Covek po imenu Uve - Fredrik Backman

„Možemo li sada kući?“, upitala je zatim i ustala sa klupe. Parvani je zurila u sedmogodišnjakinju, trogodišnjakinju, Uvea i dvojicu čuvara. „Zašto… čekajte malo… ko… kakav sad klovn?“ „Kloun Bepo“, obavestila ju je trogodišnjakinja znalački klimajući glavom. „Trebalo je da izvede trik, znaš“, rekla je sedmogodišnjakinja. „Sranjce od trika“, rekao je Uve. „Trebalo je da učini da Uveovih pet kruna nestane“, nadovezala se sed‐ mogodišnjakinja. „A onda je pokušao da mi vrati drugih pet kruna!“, dopunio je Uve, uvređeno gledajući čuvare kraj sebe, kao da bi to zapravo trebalo da objasni čitavu situaciju. „Mama, Uve je UDALIO klouna“, rekla je trogodišnjakinja sa širokim kezom, kao da je to bilo nešto najbolje što joj se dogodilo u životu. Parvani je dugo posmatrala Uvea, trogodišnjakinju, sedmogodišnjakinju i dvojicu čuvara. „Došli smo u posetu mom mužu. Imao je nezgodu. Sada bi deca trebalo da svrate kod njega“, objasnila je čuvarima. „Tata pao!“, rekla je trogodišnjakinja. „Nema problema“, odvratio je prvi čuvar klimnuvši glavom. „Ali ovaj ovde ne mrda nikud“, konstatovao je drugi čuvar pokazujući na Uvea. „Eh sad, udario. Samo sam ga malo čačnuo“, promrmljao je Uve. „Posrani lažni policajci“, dodao je uz to. „Inače, stvarno nije umeo da izvodi trikove“, smrknuto je rekla sedmo‐ godišnjakinja u Uveovu odbranu krećući u posetu ocu. Jedan sat kasnije ponovo su se nalazili kraj Uveove garaže. Nesposob‐ njakoviću su, kako izgleda, ruka i noga bile u gipsu pa će morati da ostane u bolnici nekoliko dana, saznao je Uve od Parvani. Uve se snažno ugrizao za usnu kako joj ne bi skrenuo pažnju da je taj nesposobnjaković potpuno bez‐ nadežan. Mada mu se učinilo da je i Parvani učinila isto. Sab je i dalje zau‐ darao na izduvne gasove dok je skupljao novine sa sedišta. „Molim vas, Uve, da li ste sigurni da ne želite da ja platim kazne za par‐ kiranje?“, upitala je Parvani. „Da li je auto možda vaš?“, progunđa Uve. „Nije.“

„E pa, eto“, odgovorio joj je. „Ali ipak se pomalo osećam kao da sam ja kriva“, pokušala je uviđavno. „Ne delite vi kazne za parkiranje. Nego opština. Tako da je kriva glupa opština“, rekao je Uve i zatvorio vrata saba. „I oni tamo lažni policajci u bolnici“, dodao je, očevidno i dalje veoma uzrujan zbog toga što su ga naterali da sedi i nikud ne mrda sa klupe sve dok se Parvani nije vratila po njega kako bi otišli kući. Kao da nisu mogli da mu povere odgovornost da šeta okolo među drugim posetiocima bolnice. Parvani ga je dugo ćutke posmatrala, utonula u misli. Sedmogodišnjaki‐ nja se umorila od čekanja, pa je krenula preko parkinga prema kućama. Tro‐ godišnjakinja je pogledala Uvea sa blaženim osmehom. „Smesan si!“, rekla je sa osmehom. Uve ju je pogledao i gurnuo ruke u džepove pantalona. „Dobro, dobro. Da. I od tebe će biti nešto.“ Trogodišnjakinja je ushićeno klimnula glavom. Parvani je pogledala Uvea, pa plastično crevo koje je ležalo na podu njegove garaže. Ponovo je pogledala Uvea, sada već pomalo zabrinuto. „Biće mi potrebna pomoć da odnesem merdevine…“, počela je kao da je to tek početak mnogo duže misli. Uve je rasejano šutirao asfalt. „Osim toga, imamo i pokvaren radijator“, dodala je kao usput. „Bilo bi baš ljubazno od vas ako biste mogli da pogledate. Patrik se ne razume u to, kao što vam je već jasno“, rekla je i uzela trogodišnjakinju za ruku. Uve je polako klimnuo glavom. „Naravno, mogao bih se opkladiti da se u to ne razume.“ Parvani je klimnula glavom. Onda joj se lice iznenada razvuklo u veseo osmeh. „Uostalom, valjda ne možete dopustiti da se devojčice noćas smrznu, zar ne, Uve? Valjda je dovoljno što su morale da vas gledaju kako bijete klovna?“ Uve je nadureno pogleda. U sebi je, kao da se uopšte ovde radi o prego‐ vorima, preko volje konstatovao kako naravno ne može baš da pusti decu da se noćas smrznu samo zato što ona zamlata od njihovog oca nije u stanju da otvori prozor a da se ne strmekne sa merdevina. Uveovoj supruzi ne bi baš bilo milo kada bi se pojavio na nebu kao decoubica.

I tako je podigao plastično crevo s poda i okačio ga o kuku na zidu. Za‐ ključao je sab ključem. Zatvorio garažu. Probao bravu tri puta. I otišao u ostavu po svoj alat. I sutra će imati vremena da oduzme sebi život.

14 Čovek po imenu Uve i jedna žena u jednom vozu Imala je crvene cipele, veliku žutu šnalu i zlatni broš na grudima na kome su se zraci sunca koji su dopirali kroz prozor veoma nepristojno presijavali. Bilo je pola sedam ujutru, Uve je upravo izašao iz svoje smene i zapravo je nameravao da se jednim drugim vozom vrati kući. Ali onda je na peronu spazio nju, i sav taj njen zvonki smeh. I vratio se u voz. Naravno, ni sam nije znao zbog čega. Nikada nije bio naročito spontan, ni zainteresovan za žene. Ali kada je ugledao nju, očigledno je nešto krenulo kako ne treba, za‐ ključio je naknadno. Uve je nagovorio jednog konduktera da mu pozajmi svoje pantalone i košulju, da ne bi izgledao kao čistač vozova, i zatim je otišao da sedne pored Sonje. Bila je to najbolja odluka koju je doneo u životu. Nije znao šta da kaže, ali to se nekako sredilo. Jedva je uspeo da sedne pre nego što se ona veselo okrenula ka njemu, toplo mu se osmehnula i rekla „zdravo“. A na to je naravno mogao da odgovori sa „zdravo“ a da to ne izgleda naročito čudno. Čim je primetila da on gleda u hrpu knjiga koju je držala u krilu, ona ih je živahno podigla tako da može da im pročita naslove. Uve je razumeo samo polovinu reči u njima. „Voliš da čitaš?“, upitala ga je egzaltirano. Uve je pomalo nesigurno odmahnuo glavom, ali nju to izgleda nije mnogo pogodilo. „Ja obožavam da čitam!“, ciknula je umesto toga. Onda je počela da priča o čemu se radi u knjigama u njenom krilu. A Uve je shvatio da bi ostatak života mogao da je sluša kako govori o stvari‐ ma koje obožava.

Nikada nije čuo nešto tako fantastično kao što je bio taj glas. Govorila je kao da je uvek na ivici da se zakikoće. A kada se kikotala, zvučala je kao što bi po Uveovom mišljenju mehurići šampanjca zvučali dok se kikoću. Nije znao šta bi rekao a da ne zvuči neobrazovano i glupavo, ali ispostavilo se da je to mnogo manji problem nego što je mislio. Ona je volela da priča, a Uve je voleo da ćuti. Uve je kasnije pretpostavio da ljudi upravo na to misle kada kažu da neko dvoje dopunjuju jedno drugo. Nekoliko godina kasnije ispričala mu je da joj je izgledao više nego čudno kada je tamo u vozu seo kraj nje. Sav je delovao nekako nabusito i grubo. Ali imao je široka ramena, i ruke tako mišićave da su zatezale košulju. I dobroćudne oči. Slušao ju je dok je pričala, a njoj se dopadalo da ga navede da se nasmeši. Osim toga, putovanje do škole svakog jutra bilo je toliko dosadno da je svako društvo predstavljalo prijatnu promenu. Studirala je za učiteljicu. Putovala je vozom svakog dana, posle nekoli‐ ko desetina kilometara presedala je na drugi voz, pa na autobus. Sve u svemu, za Uvea je to značilo sat i po u pogrešnom pravcu. Tek kada su prvi put prošetali tim peronom jedno kraj drugog i došli do stanice njenog auto‐ busa, njoj je palo na pamet da ga pita šta on uopšte radi tu. A kada je Uve shvatio da se nalazi samo petnaestak kilometara od kasarne gde bi se sada nalazio da nije bilo onog sa srcem, reči su mu izletele a da ni sam nije znao zašto. „Služim vojsku tamo“, rekao je i sumorno mahnuo rukom. Ona je veselo klimnula glavom. „Onda se možda vidimo u vozu i u povratku. Ja se vraćam kući u pet!“ Uve nije znao šta da odgovori na to. Naravno, znao je da se ljudi ne vraćaju kući iz kasarne u pet sati, ali ona to očigledno nije znala. Zato je samo slegnuo ramenima. A ona se popela u svoj autobus i otišla. Uve je zaključio da je ovo bez ikakve sumnje na veoma mnogo načina krajnje nepraktično. Ali nije mogao bogzna šta da uradi povodom toga. Zato se okrenuo, i u malom univerzitetskom mestu u kom se sada odjednom zatekao, najmanje dva sata putovanja od svoje kuće, pronašao tablu sa puto‐ kazom prema centru. I krenuo je peške. Posle četrdeset pet minuta raspitiva‐ nja, pronašao je jedinog krojača u mestu, samouvereno zakoračio unutra i pitao da li se tu mogu ispeglati košulja i pantalone, i koliko bi to potrajalo u tom slučaju. „Deset minuta, ako sačekate“, glasio je odgovor. „Onda se vraćam u četiri“, odgovorio je Uve i otišao.

Ponovo je prepešačio čitav put do železničke stanice, legao na klupu u čekaonici i prespavao tamo. U tri i petnaest je ponovo prepešačio ceo put do krojača, da mu ispeglaju košulju i pantalone dok je on u donjem vešu sedeo u službenom toaletu, pa se peške vratio do stanice, i uhvatio voz u kojem se nalazila ona, da bi se sat i po vozio do njene stanice. Pa onda još nešto više od pola sata do svoje stanice. Onda je isto uradio i sledećeg dana. Pa i dan posle toga. Još jedan dan kasnije, čovek koji je radio na blagajni železničke stanice prišao je Uveu i objasnio mu da ne može tu da spava kao neka skit‐ nica, to mu je valjda jasno. Uve je priznao da mu je to dobro poznato, ali je dodao kako je u pitanju jedna žena. Čovek na blagajni je tada klimnuo glavom i otad ga puštao da spava u prostoriji za prtljag. Čak i blagajnici na železničkim stanicama bili su nekad zaljubljeni. I tako je Uve čitava tri meseca svakog dana radio isto. Njoj je naposlet‐ ku svakako dojadilo što je nikako ne poziva na večeru. Pa se pozvala sama. „Čekaću ovde sutra uveče u osam. Tad hoću da vidim da si obukao sako i poveo me u restoran“, rekla je kratko pošto je jednog petka uveče sišla sa voza. I tako je i bilo. Uvea nikada nisu pitali kako je živeo pre nego što je upoznao nju. Ali da su ga pitali, odgovorio bi kako uopšte nije živeo. U subotu uveče obukao je očev stari smeđi sako. Bio mu je tesan na ra‐ menima. Zatim je pojeo dve kobasice i sedam krompira, koje je pripremio u kuhinjskom delu svoje sobice, i napravio turu po kući kako bi pritegao poneki šraf, kao što ga je starica zamolila. „Viđaš se sa nekim?“, dočekala ga je oduševljeno kada se spustio stepe‐ nicama. Nikada ga ranije nije videla u sakou. Uve je smrknuto klimnuo glavom. „Aha“, rekao je tako da je bilo teško zaključiti je li u pitanju reč ili uzdah. Žena je klimnula glavom i pokušala da prikrije osmejak. „Mora da je neko vraški poseban, čim si se tako obukao“, rekla je. Uve je ponovo udahnuo i kratko klimnuo glavom. Kada je već stigao do vrata, tetka mu je žustro dobacila iz kuhinje. „Cveće, Uve!“ Uve je sa izrazom nerazumevanja izvirio iza pregradnog zida i izbečio se na nju.

„Verovatno bi joj se dopalo cveće“, konstatovala je starica sa značajnim naglaskom na tim rečima. Uve se nakašljao i zatvorio ulazna vrata. Više od petnaest minuta čekao ju je na stanici u svom tesnom sakou i uglancanim cipelama. Bio je skeptičan prema ljudima koji su kasnili. Uveov otac je uvek govorio da se ne treba uzdati u ljude koji kasne. „Ako ne možeš da se uzdaš u nekog kada je u pitanju vreme, kako ćeš se uzdati u vezi sa nečim još važnijim“, imao je običaj da mrmlja posmatrajući nekog kako se lagano vuče duž pruge sa radničkom karticom u ruci iako kasni tri ili četiri minuta, kao da to nije ni najmanje važno. Kao da će ih pruga samo čekati tamo svakog jutra, jer nema nikakva pametnija posla. I tako se sa baš svakim novim minutom koji je prolazio dok je čekao na stanici, Uve nervirao još za mrvicu više. A onda se ljutnja pretvorila u izvesnu strepnju, pa je odjednom bio siguran kako ga je Sonja zapravo samo zavitlavala kada je dogovorila sastanak. Nikada se u životu nije osetio tako glupo. Naravno da nije želela da ga vidi, šta je uopšte umislio? Sramota koju je osetio pošto se ta spoznaja ukorenila u njemu počela je da navire nalik na lavu, i poželeo je da jednostavno baci buket cveća u najbližu kantu i odmaršira odatle bez osvrtanja. Kasnije nije mogao tačno sebi da objasni zbog čega je zapravo uprkos svemu ostao tamo. Možda zato što je osećao da je dogovoren sastanak ipak dogovoren sastanak. A možda i iz nekog drugog razloga. Nekog razloga koji je malo teže jasno izreći. Naravno, tada to nije znao, ali još će toliko puta u svom životu utrošiti petnaest minuta čekajući nju da bi ga otac pogledao razrogačenih očiju da je to znao. A kada se naposletku pojavila, u dugoj cvetnoj haljini i džemperu toliko crvenom da je Uve premestio težinu tela sa desne na levu nogu, pomirio se sa takvim stanjem stvari kada je u pitanju njena tačnost. Žena u cvećari ga je pitala šta bi „želeo“. A on joj je odgovorio kako je to baš đavolsko pitanje. Valjda ipak ona prodaje zeleniš, a on ga kupuje, zar ne? Žena je delovala pomalo zabrinuto, ali ga je naposletku upitala da li pri‐ malac cveća možda ima neku omiljenu boju. „Ružičastu“, odgovorio je Uve sa potpunom sigurnošću. Iako tada nije znao tačno kako tu stoje stvari. A sada je stajala tamo pred stanicom u tom toliko crvenom džemperu, zbog čega je ostatak sveta delovao kao da je snimljen u crno-beloj tehnici, sa njegovim cvećem radosno pritisnutim na grudi.

