo neprijatelj‐ stvo počelo, ali znao je da se završilo tu i tada. Posle toga su za Uvea ostala samo sećanja, a za Runea njihovo odsustvo. Naravno, postoje oni koji smatraju da se osećanja ljudi ne mogu tumači‐ ti prema tome koje automobile voze. Ali Uve je kada su se doselili u naselje vozio sab 96, a Rune volvo 244. Uve je posle nesreće kupio sab 95, da bi imao mesta za Sonjina kolica. Iste godine Rune je kupio volvo 245, da bi imao mesta za dečja kolica. Tri

godine kasnije Sonja je dobila modernija kolica koja se sklapaju, a Uve je kupio polukaravan, sab 900. Rune je kupio volvo 265, pošto je Anita počela da govori o još jednom detetu. Zatim je Uve kupio još dva saba 900, pa svoj prvi sab 9000. Rune je kupio volvo 265, a nešto kasnije i volvo 745. Ali nije bilo još dece. Jedne večeri Sonja se vratila kući i ispričala Uveu da je Anita bila kod lekara. A nedelju dana posle toga u Runeovoj garaži se našao volvo 740. Limu‐ zina. Uve ga je video dok je prao svoj sab. Uveče je Rune pronašao pola flaše viskija pred svojim vratima. Nikada nisu razgovarali o tome. Možda je tuga zbog dece koja nisu došla mogla da zbliži njih dvojicu. Ali tuga je nepouzdana, jer kada je ljudi ne dele, ona može da podeli ljude. Možda Uve nije oprostio Runeu zbog toga što je uprkos svemu dobio sina sa kojim nije bio u stanju da se složi. Možda Rune nije oprostio Uveu što ovaj ne može to da mu oprosti. Možda nijedan od njih dvojice nije mogao sebi da oprosti što nisu mogli ženama koje su voleli iznad svega da podare ono što one najviše žele. I tako je Runeov i Anitin sin porastao, i strugnuo od kuće čim mu se ukazala prilika za to. A Rune je otišao i kupio jedan od onih sportskih BMW automobila u koji mogu da stanu samo dvoje ljudi i jedna tašnica. Jer sada su ostali samo Anita i on, kako je rekao Sonji kada su se sreli na parkingu. „A ne mogu valjda celog života da vozim volvo“, rekao je uz malodušan pokušaj da se osmehne. Čula je kako je progutao jecaj. I u tom trenutku je Uve shvatio da se Rune jednim delom predao za sva vremena. A to Rune nikada nije oprostio sebi, kao što mu nije oprostio ni Uve. Naravno, postoje ljudi koji smatraju da se osećanja ne mogu tumačiti kroz automobile. Ali nisu u pravu.

29 Čovek po imenu Uve i jedan gej-peško „Sad ozbiljno! Kuda ćemo?“, zadihano upita Parvani. „Treba nešto da obavimo“, kratko odvrati Uve tri koraka ispred nje, dok je kraj njega mačka nešto kao džogirala. „A šta to?“ „Nešto!“ Parvani je zastala da dođe do daha. „Ovde!“, doviknu Uve i naglo stade ispred omalenog kafea. Kroz staklena vrata dopirao je miris sveže pečenih kroasana. Parvani je bacila pogled na parking gde je stajao sab, tačno sa druge strane ulice. Iz ove perspektive su naravno mogli da stignu prečicom od auta do kafea, da Uve nije bio potpuno uveren da se kafe nalazi na suprotnoj strani bloka. Parvani je predložila da bi onda možda trebalo da parkiraju na toj strani, ali tu je parking koštao za jednu krunu skuplje po satu, pa je mogla samo da za‐ boravi na to. Umesto toga su se parkirali ovde, pa zatim obišli čitav blok tražeći kafe. Uve je naime, kako je Parvani ubrzo otkrila, jedan od onih ljudi koji kada ne znaju tačno kuda idu samo nastave napred, čvrsto uvereni da će se put pre ili kasnije prilagoditi njima. A kada su otkrili da se kafe zapravo nalazi naspram mesta na kom su parkirali auto, Uve se naravno ponašao kao da je to sve vreme i želeo. Parvani je obrisala znoj sa obraza. Naslonjen na zid zgrade, u poluležećem položaju je bio čovek prljave brade. Pred njim je na zemlji stajala papirna čaša. Uve, Parvani i mačka su ispred kafea sreli koščatog mladića od dvadesetak godina koji je oko očiju imao nešto nalik na čađ. Uveu je bilo potrebno neko vreme da se uveri kako je to isti onaj momak koji je stajao iza klinca sa biciklom kada ga je Uve