„Prelepo je“, rekla je sa iskrenim osmehom na takav način da se Uve upiljio u zemlju i počeo da šutira šljunak. Uve je imao problem sa restoranima. Nikada nije shvatio zbog čega bi neko obedovao van kuće za gomilu para, kada može da jede kod kuće. Nije mu bilo stalo do buržujskog nameštaja i neobičnih jela, a bio je i potpuno svestan da nije baš neki sagovornik u konverzaciji. Ali bilo kako bilo, pomi‐ slio je kako je sada barem jeo unapred, pa će u svakom slučaju moći da priušti šta god ona bude naručila sa jelovnika, dok će on moći da uzme naj‐ jeftinije. A ako ga bude nešto pitala, usta mu neće biti puna hrane kada joj bude odgovarao. Smatrao je to dobrim planom. Kada je ona naručila, konobar se ulizički osmehnuo. Uve je bio potpuno svestan toga šta su on i ostali gosti u restoranu koji su ih videli pomislili. Previše je dobra za Uvea, eto šta su mislili. A Uve se osećao veoma glupavo zbog toga. Najviše zato što je i sam u potpunosti delio njihovo mišljenje. Živahno je pričala o svojim studijama, o knjigama koje je pročitala, o filmovima koje je gledala. A kada je pogledala Uvea, on se prvi put u životu osetio kao da je jedini čovek na svetu. A Uve je ipak bio od takve sorte ljudi da je naposletku uvideo kako se mora znati šta jeste a šta nije. I da više ne može da sedi tu i laže. I tako se nakašljao, pribrao i odmah joj tu ispričao istinu. Kako uopšte ne služi vojsku, već je samo prost čistač vozova sa slabim srcem kome se mnogo dopadalo da putuje vozom sa njom. Pretpo‐ stavio je kao samo po sebi jasno da je ovo jedina večera na koju će otići sa njom, a nije smatrao da ona zaslužuje da večera s prevarantom. Pošto je završio sa pričom, spustio je salvetu na sto i izvadio novčanik da plati, ustane i ode. „Žao mi je“, posramljeno je promumlao i lagano šutnuo nogu stolice, pre nego što je dodao, tako tiho da su se reči jedva čule: „Samo sam hteo da saznam kako je biti neko koga ćeš ti pogledati.“ Kada je ustao, ona je preko stola položila ruku na njegovu. „Nikada te ranije nisam čula da izgovoriš toliko reči odjednom“, rekla je sa osmehom. On je promrmljao nešto o tome kako možda i jeste tako, ali to ne menja činjenice. Koje govore da je on lažov. Ali kada ga je zamolila da sedne, učinio joj je po volji i ponovo se spustio na stolicu. A onda se nije naljutila, kao što je on očekivao. Prsnula je u smeh. Naposletku mu je rekla kako zapravo i nije bilo teško zaključiti kako on ne služi vojsku, pošto nikada nije nosio uniformu.

„Osim toga, svako zna da vojnici teško da mogu da idu kući u pet sati u toku radne nedelje.“ Uve nije bio baš diskretan poput nekog ruskog špijuna, dodala je. Ali pretpostavila je kako on ima svoje razloge za to. A dopao joj se način na koji ju je slušao. I dopadalo joj se da ga zasmejava. A to joj je bilo dovolj‐ no, kako je rekla. Onda ga je pitala šta bi zapravo želeo da uradi od svog života, kada bi mogao da poželi bilo šta. A on je bez razmišljanja odgovorio da bi želeo da gradi kuće. Da ih konstruiše. Crta. Izračunava najbolji način da ih postavi tamo gde treba da stoje. A ona se na to nije nasmejala, kao što je očekivao. Razljutila se. „Ali zašto onda to NE RADIŠ?“, zahtevala je da zna. A na to Uve u tom trenutku naravno nije imao iole dobar odgovor. U ponedeljak je došla kod njega sa brošurama za dopisni kurs za inže‐ njersku diplomu. Starica kod koje je Uve stanovao zabezeknuto je posma‐ trala lepu mladu ženu koja se penjala stepenicama sigurnim korakom. Zatim je kucnula Uvea po leđima i prošaputala mu kako je kupovina onog cveća bila vraški dobra investicija. A Uve je uprkos svemu bio sklon da se složi sa njom. Kada su se popeli do njegove sobe, ona je sela na njegov krevet. Uve je nadureno stajao na vratima sa rukama u džepovima. Pogledala ga je i na‐ smejala se. „Jesmo li sada zajedno?“, upitala ga je. „Da, da, moglo bi se reći“, odgovorio je on. I zatim je tako i bilo. Pružila mu je brošure. Kurs je trebalo da traje dve godine, ali ispostavilo se da vreme koje je Uve utrošio na učenje o građevini možda uprkos svemu nije bilo protraćeno kao što je mislio. Možda nije imao dara za knjiško znanje u tradicionalnom smislu, ali razumeo se u brojke i razumeo se u kuće. A to je značilo mnogo. Završio je kurs i položio ispit posle šest meseci. Pa još jedan. I još jedan. Onda je dobio posao u građevinskoj firmi i tamo ostao više od trećine veka. Radio je vredno, nikada nije bio na bolova‐ nju, uzimao je kredite, plaćao porez, davao sve od sebe. Kupio je kućicu na sprat u novoizgrađenom naselju na ivici šume. Ona je želela da se uda, pa ju je Uve zaprosio. Želela je decu, Uve se i sa tim složio. A deca ipak treba da žive u naselju sa kućama, među drugom decom, to su oboje shvatali.

Skoro četrdeset godina kasnije, više nije bilo nikakve šume oko kuće. Samo druge kuće. A ona je jednog dana ležala u bolničkom krevetu, držala ga za ruku i rekla mu kako ne treba da se brine. Sve će biti u redu. Lako je njoj da to kaže, mislio je Uve, dok mu je u grudima tutnjalo od gneva i tuge. Ali ona je samo prošaputala: „Sve će biti u redu, dragi moj Uve“, i naslonila glavu na njegovu ruku. Onda mu je pažljivo spustila kažiprst na dlan. Sklo‐ pila je oči i umrla. Uve je nekoliko sati sedeo tako, sa njenom rukom u svojoj. Sve dok se nisu pojavili bolničari i toplim glasovima i opreznim pokretima mu objasni‐ li kako moraju da odnesu njeno telo. Tada je Uve ustao sa stolice, klimnuo glavom sam sebi i otišao u pogrebni zavod da se pobrine za formalnosti. U nedelju su je sahranili. U ponedeljak se pojavio na poslu. Ali da ga je neko pitao, rekao bi mu da on pre nje uopšte i nije živeo. Kao ni posle.

15 Čovek po imenu Uve i voz koji kasni Dežmekast čovek sa druge strane pleksiglasa imao je kosu začešljanu unazad i ruke prekrivene tetovažama. Kao da nije dovoljno što ima frizuru kao da mu je neko zalepio pakovanje margarina na glavu, već je ižvrljao i telo, razmišljao je Uve. Tu čak nije bilo nikakvih motiva, kako je Uve pri‐ metio. Samo gomila šara. Zar bi zdrav, odrastao čovek svojevoljno poželeo da ide okolo sa rukama nalik na postavu sakoa? „Vaš uređaj ne radi“, obavestio ga je Uve. „Ne?“, odvratio je čovek iza pleksiglasa. „Šta ’ne’?“ „Pa… znači ’ne’… radi?“ „To sam vam i rekao!“ Čovek iza pleksiglasa kao da se kolebao. „Možda vaša kartica nije u redu? Uprljana magnetna traka?“, počeo je. Uve je izgledao kao da je čovek iza pleksiglasa upravo doveo u pitanje njegovu sposobnost da doživi erekciju. Čovek iza pleksiglasa je ućutao. „Možete biti sigurni da moja magnetna traka nije uprljana“, rekao je Uve upirući prst u njega. Čovek iza pleksiglasa je klimnuo glavom. Zatim se predomislio i od‐ mahnuo glavom. Pokušao je da objasni Uveu kako je uređaj „naime radio ranije tog dana“. Uve je naravno to odbacio kao potpuno nevažno, pošto je sada očigledno pokvaren. Čovek iza pleksiglasa je upitao Uvea da li možda umesto toga ima gotovinu. Uve je odgovorio kako to nije briga čoveka iza pleksiglasa. Nastupila je pomalo napeta tišina. Naposletku je čovek iza pleksiglasa zamolio da „pogleda karticu“. Uve ga je pogledao kao da su se sreli u nekoj mračnoj uličici a on zamolio da

„pogleda“ Uveov sat. „Samo bez gluposti“, upozorio ga je Uve i oklevajući gurnuo karticu kroz otvor. Čovek iza pleksiglasa je zgrabio karticu i sasvim nonšalantno je protr‐ ljao o nogavicu. Kao da Uve nikada nije čitao u novinama o „pecanju“ i sličnim stvarima. Kao da je Uve idiot. „Šta to RADITE?“, povika Uve, lupajući šakom po pleksiglasu. Čovek mu je vratio karticu kroz otvor. „Probajte sada“, rekao je. Uve je izgledao kao da smatra kako bi čovek iza pleksiglasa trebalo da prestane da mu traći vreme. Naime svakom je bilo jasno da ako kartica nije radila pre pola minuta, onda sigurno neće početi da radi sada. Uve je skrenuo pažnju na to čoveku iza pleksiglasa. „Molim?“, odvratio je čovek iza pleksiglasa. Uve je demonstrativno uzdahnuo. Ponovo je provukao karticu, ne skre‐ ćući pogled sa pleksiglasa. Kartica je radila. „Eto!“, iscerio se čovek iza pleksiglasa. Dok je vraćao karticu u novčanik, Uve je piljio u nju kao da smatra da ga je izdala. „Prijatno“, vedro je doviknuo za njim čovek iza pleksiglasa. „To ćemo još videti“, promrmljao je Uve. Poslednjih dvadeset godina baš svaki član ovog društva zvocao je Uveu o tome kako bi trebalo da koristi kreditnu karticu. Ali je Uveu sasvim odgo‐ varala gotovina, kao što je gotovina odgovarala čitavom čovečanstvu već nekoliko hiljada godina. Uve nije imao poverenja u banke i njihovu elektro‐ niku. Ali naravno, njegova supruga je jednako navaljivala da nabavi jednu od tih kartica, iako ju je Uve upozoravao da se okane toga. A kada je umrla, banka je jednostavno poslala novu karticu na Uveovo ime, povezanu sa njenim računom. A sada, pošto je njom već šest meseci kupovao cveće za njen grob, na njoj je ostalo još 136 kruna i 54 erea. A Uve je dobro znao da će te pare iščeznuti u džepu nekog direktora banke ako Uve bude umro pre nego što ih se otarasi. Ali sada kada Uve želi da koristi prokletu plastičnu karticu, ona naravno ne radi. Ili u radnjama na nju naplaćuju čitavu gomilu dodatnih izdataka. A to samo pokazuje da je Uve sve vreme bio u pravu. I to je i te kako namera‐

vao da ispriča svojoj supruzi čim je bude ponovo sreo, to neka joj bude jasno. Jer sada je već zaista bilo dosta. Uve treba da umre. Jutros je napustio kuću još pre nego što je sunce stiglo da se dovuče iznad horizonta, što se još manje moglo reći za njegove susede. U predso‐ blju je pažljivo proučio železnički red vožnje. Onda je pogasio sve lampe, isključio sve radijatore, zaključao ulazna vrata i spustio kovertu sa svim uputstvima na tepih u predsoblju, odmah ispred vrata. Pretpostavio je da će je neko pronaći tamo kada budu dolazili da preuzmu kuću. Prethodno je uzeo lopatu za sneg, očistio sneg ispred kuće i vratio lopatu u šupu. Zaključao je vrata šupe. Da je Uve bio nešto skloniji opaža‐ nju, možda bi zatim primetio prilično veliku rupu u obliku mačke u prilično velikom snežnom smetu baš ispred svoje šupe dok je hodao prema parkin‐ gu. Ali pošto je imao pametnijih stvari da se bavi njima, nije je primetio. Poučen iskustvom stečenim protiv svoje volje, nije krenuo sabom, već je umesto toga prošetao do stanice. Naime, ovoga puta nikakve trudne strankinje, plave šmizle, Runeova supruga ni konopac sumnjivog kvaliteta neće dobiti priliku da Uveu pokvare jutro. Tim ljudima je prozračio radija‐ tore, pozajmljivao stvari, odvezao ih u bolnicu. I sada mu je već pomalo dosta. Sada će Uve najzad krenuti na put. Još jednom je prekontrolisao železnički red vožnje. Užasavao se kašnje‐ nja. To je uništavalo celokupno planiranje. Sve bi se poremetilo. Njegova supruga je uvek bila očajna u pridržavanju planova. Ali tako je to sa ženama. One ne bi bile u stanju da se drže plana ni kada biste im ga zalepili za ruku, Uve je to s vremenom naučio. Kada je trebalo nekuda da vozi, na‐ pravio bi raspored, utvrdio vremenski okvir i odlučio gde će se zaustaviti da natoče gorivo, i kada će sesti na kafu, kako bi putovanje bilo vremenski naj‐ optimalnije. Proučavao je karte i procenjivao koliko tačno vremena svaka etapa treba da potraje, i na koji način će izbeći saobraćajni špic i kako iza‐ brati prečicu nepoznatu ljudima koji imaju one gps-ove. Uve je uvek imao spremnu strategiju putovanja. Njegova supruga bi naprotiv uvek uvrtela sebi u glavu ludosti poput toga da treba da „voze po osećaju“ i „nikud ne žure“. Kao da je to način na koji odrasla osoba može nekud da stigne u životu. A onda bi se uvek setila kako mora nekog da pozove telefonom i da je zaboravila šal. Ili da u poslednji čas spakuje ne znam koji tamo kaput. Ili bi u pitanju bilo nešto drugo. Zatim, uvek bi u kuhinji zaboravila termos sa kafom, jedinu stvar koja je bila važna. Imala bi četiri kaputa u tim prokletim

torbama, ali nimalo kafe. Kao da svakog sata mogu da se zaustavljaju na benzinskim pumpama i kupuju onu ugljenisanu lisičju pišaćku koju tamo služe. I tako još više zakasne. A kada bi se Uve nadurio, ona bi se uvek iznova pitala zbog čega je toliko važno imati vremenski raspored za vožnju automobilom. „Pa uopšte ne žurimo“, rekla je. Kao da to ima IKAKVE veze sa celom pričom. Dole na staničnom peronu gurnuo je ruke u džepove pantalona. Nije nosio sako. Sada je bio isuviše prljav i zaudarao je na izduvne gasove, pa je pomislio kako bi ga ona izgrdila ako bi se pojavio u njemu. Manje su joj se dopadali košulja i džemper koje je sada imao na sebi, ali su barem bili čitavi i čisti. Bilo je skoro petnaest stepeni ispod nule. Još nije zamenio plavu jesenju jaknu plavom zimskom, i hladnoća mu se uvlačila u kosti. U posled‐ nje vreme je pomalo rasejan, moralo se priznati. Nije se zaista bavio pita‐ njem toga kako se očekuje da budeš odeven kada stigneš tamo gore. Od početka je zamišljao kako bi trebalo da obuče nešto svečano i lepo. Ali što je duže razmišljao o tome, počinjao je da uviđa da u zagrobnom životu možda pre postoji neki oblik uniformisane odeće, kako bi se izbegla zabuna. Jer jasno je da se tamo nalaze ljudi svih fela koji su umrli. Stranci i ostali, u nošnjama sve čudnijim jedna od druge. Dakle, to je sigurno nešto što se rešava na licu mesta. Morala bi da postoji neka delatnost posvećena garderobi. Peron je bio skoro potpuno pust. Sa druge strane koloseka stajalo je ne‐ koliko pospanih dugokosih mladića sa prevelikim rančevima, za koje je Uve bio siguran da su puni droge. Nešto dalje od njih stajao je čovek od če‐ trdesetak godina u sivom odelu i crnom kaputu i čitao novine. Još malo dalje, nekoliko žena u najboljim godinama sa amblemom okružne uprave na grudima i malim šnalama u kosi bez prestanka su pušile naročito duge mentol cigarete. Uveova strana koloseka bila je pusta, ako se ne računaju tri predimenzi‐ onirana opštinska radnika od oko trideset pet godina, u radnim pantalonama i građevinskim šlemovima, koji su stajali u krugu i zurili naniže u neku rupu. Oko njih se kao ograda nalazila aljkavo postavljena narandžasta traka. Jedan od njih je u ruci imao šolju kafe iz restorana Seven ileven, drugi je jeo bananu, a treći pokušavao da čeprka po mobilnom telefonu ne skidajući ru‐ kavice. Nije mu baš sjajno išlo. A rupa je samo stajala tu. I onda se neko iz‐ nenadi kada se čitav svet obruši u finansijskoj krizi, pomislio je Uve. A ljudi samo stoje, jedu banane i zure u rupu u zemlji po cele dane.

Pogledao je na sat. Još jedan minut. Otišao je do samog kraja perona. Ljuljao se na ivicama đonova. Biće to pad od najviše metar i po, ocenio je odoka. Možda metar i šezdeset. Bilo je izvesne simbolike u tome što će mu život oduzeti baš voz, ali mu se to ipak nije dopadalo. Nije mu se dopadalo što će mašinovođa morati da prisustvuje tom užasu. Zato je odlučio da skoči kada voz bude sasvim blizu, tako da će ga bok prvog vagona udariti i oboriti na šine, a ne veliko vetrobransko staklo napred. Gledao je u pravcu iz kog će se pojaviti voz i polako brojao u sebi. Važno je da tajming bude tačan, zaključio je. Sunce je upravo izlazilo i tvrdoglavo mu je sijalo u oči, kao neko dete koje se dočepalo džepne lampe. A tada je čuo prvi krik. Uve je podigao glavu tačno na vreme da bi video čoveka u odelu i crnom kaputu kako se zanosi napred-nazad u mestu, kao panda kojoj su dali previše valijuma. To je potrajalo nekoliko sekundi, a zatim je pogled čoveka u odelu odlutao nekud uvis, a čitavo telo mu je, kako izgleda, obuzela neka vrsta nekontrolisanih nervnih trzaja. Ruke su mu se tresle kao u grčevima. A onda, kao da je taj trenutak predstavljao dug niz nepokretnih slika, novine su mu ispale iz ruku i onesvestio se. Sa ivice je pao na kolosek uz tup udarac, kao da je kofa zamešanog cementa. Ostao je da leži tu. Tetke sa cigaretama i amblemom okružne uprave na grudima panično su zavrištale. Drogirani mladići su zurili u kolosek sa rukama zadenutim za kaiševe rančeva, kao da su se plašili da će u suprotnom pasti. Uve je stajao na ivici perona sa druge strane i ljutito gledao čas u jedne čas u druge. „E, jebiga“, naposletku je rekao Uve, sam sebi. I skočio dole na šine. „PA POMOZI MI!“, doviknuo je najdugokosijem nosaču ranca koji je stajao gore. Dugokosi je polako prišao ivici. Uve je podigao čoveka u odelu onako kako je to sklon da uradi neko ko nikada nije kročio u teretanu, ali je čitavog života nosio po dva betonska bloka ispod svake ruke. Uzeo je telo u naručje baš onako kako mlađi muškarci koji voze audije i kupuju tesne šort‐ seve za trčanje drečavih boja veoma često ne umeju. „Pa hajde, valjda shvatate da ga ne možemo ostaviti tu, dolazi voz?“ Dugokosi su odsutno klimnuli glavama i naposletku zajedničkim napo‐ rima uspeli da izvuku telo u odelu na peron. Tetke iz okružne uprave su i dalje vrištale, kao da iskreno veruju da je to nešto najkonstruktivnije i naj‐ korisnije što mogu da preduzmu u ovakvoj situaciji. Kada su tamo gore pre‐

valili čoveka u odelu na leđa, grudni koš mu se polako ali sigurno podizao i spuštao. Uve je i dalje stajao na koloseku. Čuo je voz kako dolazi. Nije to baš ovako isplanirao, ali poslužiće. I tako se mirno vratio na sredinu koloseka, gurnuo ruke u džepove i za‐ gledao se u farove. Čuo je signal upozorenja nalik na rog za maglu. Osetio je kako su mu se šine snažno zatresle pod nogama, kao da su neki bik prepun testosterona koji pokušava da ga zbaci. Ispustio je vazduh. Usred inferna od drhtaja, zvuka sirene i očajničkog krika kočnica voza, osetio je duboko olakšanje. Najzad. Smrt. Uveu su se sledeći trenuci činili dugim kao da je samo vreme zakočilo i učinilo da se sve oko njega odigrava kao usporeni snimak. Eksplozija zvuka u njegovim ušima prigušena je do tihog šuma, voz mu se približavao kao da ga vuku dva stara vola. Očajnički je treptao farovima prema njemu. Uve je zurio pravo u svetlost. A u pauzi između dva treptaja, dok nije bio zasle‐ pljen, uspostavio je očima kontakt sa mašinovođom. Nije mu bilo više od dvadeset i nešto godina. Jedan od onih koje starije kolege i dalje zovu „žu‐ tokljunac“. Uve je zurio u žutokljunčevo lice. Stegnuo je pesnice u džepovima, kao da sam sebe proklinje zbog onoga što će sada učiniti. Ali nema mu druge, razmišljao je. Postoji pravi način da nešto uradiš. I postoji pogrešan način. Voz je bio udaljen možda petnaest-dvadeset metara kada je Uve ljutito opsovao, i podjednako smireno kao da je samo ustao da ode po šolju kafe, zakoračio u stranu i ponovo se popeo na peron. Voz se nalazio u ravni sa njim kada je mašinovođa najzad uspeo da ga zaustavi. Strah je isisao svu krv sa žutokljunčevog lica. Očigledno je jedva zadržavao plač. Dva čoveka su se zgledala kroz prozor lokomotive kao da su upravo dolutali svaki sa svoje strane neke apokaliptične pustare i upravo uvideli da nijedan od njih nije poslednji živi čovek na zemlji. Jednom je ta spoznaja donela olakšanje. A drugom razočaranje. Dečak u lokomotivi oprezno je klimnuo glavom. Uve mu je uzvratio is‐ punjen očajanjem. Jedna je stvar što Uve svoj život više ne želi. Ali dođavola, to ne znači da će uništiti život nekom drugom time što će ga pogledati u oči koju

sekundu pre nego što se Uveovo telo pretvori u krvavu kašu na vetrobran‐ skom staklu dotičnog. To mu ni otac ni Sonja nikada ne bi oprostili. „Jeste li dobro?“, doviknuo je jedan od radnika sa građevinskim šlemo‐ vima iza Uveovih leđa. „Sklonili ste se u zadnjem momentu!“, razdrao se drugi u građevinskom šlemu. Stajali su i zurili u njega skoro isto onako kako su maločas zurili u onu rupu. Zapravo, izgleda da im je to i bila struka, da zure u ovo ili ono. Uve im je odvratio zurenjem. „Baš u poslednjem momentu“, zaključio je treći. I dalje je držao bananu u ruci. „Moglo je baš nezgodno da se završi“, rekao je prvi šlem sa kezom. „I te kako“, složio se drugi. „U stvari je mogao da pogine“, pojasnio je treći. „Ali vi ste prava junačina“, razdrao se sada prvi. „Spasili ste mu život!“, žurno je dodao drugi klimajući glavom. „’Spasli’. Pravilno se kaže ’spasli’ ste mu život“, ispravi ga Uve, a kroz njega kao da je govorila Sonja. „Inače bi poginuo“, objasnio je treći i bezbrižno zagrizao bananu. Na koloseku je stajao voz sa upaljenim svim crvenim obaveštenjima za slučaj opasnosti, stenjući i hukćući poput nekog debeljka koji se upravo sudario sa zidom. A iz njega je na peron pokuljala smetena gomila onih za koje je Uve pretpostavio da su informatičari i drugi zgubidani. Uve je gurnuo ruke u džepove. „Sada će sigurno prokleta gomila vozova kasniti“, rekao je i sa naroči‐ tim nezadovoljstvom se osvrnuo po haotičnoj gužvi na peronu. „Nego šta će“, rekao je prvi šlem. „Sasvim sigurno“, rekao je drugi. „Baš, baš gomila vozova“, složio se treći. Uve je ispustio zvuk nalik na tešku fioku radnog stola koja se zaglavila na zarđalim klizačima. Prošao je kraj njih trojice bez reči. „Kuda ćete? Pa vi ste heroj!“, iznenađeno se za njim razdra prvi šlem. „Tako je!“, razdra se drugi. „Pravi heroj!“, razdra se treći. Uve im ništa nije odgovorio. Prošao je kraj čoveka iza pleksiglasa, ponovo izašao na snegom prekrivene ulice i krenuo kući. Dok se grad svuda

oko njega budio, sa svim svojim inostranim automobilima, računarima, kre‐ ditima i ostalim sranjima. I tako je i ovaj dan propao, zaključio je gorko. Kada je prolazio preko parkinga u ravni sa ostavom za bicikle, ugledao je belu škodu. Dolazila je iz pravca Anitine i Runeove kuće. Na suvozač‐ kom sedištu sedela je neka odlučna žena sa naočarima, sa naručjem punim fascikli i papira. Za volanom je sedeo čovek u beloj košulji. Uve je morao da skoči u stranu da ne bi bio pregažen kada je auto skrenuo iza ugla. Čovek u beloj košulji podigao je zadimljenu cigaretu prema Uveu sa druge strane stakla dok su se mimoilazili i dobacio mu kratak, nadmoćan osmeh. Kao da je Uve pogrešio što se nalazi na putu, a čovek u beloj košulji je toliko velikodušan da će mu progledati kroz prste. „Idiote!“, povika Uve za škodom, ali čovek u beloj košulji, čini se, uopšte to nije primetio. Uve mu je zapamtio broj tablice pre nego što je nestao iza ugla. „Uskoro će doći red i na tebe, prokleti starkeljo“, prošištao je neki zloban glas iza njega. Uve se osvrnuo nagonski podižući pesnicu i odmah se suočio sa sop‐ stvenim odrazom u naočarima za sunce plave šmizle. Nosila je cokulu u naručju, a ova je zarežala na njega. „Oni su iz socijalnog“, rekla je šmizla sa podrugljivim kezom i pokazala glavom na put. Na parkingu je Uve ugledao kicoša Andeša kako unazad izlazi audijem iz garaže. Ima onu novu vrstu farova, primetio je Uve. Tako da u mraku svako odmah zna da nailazi auto koji vozi kompletni seronja. „Šta se to vas tiče?“, odvratio je Uve šmizli. Usne su joj se razvukle u onu grimasu koja je valjda nešto najbliže osmehu što može da izvede žena sa usnama u koje su ubrizgani toksični otpad i nervni otrovi. „Tiče me se, jer su ovoga puta smestili u dom onog prokletog dedu sa kraja ulice. A sledeći put će vas!“ Pljunula je na zemlju kraj njega i krenula prema audiju. Uve je gledao za njom dok su mu se grudi nadimale pod jaknom. Kada je audi skrenuo za ugao, pokazala mu je srednji prst kroz prozor. Uveov prvi poriv je bio da potrči za njom i rasturi na komade čitavu tu nemačku kantu, uključujući

kicoša, šmizlu, džukelu i moderne farove. Ali odjednom se osetio zadihano, kao da je upravo iz sve snage trčao kroz sneg. Sagnuo se, oslonio se šakama na kolena i na sopstveno ogorčenje primetio da se bori za dah. Srce mu je lupalo kao da su mu na grudnom košu vrata poslednjeg funkcionalnog javnog toaleta na svetu. Posle minut-dva se ispravio. Slika pred desnim okom mu je blago trepe‐ rila. Audi je nestao. Uve se okrenuo i polako pošao prema svojoj kući, jednom rukom se držeći za grudi. Pošto se našao pred kućom, zastao je kraj ostave. Zagledao se u rupu u snežnom smetu koja je imala oblik mačke. Na njenom dnu je ležala mačka. U to nije bilo nikakve sumnje.