prvi put sreo ispred šupe. I ovoga puta je delovao podjednako oprezno. Nosio je dva sendviča na malom kartonskom tanjiru i osmehnuo se Uveu. Uve nije znao šta bi drugo, pa mu je samo klimnuo glavom. Kao da želi da mu kaže da, iako nema nameru da mu odgovori na osmeh, ipak želi da ga obavesti kako je osmeh primio k znanju. „Zbog čega mi niste dozvolili da stanem pored crvenog auta?“, zahteva‐ la je Parvani da zna pošto su ušli na staklena vrata. Uve joj nije odgovorio. „Uspela bih!“, rekla je samouvereno. Uve je umorno zavrteo glavom. Dva sata pre toga nije znala gde se nalazi kvačilo, a sada se durila zbog toga što joj nije dozvolio da se parkira između dva auta. Iz unutrašnjosti kafea Uve je krajičkom oka video kako se koščati mladić čađavih očiju saginje i daje sendviče čoveku sa prljavom bradom. „Zdravo, Uve!“, doviknuo je neki glas tako ushićeno da se prekinuo na visokim tonovima. Uve se okrenuo i ugledao klinca sa kojim se prepirao oko bicikla. Stajao je za dugim, uglačanim šankom u dubini lokala. Nosio je kačket, primetio je Uve. U zatvorenom prostoru. Mačka i Parvani su se smestile svaka na svoju barsku stolicu za šankom, a Parvani je neprestano brisala znoj sa čela, iako je unutra bilo ledeno hladno. U stvari, hladnije nego napolju na ulici. Sipala je vodu iz bokala na šanku. Mačka je nonšalantno lapnula malo iz njene čaše kada je pogledala na drugu stranu. „Vi se poznajete?“, iznenađeno upita Parvani posmatrajući klinca. „Uve i ja smo otprilike ortaci“, potvrdi klinac. „Stvarno? E pa, i ja i Uve smo isto tako nešto!“, nasmejano odvrati Parvani, nežno imitirajući njegovo pomalo isuviše neposredno oduševljenje. Uve se zaustavio na pristojnom odstojanju od šanka. Kao da će neko po‐ kušati da ga zagrli ako bude prišao preblizu. „Ja sam Adrijan“, rekao je klinac. „Parvani!“, rekla je Parvani. „Hoćete li nešto da popijete?“, upita Adrijan okrećući se prema Uveu. „O, kafu s mlekom!“, ubaci se Parvani, zvučeći kao da joj je neko upravo izmasirao ramena i obrisao čelo salvetom. „I to sa ledom, ako imate!“