16 Čovek po imenu Uve i kamion u šumi Pre nego što je tog dana nabusiti i pomalo trapavi mladić čvrstog mišićavog tela i tužnih plavih očiju seo kraj Sonje u vozu, ona je zapravo bezuslovno volela samo tri stvari u životu: knjige, svog oca i mačke. Naravno, udvarali su joj se, nije bila stvar u tome. Pojavljivali su se prosci svih oblika. Visoki i crnomanjasti, niski i plavokosi, duhoviti i dosadni, elegantni, samozadovoljni, lepi i pohlepni, a da se svi nisu priboja‐ vali priča koje su kružile selima o tome kako Sonjin otac čuva zbirku oružja u usamljenoj drvenoj kući u šumi, bili bi i malo drskiji. Ali nijedan od njih je nije pogledao tako kao onaj mladić kada je seo kraj nje u vozu. Kao da je jedina devojka na svetu. Ponekad se događalo, naročito prvih godina, da njene drugarice posum‐ njaju u njen zdrav razum. Sonja je bila veoma lepa, na šta joj je veliki deo njenog okruženja neprestano skretao pažnju. Osim toga, volela je da se smeje i bila je, bez obzira na to šta joj je život priređivao, osoba uvek pozi‐ tivno nastrojena prema svemu. A Uve, pa on je bio Uve. Na šta okruženje takođe nije propuštalo da ukaže Sonji. Bio je od onih ljudi koji se ponašaju kao zadrte matore čiče još od pred‐ školskog. A ona je mogla da nađe sebi nešto mnogo bolje, govorili su joj. Ali za Sonju Uve nikada nije bio nabusit, osoran i oštar. On ju je uvek podsećao na blago nagnječene ružičaste cvetove na njihovoj prvoj večeri. I pomalo tesan očev smeđi sako na njegovim širokim, tužnim ramenima. I sve ono u šta je tako snažno verovao, u vezi sa pravdom, moralom i napor‐ nim radom, i svetom u kome se zna šta je ispravno, a šta ne. Ne zbog toga što ćeš za to dobiti orden ili diplomu ili tapšanje po ramenu, već samo zato što tako treba da bude. Danas više nema mnogo takvih muškaraca, shvatala

je Sonja. I zato je nameravala da zadrži ovog. Možda joj nije pisao pesme, niti pevao serenade, nije se pojavljivao sa skupim poklonima. Ali nijedan drugi mladić ne bi putovao vozom po nekoliko sati u pogrešnom pravcu svaki dan tokom nekoliko meseci, samo zato što mu se sviđa da sedi kraj nje i sluša je kako priča. A kada ga je uhvatila za podlakticu, debelu poput njene butine i zagoli‐ cala ga sve dok se lice tog tvrdoglavog momka nije razvuklo u osmeh kao da je gipsani kalup pukao oko nekog dragulja, Sonja je osetila kao da sve u njoj peva. I svi ti trenuci bili su samo njeni. „Kažu da se najbolji ljudi rađaju iz svojih grešaka, i da često zatim postaju mnogo bolji, čak bolji nego da nikada i nisu grešili“, rekla je Uveu one večeri kada ju je prvi put pozvao na večeru, i kada joj je priznao da je lagao kako služi vojsku. Tada se nije naljutila na njega. Razume se, posle toga se ljutila na njega bezbroj puta, ali tada nije. A svih tih godina koje je proveo kraj nje više je nikada nije slagao. „Ko je to rekao?“, upitao je Uve i pogledao trostruki komplet escajga na stolu ispred sebe kao što bi čovek možda pogledao u kutiju koju je neko otvorio i rekao mu „izaberi oružje“. „Šekspir“, odgovorila je Sonja. „Je li dobar?“, upitao je Uve. „Fantastičan“, odvratila je Sonja sa osmehom i klimnula glavom. „Nisam čitao nijednu knjigu od njega“, promrmljao je Uve u salvetu. „Nijednu njegovu knjigu“, ispravila ga je Sonja i nežno spustila ruku na njegovu. Tokom skoro četiri decenije koje su proveli zajedno, Sonja je privolela stotine učenika sa poteškoćama u čitanju i pisanju da pročitaju Šekspirova sabrana dela. A istovremeno nije uspela da privoli Uvea da pročita ni jedno jedino. Ali čim su se uselili u sadašnju kuću, on je nekoliko nedelja svako veče provodio u ostavi. A kada je završio, u njihovoj dnevnoj sobi se našla najlepša polica za knjige koju je ona ikada videla. „Ipak moraš negde da ih držiš“, promrmljao je on i pročeprkao ranicu na palcu vrhom šrafcigera. A ona mu se uspuzala u zagrljaj i rekla mu da ga voli. Klimnuo je glavom. Samo ga je jednom pitala za opekotine na rukama. I morala je da svoje‐ ručno sklopi slagalicu od tačnih okolnosti u kojima je izgubio svoj roditelj‐

ski dom iz sažetih fragmenata koje je saznala iz Uveove priče koju je ovaj nevoljno pričao. Ali naposletku je ipak saznala kako je zaradio ožiljke. A kada ju je neka drugarica kasnije pitala zbog čega ga voli, odgovorila joj je da je to zbog toga što većina muškaraca beži od požara. Dok mu muškarci poput Uvea trče u susret. Uve je mogao na prste da nabroji koliko puta je video Sonjinog oca. Otac je živeo daleko na severu, prilično zavučen u šumu, kao da je proučio kartu naseljenosti Švedske i pronašao mesto najudaljenije od drugih ljudi na koju god stranu da se krene. Sonjina majka je umrla na porođaju. Otac se nije ponovo ženio. „Ja imam ženu. Samo trenutno nije kod kuće“, odbrusio je onih nekoliko puta kada se neko usudio da naglas postavi to pitanje u nje‐ govoj blizini. Sonja se preselila u grad kada je krenula u gimnaziju klasičnog smera. Otac ju je pogledao sa bezgraničnim ogorčenjem kada mu je predložila da se i on preseli. „A šta ću tamo? Da viđam ljude?“, zarežao je. Uvek je izgo‐ varao reč „ljudi“ kao da je psovka. I tako ga je Sonja ostavila na miru. I ne računajući njene posete vikendom i njegove mesečne vožnje kamionom do bakalnice u obližnjem selu, jedino društvo mu je pravio Ernest. Ernest je bio najveći domaći mačak na svetu. Kada je Sonja bila mala, izgledao joj je kao poni. Dolazio je u tatinu kuću i odlazio iz nje kad mu se prohte, ali nije tamo stanovao. A niko nije znao gde zapravo stanuje. Sonja ga je nazvala Ernest po Ernestu Hemingveju. Njen tata nikada nije mario za knjige, ali kada je njegova ćerka, kojoj je tada bilo pet godina, sela i sama pročitala dnevne novine, imao je dovoljno pameti da shvati kako se nešto mora učiniti. „Ne valja da žensko dete čita takvo smeće, načisto će skrenuti sa uma“, zaključio je dok ju je vukao do pulta u seoskoj biblioteci. Starom bibliotekaru koji se tamo nalazio nije bilo sasvim jasno šta je time želeo da postigne, ali sa druge strane nije bilo nikakve sumnje u to da devojčica po‐ seduje naročit dar. I tako je mesečna vožnja do bakalnice jednostavno morala da dobije dodatak u vidu mesečne vožnje do biblioteke, zajednički su zaključili bibliotekar i tata, i na to se nije imalo šta dodati. Kada je Sonja napunila dvanaest godina, već je pročitala sve knjige najmanje dvaput. One koje su joj se sviđale, kao na primer Starac i more, pročitala je toliko puta da je izgubila račun o tome. I tako je Ernest dobio ime. Niko ga nije posedovao. Nije govorio, ali je rado išao sa tatom na pecanje. A tata je cenio obe te karakterne osobine i pravedno delio ulov kada se vrate kući.

Prvi put kada je Sonja dovela Uvea u staru drvenu kuću u šumi, Uve i tata su bez reči sedeli jedan naspram drugog i zurili u svoju hranu skoro čitav sat, dok je ona pokušavala da uspostavi neki oblik civilizovanog raz‐ govora. Nijedan od dvojice muškaraca nije tačno shvatao šta oni tu rade, ali su razumeli da je to očigledno važno jedinoj ženi do koje im je stalo. Obojica su se prethodno glasno i uporno bunila protiv čitavog aranžmana, ali bez uspeha. Sonjin tata se ponašao odbojno od samog početka. O ovom momku je znao samo to da je iz grada, a Sonja mu je rekla i da baš ne ljubi mačke. Te dve karakterne osobine su po mišljenju Sonjinog tate bile sasvim dovoljne da Uvea oceni kao nepouzdanog. Uve se, s druge strane, osećao kao da je na razgovoru za posao, a na njima se nije naročito dobro snalazio. I tako je, kada Sonja nije pričala, što je ona doduše radila skoro sve vreme, u sobi vladala tišina kakva samo može nastati između čoveka koji ne želi da izgubi ćerku i čoveka koji još nije sasvim shvatio da je izabran da je odatle odvede. Naposletku je Sonja šutnula Uvea u cevanicu kako bi ga primorala da nešto kaže. Uve je iznena‐ đeno podigao pogled sa tanjira i primetio besne trzaje oko njenih očiju. Na‐ kašljao se i osvrnuo oko sebe sa izvesnim očajanjem, kako bi pronašao nešto o čemu će pitati matorca. Jer Uve je naučio da je, ako već nemaš šta da kažeš, uvek najbolje da nešto pitaš. Ako postoji nešto zbog čega će ljudi zaboraviti da im se neko ne dopada, onda je to prilika da govore o sebi. Uveov pogled je naposletku odlutao kroz kuhinjski prozor i zaustavio se na matorčevom kamionu. „To je L10, zar ne?“, upitao je pokazujući viljuškom. „Jeste“, odvratio je matorac gledajući u svoj tanjir. „Proizvodi ih Sab“, konstatovao je Uve uz kratko klimanje glavom. „Skanija!“, žustro zareža matorac i uvređeno se izbeči na Uvea. I u prostoriji je ponovo zavladala ona tišina kakva može da nastane samo između devojčinog momka i njenog oca. Uve se namršteno zagledao u tanjir. Sonja je šutnula tatu u cevanicu. Tata joj je odvratio kiselim pogle‐ dom. Ali onda je primetio one trzaje u uglovima njenih očiju, i bio je do‐ voljno pametan da zna kako je, ako je ikako moguće, najbolje izbeći ono što sledi za njima. Smrknuto se nakašljao i malo pročeprkao hranu. „Samo zbog toga što su neki kravataši iz Saba izvadili novčanike i kupili fabriku, Skanija nije zbog toga prestala da postoji“, tiho je progun‐ đao, sa neznatno manje optužujućeg prizvuka u glasu, i malo odmaknuo ce‐ vanicu od ćerkine cipele.

Sonjin tata je oduvek vozio Skanijine kamione. Nije mogao da shvati zašto bi iko poželeo nešto drugo. A to što su se oni posle tolikih godina njegove nepokolebljive potrošačke vernosti spojili sa Sabom predstavljalo je izdaju koju im nikada nije sasvim oprostio. Uve, koji se pak veoma zain‐ teresovao za Skaniju čim se spojila sa Sabom, zamišljeno je kroz prozor po‐ smatrao kamion i žvakao krompir. „Dobro ide?“, upitao je. „Jok“, nadureno je promrmljao matorac i vratio se svom tanjiru. „Nijedan od tih modela ne ide dobro. Nijedan nije napravljen kako valja. A majstori traže čitavo bogatstvo za popravke“, dodao je kao da se obraća nekom ko sedi ispod stola. „Ja mogu da ga pogledam, ako mi dozvolite“, rekao je Uve, odjednom podigavši glavu pun entuzijazma. To je zapravo bio prvi put da ga je Sonja čula kako izražava entuzijazam prema nečemu. Dvojica muškaraca su nekoliko trenutaka odmeravala jedan drugog. Onda je Sonjin tata klimnuo glavom. Uve mu je odsečno uzvratio. Onda su ustali tako ozbiljno i odlučno kao da su se upravo saglasili da će nekom tamo napolju smrsiti konce. Nekoliko minuta kasnije Sonjin tata je ponovo ušao u kuhinju, oslanjajući se na štap i svalio se u svoju stolicu uz hronično nezadovoljno mrmljanje. Neko vreme je sedeo tako pažljivo puneći svoju lulu, dok na kraju nije pokazao glavom prema šerpama i prevalio preko jezika: „Fino.“ „Hvala, tata“, odvratila je sa osmehom. „Ti si kuvala, a ne ja“, rekao je on. „Nisam se zahvalila na hrani“, odgovorila je sklanjajući tanjire sa stola i nežno poljubila tatu u čelo, istovremeno posmatrajući kako se Uve zavlači pod haubu kamiona u dvorištu. Tata nije ništa rekao na to, samo je ustao sa tihim uzdahom držeći lulu u ruci i uzeo novine sa kuhinjske radne površine. Ipak, zastao je na pola puta do svoje fotelje za odmor u dnevnoj sobi, i stajao tako kao da okleva, osla‐ njajući se na štap. „Da li peca?“, progunđao je naposletku ne gledajući u nju. „Mislim da ne“, odgovorila je Sonja. Tata je nadureno klimnuo glavom. Dugo je tako stajao ćutke.

„Dobro, dobro. Sigurno će naučiti“, promrmljao je na kraju, gurnuo lulu u usta i nestao u dnevnoj sobi. Sonja od njega nikada nije čula veći kompliment.

17 Čovek po imenu Uve i mačketina u snežnom smetu „Je li mrtva?“, uplašeno upita Parvani i dotrča koliko joj je god to trudnički stomak dopuštao, pa se zagleda u rupu. „Nisam veterinar“, odgovori Uve. Nije to rekao neljubazno. Samo kao obaveštenje. Nije shvatao otkud ova žena iskače sve vreme. Zar čovek više ne može na miru ni da se sagne nad rupom u snežnom smetu koja ima oblik mačke u sopstvenom dvorištu? „Ali morate da je izvadite odatle!“, povikala je i udarila ga rukavicom po ramenu. Uve je izgledao nezadovoljno i samo je gurnuo ruke dublje u džepove jakne. Još uvek je imao malo poteškoća pri disanju. „Uopšte ne moram“, rekao je. „Ma, jeste li vi normalni?“, zgranula se ona. „Ne slažem se baš najbolje sa mačkama“, obavestio ju je Uve i ukopao se petama u sneg. Ipak, pogled koji mu je uputila kada se okrenula naveo ga je da se još malo udalji od njene rukavice. „Možda spava“, pokušao je, vireći preko ivice rupe. „U suprotnom, pojaviće se već kada se sneg bude otopio…“, dodao je. Kada mu se rukavica ponovo približila mahnito mlatarajući, zaključio je da je sigurnosno odstojanje očigledno bilo veoma dobra ideja. U sledećoj sekundi Parvani je zaronila u snežni smet, a trenutak kasnije se ponovo pojavila sa smrznutom životinjicom u tanušnim rukama. Izgleda‐ la je kao četiri štapića od sladoleda koji su se stopili sa iscepanim šalom. „Otvorite vrata!“, povikala je na Uvea, već sasvim van sebe.

Uve je ukopao đonove cipela još dublje u sneg. Zaista nije započeo ovaj dan s namerom da pušta u kuću neke tamo ženske ili mačke, to treba da joj bude jasno. Ali ona je krenula pravo ka njemu sa životinjom u naručju, i takvom odlučnošću u koraku kao da je samo pitanje njegovih refleksa da li će ga pregaziti ili proći pored njega. Uve nikada nije sreo ženu koja je manje obraćala pažnju na ono što joj pristojan svet govori. Ponovo je osetio zadihanost. Borio se s porivom da se uhvati za grudi. Nastavila je prema njemu. Koraknuo je u stranu. Promarširala je kraj njega. A mali zavežljaj krzna u njenim rukama sa koga su visile ledenice buntovno je izazvao u Uveovoj glavi pravu lavinu sećanja na Ernesta, pre nego što je stigao da ih zaustavi. Glupavi, debeli, matori Ernest, koga je Sonja volela toliko da bi petoparac mogao da joj poskoči na grudima kada ga ugleda. „MA, OTVARAJTE TA VRATA!“, zaurla Parvani tresući glavom prema Uveu, uz opasnost da ušine vratne pršljenove. Uve je izvukao ključeve iz džepa kao da mu je neko drugi upravljao rukom. I samom mu je bilo teško da prihvati to što radi. Kao da je jedan deo njega, negde unutar glave urlao „NE“, dok se ostatak tela posvetio nekoj vrsti tinejdžerskog revolta. „Donesite ćebad!“, naredila je Parvani i nahrupila preko praga ne izuva‐ jući se. Uve je nekoliko trenutaka stajao boreći se za dah, pa zatim smeteno krenuo za njom. „Pa unutra je prava ledara. Pojačajte radijatore!“, prasnula je Parvani, kao da je to nešto što se samo po sebi razume, nestrpljivo mašući Uveu pošto mu je spustila mačku u sofu. „Nema ovde pojačavanja radijatora“, odgovorio je Uve. E sad je već stvarno dosta, pomislio je. Stajao je uglavljen u dovratak na ulazu u dnevnu sobu i razmišljao o tome hoće li ona ponovo pokušati da ga udari rukavicom ako joj bude rekao da barem stavi novine ispod mačke. Kada se ponovo okrenula prema njemu, odlučio je da odustane od tog pitanja. Uveu se činilo da nikada nije video ženu koja je toliko ljuta. „Imam jedno ćebe na spratu“, rekao je naposletku i izbegao njen pogled tako što se iznenada veoma zainteresovao za lampu u predsoblju. „Pa donesite ga!“, poterala ga je. Uve je izgledao kao da u sebi ponavlja njene reči izveštačenim i podru‐ gljivim glasom, ali je ipak izuo cipele i prošao kroz dnevnu sobu, na be‐

zbednoj udaljenosti od domašaja njene rukavice. Čitavim putem uz i niz stepenice ozlojeđeno je gunđao za sebe kako je zaista izgleda prokleto nemoguće imati malo mira u ovom naselju. Gore na spratu je zastao i nekoliko puta duboko udahnuo. Bol je nestao iz grudi. Srce mu je ponovo normalno kucalo. Ovo se događalo s vremena na vreme, i prestao je da se uznemirava zbog toga. Uvek bi prošlo. A sada mu to srce ionako neće biti potrebno još dugo, pa nije ni važno. Začuo je glasove odozdo iz dnevne sobe. Jedva je verovao sopstvenim ušima. Isti ovi susedi koji ga neprestano sprečavaju da umre, s druge strane ga komotno guraju do same ivice ludila i samoubistva. To već postaje oči‐ gledno. Kada se Uve ponovo spustio stepenicama sa ćebetom u ruci, gojazni mladić iz susedne kuće stajao je usred njegove dnevne sobe i radoznalo po‐ smatrao mačku i Parvani. „Zdravo, čoveče!“, veselo je rekao i mahnuo Uveu. Na sebi je imao samo majicu kratkih rukava, iako je napolju padao sneg. „Hej?“, odvratio je Uve, u sebi konstatujući kako ovde čovek ne može ni da se popne stepenicama na sprat a da pri silasku ne otkrije da je u među‐ vremenu postao vlasnik gostionice. „Čuo sam neki krik, čoveče, samo sam hteo da proverim da li je ovde sve kul“, veselo je odgovorio mladić i slegnuo ramenima, a salo na njego‐ vim leđima stvorilo je velike nabore na majici. Parvani je zgrabila ćebe iz Uveove ruke i počela da uvija mačku u njega. „Tako je nikada nećete zagrejati“, ljubazno je primetio mladić. „Ne mešajte se u ovo“, odgovorio je Uve, koji doduše nije bio nikakav stručnjak za odmrzavanje mačaka, ali s druge strane nije bio ni oduševljen što mu je neko tek tako upao u kuću i pokušava da zavodi red u njoj i govori šta treba da se radi. „Tišina, Uve!“, rekla je Parvani i molećivo pogledala mladića. „Šta da radimo? Hladna je kao led!“ „Nemojte me ućutkivati“, promrmljao je Uve. „Uginuće“, rekla je Parvani. „Eh, sad, uginuće, pa samo se malo smrzla“, primetio je Uve, u novom pokušaju da preuzme kontrolu nad situacijom za koju je sada već smatrao da je u potpunosti krenula nizbrdo.

Trudnica je stavila kažiprst na usne i ućutkala ga. Uve je već toliko počeo da se uzrujava da je delovao kao da će u gnevu napraviti piruetu. „Ja ću je uzeti“, prekinuo ih je mladić i pokazao na mačku, uopšte ne obraćajući pažnju na činjenicu da Uve stoji odmah pored njega i pokušava da objasni kako se ne može tek tako upadati ljudima u kuće poput nekih vu‐ cibatina i nositi mačke tamo-amo. Kada je Parvani podigla mačku, ova je počela da menja boju iz ružičaste u belu. Pošto je to video, Uve je sada delovao za trunčicu manje uvereno. Hitro je dobacio pogled Parvani. Onda je nevoljno bacio pogled unatrag kako bi napravio mesta. A onda je gojazni mladić skinuo majicu. „Ma, to je već… sada je stvarno dosta… šta to RADITE…“, zamucki‐ vao je Uve. Pogled mu je leteo sa Parvani, koja je sada stajala kraj sofe sa mačkom koja joj se otapala u naručju dok je voda kapala na pod, do mladića koji je sada stajao go do pojasa usred Uveove dnevne sobe, dok mu je salo podrh‐ tavalo od grudi do kolena, kao da je neko veliko pakovanje sladoleda koje je neko otopio, pa zatim ponovo zamrznuo. „Hajde, dajte mi je“, rekao je mladić bezbrižno i pružio ruke debele poput balvana prema Parvani. Kada mu ju je dodala, on ju je obuhvatio u svoj divovski zagrljaj i privio je na grudi, kao da pokušava da napravi neku gigantsku mačju pro‐ lećnu rolnicu. „Inače, ja sam Džimi“, rekao je Parvani i osmehnuo se. „Ja sam Parvani“, odvratila je Parvani. „Lepo ime“, rekao je Džimi. „Hvala! Inače, ime znači ’leptir’“, dodala je Parvani sa osmehom. „Lepo!“, odvratio je Džimi. „Ugušićeš tu mačku“, rekao je Uve. „Ah, iskulirajte se, Uve“, rekao je Džimi. Uve je stisnuo usne, koje su se pretvorile u tanku bledu liniju. Nezado‐ voljno je šutnuo zidnu lajsnu. Nije tačno znao šta je mladić hteo da kaže tim „iskulirajte se“, ali je bio prilično siguran da ne namerava to da uradi. „Siguran sam da bi se radije nasmrt smrznula na malo civilizovaniji način nego da bude udavljena“, rekao je Džimiju i pokazao glavom na gužvu krzna stisnutu u njegovom naručju koja se cedila. Džimi se dobroćudno iscerio čitavim okruglastim licem.

„Opustite se malo, Uve. Znate, ja sam debeljko. A vi možete reći šta hoćete o nama debeljcima, ali morate nam priznati da smo vraški dobri u grejanju!“ Parvani je uznemireno začkiljila prema njegovoj nadlaktici koja je po‐ drhtavala, i oprezno primakla dlan mačkinoj njušci. Onda se ozarila. „Počinje da se zagreva“, ciknula je i trijumfalno se okrenula prema Uveu. Uve je klimnuo glavom. Nameravao je da joj uzvrati sarkastično, ali je zatim otkrio da oseća neprijatno olakšanje zbog tog obaveštenja. Bilo mu je teško da se pomiri s tim osećajem, pa se, kada je ga je ona pogledala, zabavio probnim pritiskanjem dugmića na daljinskom upravljaču televizora. Nije da je njemu stalo do mačke. Ali Sonja bi se naravno obradovala, razmišljao je. To je sve. „Zagrejaću malo vode!“, rekla je Parvani i u jednom žustrom pokretu šmugnula pored Uvea i iznenada se našla u njegovoj kuhinji, pa počela da otvara ormariće. „E, dođavola“, promrmljao je Uve, ostavio daljinski i požurio za njom. Kada je stigao tamo, ona je stajala nepomično i zbunjeno nasred prosto‐ rije sa njegovim lončetom u ruci. Iznenada je delovala pomalo zatečeno, kao da joj je tek sada sve postalo jasno. Bio je to prvi put da Uve vidi tu ženu kako zaista ostaje bez reči. Kuhinja je bila pospremljena i uredna, ali prašnjava. Zaudarala je na kafu koja je stajala malo predugo, u spojevima je bilo prljavštine, a na sve strane su se nalazile stvari Uveove supruge. Njeni mali ukrasi na prozoru, njene šnale zaboravljene na drvenom stolu, njen rukopis na samolepljivim ceduljicama na frižideru. Pod je bio prekriven plitkim tragovima točkova. Kao da je neko gurao bicikl napred-nazad na hiljade puta po celoj kući. I šporet i radna površina u kuhinji bili su znatno niži nego što je normalno. Kao da je kuhinja bila na‐ pravljena za dete. Parvani je zurila u sve to isto onako kao što su zurili svi koji bi to videli prvi put. Uve se već navikao. Tako je preuredio kuhinju posle nesreće. Opština je naravno odbila da pomogne, pa je Uve sve uradio sam. Parvani je izgledala kao da se zakačila za nešto usred pokreta. Uve je preuzeo aparat za kafu iz njenih ispruženih ruku ne gledajući je u oči. Polako ga je napunio vodom i uključio u struju. „Uve, nisam znala…“, posramljeno je prošaputala.

Uve je stajao nadvijen nad spuštenom sudoperom, leđima okrenut njoj. Prišla mu je i pažljivo mu spustila vrhove prstiju na rame. „Izvinite, Uve. Zaista. Nije trebalo da upadam u vašu kuhinju bez pitanja.“ Uve se nakašljao i klimnuo glavom ne okrećući se. Nije imao predstavu koliko su dugo tako stajali. Njena ruka mu je i dalje počivala na ramenu. On je odlučio da je ne sklanja. Tišinu je prekinuo Džimijev glas. „Ima li nečeg za jelo?“, doviknuo je iz dnevne sobe. Uve je izmaknuo rame ispod Parvaninog dlana. Zatresao je glavom, brzo prešao nadlanicom preko lica i uputio se ka frižideru i dalje je ne gle‐ dajući u oči. Džimi se zahvalno zakikotao kada je izašao iz kuhinje i tutnuo mu u ruku sendvič sa kobasicom. Uve se zaustavio nekoliko metara od njega, sav smrknut. „Kako je ona?“, upitao je, kratko pokazavši glavom na mačku u Džimi‐ jevom naručju. Voda se slivala na pod, a životinja je polako ali sigurno počela da poprima jasnije obrise i dobijala boju u licu. „Izgleda bolje, zar ne, čoveče?“, iscerio se Džimi i usisao u sebe sendvič u jednom ogromnom zalogaju. Uve ga je skeptično posmatrao. Džimi se izgleda preznojavao kao komad svinjetine na agregatu u sauni. Delovao je pomalo tužno kada je po‐ gledao Uvea u oči. „Znate… to je baš… žalosno što se desilo vašoj supruzi, Uve. Uvek mi se dopadala. Spremala je najjaču klopu.“ Uve ga je prvi put u toku čitavog prepodneva pogledao bez ljutitog izraza na licu. „Da. Spremala je… ukusnu hranu“, složio se. Otišao je do prozora i probno pritisnuo bravu okrenut leđima prema sobi. Proverio je da li dobro naleže. Parvani je stajala na vratima kuhinje, sa rukama na stomaku. „Može da ostane dok se ne otkravi, a zatim morate da je odnesete“, glasno je rekao Uve i pokazao ramenom prema mački. Krajičkom oka je primetio kako ona čkilji ka njemu. Kao da pokušava da otkrije kakve karte Uve krije sa druge strane stola u kockarnici. Od toga se sneveselio. „Ne mogu“, rekla je zatim.