Uve je premestio težinu sa desne na levu nogu i bacio pogled po unutra‐ šnjosti lokala. Nikada nije voleo kafiće. Sonja ih je naravno obožavala. Umela je da presedi u njima čitavu nedelju od jutra do mraka i samo „po‐ smatra ljude“, kako je govorila. Uve je obično sedeo kraj nje i pokušavao da čita novine. To su radili svake nedelje. On nije nogom kročio ni u jedan kafić otkako je umrla. Podigao je glavu i shvatio da Adrijan, Parvani i mačka iščekuju njegov odgovor. „Pa, kafu. Crnu.“ Adrijan se počešao po kosi ispod kačketa. „Mislite… nešto kao espreso?“ „Ne. Kafu.“ Adrijan je sada počeo da češe bradu. „Mislite… nešto kao crnu kafu?“ „Da.“ „Sa mlekom?“ „Ako je sa mlekom, onda nije crna kafa.“ Adrijan je pomerio nekoliko posuda sa šećerom na šanku. Verovatno tek da bi nešto radio i da ne bi delovao isuviše glupo. Malo se kasno setio, smatrao je Uve. „Običnu kuvanu kafu. Običnu prokletu kuvanu kafu“, ponovi Uve. Adrijan klimnu glavom. „A, to… dobro. Svakako. Samo, ne. Ne znam kako se pravi.“ Uve je izgledao onako kako ljudi poput Uvea izgledaju kada im neko kaže da ne zna kako da sipa vodu u aparat, doda mericu mlevene kafe u filter i zatim pritisne dugme. Pokazao je na aparat za kafu, skrajnut u neki ugao šanka iza klinca. Bio je upola zaklonjen gigantskim metalik svemir‐ skim brodom od uređaja u kome su, kako je Uve shvatio, pravili taj espreso. „A, to, da“, klimnuo je glavom Adrijan prema aparatu za kafu, kao da mu se nešto iznenada razjasnilo. Zatim se ponovo okrenuo ka Uveu. „Samo, ovaj, ne znam kako funkcioniše.“ „Ma, to je već stvarno…“, mrmljao je Uve dok je zaobilazio oko šanka. Odgurnuo je klinca sa puta i uzeo aparat za kafu. Parvani se glasno na‐ kašljala. Uve se izbeči na nju. „Da?“, izustio je. „Da?“, ponovila je ona. Uve podignu obrve. Slegnu ramenima.

„Da li neko namerava da mi kaže šta uopšte radimo ovde?“ Uve je počeo da sipa vodu u aparat. „Momak ima bicikl koji treba popraviti.“ Parvani se sva ozarila. „Bicikl koji nam visi sa zadnje strane auta?“ „Doneli ste ga ovamo?“, presrećno ciknu Adrijan obraćajući se Uveu. „Pa, ti nemaš auto“, odgovorio je Uve, kopajući po nekom ormanu u potrazi za filterom za kafu. „Hvala vam, Uve!“, rekao je Adrijan i koraknuo ka njemu, ali se pribrao i zaustavio pre nego što je učinio nešto glupo. „Dakle, to je tvoj bicikl?“, upitala je Parvani sa osmehom. Adrijan je klimnuo. Pa zatim odmah zavrteo glavom. „Mislim, nije moj. Već od moje devojke. To jest, ja želim da mi ona bude devojka… tako nešto.“ Parvani se široko osmehnula. „Dakle, Uve i ja smo prešli toliki put samo da bismo predali bicikl tebi, da bi ti mogao da ga popraviš? Za neku devojku?“ Adrijan je potvrdio glavom. Parvani se nagnula preko šanka i potapšala Uvea po ruci. „Znate, Uve, ponekad mi se čini da vi u stvari imate srca!“ Uveu se nije dopao ton u njenom glasu. „Imaš li ovde alat ili nemaš?“, obratio se Adrijanu, trgavši ruku sebi. Adrijan je klimnuo glavom. „Onda donesi. Bicikl je na sabu koji se nalazi na parkingu.“ Adrijan je hitro klimnuo glavom i izgubio se u pravcu kuhinje. Vratio se koji minut kasnije sa velikom kutijom za alat i požurio prema vratima. „A vi da niste reč rekli“, obratio se Uve Parvani. Parvani je na usnama imala onu vrstu osmeha koji mu je govorio da ona nema nikakvu nameru da tako postupi. „Doneo sam ovamo bicikl samo da mi ne bi preturao po ostavi za bicikle…“, promumlao je. „Sigurno, sigurno“, klimala je glavom Parvani smejući se. Uve se ponovo bacio na potragu za filterom za kafu. Na vratima je Adrijan bukvalno natrčao na mladića čađavih očiju. „Znaš, samo idem nešto da uzmem“, izustio je Adrijan, kao da su reči gomila kutija preko kojih se upravo sapleo.