„Devojčice su… alergične“, dodala je. Uve je primetio kratku stanku pre nego što je izgovorila „alergične“. Sumnjičavo ju je pogledao u odrazu u prozoru, ali nije ništa rekao. Umesto toga se okrenuo prema Džimiju. „Ti ćeš morati da se pobrineš za ovo“, rekao je gojaznom mladiću. Džimi, koga sada ne samo da je oblivao znoj već mu je i lice postalo flekavo i zajapureno, dobroćudno je pogledao mačku u svom naručju. Počela je da polako mrda svoj kratki patrljak od repa, i da zavlači svoju kapavu njušku dublje u Džimijeve ogromne naslage sala na nadlakticama. „Mislim da i nije baš super ideja da se ja brinem o maci, izvinjavam se, čoveče“, rekao je Džimi slegnuvši ramenima, pri čemu se mačka zakotrljala kao da se nalazi na ringišpilu. „A zašto da ne?“, želeo je da zna Uve. Džimi je malo spustio mačku sa grudi i raširio ruke. Koža mu je bila toliko crvena da je izgledao kao da gori. „I ja sam pomalo alergičan…“ Parvani je naglas kriknula, pritrčala i uzela mu mačku iz ruku, pa je žurno ponovo umotala u ćebe. „Moramo u bolnicu!“, kriknula je. „Meni je zabranjen ulaz u bolnicu“, odvratio je Uve bez razmišljanja. Kada je iskosa pogledao ka njoj i video da izgleda kao da namerava da baci mačku na njega, ponovo je pogledao u pod i očajnički zastenjao. „A samo želim da umrem“, pomislio je u sebi i upro nožnim prstima u podnu dasku. Blago se ulegnula. Uve je podigao pogled prema Džimiju. Pa prema mački. Obuhvatio je pogledom nakvašeni pod. Zatim je zavrteo glavom prema Parvani. „Onda ćemo mojim autom“, promrmljao je. Uzeo je jaknu sa čiviluka i otvorio ulazna vrata. Posle nekoliko sekundi ponovo je promolio glavu u predsoblje. Izbečio se na Parvani. „Ali ne nameravam da dovezem auto do kuće, jer je zabranje…“ Prekinula ga je rekavši na persijskom nešto što Uve nije razumeo, ali je ipak smatrao nepotrebno dramatičnim. Onda je čvršće umotala mačku u ćebe, prošla kraj njega i zakoračila na sneg. „Znate, pravila su pravila“, nadureno je izustio Uve za njom dok je hodala prema parkingu, ali ništa mu nije odgovorila. Uve se okrenuo i pokazao na Džimija.

„A ti obuci majicu. Inače se nećeš voziti u sabu ni jedan jedini metar, to neka ti bude jasno.“ Parvani je platila parking u bolnici. Uve se nije bunio.

18 Čovek po imenu Uve i mačak po imenu Ernest Nije da je Uve imao loše mišljenje baš o tom mačku. Stvar je bila u tome što inače nije voleo mačke. Uvek ih je smatrao krajnje nepouzdanim. Naro‐ čito kada su, kao u Ernestovom slučaju, bile veličine mopeda. Ponekad je zapravo bilo teško reći da li je u pitanju neuobičajeno krupna mačka ili neu‐ običajeno sitan lav. A ne možeš postati prijatelj sa nečim za šta nisi sasvim siguran da te neće pojesti na spavanju ako to poželi, eto to je bila Uveova životna filozofija. Ali Sonja je volela Ernesta bezuslovno, pa se Uve naučio da takve raci‐ onalne argumente zadrži za sebe. Znao je da ne treba loše da govori o živo‐ tinji koju ona voli, i sam je uprkos svemu sasvim dobro znao kako je to za‐ služiti njenu ljubav iako niko drugi ne razume razlog za to. I tako su on i Ernest naučili, ne računajući to što je Ernest jednom ugrizao Uvea kada mu je na kuhinjskoj stolici Uve seo na rep, da tolerišu jedan drugog prilikom poseta kući u šumi. Ili da se barem jedan drugom sklanjaju sa puta. Baš kao što su to činili Uve i Sonjin tata. I mada se Uve čvrsto držao stava da ta mačorčina, neka ga đavo odnese, ne može da sedi na jednoj stolici a rep drži na drugoj, ipak je nekako išlo. Zbog Sonje. Uve nikada nije naučio da peca. Ali one dve jeseni koje su usledile pošto ga je Sonja prvi put odvela u šumsku kuću bile su prve još otkako je kuća sagrađena u kojima krov nije prokišnjavao. A kamion bi se pokrenuo svaki put kada mu neko okrene ključ, pritom čak i ne zakašljavši. Doduše, Sonjin tata nije pokazivao neku otvorenu zahvalnost zbog toga. Ali nije više ni pominjao činjenicu da je Uve „iz grada“. A to je prema merilima Sonji‐ nog tate bio najveći dokaz blagonaklonosti.

Došla su dva proleća. I dva leta. A trećeg je, jedne prohladne junske noći, umro Sonjin tata. Uve nikada nije video nekog da plače tako kako je Sonja tada plakala. Prvih dana jedva da je ustajala iz kreveta. Uve je za nekog ko se mnogo susretao sa smrću u svom životu ipak imao veoma oskudnog dodira sa osećanjima koja je okružuju, pa se samo smeteno smucao po kuhinji šumske kuće. Naišao je sveštenik iz seoske crkve, da se pozabavi pojedinostima u vezi sa sahranom. „Bio je dobar čovek“, kratko je zaključio sveštenik i pokazao na foto‐ grafiju Sonje i Sonjinog tate na zidu dnevne sobe. Uve je klimnuo glavom. Nije znao šta bi trebalo da odgovori na to. I tako je izašao napolje da vidi da li možda treba nešto prišrafiti na kamionu, ili nešto u tom smislu. Četvrtog dana je Sonja ustala iz kreveta i počela da posprema čitavu kuću u takvom zanosu da ju je Uve izbegavao onako kako daroviti ljudi iz‐ begavaju tornado koji se približava. Tumarao je po dvorištu i tražio nešto čime bi mogao da se bavi. Ponovo je podigao šupu za drva koja se srušila u prolećnoj oluji. U danima koji su usledili napunio ju je novoiscepanim drvima. Pokosio je travu. Odsekao je grane drveća koje su se nadnosile nad dvorištem iz šume. Kasno uveče šestog dana zvali su iz bakalnice. Naravno, svi su rekli da je u pitanju bila nesreća. Ali niko ko je upoznao Ernesta nije mogao da poveruje da bi slučajno istrčao pred automobil. Tuga na čudan način utiče na živa bića. Uve je te noći vozio lokalnim putevima brže nego ikada. Sonja je čitavim putem držala u rukama Ernestovu veliku glavu. Još je disao kada su stigli kod veterinara, ali povrede su bile isuviše teške, a gubitak krvi preve‐ liki. Pošto je dva sata klečala kraj njega u operacionoj sali, Sonja je poljubila velikog mačka u čelo i prošaputala: „Zbogom, dragi Erneste“. A zatim, glasom kao umotanim u oblake: „I zbogom, dragi, dragi, tata.“ Mačak je sklopio oči i uginuo. Kada je Sonja izašla iz čekaonice, svom težinom je oslonila čelo na Uveova široka pleća. „Osećam strašnu prazninu, Uve. Kao da mi srce kuca negde izvan tela.“ Dugo su stajali ćutke, zagrljeni. Ona je naposletku okrenula lice ka njemu i ozbiljno mu se zagledala u oči. „Sada moraš da me voliš dvostruko više“, rekla je molećivo.

Uve ju je slagao rekavši da će tako i učiniti. Iako je dobro znao da nije moguće da je voli više nego sada. Ernesta su sahranili kraj reke u kojoj su on i Sonjin tata lovili ribu. Pojavio se i sveštenik i očitao blagoslov. Zatim je Uve sve popakovao u sab i krenuo uskim putevima dok mu je Sonjina glava počivala na ramenu. Na povratku u grad zaustavio se u prvom naselju s malim tržnim centrom na koje su naišli. Tu je Sonja trebalo da se vidi s nekim. Uve nije znao sa kim. Bila je to jedna od karakternih crta koje je najviše cenila kod njega, kako je imala običaj da priča mnogo kasnije. Nije poznavala nikog drugog ko bi bio u stanju da čitav sat sedi u autu i čeka, ne zahtevajući da zna šta to čeka ili koliko će dugo to potrajati. Nije da Uve nije bio sklon gunđanju, bogovi znaju da jeste. Naročito kada je morao da plati parking. Ali nikada je nije pitao šta radi. I uvek ju je čekao. I tako je Sonja, pošto je najzad izašla odande i vratila se u auto, zatvo‐ rivši vrata saba sa opreznošću za koju je naučila da je neophodna kako je on ne bi pogledao sa onom naročitom uvređenošću, kao da ju je upravo video kako šutira neko živo biće, pažljivo položila ruku na njegovu. „Mislim da ćemo možda morati da kupimo sopstvenu kuću, Uve“, rekla je blago. „A zbog čega?“, pitao je Uve. „Mislim da deca treba da odrastaju u kući“, odgovorila je i pažljivo pre‐ vukla njegovu ruku na svoj stomak. Uve je dugo ćutao. Čak i za Uveove pojmove. Zamišljeno je posmatrao njen stomak, kao da je očekivao da će se na njemu pojaviti neka zastavica. Naposletku se ispravio u sedištu, okrenuo birač stanica na radiju za pola kruga napred i pola kruga unazad. Podesio je retrovizore. Onda je ozbiljno klimnuo glavom. „U tom slučaju ćemo morati da nabavimo karavan.“

19 Čovek po imenu Uve i mačka koja je već bila sva dronjava kada je on naišao Uve je gledao mačku. Mačka je gledala Uvea. Uve nije voleo mačke. A mačke nisu volele Uvea. Uve je to znao. Čak ni Ernest nije voleo Uvea, a Uve baš nimalo nije voleo Ernesta, mada je Ernest bio mačka o kojoj je Uve imao najmanje loše mišljenje u poređenju sa ostalim mačkama koje je sretao. A ova mačka zaista nije bila nimalo nalik na Ernesta, zaključio je Uve. Ne računajući njenu samoživost, ali pretpostavljao je da je ona zajednička svim mačkama. Bila je toliko sitna i mršava da bi mogla da prođe i kao neki poveći pacov. A izgleda da je u toku noći izgubila još krzna. Ako je to uopšte moguće. „Ženo, kažem vam da se uopšte ne slažem dobro sa mačkama!“, juče je Uve stalno iznova pokušavao da objasni Parvani. Potom je vikao na nju kako će se ta mačka naseliti u njegovoj kući samo preko njega mrtvog. I eto ga sada. Gledao je mačku. A mačka mu je uzvraćala pogled. A Uve je upadljivo, i u najvećoj mogućoj meri bio ne-mrtav. Sve je to zajedno bilo krajnje iritirajuće. * * * Te noći se Uve više puta budio kada bi se mačka bez mnogo poštovanja sklupčala i legla kraj njega u krevet. I podjednako mnogo puta se mačka probudila kada bi je Uve bez mnogo obzira ponovo šutnuo dole na pod. A kada je Uve ustao u petnaest do šest, mačka je sedela nasred kuhinje sa izrazom njuške kao da joj Uve duguje novac. Uve je uzvratio mački po‐

gledom koji je bio oličenje sumnjičavosti, kao da mu je mačka upravo po‐ zvonila na vrata sa Biblijom pod šapom i pitala Uvea da li je „spreman da pusti Isusa u svoj život“. „Naravno, pretpostavljam da očekuješ hranu“, promrmljao je Uve napo‐ sletku. Mačka nije ništa odgovorila. Samo se počešala po krpama krzna na stomaku i nonšalantno liznula jedan od jastučića na šapama. „Ali u ovoj kući ne možeš samo da se šetkaš okolo kao neki tamo infor‐ matičar i očekuješ da će ti pečene ševe same uletati u usta“, dodao je Uve i uperio kritičarski prst u mačku da bi pojasnio sa kime razgovara. Mačka je izgledala kao da samo što nije napravila ružičasti balon od žvakaće gume. Uve je stao kraj sudopere. Uključio je aparat za kafu. Pogledao na sat. Pogledao mačku. Parvani je, pošto su ostavili Džimija u bolnici, u toku noći uspela da dobije nekog poznanika koji je očigledno veterinar. Veterinar je došao i pregledao mačku, konstatovao „ozbiljne promrzline i izraženu neu‐ hranjenost“. Zatim je Uveu dao dug spisak uputstava o tome šta mačka treba da jede i kako je treba „negovati“. Kao da nije mačka nego neki kauč. Kao da je Uve neka firma za renoviranje mačaka. „Nisam ti ja firma za renoviranje mačaka“, objasnio je Uve mački. Mačka nije ništa odgovorila. „Ovde si samo zbog toga što se ne može razumno razgovarati sa onom trudnom ženom“, rekao je Uve i glavom pokazao preko dnevne sobe, u pravcu prozora koji gleda na Parvaninu kuću. Mačka je izgledala kao da je zauzeta pokušajima da lizne svoje oko. Uve joj je pokazao četiri malecne čarape. Dobio ih je od veterinara. Izgleda da je mačketini više od svega drugog potrebno kretanje, a Uve je bio spreman da u tome pomogne. Što dalje se te kandže nalazile od njego‐ vih tapeta to bolje, rezonovao je Uve. „Uskači u ovo, pa možemo napolje. Već kasnim!“ Mačka je istog trenutka ustala i dugim, samosvesnim koracima odšetala do ulaznih vrata. Kao da hoda po crvenom tepihu. U početku je skeptično posmatrala čarape, ali se uprkos tome nije previše opirala dok joj je Uve žustro navlačio po jednu na svaku šapu. Pošto je to obavio, Uve je ustao i odmerio je od glave do pete. Zavrteo je glavom. „Mačka u čarapama, to ne može biti prirodno.“

S druge strane, mačka, koja je sada takođe stajala i radoznalo posmatra‐ la svoj novi odevni predmet, odjednom je izgledala neobično zadovoljno sobom. Kao da je nameravala da se fotografiše mobilnim telefonom i okači sliku na svoj blog. Uve je odenuo svoju plavu jaknu, autoritativno gurnuo ruke u džepove i pokazao glavom na vrata. „Bilo kako bilo, ne možeš tu da se šepuriš ceo dan. Izlazi napolje.“ I tako se dogodilo da je Uve prvi put imao društvo na svojoj dnevnoj in‐ spekcijskoj šetnji po bloku. Šutnuo je tablu koja je objavljivala da je auto‐ mobilski saobraćaj zabranjen unutar stambenog naselja. Očistio jednu manju tablu koja je virila iz snežnog pokrivača na jednom travnjaku nekoli‐ ko metara dalje kraj puta, na kojoj je stajalo „Zabranjeno je šetanje kućnih ljubimaca u stambenom naselju“. Tu tablu je postavio Uve dok je bio pred‐ sednik udruženja stanara, kako je Uve odlučnim glasom obavestio mačku. „Tada se ovde još znao neki red“, dodao je Uve i nastavio prema garaži. Mačka je izgledala kao da traži mesto gde bi mogla da se pomokri. Uve je prišao vratima svoje garaže i pritisnuo kvaku. Izvršio je inspekci‐ ju prostorije za smeće i ostave za bicikle. Mačka je nastupala sa njim, sigur‐ nih pokreta kakve bi možda imao nemački ovčar težak šezdeset kilograma iz policijskog odeljenja za narkotike. Uve je spontano počeo da podozreva da je upravo ta vrsta potpunog odsustva samosvesti i dovela do toga da ovoj mački nedostaje rep i polovina krzna. Kada se mačka pomalo previše zain‐ teresovala za miris iz kese sa đubretom u odeljku za recikliranje, Uve ju je grubo odgurnuo nogom i isterao kroz vrata napolje. „Čisti se odavde, pa ne možeš da jedeš đubre, dođavola!“ Mačka se izbečila na Uvea, ali nije pustila glasa od sebe. Kada joj je Uve potom okrenuo leđa, mačka je sišla do travnjaka prekrivenog snegom kraj pešačke staze i pomokrila se na Uveovu tablu. Uve je napravio krug do samog kraja ulice. Ispred Anitine i Runeove kuće podigao je opušak od cigarete. Prevrtao ga je između prstiju. Izgleda da se onaj čovek iz vlasti koji vozi škodu vozika okolo po njihovoj četvrti kao da mu pripada. Uve je opsovao i strpao opušak u džep. * * * Kada su se vratili u kuću, Uve je otvorio konzervu tune i spustio je na ku‐ hinjski pod. „Pa, pretpostavljam da će mi se svi popeti na glavu ako te pustim da skapaš od gladi.“

Mačka je jela direktno iz konzerve. Uve je ispijao kafu stojeći kraj ku‐ hinjskog pulta. Pošto su završili, Uve je spustio šolju i konzervu u sudope‐ ru, temeljno ih oprao i stavio na sušilicu. Naravno, mačka je izgledala kao da ima ponešto da primeti na to što je Uve stavio konzervu na sušilicu, ali je ipak oćutala. „Ja imam neka posla, pa ne možemo ovde da sedimo ceo dan“, zaklju‐ čio je Uve pošto je završio. Jer Uve možda jeste potpuno protiv svoje volje privremeno primoran na suživot sa ovim malim stvorenjem, ali neka ga đavo odnese ako zbog toga bude morao da divlju životinju ostavi samu u kući. Dakle, mačka će morati sa njim. Mada su se ona i Uve odmah sporečkali oko toga da li će mačka na suvozačkom sedištu u sabu sedeti na novinama ili ne. Uve je isprva gurnuo mačku na dve raširene stranice zabavnih vesti, nakon čega ih je mačka odmah veoma uvređeno zadnjim šapama odgurnula na pod i umesto toga se udobno smestila na mekom sedištu. Onda je Uve podigao mačku snažno je uhvativši za kožu na vratu, na šta je mačka ne baš pasivno-agresivno zafrk‐ tala na njega, i podmetnuo pod nju tri raširene stranice vesti iz kulture i književnih recenzija. Kada ju je Uve spustio, mačka mu je dobacila besan pogled, ali je potom iznenađujuće smireno sela na novinski papir i samo pomalo povređeno gledala kroz prozor. Sve dok Uve nije zaključio da je odneo pobedu u dvoboju, zadovoljno klimnuo glavom, ubacio u brzinu i izašao na veliki put. A baš tada je mačka polako i demonstrativno zarila tri kandže u papir napravivši veliku rupu, pa kroz tu rupu proturila obe prednje šape do sedišta. Istovremeno je krajnje izazivački pogledala Uvea, kao da ga pita: „A šta ćeš SADA?“ Uve tada naglo zakoči, tako da je mačka iznenađeno poletela napred i udarila njuškom u instrument-tablu, pa zatim pogleda mačku kao da hoće da kaže: „EVO šta!“ Potom je mačka ostatak putovanja odbijala da pogleda Uvea, i samo je sedela sklupčana u jednom uglu sedišta i poniženo trljala šapom njušku. Ali je dok se Uve nalazio u cvećari olizala Uveov volan, pojas i čitavu unutrašnjost Uveovih vrata, ostavljajući na njima duge vlažne pruge. Kada se Uve vratio sa cvećem i otkrio da mu je auto pun mačje pljuvač‐ ke, besno je zapretio mački kažiprstom, kao da u pitanju nije kažiprst, nego sablja. Zatim je Uve ostatak putovanja odbijao da razgovara sa mačkom. Kada su stigli do groblja, Uve je igrao na sigurno, pa je ostatak novina umotao u rolnu i njom bezobzirno isterao mačku iz auta. Potom je uzeo

cveće iz prtljažnika, zaključao sab ključem i obišao oko njega isprobavajući sve brave. Mačka je sedela na zemlji i posmatrala ga. Uve je promarširao pored nje kao da je ne primećuje. Onda su se zajedno popeli zamrznutim pošljunčanim brežuljkom, skre‐ nuli i počeli da prte sneg sve dok se nisu zaustavili kod Sonje. Uve je nadla‐ nicom obrisao sneg sa ploče i malo protresao ruku u kojoj je držao cveće. „Poneo sam zeleniš“, promrmljao je. „Ružičasto je. Kao što voliš. Rekli su mi da se suše na mrazu, ali to govore samo da bi te naterali da kupiš skuplje cveće.“ Mačka je spustila zadnjicu u sneg. Uve je nabusito pogledao prvo nju, pa nadgrobni spomenik. „Da… da, ovo je mačketina. Sada stanuje kod nas. Umalo se nije smr‐ znula pred našom kućom.“ Mačka je pomalo uvređeno pogledala Uvea. Uve se nakašljao. „Barem je tako izgledala kada je stigla“, objasnio je sa iznenadnim od‐ brambenim tonom u glasu, i klimnuo glavom, prvo mački pa nadgrobnom spomeniku. „Hoću reći, nisam je ja doveo u ovo stanje. Već je bila sva dronjava“, dodao je obraćajući se Sonji. I spomenik i mačka su ćutali pored njega. Uve je neko vreme piljio u svoje cipele. Nešto je progunđao. Jednim kolenom kleknuo je u sneg i očistio još malo snega sa ploče. Pažljivo je položio ruku na nju. „Nedostaješ mi“, prošaputao je. U uglu Uveovog oka nešto je zablistalo na tren. Na ruci je osetio nešto meko. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je shvatio da mu je to mačka oprezno spustila glavu na dlan.

20 Čovek po imenu Uve i uljez Uve je sigurno dvadeset minuta sedeo za volanom saba sa otvorenim vratima garaže. Prvih pet ga je mačka nestrpljivo gledala sa suvozačkog sedišta, kao da je smatrala da bi neko trebalo da povuče Uvea za uvo. Slede‐ ćih pet je delovala zaista uznemireno. Onda je usledilo nekoliko trenutaka u kojima je pokušavala sama da otvori vrata. Kada u tome nije uspela, odmah je legla na sedište i zaspala. Uve je bacio pogled na nju kada se prevrnula na stranu i zahrkala. Morao je da prizna toj mačketini da raspolaže veoma direktnim načinom re‐ šavanja problema. Zaista je bilo tako. Ponovo je obuhvatio pogledom parking. Pa garažu nasuprot njemu. Mora da je stotinu puta stajao tamo sa Runeom. Nekada su bili prijatelji. Uve nije mogao da se priseti naročito mnogo ljudi u svom životu za koje je mogao to da kaže. Uve i Uveova supruga prvi su se uselili u to naselje isto‐ vetnih kuća pre toliko godina. Dok je sve bilo tek izgrađeno, a svuda naokolo je još bilo drveća. Sledećeg dana uselili su se Rune i Anita. Anita je takođe bila trudna, i naravno da je odmah postala najbolja prijateljica sa Uveovom suprugom onako kako to samo žene mogu. A kao i baš sve druge žene koje postanu najbolje prijateljice, odmah su sebi uvrtele u glavu da će i Rune i Uve postati isto to. Naime, imali su toliko „zajedničkih interesova‐ nja“. Uve uopšte nije shvatao šta su time htele da kažu. Rune je uostalom vozio volvo. Nije da je Uve imao nešto konkretno protiv Runea. Ovaj je imao pošten posao i nije govorio bez potrebe. Doduše, vozio je taj volvo, ali kao što je Uveova supruga uporno isticala, ne mora da znači da je samo zbog toga potpuni idiot. I tako ga je Uve podnosio. Posle nekog vremena počeo je čak

i da mu pozajmljuje alat. A jednog popodneva su se našli na parkingu palčeva zadenutih za pojas i raspravljali o cenama kosilica. Na rastanku su se rukovali. Kao da je obostrana odluka da se sprijatelje bila neka poslovna pogodba. Kada su obojica kasnije čuli da će se uskoro svakakav svet doseliti u preostale četiri kuće u nizu, seli su u Uveovu i Sonjinu kuhinju na savetova‐ nje. Kada su ponovo izašli odatle, imali su zajednički spisak pravila za naselje, table sa uputstvima o tome šta je dozvoljeno, a šta nije, kao i novo‐ osnovanu upravu udruženja stanara. Uve je postao predsednik, a Rune pot‐ predsednik. U narednim mesecima zajedno su se vozili do deponije. Svađali su se sa ljudima koji su se pogrešno parkirali. Pogađali su se oko cena fasadne farbe i oluka u gvožđari i stajali svako sa svoje strane instalatera telefonske linije kada se pojavio da razvuče kablove i postavi zidni priključak, žustro poka‐ zujući rukama gde i kako to treba uraditi. Nije da je ijedan od njih znao baš tačno kako se postavljaju telefonski kablovi, ali su obojica veoma dobro znali da će ovakvi nevaljalci uvek pokušati da te prevare ako ih ne nadgle‐ daš. Jednostavno je tako. Ponekad su dva para večerala zajedno. Onoliko koliko se to uopšte moglo nazvati večerom, budući da su Uve i Rune veći deo vremena provo‐ dili stojeći na parkingu i šutirajući gume svojih automobila, čitave večeri upoređujući prtljažnike, poluprečnike skretanja i druge suštinski važne stvari. Ali ipak. Sonji i Aniti su stomaci neprestano rasli, što je prema Runeovim rečima stvaralo Aniti „pravu pometnju u glavi“. Izgleda da je manje-više svakog dana bio prinuđen da lonče za kafu traži u frižideru još otkako je ušla u treći mesec. Sonjino raspoloženje se s druge strane menjalo brže nego što se za‐ tvaraju vrata saluna u filmovima Džona Vejna, pa je Uve najradije izbega‐ vao da uopšte otvara usta. Što ju je naravno takođe nerviralo. Osim toga, uvek se smrzavala ako se već nije preznojavala. A čim bi Uveu dojadilo da se prepire s njom i čim bi pristao da za pola podeoka pojača grejanje u kući, ponovo bi počela da se preznojava, i on bi opet trčao gore-dole da bi ga smanjio. Takođe je jela banane, u tolikim količinama da su prodavci u ba‐ kalnici verovatno mislili kako je Uve otvorio zoološki vrt u svojoj kući, toliko je često bio primoran da ide tamo. „Hormoni su zaigrali ratnički ples“, značajno je rekao Rune klimajući glavom jedne večeri, kada su on i Uve sedeli u dvorištu iza njegove kuće,

dok su žene sedele u Sonjinoj i Uveovoj kuhinji i pričale o čemu god inače žene pričaju. Rune je ispričao kako je prethodnog dana zatekao Anitu kako rida pred radiom, samo zato što je na njemu svirala „lepa pesma“. „Lepa… pesma?“, ponovio je Uve ne shvatajući. „Lepa pesma“, odvratio je Rune. Obojica su unisono zavrtela glavama i zagledala se u mrak. Sedeli su ćutke. „Treba pokositi travu“, naposletku je izustio Rune. „Kupio sam nova sečiva za kosilicu“, potvrdio je Uve. „Koliko si ih platio?“, pitao je Rune. I tako se razvijao njihov odnos. Uveče bi Sonja puštala muziku za stomak, pošto je govorila da se dete tada pomera. Uve je obično sedeo pomalo oklevajući u svojoj fotelji na drugoj strani sobe i pretvarao se da gleda televiziju kada bi ona to radila. U sebi se brinuo kako će izgledati kada se mališa jednom najzad bude odlučio da izađe. Da li će na primer imati zaista loše mišljenje o Uveu zbog toga što Uve baš i ne voli muziku. Nije se Uve zaista plašio. Samo nije znao kako se neko priprema da postane otac. Zatražio je nekakav priručnik, ali se Sonja na to samo nasme‐ jala. Uve nije razumeo zbog čega. Priručnici su postojali za sve ostalo. Bio je nesiguran u to da li će išta valjati u ulozi nečijeg oca. Zapravo, i nije naročito voleo decu. Ni sam se nije baš snalazio u ulozi deteta. Sonja je smatrala da bi trebalo o tome da porazgovara sa Runeom, jer su „ipak u istoj situaciji“. Uve uopšte nije razumeo šta je time htela da kaže. Pa Rune neće postati otac Uveovom detetu, već svom. Ali Rune se u svakom slučaju izgleda slagao sa Uveom u tome da nemaju o bogzna čemu da razglabaju, što je uvek dobro. I tako, kada bi Anita uveče došla da posedi sa Sonjom u kuhinji i razgovara s njom, Uve i Rune bi se izgovarali time da imaju „nešto da rasprave“ i odlazili u Uveovu šupu, da bi zatim tu samo stajali u tišini i prčkali nešto sa alatom na Uveovom radnom stolu. Kada su tako stajali jedan kraj drugog iza zatvorenih vrata već treće veče u nizu, ne znajući šta bi radili, saglasili su se da im je potrebno nešto čime će se zanimati, pre nego što, kako se Rune izrazio, „novi susedi pomisle kako se ovde odvijaju neke nepodopštine“. Uve se složio da je tako možda najbolje. I tako je i bilo. Nisu baš mnogo razgovarali dok su se bavili time, ali pomagali su jedan drugom u pravljenju

crteža i merenju uglova, kako bi sve bilo ravno i kako treba. A jedne večeri kada su Anita i Sonja bile u četvrtom mesecu, dva svetloplava dečja kreveca stajala su gotova u dečjim sobama u obe kuće. „Može se išmirglati i prebojiti u roze, ako bude žensko“, promrmljao je Uve kada ga je pokazao Sonji. Sonja ga je zagrlila, i osetio je kako mu se vrat nakvasio od njenih suza. Kao što je već rečeno, hormoni su potpuno iracionalni. „Želim da me zaprosiš“, prošaputala je. I tako je i bilo. Venčali su se u gradskoj većnici, krajnje jednostavno. Nijedno od njih nije imalo rodbine, pa su prisustvovali samo Rune i Anita. Sonja i Uve su stavili prstenje na prste, a zatim su sve četvoro otišli na ručak u restoran. Uve je platio, ali je Rune pomogao da se račun prekontro‐ liše, kako bi sve bilo „ispravno i kako treba“. Naravno, nije bilo. I tako su posle nešto više od jednog sata deljenja, njih dvojica ubedili konobara da bi za njega lično najjednostavnije bilo da podeli konačan zbir na pola, jer će ga u suprotnom „prijaviti“. Razume se, bilo je pomalo nejasno ko bi tu koga prijavio za šta i iz kog razloga, ali se konobar naposletku predao, pa je otišao u kuhinju da napiše nov račun, uz malo psovki i mahanja rukama. Za to vreme su Rune i Uve smrknuto klimnuli glavama jedan drugom puni ra‐ zumevanja, ne primećujući da su im žene kao i obično još pre dvadeset minuta otišle kući taksijem. Uve je klimnuo glavom za sebe dok je sedeo u sabu i posmatrao vrata Runeove garaže. Nije mogao da se seti kada ih je poslednji put video otvo‐ rena. Ugasio je farove saba, malo gurnuo mačku tako da se probudila uz trzaj, pa iskoračio iz auta. „Uve?“, radoznalo se oglasio neki nepoznat glas. Sledeće sekunde je u garažu promolila glavu neka nepoznata žena kojoj je očigledno pripadao nepoznati glas. Imala je oko četrdeset pet godina i bila odevena u iznošene farmerke i preveliku zelenu vetrovku. Lice joj je bilo nenašminkano, a kosa vezana u rep. Žena je bez ustručavanja zakorači‐ la u njegovu garažu i sa zanimanjem se osvrtala oko sebe. Mačka je korak‐ nula ka njoj i frknula u znak upozorenja. Zastala je. Uve je gurnuo ruke u džepove. „Da?“

„Uve?“, ponovo se oglasila na onaj prenaglašeno živahan način, kao što to rade ljudi koji pokušavaju da vam prodaju kolače kada se trude da izgle‐ daju kao da uopšte ne pokušavaju da vam prodaju kolače. „Ne treba mi ništa“, rekao je Uve i pokazao glavom prema vratima garaže, jasno joj stavljajući do znanja da ne mora da se zamara traženjem drugih vrata, već sasvim lepo može da izađe istim putem kojim je i ušla. Ona je izgledala potpuno nezabrinuta zbog toga. „Ja sam Lena! Radim u lokalnim novinama, i ovaj…“, počela je i pružila mu ruku. Uve je pogledao ruku. Zatim je pogledao nju. „Ne treba mi ništa“, ponovio je. „Molim?“, odvratila je ona. „Naravno, vi prodajete pretplate. Ali meni to nije potrebno.“ Izgledala je zbunjeno. „Da… to jest… ja ne prodajem novine. Pišem za njih. Ja sam novinar‐ ka“, počela je, sa onim prenaglašeno jasnim izgovorom svakog glasa R, što novinari uvek primenjuju kada pomisle da se jedini problem koji pošteni ljudi imaju sa njima sastoji u tome da ih isprva nisu čuli šta su im rekli. „Bilo kako bilo, ništa ne kupujem“, odvrati Uve, počinjući da je gurka prema vratima garaže. „Ali ja želim da razgovaram sa VAMA, Uve!“, pobuni se ona, pokuša‐ vajući da se ponovo progura kroz otvor. Uve je obema rukama odmahnuo prema njoj. Kao da pokušava da je istera kroz vrata mlatarajući nekim nevidljivim ćilimom. „Vi ste juče spasli život čoveku dole na železničkoj stanici! Želela bih da vas intervjuišem o tome“, doviknula je živahno. Očigledno je nameravala da kaže još nešto, ali je shvatila da je iznenada izgubila Uveovu pažnju. Njegov pogled je skliznuo sa nje. Oči su mu se suzile. „Ne sada, prokletnici“, promrmljao je. „Ovaj… želela bih da vas pit…“, pokušala je, ali se Uve već progurao kraj nje i potrčao prema beloj škodi koja je upravo skrenula kod parkinga i uputila se prema kući. Žena sa naočarima na suvozačkom sedištu bila je toliko zatečena kada je Uve dojurio i zalupao joj na prozor da su joj fascikle sa svim papirima poletele u lice. Nasuprot tome, čovek u beloj košulji delovao je ravnodušno. Spustio je prozor.

„Da?“, upitao je. „Automobilski saobraćaj je zabranjen u naselju“, frknuo je Uve i čitavom rukom pokazao prvo na kuće, zatim na škodu, na čoveka u beloj košulji i na parking. „Dakle, mi iz udruženja stanara parkiramo na parkingu!“ Čovek u beloj košulji pogledao je kuće. Zatim parking. Zatim Uvea. „Imam dozvolu od opštine da se dovezem do kuće. Zato vas moram za‐ moliti da se pomerite.“ Uvea je taj odgovor toliko uznemirio da mu je bilo potrebno nekoliko sekundi da uopšte formuliše psovku kao odgovor. Čovek u beloj košulji je za to vreme uzeo paklicu cigareta sa instrument-table i kucnuo njom po nozi. „Molim vas, pripazite se“, zamolio je Uvea. „Kakvog posla imate ovde?“, prasnu Uve na to. „To nije vaša briga“, odvrati mu čovek u beloj košulji bezglasno, nalik na neku snimljenu poruku koja obaveštava Uvea da se nalazi na listi čekanja za razgovor. Gurnuo je istreskanu cigaretu u ugao usta i zapalio je. Uve je disao s takvim naporom da mu se grudni koš nadimao i spuštao ispod jakne. Žena na suvozačkom sedištu sakupila je svoje papire i fascikle i ispravila naočare. Čovek u beloj košulji uzdahnuo je kao da je Uve neko prkosno dete koje odbija da prestane sa vožnjom skejtborda po trotoaru. „Znate šta radim ovde. Treba da se pobrinemo za Runea iz poslednje kuće u nizu.“ Ispružio je ruku kroz prozor i otresao pepeo sa cigarete o retrovizor škode. „Da se pobrinete?“, ponovio je Uve. „Tako je“, ravnodušno je potvrdio čovek u beloj košulji. „A šta ako Anita to ne želi?“, zareža Uve kuckajući kažiprstom po krovu automobila. Čovek u beloj košulji pogledao je ženu sa naočarima na suvozačkom sedištu i uputio joj očajnički osmeh. Onda se okrenuo prema Uveu i progo‐ vorio veoma sporo. Kao da Uve u suprotnom ne bi razumeo te komplikova‐ ne reči. „Nije na Aniti da donese tu odluku. Nego na komisiji.“ Uve je sve teže disao. Osećao je puls u grlu. „Nećete proći ovim autom kroz naselje“, rekao je kroz stisnute zube.

Pesnice su mu bile stegnute. Ton krajnje preteći. Ali čovek u beloj košulji izgledao je sasvim smireno. Ugasio je cigaretu na spoljnoj strani vrata i bacio je na tlo. Kao da je sve što Uve govori samo nepovezano brbljanje senilnog star‐ kelje. „A šta ćete konkretno vi učiniti da me sprečite, Uve?“, naposletku je upitao čovek. Zbog načina na koji mu je izgovorio ime, Uve se osetio kao da ga je neko pesnicom udario u stomak. Zurio je u čoveka u beloj košulji poluotvo‐ renih usta, dok mu je pogled lutao tamo-amo po autu. „Otkud znate kako se zovem?“ „Znam ja štošta o vama“, odvratio je čovek. Uve je za dlaku uspeo da izmakne nogu ispred točka kada se škoda po‐ krenula i odvezla se prema kućama. Uve je u šoku stajao i zurio za njom. „Ko je to bio?“, upita žena u vetrovci iza njega. Uve se okrenu. „Otkud vi znate kako se zovem?“, odmah ju je upitao. Ustuknula je unazad. Sklonila je nekoliko neposlušnih pramenova kose sa čela, sve vreme pogleda prikovanog za Uveove stisnute pesnice. „Radim u lokalnim novinama… intervjuisali smo ljude na peronu o tome kako ste spasli onog čoveka…“ „Otkud znate kako se zovem?“, ponovio je Uve, sada glasom koji je po‐ drhtavao od gneva. „Provukli ste karticu kada ste plaćali voznu kartu. Pregledala sam regi‐ star plaćanja na kasi“, rekla je i napravila još jedan korak unazad. „A šta je sa njim!!! Otkud ON zna kako se zovem?“, zareža Uve mašući u pravcu u kom je škoda iščezla, tako da su mu se vene na čelu pokretale kao zmije pod zategnutom kožom bubnja. „Pa… to ne znam“, rekla je. Uve je napregnuto disao na nos streljajući je pogledom. Kao da pokuša‐ va da prozre da li laže. „Nemam pojma, nikada ranije nisam videla tog čoveka“, dodala je za svaki slučaj. Uve ju je sada još strože streljao pogledom. Naposletku je smrknuto klimnuo glavom sam sebi. Onda se okrenuo i pošao ka svojoj kući. Viknula je za njim, ali nije reagovao. Mačka je ušla za njim u predsoblje. Uve je za‐

tvorio vrata. Dalje niz ulicu čovek u beloj košulji i žena sa naočarima i fa‐ sciklama pozvonili su na vrata Anitine i Runeove kuće. Uve se svalio na stoličicu u predsoblju. Tresao se od poniženja. Gotovo da je zaboravio taj osećaj. Poniženje. Nemoć. Spoznaja kako je nemoguće boriti se protiv ljudi u belim košuljama. Sada su ponovo ovde. Nije ih bilo ovde još otkako su se on i Sonja vratili kući iz Španije. Posle nesreće.

21 Čovek po imenu Uve i zemlje u kojima puštaju inostranu muziku u restoranima Putovanje autobusom je naravno bila njena ideja. Uve uopšte nije shvatao zbog čega bi to moglo biti dobro. Ako već baš moraju da nekud putuju, mogu da idu sabom. Ali Sonja je uporno govorila kako su autobusi „roman‐ tični“, a to je izgleda bilo đavolski važno, kako je Uve shvatio. I onda je tako i bilo. Uprkos tome što se svi u Španiji neprestano prave važni sa tim svojim šuškavim govorom, puštanjem inostrane muzike u restoranima i spa‐ vanjem usred dana. I uprkos tome što su se do tamo vozili autobusom punim naroda koji je pio pivo usred dana kao da radi u nekom cirkusu. Uve je dao sve od sebe da mu se ništa od toga ne svidi. Ali Sonja je bila toliko oduševljena da je na kraju možda neizbežno pomalo zarazila i njega. Kada bi je zagrlio, smejala se toliko glasno da je to osećao celim telom. Čak je i Uveu to moralo da se svidi. Odseli su u omalenom hotelu sa omalenim bazenom i omalenim restora‐ nom koji je vodio omaleni čovek po imenu Hose, koliko je Uve uspeo da shvati. Pisalo se „José“, ali se u Španiji očigledno nije toliko vodilo računa o izgovoru, shvatio je Uve. Hose nije govorio švedski, ali je uprkos tome govorio sve vreme. Sonja je neprestano prelistavala neku knjižicu i pokuša‐ vala da kaže „zalazak sunca“ i „šunka“ na španskom. Uve je smatrao da svinjska guzica neće postati ništa finija ako o njoj govoriš na stranom jeziku, ali je oćutao. S druge strane, pokušavao je da joj skrene pažnju kako ne bi trebalo da daje novac prosjacima na ulici, pošto će sigurno njime samo kupiti rakiju. Ali je ona nastavljala da to radi. „Sa novcem mogu da rade šta god žele“, govorila je.